Све је једно…

Председник опозиционе странке тражи да се један од тајкуна, коме је одузета имовина и који се налази на потерници, врати у Србију и брани са слободе. Правник из друге опозиционе странке ушао у управни одбор компаније чији је власник осуђен због више превара.

Медији под контролом власти, од тајкуна коме се никада није судило, праве највећег Србина и првог задужбинара који се појавио после 50 година. Председници странака које су на власти осуђују правника из опозиционе странке зато што је члан УО компаније чији је власник у затвору због више превара. Али не осуђује своје колеге из својих странака који седе у управним одборима банака и компанија које пљачкају Србију.  И који отворено раде за интересе других држава и страних компанија.

Свеједно је да ли ће министар спољних послова бити смењен или неће, да ли ће бити најурен из странке или ће постати потпредседник странке – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Свеједно је да ли ће опозиција доћи на власт или неће – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Свеједно је да ли ће тајкуни да се ухапсе или сачувају јер су “наши“ – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Свеједно је да ли ће Лука Београд да припадне граду или тајкунима – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Јасно је да са оваквом политичком, интелектуалном, војничком и привредном елитом српски народ и српска држава не могу да опстану.

Тек када стасају генерације које нису имале никакве везе са системом и људима који већ деценијама доминирају у Србији – овај народ можда добије нову елиту и опстане. То се може догодити у наредних двадесет година. Сада, реално, Србија нема људе који би могли да изведу пуч, одбране и покрену народ и државу ка расту и благостању. Пропадаће српски народ још десетак година, и онда ће се, надам се, окупити и завладати Србијом неки потпуно нови људи, и сачувати оно што је опстало и преживело.

18 Responses to Све је једно…

  1. Varagić Nikola каже:

    Realno stanje privrede Srbije

    Dosta ekonomista pomaže političarima u zasipanju javnosti netačnim (optimističkim) podacima i prikrivanju katastrofalnih ekonomskih rezultata. Iako među ekonomistima često nema konsenzusa oko interpretacije istih podataka, potrebno je reafirmisati donošenje ocena analizom činjenica, a ne ulagivanja političkim, izbornim, patriotskim i ličnim interesima. Kopija nekadašnjih ozbiljnijih Opatijskih susreta jugoslovenskih ekonomista, ovogodišnji skup ekonomista i političara Srbije na Kopaoniku, koji je jedan novinar nazvao svojevrsni iluzionistički rijaliti šou, prošao je i osim obećanja svetlije ekonomske budućnosti (budući rast BDP, konkurentnosti, izvoza itd.) nije dao ni dijagnozu niti programe koji mogu pomoći. Stanje ekonomije je takvo da je hitno potrebno prestati sa najprisutnijim mitom: sistematskim zanemarivanjem činjenica.
    Kako danas zapravo izgleda srpska privreda, dve decenije nakon što se osamostalila? »Lassen wir data sprechen.« 1

    Bruto društveni proizvod Srbije 2

    Jedan od apsurdnih mitova prisutnih u javnosti je i onaj o interesu Evrope da ekonomski iskoristi Srbiju. Pogledajmo gde se stvarno nalazi ta privlačna srpska privreda u Evropi. U 2008. godini od ukupnog bruto društvenog proizvoda Evrope 84% je ostvareno u Zapadnoj Evropi, a 16% u bivšim zemljama socijalizma: Rusiji, Poljskoj, Slovačkoj, zemljama Baltika, Mađarskoj, Ukrajini, Češkoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji i Bosni i Hercegovini. Od 16% na Rusiju i Poljsku otpada dve trećine, a ona mala trećina na sve ostale, pri čemu na balkanske zemlje (uključujući Sloveniju, bez Albanije) otpada znatno manje od jedne desetine ovih 16%. Grafički prikaz to jasno pokazuje: najviše opterećene politikom – Srbija i Ukrajina. Ove zemlje su imale i najveće, upravo neverovatne padove BDP u jednoj godini: Srbija 59,4% (1992), samo dve godine nakon upada u monetarni sistem (decembra 1990) kada je u jednom danu ilegalno prebačeno na račune srpskih (ekonomskih) subjekata više od 10 milijardi dolara realnog novca) i Ukrajina 59,5% u 1998. godini.

    Index realnog rasta BDP u 2008. u odnosu na 1989. godinu u %
    (1989 = 100%)

    Izvor: EBRD, IMF, wiiw Database, Roland Berger

    Grafikon jasno pokazuje da je bruto društveni proizvod (BDP) Srbije gotovo za 30% manji nego pre dvadeset godina. Uzroci pada BDP ne mogu se objasniti drugačije nego ekonomijom pljačke3– dugogodišnjim odsustvom razvoja i dominacijom destruktivne potrošnje akumuliranog i na druge načine stečenog društvenog bogatstva. Posledica toga je izostanak novih i drastično smanjenje postojećih realnih izvora ekonomskog rasta. Kretanje industrijske proizvodnje u istom periodu to dobro ilustruje.
    Indeksi industrijske proizvodnje Srbije 1990–2009.

    Izvor: Republički zavod za statistiku, Indeksi industrijske proizvodnje, mart, 2010.

    Dugoročni trend je jasno opadajući – sa 100 u 1989. na 45 u 2009. godini, a još malo treba da dostigne 1993. godinu i, verovali smo, neponovljiv rekord iz perioda hiperinflacije. Čak i kratkoročni podaci za period januar–maj 2010. potvrđuju trend uprkos izjavama da industrijska proizvodnja raste. U maju 2010. industrijska proizvodnja u Republici Srbiji bila je manja za 0,5% od proseka 2009, krizne godine.4
    Dve prethodne dekade pomalo se i razlikuju, iako im u osnovi leži ista specifična ekonomska filozofija. Srbija je 1990-ih napravila nekoliko istorijski jedinstvenih ekonomskih poteza, kojima je praktično uništila sopstvenu ekonomiju. Najveća i »najuspešnija« hiperinflacija u svetskoj istoriji, finansiranje više ratova, organizovano iznošenje kapitala iz zemlje, napuštanje uobičajene »kontrole« države i prepuštanje osnovnih ekonomskih tokova ilegalnim kanalima uz dogovor s državom, sistematski prestanak ulaganja u održavanje postojećih kapaciteta, uništavanje nasleđenih institucija, permanentan rast javne potrošnje itd. Rezultat: godine 2000. industrijska proizvodnja bila je 57% manja nego 10 godina ranije.
    Prvih 10 godina 21. veka predstavljaju dekadu stagnacije uprkos milijardama direktnih inostranih investicija, fondovima pomoći, donacijama i zaduživanju. Većina sredstava uloženih u zemlju u tom periodu umesto u pokretanje ekonomske aktivnosti završila je u zidovima, a sve vlade su trošile raspoloživa sredstva uglavnom nezavisno od ekonomskih ili tržišnih kriterijuma. Umesto da stvaraju uslove za rad privrednih subjekata, preuzimale su ulogu i privrede i investitora. Ekonomisti odavno znaju da je država najrastrošniji i najneodgovorniji ekonomski subjekt. Investicije države koje vraćaju dohodak bile su marginalne, pa je rezultat bio: srpska industrijska proizvodnja je nakon 10 godina demokratije bila 55% manja nego 20 godina ranije. Iako je indeks industrijske proizvodnje bio 2% bolji nego 10 godina ranije, kretanja u drugoj dekadi moraju više zabrinuti, jer u njoj ipak nije bilo ekonomskih katastrofa kakve su ratovi i hiperinflacija, pa su time i rezultati porazniji. Razloge za 10 godina stagnacije treba potražiti u potpunom napuštanju interesa vladajućih struktura za razvoj i stvaranje dohotka i isključivo, do karikaturalnosti, koncentrisanje na potrošnju. Politički voluntarizam odlučivao je i o konkretnim i o strateškim ekonomskim politikama i merama.

    Međunarodna konkurentnost

    Nosioci vlasti, brojne institucije i pojedinci godinama najavljuju povećanja konkurentnosti privrede, a u međuvremenu pada industrijska proizvodnja, sužava se uslužni sektor i pada izvoz. Na kojoj osnovi se obećava porast konkurentnosti nije jasno ni najmaštovitijem ekonomisti i privredniku. Prema Global Competitiveness Report, od 11 zemalja koje se ovde upoređuju Srbija i Ukrajina su najmanje konkurentne i drže ubedljivo i stalno dva poslednja mesta. U 2004. godini u kojoj je ova međunarodna metodologija startovala, Srbija je bila na 89, a Ukrajina na 86. mestu. Prošle, 2009. godine Srbija je zauzela 93. mesto, a Ukrajina 82. Istina je da su od 11 posmatranih zemalja samo četiri uspele u poslednjih šest godina poboljšati mesto na svetskoj rang listi konkurentnosti zemalja i to Poljska za 14 mesta, Češka za devet, Rusija za sedam i Ukrajina za četiri mesta. Najviše su pale Mađarska (19 mesta), Bugarska (17 mesta) i Hrvatska (11).5 Mali pad Srbije za samo četiri mesta vrlo je ozbiljan jer je Srbija na početku primene ove metodologije merenja konkurentnosti zemalja imala nisko startno mesto.
    Javni dug države6

    Dug kao % BDP 2008.

    Izvor: Eurostat, CIA World Factbook, Roland Berger

    Poređenje učešća javnog duga u BDP-u, po mišljenju autora Roland Berger studije, pokazuje da su: »Najbolje pozicionirane Slovenija, Češka Republika i Slovačka jer imaju i dobre kreditne rejtinge i niske stope zaduženosti. S druge strane, Mađarska, Ukrajina i Srbija su izbegle bankrot samo zahvaljujući vanrednim zajmovima Međunarodnog monetarnog fonda«.7

    A rejting 11 zemalja u 2009, prema agenciji Coface8 je sledeći:

    Ovde je zanimljivo uočiti da tri bivše članice SFRJ – Slovenija, Srbija i Hrvatska – imaju ukupan inostrani dug od tačno 100 milijardi evra, a svaka pojedinačno daleko veći od onoga koji je imala SFRJ u trenutku raspada. I ovde se sudaramo sa ekonomskim mitom da je SFRJ živela zahvaljujući prezaduženosti, što i da je tačno otvara pitanje opstanka zemalja naslednica u višestruko oštrijem vidu.

    Inostrani dug u milijardama evra:

    Izvor: UniCredit Group, Roland Berger

    U procentima BDP-a:

    Izvor: UniCredit Group, Roland Berger

    Infrastruktura i pravni sistem

    U dva vrlo važna makroekonomska razvojna aspekta, stanje infrastrukture i efikasnost pravnog sistema, tranzicijske zemlje se dosta razlikuju. Poznat je problem slabe razvijenosti infrastrukture u Srbiji. Ona je jedna od retkih tranzicijskih zemalja koja nije ulagala ni u novu niti u održavanje postojeće infrastrukture, pa je zajedno s Ukrajinom na začelju tranzicijskih zemalja po razvijenosti infrastrukture. Negativan uticaj slabe infrastrukture na razvoj poznat je već stolećima i začuđuje da Srbija već dvadeset godina nema realizovanih ozbiljnijih infrastrukturnih investicija. I to je posledica ekonomske politike koja je činila unosnijim investiranje u objekte koji ne stvaraju dohodak (poslovne zgrade, zgrade za stanovanje, crkve) nego npr. u infrastrukturu.

    Infrastruktura
    (1 – ekstremno nerazvijena infrastruktura; 7 – ekstenzivna i efikasna po međunarodnim standardima)

    Izvor: WEF – Global Competitiveness Report, Roland Berger

    Najmanji napredak tranzicijske zemlje postigle su u efikasnosti pravnog sistema. Na skali od 1 do 7 samo Slovenija ima ocenu 4. Pravni sistem je najslabija karika društava u tranziciji i bitno pogoršava potencijale društvenog i ekonomskog razvoja. Grafikon jasno pokazuje da se sve tranzicijske zemlje podjednako teško bore sa problemom funkcionisanja pravne države.

    Pravni sistem

    (1 – ekstremno nerazvijen pravni sistem; 7 – ekstenzivan i efikasan, meren međunarodnim standardima)

    Izvor: WEF – Global Competitiveness Report, Roland Berger

    Direktne inostrane investicije

    Ukupno u periodu 1993–2008, u € milijardi

    Bajke o Srbiji kao raju za inostrane investicije posebno je omiljen i trajno eksploatisan mit domaćih političara; podaci i to demantuju. Od ukupno realizovanih direktnih inostranih investicija u periodu 1993–2008. od 583 milijarde evra najmanji iznosi investirani su u Srbiju (13 milijardi evra) i Sloveniju (osam milijardi evra), iako iz potpuno drugačijih razloga. Naime, slovenačka privreda je konkurentna pa su joj strane investicije bile manje potrebne nego ostalim ex-socijalističkim zemljama. Apsolutne iznose ukupnih direktnih inostranih investicija nije moguće upoređivati, jer svaka zemlja ima specifičnosti koje utiču na priliv investicija: od veličine zemlje, tržišnih i drugih uslova, privredne strukture, kulturološke paradigme, politike stimuliranja investicija, sposobnosti apsorpcije inostranih investicija itd. sve do procene rizika individualnih investitora. Najvažniji rezultat inostranih investicija je njihov doprinos poboljšanju industrije i uslužnih delatnosti zemlje i otvaranje novih radnih mesta. Jedinstvena je ocena da je Slovačka u tome uspela primenjujući politiku stimulisanja inostranih investicija u automobilsku industriju i sektor elektronike. Bolju sliku o privlačnosti zemlje za direktne inostrane investicije pokazuje podatak o ukupnim investicijama po jednom stanovniku (u evrima):

    Ukupne investicije po jednom stanovniku

    Izvor: wiiw Database, Roland Berger

    Srbija, Rusija i Ukrajina su imale najmanje inostranih direktnih investicija po glavi stanovnika. Uteha je da za naredne godina Srbija ostaje kandidat za inostrano investiranje u jeftinu proizvodnju što je u prvom talasu iskoristila većina posmatranih zemalja.

    Izvoz

    Na začelju liste zemalja po rezultatima robnog izvoza su Hrvatska i Srbija, dve zemlje koje su najviše zanemarile i devastirale sopstvenu industrijsku strukturu. Ovi pokazatelji su posebna tragedija jer one nisu bile sposobne da restrukturiraju relativno kvalitetnu industrijsku strukturu iz predtranzicijskog perioda. Slab robni izvoz Hrvatska u velikoj meri kompenzira izvozom usluga. Srbija, koja je 1989. u prvih 10 izvoznih proizvoda imala preko pola onih visokog stepena obrade, danas ne samo da izvozi nedopustivo malo, nego se pretvorila u zemlju izvoznicu sirovina i poluproizvoda (udarni izvozni proizvodi Srbije u 2009. bili su gvožđe i čelik, odeća, žitarice, povrće, voće i obojeni metali). Danas je najveće izvozno tržište Srbije Bosna i Hercegovina, slede Nemačka i Crna Gora. Često se problem izvoznih rezultata tretira samo kao pitanje kursa što je još jedna manifestacija ekonomske mitologije. Povećanje izvoza kompleksan je razvojni problem koji treba što pre da dobije prioritet, jer oslanjanje ekonomije na domaće i ex-Yu tržišta nije dovoljno za ozbiljnije poboljšanje ekonomskih i socijalnih uslova u zemlji. I ovde su podaci nemilosrdni:

    Izvoz kao % BDP, 2008. godina

    Zahvaljujući uspehu u očuvanju nasleđene industrijske strukture, Mađarska i Češka imaju visok udeo izvoza u bruto društvenom proizvodu. Dobar rezultat Slovačka ostvaruje zahvaljujući novim konkurentnim industrijama, posebno automobilskoj. Zanemarljivo niski nivoi robnog izvoza Rumunije, Hrvatske i Srbije govore o ozbiljnim strukturnim problemima ovih zemalja od kojih su poslednje dve imale bar podjednako kvalitetnu industrijsku strukturu kao Mađarska i Češka u periodu socijalizma.

    Nezaposlenost

    Najžalosniji pokazatelj privrednog sunovrata je stopa zaposlenosti; ona sublimira posledice svih antirazvojnih poteza političke elite Srbije u poslednjih 20 godina. Verovatno bi pokazatelj za Srbiju bio još gori da država ne subvencioniše sredstvima poreskih obveznika pojedine institucije i preduzeća u državnom vlasništvu, a da pri tom već celu deceniju nije restrukturirala gotovo nijedno od njih. Struktura subvencija i način upotrebe do sada nisu obelodanjeni, ali je poznato da se one uglavnom koriste za kupovanje socijalnog mira, posebno u predizbornim periodima i održavanje status quo situacije, što je još jedan udar na potencijalni razvoj. Glavni uzrok velike nezaposlenosti, neinvestiranje u industrijske i uslužne kapacitete koji održavaju postojeća i stvaraju nova radna mesta, uz posebno zanemarivanje potencijala malih i srednjih preduzeća, takođe zahteva, da ponovimo, umesto potrošne razvojnu strategiju.

    Nezaposlenost 1995–2008. (u%)

    Izvor: EBRD, wiiw Database for CZE, Roland Berger

    BDP po glavi stanovnika 2008. (u USD)

    Izvor: UniCredit, IMF, CIA World Factbook, Roland Berger

    Ovaj pokazatelj može se uzeti kao okvirna mera dokle je koja zemlja stigla posle 20 godina tranzicije. Ekonomski rezultati Srbije diktiraju potrebu za hitnim promenama. Jer, Srbija nije primenjivala ekonomske mere koji su ključno doprinele dobrim performansama zemalja s uspešnom tranzicijom (stimulativna poslovna klima, strateški orijentisane vlade, strukturne reforme, investicije u istraživanje i razvoj, kvalitetne direktne inostrane investicije i otvaranje novih radnih mesta). Srbija je, naprotiv, primenjivala politiku karakterističnu za zemlje sa slabijim rezultatima tranzicije (oslanjanje na malo tržište, izostanak strukturnih transformacija, niska transparentnost i neefikasan pravni poredak).

    Šta sad?

    Posle uvida u činjenice, nameće se pitanje kako se pokrenuti. Početak je suočavanje sa činjenicama. Tu je i prva, u današnjoj Srbiji nepremostiva prepreka. Pregled iznetih podataka, a ima ih još puno jednako potresnih, morao bi uzdrmati svakog odgovornog političara. Nažalost, politička elita Srbije ne vidi ili ne želi da prepozna stanje stvari. Naslonjena na tradicionalnu praksu »rešavanja« problema prebacivanjem krivice na druge teško će se suočiti sa realnošću. Da bi se to dogodilo, političke strukture moraju shvatiti da osim međusobne političke borbe vodeći ljudi svake zemlje imaju jednako važan zadatak, a to je ekonomski razvoj. Ovaj fakt shvatio je još Dioklecijan kada se suočio sa nedostatkom sredstava za održavanje imperije, a nisu ga uspevali izbeći ni lideri najbogatijih niti totalitarnih zemalja. Ekonomski razvoj i borba za održavanje na vlasti bili su ravnopravni prioritet svih ozbiljnih političara kroz istoriju.

    Srpska dvadesetogodišnja praksa zanemarivanja ekonomskog razvoja relativno je redak fenomen, a po dužini trajanja možda i jedinstven.
    Zbog toga, okretanje ekonomskom razvoju može se dogoditi samo ako politička elita uvaži konstataciju Johna Adamsa iz decembra 1770. godine, koji je rekao: »Činjenice su tvrdokorne; nikakve naše želje, sklonosti, niti diktat naših strasti ne može promeniti stanje stvari« i kada narodni poslanici stave tablu na skupštinski ulaz, kakva je još pre velikog potresa 1667. postavljena iznad vrata dvorane Velikog vijeća u Dubrovniku sa tekstom »Obliti privatorum publica curate« – »Zaboravite sopstvene, brinite o državnim interesima«.
    Posle toga, ako i kada se to desi, može doći na red ekonomska struka.

    Goran Cetinić

    1 Neka podaci govore.« Većina podataka u ovom tekstu preuzeta je iz izvrsne studije konsultantske kuće Roland Berger Strategy Consultants »Twenty years of the CEE economic region«, koja se u analizi 20 godina tranzicije služila relevantnim izvorima podataka, kao što su Svetska banka, Međunarodni monetarni fond, Evropska banka za obnovu i razvoj, CIA Factbook, analize The Vienna Institute for International Economic Studies (wiiw) itd. Korišćeni su i podaci Republičkog zavoda za statistiku Republike Srbije. Interpretacije i objašnjenja prilagođena čitaocima koji nisu ekonomisti uradio je autor prikaza. Metodološka objašnjenja ovde su preskočena, a zainteresovani ih mogu naći na sajtovima nabrojanih institucija.
    2 »Bruto Društveni Proizvod (BDP) je ukupna vrednost gotovih roba i usluga proizvedenih u zemlji u datoj godini ekvivalentna investicijama, ukupnoj potrošnji građana i države plus vrednost izvoza minus vrednost godišnjeg uvoza.«
    3 »Ekonomija pljačke« zapravo je negacija ekonomije. U njoj postoji samo briga o rashodnoj, ali ne i prihodnoj strani.
    4 Republički zavod za statistiku, Saopštenje in10, br. 183, god LX, 30. 06. 2010.
    5 Izvor: WEF – Global Competitiveness Report, Roland Berger.
    6 Državni dug je dugovanje centralne države, regionalnih vlasti, lokalnih vlasti i fondova socijalnog osiguranja.
    7 Roland Berger: Twenty years of the CEE economic region – Assumptions for sustainable development, str. 12.
    8 Coface, svetski poznata agencija za osiguranje izvoznih rizika, bavi se i rangiranjem političke i ekonomske situacije pojedinih zemalja.
    9 Bruto dug države inostranstvu je dug za odobrene i neotplaćene ugovorne obaveze rezidenata zemlje nerezidentima kojima se plaća glavnica i/ili kamata.

    http://www.republika.co.rs/484-485/15.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Mihail Riklin,
    Komunizam kao religija,
    Fraktura, Zagreb 2010, str. 205

    Vera oličena u ateizmu

    Ako se pod religijom podrazumeva celokupnost uverenja koja se percepiraju kao dogma i koja pri tom ignorišu očiglednost činjenica, a neretko im se i oštro suprotstavljaju, onda se sovjetski boljševizam ima smatrati religijom, jer je njegova sedamdesetogodišnja vladavina u SSSR-u pokazala da se on ukorenio bazirajući se isključivo na emocionalnim i autoritarnim sredstvima, a ne na razumu. Ovako bi se ukratko mogla sažeti radna hipoteza Mihaila Riklina u najnovijoj knjizi koja komunizam ili tačnije boljševizam u Rusiji vidi kao svojevrsnu religiju nastalu iz samog duha ateizma. Riklinovo polje interesovanja ne pruža se van granica bivšeg SSSR-a, ali čvrsta i nepokolebljiva vera u komunizam kao buduće besklasno društvo bila je tipična za sve socijalističke zemlje.

    Iako su istoričari hrišćanske religije odbacivali ideju da bi komunizam, odnosno vera u njega, mogao biti religija kao potpuno iluzornu, navodeći da je on upravo u Rusiji bio glavni protivnik božanskih religija i rušitelj hrišćanskih i drugih hramova, mnogi inostrani posmatrači vrlo rano su spoznali religiozni karakter boljševizma, odnosno apsolutizaciju vere u novog čoveka i novo društvo, vere koja je imala istinske religiozne karakteristike. Franc Kafka je već 1920. godine, iako nikada nije bio u SSSR-u, tvrdio da se tamo radi o »istini savremene vere oličene u ateizmu« baš kao što je u, npr., hrišćanstvu ona oličena u teizmu, odnosno smatrao je da »Rusi pokušavaju da izgrade savršeno pravedan svet, a to je religiozna stvar«. Na prigovore kako boljševizam divlje istupa protiv religije, Kafkin odgovor je glasio: »To je zato što je i sam religija. Intervencije, ustanci, blokade – šta je to? To su uvodi u velike religiozne ratove koji će besneti svetom«. I zaista, takav »religiozni« rat je i vođen u Rusiji odmah nakon boljševičkog preuzimanja vlasti oktobra 1917, pa sve do 1922. godine.

    Lenjin je, naime, prema rečima svoje supruge Nadežde Krupske, bio dosledni, »stopostotni ateist«. Smatrao je nespojivim vezu između boljševizma i religije. Nakon Oktobarske revolucije u sovjetskoj Rusiji je izlazila množina listova s isključivo antireligioznim sadržajem, da pomenemo samo neke od njih; Bezbožnik, Antipobožnik, Bezbožnik kraj radnog stola, Seoski bezbožnik, Mladi bezbožnici, a postojao je Savez borbenih bezbožnika i Državno antireligiozno izdavačko preduzeće. Emilijan Jaroslavski, koji je rukovodio Savezom borbenih bezbožnika, napisao je čak Bibliju za vernike i nevernike u kojoj izvrgava ruglu hrišćansku dogmu vaskrsenja i iskupljenja grehova. Tradicionalna povorka koja je svake jeseni kroz Tversku ulicu išla do Crvenog trga, i koja se zvala »Sahrana religioznih svetkovina«, imala je za cilj da razobliči i ismeje religiozne rituale. Partijski i komsomolski funkcioneri nosili su mrtvačke kovčege s imenima glavnih pravoslavnih praznika i lutke odevene u svešteničke mantije u društvu lutaka obučenih u gospodska odela kakva simbolizuju kapitaliste itd. Sve to trebalo je da odvrati građane od religije.

    Pošto je u sovjetskoj Rusiji boljševički ateizam poprimio oblike fanatičnog verovanja u dogmu sopstvene ideologije zasnovane na »naučnim osnovama«, Riklin smatra da je već to svojevrstan vid religioznosti, tj. ateističke religije nasuprot teističkoj. Naročito ako se uzmu u obzir rituali vezani za kult prvo Lenjinove i docnije Staljinove ličnosti, kao i nepokolebljiva vera u Partiju kao »izvor svetlosti okružen mračnim silama klasnog neprijatelja«. Lenjinov mauzolej na Crvenom trgu postao je svojevrsni hram, središte novog kulta koji je rodila ateistička religija, uveren je Riklin. Svojim postojanjem dokazano je da poricanje teizma ne znači i ukidanje religije, već suprotno, označava da je ateistička relija ne samo moguća, već da poseduje apsolutno iste karakteristike kao i teistička. Umesto da izumre, religija je samo promenila formu: transcendentno je izgubilo metafizičku onostranost i postalo imanentno.

    Klanjanje miliona na Vođinom grobu neobično podseća na hodočasnička poklonjenja na Hristovom grobu u Jerusalimu. Grčki pisac i komunista Nikos Kazancakis, hodočasteći 1927. godine u Lenjinovom mauzoleju, piše kako Lenjin leži na odru »kao sasvim živ, rumen u licu« i živo ga podseća na »Isusov rumeni svetlosmeđi lik na pozlaćenim ikonostasima« Kazancakis je štaviše izričit: »…to je takođe Hristos, crveni. Smisao je isti – večna suština čoveka stvorena nadom i strahom, koja menja samo imena«. Nemačka komunistkinja Klara Cetkin je 1920. godine pozivala svakog ko prelazi sovjetsku granicu da izuje cipele jer stupa na »svetu zemlju«. Benjamin i Breht su pravdali Staljinove zločine iz 1930-ih godina kao »nužnu samoodbranu svete borbe proletarijata od zavere mračnih sila buržoaske reakcije«. U tome se naročito isticao Berthold Breht smatrajući da su »sva sredstva dozvoljena u borbi između Dobra i Zla« što je neobično podsećalo na hrišćansku odlučnost u borbi protiv Satane. Uostalom, i Staljinov govor prilikom polaganja Lenjinovog tela na odar u tek sagrađenom Mauzoleju ima liturgijski ton: »Mi, komunisti, smo ljudi posebnog kova, sazdani od naročitog materijala… nema većeg zvanja od člana Partije čiji je osnivač i vođa drug Lenjin«. Proizlazi da svi ostali građani koji nisu »posebnog kova« to moraju što pre postati, a načini njihovog prevaspitavanja odavno su opisani u literarnim delima i memoarskim svedočenjima brojnih logoraša sa Kolime i iz drugih sovjetskih gulaga.

    Riklin smatra da je od strasne želje da se poboljša i izmeni stari svet nastala nova religija. Objava bespoštednog rata duhu, svesti i idejama dotadašnjeg sveta značila je zapravo da su boljševici postali oruđe onoga što se njihovim vođama činilo kao istorijska nužnost. Partija je govorila krajnje neprozirnim, arhaičnom, religioznom jezikom. Umesto da se svet, ugledajući se na Marksa, oslobodi takvog jezika i takve prakse koja je vodila svojevrsnoj ideološko-verskoj začaranosti, boljševici su svoj »pravedniji i bolji« svet još više začarali, obavili plaštom religiozne dogme učinivši ga maksimalno neprozirnim i za same građane unutar svoje države. Iz prvobitnog ateizma koji je sebe implicitno smatrao naslednikom prosvetiteljstva, oblikovala se religija, a s obzirom na činjenicu da su komunističke partije celoga sveta nepokolebljivo sledile liniju boljševičkog komunizma sve dok joj se naša zemlja na čelu sa Titom 1948. godine nije energično suprotstavila, jasno je da je reč bila o, kako sam Riklin kaže, »svetskoj ateističkoj religiji«. U njoj je mesto boga zauzeo vođa Partije kao vrhovni sveštenik, a javni prostori se pretvaraju u hramove nove religije, ulepšavaju se slikama partijskog Pontifex Maximusa, prave se »crveni ćoškovi« u svim fabrikama, učionicama, seoskim kolhozima i sovnarhozima prepuni religioznih simbola poput srpa, čekića, crvene zastave, zidnih novina i parola koje jako liče na molitve. Sve su to, po Riklinu, bili tipični verski rituali, znak zaklinjanja komunističkom ili, bolje, boljševičkom Pontifexu na večnu vernost, a Partiji u nepokolebljivu veru u buduće besklasno društvo.

    Teško je ne složiti se s Riklinom tim pre što smo svi mi koji smo živeli u nekoj od formi socijalizma veoma dobro osećali da vera u istorijsku nužnost izlaska van granica dosadašnje istorije jeste u suštini religiozna, a buduće komunističko, besklasno društvo činilo nam se kao neka vrsta marksističkog raja. Odbijajući od sebe i primisao da smo religiozni u teističkom smislu, objašnjavali smo i tumačili – i sâm sam u tome učestvovao – da je marksističko učenje rezultat naučno zasnovane misli, i da metafizika na kojoj počiva svaka religija s njim nema ništa. Paradoks je, međutim, u tome – i utoliko treba prihvatiti Riklinovu tvrdnju o »komunističkoj religiji« – što se nastanak besklasnog društva u kojem će svako raditi prema mogućnostima a dobiti prema svojim potrebama i u kojem rad neće biti teret već zadovoljstvo i čin istinske ljudske kreacije, stalno vremenski odlagao, prenosio u neodređenu »svetlu« budućnost zbog koje je danas trebalo podneti nemale žrtve. Tako je istorijska nužnost poprimila znake religiozne nade, neku vrstu komunističke eshatologije. Mnogo godina pre nego što sam pročitao Riklina, još kao studenta mučila me je upravo misao o neverovatnoj eshatološkoj analogiji hrišćanske religije s naučnim marksizmom. Hrišćanska nada u drugi Hristov dolazak i u Strašni sud koji će označiti »Pošljedak«, odnosno kraj ovog nepravednog i grešnog sveta, izdvajanje grešnika od pravednika, stavljanje prvih na večne muke a potonje u raj u kojem će večno živeti, jako podseća na dolazeće komunističko društvo izobilja. Kada ćemo živeti u Tvom nebeskom carstvu, pitali su apostoli Hrista. Odgovorio im je otprilike: »Zaista vam kažem, neće nestati ni ovaj naraštaj, a nastaće Carstvo nebesko«. Docnije se njegov nastanak stalno odlagao i, evo, hrišćani širom sveta ga čekaju već skoro dve hiljade godina. »Kada će nastati besklasno komunističko društvo, pitao je, pomalo provokativno, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka moj školski drug našeg gimnazijskog profesora marksizma. »Onda kada proizvodne snage budu toliko razvijene da se stvori višak proizvoda koji će biti dovoljan za raspodelu svakom prema potrebama«, odgovorio je sa filozofsko-religioznim ubeđenjem naš dobri profesor.

    Kada je o sovjetskoj Rusiji reč, Riklin navodi Lenjinov razgovor sa komsomolcima iz 1918. godine u kojem, između ostalog, tvrdi kako će »komunističko društvo nastati ako ne pre, a ono svakako za života vaših unuka«. (Kako je ovo blisko Hristovom obećanju apostolima!) Sledeći Lenjinove reči, sovjetski rukovodioci su nakon Staljinove smrti svom narodu obećali nastanak komunističkog društva »najdalje do 1980. godine«. Umesto toga, 1991. godine usledio je raspad SSSR-a.

    Danas u Rusiji pokušava da se spoji boljševička ideologija sa pravoslavljem. U tom procesu i Crkva i država, svaka iz svojih razloga i interesa, imaju značajnu ulogu.1 Imperijalnost i centralizam Staljinovog SSSR-a poželjni su oblici vladavine za današnje ruske pravoslavne nacionaliste. Zjuganovljevi komunisti, pak, shodno socijalističkom kolektivizmu, oberučke prihvataju pravoslavnu ideju o sabornosti kao znak istorijskog osećaja Rusa za zajedništvo i kolektivnost. Da li je posredi novi oblik religije, svojevrsna premda neprirodna ateističko-teistička mikstura – pokazaće vreme. Iako obrađuje isključivo ruski socijalizam, Riklinova knjiga je vredna čitaočeve pažnje jer otkriva malo poznatu istinu o religijskoj suštini u praksi deformisane i petrifikovane marksističke ideje. Čitaocu se neminovno nameće zaključak o tome kako je socijalizam boljševičkog tipa – ali i drugi njegovi oblici uključiv i naš samoupravni – svojevremeno ispalio užasan rafal nasilja na stara nasleđena verovanja, ali se i sâm brzo pretvorio u religiju, okruživši se vrhovnim božanstvom (Lenjin, Staljin), ritualima (prvomajske parade, sletovi, kod nas u Jugoslaviji i štafete Vođi, transparenti s ideološkim parolama razapeti preko ulice) i sakralnim mestima (Lenjinov mauzolej, sale partijskih kongresa, »crveni ćoškovi« u fabrikama, bolnicama, školama, ustanovama).

    Zlatoje Martinov

    1 I upravo dok pišem ovaj prikaz svetski ali i naši mediji (npr. Blic, 13. 08. 2010, str. 7) preneli su vest kako je izvesni Vasilije Bojko, vlasnik podmoskovske fabrike mleka, saopštio da će svaka njegova radnica pravoslavne vere koja je abortirala ili pak odabrala građansko umesto crkvenog venčanja – biti otpuštena. »Abortus je ubistvo, a mi sa ubicama i onima koji žive u divljim zajednicama umesto u božanskim, nećemo raditi«, naveo je vlasnik u saopštenju svojim zaposlenima.

    http://www.republika.co.rs/484-485/23.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Друштвена одговорност православних хришћана

    Аутор: Бошко Обрадовић,

    Објављено: 15. 09. 2010.

    На нама је да се делатно укључимо у живот друштвене заједнице, изађемо из порте и салона у друштво, избегнемо ново протеривање на маргине друштвеног утицаја које нам се спрема под изговором да Црква не треба да се меша у политику, а да је национализам једнако злочин. Наша је обавеза да се умешамо у све оне актуелне друштвене теме које се тичу живота нас као појединаца, наших породица, наше нације и државе у којој живимо као њени лојални грађани.

    Предуго смо као народ у дефанзиви по свим пресудним духовним и националним питањима. Превише смо се повукли из јавног живота. Затворили смо се у гето црквених порти и патриотских салонских кружока. Постали смо самодовољни и самосажаљиви. Готово смо укинули друштвени активизам православних хришћана и родољуба. Помало смо занемарили и социјалну функцију Цркве и лични друштвени ангажман. Како је дошло до тога да ми, српски хришћани и родољуби, треба да се стидимо своје вере и нације, а да родомржња, неморал, противприродност и лаж сваке врсте могу бити представљени као нешто сасвим нормално?

    Шта дугујемо хришћанству и патриотизму?

    Олако смо препустили забораву да је наша цивилизација у својој основи хришћанска, а наша историја у главноме патриотска. Зар нису прве организоване болнице у светској и нашој историји основане у хришћанским заједницама? Зар прве школе у нашем народу нису настале у манастирима? Зар хришћанство није први пример државне лојалности, са једне стране („Богу Божје, а Цару Царево”), али и грађанске непослушности сваком тоталитаризму (универзалној Римској држави која тражи поклоњење Цару као Богу), са друге стране? Зар прве хуманитарне, милосрдне активности нису заправо и прве активности Цркве? Зар најславније странице наше историје нису заправо епопеје родољубља? Постоји ли било који велики Србин у нашој историји који није био и велики патриота? Апсолутна већина њих почива на израженој хришћанској религиозности и патриотском уверењу и елану, који умногоме објашњавају њихове стваралачке домете (од великана наше науке, духовности и културе: Николе Тесле, Михаила Пупина, Милутина Миланковића, Николаја Велимировића, па до савремених спортиста).

    Да сагледамо радне навике, породичне вредности, књижевност, архитектуру, уметност и да видимо ко је више дао светској цивилизацији од хришћанства? Да погледамо шта је за једну државу и њену стабилну унутрашњу организацију важније од грађанске лојалности и патриотске државотворности? Како се догодило да смо, као носиоци најважнији социјалних вредности и функција, избачени из друштвене утакмице?

    Данас, када је нови век почео светском економском кризом и сменом историјских епоха, и када се изнова превреднује све у шта смо веровали у прошлом веку, хришћанство и патриотизам могу и треба изнова да изађу у друштво и подсете на себе и свој смисао. То је наша хришћанска и национална обавеза да помогнемо свету, Отаџбини и човеку у егзистенцијалној кризи.

    Каква је наша вера и наше родољубље?

    Наша вера је вера излажења у сусрет, јавна вера, вера сведочења. Наша вера се повлачи само кад је у питању време за молитву и лични подвиг, а све друго време је време за дела вере. Ми имамо веру која објашњава све и која је доживела све. Шта је за веру која је решила проблем смрти, који није могла решити ниједна философија од овога света, да реши било који проблем човековог живота? Зар у мору надрилекара и лажних учитеља да се не чује глас вере освећене вишемиленијумским трајањем?

    Није мало важно већ је много важно изнова нагласити да је наша вера без дела мртва и да су наша дела такође облици наше молитве Богу и врхунски изрази наше побожности. Наше родољубље је позитивна особина, (ре)афирмација најлепшег и најквалитетнијег у нама, посвећеност раду на себи и за друге. И наш патриотизам на речима, а без дела, је ништа, само празнословље и самокомпромитовање.

    А где су данас дела наша? Зашто се не чујемо, не видимо и не деламо у Великој кризи чији је узрок у свету духовних и моралних промашаја, где смо у проблемима мора људи без посла и утехе, социјално угрожених, очајних, уморних, болесних, у затворима, младих на улици где је маркетинг греха и порока доживео историјски врхунац, и у разним другим животним проблемима и недаћама? Зашто нас нема, шта чекамо и када ћемо преузети друштвену одговорност?

    Хришћанство и патриотизам данас

    Зашто бисмо данас избегавали било коју актуелну и провокативну друштвену тему?Ако је тема светска криза, имамо шта да кажемо, јер је узрок и решење кризе у свету духовних и моралних вредности. Ако је тема екологија, имамо прави одговор, јер је еколошки пост према природи једини истински одговор на еколошке проблеме. Ако су тема људска права, хришћанство има свој став, и штити човекову личност од разних савремених облика технолошког тоталитаризма и противприродности. Ако је хуманитарна делатност, па то је друго име Цркве. Ако је било која тема која се тиче човека и људске заједнице, Црква је то или већ решила или са својим огромним духовним искуством може да реши. Ако је у питању одбрана националних и државних интереса, који су легитимно право свих народа на свету, како да ту нешто урадимо без изражене патриотске воље и снаге?

    На нама је, међутим, да се делатно укључимо у живот друштвене заједнице, изађемо из порте и салона у друштво, избегнемо ново протеривање на маргине друштвеног утицаја које нам се спрема под изговором да Црква не треба да се меша у политику, а да је национализам једнако злочин. Наша је обавеза да се умешамо у све оне актуелне друштвене теме које се тичу живота нас као појединаца, наших породица, наше нације и државе у којој живимо као њени лојални грађани. Питање је само да ли смо ми спремни за ову хришћанску и патриотску дужност и да ли имамо спремне потребне духовне и практичне одговоре на актуелна социјална питања.

    Аутор је секретар Управног одбора Српског сабора Двери.

    http://www.dverisrpske.com/tekst/1872131

  4. Varagić Nikola каже:

    MIROSLAV ZDRAVKOVIĆ:

    PORAZNO POREĐENJE EKONOMIJA SRBIJE I HRVATSKE

    utorak, 14 septembar 2010

    Za razliku od “glupih” Hrvata, naši političari su se genijalno dosetili da brisanjem sa evidencije smanje broj nezaposlenih lica, sa 916 hiljada, na kraju 2006. godine, na 728 hiljada, na kraju 2008. godine

    Uspeh reformi i ekonomske tranzicije treba posmatrati kroz kretanje broja zaposlenih da ne bi bilo “operacija uspešno obavljena, pacijent mrtav”.

    Priložene podatke treba koristiti sa rezervom zbog metodoloških promena u obuhvatu, brisanja nezaposlenih sa evidencije “u skladu sa zakonom”…

    Za razliku od Srbije, Hrvatska je ostvarila rast broja zaposlenih od 2001. do 2008. godine. U junu ove godine broj zaposlenih lica bio je, još uvek, za 6,5% veći u odnosu na broj u 2001. godini. U odnosu na broj zaposlenih u 2008. godini smanjen je broj zaposlenih za 7,7%. U Srbiji je smanjen broj zaposlenih lica za po 12,9% i 8,5%, respektivno.

    Broj nezaposlenih lica je u Srbiji vrlo nepouzdan. Za razliku od “glupih” Hrvata, naši političari su se genijalno dosetili da brisanjem sa evidencije smanje broj nezaposlenih lica, sa 916 hiljada, na kraju 2006. godine, na 728 hiljada, na kraju 2008. godine.

    Srbija ima veliki priliv radno sposobnog stanovništva iz Hrvatske, BiH i sa Kosova i Metohije, ali je u ovim brisanjima njegov značaj za rast broja nezaposlenih neutvrdiv.

    Sadašnji broj zaposlenih lica u Hrvatskoj veći je za 1,5% nego u davnoj 1980. godini, a manji za 8,5% nego u 1990. godini. U Srbiji je sadašnji broj zaposlenih manji za 10% i 21,9%, respektivno.

    U periodu od 1990. do 2001. godine u Hrvatskoj je broj zaposlenih smanjen za 14%, a u Srbiji za 10,3%. U Srbiji je bilo zabranjeno da se otpuštaju radnici dok traju sankcije pa je tada sporiji pad broja zaposlenih morao da se realizuje tokom ove decenije.

    Grafikon o rastu BDP-a i dodate vrednosti u prerađivačkoj industriji u periodu od 2000. do 2006. godine ukazuju da je Hrvatska imala “zdrav” rast zaposlenosti, dok je Srbija “naduvala balon” rastom u uslužnom sektoru pri stagnaciji proizvodnje. Srbija je imala 12 puta veću stopu rasta BDP-a (5,3%) od stope rasta dodate vrednosti u prerađivačkoj industriji (0,44%). Samo su Portugalija (0,88% BDP i 0,03% MVA) i Irska (5,4% i 0,38%) imali “iščašeniji” ekonomski rast u celom svetu od Srbije.

    Ekonomija, 15. 09. 2010.

  5. Varagić Nikola каже:

    Konuzin nezadovoljan investicionom klimom u Srbiji

    Tanjug | 16. 09. 2010.

    Konuzin: Nema jake volje da se pomogne onima koji dolaze u Srbiju sa investicijama

    Klima za strana ulaganja u Srbiji nije trenutno povoljna u ekonomskom i finansijskom pogledu, zbog birokratskih problema i zakona koji „nisu prijateljski nastrojeni prema novim investicijama“, izjavio je danas ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Konuzin.

    On je izrazio uverenje da će se investiciona klima u Srbiji popraviti iako, kako je rekao, “ taj proces ide previše sporo“.

    Konuzin je naglasio, na međunarodnoj konferenciji „Razvojni potencijali stranih direktnih investicija – međunarodna iskustva“, koju je organizovao Institut za međunarodnu politiku i privredu, da problemi, kad je reč o dolasku stranih investitora u Srbiju, postoje i zbog loše tradicije koja je sačuvana iz ranijeg perioda razvoja.

    „U većini slučajeva, preduzeća već funkcionišu i suočavaju se sa problemima“, kazao je ruski ambasador i dodao da „ima osećaj kao da nema jake volje da se pomogne onima koji dolaze u Srbiju sa investicijama“.

    Konuzin je rekao da će se ta situacija definitivno promeniti, zato što ekonomija treba da bude važnija od politike i što je to u interesu Vlade Srbije i društva uopšte.

    http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/207469/Konuzin-nezadovoljan-investicionom-klimom-u-Srbiji

  6. Varagić Nikola каже:

    Kurirska posla, drugi put

    Kako su jedne novine promašile temu, kako je Teodosić postigao »trojku« i da li je Tadić promašio »zicer«

    dragoljub žarković

    Ako trome i lenje institucije društva poveruju da će svaku brljotinu pokriti Boris Tadić, onda, otvoreno govoreći, nećemo daleko da stignemo. Još je gore ako u to – pokrivanje brljotina – poveruje Boris Tadić. Kriza u kojoj se nalazi srpsko društvo prevazilazi moći pojedinca

    Gazda na robiji: Glupost na slobodi

    Novinari redakcije dnevnog lista «Kurir» ne slažu se, privatno, oko toga ko je naručio, platio, podržao i talambasao u slučaju ispitivanja vlasništva u nedeljniku «Vreme». Deo redakcije «Kurira» misli da je petodnevni uradak o «Vremenu» pisao jedan blizak saradnik predsednika države, a drugi deo misli da je osmišljen iz glave drugog saradnika predsednika države. Mašala. Tek, tekstovi stižu iz neke ropotarnice buduće a unapred sumnjive istorije, a obojica osumnjičenih kunu se da nemaju veze sa celom aferom, ma šta novinari i urednici «Kurira» mislili o tome.

    Priča je toliko glupa da bih poverovao obojici s obzirom na to da nisu glupi. S druge strane, niko normalan ne bi priznao svoje veze sa «Kurirom», dnevnim listom čiji gazda leži na robiji zbog neplaćenih poreza, a izlaženje novine počiva na nedostatku i prikrivanju dokaza o tome da li su platili višemilionski dug državi i da li sada plaćaju poreze i doprinose.

    Elem, list čija je vrednost upisana na 500 evra, mada je i to preterivanje, pet dana se bavio «Vremenom». Brzo su prešli put od polučinjenica do pogrešnih zaključaka a onda, u nedelju, nisu odoleli napasti da napišu neku vrstu komentara koji niko nije hteo da potpiše, valjda od sramote.

    Poslovodstvo je imalo ideju da ih tužimo, ali je ideja bila odbačena: zašto bi bila povreda poslovnog ugleda da je vlasnik «Vremena» zbilja Miroslav Mišković, najbogatiji i najuspešniji Srbin (vidi tekst na strani 36). Da je on zbilja vlasnik, valjda bi nam plate bile bolje a uslovi u kojima radimo sigurno ne bi bili gori.

    «Kurir» je uspeo da niz činjenica pogrešno protumači. Iz relativno tačnog opisa izveo je pogrešan zaključak: Mišković kupio «Vreme»! Grupa novinara «Vremena» jeste pre dve godine uzela bankarski kredit da bi se razrešila prethodnih vlasnika. Za taj kredit jemčila je jedna od firmi «Delta holdinga». Onog dana kad otplatimo kredit menično jemstvo «Delte» biće poništeno. Kredit otplaćujemo uredno.

    Ovu dosta glupu temu niko nije problematizovao osim minornih elektronskih novina, začetih baš od naših para koje smo isplatili prethodnim vlasnicima, i dnevnog lista «Politika» koji je u prošlu nedelju tvrdio da je priroda vlasništva u «Vremenu» dovedena pod sumnju. Alal vera listu koji se hvalio da nije izlazio u vreme «Vermahta» a sad je u nemačkim rukama, do pola, a od pola u rukama onih savetnika za koje se tvrdi da kontrolišu i «Kurir», dok osnivač leži u bolničkom zatvorskom pritvoru a sin mu u desk odnosi već napisane tekstove s napomenom «Ne čitaj, nego puštaj».

    Hoću reći, ne vucite nas za jezik. Mi znamo da smo u toj priči kolateralna šteta kako se, sve izvinjavajući, izgovaraju šrafovi «Kurirove» mašine, koji su dobili nalog da krune Miškovićev ugled. Ali, ako se zbilja naljutimo, leteće perje na sve strane.

    Mada, ruku na srce, već jesmo ljuti.

    Politika i košarka: Kad Tadić gađa «trojke»

    Ako trome i lenje institucije društva poveruju da će svaku brljotinu pokriti Boris Tadić onda, otvoreno govoreći, nećemo daleko da stignemo. Još je gore ako u to poveruje Boris Tadić.

    Kriza u kojoj se nalazi srpsko društvo prevazilazi moći pojedinca. Radi se o strukturalnoj krizi i ona može trajati i duže od Tadićevog mandata. Život nije košarka gde jedna «trica» rešava utakmicu.

    Tadić je, čini mi se, pomalo zanet udvorištvom u svom najbližem okruženju, počeo da veruje kako jednim potezom može da reši svaku utakmicu. Napravio je dubok jaz između sebe i stranke čiji je predsednik. Još je dublji jaz između njega i vlade. Ogroman je vakuum između vrhovne i svake druge moći. Ne verujem da se njemu na to žale, ali zato kukaju naokolo.

    Opozicija se udružuje ne bi li izazvala vanredne izbore. A šta drugo da radi? Stranka na vlasti, Demokratska stranka, odlaže izbornu skupštinu, dvoumi se ne toliko oko broja potpredsednika – od dva do sedam – koliko oko karaktera tih ljudi. Kome će da veruje predsednik koji je počeo da veruje u samog sebe.

    Njemu bliski ministri svedoče o postojanju praznog prostora između Tadićeve vlasti i formalnih organa vlasti i, posebno, stranke na vlasti. Možda je novi oblik kohabitacije najbolji način da se spreči jedna vrsta apsolutizma koji ne proizilazi iz Tadićevog ličnog karaktera koliko iz nužde da neko čisti po dvorištu, a niko nije lud da se prihvati metle.

    Tadić je u apsolutnom centru pažnje. Ostao je sam na vetrometini. Štiti ga mandat u formalnom smislu, ali se «trice» postižu igrom slučaja, vrhunskom inspiracijom, instiktom… Pogađaju se u jednom od četiri ili pet pokušaja, ali nisu, nadam se, deo strategije kojom se dobija prvenstvo, kao što smo u slučaju košarke videli.

    Duboko poštovanje imam prema igračima koji utakmicu, sportsku ili političku, uzmu u svoje ruke, ali pametna taktika počiva na ideji da pogodiš «zicere» a da «trojke» gađaš kad nemaš drugog izbora. Tadić pokušava da s devet metara pogodi koš, preko rampe, a poltroni mu tapšu unapred. Svakom bi od toga zadrhtala ruka.

    Prizivanje izbora: Kad bi bilo danas…

    Već sam napisao. Znate dobro kako to ide s najavama. Uzme se nešto bombasto, nešto što će da odjekne, doda se malo istorijske patetike, sve se to zamesi preko prijateljskih medija, na vrh noža doda se projekcija budućnosti, peče se na što jačoj vatri, pozove se društvo…

    Ali, to još ne znači da će biti izbora. No, ovi naši su kao zapete puške – vise na zidu od prve scene prvog čina.

    Spinuje se na sve strane. Odjednom u novinama, iznebuha, u danu priznanja propasti prvobitne rezolucije o Kosovu, osvane plaćena anketa o tome kako kad bi (tobože) danas bili izbori pobedila Srpska napredna stranka i to ubedljivo. Kad bi izbori bili sutra, tvrdi Mlađan Dinkić, on bi bio treća snaga Srbije, mada bi po pomenutoj anketi bio ispod cenzusa.

    Od kosovskog zaokreta počela je bitka između racionalnosti i osećaja povređenosti i uvređenosti, zbog Kosova naravno, a ishod je teško predvidiv, mada se može reći da će aspekt racionalnosti biti izraženiji u predizbornim anketama nego u trenutku glasanja, ma kada da do njega dođe.

    Očekuje se novo prestrojavanje partijskih vojnika.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=950417

  7. Varagić Nikola каже:

    Nataša B. Odalović

    Marketinška sačekuša

    Osim što je lična karta s preciznim podacima Srbije danas, koja i poslednjem zaluđeniku čas dramatično čas komično objašnjava ono što već i vrapci znaju, o tome da se nikakav 5. oktobar ovde definitivno, nikada nije dogodio, slučaj oko hapšenja pa puštanja poznatog valjevskog otporaša Bogoljuba Arsenijevića predstavlja i svojevrsnu kontramarketinšku sačekušu za predsednika Srbije.

    Ako. Ko se mača laća od mača i strada. Identično je sa mačem marketinga i njegovom zloupotrebom. Bilo je i biva svuda u savremenom svetu da se marketingom kao pomoćnim sredstvom mnogo postiže u politici, ali da se na marketingu „temelji“ baš sve u jednoj državi zahvaljujući ili nemoći ili strahu predsednika da na bilo koji drugi, riskantniji po opstanak na vlasti, stvarniji i odgovorniji način vodi državu, to nikada i nigde nije bivalo do u Srbiji pod Tadićem. Takva marketing-politika „utemeljila“ je društvo i državu nam i sad je baš onoliko stabilna koliko bi bila i da je sagrađena u pesku, poput onih zamaka koje na plaži grade deca, a prva plima ih s večeri rastoči i sravni.

    Šta smo sve videli na slučaju Arsenijevića? Prvo da kažem ono čega se pouzdano sećam iz vremena stvarnog i surovog stradanja tog čoveka. Dugo sam se kao radijski novinar bavila dešavanjima oko Arsenijevića, slučaj, koji se u gomili sličnih izdvajao po količini brutalnosti i sili kojom se režim obračunao sa upornim i nepokolebljivim Valjevčaninom. Tortura koju je doživeo bila je šokantna. Ono što je zatim u to vreme mene fasciniralo bila je još jedna neobičnost. Naime, to s Makijem trajalo je predugo. On ni onako polumrtav nije odustajao od bunta, bilo je veliko pitanje hoće li preživeti torturu, šta će sa njim biti u bolnici, ali kako se slučaj otegao, isprva ogromno interesovanje političke javnosti počelo je da jenjava. Znam to, jer smo svakog dana za RFE imali neku vrstu hronike dešavanja s Makijem. Na stalnoj telefonskoj vezi s njegovim prijateljima, članovima porodice, ali, u jednom trenutku osetilo se kao da nije bilo nikoga od javnih boraca protiv Miloševića, koji bi se baš pretrgli od sreće da i nadalje daju svakodnevne izjave o Makijevom slučaju. Sećam se i da je jedan od poslednjih koji je uporno odgovarao na pozive i zadržao ljudski osećaj brige i tuge nad sudbinom ovog čoveka bio Branislav Lečić, tada samo glumac, i par običnih članova tadašnjeg DS. Lično sam imala utisak da se upravo zbog Arsenijevićeve upornosti i nemogućnosti ikakve nagodbe i kompromisa u samim antimiloševićevskim redovima javlja nervoza, da Makija sve više od simbola pobune kroz zube karakterišu kao tvrdoglavog jurodivca kome se, eto, teško može pomoći. Već tada! Srećom čovek je ostao živ, a svima nama za nauk o čedomornoj prirodi svake revolucije.

    U tom smislu Maki je, sudeći po izjavama u novinama i sada, 2010. sto posto ostao častan u ovoj priči. Nije on hteo da se napravi slučaj. Hteo je da se to s njegovom optužnicom završi i da živi slobodno i mirno. Marketinška sačekuša nema veze s Makijem. Tu je opozicija maestralno poentirala nad Tadićevom nesposobnošću. Pokazalo se da iako upoznat sa slučajem Arsenijevića, Tadić nije bio upoznat sa tim da „njegovi“ nisu rešili slučaj „koji im je blagovremeno prosledio“ na vreme. Zatim se desila praseća brljotina s tim ponovnim hapšenjem čoveka. Potom štampa počinje da bruji. Onda nova neverovatna brzopletost u rešavanju slučaja, koja ponovo pokaže sav provizorijum u koji su se pretvorile državne institucije, a predsednika kao samodršca od čijeg jednog miga sve zavisi. Ako me pitate da li verujem da je Boris Tadić danas toliko moćan u Srbiji da samo od njega zavisi život i sudbina svakog, na pravdi Boga uhapšenog političkog zatvorenika, iskreno ću reći, ne verujem ni najmanje. A da li je Tadić sam kriv što ga ovaj slučaj pokazuje upravo u svetlu apsolutiste, a državu kao slabu i nemoćnu – apsolutno je sam kriv. Maloletan nije. Tadić je od početka pristao da ponese taj „teret odgovornosti“ o svojoj neophodnosti u svakom srpskom loncu. Nema skupštinske, sudske, medijske, estradne, sportske, tv-serijske, muzičke, glumačke, književne, pionirske, jasličke, i koje sve ne stvari, u kojoj predsednik nije preuzeo „punu odgovornost“ i glavnu ulogu. Sa slučajem „Maki“ stavljajući sebe iznad svih institucija ove zemlje, Tadić je pao u vlastitu marketinšku sačekušu. Ko god je toj sačekuši kumovao, majstorski je odradio medijski deo posla. Ali, iako ne volim marifetluke, ne mogu ovog puta da žalim Tadića, ni najmanje. Jer, poenta je u duhovitom i strašnom pitanju koje Arsenijević u jednom tabloidnom intervjuu postavlja: „Tadiću, a šta da si bio na moru?“ Šta ćemo svi mi ako predsednik dobije grip, ode kod bake na selo, odluči da sprema ajvar, ode na planinu? Staće država.

    Pa, izem ti takvu državu.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/marketinska_sacekusa.891.html?news_id=199506

  8. Varagić Nikola каже:

    BRANKO RADUN:

    HRONIKA NAJAVLJENOG PORAZA

    Nije suština u smeni jednih političara drugima koji su isto tako neuspešni i bez ideje, već u korenitoj promeni politike i strateške orijentacije zemlje

    Srpska vlast je odavno krenula po svetu da traži pravdu kao u onoj Cankarevoj pripovetci „sluga Jernej i njegova pravda“. Svako normalan bi podržao svoju vladu u traganju za pravdom za zemlju kojoj je oduzet deo teritorije, ali i istorije i minimuma dostojanstva. No kad se malo začeprka ispod te glazure patriotske „borbe za Kosovo“ vidimo da je to sve samo ne ono što se domaćoj javnosti predstavlja.

    Naši lideri Tadić i Jeremić nas ubeđuju da nikada, ali nikada neće potpisati priznanje nezavisnog Kosova iako to do sada direktno niko relevantan ni ne traži od nas, već samo da „normalizujemo odnose sa Kosovom“. Ne morate potpisati prihvatanje secesije samo je tolerišite i sarađujte sa secesionistima – to je poruka koja danas stiže Srbiji sa zapada. No na žalost nije ni tačno da naša vlast ne prihvata Kosovo kao državu– primer toga je prihvatanje da za istim stolom sede „na regionalnom okupljanju“ u Sarajevu ministar Jeremić i „ministra spoljnih poslova Kosova“. Rezolucija koja je izmenjena znači odustajanje od protivljenja secesiji a to znači tolerisanje nezavisnosti Kosova. Sa jedne strane imamo puzeće prihvatanje secesije a sa druge – patriotska retorika. Sa jedne strane se popušta pod pritiscima Zapada na ključnim pravcima, a sa druge se neke nebitne stvari proglašavaju za velike bitke.

    Oni su morali da smisle niz manevara kako bi prikrili tu puzajuću kapitulaciju, pa čak i da je prikažu kao jedino moguću borbu za Kosovo. Operacija manipulisanja javnosti je morala uključiti kako inicijative koje simuliraju „borbu i bitke“ tako i medijsko pokrivanje istih. Nužno je bilo jače kontrolisati medije i pacifikovati veći deo opozicije da se ne bi neko u ključnim momentima usudio da kaže „Car je go“. Onda se krenulo u pokretanje procesa pred Međunarodnim sudom pravde što se završilo očekivanim porazom.

    Tada se vlast našla u nezgodnoj situaciji – u situaciji teškog poraza – i morala je nešto drugo smisliti da bi i dalje sebe, javnost ali i prijatelje u svetu uverila da se i dalje bori za svoje vitalne nacionalne interese, a čini se da je zapravo glavna namera da se trenutni poraz potisne iz svesti i dobije na vremenu. Tu i nije bilo nekog ozbiljnijeg plana.

    Onda su na brzinu poslali u UN svoj predlog umekšane rezolucije u kojoj se odustaje od zahteva za pregovorima o statusu Kosova (što je suština) o kome treba da se Skupština UN izjasni o legalnosti kosovske secesije. No očigledno je da su se preigrali pa su im njihovi „zapadni prijatelji“ udarili packe i naložili da menjaju ili povlače predlog rezolucije.

    To je naravno skandalozno jer nikada ni jedna suverena država nije tako ponižena da se javno od nje traži da se odrekne neko svoje odluke ili dokumenta koji je usvojila. Kako je Srbija popustila pred pritiscima suštinski izmenivši rezoluciju onda je to ništa drugo do kapitulacija. Tako se ponašaju marionetske ili vazalne države. Ovo nije nikakva politička retorika već je to čista istorijska dijagnoza. To što smo mi, jedini u Evropi, pristali da sa nama tako razgovaraju i da nas tako tretiraju je najveća sramota i najveći poraz Srbije.

    Ova vlast je došla na paroli „Evropa nema alternativu“ i ovaj ćorsokak u kome se nalazimo je dosledan završetak tako koncipirane politike. Kada stavljate iznad nacionalnog interesa nešto drugo – nadnacionalno poput evrointegracija rizikujete da izgubite sve, a da ne dobijete ništa. Baš u toj je situaciji Srbija danas – odustaje od borbe protiv secesije Kosova a istovremeno od toga nema nikakve koristi. Pa čak i da ima neke korisno apsurdno je trgovati sa svojim teritorijama, naročito onima koji su vam kolevka identiteta. Porazom i gubitkom Kosova je Srbija poražena a prihvatanjem tog gubitka i odustajanjem od bore rizikuje gubljenje istorijske svesti.

    Da se vratimo na naše „sudske sporove“ u kojima „tražimo pravicu“. Traženje Neobaveznog Savetodavnog Mišljenja sa loše formulisanim pitanjem pred MSP-om i koje se završilo neslavno nam izgleda kao pokušaj da se pravi jalovi kompromis. Nastojalo se tako koncipirati čitava „borba za Kosovo“ tako da ne uvredimo Zapad a da se pred domaćom javnosti predstavimo kako se i dalje „lavovski borimo za Kosovo“. Istovremeno se nastojalo i pred zemljama koje su podržavale Srbiju u toj borbi, pre svega pred Rusijom, sačuvati imidž kakve-takve konzistentne nacionalne politike. Politika – zapadni vuci siti i domaće ovce i dalje na broju – je uspevala samo da kupi neko vreme režimu i da očuva patriotski imidž glavnih aktera te borbe.

    Tako je i predlog rezolucije u Skupštini UN predstavljao pokušaj još jednog takvog kompromisa. Barem je naša vlast tako mislila dok nije stigla nervozna reakcija iz SAD i Brisela, te ucena da moraju povući-promeniti ono što su podneli. Poznato je kako su odluke Skupštine UN neobavezujuće te da se često dešavalo da se ne mogu realizovati jer ih blokira neka velika sila – najčešće SAD. Stoga ako povučemo ili suštinski izmenimo rezoluciju mi smo poraženi, i više nego ako budemo poraženi pred Skupštinom UN.

    Dobro neko će reći – šta da se radi i šta je mogla ova vlast da uradi – podnela je tužbe i rezolucije – šta drugo uraditi. Nije bilo dobro ignorisati Savet bezbednosti u kome smo mogli dobiti podršku Rusije i Kine, zatim trebalo je uporno insistirati na Rezoluciji 1244 koja se kod nas više ne spominje, kao i Kumanovski sporazum (primena njegova u smislu povratka našeg vojnog personala). Na kraju nikako se nije smelo odustati od zahteva za pregovorima o statusu Kosova što se razblažilo u „dijalog o otvorenim pitanjima“. Odustajanje od zahteva za pregovorima o statusu je u suštini odustajanje od borbe protiv secesije Kosova.

    No odgovor na pitanje šta da se radi je zapravo mnogo širi i kompleksiniji. Ova vlast je mnogo više uradila na planu tolerisanja secesije Kosova no što je to javnosti poznato preko prihvatanje Euleksa (kada je odstupila od dogovorene platforme sa Rusijom) te drugih izuzetno štetnih ugovora i dogovora (na primer oko granice). Permanentno slabljenje države Srbije na tim prostorima je isto tako omogućilo bujanje ambicija albanskih secesionista. Srbija koja i teorijski odbija pomisao da bi teritorijalni integritet mogla da brani i oružanom silom (i po tome je jedinstvena u svetu) i Srbija koja se suštinski demilitarizovala (ostala bez ozbiljne vojske) samo privlači nevolje i generiše nove krize. Najveću odgovornost za nestabilnost u regionu snosi Srbija koja svojim pacifizmom demonstrira slabost i otvara vrata za nove zahteve za autonomijama u Srbiji. Posle prihvatanja kosovske secesije će se pokrenuti i pitanje „ustavnog statusa Sandžaka“ kako to kaže muftija Zukorlić.

    Tako Srbija umesto da jača svoju privredu je po nalozima vašingtonskih MMF-mudraca pristupila deregulaciji i deindustrijalizaciji, umesto da jača institucije države dozvoljava da ih NVO-nihilisti, naročito u obrazovanju i kulturi, rastaču i pretvaraju u oruđe propagande o „srpskoj krivici“. Umesto da Srbija pravi mostove prema nekim zemljama koje su nam naklonjene ona ih ruši. Osetno udaljavanje od Rusije (i drugih potencijalnih partnera), a približavanje NATO-paktu je naravno dovelo i do smanjenja sposobnosti vođenja autonomne spoljnje politike. Isto tako sramotno menjanje predloga rezolucije u UN pod diktatom EU je dovelo do gubljenja ostataka kredibiliteta Srbije kako na istoku tako i na zapadu.

    Nije dakle poenta da posle debakla politike “I EU i Kosovo” da ostavku podnese Jeremić ili neko drugi, a da ostane ista i li slična politika. Uostalom jednog Vuka smo zamenili drugim pa nam to nije ništa donelo – osim možda njemu imidž “doslednog borca za Kosovo” koji je uradio „najviše što se moglo“. Ako je ovo sve urađeno da se Borisu Tadiću nađe „dostojna zamena“ onda moramo priznati da je reč o marketinškoj kampanji kojoj bi pozavideli i američki predsednici. Da zaključimo – nije suština u smeni jednih političara drugima koji su isto tako neuspešni i bez ideje, već u korenitoj promeni politike i strateške orijentacije zemlje.

    Izvor Fond strateške kulture/Vidovdan, 15. 09. 2010.

  9. Varagić Nikola каже:

    Режимске и антирежимске интеграције

    Аутор: Бошко Обрадовић

    Дошли смо до краја, или смо му сасвим близу. Ово је онај час када се у неспособности и издаји спрам остварења или одбране елементарних националних интереса у потпуности сусрећу и изједначавају власт и опозиција, интелектуалци и медији, и поставља суштинско питање око кога се окупити како бисмо зауставили комплетан распад унутрашње структуре српског народа и државе.

    Србија у последње две године пропада и тоне неслућеном брзином и у најгорим сценаријима најпесимистичнијих критичких аутора.

    Овај закључак проверићемо на седам тема које се тичу укупног вредносног система у Србији: геополитичкој, безбедносној, друштвеној, економској, културној, државној и моралној.

    ЕУтопија

    Сви они којима је ЕУ још увек света крава и нема алтернативу – после свега – неупотребљиви су за националну ствар. Сви они који су до сада тврдили да је свака алтернатива ЕУ магловита идеолошка конструкција која је неостварива у реалности добили су то исто од сопствене идеологије: утвару уласка Србије у ЕУ и наставак распродаје националних интереса зарад више него магловитог уласка у ЕУ. Чак и ако су оба пута у магли (а нису, већ само један – и то евроунијатски пут!), онда више немамо нити један једини разлог да кренемо путем ЕУ. Са још једним и пресудним аргументом против ЕУ: тек кад Србија прогласи незаинтересованост за даље европске интеграције и геополитичко окретање алтернативним решењима – почеће прави преговори са ЕУ о потребној сарадњи у свим областима.

    Највећи идеолошки трик који се до сада користио био је управо тај да ако изаберемо неке друге стране света губимо сигурну материјалну помоћ која треба да нам стигне са Запада, док су, по тој теорији, све друге опције за нас потпуно неизвесне. Дакле, ризик би био огроман, а у случају ЕУ, на примерима других држава које су већ у ЕУ (никако ових новијих јер ти примери су непопуларни) видимо како изгледа тај бољи живот. Сада је коначно до те мере провидно да са те, западне стране озбиљне помоћи више никада неће бити, нити брзих интеграција, већ само наставак серије захтева за одрицањем од свог суверенитета у бројним областима, док са других страна притиче константна политичка, дипломатска и економска помоћ.

    Готово је! ЕУ мора постати завршена прича (лажна обећана земља) у Србији! Удахнимо дубоко и кренимо другим путем! Да ли ће бити тешко, колико ће бити потребно разних одрицања, колико морамо да се вратимо себи, колико ћемо морати изнутра све да мењамо и превреднујемо, колико ћемо читав друштвени систем морати да поставимо на потпуно другим основама, колико ће споља потпуно нових аранжмана требати – нека нас што пре снађе ова шанса у кризи и историјски изазов који једино може да тргне наш народ из емотивне, стваралачке, друштвене и државне летаргије и пропасти!

    НАТОизација

    Морална наказност уласка у злочиначки војни савез који је поред, на првом месту, нашег унесрећио и бројне друге народе широм света свакоме је јасна. Али баш та потреба да постанемо део система који нас је убијао и још увек нас черечи и јесте поента нашег даљег понижења и разбијања. Зато онај који је за улазак Србије у НАТО за нас може бити само исти као и злочинац за кога се залаже да се са њим интегришемо.

    У овоме тренутку се залагање за НАТО пакт може поистоветити и са захтевом за отвореном и потпуном окупацијом Србије и постављањем директне колонијалне управе, било домаће или стране, што уопште није сценарио који треба искључити већ се за њега припремати и против њега унапред борити.

    Сребренизовање

    Недопустиво је да више дозвољавамо извесним личностима да о нашем народу говоре све најгоре, да мењају моралну биографију нашег народа, да суде и пресуђују без суда, доказа и права на одбрану. У Србији се одвија покушај измене колективне свести, самосазнања, самопоштовања и основног националног достојанства и самопоуздања. Шта је епилог овог процеса? То да ми више своје непријатеље не препознајемо, нити смо свесни зашто смо до сада страдали и шта нам ваља бранити као светињу од које се не одступа упркос било којој понуди, шареној лажи, шаргарепи или штапу.

    Од свих оних који су нам вековима убијали тело много су гори они који нам у овоме часу убијају душу, мењају име и презиме, сам смисао нашег националног постојања, самопосматрања и вредновања. Остати нем док нам ваде очи и срце, мењају органе и животне функције, праве од нас нов идентитет који неће имати никакве везе са старим и биће у потпуној неоколонијалној функцији обрачуна са традиционалним вредностима и заједницама у Срба – не само да је морално недопустиво већ ће се с правом завршити у новом геноциду над српским народом. Какав је то народ који ће на ово да пристане?

    Културна политика безидентитета

    На делу је у пракси сурово и крајње детаљно спровођење културне политике денацификације по којој српски народ не сме да има националну библиотеку, национални музеј, заштиту идентитетских и националних права српских заједница у околним државама, реципроцитет у мањинским правима у односу на суседе… Народ који у сопственој држави не користи своје уставно писмо и изнутра дозвољава окупацију ћириличних територија од стране другог писма, који не примећује да му на све стране краду језик и стварају најмање пет нових и непостојећих на његовим језичким територијама, чија вера не сме да се исповеда у друштву јер је политички некоректна и противна новим стандардима у области људских права – не треба да се изненади кад изгуби још који део своје територије јер се прве битке воде – и добијају или губе – у културној политици, па тек онда на осталим политичким пољима. Када би се све друго дало опростити актуелном режиму у коме живимо (а не може и не сме!) одсуство националне културне политике идентитета било би довољно за пресуду за велеиздају и злочин против сопственог народа и његове будућности.

    Косовска битка за Телеком

    Телеком у овоме часу представља наше привредно Косово (док је Метохија оличена у ЕПС-у и осталим енергетским потенцијалима, изворима питких и минералних вода, као и пољопривредном земљишту и производњи хране у целини). Продаја Телекома и осталих наведених кључних националних ресурса највећа је могућа привредна издаја са највишег државног нивоа, јер Србију оставља без власништва над безбедносним, телекомуникационим, енергетским и привредним срцем система, као и једином реалном економском перспективом.

    Свима је познато да ова највећа и најпрофитабилнија државна фирма има вишак запослених и огроман одлив средстава у страначке и личне џепове. Али то није и не може бити разлог да Телеком продајемо, већ још само један од доказа потребе за хитном сменом режима и новим менаџментом у овој стратешкој фирми за телекомуникациони, привредни и социјални бољитак Србије. Исти је случај са свим другим нашим кључним привредним могућностима које постепено прелазе у туђе руке. Јер је неодржив и лажан аргумент да ми са њима не умемо да располажемо и да ће их боље други искористити у нашу корист. Поента је да корумпирани актуелни и режим и систем то не умеју, злоупотребљавају и уништавају, тако да решење није у даљој распродаји већ једино у промени режима и система.

    Косово и Метохија, Војводина, Рашка област…

    Одавно је требало да нам буде јасно да смо протесте против тзв. независности Косова требало да водимо испред Владе Републике Србије. Јер и да није било насилног одузимања Косова и Метохије из састава Србије од стране удруженог злочиначког подухвата Шиптара, НАТО пакта, Америке и ЕУ, било би регионализације која би завршила са истим исходом. Јер креатори регионализације у српском искуству не могу бити ништа друго него бабице будућег сепаратизма.

    Онај ко је рекао да ЕУ нема алтернативу, зар је икада и помислио да Косову и Метохији дозволи да се испрече на томе путу?

    Онај ко је новосадској администрацији дао нови статут Војводине, зар очекује да се већ до пола независни политички моћници у Војводини одрекну и друге половине власти и колача?

    Онај ко је једном крајње сумњивом муфтији у сваком погледу поклонио приватну конфесионалну универзитетску установу – зар је мислио да ће се муфтија зауставити на потписивању диплома и неће ићи до потписа декларације о независности?

    Када националним мањинама дајете могућност избора за националне савете који имају таква овлашћења да представљају скупштине за себе, зар можете бити толико наивни да верујете да савети националних мањина могу да се зауставе пред искушењем сепаратистичких тенденција и потпуне самосталности од државе Србије?

    Онај ко регионализује Србију – разбија је свесно, и под фирмом преко потребне децентрализације прави даљу дезинтеграцију државе Србије.

    Зато једини одговор представља разбијање актуелног режима и јачање државе Србије на централном нивоу, уз укидање свих покрајина и региона, као и истинску широку подршку локалним самоуправама.

    За Параду против режима и система

    Изузев новог провокативног мамца да се лице Србије поново представи свету као злочиначко, насилно, фашистичко и ксенофобично, најављена геј парада нема другог смисла. Њену позадину која доноси промоцију идеологије хомосексуализма, симболичко освајање престонице и потоње ширење у све поре друштва одавно смо раскринкали. То сада није оно најбитније.

    Најбитније је скренути пажњу свих нас са наметнуте теме геј параде као нове шансе за прогоне изнутра и оцрњивање споља и усмерити је на режим и систем који нас је довео до геј параде и њен је отворени покровитељ и спонзор. Јер наша крилатица гласи: „Какав режим – таква парада!” Ако геј парада може да послужи томе да се суочимо не са промотерима идеологије хомосексуализма и понеким хомосексуалцем који се ту нађе већ са режимом и комплетним системом који иза њега стоји – онда је она дошла у прави час.

    Можемо ли одбранити Косово и Метохију ако не одбранимо Београд од промене комплетног идентитета нације којој је тај град престоница? И јесмо ли сви свесни чињенице да се постојећа политичка, социјална, културна и сва друга незадовољства коначно сусрећу у једној моралној тачки која нам је неопходна за стварање широког оперативног покрета отпора против система који нас је разорио по свим нивоима?

    ** Режимске и антирежимске интеграције**

    Нема данас у Србији више потребе за великим темама, коментарима, анализама, теоријама и програмима. По претходно изложених седам питања постоји само или/или став, опредељење, сврставање, акција и више никакве нијансе. Или подржаваш режим или си против њега!

    Актуелна власт, која је несумњиво у својој завршној фази, настојаће да изврши режимске интеграције и у себе усиса све потенцијалне тачке отпора: од преосталих слободних интелектуалаца, преко медија, до невладиних организација, опозиције и Цркве. Са друге стране, од истог материјала који режим у овом часу покушава да сломи и превуче на своју страну, а посебно од нових снага са друштвене маргине, ствара се читав фронт не само против актуелног режима већ против читавог друштвеног система у Србији који је корумпиран, неморалан, антисоцијалан, анационалан и канцероген по све елементе друштвеног живота.

    Поставља се само једно питање: око кога се окупити у овом друштвеном покрету? И велики број других потпитања: хоћемо ли поново дати шансу да са нама у истом фронту буду они који многе досадашње испите нису положили? Хоћемо ли на чело поставити оне који се не разумеју у овај посао, али су најгласнији и најдрскији у својим амбицијама? Хоћемо ли дозволити да страни фактор изнова контролише наш фронт и исход након наше потенцијалне победе? Како да се конкретно повежемо и организујемо сви ми који смо љути на све око себе што мирише на режим?

    Око кога се, дакле, окупити? Немамо ту врсту илузије да Српски сабор Двери може сам и да је најпаметнији у свему. Али имамо право да након 12 година рада и борбе затражимо антирежимске и, још прецизније речено, антисистемске интеграције у Србији – свих оних појединаца, група и организација које су незадовољне системом који нас понижава као породичне људе, слободне грађане и Србе. И не бежимо од сопствене одговорности да заузмемо место које се од нас очекује у том фронту. Сматрамо да нема другог избора осим ући у директну и организовану заједничку борбу за дефинитиван слом овог режима и система на коме почива. Шта Ви кажете и где сте у свему овоме?

    Аутор је један од оснивача часописа ДВЕРИ СРПСКЕ и секретар Управног одбора Српског сабора Двери.

    Извор: Печат, петак, 17. септембар

  10. Varagić Nikola каже:

    SINIŠA LJEPOJEVIĆ:

    SRBIJU JE NAJVIŠE IZDAO ONAJ KOJI JE UČINIO DRUŠTVOM BEZ NADE

    petak, 17 septembar 2010

    Posle silnih godina iznurivanja, obmana i poniženja, Srbija je postala društvo bez nade. Gotovo da niko nema nadu da će biti bolje i ne veruje čak da je to moguće u skorije vreme. Nada je, u stvari, ključni problem savremene Srbije. U ljudima nema nade.

    Nada je, međutim, najveći izvor socijalne energije. To nisu nezadovoljstvo ili bes, ili u Srbiji toliko puta pokazana veština golog preživljavanja. Nada je ključni motor jednog društva. A sadašnja Srbija je ostala bez nade.

    To istovremeno znači da bilo kakve promene u Srbiji nije realno očekivati, barem ne u dogledno vreme. Nema socijalne energije koja se, pre svega, hrani nadom da se izvedu te promene. U svakodnevnom životu takozvanog običnog sveta primetni su bes i nezadovoljstvo, koji se uglavnom svode na ogovaranje i lažne tvrdnje da oni nisu glasali za “ove”. Najednom niko nije glasao za Tadića i sadašnju vlast. Na njihovu žalost, to je samo još jedno zaluđivanje. Pa ko je onda glasao? Ta zaluđivanja se povremeno hrane i pričama o “vrućem letu” ili “vrućoj jeseni”. Nikakva “vruća” godišnja doba neće stići iako je sada više nego ikada razloga da se neka “vrućina” desi. Nema Srbija snage za takvo što, jer skoro da niko više nema, čak ni lažnu nadu da može biti bilo šta bolje.

    To oduzimanje nade građanima Srbije je verovatno najveći istorijski greh, gotovo zločin, aktuelne političke elite u Beogradu.

    Malo je, posebno u savremenoj istoriji, političkih elita “takvog talenta” koje su to učinile sopstvenoj zemlji. Prosto je neverovatno kako se uspela protraćiti tako velika akumulacija energije i nade, koja je, ne tako davno, bila očigledna u Srbiji. Kako se to moglo desiti? Činjenica je da Srbija dugo nije imala na vlasti takvu grupu nesposobnih i ljudi sumnjivog karaktera, ali izgleda da u svemu tome ima i sistema. To je model čiji su ti nesposobnjakovići samo puki izvršioci. Taj model nije pravljen posebno za Srbiju. Ne, to je univerzalni model koji u ovom slučaju Zapad primenjuje na sve one koji mu se prepuste. On nije obavezan, ali ako ga neka zemlja prihvati onda nema šale. Zato se ne treba ljutiti na Zapad jer u tom delu sveta i ne postoji neki drugi model, Zapad odavno nema niti ideja niti senzibiliteta za stvarni život. Zašto je Srbija prihvatila taj model i zašto je u osnovi većina građana glasala za njegove izvršioce – to je sada drugo pitanje.

    PONAŠANJE ELITE

    Ni u toj i takvoj političkoj eliti, izgleda, nema nade. Tačnije, u njenom većem delu. Nedavno sam imao priliku da danima razgovaram sa nekolicinom iz vladajućih krugova. Zanimalo me da li su vladajući krugovi uopšte svesni u kakvom se stanju nalazi Srbija i da li njeni lideri, makar privatno u samoći kupatila ili spavaće sobe ponekad razmišljaju o tome i o eventualnoj njihovoj odgovornost za teško i stanje bez nade. Ne negiraju da je teško, ali ni jednog jedinog časa nisu odavali utisak da su oni kao vlast u najvećoj meri odgovorni. Ni jednog časa nisam primetio da oni sami imaju sumnju da su negde pogrešili. Pitao sam onda da li postoje bilo kakve ideje kako izaći iz sadašnjeg začaranog kruga. Izuzev poznatih fraza o Evropskoj Uniji, priznali su da takvih ideja nema. Na moje insistiranje da se mora priznati da je situacija stvarno krajnje “neprijatna” i da za to neko mora da bude odgovoran, dobio sam odgovor da je kriv narod. Ili, kako su rekli, mentalitet. U prevodu, katastrofalna situacija u Srbiji je posledica mentaliteta našeg naroda. Ni jedne trunke sumnje da je možda vlast negde pogrešila. Stekao sam utisak da oni taj “mentalitet” doživljavaju kao nešto zauvek dato, kao nešto što se ne može izmeniti. A pošto je tako, onda, drugim rečima, ni u vladajućim krugovima nema nade.

    Prebacivanje krivice na narod podseća na jednu sramnu epizodu iz osamdesetih godina prošlog veka, u vreme bivše Jugoslavije. Sredinom tih osamdesetih godina, vladajući Savez komunista Jugoslavije više nije mogao da izbegne priznanje da je zemlja u krizi. Onda je Centralni komitet formirao jednu komisiju sa zadatkom da “temeljno analizira stanje u društvu” i svoje nalaze i predloge saopšti u formi “Analize funkcionisanja sistema socijalističkog samoupravljanja”. Na čelu te komisije je bio tadašnji hrvatski lider Josip Vrhovec. Posle “temeljnog rada”, Komisija je, pojednostavljeno ali suštinski govoreći, saopštila da je sistem dobar, nema greške, ali da ne valja narod. Sada, posle toliko godina i u temeljno drugačijim okolnostima, demokratski izabrani lideri Srbije dolaze do istog zaključka.

    Nada Srbiji nije ukradena ekonomskom propašću, siromaštvom i razaranjima. Siromaštvo čovek može da preživi, pogotovo ako nije ni navikao na previše. Razorena kuća će se nekako popraviti. Nadu su oduzeli besomučna propaganda, kako domaća tako i strana, neverovatne laži kojima se građani Srbije bombarduju svakoga dana i to sa najviših mesta, bezočne obmane i prevare čijem bi “moralu” pozavideli čak i džeparoši i šibicari iz vozova koji su nekada prevozili naše gastarbajtere iz Nemačke i Austrije. Ključni instrumenti tih “istorijskih radova” su mediji – novine i televizija. Mediji javnosti Srbije umesto realnosti nude naučnu fantastiku. I to naučnu fantastiku koja, umesto mašte, budi bol i poniženje i osećanje stida.

    Nameće se, ipak, potreba da se nešto uradi, da se nešto promeni. Ali, kako učiniti promene i kome bi one bile poverene? Stari Jevreji kažu da se promenama ne treba uvek previše radovati jer od “goreg ima i gori”. I tu je sada, posle svega, poslednja i najveća odgovornost sadašnje političke elite Srbije. Da učini poslednji napor, poslednje čudo, pa da spreči da posle njih ne dođu gori. Malo je, međutim, verovatno da će se to i dogoditi, da će oni to učiniti. Oni to jednostavno ne mogu. Verovatnije je zato da će posle ovih sadašnjih doći neki koji su gori od njih. To je jednostavno logika situacije u Srbiji. Demokratija, ako pod tom rečju podrazumevamo uređeno i stabilno društvo, nije nužnost, nije obavezna, ona je dostignuće. A sadašnja Srbija je u stanju nužnosti, a ne dostignuća.

    IMA LI ALTERNATIVE

    Ako odu sa vlasti posle izbora, njih će zameniti oni koje su oni izgleda već sada odabrali, njihova privatna opozicija. Kao u vreme Miloševića. A ako odu onako kako su i došli, znači silom, tada će biti isti slučaj. Nikada sila nije donela dobro, pa verovatno ni ovoga puta. A možda se pojavi neko koga još uvek niko ne zna, ne znamo gde je i šta je, i na izborima porazi sadašnju ili buduću vlast.

    Nova vlast, ma kako bi bila dobrodošla, ne znači, međutim, automatski i povratak nade. Srbiji je neophodna promena ukupnog društvenog ambijenta. Vlast je, po definiciji, najodgovornija za društveni ambijent, ali njegovi nosioci su neki drugi ljudi, oni koje u svakom društvu nazivaju elitom, a nisu u vlasti. To je intelektualna i poslovna elita. Da li u savremenoj Srbiji postoji tako nešto? Ima i to itekako. Ali, ti ljudi nisu na javnoj sceni i, u stvari, nemaju ni pristup javnosti, nemaju pristup ni medijima, a kamoli nekoj od institucija koje su dostupne građanima. I to je deo modela. Dok su ti stvarni ljudi “zatvoreni” na marginama javnog života i potpuno “otpisani” teško je očekivati povratak nade u Srbiji. Sa poslovnom elitom je drugačiji problem. Bilo bi normalno očekivati da se protiv urušavanja Srbije prvo i najglasnije pobune bogati ljudi, takozvani tajkuni, jer sa propašću oni najviše i gube. Oni bi trebalo da budu čuvari Srbije, jer od te zemlje zavisi i opstanak njihovog bogatstva. Ali, to, kako stvari stoje, nije tako. Sve su to, kako reče jedan ugledni ekonomista, “rentijeri ustupljenih opcija”. Malo je onih koji su svoje poslove stekli sami i sa velikim radom. Ima ih, naravno, ali malo. Većina je bogatstvo stekla na poslovima ustupljenim od države, dobili su ih od onih koji su na vlasti i oni drugačije ne umeju da funkcionišu. To je kvazi-poslovna elita od koje nije realno bilo šta očekivati. I to je deo modela.

    Iz tog začaranog kruga samouništenja je teško izaći bez nade. A Srbija i njeni ljudi su ostali bez nade. To je ključni problem Srbije kao društva. Oduzeli su im je oni za koje su glasali i kojima su verovali da donose nadu. Cena te izdaje zamagljuje vidike budućnosti.

    Fond Slobodan Jovanović

  11. Varagić Nikola каже:

    Reforme ili parole

    KOMENTAR

    Autor: REDAKCIJSKI KOMENTAR

    Državni akcioni plan za ispunjavanje preporuka iz godišnjeg izveštaja Evropske komisije za 2010, od čije realizacije zavisi to da li će Srbija do kraja ove godine dobiti status kandidata za članstvo u EU, sadrži tačno 96 tačaka, odnosno obaveza na kojima izvršna i zakonodavna vlast moraju praktično odmah početi da rade.

    Plan, u integralnoj verziji objavljen na internet sajtu vladine Kancelarije za evropske integracije, u suštini je popis strukturnih, sistemskih reformi, s precizno navedenim planiranim merama i rokovima, kao i nadležnim institucijama. A, ima tu svega, od jasnih standarda za bezbednost liftova i prodaju hrane, preko efikasnijeg regulisanja javnih nabavki, jačanja regulatornih tela i donošenja niza strategija (čije će ispunjavanje Brisel takođe pratiti), do mera koje se direktno tiču Narodne skupštine, Ustavnog suda i Narodne banke. Uostalom, valja pažljivo pročitati taj dokument i ne čekati sledeći godišnji izveštaj evrobirokrata, već je na domaćoj javnosti, jer naših se života to tiče, da pažljivo nadgledamo šta vlast jeste ili nije uradila i da tražimo odgovornost za propuste, a sve dobro da pohvalimo. Jer, upravo ovaj akcioni plan, u kontekstu evrointegracija i van njega, uz ekonomsku situaciju, investicije i zapošljavanja, jeste najvažnije za Srbiju u ovoj godini.

    A, šta za to vreme rade srpski političari? Zagrevaju se za predizbornu kampanju. Varničenja, da upotrebimo termin Ivice Dačića, gotovo su svakodnevna i deluje da ih samo praznici ometaju da se smenjuju iz sata u sat. Najnoviji primer su upravo Dačićeve packe demokratama i naprednjacima (nema razloga da kriju, kaže on za Danas, da su u stalnom kontaktu, a možda će i da formiraju vladu posle narednih izbora), na koje mu je Vučić uobičajeno oštro odgovorio (neke grube izraze nismo ni uvrstili u jučerašnji intervju). Neposredno pre toga je, takođe „preko“ našeg lista, išla razmena vatre na liniji Dinkić – DS, mada varnica je bilo i ranije, na primer između Čankove LSV i Dinkićevog URS-a, dok su međusobna nezvanična ogovaranja predstavnika vladajuće koalicije već ritualna.

    Takozvana politička elita ušla je, dakle, u ovu 2011. uveliko zabavljena sama sobom, preokupirana pitanjima moći, kako je steći ili zadržati, a sve u susret izbornoj 2012, tako da nam „učenje na osnovu iskustva“, i to ovog sasvim svežeg, ne daje baš mnogo prostora za nadu. Gromoglasna proevropska retorika biće praćena demagoškim potezima, tako je što se vlasti tiče, dok se od naprednjačko-narodnjačke opozicije nikada nismo ni mogli čemu dobrom nadati.

    Hajde, neka nas razuvere, jedni ili drugi, svejedno.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/reforme_ili_parole.46.html?news_id=207126

  12. […] други глобалисте, али суштински, раде заједно (Све је једно…). Комунистички систем, грађевину која се гради од 1945. […]

  13. Varagić Nikola каже:

    Небојша Ромчевић, драмски писац

    Ове сезоне се носи револт

    На локалним изборима у једној од централних градских општина победу је однела једна странка. Њен подмладак покушава да направи коалицију да би успоставио власт са странком аутсајдера и пијанаца. Предводник те странке пристаје на коалицију ако му удају ћерку која је, иначе, промискуитетна. Уз пут траже да им се дају атрактивни пословни простори. Наступа ценкање, у фазону: локални избори су избор локала, а не победа. Цео догађај се претвара у апсурд. И удавача, наравно, има своје услове: жели мужа Београђанина, а с обзиром да је страначки младожења из провинције унајмљује глумце који ће тумачити његове родитеље, старе Београђане… Ово је кратак садржај новог комада Небојше Ромчевић „Својта”, који ће ускоро, у режији Николе Завишића, бити премијерно изведен на сцени позоришта „Бошко Буха”, у Београду. Играју: Милорад Мандић Манда, Милош Влалукин, Анастасиа Мандић, Александра Симић, Катарина Марковић, Горан Јевтић, Андрија Милошевић и други.

    Драмски писац Небојша Ромчевић поново својим смелим сценским заврзламама, без пардона, упире прстом у многе догађаје, појаве, проблеме који тиште све нас. Сатирична представа „Својта” о подмлатку политичких странака само је наставак његовог особеног драмског стваралаштва.

    Из наслова комада „Својта” наслућује се тема. Зашто драма са оваквим „заплетом” ?

    Не могу да замислим којим жанром осим комедије би се могло говорити о нашој друштвеној стварности. Морате све више да стилизујете комедију не би ли она била комична у односу на већ комичну стварност. Термин „својта” подразумева групу која не прави разлику на расној, верској или на полној основи. Једино што их везује је интерес, а то је начин на који српска елита схвата модерни капитализам. У Србији су остале само празне љуштуре идеолошких, моралних и других несугласица, а наше је становништво подељено на тлачитеље и тлачене. Очигледно то више није само српски проблем. „Својта” је заправо метафора на локалном нивоу онога што се догађа на глобалном. То код мене има вид комедије, која има некакву функцију протеста. Нисам наиван да мислим да позоришни текстови имају велике домашаје, али су ипак нека сатисфакција људима који слично мисле. Да дођу, виде представу и схвате да нису усамљени. Да нису пролупали приватно, него да смо пролупали колективно. И ја са њима. То је обично затишје пред буром. А ја се бури надам!

    У својим драмама сте многе догађаје, проблеме, појаве, антиципирали?

    Сигуран сам да је социјална ситуација у Србији катастрофална и да је то страховито раслојавање дошло до тачке пуцања. Да се даље не може овако. Претње казнама, репресијом, запленом имовине у земљи која вам обезбеђује јако мало било чега, која је последња у свету у свим сферама рада државне управе је неодржив концепт. На политичком нивоу то је представа која већ 25 година траје са истим глумцима, истим улогама, истим изанђалим политичарима, офуцаним идејама, без било какве нове концепције. Коначно, зашто би ти људи нешто мењали, када могу да докажу да живе у најбољем од могућих светова?

    Упорно тврдите да између државе и грађанства постоји хладни рат. Односно да држави не верујете ништа?

    Сва лица од левице до деснице актери су комада који је заслужио да буде скинут са репертоара и давно заборављен. Једина идеја јесте повећати пореске стопе, акцизе, марже, таксе и казне и на тај начин додатно пљачкати већ урнисано становништво. Све што је наша елита примила од капитализма јесте: наплатити по сваку цену без милости. Европска Унија и Косово су алиби иза државних неправди које се према становништву свакодневно чине. Од када знам за себе неки Ханибал је пред вратима и управо због тога није добро потезати неке ствари, као што је, рецимо, социјална правда. Тако да је и комад „Својта” заправо камичак у зиду незадовољства који би требао да нас раздвоји од овог система вредности и неког будућег система вредности. Нисам утописта, али сам довољно очајан да морам да верујем у утопију. Морам да верујем у могућност потпуног дисконтинуитета у политици, на овај или на „онај” начин.

    Интелектуалци најчешће нису уз власт, кажете, а уколико то и постану, онда престају то да буду. Да ли је и зашто интелектуалац данас заћутао?

    На анализу наше ситуације, политичког система, историје, потрошено је све што је могло да се каже. Можда интелектуалци и не ћуте, али можда нас није вредно слушати. Рационализација проблема не помаже када су у питању емоције. Док се 1. мај обележава печењем прасади, а не масовним протестима на улици, све су приче сувишне. Ствари су толико јасне да нема потребе за додатном артикулацијом. Становништво има запањујућу моћ да трпи, и „гледа своја посла”. Криза ће бити толико продубљена да ће људи, ипак морати да постану лојални једни другима због дубине проблема. Није питање да ли ће, већ само када ће сваки дахија наше елите проћи као дахија ако не остави народу било какву опцију за преживљавање. Разноразни облици пљачке под велом попуњавања буџета за добробит грађана негде ће морати да се зауставе. Никако да намиримо све те свастике, удаваче, шураке и пашеноге, швалерке и љубавнице, огромни државни апарат који стоји на две стаклене ножице које зовемо привреда. Нико неће да ради, свако хоће да буде менаџер, а ко не уме баш ништа: управља државом.

    И даље се боримо за „врапца у руци”?

    Данас је и врабац све више на грани. Знам за министре који су се слатко смејали тези да може доћи до немира, јер сматрају да српски народ никада неће изаћи на улицу тражећи социјалну правду. Вероватно неће излазити, већ ће изаћи само једном. Социјална правда постаје глобални захтев и верујем да је свету потлачених доста и вера, и нација, и идеологија. Побуна је „ин”, ове сезоне се носи револт.

    Б. Г. Требјешанин
    објављено: 04.11.2011.
    http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ove-sezone-se-nosi-revolt.sr.html

    Небојша Ромчевић

    http://www.b92.fm/_player/flash/B92FMPlayer.php?uid=null&playlist_id=81588&playlist_type=1

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: