This entry was posted on недеља, 19. септембра 2010. at 3:35 pm and is filed under Акциони план. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.
Otpor nije gotov?
-
Прати
Пратите
Already have a WordPress.com account? Log in now.
KOSMET VIA KOSMOS 
19. 09. 2010
Press
Gde su, što ne rade: Heroji 5. oktobra
Deset godina posle 5. oktobra Ivica Dačić hapsi valjevskog buntovnika Bogoljuba Arsenijevića Makija, dok su pravi junaci revolucije svi uglavnom – u inostranstvu ili debelo van politike.
1
Policija kojom šefuje socijalista Ivica Dačić hapsi valjevskog slikara Bogoljuba Arsenijevića Makija zbog organizovanja mitinga protiv vlasti Slobodana Miloševića. Ovo nije scenario performansa za obeležavanje desetogodišnjice petooktobarskih promena, već srpska svakodnevica u kojoj deset godina posle revolucije socijalisti grade puteve i hapse, Maki je u zatvoru, dok su ostali junaci 5. oktobra uglavnom u Americi.
Život je hteo da nas u isto vreme kada je objavljeno apsurdno Makijevo hapšenje sačeka i vest da je preminula Dragana Milojević-Srdić, heroj demonstracija iz 1991., žena koja je mirno stajala ispred policijskog vodenog topa, što je slika koja će obeležiti sve dalje pokušaje da se sruši Milošević. U poslednjem obraćanju medijima ona je za Pressmagazin rekla:
– Osećam se ne samo iskorišćeno, nego zloupotrebljeno. A šta bi bilo da taj policajac nije stao? Znam samo da se nikako ne bih pomerila. Želim da se bar zna za moje ime i prezime, a ne da budem samo lik sa fotografije – rekla je žena koju nije ispratio ni Vuk Drašković, niti jedan drugi lider tadašnje opozicije.
Zato je uoči proslave desetogodišnjice 5. oktobra prilika da se prisetimo svih tih malih ljudi koji su rizikovali živote za ideju bolje Srbije. Demonstracije 5. oktobra iznedrile su kao najvećeg heroja čuvenog bageristu Džoa, koji je kao čovek iz mase ušao u svoj bager i udario na ulaz „TV Bastilje“, čime je srušen jedan od stubova Miloševićeve vlasti. On je imao više sreće od Dragane, te njegovo ime znaju i mala deca, a i demonstracije su dobile nadimak po njemu – „bager revolucija“. Ali Džou nije bila dovoljno samo mesto u istoriji. Godinama kasnije Džo je dobijao status estradnog bageriste, koji ništa „opipljivo“ nije dobio od te slave, te je zbog toga često znao da zakuka na sav glas:
– Očistio sam teren 5. oktobra, a vi ste doveli igrače koji ne znaju da igraju. Nisam glasao za njih, a meni sada na ulici kažu: „Treba te ubiti, ti si ih doveo na vlast“.
Džo nije nikoga doveo na vlast, ali jeste pokazao hrabrost za koju mu treba odati priznanje, baš kao i stotinama hiljada ljudi koji su izlazili na ulice. Neki od njih su izlazili „malo više“, a svakako da najveći heroji 5. oktobra dolaze iz redova omladinske organizacije Otpor. Prema podacima koji su prikupljeni posle pada režima, bilo je oko 2.500 hapšenja „otporaša“. Oni su jedini i digli glas protiv Makijevog hapšenja, a poslanik DS-a Srđan Milivojević, koji je u ono vreme bio poznat kao „najhapšeniji“ među njima, prvi se pojavio u zatvoru da pruži podršku Makiju u ime stare „pesnice“. Sa njim su u DS-u još i stari „otporaši“ Nenad Konstantinović, koji sada bije birokratske bitke sa poslanicima u Administrativnom odboru Skupštine, i Slobodan Homen, koji u Ministarstvu pravde juri narko-bosove i traži Dražine mošti . Imajući u vidu i političke karijere Srđe Popovića i LDP-ovaca Dejana Ranđića i Ivana Andrića, stiče se utisak da su se „otporaši“ razmileli po funkcijama upravo zato što su „glavne face“ iz tog vremena odavno zaboravljene, i to one fna koje su se klinci najviše „palili“.
– Ne mislim da neko treba da bude posebno slavljen zbog toga šta je uradio 5. oktobra. Nisam mnogo razočarana što smo zaboravljeni – kaže za Pressmagazin Milja Jovanović, poznata po tome što je sa Brankom Ilićem primila MTV nagradu „Free your mind“, čime je priča o demonstrantima dobila globalni karakter.
Ona kaže da je strašna simbolika što se neko hapsi zbog suprotstavljanja Miloševiću uoči desetogodišnjice 5. oktobra, ali da je takav događaj u bilo kom trenutku – jednako idiotski.
– U Srbiji se javno mnjenje tako lako zavergla i poveruje u sve što im se servira. Mislim da je u velikoj zabludi svako ko pomisli da će da dobije od ovog naroda bilo kakvu zahvalnicu za ono što radi. Pogotovo što je to javnost koja je mogla da poveruje da je CIA organizovala Otpor. O čemu dalje da pričamo – kaže Milja koja se danas bavi grafičkim dizajnom.
Branko Ilić, koji je sa njom izašao na MTV binu, bio je jedan od najmlađih, ali i najupečatljivijih likova demonstracija. Neposredno nakon 5. oktobra „nestao“ je iz javnog života. Za njega su govorili da je jedini ostao u „starom fazonu“. Viđali su ga po ulicama gde je skupljao potpise za razne peticije. Danas se zna da se bavi muzikom, a pričalo se da je svirao i po SAD. Nije se oglašavao u medijima, zabeležena je samo jedna njegova izjava u kojoj je rekao da je još te noći u Stokholmu, gde je primio MTV nagradu, znao da je priča sa Otporom završena.
4
Petooktobarska revolucija – Otporaši kažu da je najvažnije što se od 5. oktobra do danas nijedna vlast nije usudila da pokrade izbore
– Samo ime kaže – otpor. Otpor je ka nečemu i nije pozitivistički pristup stvarima, otpor ne kaže – ja se borim za, otpor kaže – ja se borim protiv. Otpor se i izborio protiv jednog diktatora i parčeta njegovog sistema i onda više nije bilo razloga da postoji nešto tako – rekao je Ilić.
I za Vukašina Petrovića, nekada u Otporu zaduženog za odnose sa medijima, a potom i sekretara NUNS-a, danas se samo „nagađa“ da živi u SAD, a kruži i legenda da je bio u braku sa jednom južnoafričkom manekenkom. U Americi živi i najveći junak Otpora Ivan Marović, koji je važio za najveći autoritet na demonstracijama. Kontakt sa Srbijom uglavnom održava preko interneta, povremeno piše blog na sajtu B92. Nakon Makijevog hapšenja odmah je okačio – Sloboda za Makija! Za Pressmagazin kaže da mu je ta vest zvučala potpuno nadrealno i da je nekoliko puta proveravao da, ipak, nije reč o „nekoj priredbi“.
– Stvarno sam pomislio da se radi o delu kulturno-umetničkog programa povodom 5. oktobra. Nisam mogao da verujem da je Maki stvarno uhapšen – kaže Marović.
On ne odustaje od stava da su obični ljudi koji su izašli na ulice najveći heroji 5. oktobra.
– Pa nismo mi tada sedeli na klupicama u Pionirskom parku i gledali Koštunicu kako tera bager na Skupštinu. Obični ljudi su 5. oktobra oborili jedan nedemokratski režim, ali još važnije, ustanovili su princip nepovredivosti svog glasa. Najvažnije je što se od 5. oktobra nijedna vlast nije usudila da pokrade izbore – kaže Marović.
On dodaje da su protivnici režima koji su izlazili na ulice oslobodili neverovatnu energiju za koju se verovalo da ne postoji u našem narodu, ali da nisu uspeli da je kanališu. Zato se danas postavlja pitanje da li je potreban neki novi Otpor.
Jedan od heroja demonstracija je i Novosađanin Vlada Pavlov, koji je u aprilu 2000. predvodio demonstrante u šetnji do Beograda na miting opozicije. Ostao je upamćen jer je izašao na binu, razvio zastavu Otpora i naterao opozicionare da se „zakunu“ da će na izbore da idu zajedno. On kaže da su heroji svi koji su bili hapšeni, a da je u Vojvodini bili četiri puta više hapšenja nego u ostatku Srbije.
– I danas mi nije jasno zašto je bilo tako. U Beogradu su možda imali više problema s DB-om, ali nas su stalno šamarali, odvlačili u stanice, držali i po 20 sati – priseća se Pavlov.
Danas su i imena Stanka Lazendića i Miloša Gagića malo kome poznata, a reč je o momcima koje je tadašnja vlast optužila za organizaciju ubistva Boška Peroševića, vojvođanskog funkcionera SPS-a. Danas je Lazendić zaposlen u Građevinskoj inspekciji, a subotički Robertino Knjur je profesor u srednjoj školi. Isto tako, danas se ne sećamo Dragana Milanovića, Momčila Veljkovića i Radojka Lukovića, koji su u Požarevcu dobili batine od ekipe Marka Miloševića i njegovog „prijatelja“ znamenitog nadimka Roleks. Batine su dobili jer nisu hteli da pocepaju Otporovu pristupnicu i učlane se u JUL. Držani su pritvoru šest dana, tokom kojih je Veljković štrajkovao glađu, a Luković je policijskim lisicama bio vezan za bolnički krevet. Radojko Luković i brat Momčila Veljkovića poginuli su 10. jula 2008. godine u saobraćajnoj nesreći na mostu na Velikoj Moravi.
I Subotičanin Branimir Nikolić Branči nije više među živima. On je izvršio samoubistvo 29. marta ove godine, a u oproštajnom pismu je poručio – „Revolucija jede svoju decu“.
INTERVJU – Ivan Marović, pravi heroj Otpora
Vraćam se u Srbiju, politika me i dalje vuče
Jedini pravi lider Otpora Ivan Marović kaže za Pressmagazin povodom hapšenja Makija da je i „hapšenje bolje od zaborava“ i najavljuje ekskluzivno za naš list da se umorio od povučenog života i da se „vraća u Srbiju, gde planira da se bavi politikom“.
Posle 5. oktobra „izvozio“ si Otpor po svetu, napravio i kompjutersku igricu o nenasilnoj borbi. Šta sada radiš?
– Putovao sam malo po svetu i delio savete omladincima koji su želeli da urade ono što smo mi sa Otporom uradili, ali sam ubrzo odustao od toga i otišao u Ameriku, gde sam završio postdiplomske studije i potom radio kao producent video-igara. Upravo sam pre dva meseca završio još jednu video-igru i pakujem se, vraćam se nazad u Srbiju, nakon toliko godina. Mislim da je vreme za promene u karijeri, a i želim da vidim koliko se Srbija promenila.
Verovatno si i ti posle 5. oktobra bio na prekretnici da li da se uključiš direktno u politiku. Šta te je opredelilo da se ipak okreneš „nekom drugom životu“?
– Najviše me je opredelilo to što je Otpor izgubio na izborima 2003. Ja sam to doživeo kao jedno „ne hvala“ od strane građana Srbije na moju ponudu da im budem poslanik. Zato sam odustao od politike, a s druge strane, želeo sam da probam neke nove stvari.
Verovatno si u kontaktu sa drugarima iz Otpora, koji su sada deo establišmenta, po strankama i ministarstvima. Da li ponekad pomisliš da propuštaš nešto?
– Rodio mi se sin pre tri meseca, tako da me trenutno ništa drugo ne zanima. Moram da priznam, lepo mi je bez politike, nema nerviranja, nisam osedeo, nemam mobilni telefon, ali ipak s vremena na vreme osetim da me nešto vuče. Zasad se uspešno opirem, ali nikad se ne zna, politika je ipak strast, a ne profesija.
Kakav je tvoj utisak, da li su „otporaši“ koji su ušli u politiku srećni ljudi?
– Kako ko. Mislim da je ono što ih vuče ka politici ista ona strast koja ih je vukla ka studentskom organizovanju iz protesta u protest, pa do Otpora. A strast te čini i srećnim i nesrećnim.
Da li si optimista za civilizaciju, u smislu da se vidi trenutak kada neće biti zemlje u svetu kojoj neće biti potreban jedan Otpor?
– Mislim da smo mi kao civilizacija nadrljali, kombinacija ekonomskih, energetskih, ekoloških i drugih kriza se nadvila nad nama, stvari se moraju iz korena menjati, a ekonomska i politička elita koja rukovodi svetom je potpuno nedorasla zadatku. Otpor je odgovor, ali mislim da će biti jako teško da se nešto promeni, jednostavno inercija je suviše velika.
Gde bi ti, da možeš, ovog trenutka instalirao Otpor?
– U Kini i u Americi, te dve zemlje su ključ. Ako se tamo ništa ne promeni politički, planeta ode do đavola. Tako da bih tamo instalirao po jedan „zeleni otpor“.
A da li je Srbiji potreban Otpor?
– Mi smo pokrenuli energiju u narodu, ali se ta energija rasula ubrzo posle 5. oktobra. Mi smo formalno ostvarili svoj cilj. Milošević je oboren, ali suštinski posao još nije završen jer Srbija i dalje nije normalna zemlja.
Veljko Miladinović
POŽAREVAC 20. 09. 2010
PRESS
„Otporaši“ traže istragu zbog oslobađanja Marka Miloševića
Vest o obustavljanju krivičnog postupka protiv Marka Miloševića, sina bivšeg predsednika SR Jugoslavije i Srbije Slobodana Miloševića, zbog prebijanja trojice „otporaša“ 2000. godine danima je glavna tema u njegovom rodnom gradu
Pretučeni „otporaš„ Momčilo Veljković zahteva od Ministarstva pravde da hitno utvrdi pod kojim okolnostima je sudski proces protiv Marka Miloševića zastareo, a zatim i obustavljen.
Od komentara jedino se uzdržavaju u Osnovnom sudu, u kojem se sporni proces vodio čak devet godina.
– Svi učesnici ovog spora imaju pravo podnošenja žalbe Višem sudu. Tek po okončanju rešavanja njihovih žalbi moći ćemo da izađemo sa nekim konkretnim komentarom – rekao je kratko sudija Boško Mitrović, portparol Osnovnog suda u Požarevcu.
Nakon izricanja prve oslobađajuće presude za učesnike sporne tuče u junu 2008. godine, jedan od trojice pretučenih „otporaša“, sada već pokojni Radojko Luković, izjavio je tada da je ona za njega bila mnogo gori udarac nego brutalne batine koje je dobio 2000. godine.
„Otporaš„ Momčilo Veljković, koji je pretučen zajedno sa pokojnim Radojkom Lukovićem i Nebojšom Sokolovićem, kaže da je u februaru 2009. godine Okružni sud naložio da se ponovi postupak, pošto je prethodno sudija Gordana Vidojković oslobodila Marka krivice.
– Međutim, ona od tada pa sve do maja 2010. godine nije zakazala nijedno ročište, pa je proces zastareo. Zbog toga zahtevamo da hitno reaguje Ministarstvo pravde i utvrdi sve činjenice koje su dovele do ovog zastarevanja – rekao je Veljković, i istakao da očekuje i reakciju bivšeg „otporaša“, a sada državnog sekretara u Ministarstvu pravde Slobodana Homena, koji je napisao njihovu tužbu protiv Marka i njegovih saradnika, zajedno sa advokatom Borivojem Borovićem i bivšim „otporašem“ Nenadom Konstantinovićem, sada narodnim poslanikom.
a
OSLOBOĐEN I ZA NAPAD MOTORNOM TESTEROM
Marka Miloševića požarevačko pravosuđe nije oslobodilo odgovornosti samo za prebijanje „otporaša“, već i za slučaj „motorna testera“, kada je pretio Zoranu Milovanoviću da će ga iseći na komade ako ne kaže ko su vođe i finansijeri Otpora. Pošto je u julu 2005. godine Milovanović promenio iskaz, pod pritiskom političara iz SPS-a, Nove Srbije i Pokreta „Snaga Srbije“, tvrdeći da se ne seća da mu je Marko ikad pretio motornom testerom, Okružno javno tužilaštvo ukinulo je optužnicu, zbog čega je krivični postupak protiv Marka obustavljen, kao i Interpolova poternica za njim.
Inače, sudija Gordana Vidojković poznata je i po tome što je oslobodila četvoricu policijskih funkcionera, koji su odgovarali zbog hapšenja troje novinara u maju 2000. godine, kako bi bili sprečeni da izveštavaju o mitingu opozicije „Stop teroru“, zakazanom povodom prebijanja „otporaša“. Opštinski tužilac je teretio bivšeg načelnika SUP-a Požarevac Radišu Jovića, bivšeg načelnika Odeljenja kriminalističke policije Velibora Ivanovića, bivšeg načelnika policije Dragana Milenkovića i bivšeg komandira stanice policije u Požarevcu Nikolu Kaurina.
Međutim, optužene je sudija Vidojković oslobodila krivice, uz obrazloženje da tokom sudskog procesa nije dokazana njihova odgovornost, a sav teret troškova osmogodišnjeg procesa pao je na teret građana, preko republičkog budžeta.
V. VUČKOVIĆ
ARTEMIJEV ODGOVOR SINODU:
NEĆEMO SE VIŠE POVINOVATI NEZAKONITIM ODLUKAMA SINODA
nedelja, 19 septembar
Posle odluke Sinoda SPC da episkopu Artemiju uskrati pravo na sveštenodejstva i tvrdnje patrijarha Irineja da se Artemije odrekao svoje vernosti, umirovjeni episkop kaže da njegovo povinovanje pred Sinodom nije donelo očekivani mir Crkvi
Iznenađen, šokiran i duboko povređen sadržajem, klevetama i pretnjama kojima obiluje najnoviji akt Svetog arhijerejskog sinoda Broj 924 od 26. avgusta 2010. prinuđeni smo da na isti odgovorimo po dužnosti i savesti.
Mnoge Vaše nekanonske i protivustavne odluke i radnje nekoliko godina unazad podnosili smo i prihvatali i pored izraženog neslaganja sa njima. Razlog tome je bilo Naše tadašnje uverenje da je za Crkvu i narod bolje Naše podnošenje Vaših u početku manjih, a docnije sve većih i težih, bezakonih upada u Naše Bogom Nam darovano arhijerejsko pravo i vlast u Eparhiji raško-prizrenskoj, nego umnožavanje i zaoštravanje sukoba u Crkvi.
Treba li da podsetimo na pitanje Naše tužbe podnete u Strazburu u vezi štete nastale u događajima od 17. marta 2004. godine i njenog prisilnog povlačenja, pitanje Memoranduma takođe od marta 2005. godine, prijema „obnovljenih“ objekata 2008. i 2009. godine, pitanje manastira Visoki Dečani i stvorenog raskola njegove uprave, pitanje Našeg prava da sudimo i nagrađujemo Naše klirike… Na kraju smo, takođe ne slažući se, ipak prihvatili protiv-kanonsko i neustavno otimanje Naše Eparhije i proterivanje Nas sa Kosova i Metohije.
Sve to činismo i podnesmo u cilju mira, sloge i jedinstva Srpske Pravoslavne Crkve. Nadali smo se miru i saglasju. Da li je Naše ustupanje pred Vama donelo mir u Crkvu? Nije. Nastao je haos. Vašim delovanjem naneta je nenadoknadiva šteta Eparhiji raško-prizrenskoj. Razjurili ste njeno monaštvo. A sada ga izlažete šikaniranju, ucenama, pretnjama sudom – crkvenim i državnim. Osporavate mu pravo na duhovni odnos sa Nama, njihovim duhovnim ocem.
Sarađujete sa nezakonitim šiptarskim institucijama i tako pomažete osamostaljivanje secesionističke tvorevine na Srpskom Kosovu i Metohiji. Već ste primili i pohvalu od protivnika.
Razrušen je i uveden u haos liturgijski poredak i u raško-prizrenskoj Eparhiji.
Uz sve to, ostavljajući Sveštene Kanone i Sveto Predanje, celu Srpsku Pravoslavnu Crkvu gurate na put bogomrske unije. Na šta liči govor Njegove Svetosti u Beču ovih dana?
Nemamo više opravdanog razloga da i dalje prihvatamo ono sa čim se ne slažemo. Na to više nemamo pravo, ako smo ga ikada imali. Kao Episkop raško-prizrenski ne smemo, ne želimo i ne možemo saučestvovati u razgrađivanju Svetosavske Srpske Pravoslavne Crkve.
Oci i braćo, ovim obraćanjem Vama kao članovima Svetog arhijerejskog sinoda, neka se smatra i zna da se ujedno obraćamo i Svetom arhijerejskom saboru, Poglavarima svih pomesnih Pravoslavnih Crkava i njihovim arhijerejima, sveštenstvu i monaštvu, kao i čitavom pravoslavnom narodu širom ove planete. Osnovni povod za to je ovaj Vaš poslednji akt, koga u početku ovog obraćanja navedosmo.
Naumili ste da Nam novu kaznu naložite, pokazujući time da se još niste zadovoljili tolikim, do sada, izrečenim i u delo sprovedenim kaznama bez pravog kanonskog pokrića.
Svima je postalo poznato, i van granica Eparhije raško-prizrenske, pa i van Srbije, šta se, u stvari, krije u dubljoj pozadini kao povod da nas uklonite sa Kosova i Metohije, zabranjujući Nam čak i to da tamo, makar u statusu na koji ste Nas nekanonski i protiv-ustavno sveli, obitavamo u nekom od Nas obnovljenih ili podignutih manastira.
Takve Vaše kaznene mere prema nama dovoljne su mnogima za zaključak o tome ko od koga oseća strah i zašto; koja je strana kanonski ispravna, a koja nije.
Opšte je poznato, takođe, da smo se radi mira u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi povinovali Vašim odlukama, svaki put naglašavajući da to povinovanje ne znači i slaganje s Naše strane. Nismo mogli da se složimo da Nam nasilnički otimate Eparhiju raško-prizrensku od Boga Nam datu, i da je predajete u ruke drugom i trećem ženiku pri Nama živom. Premudri crkveni Oci takve radnje su nazvali „bludočinstvom“, iz kojeg samo loš porod može da se očekuje. Ko danas može biti ponosan na porod koji se iz takve neblagoslovene sveze kao korov namnožio? Samo neprijatelji.
Njih, na žalost, ima mnogo, ne samo spolja nego i iznutra. Ali o tome ostavljamo da više razmišljaju začetnici i izvršitelji paklenog plana da budemo lišeni Eparhije i odsečeni od Kosova i Metohije.
Zlo je nastavilo da se grana. U lančanom nekanonskom činjenju s Vaše strane ne samo da ste Nas lišili trona i proterali sa Kosova i Metohije, nego ste Nam i stado razbili. A stado poznaje svog pastira. Slovesno je i kao takvo samovlasno se opredeljuje da ide za njim. Neće nametnutog tuđeg pastira koji hoće da ga drži u strahu, preteći, sudeći i kažnjavajući.
Imamo li pravo da se odreknemo sopstvenog stada koje se nas ne odriče? Kakav ćemo odgovor dati Hristu Spasitelju Koji Nas je postavio da budemo pastir slovesnom stadu, Kome smo i zakletvu položili na vernost doživotno?
S obzirom na sve to, braćo moja u Hristu, izjavljujemo i pokajnički priznajemo da nismo dobro činili kada smo naglašavali i objavljivali da se Vašim odlukama „povinujemo ali se sa njima ne slažemo“. Naše „povinovanje“ pred Vama, dakle, nije donelo očekivani, s Naše strane, mir Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Naprotiv.
Posle svega toga, dužni smo da zvanično povučemo sve Naše, do sada date, izjave o „povinovanju“, jer vidimo da za njih moramo Gospodu da odgovaramo. Na onom svetu nećemo odgovarati Vama, nego Njemu Koji nas je i preko svih Apostola, Mučenika, Učitelja i Svetitelja Crkve Njegove, učio da se većma pokoravamo Bogu, a ne ljudima.
Imamo osećaj da smo se našim uzmicanjem pred Vašim odlukama, kojima su prethodile svojevrsne ucene, pretnje i stravični pritisci, od kojih je svaki potonji bio žešći od prethodnog, teško ogrešili naspram svoje Eparhije koja se zove „Raško-prizrenska“; naspram poverenog Nam duhovnog stada, što će reći naspram doživotne obaveze Naše pred Svevišnjim Bogom da u skladu sa crkvenim kanonima i položenom arhijerejskom zakletvom nepokolebivo stojimo na duhovnoj straži.
Zato s pravom tražimo da nam vratite otetu katedru Episkopa raško-prizrenskog, čime i u SPC vraćate kanonski poredak i mir.
U protivnom, ovim obznanjujemo da se od sada pa ubuduće oslobađamo osećaja sopstvene krivice zbog ranijih „povinovanja“, jer smo Mi u Crkvi i pred Bogom doživotni kanonski arhipastir Eparhije raško-prizrenske. U tom svojstvu, nikakvoj se, ubuduće, Vašoj nekanonskoj odluci nećemo povinovati, posebno imajući u vidu da su i sve prethodne donete po diktatu necrkvenih, političkih i neprijateljskih činilaca.
Nepobitna svedočanstva i zbivanja koja govore u prilog tome što kažemo, svima su dobro poznata i o njima će konačni sud doneti nepristrasni istoričari, a pre njih – opšta svest pravednog naroda Božjeg.
Ukoliko, braćo Arhijereji, u Vama preovlada svest o tome da niko od Vas nikada i ni pod kojim uslovima ne bi dozvolio da mu neko preotima ili bilo kako ugrožava Bogom poverenu mu Eparhiju provaljivanjem sa strane, odnosno da mu drugi Arhijereji krše prava koja su crkvenim kanonima striktno zagarantovana, onda Nas možete razumeti i opravdati za sve što rekosmo. A ukoliko te svesti nema, licemerno će se govoriti o ljubavi među Nama i uzaludan će biti trud na putu vaspostavljanja mira i poretka u našoj Crkvi.
U tom kontekstu, dođe li do RASKOLA u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, što da ne da Bog, budite spremni da primite i ponesete odgovornost za isti i sve posledice koje će nastupiti posle toga. O raskolu u našoj Crkvi niti ko govori, niti ko na njemu radi do članovi Svetog arhijerejskog sinoda, počev od 11. februara ove 2010. godine pa sve do danas. Tu istinu svet vidi i prepoznaje. Ona se ne može zakopati niti zataškati. Niti se odgovornost prebaciti na drugoga.
Mi pak, u svojstvu kanonskog Episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog ostajemo nepokolebivo privrženi Arhijereju svih Nas – Hristu, koji Nas je i prizvao na doživotno arhijerejsko služenje u kanonskom jedinstvu sa svim Arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve.
Svetom arhijerejskom sinodu odan u Gospodu
Episkop raško-prizrenski
i kosovsko-metohijski
+ARTEMIJE
P.S. Vladika Artemije je dopisu od 18. septembra zatražio da celokupna prepiska bude objavljena na sajtu SPC, ali to još nije učinjeno. Artemiju su zabranjena sva sveštenodejstva, a Irinej je u saopštenju istakao da se bivši vladika eparhije raškoprizrenske odrekao svoje vernosti.
Izvor Borba za veru, 19. 09. 2010.
Gde su i čime se bave junaci otpora protiv Slobodana Miloševića i žrtve njegovog režima
„Prvoborci“ beru šljive i rade u Diznilendu
Autor: Dragoljub Petrović
Hteo sam da budem Maki moler, a oni su od mene opet napravili Makija revolucionara – rekao je Bogoljub Arsenijević Maki posle prošlonedeljnog hapšenja koje ga je posle skoro decenije nestanka sa javne scene vratilo u medijski fokus. Tih dana preminula je i Dragana Milojević-Srdić, simbol 9. marta sa fotografije Predraga Mitića na kojoj sa uzdignuta tri prsta prkosi pred vodenim topom, a njenom ispraćaju prisustvovalo je pedesetak ljudi i svega dva političara.
Mnogi drugi „mali“ ljudi koji su se devedesetih istakli zahvaljujući svom otporu protiv Miloševića ili žrtvi učinjenoj u to vreme, takođe su zaboravljeni – neki su počeli sasvim novi život, i uspešni su u novoj ulozi, dok ima onih koji su razočarani i žive skoro isto kao u vreme kada su se borili ili stradali.
– Danas sam kao i nekoliko stotina hiljada, ako ne i čitav milion „gubitnika tranzicije“ bez posla, s tom razlikom što ga kao državni neprijatelj nisam imao ni kod čika Slobe – priča Boban Miletić Bapsi, aforističar iz Knjaževca, koji je u vreme Miloševića osuđen na pet meseci zatvora zbog knjige aforizama „Srbijo, majko, plači“. „Radim sve i svašta da preživim sa porodicom: na građevini, berem višnje i šljive u nadnici, uslužno sečem i cepam drva, pomažem ocu u selu oko poljoprivrede, treniram mlađe kategorije golmana u lokanom FK „Knjaževac“ i uživam dok od njih pravim dobre sportiste, ali pre svega dobre ljude… – kaže Bapsi.
Nune Popović, vođa umetničke grupe Magnet, koji je devedesetih bio prepoznatljiv brojnim antirežimskim performansima na ulicama Beograda, zbog čega je hapšen i sudski gonjen, odnedavno živi u Novom Sadu, iako je prethodnu deceniju proveo u egzilu, u Ljubljani.
– Imam svoj nezavisni studio „Nune produkciju“ za dizajn, veb i kreativnu gerilu. U Ljubljani sam, pored ostalog, vodio produkciju slovenačkog ombudsmana, osmislivši prethodno ukupan vizuelni identitet za tu instituciju. Sve vreme se bavim i umetnošću, ali ne koliko i kako bih želeo, jer od umetnosti nisam uspeo da obezbedim egzistenciju – kaže Nune.
Jedan od vođa „Otpora“ Ivan Marović šest godina živi u Americi gde je napravio stratešku video-igru „A Force More Powerful“, koja omogućava igraču da rukovodi nenasilnim pokretom u borbi protiv represivnog režima.
– U Americi sam završio i postdiplomske studije i zaposlio se, ali dosta je bilo, vreme je za promene u karijeri, vraćam se u Srbiju za par nedelja. Da vidim šta se promenilo dok sam bio odsutan i ima li tu mesta za mene – kaže Marović.
Ivica Lazović, koga je pucnjem iz pištolja u glavu ranio Živko Sandić, pristalica SPS, tokom kontramitinga 1996, kao težak invalid živi u Boljevcu sa suprugom i dvoje dece. I pored svega pun je optimizma i nada se da će njegovo stradanje uticati na svest naroda u budućnosti da slepo ne prati jednog vođu.
– Meni je pružena druga šansa, drugi život, znate kako je to, pun sam pozitivne energije. Ne mogu da vozim bicikl, ne mogu da se penjem na merdevine, ali volim da majstorišem. Imam 14.000 dinara penzije – priča Lazović.
Ljubisav Đokić – Džo Bagerista, opet, proteklih godina bio je prisutan u medijima, najpre kao junak, a potom žestok protivnik sadašnje vlasti.
– Tek prošle godine dobio sam penziju u 67. godini, i to kad je jedan moj prijatelj otišao tamo i rekao da će da ih pobaca kroz prozor. Do tada sam živeo od para koje sam dobio kad sam prodao stan. Štrajkovao sam i glađu, bager prodavao, ali ga nisam prodao, već ću ga dati Nemcima, koji žele da ga repariraju i stave u muzej. Ovde bi ga isekli i bacili u staro gvožđe, da ne postoji taj 5. oktobar, kao što su uradili s mercedesom u kome je ubijen Franjo Ferdinand. Posle 50 godina Srbi će taj moj bager verovatno da vrate nazad – kaže Džo.
Dejan Bulatović, mladić iz Šida koji je prebijen i uhapšen zbog nošenja Miloševićeve lutke 1997, dobio je azil u Francuskoj, gde vodi Pokret za novu Srbiju, a zaposlen je u pariskom Diznilendu, dok Aleksandar Filipović Alfi, ulični svirač iz Knez Mihailove ulice, pretučen 9. marta 1991. godine, radi isto što i pre – svira i snima kasete sa svojim pesmama (jedna je, recimo, posvećen Đorđu Božoviću Giški).
Za razliku od Makija, svi ovi ljudi nisu hapšeni posle 5. oktobra, ali su neki imali neprijatnosti.
– Hapšenja, maltretiranja, policijska upadanja u stan moje majke pod punim naoružanjem i montirani sudski procesi protiv mene počeli su još 1996. godine, a poslednji je okončan 2004. tako što je zastareo. I posle Miloševićevog pada sa vlasti, pozivali su me na suđenja, uz pretnju da će u slučaju neodazivanja biti raspisana poternica – priča Nune Popović.
Bapsi je imao mnogo apsurdniji slučaj zbog osude na pet meseci zatvora za uvredu Slobodana Miloševića u junu 2000.
– Vrhovni sud je ukinuo tu presudu u decembru, posle promene vlasti, i vratio predmet na ponovno suđenje, do kojeg nikad nije došlo, jer mi je Koštunica totalno protivpravno potpisao amnestiju, koju sam mu vratio. Posle bezbroj pokušaja vansudskog poravnanja koje sam nudio i Đinđiću i Batiću, i koji su me maksimalno ignorisali, 2002. godine tužio sam državu zbog nezakonitog hapšenja, i smrti majke koja je umrla za vreme prvog ročišta. Za nezakonito hapšenje posle bezbroj ročišta dobio sam 2006. godine milion dinara, a za smrt majke nula dinara. Valjda, tako treba? Dve godine kasnije, VSS, u koji je u međuvremenu iz Okružnog suda u Zaječaru pristigao sudija koji me osudio Veroljub Cvetković (prošao je i ovaj reizbor), presuđuje da vratim 700.000 dinara, sve sa kamatom, koja i danas kuca kao taksimetar, i sad ja treba da doplatim Srbiji što sam robijao?! Presuđeno je da ako nemam, ili ne želim da vratim – da mi plene imovinu. Čekam ih – priča Bapsi.
Ivan Marović objašnjava da on nije imao takvih problema, ali nije dobijao ni priznanja.
– Ne bih znao ni šta s njima da radim. Ne mislim, opet, da je iko profitirao na nečijim ranama, nikome od ljudi koje ja znam nije neka funkcija poklonjena zbog stare slave. A sad, da li je važno da u biografiji piše „otporaš„ – jeste, važno je i ne treba se toga stideti, to je odlična referenca – ističe Marović.
Da nije zaboravljen, Ivica Lazović je shvatio tek pre koju godinu kada ga je najpre dva puta posetio Dragan Đilas, i obezbedio mu stipendije za školovanje dece, a na godišnjicu kontramitinga obišao ga je i predsednik Boris Tadić.
– Drago mi je što ja nisam zvao nikoga, došli su sami. To je velika stvar bila za mene, malog čoveka. Nisam ja išao na demonstracije da bih nešto ušićario, ko mnogi koji su zgrnuli pare u džepove. Onaj koji je pucao u mene, osuđen je za uznemiravanje javnog reda i mira, pitao sam ga u sudnici: „Zašto, brate mili“, on je rekao samo: „Ne znam.“ Mislim da nije ni odležao dve godine i četiri meseca, na koliko je osuđen, jer takvih podataka nema – kaže Ivica, navodeći da ga nije povredila koalicija nekadašnje opozicije i SPS: „Ja sam uvek bio da se složimo, da se volimo.“
Nune Popović objašnjava da ljudima koji su svojim imenom, likom i delom bili istinski simboli borbe protiv Miloševića, još nije verifikovan značaj koji su, kao pojedinci, imali u borbi za izgradnju demokratske Srbije.
– Ne ceni se ni žrtva koju su oni podneli, ni hrabrost koju su pokazali, ni uloga koju su imali… Umesto da se o takvim ljudima prave knjige, snimaju filmovi, uči u školi i da im se dodeljuju ordenja i priznanja, kako bi bili uzor budućim generacijama, o njima i njihovim delima se ćuti. I ne samo da se takvi ljudi ne poštuju ili ponovo maltretiraju kao Maki, nego neki od njih umiru zaboravljeni od društva kojem su dali najviše što su mogli. Demokratska vlast je mnogo manje zlo od nedemokratske, ali pravi žestoke brljotine i gafove. Odnosi i pozicije u našem društvu nisu jasni ni definisani, na sve strane su iznuđene okolnosti i tzv. politička realnost s kojom niko normalan ne može da se pomiri. Zajedno su i dželati i žrtve. Na lustraciju, za koju nikad nije kasno, gleda se kao na jeres i na nešto što je nemoguće izvesti da bi se već jednom raščistilo ko je ko i ko je šta radio, kako bi se normalno krenulo napred – objašnjava Nune.
Aforističar Bapsi, opet, kaže da nije mnogo otporaša „naplatilo“ svoju borbu, već, kako tvrdi, „šačica američkih ljubimaca“.
– Ja i većina otporaša, znanih i neznanih koji smo išli srcem za Srbiju, prošli smo kao Milunka Savić, ako ne i gore. Jer njoj su kralj Aleksandar Prvi Karađorđević i Nikola Pašić, kao jedinoj ženi borcu u Prvom svetskom ratu u redovima srpske vojske – ponudili mesto „baba sere“ – veli Miletić.
Bagersita Džo, sa druge strane, misli da je narod zadovoljan u suštini.
– To vidim po tome što su mi pre 10 godina na ulici govorili da je 5. oktobar rezultat dogovora, a tek nedavno su počeli da me pljuju i viču: „Ti si ih doveo.“ Međutim, kada sam skoro sa studentima isterao tri bagera na ulicu, građani su me napadali – šta se bunite, ovi su dobri, ukinuli vize… – priča Džo.
Neki od naših sagovornika, međutim, ponekad se pitaju „zar smo se za ovo borili?“, ali kako objašnjava Marović: „Ja se nisam borio za ovo, nego protiv onoga. A sad se treba boriti protiv ovoga, ali to će valjda neki novi klinci.“
Slučaj Maki – od šoka do besa
Makijevo hapšenje je izgledalo nadrealno, ja sam mislio da je neki performans – priča Ivan Marović kako je iz SAD gledao na nedavni slučaj bivšeg saborca. Bagerista Džo je, pak, javio prijateljima: „Spremite se za zatvor, mene će zadnjeg.“
„Bio sam besan… mnogo besan“ – kaže Bapsi, dok je Nune Popović bio šokiran.
– Ono što mi je posebno zasmetalo i za šta više nemam razumevanja jeste ponašanje ljudi na vlasti, koji takve svoje propuste opravdaju izgovorima koji vređaju prosečnu inteligenciju. Dok se javnost nije pobunila zbog Makijevog ponovnog hapšenja, pokušali su da nas ubede kako je sve moglo da se izbegne samo da se „Maki na vreme javio u policiju“, a LDP je otišao korak dalje i tražio da se Maki oslobodi i da mu se sudi u fer postupku. Neverovatno, ali istinito – kaže Nune.
Nune: Potpisali moje autorstvo
Ušao sam u direktni i lični okršaj sa Miloševićem kada je bio „faktor mira i stabilnosti u regionu“, a celokupna opozicija raspolagala sa dva megafona od kojih je jedan bio pokvaren, kada su svi verovali da će vladati večno. Smatrao sam da je posao umetnika da pronađe način kako da se običan građanin oslobodi straha i suprotstavi tiraninu koji vlada sa brutalnom policijsko-vojno-medijsko-mafijaškom mašinerijom. U principu, ja sam ostvario zacrtani cilj, jer je moj angažman na beogradskim ulicama sa grupom Magnet postao uspešan model za masovnu kreativnu i nenasilnu borbu protiv totalitarnog režima – kaže Nune Popović. „Najpre za tromesečne demonstracije 1996/97, kojima je izvojevan prvi poraz Miloševića – priznavanje rezultata lokalnih izbora, a potom je na toj platformi napravljen ceo jedan pokret (Otpor!), koji je imao značajnu ulogu u završnom obaranju Miloševića. Obaška što se takav način borbe još i internacionalizovao, pa su ga koristili u Ukrajini, Gruziji i ko zna gde se još upotrebljava… Drugi su se brže-bolje potrudili da potpišu moje autorstvo i pokupe lovorike. Doveli su Srbiju dokle su je doveli, a ja sam jedanaest godina proveo u egzilu i imao suđenje godinama posle pada Miloševića. To je moja životna realnost na koju sam se odavno navikao“ – priča Nune Popović.
http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/prvoborci_beru_sljive_i_rade_u_diznilendu.14.html?news_id=199809
[…] Otpor nije gotov? […]
[…] Otpor nije gotov? […]
VLADIMIR ĐOKOVIĆ: DOBAR PRIMER IZ HRVATSKE ILI KO BEŽI OD ZAKONA O NEZASTAREVANJU PLJAČKE U TRANZICIJI
subota, 19 novembar 2011
U hrvatskoj predizbornoj praksi – a tamo su izbori u decembru ove, a ne sledeće godine – postoji primer zajedničkog delovanja vlade u odlasku i predsednika, koji nije tako davno preuzeo dužnost. U maju je Vladina većina donela zakon o nezastarevanju krivičnih dela ratnog profiterstva i krivičnih dela iz procesa tranzicije i privatizacije, što je predsednik Ivo Josipović predložio još u vreme kad nije bio predsednik. Tako je tamo, uz uporište u njihovom ustavu, za večito ostao kažnjiv ceo niz krivičnih dela, poput ratnih i zločina protiv čovečnosti.
Utisak je da je dobar primer iz susedstva srpska vlast prećutala. A hoće li se ipak za njim povesti u neko doba kad se sasvim približe izbori, neće, kao i obično, zavisiti od nje, nego od onih koji su dovoljno moćni da takav zakon u Srbiji isposluju. To, naravno, nije ni narod a nisu ni građani Srbije. Daleko bilo da su to političke stranke. Kao po dogovoru, te institucije političke elite, uglavnom se ne zalažu za nezastarevanje krivičnih dela, poput recimo nepočinstava, kojih je puna privatizacije, koja u Srbiji traje bar deceniju i po. Iako bi im tagav zakon mogao biti dragocen predizborni adut. Prostim prepisivanjem iz hrvatskih „Narodnih novina“, pandana našem „Službenom listu“, obradovali bi a možda i zagrejali mnogog birača u Srbiji.
Uzmimo za primer krivično delo nesavesnog poslovanja u privredi – pravo direktorsko delo za koje se ionako juri neko nepodoban i nespreman da plati reket. Ako je to delo počinjeno u privatizaciji, ne bi zastarevalo. Pa onda namerno prouzrokovanje stečaja. Zvuči poznato i svakodnevno u zemlji gde su grobari državne imovine, koja je nastala iz društvene, upravo stečajni upravnici – službenici Centra za stečajeve Agencije za privatizaciju, koja je, gle čuda, državna institucija. Ili, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, odnosno zaključenje štetnog ugovora. Među krivičnim delima iz privatizacije, čije zastarevanje je ukinuto, su i nedopuštena trgovina, utaja poreza ili doprinosa, odnosno utaja poreza i drugih davanja. Slede prevara, falsifikovanje službene isprave, pa opet zloupotreba položaja i ovlašćenja, nesavestan rad u službi, prevara u službi, primanje mita i davanje mita.
Ima kod hrvatskih suseda još večitih krivičnih dela – pranje novca (prikrivanje protivzakonito dobijenog novca), zatim zloupotreba stečaja, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, sklapanje štetnog ugovora, izbegavanje carinskog nadzora…
I tako, delo po delo, u više godina zakasnelom početku ozbiljnog obračuna sa korupcijom, nabrojali su susedi na dan kad su doneli zakon 13. maja više od 20 konkretnih krivičnih dela iz njihov krivičnog zakonika. Naravno, i po tom zakonu se za dela iz 90-tih sada sudi bivšem premijeru i predsedniku HDZ Ivi Sanaderu. Stoje primedbe da je taj zakon pisan za jednog čoveka i suđenje njemu. Stoji i to kako zakone za bešenje pojedinca ne bi trebalo ni donositi. Ipak, činjenica je da susedi imaju zakon koji je otvorio mogućnost da se pred sudom napadnu mnogi tranizicijski dobitnici ili gotovo svi, a kod nas toga nema. Štaviše, kod nas to nije ni politička tema.
Kako u politici nema slučajnosti, ne bi trebalo smetnuti s uma da je hrvatski zakon donet baš 13. maja. Na Dan bezbednosti, koji su proslavljale sve bezbenosne službe bivše zajednički otadžbine SFRJ. Što bi reko Ilija Čvorović u uvek svežem „Balkanskom špijunu“: „A mene, na Dan bezbednosti, ako se sete, sete…“
http://www.standard.rs/vladimir-djokovic-dobar-primer-iz-hrvatske-ili-ko-bezi-od-zakona-o-nezastarevanju-pljacke-u-tranziciji.html