Алави и неспособни

Срећко Михаиловић

Далеко смо од добре владавине

Неки тврде да смо изашли из владавине једне партије и да смо ушли у владавину више партија, но мним да то није баш сигурно. Сигурније је да смо на изласку из социјализма и да смо готово ушли у систем чије име, по старој комунистичкој навици, не помињемо. Добро, државни капитализам, па шта? Разликовање државног социјализма и државног капитализма препустимо теорији.

Право је питање, како Јован Јовановић види и живи ту разлику. Јована не занима ни политика, ни демократија, ни држава, у мери у којој га набројани остављају на миру и не присиљавају да се понаша активно. Јован има типичну животну филозофију, хоће да он и његова породица живе добро (онако како он види то добро) и да његова деца живе боље од њега (да се мање муче и више имају). Дакле, да се ради и дасе заради, да се купи и да нешто остане! И то је за Јована мера свих ствари. Зато је он за добру владавину, а не за онај социјализам или овај капитализам. Јован хоће да ради што мање и да заради што више. Уосталом као и онај који хоће што мањи расход и што већи профит. И док ово друго данас не оспоравају ни социјалисти, дотле на Јована дрвље и камење. Као, неће да ради, а хоће добро да живи! По неолибералној логици онај ко неће да ради за мале паре тај у ствари уопште неће да ради, јер као, онај ко хоће заиста да ради он ради и за мале паре. Можда ту и има истине, онај ко хоће да претекне тај мора да ринта. И у томе је „квака”. Да би се преживело, мора да се ринта. Нико се не пита шта је са оним Јованом који хоће да живи.

Све у свему готово да смо ушли у онај поредак који нас присиљава да живот сведемо на преживљавање. Држава тог новог нам поретка некако не успева да нам нађе капиталисту који зна да организује наш рад или да плати онога који то уме, па да има и за нас – да живимо, и за њега – да заради и да му се капитализам исплати. У оваквом стању ствари једни кажу „алави капиталисти”, а други кажу „алави радници”! С треће стране, сви се слажемо да имамо „алаве политичаре”!

Највидније код алавих а неспособних политичара јесте то што не знају шта да ураде са вишком радника и са мањком капиталиста (у ове друге не треба рачунати оне који умеју да краду а не знају крађевину да капитализују)! Али није то једино, нажалост. Ствар је у томе што наша партијска поликратија не познаје менаџерски посао, њена способност се исцрпљује у раду за сопствени и за партијски џеп. Владавина незнања и егоистичке похлепе. Није то оклократија (у античком смислу), а ако јесте онда је то партијска оклократија, тачније вишепартијска оклократија.

Партијски људи са мањком способности и вишком похлепе воде многа тзв. јавна предузећа – у пропаст. Ту је нормално да се повећањем цена покрива неспособност партијског менаџмента, исто као што је нормално да партијска држава покрива трошкове партијских фирми. Њихова бахатост иде дотле да се, као ових дана, разним махинацијама прикрива повећање цена, као да се може прикрити оно шта нам се избија из џепа. Вишепартијска оклократија успоставља свој свет у којем је њихов опис нашег живота – стварност, а не онај живот који живимо. У том њиховом свету је све могуће, па и решење наших проблема. Они своје проблеме решавају у нашем животу, а наше проблеме у њиховом имагинарном! Тако је у све три гране власти. Тако партијско-правни генијалци смисле, у народу у којем наследници деле и око мртве мајке, да ће даље уситњавање поседа спречити тиме што неће „укњижити” наследничке деобе (сличном радњом се ономад „спречавала” продаја српских имања на Косову). Отуда „књиге” друмом, а живот шумом. (Да ли је Валтазар Богишић протеран из наставе на правним факултетима?)

Отуда је, тврдим, она једнопартијска охлократија била боља од ове вишепартијске. Она једна партија имала је већу могућност избора јер су у њеним редовима били многи, па и они који су способни. А како је стање данас видимо и по томе што у свим партијама има барем дупло мање високообразованих, а у највећој партији и много мање него у оној једној ранијој. Можда би патуљци владајуће коалиције постављали боље на важна места која су им припала по феудалним принципима када би у својим редовима такве имали. Но, данас најбољи нису у партијама!

Па не знам, пошто се наши избори завршавају на Курта–-Мурта и Јанко–Марко начин, питам се како би било да купимо неког ко зна како ради добра држава. (Као некад када би земља у безизлазу затражила краљевића из неке друге земље.) Кад већ добро плаћамо ове незналице и каишаре, дај да платимо неког ко зна. Доста је ових чије су једине квалификације партијска књижица и савитљива кичма!

социолог

Политика, 21.09.2010.

4 Responses to Алави и неспособни

  1. Varagić Nikola каже:

    BOŽA DERIKOŽA I PROF. MARKOVIĆ: MORALNI ČAS KOMPRADORSKOJ ELITI

    ponedeljak, 20 septembar 2010 12:46

    Danas je ponedeljak 20. septembar 2010. godine. U petak 24. biće tačno deset godina otkako su održani izbori na kojima je navodno Vojislav Koštunica pobedio u prvom krugu Slobodana Miloševića, čime je otpočeo proces smene vlasti u Srbiji. Krajnje je zanimljivo da o ovome svi ćute. Nešto mi govori ni da proslava Petog oktobra neće dobiti mnogo veću pažnju. Na stranu što je glupo da proslavu organizuje vlast u kojoj je SPS deo vladajuće koalicije. Veći je problem što u ovakvoj razvaljenoj Srbiji deluje potpuno virtuelno i veštački da se bilo šta proslavlja.

    O ovih deset godina kao deceniji iznevernih nada i postepeno ali temeljno realizovane okupacije Srbije, biće još dosta reči. Suština je verovatno sažeta u medijskom dešavanju koje je ovih dana izazvao Božidar Đelić, kada je u javnom intervjuu rekao da je sramota što nam se, eto, vraćaju Miloševićevi kadrovi, pa je tako Ratko Marković izabran za predsednika Upravnog odbora Instituta društvenih nauka. Onda su to dohvatili „demokratski mediji“ kao da je, ne daj Bože, u pitanju upravni odbor EPS, a ne neplaćeno i u suštini protokolarno mesto u upravnom odboru naučnog instituta. Epilog je da je Marković kao častan čovek dao ostavku pošto, jel’, ministar smatra da ga njegovi stručni kriterijumi ne kvalifikuju za takvo mesto.

    ŠTA BOŽA NE RAZUME Šta javnost ne zna i ne saznaje preko ovakvih ne samo podaničkih već i nepismenih medija? Upravni odbori u državnim institutima su – naravno, kao i sve drugo – deljeni po partijskom ključu. Od četiri člana koje postavlja Ministarstvo dva pripadaju DS, a po jedno obično G17 i SPS. Tako je, na primer, i legendarni Uroš Šuvaković u upravom odboru jednog drugog istituta kao neko ko je na kvoti SPS. Zanimljivo, on Boži ne smeta? Dakle, svi upravni odbori su dogovoreni i istrgovani između koalicionih partnera i svi su, naravno, imenovani uz pristanak i saglasnost istog tog ministra Đelića.

    E, sad, idu izbori za potpredsednika DS, a Boža jako želi to mesto. Za to mu je, kao što znamo, pre svega potreban dobar pi-ar, plus lova što je otprilike univerzalna jednačina žutog pogleda na svet. Pljuvanje po „Miloševićevom“ Ratku Markoviću je u tom smislu iz Božinog rakursa idealan zicer koji ne sme da se promaši. No to samo pokazuje kako Boža ne razume koliko su se u Srbiji promenile stvari.

    Šta objektivna Srbija vidi danas kad uporedi Ratka i Božu? Profesor Ratko Marković je najveći stručnjak u Srbiji za ustavno pravo, autor mnoštva knjiga i vrednih tekstova iz naučne oblasti kojom se bavi. Takođe, to je čovek koji je 90-ih kao sposoban pravnik radio veoma uspešan gerimendering (prekrajanje izbornih jedinica i podešavanje izbornog sistema) i čovek koji je sa Vladanom Kutlešićem činio vrhunski savetnički tim za Slobodana Miloševića kakav ni pre ni posle nije postojao u ovoj zemlji. U to vreme su savetnici bili ono što treba da budu, ozbiljni stručnjaci, ljudi iz senke koji su vrhunski poznavaoci svojih oblasti, na čije mišljenje uvek možeš da se osloniš. Posle Petog oktobra, savetnici su postali medijske zvezde, a takva mesta su uglavnom deljena ne zbog znanja i sposobnosti nego kao partijske sinekure.

    Ratko Marković je posle Petog oktobra ostao da živi u svojoj zemlji, da vrhunski obavlja svoj posao, da daje svoja stručna mišljenja o ustavno-pravnom sistemu (napisao je, između ostalog, najbolju analizu Ustava iz 2006. godine) i da pomaže borbu za nacionalne interese gde god može i koliko može. Nije nikog izdao, nije se odrekao nijednog svog postupka, bivšeg saradnika ili šefa. Još važnije, svoj boravak na vlasti nije iskoristio za bogaćenje. O njemu politički i ideološki svako od nas može da misli šta god hoće, ali kao o stručnjaku i čoveku posle svega može samo da kaže „kapa dole“.

    A Boža? Prvo ko je taj čovek uopšte? Došao je u Srbiju na talasu tranzicione poplave koja nam je donela neke nepoznate ljude bez ikakve biografije i obrazovanja koje nam je Mlađa Dinkić predstavio kao nekakve dozlaboga važne eksperte. Počeo je, kao što se svi sećamo, na tetkinom krevetu da bi danas bio težak više od deset miliona evra. Ovaj ekspert od obrazovanja ima kurseve, nema nijedan naučni ili stručni rad, objavio je jednu zbirku publicistike, ali ima ambiciju. Srbija u njemu danas vidi sintezu svoje propasti i vrh onog talasa domaće kompradorske elite, koja ovu zemlju i dalje izručuje strancima, gura u dugove sve uz lažnu bajku o tome kako tek što nismo ušli u EU kada će naravno same od sebe da se stvari srede.

    ZVEZDE PROPASTI SRBIJE Boža je i dalje u Srbiji i misli da i dalje ima moralno pravo da pljuje na Ratka Markovića, Slobodana Miloševića itd. Radovan Jelašić, međutim, više nije tu. On je svoj posao odradio. Maznuo je milione i čak je, kao i svaki skorojević, bio toliko bezobrazan i glup da ih javno pokazuje, da kupuje vile itd. Nažalost, otišao je pod firmom da je navodno branio struku i nezavisnost centralne banke, ko da je neki heroj. Ustvari, otišao je izgleda kada je američka DEA ozbiljno otvorila pitanje kako je Darko Šarić oprao stotine miliona evra i šta je tu radila Narodna banka Srbije, koja je to morala da registruje i ispita. No pominjana su i neka druga imena iz vrha vlasti pa su, čuje se, čak službe nekih drugih velikih zemalja morale da intervenišu kako bi svoje štićenike očuvale na sadašnjim pozicijama. Pitanje je samo dokle.

    Sve u svemu, poređenje ova dva čoveka sažima onih deset godina kada se živelo teško, vladalo autoritarno, pomagalo braći preko Drine, trgovalo Krajinom, ali se i stvorila Republika Srpska, kada je počela prvobitna akumulacija kapitala, ali je država i dalje postojala i bila jača od predatora i kada su resursi bili očuvani a zemlja se nije zaduživala; i ovih deset godina kada se samo propadalo, kralo bez granica, rasprodavalo, trošilo, zaduživalo i kad više nema ni demokratije ni slobode javne reči, a pripadnici vlasti su utoliko bezobzirniji što više sve propada.

    Da se razumemo, i sam sam pre deset godina bio ispred Skupštine i verovao da se borimo za slobodu i za Srbiju.

    E, pa braćo, srećan vam 24. septembar. Nekako je sasvim u redu i logično da se Peti oktobar proslavi pederskim maršem kroz Beograd a da na platformi u halterima zajedno prođuskaju Boris i Ivica. Iako se Voja trenutno duri zbog nekih pravnih sranja, red je da se i njemu nađe mesto pored njih. Nije u redu da se zaboravi njegov suštinski doprinos da demokratija na ovakav način pobedi u Srbiji.

    Elem, do pre deset godina Srbija je bila država. Od tada ona više nije država, već poligon, igralište stranih obaveštajnih i ekonomskih sila. Tačka.

    Нови Стандард

  2. […] кости генерала Драже – окупација из 1945. се наставља (Алави и неспособни). Пре 10 година заједно су власт рушили Коштуница, Тадић […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: