Српски покрет обнове

Афокризам, Данас

Пошто делимо власт с бројним коалиционим партнерима, грађанима не остаје ништа из буџета.

Александар Чотрић

Био је државни секретар у Министарству за дијаспору Републике Србије (2004−2007), народни посланик у Скупштини Србије (1994−1997, 1997−2000. и 2004), заменик шефа посланичке групе Српског покрета обнове у Скупштини Србије (1997−2000), члан Градске владе Београда (1997−2000), члан Извршног одбора СО Стари град (1997), одборник у СО Стари град (1997−2000), одборник у Скупштини града Београда (1997−2000).

Један је од оснивача Српског покрета обнове 1990. године. Председник је Извршног одбора, члан Председништва и Главног одбора СПО.

 

Seppuku

 

Држава у којој Уједињени региони Србије, странка настала из Г17+, води главну реч у економији и сада заговара регионализацију и промену Устава – не треба да постоји.

Ако већ нису Срби, да су бар Јапанци ови наши генерали, па да од срамота изврше, колективно, један хара-кири.

–

Seppuku was a key part of bushido, the code of the samurai warriors; it was used by warriors to avoid falling into enemy hands, and to attenuate shame and avoid possible torture. Samurai could also be ordered by their daimyo (feudal lords) to carry out seppuku. Later, disgraced warriors were sometimes allowed to carry out seppuku rather than be executed in the normal manner. The most common form of seppuku for men was composed of the cutting of the abdomen, and when the samurai was finished, he stretched out his neck for an assistant to decapitate him. Since the main point of the act was to restore or protect one’s honor as a warrior, those who did not belong to the samurai caste were never ordered or expected to carry out seppuku. Samurai generally could carry out the act only with permission.

From Wikipedia

 

Чији је овај мали?

Бота није скраћеница од Борис Тадић, већ од – ботаничар.

Цеца Лукић, Пешчаник

Председник Србије изјавио да нема никакав проблем да се види са премијером Косовамерике који је оптужен за ратне злочине и криминал.

Србија повисила награду за хватање српског генерала оптуженог за чињење ратних злочина.

Секс и град

ЊУЈОРК

Најновија анкета урађена међу средњошколцима у Њујорку показала је да та популација у великом проценту упражњава секс са оба пола, што је забринуло стручњаке.

Њујоршка служба за здравље и менталну хигијену анкетира о сексуалној активности тинејџера у школама сваке друге године како би, на основу њихових склоности, планирала циљне програме и акције.

Средњошколци попуњавају анкетне листиће о сексуалном понашању у последња три месеца, броју партнера, коришћењу заштите, склоностима. Постављена су и питања о евентуалном претрпљеном сексуалном насиљу и ризичном понашању, навела је америчка агенција АП.

Стручна анализа 17.220 анкетних листића њујоршких средњошколаца, чији су резултати данас објављени у часопису „Педијатрија”, показала је да су тинејџери сексуално врло активни и да су склони стицању разних искустава – њих 7.261 је изјавило да је имало сексуалне односе.

Око 9,3 одсто тинејџера је одговорило да је барем једном имало сексуални однос са партнером истог пола.

На питања о сексуалној опредељености, 38,9 одсто је одговорило да себе сматра „хетеросексуалцем или стрејт особом”, док је највише одговорило да „није сигурно” у своје сексуалне склоности.

Анкета је, такође, показала да је 35,8 одсто имало непријатно сексуално искуство као што је силовање или друго насиље.

Аутори студије и њихове колеге са неких других института који се баве питањима људске репродукције и сексуалности, сматрају да је анкета у Њујорку показала висок проценат ризичне сексуалне активности младих.

Функционерка у њујоршком одељењу за здравље и менталну хигијену докторка Сузан Бленк је изјавила да „научна литература тврди да су особе које имају односе са оба пола суочене са здравственим проблемима”, као и да ће њујоршке здравствене власти бесплатно тестирати на сексуално преносиле болести све старије од 12 година.

Танјуг

http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Mladi-u-SAD-vole-seks-sa-oba-pola.sr.html

Повезан пост:

Biće skoro propast sveta

Велики брат

 

Један владика већ недељама у изјавама за медије цитира градоначелника Београда као да се ради о старијем и паметнијем брату.

Како да се као добар пример представља човек који држи монопол на оглашавање у медијима, који је део екипе људи која стоји иза пакленог плана заглупљивања Срба преко својих идиотских продукција и медија?

Медиокритети

 

На слици:

шеф БИА, председник СПО, председник ДС, председница скупштине и Деда Мраз који је председник владе.

Проклетство

 

Ко од српских политичара и привредника буде учествовао у продаји Телеком Србија осудиће себе и своју породицу на вечно проклетство.

Морална паника

Срећко Михаиловић

Трошкови учешћа на Ђенова-хепенингу процењују се на око 200.000 евра; телевизија платила за пренос хепенинга такође 200.000 евра, а држава ономад, за откуп само једног хулигана, милионче. До сада се, дакле, зна за следеће финансијере: држава, РТС, Фудбалски савез, а јуре се још неки па да се затвори финансијска конструкција.

Но, манимо ове и овакве цинизме и усмеримо пажњу на један други аспект онога што се дешавало. Реч је о конструкцији моралне панике и о међуодносима у квартету: рањиви феномен (група) – медији – политика – криминал. Или рањиви феномен (група) унутар троугла оивиченог медијима, политиком и криминалом. Без разумевања и познавања тог троугла нема објашњења многих феномена.

У конструкцији моралне панике, као што правило налаже, коришћене су велике речи: „чисто и прљаво” (људска права и содома/гомора), „лојалност и издаја” (па макар у питању биле клупске боје), слобода (за тог и тог) и затвор (за ове и оне)… А ту су још којештарије типа „терор хулигана”, „немоћна држава”, „систематско рушење државних институција”, „хулигани ће зауставити процес прикључења Европској унији”, „нападнуте су вредности на којима друштво почива”… Отуда и није чудо што „борба против насиља и криминала” постаје, као што је и раније бивало, „апсолутни приоритет Владе Србије”. А онда, ваљда, и полиције, и судства, и медија… Изем ти земљу у којој је борба против хулигана апсолутни приоритет владе. Изем ти земљу коју могу да (с)руше хулигани; или држава није држава или хулигани нису хулигани! Ако је од свих пријава хулигана које је направила полиција на затворске казне осуђено 2,4 одсто, или полиција није полиција, или судство није судство.

Све даље иде по правилима конструкције моралне панике; дупла експозиција поновљена више пута. Прво, конструише се процедура која успоставља погрешну везу између циља и средстава, па тако „Парада поноса” постаје средство против дискриминације а за остваривање људских права ЛГБТ грађана. Потом, морални активисти стварају страх од „педера” и уносе га у осетљиве и погодне активистичке групе. У трећој фази сви имају показне вежбе. У четвртој медији дају интерпретативни оквир и фактички стварају „псеудодогађаје” и увезују их у целину – није стварно оно што се догодило већ оно што ми кажемо да се догодило – и проширују их на „сличне” догађаје, све до октобарског догађаја из 2000. године, ал’ нико не помену доба митинга с краја осамдесетих (реч је о моделу конвергенције, по Стјуарту Холу). У петом кораку се прозивају институције контроле. (Успут, а баш тада, у кључним од поменутих институција имамо захтеве за веће плате и за бољу опрему за сузбијање нереда.) Институције контроле су активиране. Потом, да би се институције држале у ватри и да би се по правилима „спирале увећања” дошло до велике приче (профит је профит), медији конструишу па најављују још један псеудодогађај, и то онај који ће се тек десити. Прекид дербија у најави, појачава и шири активност моралних проповедника, морални активисти се припремају, медији дају интерпретативни оквир псеудодогађаја у најави, агенси друштвене контроле предузимају мере…

А прекид дербија може заиста да постане „пророчанство које се самоостварује” (Мертон). И шта даље? Како финализовати „спиралу увећања” и моралну панику? Ко ће се „опослити” у квартету: рањиви феномен или рањива група (ЛГБТ грађани, спорт и спортисти или било шта друго), политика, криминал, медији? Знамо само чему се ко нада! А знамо и да анализа очекивања и нада даје структуру починиоца и одаје иницијаторе и финансијере.

социолог

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.politika.rs/pogledi/Srecko-Mihailovic/Moralna-panika.sr.html

Повезани постови:

Комунисти и комунисти

Средимо Тунгузе

 

Многи моле Бога да одем

Ни месец дана по окончању Светског првенства у Турској још нема наговештаја да ли ће Душан Ивковић остати селектор кошаркашке репрезентације Србије.

– Једино што је извесно је да сам тренер Олимпијакоса, сконцентрисан на велики посао који ме очекује у клубу. Не бих да отварамо тему о томе да ли ћу и даље водити наш државни тим јер у овом тренутку не постоје додирне тачке са људима који о томе одлучују. У КСС настављају да раде на начин због ког сам био приморан да поново одем из Србије иако сам био убеђен да ћу с репрезентацијом завршти тренерску каријеру. Ни са ким немам контакт, а ускоро ћу послати извештај Извршном одбору о учешћу на Светском првенству у Турској – истакао је Ивковић.

Они који га боље познају знају да иза свега што је претходило оваквом исходу не стоји новац, упркос чињеници да му је КСС остао дужан девет плата, плус премије.

– Многи моле Бога да одем, то је јасно. У једном су успели, више нисам у Савезу, а да су показали бар мало воље и жеље не би ми пало напамет да идем из земље. Могли су да дају бар једну плату и предложе бар неку динамику, покажу елементарно поштовање према оном што сам радио. А кад смо већ код новца, надам се да ће имати толико морала и исплате дуговања до краја године, како су и обећали – нагласио је трофејни стручњак.

Жал за незавршеним послом и односи у нашој кошарци, оно је што га много више погодило.

– Има способних људи, некадашњих асова који су спремни да раде и озбиљних спонзора, али не желе то у оваквом систему и с људима који годинама држе позиције, а мало тога су урадили. Довољно је да подсетим да није одржана Скупштина, нема договора о Регистрационом правилнику, систему такмичења, промени Статута… Очигледно да неком одговара овакво стање – објаснио је Ивковић.

http://www.politika.rs/rubrike/Sport/intervjui/Ivkovic-Mnogi-mole-Boga-da-odem.sr.html

 

Аутизам

 

У држави А власт је охола и богата док је народ гладан, а радници без посла. Онда су радници почели да се самоорганизују и боре за своја права.

Охола и богата власт државе А ушла је у сукоб са охолом и богатом елитом државе Б. Па је држава Б послала помоћ радницима који су покренули бунт у држави А.

Погађате: онда је власт у држави А вође радничких протеста оптужила за издају а раднике да су петоколонаши. Лидери опозиције су подржали раднике тек када је стигла помоћ од државе Б.

Или: држава Б зна да у држави А постоји јак хомосексуални лоби и да су права сексуалних мањина угрожена, али зна и да су навијачи угрожени и бесни, и онда подржи и хомосексуални лоби и навијаче. И своје у власти и своје у опозицији.

Јер је елита у држави А охола. И слепа. И неспособна. И више корумпирана од оних у држави Б.

Дијалектика и теодицеја

 

У САД постаје све јачи нови десничарски покрет Tea Party. Имали су велики скуп у Вашингтону. Онда су се покрети блиски Демократској партији недавно удружили, организовали противпокрет и одржали велики скуп у Вашингтону. Разлике између десничара и левичара у САД нису мале, води се велика политичка борба  у медијима, на трибинама, конференцијама и конгресима, у државним институцијама предвиђеним за суочавање ставова… И економска борба. Често је све то на граници коректности.

 

У Србији је најављена Парада поноса. Па Породична шетња. У Србији, они који су за одржавање Параде поноса против су одржавања Породичне шетње и да имају довољно моћи, забранили би је. Исто тако, они који су за одржавања Породичне шетње желе да се забрани Парада поноса и да су власт забранили би њено одржавање. Тако је дошло да насиља на улицама Београда на дан одржавања Параде. Иако је све то имало више везе са политиком и ставом Србије према ЕУ и обрнуто. Свеједно, да су православни хетеросексуалци мањина и да организују своју Параду поноса, добили би батине од хомосексуалне већине. У Србији је тако!

Да постоји мудрост међу онима који воде Србију, и да је одржавање Параде поноса постављен као услов од јаких међународних лобија, и да је одржавање неминовност (ми смо мали, они су велики, бла, бла…), онда би се Парада одржала и не би било насиља. То би било у Србији здравих породица. Такве породице знале би да прихвате и оне другачије, који се појаве унутар њих. Онда не би било потребе да се одржи Парада. Хомосексуалци то не би желели јер не би било потребе. Али, ако знамо-већ-ко то тражи од Србије, добро, проћи ће један дан неким улицама нека поворка људи… И већина грађана Србије то неће ни запазити… Била би окупирана вестима са Космету. Како да се одржи мир пошто је српска војска поново повратила суверенитет. У тој српској војсци налазили би се и војници који су хомосексуалци. Али онда можда ни Космет не би био под окупацијом и српска војска не би морала да поврати суверенитет на Космету. Јер, у Србији у којој хомосексуалци нису угрожени не могу бити угрожени ни Албанци. У таквој држави би и Албанци и хомосексуалци много више поштовали православне светиње. Једни друге би поштовали.

Ако унутар државе постоји неки склад, неки систем, друштвене конвенције, онда нико са стране не може да врши већи утицај, посебно не против државе. Демократску државу у којој постоје договори између већина и мањина који се поштују нико не може оружано да нападне. Таква држава не може да буде сиромашна. Грађани би били слободни, са много бољим условима за живот. Чак и под неком врстом меке окупације.

 

Таква идила не постоји ни у САД нити је икада постојала, где живи и доста сиромашних. У САД је такође и висока стопа насиља и криминала. Недавно је ухапшена банда која је вршила насиље над хомосексуалцима у Њујорку. Многи десничари у САД мисле да је та држава под контролом страних центара моћи. Отуда све јачи утицај покрета Tea Party. Већинског дела беле већине. Која је почела да се осећа као мањина. Свако има својих проблема.

Свако треба сам да решава своје проблеме. Ко их не реши – пропада. Можда ће и САД и Србија да пропадну за 20 година. Можда само САД. Можда само Србија. А можда ће опстати и САД и Србија и изгледати потпуно другачије него данас.

Од кога то зависи?

Чињеница је да хомосексуални лоби никада неће имати апсолутну моћ у Србији (колико год имали велику подршку ЕУ) и чињеница је да у Србији никада неће живети само хетеросексуалци и православци (без обзира колико је јака Русија). Исто тако, Космет не може бити само српска или само албанска земља. (Тачније, све може, ако се улази у рат до истребљења, ако нема ничега осим мржње и егоизма.)

 

 

Постоје паметни и часни људи. Постоје и они који нису такви. Први треба да зна како да са овим другим из својих и туђих редова изађе на крај. Утопија није реална. Реална је борба за идеале и вредности. Реално је да буде више духовности, више разумевања, више самоконтроле, самокритике и добрих намера међу људима који се  налазе на супростављеним странама (по било ком основу, било где). Када на обе међу супростављеним странама постоји самосвесна и саморганизована већина која не жели да ствара мржу и раздор, онда је екстремистима и са једне и са друге стране тешко да делују, да постоје.

Уколико такве већине нема, имамо рат. Имали смо га на Космету, имали смо га на улицама Београда. Ако већ мора да дође до рата, онда рат треба да предводе паметни и часни људи. Да би се поштовала правила ратовања и понашања према цивилима и слично. Чак и ако се против вас води прљав рат, онда треба бити само мало лукавији и опрезнији. Да ли ће овога пута већина грађана у Србији бити довољно зрела и хомогена те неће дозволити екстремистима и просечнима да доминирају?

Иако све мирише на коначан обрачун левице и деснице у Србији, можда се у наредним годинама догоди нешто сасвим супротно од грађанског рата. Можда дође и до историјског договора са муслиманима, од Бих до Космета. Мало је и досадно да све увек буде исто и да се понавља на исти начин.

 

 

Шири се…

 

Ова држава, ова власт, ова полиција – не може да добије рат против омладине, против навијача.

После Параде поноса, дивљање на стадиону у Италији је последње упозорење пред улазак у отворен рат.

Многи ће злоупотребити те младе, али ни ти млади неће увек бити млади. Казниће и оне који им сада пружају логистичку подршку због своји себичних циљева представљајући то вишим националним циљевима.

Ово је озбиљан бунт. Полиција је кренула са хапшењем навијача и догодили су се велики нереди на стадиону у Италији. Прекинут је меч између Италије и Србије у фудбалу. Сада се навијачи враћају у Србију. На једног ухапшеног навијача у рат против полиције и државе ући ће десет његових другара.

 

Црно-бели свет

 

У црно-белом свету дешавања око Параде поноса представљена су у својим класичним стереотипима. За медије са Запада то је опет била слика Срба као варвара, а за све противнике Запада још једна битка и победа над Новим светским поретком. За народе са Запада Срби су назадни и хомофоби, за државе и народе ван Запада (али и за многе са Запада) управо зато су Срби хероји. Тако је и међу грађанима Србије који имају црно-бели поглед на свет. За једне – сви који су били на Паради су педери и страни плаћеници, за друге – сви који су били на Породичној шетњи су фашисти, шовинисти и насилници.

 

Упалите ТВ и гледајте:

Градоначелник Београда и директор Радио телевизије Србије изјавили да је неко ово припремао и да су нереди који су се догодили за време одржавања Параде поноса увод у “нешто“. Министри одбране и полиције најављују хапшења.

Повезани постови:

Динаризација

Истрага

Srbija kao Somalija

Kakva vlada takva i parada

Glupi Avgust

Jul i glupi avgust

Излаз

“Наши“

Обећања

Napadi

Deklaracije i rezolucije

Rat policije protiv navijača

Ako je Dačić za ministra, ja sam za nerede…

Пут у тоталитаризам

Životinje

СУОЧАВАЊЕ

Histri

Јавност треба да зна

Желите да постанете милијардер?

Квиз и награда

КОНКУРС број 2011

Пријатељи

Zeleni i crni

Демократе, хоће да нас преваре, кажу иду у Европу, лажу децу Србије

http://www.youtube.com/watch?v=3XfVHsz1ArM&feature=player_embedded

 

 

 

 

 

Одржана “Парада поноса“

БЕОГРАД, 10.10.2010.

ДАНАС

ПАТРИЈАРХ: ВРАТИТИ МИР НА УЛИЦЕ БЕОГРАДА

 

Фото Танјуг

БЕОГРАД – Српски патријарх Иринеј апеловао је данас да се на улице Београда врати мир и навео да нико од оних који су се сукобили са полицијом за то није имао овлашћење Српске православне цркве.

„Његова светост патријарх позива све да учине што могу са своје стране да се поново успостави мир на улицама овога града, подсећајући да нема таквога циља који би могао оправдати угрожавање живота људи”, рекао је владика Атанасије, обраћајући се грађанима у име патријарха, а преноси сајт Радио-телевизије Србије.

Владика Атанасије, који је и викар патријарха Иринеја, казао је да су патријарх и СПЦ позвали „све њене припаднике, али и оне који то нису, а слушају њен глас, да не примењују насиље према учесницима Параде, а такође и да не примењују насиље према чуварима реда”.

„Желимо да знате да међу онима који су се успротивили органима реда нема оних који су за то добили одобрење СПЦ”, рекао је владика Атанасије.

СПЦ је саопштила и да се отказује молебан, заказан за данас у 18 сати у Храму светог Саве.

Бета

ПОЛИТИКА

Kritika zla

Porodica bistrih potoka

Autor: Božidar Mandić

Zlo napreduje smanjujući se. Još Bodler peva da je đavo najopasniji jer nas ubedi da ne postoji. U doba napretka sigurno i samo zlo napreduje. Ono koristi razvoj tehnologije za sopstveni razvoj. Veliki sam zagovornik da zlo nikada nije bilo ovako, da nikada nije ispoljavalo takvu tragičnost i takvu slast. Sa prijateljima obično polemišem, ako kažu da je zlo uvek bilo ovako.

To je verovatno tačno, ali se pomalo plašim da u tim stavovima postoji latentna odbrana zla. Jer, ako je ono uvek bilo ovako, onda logično sledi da i sada treba da bude ovakvo. A ja u tome vidim jednu vrstu nemoći da pomognemo dobroti. Dobro, najposle kažem i ja, hajdete da mu se odupremo baš zbog toga. Bez toga, zlo će se ukotviti u sigurnosti.

Pa, nastavljam dalje…

Kako se razvijaju tehnološka sredstva pojačavaju se i mogućnosti zla za ispoljavanja tim sredstvima. Mašine više nemaju emocije za brda, reke, vazduh i samog čoveka. Nikada nisu delovala „četiri jebača apokalipse“ na ovaj način: POCEPAN ATOM, NAPUKAO OZONSKI OMOTAČ, GENETIČKO I KLONIRANO BIĆE i VIRTUELNA REALNOST. Takvu istoriju niko ne pamti. No, kada me i u tim promatranjima prijatelji negiraju – obično frazom – otkud mi to znamo, ja napadam. Ali, molim vas, da li je svet ikada ovako bio zagađen (pri tom ne mislim samo ekološki), tu ljudi obično zaneme. Zaista, nema odgovora otkud tolika zaljubljenost čoveka u zgarišta, buku, fabrikovani otpad, rušiteljstvo prirode, loše misli…

Zlo edukuje čoveka da mu se ne odupre.

A ima li išta lakše nego odbraniti zlo. Estetizovana nemarnost naslađuje čoveka da stvara zlokobne hrestomatije. I kako one rastu, opada diskurs kritike prema njemu.

Po prvi put zlo ubeđuje dobro da je ono zlo.

Najveća čovekova neodgovornost je starateljstvo nad zlom. Prećutkivanje nesreće u kojoj živimo (stremljenje potpunom uništenju), nova je podsvest totalitarizma. Još veće zlo od samog zla je što je čovek pristao na to da je dobro inferiorno.

Strahote, nastale iz straha, sprečavaju čoveka da kristalno-jasno prodiskutuje o zlu. Nedostaje tumačenje superiornosti negativne energije. Nažalost, protuteža zlu postaje zlo.

Dobro! Možda je zlo uvek bilo ovakvo, ali zašto mora baš i u mom životu da toliko dominira. Apologija zla, najveća je moć zla. Paradoksalno je da oni koji zagovaraju „teze o promeni“ ćute kad je u pitanju i zlo. Zato, šta mene briga što zlo pripada univerzalnoj nepromenljivosti, važno mi je da mogu susresti čoveka koji će je, barem, primetiti.

Zlo postoji i uvećava se!

Novi eufeminizmi zloupotrebljavaju stvaralačku moć reči. U čoveku drema vavilonsko-rušiteljski element. Želi sve veliko. Zato je i zlo veliko.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/kritika_zla.26.html?news_id=201022

———————————————————-

Добро и зло не могу бити сједињени јер су то супротности а супротности се сукобљавају све док једна другу не уништи.

Они који су у злу и лажи, они који су у паклу, међусобно заправо имају моћ, јер онај који је зао може да чини зло, и то чини на хиљаду начина. Ипак, он може да чини зло само злим људима из њиховог зла, али не може ни најмање да нашкоди добрим људима, осим, као што се некада дешава, уз помоћ споја са њиховим злом. Одатле долазе искушења, која су напади злих који су у њима и битке које из тога настају, путем којих добри могу да се ослободе својих зала.

Чудесно је да сви рђави људи за себе верују да су моћни, док сви добри људи за себе верују да су без моћи. То је због тога што они зли све ствари приписују сопственој моћи, па према томе подмуклости и злоби, а ништа не приписују Господу, док добри ништа не приписују сопственој мудрости, већ све Господу који је Свемогућ.

Љубав себе сједињује са мудрошћу помоћу љубави према знању, из које произилази љубав према истини, и помоћу љубави према разумевању, из које потиче опажање истине, као и помоћу љубави према виђењу онога што се зна и разуме, из које потиче мисао.

БОЖАНСКА ПРОМИСАО, Емануел Сведенборг, И.П. Трагови, Београд, 2004.

 

На Породичном протесту Српског сабора Двери преко 10.000 људи!

Шкабо (Београдски синдикат):

Демократе лажу децу Србије

(снимак са Породичне шетње – Плато код Философског факултета)

http://www.youtube.com/watch?v=RLXqXU2du0w&feature=player_embedded

Ka novoj Evropi, sa novom Srbijom

Rezultati istraživanja „Diskaveri kanala“ – „Vrste:  vodič za razumevanje mladih muškaraca“ koje je sprovedeno u periodu od 2009. do 2010. godine pokazalo je da 89 odsto srpskih muškaraca starosti od 25 do 39 godina smatra da je najbitnija stvar u životu postati otac i podizati porodicu. Rezultat je daleko iznad evropskog proseka, koji iznosi 54 odsto, i zapravo je najviši od svih evropskih zemalja u kojima je istraživanje sprovedeno.

Takođe, 68 odsto srpskih muškaraca smatra da mogu isto tako dobro da odgaje decu kao i pripadnice lepšeg pola. Dve trećine, 69 odsto, smatra da je pružanje emotivne podrške članovima svoje porodice i provođenje vremena sa njima bitno kao i samo zarađivanje, što je ponovo najviši procenat muškaraca širom Evrope koji razmišljaju na taj način.
Na temu posla i karijere istraživanje „Vrste“ ističe da je čak 73 odsto srpskih muškaraca koji su učestvovali u istraživanju izjavilo da bi voleli da budu sami svoje gazde jednoga dana u poređenju sa prosečnim evropskim rezultatom od 62 odsto. U poređenju sa 75 odsto Evropljana, čak 86 odsto srpskih muškaraca veruje da je zadovoljstvo i uživanje u poslu važno koliko i dobra zarada.

Istraživanje pokazuje da se mladi Evropljani mogu svrstati u četiri različite kategorije. To su Moderni i sposobni, Ja i samo ja, Hranitelj pod pritiskom i Bez obaveza.

U grupu Moderni i sposobni spada najveći broj srpskih muškaraca, čak 58 odsto, što je znatno više od evropskog proseka koji iznosi 42 odsto. Pripadnici ove grupe su porodično orijentisani i kada imaju decu, veoma su posvećeni očevi. Nastoje da imaju ispunjene živote sa mnogo različitih dešavanja, ali trude se da ih sve izbalansiraju.

Grupi Bez obaveza pripada samo 14 odsto mladih srpskih muškaraca, što je rezultat sličan evropskom od 17 odsto. Pripadnici ove grupe ne žele nikakvu odgovornost u životu. Ne žele brak i decu u tim godinama (25-39), a ne brinu se mnogo ni o karijeri. Ne izlažu se bilo kakvim pritiscima, a njihov životni moto bi mogao da bude „živi danas, a o tome šta će biti sutra razmišljaćeš drugi put“.

U grupu Ja i samo ja spada samo 10 odsto mladih muškaraca iz Srbije, što je zapravo mnogo niži procenat od evropskog proseka od 24 odsto. Oni stavljaju sebe i svoje potrebe ispred svega ostalog. Zapravo, oni nisu spremni da se skrase, ožene, imaju decu u tim godinama (25-39), ali su dosta različiti od pripadnika grupe Bez obaveza. Često im je posao glavni prioritet. Ponekad je tako zbog toga što su oni strastveni prema poslu kojim se bave i koji im pruža veliki osećaj samozadovoljstva. U drugim slučajevima posao je krajnji cilj – ambiciozni su i žele da dobro zarađuju.

U grupu Hranitelj pod pritiskom spada 18 odsto mladih srpskih muškaraca, slično evropskom proseku od 17 odsto. Oni nastoje da budu posvećeni roditelji i imaju prilično tradicionalan pogled na svoju ulogu u porodici. Veruju da žena odgaja dete bolje nego muškarac i smatraju da je njihova odgovornost da obezbeđuju novac za porodicu, što im u današnjim uslovima stvara priličan stres. Muškarci iz ove grupe često su podložni i drugim vrstama stresa.

http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/210838/Za-mlade-Srbe-ocinstvo-i-porodica-na-prvom-mestu

Povezan post:

Срби у Европи

 

 

Ljudska prava – iza ateizma

 

Tatjana Jovanović

Novi ateizam i stari humanizam

Poslednjih nekoliko meseci američki muslimani se pitaju: je li nam bilo bolje neposredno posle 11. septembra? Posle napada, tadašnji predsednik Džordž V. Buš otišao je u džamiju i, sa očiglednom namerom da predupredi revanšizam, poručio da je islam “religija mira“. Zatim je bilo što je bilo u Iraku i dalje, ali poruka je bila značajna za muslimane u Americi. Devet godina kasnije, napada se islam po sebi – mada je povod Islamski centar, navodno, suviše blizu tragedije – a ne oni koji terorišu u ime islama, i to verovatno najviše američku umerenu muslimansku većinu.

Matrica generalizovanja uvek je ista: Drugi je, samom svojom različitošću, fundamentalista; među Nama nama fundamentalista, Mi se branimo. Ipak, kao i uvek, najugroženiji je onaj ko je dvostruka žrtva: tek imenom i prezimenom pripadnik strane koja teroriše, a stvarno protivnik zlodela, etiketiran je kao terorista mada je i sam žrtva. Postao je saučesnik napada na samoga sebe. Svaka religija, a „bogami“ i ateizam ima svoje fundamentaliste. Ateističke Hitlerova Nemačka i Staljinov SSSR počinile su verovatno najveće zločine u istoriji; Severna Koreja i Kina današnji su primeri ateističkih autoritarizama, ateisto-kratija. (Prema ovoj drugoj, “teokratski” Tibet bio bi država slobode; uostalom, Dalaj Lama ne-izgnanik verovatno bi napustio funkciju i političkog vođe i zadržao samo duhovnu.)

(Ne)sloboda vere

Zato nije samo ekscentrično kada Kristofer Hičens piše „slobodno ispovedanje vere – ne, hvala“, već i radikalno; izjednačujući islamske fundamentaliste i umerene muslimane, on izjednačuje islamskog agresora i islamsku žrtvu. Sve dok je “novi ateizam” kritičan, zaslužan je za kritiku verskih fundamentalizama, kako njihovih kreativnijih tako i glupih ispoljavanja i, naročito, onih tragičnih. Ali kada “novi ateisti” postaju “krstaši”, i namere im postaju pre-dalekosežne (najradije ukinuti religiju po sebi), i fundamentalističke. U pomenutoj kolumni u Slate magazine, Hičens je, navodno, protiv „poplave liberalno intoniranih kolumni“ i pristalica slobodnog ispovedanja vere “bez ikakvih ograničenja”. Nijedan razumni “liberal,” ili pre “borac za ljudska prava” ne govori ni o jednoj „slobodi,“ ne samo verskoj, bez ikakvih ograničenja – ali tako nešto, doduše selektivno i samo za vlastitu hrišćansku veru, zastupaju pristalice i članovi Tea Party.

Nikolas Kristof čita drugačije sadašnji američki trenutak. On se u Njujork tajmsu obratio američkim muslimanima kolumnom naslovljenom – Poruka muslimanima: izvinite. U svoje lično ime (s pravom novinara koji je Pulicerovu nagradu dobio za izveštavanje sa Tjenamena, a zatim iz Darfura, i još više mimo nagrada), mada i ispred Amerike. “Bujica” ima drugi smer, jer se od Nulte tačke prostor zabrane za džamiju proširio sve do Teksasa i Floride – dokaz da je Islamski centar samo povod. Uostalom, ko pomera Islamski centar treba da odgovori na logično, ali i praktično pitanje koje, na primer, postavlja gradonačelnik Njujorka, Majkl Blumberg: “Kolika bi trebalo da bude ‘zona bez džamije’ oko Svetskog trgovinskog centra?” (Donald Tramp je licitirao, “ponudivši” udaljenost od najmanje deset blokova.)

One koji se brinu o njenoj tuzi, žena koja je 11. septembra izgubila ćerku pita u emisiji BBC-a: “Koliko daleko ćete pomeriti Centar (jer ne radi se o džamiji, već o kulturnom centru)? Koliko ćete odmaći Ameriku od mene? Ovo što se dešava za mene je bolno – vidim da nisam izgubila samo ćerku, već i Ameriku”. Dona Marš O’ Konor, kojoj je ubijena ćerka koja je bila u drugom stanju, kaže: “Ne mogu dozvoliti da i moja zemlja, zajedno sa mojom ćerkom, nestane u pepelu.”

Posle jedanaestog

Retki su oni koji nađu snagu da ih vlastita tragedija inspiriše da se zalažu za ljudska prava i to onih koji su, nečijom namernom pogrešnom generalizacijom, etiketirani kao krivci za njihovu tragediju. Suzan Retik i Peti Kvigli, Amerikanke koje su izgubile muževe 11. septembra, osnovale su organizaciju Posle 11-og. Pošto su saznale da u Avganistanu ima preko pola miliona žena udovica, pomislile su da je najvažnije da svojim sapatnicama pomognu da se obrazuju i zaposle, da postanu “stabilizujući faktor” Avganistana. Jedna od njih je američka Jevrejka i ne krivi islam Avganistanki za svoju ličnu tragediju. Ljudi različito nose ne samo svoju veroispovest, već i tragičnu ispovest; ne samo svoju religiju ili ateizam, već i humanost. U očima onih koji sve izjednačavaju, umereni muslimani su saučesnici napada na same sebe, iako: oko 60 muslimana je ubijeno u napadu na STC; mnogi koji su pomagali u spasavanju i raščišćavanju ruševina danas, zajedno sa drugima, boluju od teških, najčešće plućnih bolesti; i, na kraju, šta sa “muslimanima” ateistima? Kristof godinama izveštava o „raznim islamima“ i različitim muslimanima. O tome da neki Kuran citiraju da bi “blagoslovili” teror koji čine i nehumane rituale, dok neke Kuran inspiriše da zaštite navodno “nedovoljno ortodoksne”. Uostalom, i mnogi “ateistički autori” čitani su različto: na jedan način Ničea su čitali Hitler i nemački vojnici koji su ga, po komandi, nosili u rancima, a na sasvim drugi trezveni čitaoci; Marksa je Staljin čitao drugačije od filozofa Frankfurtske škole i tako dalje. Po onoj Hegelovoj opasci da je svako zlo koje se desilo još od Adamova vremena neko već opravdao “dobrim razlozima”.

Sa svim na šta Hičens s pravom upozorava, slažu se i umereni muslimani i oni drugih veroispovesti – tako da on kuca na otvorena vrata. Ali ne i sa tim da im treba oduzeti pravo na veroispovest. Svetu ne treba ne samo novi Ajatolah Homeini (i teror teokratije), već ni nova Robespjerova vladavina terora (nad vernicima) ili Enver Hodžina ateisto-kratija. Ako je, blago rečeno, neprikladno dok se vrši genocid nad muslimanima u Srebrenici dizati glas protiv islamskog fundamentalizma a ne protiv aktuelnih zločinaca na delu, ili to isto u trenutku kada u Beogradu i Nišu gore džamije, neprikladno je i napadati američke najumerenije muslimane kada, po svim propisima i podržani Prvim amandmanom, grade džamiju, tj. islamski, odnosno muliti-religijski centar. Kada konzervativna Amerika, na čelu sa Tea Party, od Nulte tačke pravi krug koji obuhvata cele SAD. Kada se manje ili veće pakosti počinju dešavati oko već podignutih džamija širom Amerike, što se nikada pre nije dešavalo.

Prvom amandmanu je potreban amandman – kao opomena da sloboda podrazumeva i odgovornost. On bi najpre trebalo da ima efekta kod nedostojanstvenih (neodgovornih ili neuračunljivih) korisnika Prvog amandmana. Npr, dozvolu da parade neo-nacista marširaju čak i u američkim, pretežno jevrejskim četvrtima; ili kada hrišćanski sveštenik ima halucinacije o “zloj knjizi islama” i pravi joj lomaču uz amanet Prvog amandmana, i niko ne reaguje što taj akter, u ma kojoj da je odori, ne zadovoljava pred-uslov uračunljivosti. Ima, dakle, ništa manje i raznih ateizama i ateističkih režima, kao i ispoljavanja vere. Na samom Bliskom Istoku najsuroviji je bio režim Sadama Huseina i Hafeza al-Asada, prilično sekularnih vladara, a Džordž Habaš, Palestinac, poznat po terorističkim napadima i otmicama aviona tokom sedamdesetih, bio je hrišćanin. Humano i kriminalno činjenje su činovi čoveka, koji, pre nego što se pogleda u njegovo versko ili ateističko srce, kao civil ima zasluge ili dosije. Jer muslimani fundamentalisti ubijaju one miroljubive muslimane (ne samo inovernike), hrišćanski konzervativci prete smrću doktorima hrišćanima koji poštuju pravo žene na izbor (abortusa), a Staljinovi fundamentalisti streljali su one koji su iskreno i bezazleno verovali u ideju komunizma (a ne samo proterivali Jevreje i zabranjivali hrišćanske obrede). Problem je kada mnogi Amerikanci veruju da Osama bin Laden predstavlja muslimane, a Avganistanci da sveštenik Teri Džons (samonajavljeni spaljivač Kurana) predstavlja hrišćane, kaže Kristof. I “fundamentalni” je problem kada su ateisti fundamentalisti (srećom, takve religije nema). Kada bi „dobro i zlo“ bilo jednostavno razdvojeno po “markacionoj liniji”: religija-ateizam, izbor, onaj moralni, bio bi jednostavan. Ali nije. Jer sufijski hramovi redovno su meta napada terorista koji napadaju sufi islam u ime „islama.“ (Pakistanski Talibani su 2. jula ove godine ubili 42 ljudi u sufi hramu u Lahoru; svako malo, vehabisti podmeću bombe u sufijske i ostale “nepravoverne” muslimanske hramove, zabranjuju obrazovanje i muzičke koncerte kao jeretičku praksu.) Islam je raznovrstan ne manje nego hrišćanstvo ili ateizam.

Glas umerenih

Tačno je da se glas umerenih islamskih vernika nedovljno čuje. Delom, problem je do njih. Ipak, nije samo do njih. Dokaz je upravo Islamsko-jevrejsko-hrišćanski centar u Njujorku, Park 51, koji bitrebalo da bude – glas umerenog islama. Jer, kao što je na BBC-u primetila predstavnica islama (umerenog), najjače oružje protiv Terija Džonsa koji je, kao predstavnik minorne hrišćanske zajednice od pedesetak članova, hteo da spali Kurane “u ime hrišćana”, bio bi glas druge, daleko brojnije, lokalne evangelističke crkve. Mi smo najjače oružje protiv “islamskog terorizma”, kaže ona, a vezuju nam se ruke. Zato, kada Hičens kaže da je zabrinjavajuće što u “islamskom svetu ne postoji autoritet” koji bi takva fundamentalistička delovanja proglasio suprotnim islamskoj veri, on previđa upravo aktuelni trenutak: takav autoritet je glas umerenog islama koji bi se čuo upravo u ovakvim otvorenim islamskim centrima. Inicijativa za ovaj potekla je od sufijske “struje” za koju kažu da je otvorena čak i za ateizam – jedino začinjenog sa nešto malo misticizma, a možda i samo poetike.

Jedan od najaktivnijih aktera ove polemike, gradonačelnik Majkl Blumberg konstatovao je: „Moramo učiniti ono što je ispravno, a ne ono što je jednostavno.“ Šta je ispravno često se najlakše utvrdi kada se vidi ko su dvostruke žrtve: npr, muslimani ubijeni u terorističkom napadu 11-og septembra i njihovi najbliži. Prvi put stradali su od “njihovih fundamentalista”, drugi put od američkih fundamentalističkih konzervativaca. I od obe strane, optuženi za izdaju. Nije potrebno da postanu i trostruke žrtve, da im sudi i fundamentalistički ateizam. Svaka generalizacija nepravda je prema mnogima, a nekada i zločin.

Peščanik.net, 08.10.2010.

Nauka i religija

Milan M. Ćirković

Mnogo buke oko nepotrebne hipoteze?

… Čemu cela uzbuna i “frka” oko Hokingove nove knjige? Kakve posledice popularizacija odavno poznate istine može imati po odnos nauke i religije? Odgovor na prvo pitanje je očigledno u domenu onoga što se zove teško prevodivom, ali veoma često korišćenom, engleskom reči hype (Random House Webster navodi kao drugo značenje “to create interest in by flamboyant or dramatic methods; promote or publicize showily.” Ovo savršeno opisuje ne samo promotivnu strategiju Hokingovog izdavača – i koautora Mlodinova, jer sam Hoking iz očiglednih razloga ne učestvuje u tome – već i velikog dela reakcija javnosti.) Prašina se podiže oko svakog kontakta nauke i religije iz mnogo razloga: zato što publika očekuje konflikt i sukob, pa se raspaljuju navijačke niske strasti, zato što realna filozofija nauke i filozofija religije nisu stvari koje se uče u školi (nažalost, u poređenju sa gomilom bespotrebne faktografije koja se doista uči, od doba kad je Branislav Nušić pisao svoju autobiografiju, gde ima sjajnih komentara o školskom kurikulumu, baš kao i danas), a još manje na televiziji, zato što, paradoksalno, religije tokom poslednjih stotinak godina jačaju paralelno sa neslućenim razvojem nauke i tehnologije, itd. I za očekivati je da će medijski prikazi svakog takvog kontakta biti predramatizovati i preuveličani – ozbiljna i racionalna debata je po mnogo čemu neprihvatljiva za postmoderni mentalitet savremenih medija, gde se Hajdeger i Derida doduše ne čitaju, ali se njihove doktrine itekako žive (za razliku od onih benignijih i korisnijih učenja Bertranda Rasela ili Karla Popera).

Posledice po odnos nauke i religije mogu biti značajne ukoliko se stvari razumeju na pravi način. Dobro je utvrditi i naglasiti posredstvom jednog bestselera staru istinu da su fizika i kosmologija nezavisne od bilo kakve religijske koncepcije. Stari kosmološki argument i srodni “argument iz prvog uzroka” za postojanje božanstva se definitivno mogu smatrati odbačenim – fizika i kosmologija se ne mogu upotrebiti za dokazivanje postojanja božanstva išta više nego što se mogu upotrebiti za dokazivanje da je Leonardo da Vinči bolji slikar od Milića od Mačve (ili obratno). Po identičnoj logici, valja uvideti da je odavno obesmišljena scijentistička ideja da se fizika i kosmologija mogu upotrebiti za dokazivanje nepostojanja božanstva, odnosno bilo koje ateističke koncepcije. Ovo gotovo uznemirujuće trivijalno opažanje nas vodi direktno ka onome što je srž ne samo najadekvatnijeg, već i praktički najvažnijeg modela odnosa nauke i religije, a to je Guldov NOMA pristup (od engl. Non-Overlapping MagisteriA). Krajnje pojednostavljeno, on govori da nauka i religija nisu u sukobu jer se bave nepreklapajućim oblastima i temeljno različitim vrstama iskaza; dok se nauka bavi deskriptivnim, religija se bavi preskriptivnim iskazima. Nauka objašnjava materijalni svet oko nas, dok se religija bavi moralnim načelima i ljudskim vrednostima. Pokušajima da se granica pređe sa bilo koje od dve strane valja se odupreti, ne samo zbog toga što nam istorija jasno kazuje da je to uvek imalo loše, često tragične posledice, već još više zbog budućnosti.

Mnogo pre Gulda, Dejvid Hjum je u 18. veku razumeo (a Džordž Mur početkom 20. veka i formalno pokazao) kako se sa jednog ne može preći na drugo: nikakva zamisliva količina znanja o svetu ne može nam reći kako treba da se ponašamo ili koji je etički sistem ispravan. Pokušaj da se to ipak uradi nosi i posebno ime: naturalistička greška (engl. naturalistic fallacy). Protivnici NOMA pristupa smatraju da pod određenim uslovima naturalistička greška nije greška već ispravno rasuđivanje – kad ih pritisnete da kažu koji su to tačno uslovi, obično nema jasnog odgovora. U takvoj situaciji, čini se mudro držati se hjumovske tradicije i reći (ne samo metaforički!) “bobu bob, a popu pop”.

Daleko najjači argument u prilog NOMA pristupu je onaj pragmatični. Mi živimo u verovatno najrizičnijem periodu u svih 200-300 hiljada godina postojanja ljudske vrste, a svi su izgledi da ćemo se tokom 21. veka suočiti sa daleko većim globalnim katastrofičkim rizicima. Upravo je Stiven Hoking u svojim mnogobrojnim istupanjima, recimo u čuvenom intervjuu Daily Telegraph-u iz leta 2001. godine, naglašavao veličinu ovih egzistencijalnih rizika sa kojima se suočavamo. Najveći deo opasnosti koje prete izumiranjem čovečanstva potiče iz veštački izazvanih procesa, kao što su antropogeničke klimatske promene, zloupotreba biotehnologije, ili zloupotrebe onih tehnologija kojima ćemo ovladati u najskorijoj budućnosti, kao što je nanotehnologija. Da bismo se odbranili od ovih stravičnih pretnji, potreban je, pored mnogo rada, i istinski minimalni konsenzus i saradnja svih sfera ljudske delatnosti, među kojima je religija jedna od istorijski i društveno najvažnijih. Vođe svih velikih etabliranih religija se sami nalaze na udaru fundamentalističkih, milenarističkih i drugih ekstremnih grupa unutar svojih konfesija – a upravo na ove potonje, poput japanske sekte Aum Shinrikyo, stručnjaci za nuklearni i bioterorizam ukazuju kao na najverovatnije pokretače mogućeg visokotehnološkog armagedona. Stoga je saradnja sekularnih vlasti i verskih lidera (kao uostalom, i okupljanje naučnika, umetnika, sportista i svih drugih koji mogu dati doprinos sprečavanju destrukcije) na borbi protiv fundamentalizma i ekstremizma svake vrste nužnost – a nikako luksuz. A dijalog neophodan za ovu saradnju najbolje se, očigledno, ostvaruje u okviru NOMA pristupa.

I da zaključim: Hokingova nova knjiga ne predstavlja značajan korak u razumevanju porekla materijalnog sveta i njegovih osobina, ali može – pod uslovom da bude pravilno shvaćena – predstavljati veliki korak u približavanju fascinantnog sveta savremene fizike i kosmologije prosečnom čitaocu. Još veća dobrobit od nje će biti ako zaista skrene pažnju na ono što znamo već (najmanje) dva veka – da Bogu u prirodnim naukama nema mesta. Ukoliko nešto tako trivijalno istinito predstavlja senzaciju, to ukazuje jedino na zabrinjavajuće stanje globalne (anti)intelektualne kulture. Kao i u brojnim drugim slučajevima kontroverznih knjiga, i Veliki dizajn nam manje nudi prozor u novi svet, a mnogo više – ogledalo.
Uskoro u prevodu Milana M. Ćirkovića: Global Catastrophic Risks, priredili Nick Bostrom i Milan M. Ćirković i Neobične teorije materije i svetlosti, Ričarda Fejmana.

Peščanik.net, 07.10.2010.

ceo tekst:

http://www.pescanik.net/content/view/5734/1083/

—–

РОБ(ОТ)

април 6, 2008

 

Наука о генима доказује да међу људским расама нема биолошких разлика, ова наука доказује да су припадници свих раса подједнако људи.

На културном и религиозном плану разлике између раса постоје. Европска и арапска култура разликују се, хришћанство и будизам немају исти поглед на човека, живот и смрт. Није исто ако неко Бога тражи у себи и, ако га тражи, да га тражи свуда осим у себи. Није исто да ли Бог има људски лик или је човек случајност. Такође, није исто ни то да ли се живот схвата као један једини, а смрт као повратак у ништа (а не у Ништа/Празнину која је све само не ништа/празна), или се живот схвата кроз спознају о пролазности и вечности истовремено, кроз Исто и Друго, Једно и мноштво, претке и потомке.

Некад су компромиси нужност а склоност ка компромисима врлина, а некада је обрнуто. Човек мора бити бескомпромисан али и склон компромисама. Са једне стране, ”савршенство се крије у разликама”, а са друге стране, неке разлике суштински деле, јер се неке разлике не могу премостити. ”Зло се мора уништавати… Добро није Бог…” (Лав Шестов)

Тешко је доћи до једне светске религије и једне светске владе. Свет се налази на великој историjској и епохалној прекретници, еонској. Шта је истина – човек у ”рђавој бесконачности” ”асоцијативних токова” у којој ”све тече” са ”вечним враћањем истог” или са могућношћу ”понављања” – материјализовајући се кроз ”инкаранције” од који свака доноси ”непоновљиве личности”, путем ”предестинација”, карми и дарми, са слободном вољом и сихроницитетима, у вечној борби добра и зла, јачег и слабијег путем природне селекције, тежећи достизању ”суптилног ума” и нирване – можда овај век покаже. Можда ”лопов у глуво доба ноћи” никада неће доћи. Ако не долази, шта људски род може да учини? ”Ново средњoвековље”, ”духовност лаика”, неки су од понуђених смерова. Даљи прогрес? Хедонизам, наука у служби човекобоштва, шта донесе случај?

Шта би могла донети Апокалипса? Осим катаклизме. Андрогина? Живот без говора, у коме би се људи споразумевали само мислима и осећањима? А пре тога, у току катаклизме, ”одвајање жита од кукоља”? Да ли је то могуће ако су све душе овога света у ствари само једна Душа? Но, да ли и тада постоје Друштва? Да ли увек постоји хијерархија у анархији, и у слободи као и у тиранији? Да ли су и рај и пакао (и) на Земљи? Каква и колика је улога Човека у Апокалипси?

Да ли је циљ срећа, слобода и достојанство сваког човека у сваком делу света?

Да ли наука мора увек бити злоупотребљена? Да ли ће тако бити и ако се дође до извлачења енергије из вакуума? Ако нанотехнологије донесу нову технолошку револуцију, да ли ће нове технологије бити употребљене прво у војне сврхе? Да ли човечанство може бити и Једно и мноштво, и Исто и Друго, са једном светском владом, првом међу једнаким? Да ли ће светска влада подржавати клонирање људи зарад испуњавања личних жеља, да ли ће она бити природан завршетак дехуманизације и роботизације, у нови колонијализам/робовласништво? Како ће на даљи ток развоја човечанства, историје, утицати откриће ”божије честице”, ”теорије свега”, ако до тога дође? А Свемир? Чији је Свемир?

Ако је ”егоизaм грех”, ако је зло свесно наношење патње, бола и смрти другомe, јасно је да је овај свет веома ”грешан”. Зато не постоји владавина права у којој се злочин не исплати. Широм света – у свим нацијама, религијама, расама, идеологијама, партијама, друштвима… – хорде зла остварују одличне профите. Вековима и вековима.

Дакле,

1. Апокалипса, интервенција из оностраности, промена енергетског стања и прелазак у друге димензије и сфере

2. Катаклизма, нестанак ”људског, сувише људског”, после доминације робовско- роботске цивилизације коју Земља не може издржати

3. прогрес, рај на Земљи и Небу (Све-мир) изграђен од стране Човека (Чо-век = чо-вечност).

Шта нас чека, шта можемо учинити?

Да ли је све роб(а) за продају?

——

Povezan post:

LJUBAV KAO „TEORIJA SVEGA“

Kriza srpstva i identitetstva

Svetislav Basara

Desetogodišnjica petog oktobra „patriotskoj“ je „inteligenciji“ bila sjajan povod za pokušaj beatifikacije Slobodana Miloševića i ritualno naricanje nad gubitkom suvereniteta i nacionalnog identiteta. Stvari sa suverenitetom i identitetom, istina, ne stoje baš sjajno i – nastavi li se ovako – stajaće još gore. Gorepomenuta gospoda uzroke takvog stanja vide u podmukloj zaveri „Imperije“. Pretpostavljamo da je reč o Americi. Osim ako se ne radi o onoj imperiji iz „Ratova zvezda“, što nije isključeno, budući da je američki rat za uništavanje srpstva i identitetstva jednako nemotivisan kao i onaj vođen na filmskim platnima.

Patriotska paranoja je doduše delimično utemeljena u realnosti: na ovom svetu malo ko kome misli dobro; da ne širimo priču – nismo često ni mi mislili, niti radili dobro susedima, a nasrtali smo, bogme, i na imperije. Vremena su se, međutim promenila, što je očigledno izmaklo patriotskoj pažnji. Sa usponom optoelektronskih tehnologija, teritorije su izgubile gotovo svaki značaj. Ako rodoljubivi mislioci misle da Imperiji treba fizički prostor Srbije, ljuto se varaju. Nema tu nafte, nema (bar za sada) mudžahedina i Al Kaide. Mogu mirno da spavaju.

Ipak je ključni argument u korist nepostojanja zavere – njena neisplativost. Prosto rečeno: uništenje Srbije nikome ne bi donelo profit. A teorija o međunarodnoj grupi moćnika koji bi da nas unište iz čiste pakosti ili iz zavisti zbog onih zlatnih kašika kojima su jeli naši velikaši, funkcionalna je jedino u nekom nastavku „Ratova zvezda“. Idemo dalje: velika se većina „patriotskih inteligenata“ deklariše zakletim hrišćanima. Ako je to tačno, onda su svakako nailazili na odeljke u svetootačkim spisima u kojima najveći bogoslovski autoriteti neumorno ponavljaju da za svako zlo koje nas zadesi krivimo i isključivo sami sebe. I tome dodaju: da se ta zla moraju podnositi sa zahvalnošću i strpljenjem.

Ne sporim ja da Srbija ima neprijatelja. Konačno, poslednjih se dvadeset godina svojski trudila da ih što više stekne. Ali uprkos svemu, najveći udarnici na poslu razaranja Srbije jesu sami Srbi. Da stvar bude gora: uopšte ih ne plaćaju Soroš, Pentagon ili CIA, nego tu rabotu obavljaju o trošku svih nas, građana Srbije. Da li je favorizovanje tajkunerije na štetu jačanja srednje klase – temelja svake države – plod međunarodne zavere ili ćiftinska računica korumpiranih političara. Da li se sramne presude naših sudova donose u Briselu i Vašingtonu, pa se kadijama prosleđuju emailom? Ili i iza tih presuda stoji korupcija? Nije li heroj patriotinteligencije, pokojni Milošević, od države Srbije napravio porodično preduzeće? Ili je i on radio po diktatu zapada? Ako se od aktuelnih, „izdajničkih“ vlasti to može i očekivati, zbog čega je onda četvorogodišnja vladavina patriota na čelu sa Palikućom obeležena mračnim i sramnim pravosudnim, finansijskim i svakim drugim aferama. Sve su to stvari o kojima vredi razmisliti. Pa reći: hop!

Danas, 08.10.2010.

Povezan postovi:

Sredina

Politički TV-spam

Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

“Demokratija na zalasku”

Алави и неспособни

Све је једно…

Кумовско-буразерска економија

Бомбардовање

Средимо Тунгузе

Стварни циљ српске приватизације

Владари Србије

Kraljevina Srbija

Комунисти и комунисти

Приоритет су српско-српске интеграције

Када ће одговарати комунистички џелати?

Трећа Србија

“Борба је цар свему“*

 

Ову државу воде кретени… Још неко време….

Srpska privreda

Autor: REDAKCIJSKI KOMENTAR

Srpska privreda nikako nije u dobrom stanju i to je nedvosmisleno pokazao izveštaj Agencije za privredne registre kreiran na osnovu podataka koje su kompanije dostavile. Posebno brine lista najvećih gubitaša. Dok se tu u vrhu mogu naći poneke strane kompanije, koje gube jer investiraju gomilu novca i računaju na povraćaj tek za koju godinu ili se jednostavno još nisu snašle na tržištu, s druge strane listom dominiraju domaće, pre svega, državne kompanije.

Deset godina od početka tranzicije takvom listom odjekuju ista imena. „Socijalna politika“ devedesetih ruinirala je te firme opteretivši ih višestrukim viškom zaposlenih, a bezidejnost lidera u prvoj deceniji ovog veka samo ih je dokusurila. Možda je i preblago reći bezidejnost. Održavanje statusa kvo bio bi adekvatniji izraz jer su velike državne kompanije nastavile da budu ono što su bile i režimu pre 2000. godine – mesto za uhlebljenje partijskih članova, namirivanje privatnih firmi koje deo dobijenog novca prosleđuju u stranačku kasu i ostala raznorazna čerupanja.

Možda bi privatni sektor ovo mogao da podnese da i njega ne čerupaju raznorazne aždaje. Pogotovo su tu stradala mala preduzeća koja su i najbrojnija. Moda koja je poslednjih godina zavladala i koja je zapravo nametnuta kao mejn strim u poslovanju je neplaćanje preuzete robe. Koji mali privrednik može da natera i čime velikog da mu plati? Rokovi su rasli – 30 dana, 60, 90, 120, 180… i nikoga za to nije briga. Iz Vlade su jasno malima poručili, nemate čemu da se nadate, nećemo ni na koji način obavezati velike kompanije da vam u nekom razumnom roku plaćaju robu, a vi, naravno, nastavite da im isporučujete novu. Zašto, zato što od njih zavisimo. Te male firme tako su donirale novac za dalje bogaćenje bogatih.

Ono što u Nemanjinoj ne shvataju jeste to da neko mora da povuče nepopularne poteze jednog dana. Neće biti više besplatnih viza da donose pobede na izborima. Superhik politika Vlade moraće da prestane. Ili ćemo da nastavimo da rastemo brzinom puža, a drugi će pored nas da protutnje.

www.danas.rs

Црвена армија, али православна

Александар Торшин, заменик председника горњег дома руског парламента Савета Федерације, присуствовао је у недељу устоличењу патријарха Иринеја у Пећкој патријаршији. Истакнути члан Јединствене Русије и сенатор руске републике Мариј Ел Торшин је пети пут у посети Србији, а до сада је углавном долазио као посматрач на изборима.

„Видео сам како у срцу српског православља на трон ступа нови патријарх. Чињеница да су се окупили представници 15 православних цркава јасно указује на светско признање српског православља. Присуство председника Бориса Тадића јасно је показало да он тамо није допутовао у госте већ да је дошао у своју кућу. Србија ће се препородити и тај дан није далеко”, каже за „Политику” Торшин, који је члан два важна државна комитета Русије, антитерористичког и за борбу против нелегалног промета наркотика.

Званичан став Русије и даље је да је Косово део Србије?

Наш став се никада није мењао. Ми не признајемо независност Косова. Сматрамо да нису до краја исцрпљене могућности решавања овог питања на друге начине.

Признали сте, међутим, независност Абхазије и Јужне Осетије, а ту су и примери Нагорно Карабаха или Придњестровља, које изгледа посматрате другачије него Космет. Како објашњавате ту разлику?

Био сам на свим врућим местима која помињете, па могу да тврдим да то нису исти случајеви. У Осетији би био уништен цео један народ да није било интервенције наших оружаних снага. И, за разлику од косовске ситуације, искористили смо претходно све могуће начине за решавање проблема. На Косову није искоришћен сав потенцијал за мирно решавање проблема. Форсирано је прихваћен модел у корист само једне стране. Србији је дат ултиматум и одмах је против ње примењена сила.

Многи сматрају да је, баш у тој ситуацији о којој говорите, Русија могла знатно више да помогне Србији? Рецимо, Београд је тражио од Москве испоруке одбрамбених ракета, а 2003. Русија је повукла и свој мировни контингент са Косова?

Русија сада и Русија тада, то су две различите земље. То се десило непосредно после нашег банкротства средином 1998. године и та два догађаја су повезана. Наш крах био је другим земљама сигнал за акцију. Искористили су тренутак наше слабости и завршили своје послове, али ако они доспеју у такву ситуацију, ни ми нећемо пропустити шансу.

Осим подршке у Савету безбедности, шта Русија још може да понуди Србији поводом Косова и Метохије?

Русија је већ издвојила два милиона долара за обнову српских светиња на Косову у оквиру Унеска. Сматрам да је то недовољно. Процењујемо да ће Кфор отићи са Косова у року од две године и да ће тада православне светиње остати практично незаштићене, као што је случај са Грачаницом. Зато сам и покренуо иницијативу за стварање међународног фонда за помоћ православним светињама на Косову. Циљеви нашег фонда биће њихова заштита, рестаурација и одржавање.

Шта подразумевате под заштитом?

У датој ситуацији планирамо да плаћамо приватне безбедносне агенције и структуре, али не косовске. Таквих примера има доста, видео сам их недавно у Авганистану.

Да ли ће то бити руске структуре?

Биће у сваком случају интернационалне. Могу бити и руске, зашто да не. Такав међународни центар неће бити тешко створити, вероватно уз помоћ Белорусије и Украјине. А новац ћемо ми обезбедити. Али желимо да свој део одговорности понесу и они који су то све направили, па бисмо радо видели и Немце и Италијане. По повратку у Москву почећемо да припремамо оснивачка акта. Озбиљно ћемо разговарати и о томе да Руска православна црква шаље своје свештенике да служе на Косову. Имамо озбиљне, дубоко верујуће и предане православљу људе, који ће доћи на Косово.

Са киме сте у Русији разговарали у овој идеји? Да ли сте се усагласили са највишим државним руководством?

Од патријарха Кирила већ смо добили одобрење, док са вашим патријархом нисам стигао о томе да разговарам, јер смо причали о другим темама. Претпостављам да ће са захвалношћу прихватити. А верујем и да ће премијер Владимир Путин лично стати иза ове идеје. Овог месеца имаћемо сусрет са председником Дмитријем Медведевим и тада ћемо имати прилике да о томе разговарамо, док са премијером имамо могућности и чешће да се сусрећемо. Сигуран сам да ћемо добити њихову подршку.

Недавно сте се вратили из САД. Да ли сте о томе разговарали са Американцима?

И са њима такође. Реакција је позитивна. Наша идеја је реална и биће остварена убрзо.

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Rusija-preuzima-cuvanje-manastira-na-Kosovu.sr.html

–

 

INTERVJU DANAS: Aleksandar Babakov, zamenik predsednika Državne Dume

Rusija je bila pomalo zatečena rezolucijom Srbije koja je na kraju usvojena u Generalnoj skupštini UN, jer je naš stav bio drugačiji što se razumevanja tog dokumenta tiče. Ali, to je suvereno pravo Beograda. Poštujemo Srbiju, podržavamo njene stavove, shvatamo da je otcepljenje Kosova tragedija za srpski narod, ali ne možemo ni biti veći Srbi od samih Srba – navodi u razgovoru za Danas Aleksandar Babakov, zamenik predsednika Državne Dume Ruske Federacije, koji je ovih dana boravio u zvaničnoj poseti Beogradu.

Da li je takva rezolucija u GS UN promenila odnos Rusije prema Srbiji i kosovskom pitanju?

– Bez obzira što je politika prilično fleksibilna kategorija, apsolutni ruski stav je i dalje podrška Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti.

Smatrate li da je Moskva na neki način isključena iz daljih pregovora Beograda i Prištine, budući da su se SAD i EU aktivno uključile u proces?

– U politici ne smeš da budeš povređen. Ignorisanju ruske pomoći i ruske diplomatije uskoro će doći kraj. Učestvovao sam u raznoraznim diskusijama kojima su prisustvovali i predstavnici SAD i EU, i zaključak je da se više ni o čemu ne može raspravljati bez Ruske Federacije. Budućnost Evrope ne može se zamisliti bez saradnje s Moskvom.

Znači li to da će se Rusija aktivno uključiti u pregovore Beograda i Prištine?

– Kada sam govorio o ulozi Rusije mislio sam na opšte teme, a ne toliko na Kosovo i Metohiju. Ako imamo u vidu nepriznavanje nezavisnosti Kosova, onda nećemo ni da imamo kontakte sa stranom koju ne priznajemo. Normalno je što se o toj temi raspravlja u različitim strukturama, u EU, SAD, NATO, ali Rusija izražava brigu i nezadovoljstvo što se prave dogovori oko nekih stvari bez nje.

Pojedini Srbi s Kosova najavili su da će tražiti azil u Rusiji. Da li je neki zvaničan zahtev i stigao?

– To nije u mojoj nadležnosti, ali nemam ništa protiv da im izađemo u susret. To je njihovo pravo i, u svakom slučaju, dobrodošli su.

U BiH se često čuju primedbe da Dejtonski sporazum treba menjati. Da li bi se Rusija složila s tim?

– Rusija poštuje Dejtonski sporazum, ali treba razumeti da od efikasnosti sprovođenja ovog sporazuma zavisi i njegov dalji opstanak i odnos prema njemu. Znam da rukovodstvo Republike Srpske nije zadovoljno kako se sprovodi Dejtonski sporazuma, ali ne mislim da je menjanje tog sporazuma cilj Banjaluke. Mada, i ta mogućnost postoji u slučaju da se Dejton ne sprovodi doslovno.

Pojedine stranke u Srbiji sve češće zagovaraju priključenje NATO. Šta mislite o tome?

– Opredeljenje za NATO suvereno je pravo Srbije, ali očuvanje teritorijalnog integriteta ne može niko drugi da reši osim vas samih, pa ni NATO. Zato Srbija treba da bude pažljiva u slučaju integrisanja u tu organizaciju.

http://www.danas.rs/danasrs/politika/ignorisanju_rusije_uskoro_ce_doci_kraj_.56.html?news_id=200776

 

Sredina

.

nuspojave > Tatko na sokolovi   teofil pančić

Da li je jedan Miloševićev „opominjući“ govor rodno mesto tema, jezika i stila cele današnje „patriotske“ opozicije

Kome uopšte treba, u ovim zbunjenim obljetničkim danima, još jedna kolumna o The Petom oktobru? Nikome, a ovom kolumnisti ponajmanje. Hajde, dakle, da ga ignorišemo i da, po pajtonovskom receptu, pišemo o „nečemu sasvim drugačijem“? E, cvrc: ima tako nekad nekih povoda koje se ne da ni preskočiti ni zaobići, tako su se nekako centrirali u našim životima da im ne možeš ništa: čega god da se dohvatiš, nužno je označeno i ozračeno tim kontekstom.

Zato ni ja ipak neću daleko: samo tri dana unazad, do drugog oktobra te iste godine 2000. Naime, sudeći po aktuelnom talasu oduševljavanja i lučenja firnajza po kojekakvim rodoljubačkim novinama i portalima (Pečat, Standard, NSPM…), toga se dana dogodilo nešto epohalno, samo što mi, glupavi savremenici, zabavljeni svojim nižerazrednim opsesijama i izdajničkim impulsima, toga nismo bili tada svesni; a kako da i budemo kad smo tako obični i nikakvi? Nemamo mi vizionarske sposobnosti kakve je imao Milošević Slobodan, u tom trenutku tek građanin koji se bez nekog jasnog razloga i važećeg ovlašćenja motao po predsedničkoj vili na Dedinju, bajajući o nekakvom „drugom izbornom krugu“, u kojem će se grešni Srbi naprasno opsetiti zašto su ga voleli svih onih pustih godina, i zašto bi mogli da ga vole još malo, sad kad mu je ljubav najpotrebnija. Tjah, na koncu ipak ne beše po njegovom, ali ovo nije priča o tome, to već svi znamo. Nego o drugooktobarskom Miloševićevom obraćanju „poštovanim građanima“ Srbije, a u čijim brojnim slojevima i teškim umnim složenostima – po kakvima je inače bio nadaleko poznat – naši recentni rodoljupci najedared otkrivaju neslućene misaone dubine.

Ovaj je pompezno „rehabilitovani“ tekst sada lako dostupan svima zainteresovanima, pa neću arčiti silan prostor na njegovo detaljno prepričavanje. Dovoljno je reći da Milošević tu očinski upozorava građane Srbije da su – ne pokazavši dovoljno entuzijazma da svojim glasovima legitimišu nastavak njegove Istorijske Misije – opasno zabrazdili stranputicom, i da im je ovo poslednji trenutak da se prizovu pameti. Nije mi meni do mene – kaže Milošević – nego do Srbije, koja ima načisto da propadne ako je lišite mog mudrog vođstva i predate se lažnim, satanskim čarima Novog svetskog poretka, koji vam ionako već neko vreme potajno ubacuje drogu u piće, pa ne znate, deco moja, šta radite i kuda srljate. Sasvim ozbiljno, Milošević nabraja pošasti koje će stići Srbiju lišenu njega i njegovih: ostaće bez Kosova (‘ajde?! Sva sreća da je u tom trenutku, pre nego što tri dana docnije stvari krenuše po zlu, ceo Prizren još uredno uplaćivao porez u beogradsku kasu, a po Uroševcu se šetali ljupki srpski mupovci i delili deci bombone, donaciju iz Bambilenda), posle će da ode i Sandžak (kuda tačno?), a Vojvodina će, ni manje ni više, postati deo Mađarske. Eto vidite, tada nam je to bilo smešno, ali ja pre neki dan u Pančevu ne mogoh ni pivo da popijem, jer nisam imao dovoljno forinti… Obaška što mi je opaki carinik Lajoš kod mosta na Tamišu zaplenio sve srpske novine, tvrdeći da je to opasan iredentistički propagandni materijal. Toliko sam se najedio da sam sprejom nacrtao ocila na velikom spomeniku Lajošu Košutu, koji dominira glavnim pančevačkim Trgom Petefija Šandora! Dalje veli Milošević: građani Srbije opako će osiromašiti, i zavladaće kriminal. Baš tako veli, a mi se, s naknadnom pameću i kajanjem zbog nepravednog odnosa prema tom požarevačkom gorostasu, prisećamo kako ni nezamislivo osiromašenje ogromnog broja ljudi, ni sveprisutni kriminal i mafiozi kao medijski i vaskoliko protežirani i zaštićeni društveni uzori nikako nisu bili obeležje njegove decenije na vlasti, ma jok, to nam se samo činilo, jer smo podlegli imperijalističkoj propagandi. Ima li još? Ima, dakako, sve u tom stilu. Od Srbije ni kamen na kamenu neće ostati, propašćemo na svim planovima, okupiraće nas, zavešće nam strahovladu goru od one koju je jedan potonji sledbenik te poetike zamislio u futurističkom horor romančiću Leposava.

Zašto bi (danas) uopšte bila važna banalna mudrovanja jednog grotesknog mediokriteta natprosečnog jedino po potencijalu za destrukciju? Naravno, „po sebi“ to je tek beznačajna i bezvredna makulatura, potrebna i korisna jedino istoričarima koji će se baviti tim periodom istražujući ključno pitanje: kako je sve to bilo moguće. Ali ima tu nešto drugo: zaista, ako iole pažljivo pročitaš ovaj Miloševićev solilokvij, uvidećeš da u njemu stvarno ima nečega profetskog. Samo što se anticipatorska moć govornika ne odnosi na relevantno i iole suvislo predviđanje budućnosti Srbije (osim tamo gde se radilo o neumitnom okončanju procesa koje je upravo njegova vladavina omogućila, poput „odlaska“ Kosova), nego na formulisanje i tematike i jezika budućeg „patriotskog“ oponiranja pravcu kojim Srbija ide – uz sva meandriranja, pa i koštunjava rikverciranja – nakon dvehiljadite. Šta ovo zapravo znači? Analizirajte teme, opsesije, jezik, stil, uporišne tačke gotovo celog „desnog spektra“ današnje Srbije, i u njemu ćete lako detektovati odjeke i varijacije Miloševićevog drugooktobarskog gunđanja! Bez obzira na nominalno ideološko poreklo, ceo taj spektar od ocvalih otužnih rankovićevaca i krcunovaca ili farsičnih nadrilevičara vučelić-vulinovskog tipa, preko klerikalaca, ultrakonzervativaca, rustikalnih „srpskih domaćina“, pa do manje ili više neprikrivenih ideoloških nacifašista, sve to zapravo razrađuje teze iz tog Miloševićevog govora. Da li to znači da je sve njih Milošević „rodio“? I da i ne: komplikovano je reći šta je tu starije. On je na neki način utemeljio taj današnji diskurs, ali je prethodno takav diskurs rodio njega, u političkom smislu: jer „miloševićizam“ i nije bio drugo nego otrovni eklektički miš-maš u kojem je sve ono najgore iz „levog“ nasleđa spojeno sa ekstremno desničarskim etnonacionalizmom. I zato je danas sasvim „prirodno“ da su u Srbiji, zemlji šljiva i čuda, čegevaristi i ljotićevci složna ekipa zbratimljena u zajedničkom pregnuću. A govornik ih gleda negde odozdo, iz one večne saune, pa se smeška zadovoljno: deco moja, sokolovi moji…

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=953794

—

MIŠA ĐURKOVIĆ: 5. OKTOBAR IZBOR IZMEĐU DVA ZLA ILI DA LI JE MILOŠEVIĆ NAMERNO IZGUBIO

sreda, 06 oktobar 2010

Verujem da se i vama, kao i meni, smučilo ovo jadno petooktobarsko prenemaganje. Gleda čovek kako ovi mučenici to proslavljaju, a nekako mu ih žao. S jedne strane, raspada se sve, nema para u budžetu ni da se isplati onih 5.000 dinara, koje su obećali najsiromašnijim penzionerima, ne znaju šta će sa Telekomom (DS opet nije zakazao skupštinu), Tadić zove sindikate da se priključe njegovoj stranci, preti da ćemo svi da odemo u materinu ako ne glasamo za njegovu stranku koja će, majke mi, da nas uvede u EU 2015. itd…

S druge strane svi moraju na neki način da brane ovih deset propalih godina. Eno, i mučeni Voja stavio ljubičastu kravatu (da bude moderan kao Aca Vučić) i otišao na RTS da, u potpunoj suprotnosti sa onim kako ga narod danas percipira, ipak brani „demokratske promene“ i sve ono što se dešavalo do 2008.

Ako vaš stomak može da podnese još jedan tekst o Petom oktobru, pokušajmo da ovom obeležavanju priđemo na jedan malo drugačiji način.

Pođimo od onoga što je nesumnjivo izazvalo najviše pažnje. To je objavljivanje Slobinog testamentarnog govora. Prvo, videli smo da je Srbija nekad bila država i da su službe ozbiljno radile svoj posao. Dakle, ekipa koja mu je napravila onakvu analizu pravaca nastupanja stranog faktora zaslužuje svaku vrstu poštovanja.

Cvijanović je dobro primetio da većina nas, tada napaljenih, taj govor uopšte nismo registrovali ni slušali. U njemu postoje tri segmenta koji ukazuju na to kako će ići razvaljivanje države. Za onaj prvi – teritorijalna dezintegracija – potpuno je jasno da je apsolutni prioritet. Cepanje srpskog etnčikog prostora i konstrukcija novih nacija i država na našem etničkom tkivu traje već stopedeset godina. Drugi segment – razvaljivanje autonomne ekonomije i okupacija tržišta koja vodi u dalje ekonomsko zaduživanje a time i porobljavanje zemlje – stoji u uskoj vezi sa onim osnovnim pioritetom. Uzgred, Nebojša Katić je jednom dobro primetio da je jedino u Slobino vreme Srbija živela od onog što je proizvodila i da se samo u tih deset godina država nije zaduživala. Današnji dug je toliko veliki da su počeli da ga izražavaju u evrima kako bi delovao manji. Stoga je strahovito licemerno kad Košutnica napada današnju vlast kako loše vodi ekonomiju i kako su plate pre dve godine bile za sto evra veće: i danas, kao i tada, privredu vodi po istim načelima Mlađan Dinkić, samo danas, za razliku od onda, više nema šta da se proda.

KROFORDOVO URNISANJE Najfascinantnije otkriće u Slobinom govoru je onaj treći segment, gde ovaj priča o tome kako će okupator sistematski raditi na razaranju identiteta i slobode mišljenja i stvaranja, što čak ni naučne insitute neće ostaviti na miru da slobodno rade svoj posao. Pominje se i potiskivanje srpskog jezika i razne druge stvari. Ovaj pravac delovanja se pokazuje najubitačnijim, i tu su stranci najviše postigli. U poslenjoj knjizi „Slika, zvuk i moć“ probao sam da rekonstruišem kako je intelektualna armija za rekonstrukciju i razaranje identiteta formirana devedesetih pod okriljme Soros fonda da bi od 2000. do danas, bez obzira na formalne promene vlasti, oni ostali gazde u prosvetnoj politici, muzejima, bilbiotekama, festivalima, ukupnoj kulturnoj politici itd.

Eto, na primer, Sreten Ugričić, o kome se proletost dosta pisalo, već deset godina je na čelu Narodne biblioteke Srbije, koja je inače već godinama zatvorena. Taj gospodin, koji vrlo jasno u svojim delima promoviše stanovište prema kome uopšte ne postoje nacionalne kulture, integrisao je u okviru ponude ove stare srpske institucije i tzv Dokumentacioni centar o ratovima iz devedestih (Drinke Gojković), kojim danas država Srbija u svetu promoviše Sorosevu, odnosno hašku verziju raspada SFRJ. Opet, taj Ugričić je na tom mestu bio i isti posao radio i dok su na čelu države bili pokojni Đinđić i pomenuti Koštunica. Kao što su sve vreme sin i snaja Vojina Dimitrijevića vodili Muzej savremene umetnosti i selekciju umetnika koje ova država predstavlja u inostranstvu na čelu sa svojom najvećom zvezdom Milicom Tomić.

Drugi značajan dokument koji se pojavio je autorski tekst Čarlsa Kroforda u Ringierovom biltenu „Blic“. Ovo pisanije je značajnije od svega što se ovih dana pojavilo u vezi sa komemoracijom Petog oktobra (tu bih izdvojio samo genijalni pohvalni tekst gospođe Meri Vorlik, za koji ovde, nažalost, nema prostora). Ono predstavlja bukvalno ispišavanje po čitavoj političkoj i ostaloj eliti Srbije i veliko poniženje za ovu nesrećnu državu. Inače, kao što je knjiga Tima Maršala „Igra senki“ namerno objavljena već 2002, tako je iz iste kuhinje stigao i ovaj tekst. Cilj je da se bukvalno zapuše usta domaćim akterima i da se čitava akcija oko rušenja Miloševića jasno predstavi kao ono što je i bila: puč koji su organizovali pre svega Englezi i Amerikanci, a gde su domaći izvršioci bili prosto izvođači radova.

Kroford u svom monstruoznom tekstu objašnjava kako je dobio zadatak da ruši Slobu, kako su organizovali domaće snage, šta su sve radili da bi se desio Peti oktobar. Zatim kaže kako su Nemci i Francuzi hteli da se zemlji pomogne, ali su oni to zaustavili(!) Najvažnija je poruka koju nam je posalo u podnaslovu: Srbija će zbog devedestih (dakle zbog vremena u kom se branila od razaranja) ispaštati decenijama, možda i vekovima!

PRVA OBOJENA REVOLUCIJA Treće, u vezi sa prethodnim treba se podsetiti da su objavljena u međuvremenu mnoga važna svedočanstva o tome kako je Peti oktobar izveden i šta se posle dešavalo. Imate pomenutog Maršala, koji objašnjava kako je MI-6 pravio akciju sa jugoslovenskom vojnom obaveštajnom službom, pa vrlo zanimljivu knjigu Bujoševića i Radovanovića, pa nezaobilazno svedočanstvo nekadašnjeg visokog funkcionera srpske civile službe Dragana Filipovića itd.

Posebnu dimenziju svemu ovome daje činjenica da je puč u Srbiji bio prvi iz serije obojenih revolucija, koje su Amerikanci i Englezi pravili kasnije po istom receptu sa manjim ili većim uspehom u bar pet-šest zemalja. Poslednji pokušaj im je propao prošle godine u Iranu. Imate npr. odličan zbornik Natalije Naročnicke o takozvanim obojenim revolucijama, a ruske i mnoge druge bezbednosne strukture izučavaju Otpor kao jedan od najvažnijih novih metoda CIA i MI6 za destabilizaciju zemalja u kojima žele da dovedu „kooperativnu vlast“. Kod nas, međutim, Srđa Popović (bez ikakvog naučnog zvanja) predaje na Fakultetu političkih nauka predmet o nenasilnoj borbi kao navodnoj borbi za demokratiju.

Konačno, kad već sve ovo znamo i kad i vlast i opozicija od bede slave ovaj datum, ostaje pitanje da li je moglo drugačije, i nije li Peti oktobar greška? Čović ovih dana ukazuje na to (a ima i u Filipovićevoj knjizi takođe pouzdano svedočanstvo) da su Ameri već bili spremili pobunu na jugu Srbije, a Klark razradio planove za novu oružanu intervenciju u slučaju da puč ne uspe. Dakle, u igri je bila opcija direktne okupacije i još goreg razaranja zemlje. Milošević je to znao. Kako vreme prolazi, sve mi je bliža teza da je namerno raspisao izbore da bi ih izgubio i tako makar kratkoročno spasao zemlju – pokojni Vinko Đurić mu je, pre raspisivanja izbora, uradio istraživanje javnog mnenja kojim je pokazao da će izgubiti izbore od Koštunice. U svakom slučaju, to jeste bila odluka kompletne elite u Srbiji, koja je mislila da će njegovim žrtvovanjem i kurvanjem uspeti da spase sebe a verovatno i zemlju.

Ukratko, umesto da nas pokidaju u kratkom roku, ovako umiremo polako, kao i većina ostalih zemalja u Evropi, zaduženih do guše, umornih od dekadentne popularne kulture i nevoljnih da prave decu.

Deset godina posle svega, nismo sigurni koja je opcija stvarno bila gora.

P. S. Pridružujem se apelu da u subotu u 13 h dođemo u što većem broju na protest ispred Filozofskog fakulteta, a u nedelju na moleban u Svetosavskom hramu. Dođite da se hrišćanski pomolimo za duše nesrećnika koji svoju bolest i porok hoće da promovišu na ulicama Beograda, a koje neko hoće da instrumentalizuje za prljave političke igre. I da se pomolimo za duše političara koji na takve ucene pristaju i u strahu ili neznanju doprinose demografskom i duhovnom odumiranju ovog naroda i države.

http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5581-mia-urkovi-peti-oktobar-izbor-izmeu-dva-zla-ili-da-li-je-miloevi-izgubio-namerno-.html

 

 

Sever Kosova okupirale jake snage bezbednosti

Evropska unija, NATO i Srbija, uz saglasnost vlade u Prištini, postigli su politički dogovor o neophodnosti borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije na severu Kosova i, na osnovu tog sporazuma, misije Euleksa i Kfora pripremaju obimnu akciju hapšenja osumnjičenih za teška krivična dela u severnom delu Kosovske Mitrovice i okolini, saznaje Danas.

Prema rečima diplomatskih izvora našeg lista iz Brisela, Beograda i Prištine, neophodnost da se sprovede obračun s vođama organizovanog kriminala, odnosno da se „konačno zavede red i mir i osigura bezbednost svih građana“, utvrđena je na sastancima predsednika Srbije Borisa Tadića i visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton, uoči i posle izglasavanja rezolucije o Kosovu u Generalnoj skupštini UN. Za konkretizaciju tog neformalnog političkog sporazuma potom su postali zaduženi kabineti Tadića i Eštonove, u saradnji s misijom Euleksa i MUP Srbije, i uz podršku NATO preko snaga Kfora.

Ipak, prvi dogovor o potrebi konkretne saradnje srpske policije i Euleksa napravljen je još 28. juna, kada je povodom Vidovdana na Kosovu boravio ministar unutrašnjih poslova i zamenik premijera Srbije Ivica Dačić. On je tom prilikom, pored posete manastiru Gračanica koja je „odvukla“ pažnju beogradskih i prištinskih medija, imao neformalni sastanak s čelnim ljudima Misije EU na Kosovu, na kojem je postignuta načelna saglasnost o akcijama međunarodnih snaga protiv osumnjičenih za organizovani kriminal i korupciju na severu KiM, bez obzira koje nacionalnosti bili.

Prištinski list tvrdi da su sever Kosova preksinoć „okupirale“ jake snage bezbednosti, među kojima su francuska žandarmerija, italijanski karabinjeri i u manjem broju kosovska policija. Prema istom izvoru, reč je o „specijalcima“ iz Uroševca i Prištine, koji bi trebalo da učestvuju „u hapšenju vođa kriminala“. Pojačanje mera bezbednosti na severu su u utorak najavila sva tri komandanta snaga bezbednosti na Kosovu – Kfora, Euleksa i Policije Kosova, koji su na konferenciji za novinare obećali da će „promeniti stanje bezakonja i nesigurnosti“.

Koha ditore spekuliše, pozivajući se na nezvanične izvore, da je „oko 20 pripadnika elitnih ruskih vojnih snaga ušlo na Kosovo s jedinim ciljem, a to je da destabilizuju stanje na severu“. Oni su noćili u Zvečanu i sumnja se da su eksploziju na anteni provajdera Ipko pre nekoliko dana izveli upravo oni, kaže izvor lista.

Milan Ivanović, predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog KiM, ukazuje za Danas da je neopravdano to što se bezbednosne mere usmeravaju ka tom delu Kosova.

– Po kosovskoj policiji i Euleksu, svako ko priznaje institucije Srbije i ko ne želi da plaća poreze i takse Hašimu Tačiju je kriminalac. Već nekoliko meseci se pominje lista za hapšenje Srba, na kojoj se nalaze naši političari, predsednici pojedinih opština i privrednici – tvrdi Ivanović. Prema njegovim rečima, i dalje traje propagandni rat protiv srpske zajednice na severu Kosova, „a vlast u Beogradu ne reaguje“.

Kako kaže Milan Ivanović, „neka krenu s hapšenjima, pa ćemo videti kakav će to efekat imati“.

http://www.danas.rs

„Novosti“ izložene pretnjama bombom i ubistvom urednika

Zagreb – Redakcija nedeljnika „Novosti“, koji izdaje Srpsko narodno vijeće, posle jučerašnjih prozivki da je naslovna strana kojom je komentarisala nedavni pad dva hrvatska MIG-a 21 neprimerena, danas je izložena brojnim pretnjama bombama i smrću.

„U sredu, 6. oktobra, redakcija ‘Novosti’ primala je tokom celog prepodneva pretnje putem elektronske pošte i telefona, u kojima se nedvosmisleno i jasno govori da će na ‘redakciju biti bačena bomba, a urednik Rade Dragojević izgubiti glavu'“, navodi se u saopštenju koje je redakcija uputila medijima.

„Ako se desi išta od toga, odgovornima ćemo smatrati ministra odbrane Branka Vukelića, načelnika Glavnog štaba Oružanih snaga Hrvatske Josipa Lucića, predsednika Hrvatskog helsinškog odbora Ivana Zvonimira Čička, koji su u utorak, 5. oktobra, tokom celog dana u svojim saopštenjima i javnim istupima huškali javnost i pozivali na linč članova redakcije, zlonamerno interpretirajući našu naslovnicu“.

„‘Novosti'“ ove pretnje shvataju ozbiljno i prijavile su ih policiji. Zbog ozbiljnosti situacije, očekujemo da će vrhovni komandat Oružanih snaga, predsednik Ivo Josipović i premijerka Jadranka Kosor svoje potčinjene pozvati na odgovornost“, navodi se u saopštenju.

Najnoviji brojnedeljnika objavio je fotografije dva miga s naslovom „Obadva, obadva su pala!“ koji aludira na nedavnu nesreću i pad dva MiG-a 21 prilikom vojne vežbe kada je teško povređena i srpkinja koja se iz izbeglištva vratila u Hrvatsku.

http://www.danas.rs

http://www.novossti.com/

Плато

Успех револуционарне, 5. октобарске власти: нису још почела стрељања!

Аутор: Данило Тврдишић, Лазар Златковић, Објављено: 06. 10. 2010.

„Неосновано је и неистинито рећи да је данас све исто. Разлика је изузетна и направљен је велики квалитативни искорак”, нагласио је он и додао “да нас огромни домети Петог октобра не лишавају уверења да смо могли више и да морамо много више”. Борис Тадић

А шта је то урађено и који су то „историјски домети“ петооктобарског преврата и револуционарне власти ДОС-а:

1. Донешен је сепаратистички статут Војводине који отвара пут држави Војводини

2. Сепаратисти у Рашкој области под вођством муфтије Зукорлића прете аутономијом и позивају стране посматраче

3. Косово је под пуном окупацијом Еулекса

4. Црна Гора постала самостална и нова антисрпска државолика творевина

5. Хаг је постао „сигурна кућа“ за највеће браниоце српских огњишта

6. Избеглице су још увек у камповима

7. Једина популациона политика власти је – Геј парада

8. Најмање 1000 угашених српских села

9. Незабележена спрега тајкуна и власти

10. Најмање милион гладних

11. Више од милион незапослених

12. Најмање плате у Европи

13. Опљачкана државна имовина и(ли) продата у бесцење

14. Народна библиотека не ради

15. Народни музеј не ради

16. САНУ се више не бави политиком и својим народом

17. Антисрпски НВО сектор и даље вршља Србијом

18. Војска сведена на парадну јединицу

19. Медији у потпуности окупирани

20. Стране банке раде у Србији под најповољнијим условима, а домаће уништене…

21…

22…

Могло је више. Нису још почела масовна стрељања.

Доста је!

Изађи на протест у суботу, 9. октобра, 13:00 Студентски плато!

Двери српске

Београд је свет

http://www.slavisasavic.com/index.php

Цена злата

Цене злата у полугама достигле су данас на Лондонској берзи метала нови историјски рекорд од 1.340,20 долара за фину унцу, након што су повећане за још 1,8 одсто.

На америчком тржишту племенитих метала, цене злата за испоруке у децембру су такође достигле рекордних 1.341,70 долара за унцу, испровоциране падом вредности долара у односу на корпу водећих светских валута, пренеле су агенције.

Аналитичари истичу да инвеститоре у свету није обузео оптимизам, упркос многобројним информацијама да је економска криза завршена, тако да и даље улажу у злато које је већ затрпало трезоре банака.

У поседу инвеститора је сада 30.000 тона злата или шестина светских резерви, што је више од златних резерви свих централних банака заједно, указала је консалтинг компанија ГФМС.

Долазак кризе је довео до коренитих промена, тако да су инвеститори прошле године, први пут за претходне три деценије, купили више злата од јувелира.

Према подацима Светског савета за злато, инвестициона тражња је 2009. била на нивоу од 1.893 тоне, а јувелирска 1.759 тона, а средином 2010. на нивоу од 2.789 односно 2.667 тона, па су банкама поново затребали сефови.

„Фондови, корпорације и богати приватни клијенти све више траже услуге чувања злата”, изјавио је Питер Смит, начелник сектора за сефове Џеј-Пи Морган Чејза.

Према усаглашеној прогнози њујоршке агенције Блумберг, цена злата ће достићи врхунац од 1.350 долара за унцу у трећем тромесечју 2011. године, а затим ће почети да опада и крајем 2014. ће коштати мање од 1.100 долара.

Представници Лондонске асоцијације трговаца златом (ЛБМА) оптимистичније гледају на кретање цене. Више од четвртине учесника недавне конференције ЛБМА у Берлину рекло је да очекује раст цене у овој години на 1.500, па чак и 2.000 долара за фину унцу.

Најбогатији људи планете су на економске проблеме одговорили великом куповином злата, у неким случајевима на тоне, објавио је Ројтерс, позивајући се на банкаре који послују са богатом клијентелом.

„Они инвестирају не само у фондове и фјучерсе, већ откупљују и златне полуге”, цитирала је британска агенција Џозефа Стадлера, директора глобалне подружнице УБС за рад са екстрабогатим клијентима, чија актива премашује 50 милијарди долара.

Страх од поновног економског пада подстакао је код најбогатијих људи апетите за драгоценим металима. Таквим клијентима банка препоручије да у злату држе седам до десет одсто своје имовине.

„Слабљење монетарне политике у Јапану повећава улогу злата као средства штедње у условима блаже кредитно-монетарне политике у свету” изјавио је за Блумберг стратег за племените метале УБС Едел Тали, додајући да цене подстиче и опасност од нове девалвације водећих светских валута.

Танјуг

.

Повезани постови:

Динаризација

Предлог – радна верзија

Kако Млада Србија да врати дугове?

Ima para, nema para

Srbija kao Somalija

СРПСКИ DAVOS

Demonija novca

Продана земља

БЕРЗА

Евро ће нестати а долар крахирати

 

Муфтија и Бошњаци

Јово Бакић

Недавно је пораз кошаркаша Србије од Турске на светском првенству у кошарци понукао неколико стотина Новопазараца да изађу на улицу и прославе победу, кличући наизменично на турском и нашем заједничком језику који различито зовемо. Парадокс тешко да може бити већи: клицали су земљи која је хиљадама километара удаљена од њих и славили пораз државе у којој живе, а да већина њих није кадра говорити језик земље чију су победу славили док им је званични језик земље у којој живе матерњи. Штавише, њихов верски вођ, који све израженије политичке амбиције показује, рекао је јавно и без двоумљења да је навијао „апсолутно” за Турску. Није на одмет приметити да се све одвијало у међународном контексту притисака на Србију због Декларације о Космету.

Тужне су и забрињавајуће наведене чињенице. У овој политичкој заједници очевидно има грађана који је не доживљавају својом и који се у њој осећају несрећнима, па сваки њен неуспех доживљавају као сопствени тријумф. Разлози за то се превасходно налазе у колективним сећањима на страдања у ратовима, на привилегован положај муслимана у Османском царству и на осећај неравноправности неких Бошњака у Краљевини Србији, и Југославијама, без обзира на то да ли је овај осећај оправдан. Утолико су национално несвесни муслимани рашке области поступно, на основу супротстављености хришћанима српске националне припадности, и сами стицали националну свест кроз читав 20. век. На његовом почетку осећали су се Турцима, иако с њима нису делили језик, да би неки од њих постајали Срби, а већи део почео је, благодарећи и делању комунистичке елите СФРЈ, градити националну свест на основу конфесионалног идентитета. Напослетку, постали су Бошњаци током ратова за југословенско наслеђе деведесетих. Но, колико је тај идентитет променљив говори и чињеница да се врло лако могу поистоветити са Турском, вероватно зато што се ради о наследници Османског царства која стиче све више моћи и истиче неоосманске империјалне амбиције.

Па ипак, најмање што је народу на овом простору потребно, независно да ли се ради о Србима или Бошњацима, јесте заоштравање политичке ситуације. Држава Србија и њени политички вођи треба да учине све што је у њиховој моћи да поправе материјални положај становништва Санџака и да стално делима и речима доказују да су Бошњаци равноправни грађани Србије. Потребно је да интелектуална елита буде благонаклона према Бошњацима и трпељива према исламској конфесији, те да позива грађане Србије муслиманске вероисповести да долазе у Београд, Ниш и Нови Сад на студије, да им показују наклоност људи којима верска и национална припадност нису најважније у животу, већ се људскост и стручност цене изнад групних припадности. Такво држање елите могло би имати пресудан значај на ублажавање ставова ширих друштвених слојева. Средства масовног општења требало би да подстичу осећања судбинског заједништва, а никако не супротстављених интереса и вредности. Политика међунационалне трпељивости покојног премијера Ђинђића, као и бившег премијера Коштунице, донела је плода, јер некада ратоборни Сулејман Угљанин постао је разборит попут увек умереног Расима Љајића. Њих двојица воде национално и државно одговорну политику, иако једнога нажалост карактерише и прилична мера ауторитарности. Могуће је да ће се и муфтија Зукорлић бавити превасходно религијским стварима (јер сунитским верским великодостојницима иначе не пристаје демагошко бављење политиком) ако му држава приступи на начин који су Ђинђић и Коштуница својевремено умели показати. Но, још је важније да се грађанима Србије, без обзира на страначку, класну, верску и националну припадност, омогући што већа једнакост шанси за напредовање у привредном, културном и политичком животу. Тиме ће се утицај националистичке демагогије, ако не спречити, оно бар ослабити.

Уистину, ми смо браћа која најчешће нису свесна своје блискости, већ се умеју кадшто и мрзети зато што сматрају да је једна религија боља од друге; а неретко се нетрпељивост јавља и зато што Бошњаци сматрају да нису равноправни у привредном, културном и политичком животу са Србима. Међутим, ако нисмо способни, без обзира на верске и националне разлике, да се међусобно трпимо, уважавамо, па и да саосећамо једни с другима, трудећи се да сви грађани буду истински равноправни, онда не испуњавамо основне захтеве човечности и црно нам се пише. Бићемо лак плен јачих од нас, окретаће нас једне против других, манипулисаће нама као у последњих 20 година, па ћемо у међусобној мржњи показати и мањак основне интелигенције. Неће нам бити први пут, али то није никаква утеха.

Доцент на Филозофском факултету у Београду

Политика, 05.10.2010.

После 10 година…

5. октобар 2010.

Један од основних проблема савремене породице је тај што је раслабљена у својој основи. Породицу данас не воде здраворазумни ставови већ је воде медији и једно универзално потрошачко друштво.

Очеви су постали жене, а мајке су постале мушкарци које кидају за успехом и постављају се као безусловне вође. Отац не представља ауторитет него медиокритет који има страх од свега, мајке су морале преузети одговорност у недостатку менталне снаге мушкарца и представљају физички стуб који је Бог дао оцу.

Ретке су породице у којима је жена прави традиционални стуб и подршка, а мушкарац не плашљивац или деспот него вођа без страха од живота који тој жени улива сигурност и поверење, а деци даје пример.

Деца из “Нових породица” су смекшана. Без примера правих вредности утапају се у медиокритетске друштвене норме и губе свој идентитет. Велики број те деце израста у подељене личности, шизофренична су јер не проналазе себе – не проналазе се јер немају пример, модел по коме би се идентификовала. Тада се одају зависностима и разним сексуалним опредељењима… Не сазревају као људи већ као бића која су ту само да преживе када већ постоје, без своје намене и разлога да живе за сутра.

Тако раслабљена “Нова српска” породица васпитава децу према вредностима модерног поретка: материјалним, све прихваћеним и друштвено прихватљивим вредностима. Медиокритетско васпитање ће већ у следећој генерацији породице потпуно раслабити личност и створити Универзално друштво – грађанина света.

Докле год будемо учили децу да је Косово нека географска површина 500 километара од нас, да рат у Босни нема везе са нама, да је живи пренос бомбардовања Ирака атракција, добар ријалити и да су монструми и приказе играчке за децу – нећемо заслужити више од онога што нам светска власт каже да нам је довољно. Нећемо бити здравији више него што нам светска здравствена организација каже да смо здрави и утолико и друштвено прихваћени.

Молимо се Богу за нашу децу, за бистар ум нас родитеља и за благодат српској породици.

Са Божијим благословом и вером у породицу Александар Арсенин

Двери српске

—

Како је за ДВЕРИ СРПСКЕ изјавио Миладин Добријевић, смењени члан Одбора за преговоре са Владом испред Независног синдиката полиције (НСП), данас, 5. октобра са почетком у 12 часова испред Владе Србије биће одржан протест дела незадовољног чланства НСП-а и Полицијског синдиката Србије.

Разлози за протест су непоштовање одлуке Владе о потписивању посебног колективног уговора за припаднике полиције и други синдикални проблеми.

Информативна служба Српског сабора Двери

Kakva vlada takva i parada

Skup u organizaciji Dveri srpske

Boško Ćirković Škabo

Beogradski sindikat

Pozivam sve dobronamerne građane da u subotu 9. oktobra u 13 časova dođu na plato ispred Filozofskog fakulteta, na uredno prijavljeni nestranački skup „Kakva vlada takva i parada“  i označimo prvi dan pobune protiv bahatog režima.

BEZ obzira na to da li zaista doživljavaju konstantnu diskriminaciju i represiju zbog svog seksualnog opredeljenja ili su samo podlegli intenzivnoj propagandi koja ih navodi da se tako osećaju, svim građanima ove zemlje želim da u što skorije vreme razreše te probleme. Onda će shvatiti ograničenja sa kojima se svakodnevno sreću npr. njihovi partijski neopredeljeni sugrađani, po svim drugim atributima predstavnici po njima nekakve neprijateljski nastrojene većine.

Vođe LGBT NVO sektora su samo našli komforno uhlebljenje u delovanju po konvencionalnim medijima i internetu. To što se gro njihove „borbe“ svodi na kopiranje već postojećih ispada svetskih pop-provokatora i igranja na kartu šoka stanovništva katastrofalne obrazovne strukture, samo je dokaz kapaciteta i iskrenosti. Netolerancija koju i sami ispoljavaju prilikom javnih nastupa je samo odraz vaspitanja. Zbog ekvivalentnih stvari policija bukvalno kidnapuje i pleni kompjutere, bez pomena ljudskih prava ili umetničke slobode figurativnog izražavanja. Zato se dokazani intelektualci svih seksualnih orijentacija slabo bakću njihovim aktivnostima.

Od prošlogodišnjeg otkazivanja LGBT skupa, usled nespremnosti organizatora da prihvati za poreske obveznike jeftiniju rutu, i „zabrinutosti“ pojedinih ambasadora „evropskih partnera“, kampanja nije prestala. Zakon protiv diskriminacije, usvojen uobičajeno namaknutom većinom, uz potpuno ignorisanje predloga glavnih verskih zajednica u Srbiji (duhovnih predstavnika zbirnog procenta populacije o kojem stranke vladajuće koalicije mogu samo da sanjaju), ključna je institucionalna potpora ogranizaciji. Medijska pompa je samo pojačala utisak da je za tu svrhu ekskluzivno i donet jer pripadnici drugih manjinskih grupacija dobro znaju koliko je doprineo smanjenju diskriminacije.

Argumentacija kojom se vlastodršci intenzivno služe da opravdaju potrebu za paradom, uprkos protivljenju ogromnog dela stanovništva (uslov za evrointegracije i poboljšanje turizma), uzevši u obzir da ni u pojedinim članicama Unije nikada nije održana, kao i dolazak sve većeg broja stranih turista na manifestacije „konvencionalnog“ karaktera, prevedena na srpski znači: naredili su nam i pristali smo bez pogovora.

Ko to poboljšanjem poštovanja ljudskih prava smatra gušenje glasa razuma, koji ukazuje na opasnost negativnog prirodnog priraštaja po državu, koju bi dodatno povećali istopolni brakovi i, ne daj bože, dozvola da se u takvoj neprirodnoj zajednici usvajaju deca? Oni čiji su avioni tu istu decu, bez dozvole SB UN, zasuli konvencijama zabranjenim kasetnim bombama? Da li želimo da budemo deo takve „porodice“? Koliko je ljudi glasalo za to? Vlast očigledno ne zanima, kad ne dopušta da se jasno i glasno izjasnimo. Svako ko načne ovu temu je u najmanju ruku medijski žigosan kao zlonameran i nazadan.

Činjenica da se godinama, spolja i iznutra, pripremaju teren i uloge koje građani, sa obe strane policijskog kordona, treba da odigraju u zakazanom terminu, zastrašujuća je. Za takvu atmosferu je najodgovornija vlast ove zemlje, spremna da poslušno upotrebi svu silu kojom raspolaže protiv svojih građana, dok sa druge strane nema hrabrosti da se pozove na Kumanovski sporazum, kako bi obezbedila svetinje na KiM. Ko će u takvim uslovima biti odgovoran za moguće nemile događaje na ulicama Beograda? Ko će platiti ceh? Vlada očigleno neće, moraćemo opet mi, obični građani, poreski obveznici, obespravljeni u sopstvenoj zemlji.

Zato pozivam sve dobronamerne građane da u subotu 9. oktobra u 13 časova dođu na plato ispred Filozofskog fakulteta, na uredno prijavljeni nestranački skup „Kakva vlada takva i parada“. Da, samo pod zastavom zemlje u kojoj živimo i koju volimo, označimo prvi dan pobune protiv bahatog režima. Da se upoznamo, družimo i pošaljemo sliku brojnosti i jedinstva kulturnih, miroljubivih i porodičnih ljudi, uz jasan apel vlastodršcima da otkažu „Paradu ponosa“ a svima ostalima da, u slučaju oglušivanja o zahtev, daju sve od sebe da ne odigraju zadate uloge.

Večernje novosti, 03.10.2010.

Povezan post:

ПОНОС

Пећ

Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу – Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010.