Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

Proglas Radničkog pokreta Srbije

udruženja nastalog iz Koordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji


Talas radničkih protesta i štrajkova u Srbiji izazvan korupcijom u privatizaciji i gašenjem proizvodnje i radnih mesta, ne jenjava već drugu godinu. Uprkos manipulacijama i pritiscima vlasti i tajkuna, uprkos povremenim intervencijama u korist kratkoročnih interesa radnika, kojima vlast pokušava da zataška probleme, obustave rada i blokade saobraćajnica sigurno neće prestati svedok se ne otklone pravi uzroci koji nas teraju da svoja prava tražimo na ulici. Protest radnika “Zastave elektro” iz Rače 11.avgusta prošle godine, svojim dolaskom je solidarno podržala grupa od oko sto radnika iz nekoliko zrenjaninskih preduzeća. Tom prilikom, osnovanje Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji, koji se potom širio kroz podršku zahtevima radnika i malih akcionara “Trudbenik gradnje”, “Srboleka”,“Vršačkih vinograda”, “Jugoremedije”, “Ipoka”, IP “Prosvete” i drugih preduzeća. Nakon godinu dana koordiniranih protesta, informisanja o problemima drugih i uzajamne javne podrške, iskustva koja smo stekli govore nam da će Srbija ostati zemlja bez perspektive sve dok vlast iz korena ne promenisvoju politiku. Radnici “Zastave elektro” i “Vršačkih vinograda”su pre više od godinu dana uspeli da odlučnom i solidarnom borbom nateraju državuda raskine privatizacione ugovore sa kupcima koji su upropastili njihova preduzeća. Međutim, nakon raskida ugovora, Ministarstvo ekonomije nije preduzelo ništa kako bi utvrdilo odgovornost Agencije za privatizaciju za lošu kontrolu izvršenja ugovornih obaveza, već je nastavilo da radi protiv interesa preduzeća, radnika i malih akcionara, kao što su to činili i bivši vlasnici sa kojima je raskinut ugovor. “Vršački vinogradi” su još uvek pod kontrolom države, čiji zastupnik ignoriše inicijative sindikata i malih akcionara, kao što je to činila i uprava koju je kontrolisao Darko Šarić. Umesto da država sagleda svoje greške i sasluša šta predlažu oni čija je borba spasila “Vršačke vinograde”, radnici i mali akcionari nemaju čak ni informaciju kakav je, i postoji li uopšte plan države da se preduzeće oporavi. Šarićevim kapitalom je kupljeni zrenjaninski IPOK. Preduzeće je nedavno takođe vraćeno u državno vlasništvo, ali opljačkano, u finansijskoj blokadi. Ukoliko što pre ne nabave sirovine, za koje nemaju novca, IPOK će vrlo brzo završiti u stečaju. Radnici će ostati bez posla, a akcionari bez akcija, krivicom državnih organa koji nisu kontrolisali poreklo novca u privatizaciji. Radnici “Zastave elektro” iz Rače prošle godine su svojim protestima i blokadama saobraćajnica doveli do toga da Ranko Dejanović, suprug predsednice Narodne skupštine, “vrati” preduzeće državi, nakon što ga je zadužio i upropastio. Nesavesni kupac je nagrađen, tako što je država iz Fonda za razvoj vratila njegove dugove, a kažnjeni su radnici. Ministarstvo je imovinu fabrike prodalo južnokorejskoj korporaciji “Jura”, ucenilo radnike ili da uzmu otpremnine, ili da se zaposle u kompaniji koja je kupila imovinu “Zastave elektro”, da bi ih na kraju ministar optužio da su prevaranti i neradnici zbog toga što su odlučili da uzmu otpremnine. Ministarstvo ekonomije, lokalna vlasti svi drugi koji su prošlog leta nastojali da uguše radnički protest, danas se proglašavaju zaslužnim da su u Raču doveli “Juru” i otvorili hiljadu novih radnih mesta. Radnici i mali akcionari “Prosvete” su višemesečnim štrajkom primorali Agenciju zaprivatizaciju da primeni zakon i raskine ugovorsa njihovim kupcem. Čemu se sada mogu nadati, znajući iskustva kolega iz drugih preduzeća? Da li će i za njih raskid ugovora i povratak pod državnu kontrolu biti kazna zato što su se borili za svoja radna mesta? Radnici “Trudbenika” su proterani iz preduzeća koje se nalazi na lokaciji atraktivnoj za investicije u nekretnine. Čitavu zimu su proveli na ulici zahtevajući da se primeni ugovor i spase preduzeće od propasti. Nakon što su dva radnika umrla tokom protesta, Vlada je reagovala tako što je štrajkačima iz državnih sredstava isplatila otpremnine. Njihov bivši gazda, Dragan Kopčalić, i dalje je vlasnih“Trudbenika”. Preduzeće više ne radi, a Kopčalić sada traži od države da isplati otpremnine i onim radnicima koji nisu bili u štrajku, kako bi mu ostala prazna lokacija. Radnici i mali akcionari “Srboleka” bore se od 2007. godine protiv samovolje Jovice Stefanovića koji ih vodi u propast. Iskoristili su sve zakonskemogućnosti da zaštite svoju imovinu. Ispostavilo se da u Srbiji ne postoje mehanizmi da zaustavite pljačku koja se godinama odvija pred vašim očima, odnosno da su naši zakoni pisani protiv interesa malih akcionara i radnika. Ostaje nam samo ulica, međusobna solidarnost i podrška javnosti. Ipak, pokazalo se da su dometi ovakve borbe ograničeni, jer čak i uspešni protesti dovode samo do polovičnog uspeha koji se vrlo brzo pretvoriu poraz. Sigurni smo da će država pod pritiskom protesta i medijske pažnje na kraju naći način da Jovicu Stefanovića izbaci iz “Srboleka”. Možda ćejoj sam Stefanović “vratiti akcije”, možda će mu ih uzeti kao imovinu stečenu kriminalom. Međutim, da li će akcionari i radnici ikada biti obeštećeni za višegodišnju pljačku i kakva će dalje biti sudbina njihove imovine i radnih mesta?

Jasno je da svi moramo podneti teret krize. Svi smo, istina je, doprineli da do nje dođe. Mnogi radnici u Srbiji prekasno su ušli u borbu za svoje preduzeća, i u tome je naša nesumnjiva odgovornos tza situaciju u kojoj se nalazimo. Šta je, međutim, sa odgovornošču onih koji su “na vreme” počeli da nas pljačkaju? Oni svoje deo tereta krize ne podnose. Naprotiv, oni su nagrađeni. Dokle god se u Srbiji na taj način bude delila pravda, imaćemo sve manje radnika na radnim mestima, a sve više ljudi na ulicama. Sigurni smo da nije ni u interesu političke vlasti u Srbiji da na kraju ostanu sami sa tajkunima, zbog toga povremeno i izlaze u susret pojedinim radničkim zahtevima. Takvi koraci su nedovoljni da zaustave propadanje. Ukoliko se malim akcionarima i radnicima ne bude omogućilo da odlučuju o sudbini svojih preduzeća, ukoliko se i dalje budu gazili naši interesi, ukoliko naša borba i dalje bude teren za manipulacije i nastavak pljačke, kriza će se samo još više produbljivati. Radnici “Jugoremedije”, “Srboleka”, “Vršačkih vinograda”, “Prosvete”, “Trudbenika” i brojnih drugih preduzeća u Srbiji već su nebrojeno puta pokazali upornost da istraju u svojim zahtevima. Nemamo razloga nikome da pretimo “radikalizacijom” i “omasovljenjem” protesta, jer ukoliko se tiranija interesa krupnog kapitala nastavi, niko neće morati da poziva građane Srbije da izađu na ulice.


U Beogradu, 26. septembra 2010. godine

Za Radnički pokret Srbije Vladimir Novaković radnicki@pokret.net


ПОКРЕТ ЗА СЛОБОДУ је организација која подржава различите иницијативе група и појединаца који се доследно и упорно боре за права потчињених и угрожених друштвених слојева (радника, сељака, избеглица). Настао је 2004, уједињавањем студентских и радничких активиста, инспирисан борбама запатистичког и алтерглобалистичког покрета против глобалних токова који су водили ка социјалној деградацији. Покрет за слободу је 2009. године основао Координациони одбор радничких протеста чији је циљ хоризонтално повезивање радничких група ради заједничког наступања у борби за побољшање социјалног положаја. Организовао је већи низ трибина, конференција и протеста током борбе против деиндустријализације, уништавања радних места и социјалне деградације. Подржавао је борбе за очување радних места у Рачи крагујевачкој, Зрењанину, Београду, итд. Објављује низ бесплатних публикација чији је циљ интерно информисање припадника угрожених група ради њиховог повезивања и координисања. Издавао је балканско издање часописа З магазин у периоду од јуна 2007. до марта 2009, који се продавао на киосцима широм Србије. Продуцирао је већи број документарних филмова и видео снимака који информишу о организовању радничког отпора у Србији. Залаже се за аграрну и социјалну реформу у складу са принципима партиципативне демократије, за хумано друштво које води рачуна о равноправности свих појединаца, и омогућава им да развијају своје људске потенцијале на путу ка самоослобођењу (дакле, за истински демократско друштво у коме појединац има прилику да утиче на својусудбину и доноси одлуке које непосредно утичу на његов живот и живот заједнице чији је део.

www.pokret.net info@pokret.net


Advertisements

10 Responses to Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

  1. Varagić Nikola каже:

    О Голом отоку уз смех и сузе

    Академик Драгослав Михаиловић учествовао на научном скупу у Италији, на коме је први пут ван граница Србије и раније Југославије сведочено о чувеном логору из времена Информбироа

    Коначно се догодило да и ван граница Србије и бивше Југославије, на једном међународном научном скупу, пажња учесника буде усмерена на трагично искуство Голог отока, логора основаног у време Информбироа и вишегодишњег сукоба између Југославије и СССР-а, Тита и Стаљина, започетог 1948. године, чији се различити репови вуку до наших дана.

    У италијанском граду Фаенца, средином прошле недеље, од 27. до 29. септембра, одржан је Међународни форум посвећен сећању на репресију и њеној историји, на коме је, као једини учесник из Србије, говорио академик Драгослав Михаиловић, са којим о томе разговарамо одмах по његовом повратку у Београд.

    У организацији Стефана Бјанкинија, професора Универзитета Болоња, форум је у први план ставио питање како пре свега млади људи обликују сећања на тешке, трагичне догађаје и логоре у разним земљама Европе после Другог светског рата, каже Драгослав Михаиловић.

    Форум је део обухватнијег, дугорочног и мултидисциплинарног пројекта Института за средњоисточну Европу и Балкан болоњског универзитета, којим руководи професор Бјанкини, угледни европски експерт за историју 20. века, поготово за историју комунизма и фашизма, кога су специјалистичке студије раније релативно често доводиле и у Југославију.

    Део поменутог пројекта су и дебате на којима се излажу нови погледи на идеолошку и политичку репресију у 20. веку и сведочења жртава, због чега је и академик Михаиловић, својевремено млади голооточки заточеник, позван да учествује у раду Међународног форума.

    У ексклузивном разговору за „Политику”, академик Михаиловић наглашава да је о Голом отоку први пут сведочено ван граница Србије и раније Југославије и да је његово казивање примљено с пажњом и изненађењем, те да је испровоцирало низ занимљивих питања.

    – Говорио сам детаљно о Голом отоку, о 40.000-60.000 тамо заточених, а позвао сам се и на бившег министра унутрашњих послова Србије Обрена Ђорђевића који је видео уписник са именима 55.000-60.000 голооточана. Поменуо сам да је у Загребу објављен податак који је савезна Удба својевремено проследила републичкој Удби Хрватске о 30.100 заточеника Голог отока. Можда то може бити и реално, али су потребни и додатни докази – наглашава Михаиловић.

    – Учеснике је поготово заинтересовало моје казивање о нарочитом терору самопреваспитавања на Голом отоку, који је значио међусобне свађе логораша, пребијања и међусобна убијања, чега није било у другим мирнодопским логорима, осим можда сада у Гвантанаму, у шта нисам сигуран – каже Михаиловић. – Зато је Голи оток био најстрашнији мирнодопски логор у Европи – тврди наш саговорник.

    На скупу у Фаенци, Михаиловић је изнео низ података о великој смртности и о самоубиствима на Голом отоку, о непрекидном раду у трку, који је трајао 10-12 сати.

    – За такав рад је потребна исхрана са 5.000-6.000 калорија, а доктор Никола Николић, и сам голооточки заточеник, тврди да је исхрана садржала мање од 1.000 калорија, што је изазивало брзо пропадање организма. Према Николићу, у таквим околностима прво страдају масти, онда се растачу дуги црвени мишићи, па дуги бели мишићи, онда жлезде, јетра, гуштерача, потом срце и најзад мозак. Подробно сам говорио о Николићевим закључцима, а одговарајући на једно од од питања, обавестио сам учеснике да сам о Голом отоку написао 2.500-3.000 страница и да је то штампано у Србији.

    У дискусији после његовог излагања, Михаиловићу је постављено и питање какав је имао статус после заточеништва на Голом отоку?

    – Навео сам својих десетак занимања – намештеник у војној мензи, службеник у фабрици шећера, кантарџија на вршалици, физички радник у каменолому, пакер сувих кожа за извоз, путујући продавац књига, што је трајало четири-пет година за време студија и две године потом. Обавестио сам скуп да сам био и импресарио у једном путујућем циркусу, што је изазвало и смех и сузе. Када сам почео да објављујем поправила се ситуација, био сам новинар, уредник у два часописа, па професионални књижевник, а онда и члан САНУ, ево већ 29 година – сажима наш саговорник оно што је изнео пред саговорницима у Фаенци.

    Према његовим речима, било је врло занимљиво излагање Дуње Бадњевић, ћерке ондашњег југословенског амбасадора који је после заточеништва на Голом отоку био адвокат, веома цењена личност међу голооточанима.

    – Бадњевићева је о свом оцу написала на италијанском језику књигу и за њу добила пет награда – наглашава Михаиловић и каже да је на форуму говорио о Голом отоку и Ђакомо Скоти, новинар из Ријеке.

    Један од учесника овог скупа био је и Маријан Аугустин Хушка, бивши потпредседник словачког парламента, који је сведочио о тешким догађајима у Словачкој.

    – Његово презиме – каже Михаиловић – побудило ме је да кажем да је голооточки мученик Фрањо Хушка извршио самоубиство тако што је цокулом забио ексер у своју главу. Божидар Карличић из Сјенице је учинио нешто слично. Он је после мучења приметио да ексер штрчи из неке даске, затрчао се и теменом ударио у ексер, пробио је лобању и повредио мождану кору. Некако је залечена његова тешка рана, али је умро после пет година од специјалног облика епилепсије.

    На крају, Драгослав Михаиловић наводи да су посебно интересантна била излагања младе Јапанке Каоли Кимуре, а поготово Ирине Флиге и Татјане Притикине из Петерсбурга, представница организације „Меморијал” која систематизује документацију о терору и репресију у бившем Совјетском Савезу.

    http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/O-Golom-otoku-uz-smeh-i-suze.sr.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Dvadeset godina tranzicije u Srbiji:

    Uvod u nalaze istraživanja Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam

    Živeo život tranzicioni Jovan Jovanović

    Jovan Jovanović u promenama čiju desetogodišnjicu ovih dana obeležavamo, vidi samo primenjeno „srpsko pravilo“: Sjaši marko, da uzjaši janko!

    Autor: Srećko Mihailović

    Dvadeset godina putovanja iz socijalizma u kapitalizam jeste povod da se zapitamo kako Jovan Jovanović vidi i doživljava to „putovanje“ iz milošte nazvanom tranzicija. Naravno, o tom putovanju više od Jovana znaju mnogi naučnici koji se bave društvom, i političari nas ubeđuju da o tome sve znaju, a bila bi uvreda za svakog pripadnika tzv. inteligencije da mu neko primeti kako o tranziciji nije dovoljno obavešten. No, i pored ovih velikih znanja (naveliko objavljivanim), uveren sam da je itekako važna filozofija i življenje tranzicije upravo tog pomenutog Jovana.

    Uprošćeno gledano, Jovan je na polasku putovanja u kapitalizam morao da reši dva krupna pitanja, da počne da bira vlast (kao da on to nije uvek želeo) i da pristane da se odrekne svojine („svoje“ ili državne, svejedno). Prvo mu je lako pošlo od ruke i završilo se kako-tako. S drugim je bilo mnogo problema, i danas ih ima. I danas mnogi kažu da se nisu odrekli svojine i da je to „njihovo“. Tranzicija bi nekako i protekla i pored naivnog i „dečjeg“ očekivanja da će sa promenom tipa vlasti i tipa svojine sve ostalo „ići po automatizmu“ u željenom pravcu, da nije bilo i trećeg od SANU-elite postavljenog zadatka nacionalne prirode, tj. „teritorijalne tranzicije“. To prvo širenje a potom odbrana teritorije, ta „tranzicija“ bila je, a na žalost i danas je, naša crna rupa koja guta sve živo, i nas i našu civilnost i našu civilizovanost. Zamislite samo šta bi se postiglo i dokle bi stigli da je sva energija progutana od pomenute crne rupe, iskorišćena za bilo šta drugo, korisno i životno!

    Pristajanje bez pitanja

    Činjenica je da Jovana niko nije ništa pitao kada je počinjalo (tranziciono) putovanje. Nekako su ga, manje više, ubacili u tranzicioni voz. No, verujem i da su ga pitali, da ne bi imao ništa protiv, da bi mu se činilo da su i putovanje i odredište bolji od onoga što je on tada živeo. Prisetimo se samo da na prvim višestranačkim izborima nije bilo ni partije, a bogme ni birača koji bi u ozbiljnijem broju osporili potrebu putovanja i samo odredište. Drugo je pitanje, da li bi Jovan imao šanse da se odupre nečemu što je onda, te 1990. godine, bilo duh vremena. U kasnijim godinama nalazimo znatan broj opredeljenih za kapitalizam. Ali ni tada nije reč o natpolovičnoj većini, a čak bi, u sameravanju sa socijalizmom, kapitalizam bio na gubitku. Tako u istraživanju iz 1997. nalazimo na sličan postotak onih koji negativno reaguju na reč socijalizam (29 posto) i na reč kapitalizam (31 posto), međutim razlika je u broju onih koji pozitivno reaguju – u slučaju socijalizma to je 44 posto, a u slučaju kapitalizma 32 posto. U reagovanju naroda na direktnija pitanja, kapitalizam prolazi nešto bolje. Na primer, 1999. godine nalazimo podjednak broj onih koji smatraju dobrim „uvođenje kapitalističke ekonomije zasnovane na slobodnoj privatnoj inicijativi i privatnoj svojini“ (43 posto ispitanika) i onih kojima je ili svejedno ili ne znaju o čemu se radi (42 posto), a kapitalizam tek 15 posto ispitanika smatra lošim. Na drugoj strani, sva ispitivanja odnosa prema neoliberalnom kapitalizmu, pokazuju distancu i odbacivanje. Malo ko danas odbacuje stav da „Vlada treba da zadovolji osnovne potrebe građana u slučaju bolesti, siromaštva i nezaposlenosti“, a što bi svaki neoliberal trebalo da odbaci bez razmišljanja. Prema rezultatima našeg istraživanja pomenuti stav prihvata tri četvrtine ispitanika, a odbacuje ga jedna desetina.

    Nacionalistička zanetost

    Jovan je u prvoj polovini devedesetih bio i „pomalo“ zanet. Utuvili su mu u glavu da se nacionalizam „maže na hleba“ i da u velikoj i nacionalno čistoj Srbiji sa neba padaju pečene ševe i janjci, da rekama teče med i mleko, a potocima rakija i pivo. No, treba primetiti da je Jovanu to nekako prijalo i da se nije naročito opirao. Naprotiv! Valjda je u karakteru ovog naroda da radije poveruje u utopije – bilo hrišćansku, bilo komunističku, bilo nacionalističku – nego u neke mnogo izvesnije pojave!

    Brzo se pokazalo da je Jovana veoma mnogo koštalo to olako pristajanje na putovanje bez voznog reda, i olako prihvatanje srbovanja i ubijanja ljudi druge nacije i druge vere, to pristajanje na politiku osvete za sve istorijske poraze…Brzo se pokazalo da je Vođa od velikog poverenja, u stvari, pobegao iz jedne priče Radoja Domanovića, i da smo mi slepi, a ne vođa.

    Osvešćivanje je počelo krajem prve polovine poslednje decenije dvadesetog veka – i traje do danas. Istraživanja rađena 1993-1995. pokazuju da je započeo trend smanjenja mržnje prema drugom, iako se sva oficijelna Srbija trudila da Jovanu objasni kako mu je loše baš zbog tih drugih.

    U istraživanju obavljenom 1995. godine svaki drugi ispitanik smatra da je pripadnost naciji „veoma važna“ ili „važna“, taj postotak u jesen 1999. godine opada na 37 posto, a 2000. godina na 30 posto. U istraživanju realizovanom početkom septembra 1999. godine (neposredno posle bombardovanja), nalazimo da 16 posto ispitanika podržava stav o izgrađivanju Srbije kao države samo srpskog naroda“, dok mu se protivi 57 posto; da se za ulazak u Evropsku uniju zalaže 77 posto ispitanika; da se krivica i odgovornost za tek prestalo bombardovanje ne baca samo na druge, već u velikom broju i na svog vođu.

    Najvećim znakom otrežnjenja i, može se reći barem trenutnog osvešćenja, u tom trenutku građana (a ne naroda) Srbije, i tada u septembru 1999. i danas, vidim u nalazu da je, nekoliko meseci pre članova budućeg DOS-a, više od polovine građana Srbije (54 posto) ustvrdilo „Ako ne dođe do dogovora opozicionih stranaka i lidera, nema nam spasa“. Naspram ovog većinskog opredeljenja stajala je četvrtina protvnika i četvrtina neobaveštenih.

    Godinu dana kasnije, građani Srbije su potvrdili svoja opredeljenja i glasali za Koštunicu. Jednima je to bilo opredeljenje, drugi su morali da malo stisnu nos i da glasaju za istog, treći su glasali za Miloševića. Glasačka većina je morala još jednom da „glasa“ pa je 5. oktobra potvrdila svoje izborno opredeljenje. Koštunica je tada i malo posle imao toliko poverenja koliko i Tito u najboljim danima, a o tim procentima poverenja Milošević je mogao samo da sanja. Danas, pak, Koštunica je u velikom manjku u odnosu na sve osim u odnosu na mrtvog Miloševića, u prvog poverenje ima svaki deseti građanin Srbije, a u drugog svaki jedanaesti. Dodajmo, da bi bilo jasnije, da prema ovom septembarskom izjašnjavanju građana Srbije, u Tadića poverenje ima svaki peti ispitanik, u Đinđića svaki četvrti, u Tita gotovo svaki drugi!

    Ove podatke treba posmatrati i u kontekstu opredeljenja na izborima 2000. godine. Tada je od 10 ljudi približno četvoro glasalo za promene (tj. za opoziciju), dvoje za dotadašnje partije na vlasti, a četvoro nije izašlo na izbore (u postocima: 37% – 19% – 44%).

    Pet godina posle oktobarskih promena, na pitanje „Šta mislite koliki je domet promena koje su izvršene 5. oktobra 2000. godine?“, dobijeni su gotovo istovetni odgovori: nepuna trećina govori o demokratskom preobražaju, petina o početku propadanja, 37 posto misli da je sve ostalo isto „samo su jedni zamenili druge“, dok 13 posto izjavljuje da ne zna da odgovori na ovo pitanje.

    Danas, deset godina nakon „oktobarskih događaja“ (vidi tabelu) prepolovio se broj onih koji u oktobarskim promenama vide početak demokratskog preobrađaja Srbije; danas umesto ranijeg svakog trećeg, tek svaki šesti građanin vidi započete demokratske promene. Nasuprot tome, umesto ranije petine koja je u oktobarskim promenama videla početak propadanja Srbije, danas imamo 28 posto građana. Većinsko mišljenje je, i pre pet godina i danas, da je „sve ostalo isto, samo su jedni zamenili druge“. Možemo, dakle, da mislimo šta god hoćemo i da na različite načine interpretiramo ove i ovakve nalaze, zavisno od našeg znanja ili od političkih verovanja, ali Jovan Jovanović u promenama čiju desetogodišnjicu ovih dana obeležavamo, vidi samo primenjeno „srpsko pravilo“: Sjaši marko, da uzjaši janko!

    Pretenciozna pitanja

    Kad Jovanu Jovanoviću postavimo neka pretenciozna pitanja, a za odgovore na ta pitanje on je nestručan po mišljenju ogromne većine mojih kolega, a ja mnim da iako je on ne-stručan, da on zna onoliko koliko zna kako živi i kako preživljava. Dakle, tražili smo od ispitanika, da uporede sadašnje stanje, sa stanjem u devedesetim godinama i sa stanjem pre 90. Znači, da uporede sadašnju demokratiju, sa Miloševićevih deset godina vlasti i sa socijalizmom. Sameravali smo životni standard, stanje privrede, stanje političkog sistema i političke slobode. Prema svim ovim parametrima socijalizam je bio najbolji, osim po političkim slobodama, kada su one u pitanju danas je najbolje. Najgore nam je po dva parametra bilu u vreme Miloševića, a po druga dva danas. U prošloj deceniji – vreme ratova, nacionalizma, neviđene inflacije, međunarodne izolacije, bombardovanja i svih drugih decivilizacija – najgore nam je bilo na planu političkih sloboda i na planu političkog sistema, dok nam je u deceniji koja sada ističe najgore na planu životnog standarda i na planu privrede. Kada se sve sabere, Jovan Jovanović procenjuje da nam je najbolje bilo u socijalizmu (prosečna ocena 3,6), a da nam je danas nešto bolje (2,5) nego što je bilo za Miloševićevog vakta (2,4).

    I da zaključim, Jovan Jovanović misli da je bravar bio najbolji. Bio i ostao. Svi posle njega su gori. Što smo dalji od socijalizma, sve nam je bolji i lepši. Od sjaja i bede tranzicije, ostala je samo beda! Od deset ispitanika osam kaže (u odgovoru na direktno pitanje) da je ovoj zemlji bilo najbolje u vreme socijalizma, a samo jedan da je danas najbolje. Ili u postocima, 81 posto tvrdi da je bilo najbolje u vreme socijalizma, šest posto kaže da je bilo najbolje u vreme Miloševića, a 10 posto da je danas najbolje.

    Tranzicija tipa vlasti: Danas 23 posto građana misli da Srbijom vladaju kriminalci, 18 posto misli da vladaju Predsednik Srbije, Vlada, Skupština i Predsednik vlade, takođe 18 posto misli da su na vlasti vlasnici velikih preduzeća, vlast političkih stranaka vidi 14 posto ispitanika, međunarodne zajednice 12 posto, dok 15 posto kaže da ne zna ko danas vlada Srbijom.

    Tranzicija tipa svojine: Najveći broj građana je iskusio privatizaciju pa stoga 44 posto misli da je to „čista pljačka“, 27 posto da je „nužna ali da se sprovodi na pogrešan način“, 26% ne zna da je oceni, a ovakvu kakva je podržava tek tri posto građana Srbije.

    Teritorijalna tranzicija: Danas svaki drugi građanin Srbije želi da se Kosovo vrati u granice Srbije kao njena autonomna pokrajina, iako dve četvrtine misli da je nezavisnost Kosova realnost s kojom Srbija treba da se pomiri, svaki deseti među nama smatra da za Kosovo treba ratovati! Dodajmo ovome i nalaz po kojem pripadnost bivšoj Jugoslaviji 28 posto ispitanika ocenjuje kao važno, a 36 posto kao „nevažno“ ili „malo važno“. U slučaju pripadnosti Srbiji devet posto kaže da je to „nevažno“ ili „malo važno“, a 68 posto da je to „važno“ ili „veoma važno“.

    Tranzicija uopšte: Reklo bi se da je preoštar, pa i netačan zaključak da se Srbi smiruju u Srbiji, opljačkani i pod vlašću kriminalaca. Realnije je zaključiti da se još ništa ne zna, ne zna se šta će biti sa javnim a šta sa tajnim kriminalcima, ne zna se šta će biti sa opljačkanom „našom“ i „državnom“ imovinom, niti sa još uvek velikim državnim firmama; ne zna se ko će odneti prevagu među aspirantima za vlast nad Srbijom; a nadežda je i da ćemo podeliti Kosovo. U jednom optimističkom zaključivanju moglo bi se, pak, reći da na našem (tranzicionom) putovanju stvari idu na bolje: oko teritorijalne tranzicije danas je sve mnogo jasnije; dobro je i oko tranzicije vlasti, gotovo petina građana vlast vidi u rukama legalnih i legitimnih aktera; i na planu tranzicije tipa svojine krenulo je nabolje jer je već toliko firmi u privatnim rukama da u njima radi tri četvrtine zaposlenih, a kod države tek nepuna četvrtina! Zato i možemo da posle 20 godina kažemo da je kraj (tranzicionog) putovanja na vidiku, jedino se još ne zna baš tačno odredište i Jovan Jovanović još ne zna šta je to gde on upravo silazi sa tranzicionog voza.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/ziveo_zivot_tranzicioni_jovan_jovanovic.26.html?news_id=200554

  3. […] Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delov… […]

  4. […] Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delov… […]

  5. […] Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delov… […]

  6. […] Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delov… […]

  7. […] Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delov…   […]

  8. […] Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delov… […]

  9. […] Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delov… […]

  10. […] Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delov… […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: