Вести из Хага

Лидери опозиционих странака ДСС и НС данас су договорили политику да Европа (ваљда ЕУ) има алтернативу. Поставили су “црвену линију“ – нема признавања независности квазидржаве Косовамерика.

Главни тужилац суда у Хагу данас жестоко критиковао Србију због тога што нису пронађени бегунци које суд у Хагу тражи. Позвао је ЕУ да се настави политика условљавања (штапа и шаргарепе) према Србији.

Србија је сваким даном у све већим проблемима. Њеним грађанима је све горе.

Европска унија је сваким даном у све већим проблемима. Њеним грађанима није боље.

Вести из Хага више нису главне вести.

У Србији ће на власт доћи опозиоционе странке које су против ЕУ што ће бити коначно утврђивање “сељака“ и медиокритета као једине “елите“. Последица ће бити устанак сељака, радника, грађана и студената.

САД имају средства само за вођење – нуклеарног рата.

Европска унија не може да опстане.

9 Responses to Вести из Хага

  1. Varagić Nikola каже:

    Ahmadinežad:

    SAD treba da priznaju da je Iran velika sila

    Tanjug | 20. 09. 2010. – 20:06h

    Iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad zatražio je danas od Amerikanaca da prihvate da je njegova zemlja velika sila i dodao da „budućnost pripada Iranu“.

    Ahmadinežad je, u intervjuu za AP, ponovio da vlasti u Teheranu ne žele da dođu u posed atomskog oružja i dodao da se zalaže za svet bez nuklearnog oružja. Iranski predsednik je intervju dao u Njujorku, prvog dana po dolasku u Sjedinjene Američke Države, gde je doputovao na samit Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.

    Kako konstatuje AP, Ahmadinedžad je smireno i samouvereno rekao da „administracija SAD mora priznati da je Iran velika sila“.

    „S tim što mi sebe smatramo humanom snagom i kulturnom silom i, stoga, prijateljem drugih nacija. Nikada nismo nastojali da dominiramo drugima, niti da kršimo prava bilo koje druge zemlje“, rekao je iranski lider.

    „Oni koji insistiraju na neprijateljstvu sa nama, ubijaju i uništavaju mogućnost našeg prijateljstva u budućnosti, što je loše, jer jasno je da budućnost pripada Iranu“, dodao je Ahmadinežad.

    On nije nagovestio kada bi Teheran mogao da ponovo pokrene razgovore o svom nuklearnom program sa Međunarodonom agencijom za atomsku energiju (IAEA), ali je dodao da sankcije koje su zbog toga uvedene Iranu nemaju uticaja na politiku vlade.

    Prema njegovim rečima, IAEA nikada nije otkrila dokaz da Iran nastoji da proizvede atomsku bombu.

    „Ne bojimo se nuklearnog oružja. Stvar je u tome da, ako bismo želeli da napravimo nukelarnu bombu, dovoljno smo hrabri da kažemo da to želimo. Ali mi to to nikad nismo rekli. Kažemo da sav nuklearni aersenal treba uništiti“, dodao je Amadinežad.

    On je, takođe, rekao da muje drago što je Amerikanka Sara Šurd puštena iz iranskog zatvora, ali je dodao da njena dva prijatelja planinara tek treba da dokažu svoju nevinost pred optužbama da su ilegalno ušli u Iran.

  2. Varagić Nikola каже:

    Обама: Кина није учинила довољно по питању јуана

    ВАШИНГТОН – Амерички председник Барак Обама изјавио је да Кина није учинила све што је било потребно по питању вредности своје валуте, јуана, као и да ће САД почети да примењују своје трговинске законе „ефикасније” него што је то било случај до сада.

    „Рекли смо званичном Пекингу да мора да допусти јачање своје валуте у складу са чињеницом да кинеска привреда бележи раст, да они постају богатији и остварују велики извоз”, истакао је Обама, а преноси Ројтерс.

    „Кинеске власти су на то одговориле потврдно у теорији, али у пракси нису предузеле све што је било потребно”, рекао је амерички председник.

    Танјуг

  3. Varagić Nikola каже:

    Србија изручила особу осумњичену за непоштовање Хашког суда

    БЕОГРАД – Србија је Трибуналу у Хагу изручила једну особу против које је покренут поступак за непоштовање тог суда, рекао је директор канцеларије Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом Душан Игњатовић.

    Игњатовић је агенцији Бета рекао да је та особа осумњичена за „недозвољен утицај на сведоке” у предмету против босанског Србина Милана Лукића.

    Лукић је прошле године осуђен на доживотни затвор због ратних злочина над Муслиманима у Вишеграду 1992. године.

    Бета

  4. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 21. 09. 2010

    PRESS

    KOMENTAR DANA

    ĐOKO KESIĆ

    Projekat

    Toga petog oktobra 2000. armija naivnih uličnih boraca iz desetogodišnjih protesta verovala je da su se u Srbiji otvorila vrata demokratije i boljeg života. Mudriji su se vratili čitanju istorijske lekcije o zakonitostima revolucije. Mala grupacija sa želucem krokodila već je imala precizne planove o beskrupuloznom i meteorskom bogaćenju.

    Ovi potonji su uspeli, kao i prinčevi revolucije. I oni su postali bogati i moćni. Međutim, u svakoj ozbiljnoj dramskoj priči sa tužnim krajem postoji i treći prikriveni igrač koji je ostvario najveći uspeh. Hoću da kažem, petooktobarska revolucija je, posle rumunske u kojoj je stradao Čaušesku, bila druga ružičasta revolucija u Evropi. Projektovana i finansirana novcem sa Zapada, pripremila je teren svemu onom što se dešavalo od 2000. do danas.
    Da se razumemo, ta revolucija je vredela jer je poslala Miloševića u ružnu istoriju. On je Srbiju uvalio u katastrofu čije razmere još nismo do kraja sagledali.

    Zapad jeste projektovao i finansirao našu revoluciju i naplatio je dividende kroz uništavanje domaće privrede, obrazovanja, sistema vrednosti, multinacionalne kompanije su okupirale zemlju, a suštinski četiri banke danas vladaju Srbijom. Istovremeno, Zapad je omogućio da većina izvođača radova, ta galerija kafkijanskih likova naplati svoje usluge.

    Ovaj naš razgovor mogao bi biti i lekcija za ponavljače. Srbija nikad u svojoj istoriji nije sama odlučivala o svojoj sudbini, uključujući i peti oktobar, izuzimajući naravno nivo krađa i prevara koje su izveli prinčevi revolucije. Analogno tome Srbija se nije pitala baš previše ni za Rezoluciju o Kosovu nedavno u UN. Predsedniku Tadiću i ministru Jeremiću bilo je jasno da smo mogli pobediti u Generalnoj skupštini, ali šta posle toga. Bili bi tamo gde je bio Milošević posle Rambujea. Uradili su mudro, nije pametno ratovati sa moćnima, modifikovali su Rezoluciju i otškrinuli vrata EU sa izgledom da se vratimo među normalan svet. Zbog toga bi bilo mudro da se politička elita ujedini u borbi za ulazak Srbije bar u predvorje EU. Srpska pozicija i opozicija danas moraju zaboraviti na stranačke sukobe i interese, jer opozicija nema bolja rešenja za Kosovo i EU od ovog što su ponudili Tadić i Jeremić.

    To bi bio pun krug od petog oktobra do danas.

  5. Varagić Nikola каже:

    STRATEŠKA SLABOST EVROPSKE UNIJE SE PRODUBLJUJE

    José Ignacio TORREBLANCA

    Pri sadašnjim tendencijama, negde za dve decenije ekonomija i stanovništvo EU spustiće se do nivoa njenog političkog uticaja u svetu, pa tako neće biti ni razloga za žaljenje zbog jaza između jednog i drugog

    Jedino oni koji su lenji niti govore niti izražavaju danas žaljenje povodom jaza koji postoji između ekonomske moći i političkog uticaja Evropske Unije u svetu. Kada imaš pola milijarde stanovnika i 22 odsto proizvodnje svetskog bruto proizvoda, mogao bi da očekuješ da će se tvoj glas slušati. Međutim, prestiž Evrope pao je na najniže grane posle odluke američkog predsednika Baraka Obame da ne učestvuje na samitu SAD–EU u Madridu u maju ove godine, kada je EU predsedavala Španija. Domaćin Bele kuće tada je izjavio da je jedno putovanje godišnje na Stari kontinent više nego dovoljno.

    Ne stoje stvari bolje ni kada je reč o odnosima EU sa Rusijom i Kinom jer i Moskva i Peking su odavno uspostavili direktne odnose sa evropskim prestonicama ne obazirući se na strukture EU. Takođe i u Ujedinjenim nacijama EU ne samo da je doživela neuspeh u oblasti u kojoj se osećala najsigurnijom – na pregovorima o promeni klime – nego je svaki put sve manje zemalja koje podržavaju stavove Evropljana u pitanjima demokratije i poštovanja ljudskih prava.

    STRATEŠKA (NE)TOLERANCIJA Za sve to postoji objašnjenje. Za početak, trebalo bi naglasiti da EU nije država, pa, prema tome, ne može sebi postaviti zadatak da postane punopravni igrač u ligi velikih država. Osim toga, Vašington, Peking, Moskva i Nju Delhi su nezgodni u komuniciranju: SAD sebe smatraju hiperdržavom (ona je prevelika); Rusija važi za supersilu koja se gasi (previše je nervozna); Kina je supersila koja se nezadrživo razvija (previše je trezveno oprezna), a Indija je samo regionalni igrač (previše okrenuta sama sebi). I obrnuto, nema opravdanja za to što EU ne može da se složi sa drugim zemljama u razvoju, čiji su politički i ekonomski modeli sličniji evropskim: Brazilom, Turskom, Južnoafričkom Republikom. Razume se, svaka od njih je specifična na svoj način (u današnjoj Evropi, kao što vidimo, one su takođe prisutne), ali su zato demokratske zemlje sa tržišnom privredom. Međutim, kada je reč o Brazilu, Turskoj ili JAR, EU deluje sasvim trapavo pokazujući nesposobnost da ih privuče na svoju stranu, pa tako pre izaziva nepoverenje nego zainteresovanost. U suštini stvari, kada su u mnogim evropskim prestonicama videli znake prenebregavanja prema Briselu, to je prepunilo čašu strateške (ne)tolerancije.

    Suočivši se sa takvim stanjem stvari, evropski lideri su, činilo se, shvatili da je potrebno preduzeti nekakve mere. Na inicijativu predsednika Evropskog saveta Belgijanca Hermana van Rompeja, oni su se prvi put okupili da razmotre spoljnu politiku EU sa aspekta „strateške“ perspektive, odnosno da identifikuju probleme, odrede prioritete i porazgovaraju o tome na koje se zemlje može oslanjati EU u višepolarnom svetu. Dakle, uprkos tradiciji, koja preovladava na zasedanjima Evropskog saveta, na koijima se, po pravilu, saopštavaju dugački spiskovi zaključaka koji su lišeni sadržine, najzad je zakazan susret na vrhu, posvećen nasušnim problemima. To je lepa vest jer se vremenski podudara sa početkom rada Evropske službe spoljnih akcija, za čije se osnivanje založila visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton, koja je upravo imenovala svojih prvih 27 ambasadora. Čak je i Evropski parlament živnuo i, preuzimajući iskustvo američkog Senata, namerava da ih pozove na zasedanje Komisije za spoljne poslove, kako bi ih instruirao o prioritetnim pravcima rada.

    NEIZVESNA BUDUĆNOST Sve je to lepo, ali treba pokazati razum. Nije lako prevladati jaz između ekonomske moći i političkog uticaja, naročito u okvirima sistema, gde je vlast rascepkana u mnogim institucijama na različitim nivoima. Posmatrajući razradu evropske spoljne politike, moramo postaviti pitanje – jesmo li mi zaista ostvarili značajnije uspehe za dva i po milenijuma, koliko je proteklo odtako je svako od deset plemena drevne Grčke biralo vojnog komandanta, koji je postajao član kolegijuma Arhonta.

    Neke ličnosti, očigledno vođene ne baš dobrim namerama, savetuju Evropljanima da se ne sekiraju pošto će se problem, ukoliko ekonomija bude stagnirala, a nivo nataliteta smanjivao, rešiti sam od sebe, ali samo u obrnutom smislu. Dakle, pri sadašnjim tendencijama, negde za dve decenije naša ekonomija i stanovništvo spustiće se do nivoa našeg političkog uticaja u svetu, pa tako neće biti ni razloga za žaljenje zbog jaza između jednog i drugog. Tu se zapravo i krije paradoks sadašnjeg vanrednog zasedanja Evropskog saveta. Upravo u vreme kada počinjemo da razmišljamo kako da bolje usklađujemo delovanje u spoljnoj politici, prestiž Evrope u svetu mnogo više zavisi od rešavanja njenih unutrašnjih problema, zapravo od sposobnosti da spreči zastoj u ekonomiji, pad nataliteta, kresanje socijalne sfere i jačanje ksenofobskih raspoloženja.

    El Pais, Španija

    Prevod Rajko DOSKOVIĆ
    http://standard.rs/vesti/41-svet/5457-strateka-slabost-evropske-unije-se-produbljuje.html

  6. Varagić Nikola каже:

    EVROLICEMERJE:

    RAT EU BIROKRATA I POLITIČARA KOJI SE BAVE REALNIM PROBLEMIMA

    Jim MOMO

    Postoji problem neodgovornosti evropske birokratije u Briselu: nju apsolutno ne zanimaju relani problemi evropskih građana, koji se odbacuju na stranu ili rešavaju čisto verbalno

    Provalija nastala između Evropske komisije, s jedne strane, i Sarkozijeve Francuske, sa druge (u odbranu Pariza otvoreno su stali samo Berluskoni, Sapatero i češki premijer Nečas, ali je mnogo više lidera koji kriju svoju netrpeljivost) – rezultat je licemerja i političke neodgovornosti evropskih institucija.

    Pitanje koje je uzburkalo umove moralista i čuvara političkog korektnog delovcanja u suštini je jednostavno, čak banalno. Francuska ima sva prava da zatvori nezakonite logore na svojoj teritoriji. Ona ima pravo da, saglasno normativima EU, iseljava građane čak i EU ako oni ne poseduju odgovarajuća dokumenta i ukoliko posle tri meseca prisustva u zemlji nisu pronašli posao i ne mogu predočiti dokumenta, kojima dokazuju da imaju sredstva za egzistenciju i fiksirano mesto stanovanja. Dakle, potezi francuske vlade sasvim su zakoniti, ali buka koja se podigla oko toga pokazuje činjenicu da je Evropska komisija institucija utemeljena na licemerju i političkoj neodgovornosti. U cirkularu francuskog Ministarstva unutrašnjih poslova izdato je naređenje prefektima da zatvore nezakonite logore u kojima uglavnom žive Cigani „Romi“. Ispostavlja se da reč „Rom“ ne treba da figurira u dokumentu, već da je trebalo da se piše o nezakonitim logorima uopšte kako direktiva ne bi izgledala kao diskriminatorska. Ali, pošteno gledajući, jedni drugima u oči, postavimo pitanje: ko to osim Cigana živi u našim gradovima u nezakonito podignutim barakama u kojima stanuje na stotine porodica koje stvaraju socijalne probleme i probleme bezbednosti?

    POLITIČKA KOREKTNOST Generalno, francusko ministarstvo moglo je biti i opreznije, ali je svima jasno da nije imalo nikakve diskriminatorske namere osim praktičnih, čak ako politički one i izgledaju neumesnim i „nekorektnim“. Prosto stvari su nazvane svojim imenima jer u nezakonitim naseljima ne žive Japanci niti Portorikanci, već upravo Cigani. Jasno je da bi takva naselja trebalo da budu demontirana ostavljajući po strani nacionalnost ljudi koji u njima žive. I u tom slučaju je cirkular odmah postao politički korektan.

    Polazeći od rečenog, očigledno je da postoji problem neodgovornosti evropske birokratije u Briselu: nju apsolutno ne zanimaju relani problemi evropskih građana, koji se odbacuju na stranu ili rešavaju čisto verbalno. Važna je politička korektnost. Za evropske građane bolna je činjenica što evropska vlada nije u stanju da reši njihove probleme, sve češće se praveći da oni ne postoje. Štaviše, u nekim delikatnim pitanjima, sličnim ovom o kome je reč, ona pribegava moralnoj uceni pozivajući se na rasizam, često se ne potrudivši da prethodno pažljivo prouči stvarnu politiku vlade.

    Većina komesara jednostavno su diletanti, koji su postali oslonac mehanizma izopačenog i štetnog po imidž Evrope u očima evropskih građana. Čini se da su oni zainteresovani jedino za to da podignu buku u medijima, a kada oni počinju da kritikuju delovanje nacionalnih vlada, izgleda da ih na to podstiče želja da se sami promovišu. Najčešće sasvim nepoznati javnom mnenju, evrospki komesari pokušavaju da se afirmišu kao političari koji se suprostavljaju vladama kako bi se činili nezavisnim. Neki, koji su na čelu sasvim sporednih institucija, žele da pošto-poto opravdaju svoje postojanje. I želeći da se afirmišu, oni dižu svoj glas da bi uzburkali vodu u čaši. Sasvim se može shvatiti negativna reakcija na njihovo delovanje kod onih političara koji realno treba da rešavaju probleme građana koji su za njih glasali.

    USPON KSENOFOBA „Nacionalne vlade izabrali su građani, a za evropske komesare niko nije glasao. U tome je ogromna razlika“, objašnjava Ernesto Gali dela Lodžija u listu „Il Foglio“. „To je razlika između politike i birokratije, čak i visokog ranga, koja u potpunosti sama sebi daje preporuke“. „Osećanje birača veoma se razlikuje od ideologije prava i političke korektnosti EU“, objašnjava profesor i dodaje da „postoje različite kulture a EU smatra da toga nema“.

    U suštini pitanja je problem demokratske zakonitosti Komisije EU. „U demokratskoj zemlji birači su uvek u pravu. Ako se pretpostavi da su birači pogrešili, dolazi do dileme: koga onda postaviti na mesto birača? Pitanje je bez odgovora. Ali postoji rizik da će na to pitanje uslediti najgori odgovor. Ako se odluke donose protiv opšteg mnenja, onda nastaju rasističke i ksenofobske partije. Nije slučajno što u mnogim evropskim zemljama u političkoj lepezi prisustvuju partije koje su protiv ideologije Brisela“, smatra Gali dela Lodžija.

    Il Legne Storto, Italija

    Prevod Rajko DOSKOVIĆ

    http://standard.rs/vesti/41-svet/5467-evrolicemerje-rat-eu-birokrata-i-politiara-koji-se-bave-realnim-problemima-.html

  7. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ:

    KOLIKO OTKUCAJA KOŠTUNIČINOG SRCA JE DANAS DOVOLJNO SRBIJI

    Ako postoji 90 odsto šansi da na vlast dođe Toma i samo pet odsto da dođe Voja, žuti će se više plašiti ove petice. Zašto?

    Slagali su vas, Toma i Voja ipak su dogovorili koaliciju. Istina, koalicija je trajala samo jedan dan, tek toliko da žuti izdaju saopštenje pokazujući da ih je mnogo bolelo, i nekako je još samo falilo da se javi Homen i obeća da će obojici do jutra oduzeti stanove i do večeri ih pretvoriti u klinike za odvikavanje od vlasti. Kad su završili sa svojom kratkom i uspešnom koalicijom, Voja i Toma su se razišli, zadovoljni kao ljudi koji su obavili dobar posao. O kakvom poslu je reč?

    Najpre Toma; počeo je da se smeje prvi put posle Generalne skupštine, na kojoj su njegovi novi prijatelji toliko slomili Borisa da je postojala realna opasnost da ga takvog vuku na vlasti sve do kraja mandata, rešeni da sebi ne komplikuju život kad su im se već tako lepo otvorile karte. I kako je Toma, ako ne kratkom koalicijom sa Vojom, mogao drugačije da im kaže da se nisu tako dogovorili, da on jednostavno mora na izbore što pre i da neko sa biračkim telom kakvo on ima duže može da izdrži otvorenih očiju ispod vode nego čekajući izbore sa parolom i Bajčetina i Evropa. Naravno, to je stara priča: Tomini birači još uvek gledaju njegovo prepošteno lice i još nisu počeli da slušaju njegove reči. Pitanje je samo kada će početi i da ga slušaju, a samo on, Bog i stranci znaju da do tog trenutka mora da bude u vlasti inače će sve da ode dođavola.

    U svojoj novoj savršenoj konstrukciji sa slomljenim Borisom, koji će pre skokom nego Keti Ešton okom, Evropljani nisu našli pravo mesto za Tomu, pa je bio red da ih podseti. A da li je mogao to na bolji način nego da im dokaže da se još seća gde su na karti i Karlovac, i Karlobag, i Virovitica. I da li je za tu pokaznu vežbu mogao da nađe bolje društvo od Voje, koji je, na užas ovdašnjih ambasadora, mogao da mu pokloni i neku subverzivnu knjigu ili ga zarazi nekom suludom idejom, recimo da se roditelji vole više od Evrope.

    I tako je Toma svoje obavio: odjednom su se u novinama koje uređuju ambasadori pojavile gomile tekstova koje su pod zakletvom (Evrope mi!) svedočili kako je vlada između Borisa i Tome sasvim moguća, ma šta moguća, čak će i Toma biti premijer, a daće mu se valjda da sledeći put i patrijarha bira iz svojih redova. A šta je za sebe uradio Voja?

    USPAVAN I OPASAN

    Mnogo; da nije bilo tog sastanka i te jednodnevne koalicije, već bi oni koji to pakuju počeli da veruju kako je reč o čoveku koji je ubio Đinđića, poslao svoje ljude da ošišaju Legiju i urade mu manikir, da bi na kraju zameo tragove spaljujući Američku ambasadu. Ovako, više od nedelju dana se vrtelo da Voja veruje kako Evropa ima alternativu, a da je Srbija nema, što su u aktuelnoj političkoj ponudi – koja disproporcijom između dranja i posla liči na parenje mačaka – sasvim pristojne, čak otrežnjujuće poruke.

    Otuda računam da je ono saopštenje žutih povodom Tomine i Vojine jednodnevne koalicije, kada je reč o prvom, bilo ofanzivnog karaktera – evo ga, sve je promenio osim ćudi i molimo Brisel da nam se vrati monopol na sve što je evropsko u Srbiji – dok je u odnosu na Voju, koga ne propuštaju da nazovu uspavanim i beznačajnim, to već neka vrsta straha. Smešno vam je? Pa da vidimo.

    Boris zna dve stvari. Koliko god da je, sa svojim zapadnim i domaćim partnerima, drži na elektrošokovima i sedativima, Srbija još nije sasvim slomljena zemlja, a to znači da je u njoj još uvek moguće sve, veliki preokreti, uključujući i Vojin povratak na vlast. E sad, ako sutra Toma dođe na vlast, sa Borisom ili bez njega, žuti znaju da će ta vlast obezbediti funkcionisanje sistema, a to za njih znači par važnih stvari: prvo, ako opstane petooktobarski sistem, oni će, makar Toma u sledećem mandatu vladao sam, zadržati dobre šanse da se jednom vrate na vlast. Ako opstane sistem, i u opoziciji će zadržati dobar deo svog uticaja, veći deo svog bogatstva i nijedan neće otići u zatvor.

    Uspavani Voja, međutim – što svojim izborom, što sticajem okolnosti – na vlast može da dođe samo ako pukne sistem. A ako pukne sistem, tada srča pršti; tada nastaje velika bežanija; a tamo gde ima bežanije, mora da će biti i onih koji čine poteru, ma koliko ih mrzelo. Ne liči vam na Voju? Ni meni, ali pucanje sistema je pucanje sistema. A to će reći da, ako postoji 90 odsto šansi da na vlast dođe Toma i samo pet odsto da dođe Voja, žuti će se više plašiti ove petice, i tu se nema kud.

    Sledeći bitan momenat glasi: ako se složimo da je Voja uspavan, da ima tri hibernirajuća otkucaja srca u minutu i da tek povremeno daje znake života, kako objašnjavamo da mu je prvi put posle mnogo godina rejting u porastu. Naravno, nema tu nikakvih spektakularnih skokova, ali trend je progresivan, i za sada se može reći kako se njegova DSS – naravno, bez Velje – kreće između toga da je sigurna sa cenzusom i da je jednako sigurna da joj rejting još uvek nije dvocifren. Toliko o Voji, a sad opet malo o Srbiji. Sve ono što nju čeka na srednji rok kazuje da će ovde veliki preokreti itekako biti mogući, a to opet znači da je za svakoga ko dotakne dvocifren rejting samo nebo granica. Posebno ako je sam protiv svih, posebno ako se napravi koalicija između Tome i Borisa, jer u toj koaliciji će na svoj način u vlasti participirati i Dačić, i Mlađa, i Čeda, i Velja – svi osim Voje, koji će ostati na drugoj strani. I, naravno, radikala, koji imaju problem koji ih davi u svakom slučaju: ako im se ne vrati Šešelj, nemaju šansi da se sastave; a ako se vrati, nema šansi da se vrati bez uslova koje tamo dogovori, a ne vidim druge uslove nego da radikale spakuje u proevropski blok.

    Dakle, Voja raste i sa tri otkucaja srca u minutu. Zašto? Zato što je Bog pogledao u njegovu tvrdoglavost i postavio ga u delikatnu poziciju naspram svih drugih, u red evropskeptika, među svet u kome baš ne može sve što daje korist, i na toj poziciji naspram svih za njega postoje samo dva izlaza – ili će rasti ili će biti ubijen. Drugi momenat koji ga vraća u igru jesu sva predstojeća poniženja koja čekaju Srbiju, od pregovora sa Tačijem, preko progresirajućeg siromaštva i novog uveravanja Bramerca da sve rade da uhapse Mladića, pa do agende za sledeću godinu, gde je krupnim slovima ispisana glava Mileta Dodika i likvidacija Republike Srpske. Verovali ili ne, kada se to bude događalo, neće biti nikoga ko će smeti makar i bolan glas da pusti. Osim Voje. Naravno, ako mislite da će sve te rupe moći da pokrije Borisova prodaja Telekoma, onda mu recite da ga proda za najmanje deset milijardi evra. Uz malo natezanja, stvar će tada leći, i džaba sam ovo pisao.

    LEGALIZAM I REVOLUCIJA

    OK, videli smo šta Voja može sa tri otkucaja u minutu. Hajde sada da vidimo šta može sa deset. Kada je napravljena ova vlada, američki diplomate su voleli da se hvale svojom strateškom snagom tako što su navodili Vojino uz imena još nekoliko njegovih funkcionera, a onda podvlačili: „Ovi ljudi više nikada neće vladati Srbijom“! To će reći da je Voja otpisan na mestu na kome su napravljene sve postpetooktobarske vlade, uključujući i dve njegove. Pored toga, rekao bih da je Voja otpisan zauvek, onako kako to Ameri umeju, a to znači, čak i da im obeća kako će lično priznati Kosovo, oni će reči: „Može, ali samo ne ti!“. Ništa lično, ljudi su tako navikli da rade.

    Ta činjenica Koštunici daje jednu dodatnu vitalnost utoliko što ih je danas dosta u patriotskom taboru koji veruju da bi on ponovo igrao sa zapadnjacima kao pre. OK, možda mu i ne treba verovati, možda bi on rado ponovo pravio vladu u Američkoj ambasadi, ali, ako ne njemu, treba verovati Amerima, koji ga zauvek nisu otpisali samo zato što se nije dao sa Kosovom već i zato što se ne uklapa ni u jedan profil istočnoevropskog tranzicionog lidera i što Srbija baš i nije zemlja takvog značaja da bi sad otvarali poseban fajl i obučavali pola generacije pitomaca CIA za Voju. E, sad, dok god funkcioniše sistem petooktobarske kolonijalne Srbije, Voja će na izbore da izlazi da bi preživeo, eventualno da bi ojačao. On u ovim okolnostima može da ima i 49 odsto osvojenih glasova, ali neće vladati jer je njegov koalicioni kapacitet ravan nuli. Ali ne zato što su, kao, svi za Evropu osim njega ili što je on, kao, otišao ekstremno udesno, kako to vole da tumače mudri analitičari, nego zato što ga neće Ambasada, i kraj priče. A kada taj sistem bude potrošen – a da je tako, videćemo to odmah na početku kada prva vlada ne bude napravljena u Američkoj ambasadi – šta ćemo tada?

    Naravno vi mislite da ja govorim o revoluciji i čoveku koji se revolucije gadi više nego bilo ko u srpskoj politici u poslednjih 70 godina. Pitanje je, međutim, šta je revolucija i šta je revolucionarna promena. Na primer, početi govoriti Srbima istinu da je Srbija jedna kolonizovana i porobljena zemlja, i da je baš zato toliko siromašna i sjebana, na jednoj ovakvoj sceni jesu reči koje imaju revolucionarnu snagu. Ne zato što će to Srbima otvoriti oči i naterati ih da se late kuke i motike, znaju to oni sve to veoma dobro, već zato što to na današnjoj političkoj sceni jedino može da kaže otpisani Voja, i niko drugi.

    A hoće li reći? Pitajte ga može li da postigne tih deset otkucaja. Ili 15, ako ih ubedi da ne treba da se plaše jer tako mislimo svi. Ili čak 20 ako Srbiju uveri da se toliko ne boji, pa pred njom kao svedokom obeća žutima da će im istresti svaki opljačkani dinar iz gaća. Ili svih 30 ako Srbiji nacrta da joj pravda i nada lete iznad glave i da samo treba da podigne ruke i čvrsto ih zgrabi. Ako ne može, pitajte ga hoće li sve te otkucaje postići onda kad ga svi zajedno sa vlasti i opozicije napadnu, a napašće ga čim se, makar tako ne radeći ništa, popne na dvocifren rejting i zapreti im da ima dovoljno da će ga čuti i kad Srbima samo šapne istinu.

    Naravno, politički i ekonomski sistem, čiju će poslednju stranu ispisati Boris i Toma, troši sam sebe, ali to ne znači da će se sam od sebe i srušiti jer će ga, sve dok ima imalo krvi u njemu, podržavati stranci, koji su pritom dovoljno daleko od kuće da im neće praviti problem da svaki nedostatak novca za njegovo održavanje, da svaki nedostatak u manipulaciji i socijalnom i nacionalnom inženjeringu koji vrše – da sve to, dakle, nadoknade viškom sile.

    Sa druge strane, svi smo mi po svom iskustvu dovljno cinični da verujemo kako nema revolucija bez da ih naprave tajne službe ili stranci, stvari koje slučajno u ovom turnusu nisu na strani gladnih Srba. Ali razmišljajte tržišno, u svetu u kome živomo i revolucije su roba. Kada prvi seljak u Srbiji zakolje svoju poslednju kravu, proda meso i za te pare kupi džebanu za pušku koju mu je deda ostavio zakopanu pod šljivom, kada se dogodi i taj posledni trenutak socijalnog i nacionalnog poniženja – a sve nas vodi ka tom trenutku – ulice srpskih gradova biće dovoljno natopljene benzinom da će se veoma lako pronaći investitor za malo plamena.

    Govorim li ja to o Voji na sto otkucaja. Ne, već o čoveku kome je mnogo toga pošlo ususret i tek će da pođe. Pitajte ga hoće li se skloniti.

    http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5486-eljko-cvijanovi-koliko-otkucaja-kotuniinog-srca-je-danas-dovoljno-srbiji-.html

  8. Varagić Nikola каже:

    NOVA AMERIČKA PARANOJA: ČAVEZ SA IRANOM PRAVI ATOMSKU BOMBU
    petak, 08 oktobar 2010 07:49 Mirjana RAKELA
    Čavez je priznao krajem septembra da njegova zemlja završava studiju o razvoju nuklearnog programa

    Venecuela nešto skriva, to je nedvosmisleno, a, čim je u celu priču uključen i Iran, to je znak da se nešto dobro ne sprema, napisao je za američki „Foreign Policy“ Rodžer Norijega, bivši američki diplomata i gostujući profesor na American Enterprise Institutu.

    Venecuelanski predsjednik Hugo Čavez priznao je krajem septembra da njegova zemlja završava studiju o razvoju nuklearnog programa. Ma koliko da je celu priču želeo da prikaže kao nevini projekat namenjen isključivo civilnim potrebama, očito je da program koji je nastao u saradnji sa Iranom, predstavlja opasne namere Čavezovog režima. Poznato je da se na programu radilo gotovo dve godine. „Saradnja“ u istraživanju pokazala je i da Venecuela pomaže Teheranu da se snabde uranom i tako zaobiđe sankcije UN. Sve to ide u prilog strahovanju u međnarodnoj zajednici da Iran radi na izradi nuklearnog naoružanja.

    Tvrdnjom da razvija program nuklearne energije Čavez pokušava zapravo da zavara Zapad. U novembru 2008. iranski i venecuelanski funkcioneri su potpisali tajni sporazum o „naučnoj i tehnološkoj saradnji u razvoju nuklearnog programa“. Samo nedelju dana posle potpisivanja tog sporazuma Ministarstvo energetike je predstavilo Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju program nuklearnog razvoja. Iz tog predstavljanja lako se može utvrditi da Komitet za atomsku energije Venecuele radi na razvoju programa od 2007. Sve zemlje imaju pravo na razvoj mirnodopskog nuklearnog programa u skladu sa Ugovorom o neširenju nuklearnog naoružanja, koji je potpisala i Venecuela, ističe Norijega. Ipak, odluka Čaveza da se veže uz Iran zvoni na uzbunu.

    „FABRIKA CEMENTA“ Nije reč samo o saradnji Venecuele i Irana u razvoju nuklearnog programa, postoje sumnje da se u toj južnoameričkoj državi grade postrojenja kojima rukovodi Iran i uz pomoć koje se lako zaobilaze sankcije Saveta bezbednosti UN. Na primer, sporazumom iz 2008. između venecuelanske državne kompanije CVG Minerven i kompanije Impasco, koja je u rukama iranske vlade, data je Iranu „zlata vredna“ koncesija za rudnik u bazenu Roraim, na samoj granici Venecuele i Gvajane. Nije samo reč o rudniku zlata već o području bogatom nalazištima urana.

    Nema ništa nelegalno u vađenju urana, osim kada to radi Iran, ističe u tekstu za „Foreign Policy“ bivši američki diplomata. Savet bezbednosti UN je Rezolucijom 1929 zatražilo od svih članica svetske organizacije da zabrane uključivanje Irana u iskopavanje nalazišta urana, proizvodnju nuklearnih materijala ili tehnologije. Pored toga, iranske kompanije koriste i obližnja industrijska postrojenja za proizvodnju urana. na primjer, fabrika cementa najmanje proizvodi cement, a iz fabrike traktora ne izlaze traktori. „Fabrika cementa“ prerađuje metale iz Impascovih rudnika. Prema izjavama svedoka, iz fabrika izlazi ruda prema luci na reci Orinoko, a odatle brodovima pod iranskom zastavom u Atlantski okean, gde niko nema pravo da ih zaustavi. „Fabrika traktora“ također je dobar paravan za iranske aktivnosti. Zajedničko venecuelansko-iransko preduzeće osnovano 2006. više liči na dobro utvrđenu vojnu bazu koju štiti venecuelanska nacionalna garda.

    Sumnje u prirodu fabrike pojavile su se 2008, kada je turska carina otkrila da u pošiljci iz Irana za Venecuelu nisu delovi traktora, kako je pisalo na deklaraciji, već bačve sa nitratom i hemijskim supstancama koje mogu da posluže za izradu bombe, ali i delovima postrojenja za koje su turski eksperti rekli da predstavljaju „putujuću laboratoriju“. Teret je prevozila kompanija Brodske linije Iranske Islamske Republike, kompanije koja je pod sankcijama UN. Za iranske prikrivene operacije u Venecueli su osnovane banke i trgovačke kompanije koje omogućuju Teheranu kršenje sankcije UN.

    TAJANSTVENA BANKA Rezolucija 1803 iz 2008. upozorava vlade da ne sarađuju sa iranskim bankama, posebno Bankom Sadaret, preko koje se finansiraju poslovi oko nuklearnog naoružavanja. Ali ova banka je uključena u venecuelansku banku Banco Internacional de Desarollo (BID) i svi direktori BID su Iranci. UN je banku Saderat navela kao finansijsku instituciju koja pomaže finansiranje terorizma i nuklearnog naoružavanja. Godine 2006. američko Ministarstvo finansija optužilo je ovu banka za finansiranje Hezbolaha. Pre dva meseca EU je zamrznula račune BID zbog pružanja finansijske podrške iranskim nuklearnim aktivnostima. Čavez, međutim, i dalje dozvoljava poslovanje BID.

    Očigledno je da se više ne sme zanemarivati ono što Čavez i ostali rade, smatra, Rodžer Norijega. SAD i UN moraju nešto ozbiljno da urade ako žele da održe u životu Sporazum o nuklearnom nenaoružavanju, naglašava Norijega, jer Čavez bi, u slučaju nastave da ga ignorišu, mogao biti suviše opasan.

    RSE

  9. Varagić Nikola каже:

    31. 10. 2010

    PRESS

    NOAM ČOMSKI: Amerika podseća na Treći rajh!

    Amerika danas podseća na Nemačku uoči Drugog svetskog rata, upozorio je Noam Čomski, jedan od najvećih svetskih intelektualaca, lingvista i filozof koji se nalazi na listi sto najvećih umova svih vremena.
    Čomski je do paralele sa Hitlerovom Nemačkom došao analizirajući američke unutrašnje društvene, političke i ekonomske prilike, zaključujući da zastrašuje nivo „iracionalnog straha i mržnje“ koji vlada u Americi.
    Strah od muslimana
    On je u intervjuu za zagrebački nedeljnik „Globus“ rekao da stanovništvo ne uspeva da jasno artikuliše svoje zahteve i da u njemu vladaju „besciljni strah i bes“
    – Delom je opravdan, jer za razliku od finansijske elite, većina stanovništva za 30 godina nije imala realno povećanje prihoda. Teško se preživljava, a porodica nema nikakvu podršku u evropskom smislu. Ljudi se i dalje zadužuju, a vrednost njihove imovine, kao što su kuće, opada. To je dugoročno neodrživo – navodi Čomski i dodaje da je nezaposlenost u proizvodnom sektoru „doslovno na nivou Velike depresije“.
    – Mi smo i dalje najbogatija zemlja na svetu, ali to većina ne može da oseti u vlastitom životu – kaže on.
    Čomski je rekao da se američka ekonomija ne nalazi u bezizlaznoj situaciji, ali da je situacija ozbiljna.
    – Kad putujete u Evropu i vratite se ovamo, čini vam se da ste došli u zemlju trećeg sveta. Ništa ne funkcioniše, vozovi, putevi. Infrastruktura je pred kolapsom.
    Budućnost američke ekonomije je neizvesna, jer u trci za profitom banke i korporacije novac ulažu u Meksiko i Kinu odakle se ne vraća u vidu novih radnih mesta, a problem predstavlja i ogroman deficit – polovina je uzrokovana vojnim budžetom.
    Deficit „prati proglašenje mesijanske misije širenja demokratije u svetu“, iza čega se, kako kaže Čomski, nalazi „pre svega odbrana vlastitih vojnih i ekonomskih interesa“.
    On tvrdi da ne samo da se nije smanjilo izdvajanje za vojsku pod vlašću Baraka Obame, već da je u ovom trenutku ono najveće od Drugog svetskog rata!
    – Uz to raste strah od useljenika, posebno muslimana. Veruje da se postoji muslimanska zavera za preotimanje zemlje i uvođenje šerijatskog prava, a da je Obama njihov predstavnik. Zastrašujuć je nivo iracionalnog straha i mržnje. Podseća me, da budem iskren, na Nemačku pre Drugog svetskog rata – rekao je Čomski.
    Iracionalne sile
    On tvrdi da Obama ne samo da je povećao vojni budžet, već i značajno povećao ratnu opasnost, jer je na ostrvo Dijego Garsija u Indijskom okeanu poslao „stotine tzv. bombi za duboko penetriranje, najveće bombe u arsenalu nuklearnog oružja, koje su uperene prema Iranu“.
    – I polako se ide prema tome da postane sasvim normalno da se one upotrebe jer navodno nema izbora – kaže Čomski i dodaje da je najveći greh Irana to što „ne postupa po naredbama iz Vašingtona i pokušava da proširi svoj uticaj na susedne zemlje“.
    Prema slavnom naučniku, Iran nije jedina zemlja koja odbija da se povinuje zahtevima iz Vašingtona, već se taj talas neposlušnosti širi. Turska najavljuje da će utrostručiti trgovinu sa prokaženim Iranom, dok ga Brazil „otvoreno podržava“.
    – Ako ih (SAD) nije briga za druge zemlje, Kinu ne mogu da ignorišu. I postaju nervozne zato što Kina ne prihvata njihov diktat.
    U američkom dvorištu, tj. Južnoj Americi, države po prvi put počinju da stvaraju zajedničke institucije i da rešavaju svoje unutrašnje probleme.
    – U prošlosti, kad bi se tako nešto događalo, SAD bi jednostavno svrgle vladu. To više ne može da čini – kaže Čomski.
    On kaže da je još važnije to što se menjaju „modeli investiranja i trgovine“.
    – Kina posebno zamenjuje SAD u mnogim zemljama kao vodeći investitor i kupac. Čak se i Brazil kreće u tom smeru. Stvari se događaju mimo SAD, a one ne mogu da učine ništa.
    On je objasnio da je i sa Obamom na snazi u američkoj istoriji duboko ukorenjena teza da je „put do sigurnosti u ekspanziji“ – „drugim rečima, ako sve ne kontrolišete niste sigurni“.
    – To je i danas dominantna politika. Ali je vrlo opasno u svetskom kontekstu kad imate vrlo moćnu državu koju vode vrlo iracionalne sile. I mnogo straha i velika moć destrukcije – rekao je Čomski.
    R. P.

    —————————–

    Da li će Vlada u Londonu poslužiti kao strašno upozorenje za zemlje koje se bore s posledicama ekonomske krize

    Poniženje Velike Britanije

    POVRATAK U BUDUĆNOST

    Autor: Džej Bredford Delong

    Autor je profesor ekonomije na Berkliju. Bio je asistent u Ministarstvu finansija SAD tokom predsedničkog mandata Bila Klintona

    Krajem 2008, pošto se osetila sva silina udarca finansijske krize, države sveta podelile su se u dve grupe – na one čiji su lideri rešili da se izbore s njenim posledicama i na Kinu. Samo su Kinezi ozbiljno shvatili tvrdnju Miltona Fridmana i Džona Mejnarda Kejnsa da kada ste suočeni s mogućnošću depresije, prvu stvar koju treba da uradite jeste da angažujete vladu da strateški interveniše na finansijskim tržištima i tržištima proizvoda u cilju održanja protoka nagomilane potražnje.

    Onda su se države koje su se borile s posledicama krize početkom 2010. podelile u dve grupe – na one u kojima ugled vlade nije bio poljuljan, te su nastavile da se bore i na one poput Grčke i Irske u kojima je ugled vlade poljuljan, te nisu imale izbora nego da uvedu mere štednje i pokušaju da povrate fiskalno poverenje.
    Danas je na pomolu nova podela, ovog puta među državama koje se i dalje bore s krizom i na Veliku Britaniju. Iako je ugled britanske vlade još nepoljuljan, administracija premijera Dejvida Kamerona uskoro će započeti do sprovodi u kontinuitetu dosad najveće mere štednje. Radi se o planu da se smanji budžetski deficit Vlade za devet odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) tokom sledeće četiri godine.
    Kina se dosad najbolje bori s finansijskom krizom. Države koje pokušavaju da se izbore s posledicama recesije zaostaju za njom. A najgore su one države u kojima je poljuljano poverenje u vladu, te je ona primorana na mere štednje.
    Pitanje koje se sada postavlja jeste da li će se Britanija, gde poverenje u vladu nije poljuljano i gde mere štednje nisu stvar moranja nego stvar izbora, pridružiti ostalim zemljama na dnu i poslužiti kao užasan znak upozorenja?
    Kameronova vlada tvrdila je da će njena politika rezultirati ekonomskim rastom tako što će doći Vila poverenja koja će znatno smanjiti dugoročne kamatne stope i proizvesti ogroman porast u potrošnji privatnih investicija. Međutim, sada je odustala od te tvrdnje u korist poruke da će doći do katastrofe ukoliko ne uspe da sprovede mere štednje. Kako je ministar finansija Džordž Ozborn rekao: „Stvaranje budžeta za hitne slučajeve u junu bio je trenutak kada je obnovljen fiskalni kredibilitet. Naše tržišne kamatne stope gotovo su rekordno niske. Potvrđen je kreditni rejting naše zemlje. A MMF, koji je prethodno izdavao upozorenja, sada naš budžet naziva ‘ključnim’. Sada moramo da sprovedemo neke od značajnih odluka, koje iziskuje budžet. Ukoliko bismo sada ustuknuli i odustali od naših planova, krenuli bismo putem ka ekonomskoj propasti“.
    Međutim, ukoliko pitate vladine pristalice zašto ne postoji alternativa za ogromna smanjenja vladinih troškova i povećanja poreza, odaju utisak da su zbunjeni i daju nejasne odgovore. Ili možda samo ponavljaju jedno te isto bez mnogo razmišljanja.
    Šta je toliko loše u tome da se i dalje prave ogromni budžetski deficiti dok ne dođe do trajnog ekonomskog oporavka? Jeste da će dug biti veći i da će kamata na taj dug morati da se plati, ali britanska vlada sada može da uzme zajam po izuzetno povoljnim uslovima. Kada su kamatne stope niske, a vi možete da uzmete zajam po povoljnim uslovima, tržište vam sugeriše da u sadašnjosti forsirate vladinu potrošnju, a da poreze odložite za budućnost.
    Zagovornici mere štednje na to odgovaraju tvrdnjom da postoji mogućnost da se poljulja poverenje u vladin budžet, te bi vlada morala da isplati dug po nepovoljnim uslovima. Što je još gore, vlada možda neće moći uopšte da isplati dug, te bi onda morala da smanji potrošnju i značajno podigne poreze. Međutim, britanska vlada upravo to sada čini. Kako je mogućnost da bi vlada mogla da bude primorana na radikalnu fisklanu konsolidaciju argument za hitno preduzimanje tog koraka bez prinude i pre nego što je došlo do trajnog oporavka?
    Činjenica je da je sedamdesetih godina prošlog veka uništeno poverenje u budžet britanske vlade, zbog čega je bila prinuđena da uzme zajam od MMF da bi smanjenje potrošnje i povećanje poreza moglo da bude postepeno a ne naglo. Upravo su iz tog razloga Kejns i Hari Dekster Vajt osnovali MMF. Program MMF vraća poverenje u fiskalnu sposobnost vlada kojima tržišta ne veruju. Uzimanje zajmova omogućava da se blagovremeno sprovedu neophodna srednjoročna i dugoročna smanjenja potrošnje i povećanja poreza.
    Zašto je ponižavajuće uzeti zajam od sopstvenih građana? Kao što je Ozbornu poznato, Britanci su voljni da daju zajam svojoj vladi pod daleko povoljnijim uslovima nego MMF. A ukoliko postoje zabrinutosti da će se britanski narod možda predomisliti, prinčevi od Volstrita ili baroni Kanari Vorfa ili ministar finansija SAD, Tim Gajtner sigurno bi bili voljni da prodaju ugovore o finansijskim derivatima u cilju zaštite Britanije od opasnosti u vezi s deviznim kursom tokom sledećih nekoliko godina.
    Uzeti zajam od sopstvenog naroda naročito nije ponižavajuće ako je vaša ekonomija u depresiji, ako su kamatne stope po kojima možete uzeto zajam rekordno niske i ako postoje svi argumenti da se sada troši, a oporezuje kasnije. Ponižavajuće je, međutim, da vlada prepolovi pola miliona radnih mesta u javnom sektoru i da prouzrokuje zatvaranje još pola miliona radnih mesta u privatnom sektoru.

    Copyright: Project Syndicate, 2010.

    http://www.project-syndicate.org

    Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: