Sredina

.
Teofil Pancic

nuspojave >

Tatko na sokolovi

 

Da li je jedan Miloševićev „opominjući“ govor rodno mesto tema, jezika i stila cele današnje „patriotske“ opozicije

Kome uopšte treba, u ovim zbunjenim obljetničkim danima, još jedna kolumna o The Petom oktobru? Nikome, a ovom kolumnisti ponajmanje. Hajde, dakle, da ga ignorišemo i da, po pajtonovskom receptu, pišemo o „nečemu sasvim drugačijem“? E, cvrc: ima tako nekad nekih povoda koje se ne da ni preskočiti ni zaobići, tako su se nekako centrirali u našim životima da im ne možeš ništa: čega god da se dohvatiš, nužno je označeno i ozračeno tim kontekstom.

Zato ni ja ipak neću daleko: samo tri dana unazad, do drugog oktobra te iste godine 2000. Naime, sudeći po aktuelnom talasu oduševljavanja i lučenja firnajza po kojekakvim rodoljubačkim novinama i portalima (Pečat, Standard, NSPM…), toga se dana dogodilo nešto epohalno, samo što mi, glupavi savremenici, zabavljeni svojim nižerazrednim opsesijama i izdajničkim impulsima, toga nismo bili tada svesni; a kako da i budemo kad smo tako obični i nikakvi? Nemamo mi vizionarske sposobnosti kakve je imao Milošević Slobodan, u tom trenutku tek građanin koji se bez nekog jasnog razloga i važećeg ovlašćenja motao po predsedničkoj vili na Dedinju, bajajući o nekakvom „drugom izbornom krugu“, u kojem će se grešni Srbi naprasno opsetiti zašto su ga voleli svih onih pustih godina, i zašto bi mogli da ga vole još malo, sad kad mu je ljubav najpotrebnija. Tjah, na koncu ipak ne beše po njegovom, ali ovo nije priča o tome, to već svi znamo. Nego o drugooktobarskom Miloševićevom obraćanju „poštovanim građanima“ Srbije, a u čijim brojnim slojevima i teškim umnim složenostima – po kakvima je inače bio nadaleko poznat – naši recentni rodoljupci najedared otkrivaju neslućene misaone dubine.

Ovaj je pompezno „rehabilitovani“ tekst sada lako dostupan svima zainteresovanima, pa neću arčiti silan prostor na njegovo detaljno prepričavanje. Dovoljno je reći da Milošević tu očinski upozorava građane Srbije da su – ne pokazavši dovoljno entuzijazma da svojim glasovima legitimišu nastavak njegove Istorijske Misije – opasno zabrazdili stranputicom, i da im je ovo poslednji trenutak da se prizovu pameti. Nije mi meni do mene – kaže Milošević – nego do Srbije, koja ima načisto da propadne ako je lišite mog mudrog vođstva i predate se lažnim, satanskim čarima Novog svetskog poretka, koji vam ionako već neko vreme potajno ubacuje drogu u piće, pa ne znate, deco moja, šta radite i kuda srljate. Sasvim ozbiljno, Milošević nabraja pošasti koje će stići Srbiju lišenu njega i njegovih: ostaće bez Kosova (‘ajde?! Sva sreća da je u tom trenutku, pre nego što tri dana docnije stvari krenuše po zlu, ceo Prizren još uredno uplaćivao porez u beogradsku kasu, a po Uroševcu se šetali ljupki srpski mupovci i delili deci bombone, donaciju iz Bambilenda), posle će da ode i Sandžak (kuda tačno?), a Vojvodina će, ni manje ni više, postati deo Mađarske. Eto vidite, tada nam je to bilo smešno, ali ja pre neki dan u Pančevu ne mogoh ni pivo da popijem, jer nisam imao dovoljno forinti… Obaška što mi je opaki carinik Lajoš kod mosta na Tamišu zaplenio sve srpske novine, tvrdeći da je to opasan iredentistički propagandni materijal. Toliko sam se najedio da sam sprejom nacrtao ocila na velikom spomeniku Lajošu Košutu, koji dominira glavnim pančevačkim Trgom Petefija Šandora! Dalje veli Milošević: građani Srbije opako će osiromašiti, i zavladaće kriminal. Baš tako veli, a mi se, s naknadnom pameću i kajanjem zbog nepravednog odnosa prema tom požarevačkom gorostasu, prisećamo kako ni nezamislivo osiromašenje ogromnog broja ljudi, ni sveprisutni kriminal i mafiozi kao medijski i vaskoliko protežirani i zaštićeni društveni uzori nikako nisu bili obeležje njegove decenije na vlasti, ma jok, to nam se samo činilo, jer smo podlegli imperijalističkoj propagandi. Ima li još? Ima, dakako, sve u tom stilu. Od Srbije ni kamen na kamenu neće ostati, propašćemo na svim planovima, okupiraće nas, zavešće nam strahovladu goru od one koju je jedan potonji sledbenik te poetike zamislio u futurističkom horor romančiću Leposava.

Zašto bi (danas) uopšte bila važna banalna mudrovanja jednog grotesknog mediokriteta natprosečnog jedino po potencijalu za destrukciju? Naravno, „po sebi“ to je tek beznačajna i bezvredna makulatura, potrebna i korisna jedino istoričarima koji će se baviti tim periodom istražujući ključno pitanje: kako je sve to bilo moguće. Ali ima tu nešto drugo: zaista, ako iole pažljivo pročitaš ovaj Miloševićev solilokvij, uvidećeš da u njemu stvarno ima nečega profetskog. Samo što se anticipatorska moć govornika ne odnosi na relevantno i iole suvislo predviđanje budućnosti Srbije (osim tamo gde se radilo o neumitnom okončanju procesa koje je upravo njegova vladavina omogućila, poput „odlaska“ Kosova), nego na formulisanje i tematike i jezika budućeg „patriotskog“ oponiranja pravcu kojim Srbija ide – uz sva meandriranja, pa i koštunjava rikverciranja – nakon dvehiljadite. Šta ovo zapravo znači? Analizirajte teme, opsesije, jezik, stil, uporišne tačke gotovo celog „desnog spektra“ današnje Srbije, i u njemu ćete lako detektovati odjeke i varijacije Miloševićevog drugooktobarskog gunđanja! Bez obzira na nominalno ideološko poreklo, ceo taj spektar od ocvalih otužnih rankovićevaca i krcunovaca ili farsičnih nadrilevičara vučelić-vulinovskog tipa, preko klerikalaca, ultrakonzervativaca, rustikalnih „srpskih domaćina“, pa do manje ili više neprikrivenih ideoloških nacifašista, sve to zapravo razrađuje teze iz tog Miloševićevog govora. Da li to znači da je sve njih Milošević „rodio“? I da i ne: komplikovano je reći šta je tu starije. On je na neki način utemeljio taj današnji diskurs, ali je prethodno takav diskurs rodio njega, u političkom smislu: jer „miloševićizam“ i nije bio drugo nego otrovni eklektički miš-maš u kojem je sve ono najgore iz „levog“ nasleđa spojeno sa ekstremno desničarskim etnonacionalizmom. I zato je danas sasvim „prirodno“ da su u Srbiji, zemlji šljiva i čuda, čegevaristi i ljotićevci složna ekipa zbratimljena u zajedničkom pregnuću. A govornik ih gleda negde odozdo, iz one večne saune, pa se smeška zadovoljno: deco moja, sokolovi moji…

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=953794

MIŠA ĐURKOVIĆ: 5. OKTOBAR IZBOR IZMEĐU DVA ZLA ILI DA LI JE MILOŠEVIĆ NAMERNO IZGUBIO

sreda, 06 oktobar 2010

misadjurkovic_kolumna
Verujem da se i vama, kao i meni, smučilo ovo jadno petooktobarsko prenemaganje. Gleda čovek kako ovi mučenici to proslavljaju, a nekako mu ih žao. S jedne strane, raspada se sve, nema para u budžetu ni da se isplati onih 5.000 dinara, koje su obećali najsiromašnijim penzionerima, ne znaju šta će sa Telekomom (DS opet nije zakazao skupštinu), Tadić zove sindikate da se priključe njegovoj stranci, preti da ćemo svi da odemo u materinu ako ne glasamo za njegovu stranku koja će, majke mi, da nas uvede u EU 2015. itd…

S druge strane svi moraju na neki način da brane ovih deset propalih godina. Eno, i mučeni Voja stavio ljubičastu kravatu (da bude moderan kao Aca Vučić) i otišao na RTS da, u potpunoj suprotnosti sa onim kako ga narod danas percipira, ipak brani „demokratske promene“ i sve ono što se dešavalo do 2008.

Ako vaš stomak može da podnese još jedan tekst o Petom oktobru, pokušajmo da ovom obeležavanju priđemo na jedan malo drugačiji način.

Pođimo od onoga što je nesumnjivo izazvalo najviše pažnje. To je objavljivanje Slobinog testamentarnog govora. Prvo, videli smo da je Srbija nekad bila država i da su službe ozbiljno radile svoj posao. Dakle, ekipa koja mu je napravila onakvu analizu pravaca nastupanja stranog faktora zaslužuje svaku vrstu poštovanja.

Cvijanović je dobro primetio da većina nas, tada napaljenih, taj govor uopšte nismo registrovali ni slušali. U njemu postoje tri segmenta koji ukazuju na to kako će ići razvaljivanje države. Za onaj prvi – teritorijalna dezintegracija – potpuno je jasno da je apsolutni prioritet. Cepanje srpskog etnčikog prostora i konstrukcija novih nacija i država na našem etničkom tkivu traje već stopedeset godina. Drugi segment – razvaljivanje autonomne ekonomije i okupacija tržišta koja vodi u dalje ekonomsko zaduživanje a time i porobljavanje zemlje – stoji u uskoj vezi sa onim osnovnim pioritetom. Uzgred, Nebojša Katić je jednom dobro primetio da je jedino u Slobino vreme Srbija živela od onog što je proizvodila i da se samo u tih deset godina država nije zaduživala. Današnji dug je toliko veliki da su počeli da ga izražavaju u evrima kako bi delovao manji. Stoga je strahovito licemerno kad Košutnica napada današnju vlast kako loše vodi ekonomiju i kako su plate pre dve godine bile za sto evra veće: i danas, kao i tada, privredu vodi po istim načelima Mlađan Dinkić, samo danas, za razliku od onda, više nema šta da se proda.

KROFORDOVO URNISANJE Najfascinantnije otkriće u Slobinom govoru je onaj treći segment, gde ovaj priča o tome kako će okupator sistematski raditi na razaranju identiteta i slobode mišljenja i stvaranja, što čak ni naučne insitute neće ostaviti na miru da slobodno rade svoj posao. Pominje se i potiskivanje srpskog jezika i razne druge stvari. Ovaj pravac delovanja se pokazuje najubitačnijim, i tu su stranci najviše postigli. U poslenjoj knjizi „Slika, zvuk i moć“ probao sam da rekonstruišem kako je intelektualna armija za rekonstrukciju i razaranje identiteta formirana devedesetih pod okriljme Soros fonda da bi od 2000. do danas, bez obzira na formalne promene vlasti, oni ostali gazde u prosvetnoj politici, muzejima, bilbiotekama, festivalima, ukupnoj kulturnoj politici itd.

Eto, na primer, Sreten Ugričić, o kome se proletost dosta pisalo, već deset godina je na čelu Narodne biblioteke Srbije, koja je inače već godinama zatvorena. Taj gospodin, koji vrlo jasno u svojim delima promoviše stanovište prema kome uopšte ne postoje nacionalne kulture, integrisao je u okviru ponude ove stare srpske institucije i tzv Dokumentacioni centar o ratovima iz devedestih (Drinke Gojković), kojim danas država Srbija u svetu promoviše Sorosevu, odnosno hašku verziju raspada SFRJ. Opet, taj Ugričić je na tom mestu bio i isti posao radio i dok su na čelu države bili pokojni Đinđić i pomenuti Koštunica. Kao što su sve vreme sin i snaja Vojina Dimitrijevića vodili Muzej savremene umetnosti i selekciju umetnika koje ova država predstavlja u inostranstvu na čelu sa svojom najvećom zvezdom Milicom Tomić.

Drugi značajan dokument koji se pojavio je autorski tekst Čarlsa Kroforda u Ringierovom biltenu „Blic“. Ovo pisanije je značajnije od svega što se ovih dana pojavilo u vezi sa komemoracijom Petog oktobra (tu bih izdvojio samo genijalni pohvalni tekst gospođe Meri Vorlik, za koji ovde, nažalost, nema prostora). Ono predstavlja bukvalno ispišavanje po čitavoj političkoj i ostaloj eliti Srbije i veliko poniženje za ovu nesrećnu državu. Inače, kao što je knjiga Tima Maršala „Igra senki“ namerno objavljena već 2002, tako je iz iste kuhinje stigao i ovaj tekst. Cilj je da se bukvalno zapuše usta domaćim akterima i da se čitava akcija oko rušenja Miloševića jasno predstavi kao ono što je i bila: puč koji su organizovali pre svega Englezi i Amerikanci, a gde su domaći izvršioci bili prosto izvođači radova.

Kroford u svom monstruoznom tekstu objašnjava kako je dobio zadatak da ruši Slobu, kako su organizovali domaće snage, šta su sve radili da bi se desio Peti oktobar. Zatim kaže kako su Nemci i Francuzi hteli da se zemlji pomogne, ali su oni to zaustavili(!) Najvažnija je poruka koju nam je posalo u podnaslovu: Srbija će zbog devedestih (dakle zbog vremena u kom se branila od razaranja) ispaštati decenijama, možda i vekovima!

PRVA OBOJENA REVOLUCIJA Treće, u vezi sa prethodnim treba se podsetiti da su objavljena u međuvremenu mnoga važna svedočanstva o tome kako je Peti oktobar izveden i šta se posle dešavalo. Imate pomenutog Maršala, koji objašnjava kako je MI-6 pravio akciju sa jugoslovenskom vojnom obaveštajnom službom, pa vrlo zanimljivu knjigu Bujoševića i Radovanovića, pa nezaobilazno svedočanstvo nekadašnjeg visokog funkcionera srpske civile službe Dragana Filipovića itd.

Posebnu dimenziju svemu ovome daje činjenica da je puč u Srbiji bio prvi iz serije obojenih revolucija, koje su Amerikanci i Englezi pravili kasnije po istom receptu sa manjim ili većim uspehom u bar pet-šest zemalja. Poslednji pokušaj im je propao prošle godine u Iranu. Imate npr. odličan zbornik Natalije Naročnicke o takozvanim obojenim revolucijama, a ruske i mnoge druge bezbednosne strukture izučavaju Otpor kao jedan od najvažnijih novih metoda CIA i MI6 za destabilizaciju zemalja u kojima žele da dovedu „kooperativnu vlast“. Kod nas, međutim, Srđa Popović (bez ikakvog naučnog zvanja) predaje na Fakultetu političkih nauka predmet o nenasilnoj borbi kao navodnoj borbi za demokratiju.

Konačno, kad već sve ovo znamo i kad i vlast i opozicija od bede slave ovaj datum, ostaje pitanje da li je moglo drugačije, i nije li Peti oktobar greška? Čović ovih dana ukazuje na to (a ima i u Filipovićevoj knjizi takođe pouzdano svedočanstvo) da su Ameri već bili spremili pobunu na jugu Srbije, a Klark razradio planove za novu oružanu intervenciju u slučaju da puč ne uspe. Dakle, u igri je bila opcija direktne okupacije i još goreg razaranja zemlje. Milošević je to znao. Kako vreme prolazi, sve mi je bliža teza da je namerno raspisao izbore da bi ih izgubio i tako makar kratkoročno spasao zemlju – pokojni Vinko Đurić mu je, pre raspisivanja izbora, uradio istraživanje javnog mnenja kojim je pokazao da će izgubiti izbore od Koštunice. U svakom slučaju, to jeste bila odluka kompletne elite u Srbiji, koja je mislila da će njegovim žrtvovanjem i kurvanjem uspeti da spase sebe a verovatno i zemlju.

Ukratko, umesto da nas pokidaju u kratkom roku, ovako umiremo polako, kao i većina ostalih zemalja u Evropi, zaduženih do guše, umornih od dekadentne popularne kulture i nevoljnih da prave decu.

Deset godina posle svega, nismo sigurni koja je opcija stvarno bila gora.

P. S. Pridružujem se apelu da u subotu u 13 h dođemo u što većem broju na protest ispred Filozofskog fakulteta, a u nedelju na moleban u Svetosavskom hramu. Dođite da se hrišćanski pomolimo za duše nesrećnika koji svoju bolest i porok hoće da promovišu na ulicama Beograda, a koje neko hoće da instrumentalizuje za prljave političke igre. I da se pomolimo za duše političara koji na takve ucene pristaju i u strahu ili neznanju doprinose demografskom i duhovnom odumiranju ovog naroda i države.

http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5581-mia-urkovi-peti-oktobar-izbor-izmeu-dva-zla-ili-da-li-je-miloevi-izgubio-namerno-.html

 

 

5 Responses to Sredina

  1. Varagić Nikola каже:

    Десет слупаних година

    Аутор: Ратко Дмитровић

    Свуда по свету, бар до сада, револуције су јеле своју децу, само су у Србији деца појела своју револуцију. Да, ради се о октобарској револуцији из 2000. године, када су оно “демократске снаге Србије” рушиле и срушиле Милошевића.

    Шта све тада нису обећавали; Србија у Европској унији већ 2006. године, европски стандард за три године, најмање стотину милијарди страних инвестиција, пола милиона нових радних места у року од годину дана, моментални повратак српских безбедносних снага на Косово и Метохију (у складу са Кумановским договором), подизање неколико мостова преко Дунава и Саве, изградњу стотине километара аутопутева, велики економски развој, повратак у Србију оних који су је напустили “због Милошевића”, а ради се о младим и образованим људима…

    То су обећавали, а шта је урађено? Где је и каква је данас Србија а где су и какви су “револуционари” из октобра 2000. године.

    Пре неки дан објављен је службени податак да се од свих република бивше Југославије најтеже живи у Србији. Најнижа месечна примања су у Србији, од Србије су бољи сви други; Хрватска, Македонија, Црна Гора…чак и Албанија која је свима служила за спрдњу.

    Револуционари су од Милошевића 2000. године преузели Србију са три милијарде марака спољног дуга и свим великим привредним системима у власништву државе. Данашњи дуг Србије десет пута је већи, тридесет милијарди евра, а у међувремену је готово све распродато.

    Уништене су четири највеће српске банке (Беобанка, Југобанка, Инвестбанка и Београдска банка) само да би се могла распродати српска предузећа, јер је привреда Србије у преко 90 процената била везана за ове четири банке. Отети су њихови рачуни, просторије у строгом центру Београда, зграде, хиљаду филијала од Сомбора до Врања…

    Уместо тих банака, да се народу замажу очи, основана је Национална штедионица која је за рекордно кратко време и рекордно мале паре продата странцима. Наравно, уз дебелу провизију која је завршила у џеповима петорице “револуционара”. Сви знају њихова имена.

    Ниједан некада велики привредни систем данас не постоји, или је умањен стотину пута. Србија више нема металску индустрију, електронску индустрију, текстилну индустрију… све је уништено.

    Тако је и у другим земљама транзиције – рећи ће неко. То није оправдање а није ни тачно, ено вам Словеније да видите како се може кад се хоће и кад се зна.

    Распродата су велика пољопривредна добра, оранице Војводине сада су у рукама странаца с тим што се и не знају прави власници. Производња хране у Србији већ годинама није под контролом српске владе. Ради ко шта хоће и како хоће. Пољопривреда је на издисају, села Србије изумиру застрашујућом брзином. Демографска слика је погубна; сваке године нестане 30.000 Срба, једна осредња варош, Обреновац, на пример. Толико их више умре него што се роди.

    Срби су убедљиво најстарији народ у Европи. Све је мање свадби и крштења. Породице са троје деце су права реткост. Од десет српских студената њих осам планира да по завршетку студија напусти Србију.

    То је данас суморна слика земље коју су октобра 2000. године преузеле “демократске снаге”.

    А шта је са револуционарима? Сви су богати, неки баснословно богати. Имају своја предузећа, станове од неколико ари у Београду, куће по београдским елитним насељима Дедиње и Сењак, локале, деонице у фирмама које су купили странци, рачуне и некретнине у иностранству, возе аутомобиле чија вредност прелази цену просечног стана, децу школују у иностранству…и не скидају се са телевизија које су, наравно, под њиховом апсолутном контролом.

    То је слика данашње Србије, десет година након октобарске револуције, Србије у којој лагано али сигурно умире и оно последње – нада.

    Извор:http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/87128/Deset-slupanih-godina

  2. Varagić Nikola каже:

    DAJANA DŽONSTON:

    KAKO JE SRBIJA, ZARAD NATO, OKRENULA LEĐA OSTATKU SVETA

    Srpski prozapadni lideri veoma su zbunjeni u vezi sa sadašnjošću. Toliko su privrženi Zapadu, da su u potpunosti omanuli u razumevanju Zapada. Oni ne znaju s kim imaju posla

    Redovna procedura u vezi sa predsedničkim izborima u SR Jugoslaviji burno je prekinuta 5. oktobra 2000. takozvanom „demokratskom revolucijom“ – kako su je zapadni mediji okarakterisali – izvedenom protiv „diktatora“ predsednika Slobodana Miloševića. U stvari, „diktator“ je upravo bio spreman da uđe u poslednju rundu jugoslovenskih predsedničkih izbora, sa verovatnoćom da će ih izgubiti od glavnog opozicionog kandidata Vojislava Koštunice. Umesto da podrže demokratsku izbornu proceduru, SAD su instruirale i podsticale aktiviste da izađu na ulice i zamene je TV spektaklom popularnog ustanka. Najverovatnije su scenaristi pripremili ovaj šou po ugledu na istovetni javni spektakl rušenja bračnog para Čaušesku u Rumuniji, na Božić 1989, koji se završio njihovim ubistvom, posle presude donesene pred prekim sudom, nakon jednog od najkraćih suđenja u istoriji.

    Za većinu ljudi, koji nisu bili upoznati sa situacijom, rušenje predsednika narodnim ustankom bilo je dokaz da je Milošević stvarno bio „diktator“ kao Čaušesku. Poraz na izborima bi, naprotiv, dokazao suprotno. Za razliku od Čaušeskua, Milošević je ubijan polako, indirektno, godinama. Ali 5. oktobar označava dan kad su se strane Velike Sile, naročito SAD, konačno dokopale efektivne političke moći u Jugoslaviji.

    MISTIČNA PROŠLOST I MITSKA BUDUĆNOST U konfuznim okolnostima proglašeni predsednik Koštunica, bio je oslabljen od samog početka. Zapadni favorit Zoran Đinđić postavljen je za premijera, da bi nekoliko meseci kasnije prekršio srpski ustav, isporučivši Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine (ICTY) u Hagu – u kojem je održano jedno od najdužih procesa pred prekim sudom u istoriji.

    Samoproklamovani „demokratski“ političari u Beogradu povlačili su poteze u iluziji da će isporukom Miloševića haškim vukovima osigurati milost „Međunarodne zajednice“. Ali to nije bilo dovoljno, i sa novim zahtevima se nastavilo do danas. Slanje Miloševića, generala Nebojšu Pavkovića, Sretena Lukića, Vladimira Lazarevića i Dragoljuba Ojdanića, admirala Miodraga Jokića, Radovana Karadžića i Vojislava Šešelja, između ostalih, nije uopšte doprinelo skidanju stigme sa Srbije. Naprotiv, saradnja sa Haškim tribunalom pre svega je poslužila za potvrđivanje srpske kolektivne krivice. Ako nakon svega i Srbi svog lidera smatraju odgovornim za sve ratove u Jugoslaviji, ko bi se drugi tome protivio?

    Glavni adut teorije o „udruženom zločinačkom poduhvatu“ u cilju stvaranja „velike Srbije“, korišćen je da bi se svi aspekti uništenja Jugoslavije pripisali imaginarnoj srpskoj zaveri. Na kraju se pokazalo da žrtveni jarac nije bio samo Milošević, već cela Srbija. Srpska krivica za sve što je pošlo loše na Balkanu bila je osnovna propagandna strategija, korišćena da se opravda NATO agresija 1999. i kao implicitnu potvrdu te krivice, „demokratska“ vlast je podrivala napore da se dokaže moralna opravdanost srpskih zahteva u vezi sa Kosovom.

    U junu 1999, dok su bombe uništavale mostove i fabrike, Milošević se predao i dozvolio NATO-u da okupira Kosovo – pod pretnjom tepih bombi koje bi uništile celu Srbiju. On je postavio uslove, a UN su ih u praksi ignorisale.

    Miloševićevi naslednici su se predali bezuslovno i napustili daleko manje rizičnu bitku – bitku za informisanje međunarodnog javnog mnjenja o kompleksnoj istini u vezi sa Balkanom. Ne samo „demokratske“ vođe već i veliki deo Srba koji nisu razumeli zbog čega NATO bombarduje njihovu zemlju radije su se priklonili liniji koju zagovara NATO, ne bi li se izvukli iz izolacije. Oni su govorili da je za sve što se desilo u Jugoslaviji kriv jedan čovek, Slobodan Milošević. Ali mi nismo kao on, mi smo dobri. Oslobodimo ga se i sve će biti u redu.

    To nije funkcionisalo zbog toga što je dijagnoza problema bila pogrešna.

    Nakon detaljnog uvida u činjenice, Jugoslavija je poslužila kao eksperimentalni poligon za američki projekat prekrajanja sveta. Jugoslavija je bila eksperimentalni poligon za golu silu („hard power“), tokom bombardovanja Jugoslavije, ali takođe i još više za meku silu („soft power“): propaganda i manipulacije. Tehnike isprobavane u Jugoslaviji kasnije su primenjivane i na ostale zemlje, jedna za drugom – konkretno „narandžasta revolucija“, koja je započela u Beogradu 5. oktobra.

    Srbija je bila i nastavlja da bude žrtva istorijske nepravde, kao i objekat kleveta koje su u toku. Razumljivo je, možda i neizbežno, što Srbi pokušavaju da pobegnu iz nepodnošljive stvarnosti projektujući se u mističnu herojsku prošlost ili u mitsku idiličnu budućnost u EU. To možedo izvesne mere dovesti do generacijskog rascepa, u kojem će stariji prizivati mitsku prošlost, a mlađa generacija očekivati mitsku budućnost.

    „KUTIJE ZA ALAT“ U međuvremenu, imam utisak da su srpski prozapadni lideri veoma zbunjeni u vezi sa sadašnjošću. Pogađa me što su ti lideri, toliko privrženi Zapadu, u potpunosti omanuli u razumevanju Zapada. Ponekad mi se čini da ga srpska buržoazija identifikuje sa ljubaznijom pitomijom Amerikom, koja je možda postojala u prošlosti. Čini se da veruju, sasvim iskreno, da će, ukoliko budu ljubazni prema Zapadu, i Zapad biti ljubazan prema njima. Oni ne znaju s kim imaju posla. Kao da nisu čuli poznatu američku izreku : „Nice guys finish last“ (slobodan prev „Dobri momci na kraju ispadnu iz igre“). U ovom obeskorenjenom svetu biti ljubazan jednostavno znači da si gubitnik, i da bez posledica mogu nastaviti da te varaju i premlaćuju.

    SAD i NATO sateliti su angažovani na sasvim novoj strategiji osvajanja sveta. Ona je na delu svuda i za sada gotovo nevidljiva. Groteskno uvećana USA vojna mašina nastavlja potragu za celokupnim spektrom vojne superiornosti, kako bi kontrolisala sve što se kreće pod zemljom i nad zemljom, sa blizu hiljadu prekomorskih vojnih baza širom sveta i moćnim programima za transformaciju nekadašnjih odbrambenih snaga drugih država u specijalizovane „kutije za alat“ („tool boxes“), spremne za upotrebu u bilo kom ratu za koji se SAD odluči, bilo gde u svetu. SAD svakodnevno angažuju klijentske države da učestvuju u zajedničkim vojnim vežbama, na jedan ili drugi način, širom sveta. Od SAD saveznika se zahteva da postanu nesposobni za sopstvenu odbranu, ali da budu u pripravnosti, da pomognu SAD u napadu na bilo koju zemlju.

    I tako, fini momci na kraju ispadnu iz igre.

    Stigmatizacija Srbije se nastavlja. Zapadni mediji ignorišu Srbiju, sem ako ima nešto negativno da se kaže. U Francuskoj, u mapama sa vremenskom prognozom koja pokazuje temperature u glavnim gradovima sveta, preskače se Srbija – nepostojeća zemlja. Jedini koji uspevaju da probiju tu barijeru su teniske zvezde – očigledno svet sporta ima sopstvenu autonomiju. Ali ne mogu svi u Srbiji biti teniske zvezde. Van teniskog polja, Srbija nastavlja da nosi stigmu „ekstremnih nacionalista“, „izvršilaca etničkog čišćenja“, prouzrokovača „najgoreg masakra u Evropi od Drugog svetskog rata“, čak i „genocida“.

    Istrajnost te stigmatizacije traži objašnjenje. Samo nekoliko godina posle završetka Drugog svetskog rata, SR Nemačka je primljena u NATO i prepoznata kao jedan od saveznika Zapada. Brzina kojom je Nemačka rehabilitovana ima dva razloga koji se ne mogu primeniti na Srbiju.

    Pre svega, Nemačka je bila moćna industrijska sila, jedna respektabilna ekonomska snaga čiji je oporavak bio od esencijalne važnosti za ekonomiju pobedničkih SAD. Drugo, tu je bio zajednički neprijatelj: Sovjetski Savez.

    Neki Srbi su se očigledno nadali da će faktor „zajedničkog neprijatelja“ rehabilitovati Srbiju. Zajednički neprijatelj u tom slučaju bio je Islam. Neki od izvrsnih prijatelja Srbije gajili su tu nadu, sasvim iskreno, ali sa svim dužnim poštovanjem moram da stavim primedbu na takav pristup.

    OTPADNIČKA NACIJA Mora se imati u vidu i uloga koja je dodeljena Srbiji u ratnim igrama: oni su ispunjeni rasnom mržnjom prema muslimanima. Taj stereotip se samo pojačava kad Srbi ne govore ništa protiv muslimana. Amerikanci su igrali na kartu iskorišćavanja podrške muslimana iz Bosne i sa Kosova, u želji da se dopadnu vođama muslimanskog sveta. Bivši kongresmen Tom Lantoš (2007), koji je svojevremeno bio predsednik „House Foreign Affairs Committee“, izjavio je u vezi sa nezavisnošću Kosova da je to „samo podsetnik za uticajne vlade muslimanskog sveta (…) da SAD predvode put u kreiranju nadmoćne muslimanske zemlje u samom srcu Evrope.“ Mit o srpskom „genocidu“ protiv muslimana, poslužio je da američki i izraelski ratovi protiv muslimana u poređenju s tim izgledaju kao humanitarne akcije.

    Nametanje termina o sukobu između hrišćanskog Zapada i muslimanskog sveta poteklo je od onih koji su iskoristili Jugoslaviju, kao svoju eksperimentalnu laboratoriju za dalja osvajanja. Ova teorija nije u stanju da objasni sliku u celini. Ona ukazuje na pogrešnog neprijatelja. Nije muslimanski svet taj koji je uništio Jugoslaviju, to je učinio NATO. Nije muslimanski svet odvojio Kosovo od Srbije, niti je to mogao da učini – to je učinio NATO.

    Lično mogu da kažem da sam prilikom posete Alžiru i Libiji, sretala intelektualce čije su simpatije bile uz nekadašnju Jugoslaviju i Srbiju. Tako je i sa Turskom, što bi moglo biti iznenađujuće. U kontekstu NATO projekta osvajanja sveta, izbori koje je napravila Srbija imaju širi značaj nego što se može zapaziti. Tek kad je Srbija okrenula leđa ostatku sveta u svojoj želji da se dodvori NATO – sili, koja joj je otela Kosovo, pokazalo se da se agresija isplatila.

    Srbija neće biti tretirana kao ravnopravna dok ne uzvrati na polju propagande. Sve dotle dok nacija bude stigmatizovana kao „genocidna“, ona ne može zahtevati Kosovo, ili bilo šta drugo

    Otpadnička nacija može samo da moli na kolenima.

    Šekspir je o tome pisao: „Ko ukrade moj novčanik ukrao je smeće (…) ali onaj ko ukrade moj dobar glas pokrašće ono što ga neće obogatiti, a mene će učiniti zaista siromašnim.“

    Dozvolite da kažem da je gubitak Kosova, ma kako bio brutalan i nepravedan, minoran u poređenju sa gubitkom dobrog glasa koji je Srbija imala. Neki srpski lideri su postavili pogrešne prioritete, baveći se uzaludnim pokušajima da povrate Kosovo umesto da u prvi plan stave ponovnu izgradnju izgubljenog ugleda Srbije.

    Srbija nema vojnu snagu da preuzme Kosovo od NATO, ona ne može uspešno da se bori na polju gole snage („hard power“). Ali ona bar može da pokuša da se bori na bojnom polju reči, ugleda, ideja.

    Totalno pristrasan sud u Hagu osnovan je da opravda NATO agresiju ustanovljavanjem srpske krivice. Ipak, ni dugim suđenjem Miloševiću ni tekućim beskrajnim suđenjem Vojislavu Šešelju, nisu u tome uspeli. U svakom slučaju to kriju od svetskog javnog mnjenja. Prave greške tih političara su beznačajne u poređenju sa implikacijama njihove demonizacije. Srpske patriote trebalo bi da iskoriste svedočanstva na tom sudu, kako bi se utvrdila istina i povratila čast Srbije. Takođe, i da vrše istraživanja, pišu knjige, snimaju filmove, govore svetu. I ne samo svetu, već pre svega mlađim generacijama Srba treba omogućiti da shvate tragediju – ne da oplakuju, niti da traže osvetu, već da znaju istinu i žive u slobodi, nezavisnosti i dostojanstvu. Samo istina vas može učiniti slobodnim.

    Referat Dajane Džonston napisan je za međunarodnu konferenciju „Peti oktobar – deset godina kasnije“, održan 5. oktobra 2010. godine u beogradskom Centru „Sava“ u organizaciji Pokreta za Srbiju

  3. Varagić Nikola каже:

    Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam

    Sve nijanse frustracije

    LIČNI STAV

    Autor: Tanja Jakobi

    Od ulaska u tranziciju do danas, dominantno osećanje kod građana Srbije je strah: „obični građani“ strahuju zbog ličnog standarda i sopstvene perspektive i perspektive svoje dece, a „partijski građani“ i reformatori zbog mogućnosti da malo poletnije reforme ne plate gubitkom vlasti. Da li u takvom kontekstu znanje, lične sposobnosti i inicijativa uopšte nešto znače?

    http://www.danas.rs

    Pretpostavimo da danas pročitate ovakve rezultate ankete javnog mnjenja: oko dve petine građana smatra da je osnovno raspoloženje koje vlada u društvu zabrinutost i strah, manje od trećine njih uz strah dodaje i nadu, broj optimista je gotovo zanemarljiv, a još je manje onih koji bi bili spremni na akciju.

    Zvuči kao neki sumarni i sumorni izveštaj o raspoloženju povodom obeležavanja deset godina od oktobarskog preokreta 2000. godine, ali nije.

    Ovo su rezultati istraživanja javnog mnjenja obavljenog sredinom 1990. godine, kada se Jugoslavija nalazila na „kriznoj prekretnici“, tim tadašnjeg premijera Ante Markovića pokušavao da, uoči izbijanja građanskog rata, sakupi kritičnu podršku za reforme i kada smo, u stvari, bili na početku tranzicije.

    Danas građani gotovo bez izuzetka smatraju da se pre tih ‘90-ih, ili uopšte pre ulaska u tranziciju, živelo najbolje, a ako se pomerimo ka ‘70-im i ‘80-im i bolje od najboljeg. Zaista, ako pogledamo tadašnju statistiku, ‘70-ih su realne plate bile veće od sadašnjih, gradilo se tolikim tempom da je praktično u dve decenije izgrađeno preko milion i po stanova, a neki su još tada pazarili kola ili pokućstvo koje i danas habaju, ili su ga izbacili tek pre neku godinu.

    Pa ipak, ako zavirimo u osećanja tih generacija videćemo ne samo da su se u svakodnevnom životu susretali sa strahom i zebnjom već da su, od početka ‘80-ih kada je bilo jasno da se ušlo u ekonomsku krizu, sa nama delili još jedno bitno osećanje – frustraciju i osećanje nazadovanja ili bar propuštanja šanse da se u društvu nešto promeni.

    Frustraciju je pratilo još jedno danas svima znano osećanje, apatija, i odsustvo želje za promenama – veoma izraženo među siromašnima (32 posto ispitanika iz Srbije izjavljivalo je da ne može da pokrije troškove hrane i stana) – i malo manje među bolje stojećim, obrazovanim pristalicama tranzicije ka tržišnoj privredi.

    Stopa siromaštva se od 1978. godine do 1987. godine povećala sa 17 odsto na 25 odsto i tadašnji reformatori najviše su brinuli o tome mogu li reforme, koje će nesumnjivo najteže pogoditi upravo siromašne, dobiti potrebnu podršku.

    Sada, naravno, znamo da od te podrške nije bilo ništa i da su građani radije izabrali obmanu u kojoj su navodno čuvali radna mesta, ali na njima nisu radili niti su dobijali platu, navodno su kupovali namirnice po niskim cenama, samo što ih u radnjama nije bilo, i navodno su uspevali da očuvaju privid egalitarizma (mahom u potpunosti se svrstavajući na dnu lestvice prihoda), žmureći na masovnu preraspodelu bogatstva kroz „nevidljivu ruku“ hiperinflacije i privatizaciju bez privatizacije u kojoj su današnji tajkuni izgradili svoje bogatstvo (sve što se dogodilo kasnije uglavnom odgovara onom „ko ima i kapija mu se ždrebi“).

    I u tom vremenu, a pogotovo na njegovom kraju, dominantno osećanje je bio strah (oko 70 posto ljudi izjavljivalo je da strahuje od gladi), a dominantan problem – siromaštvo koje je u 1999. godini dostiglo 26 procenata.

    Pred onima koji su se spremali da izvedu tadašnji petooktobarski preokret bio je isti samo znatno uvećan problem kako ponovo ući u tržišne reforme, sa još većim brojem siromašnih? Šareno partijsko društvo iznedrilo je političku platformu koja je spreda mnogo i neodređeno obećavala, a u nekom postraničnom džepu imala spreman program reformi koje je trebalo sprovesti.

    Procene su verovatno bile takve da će, ako se isprave najteže nepravilnosti i najveće siromaštvo, podrška prirodno doći. I zaista, ako je verovati „Studiji o životnom standardu Srbije 2002 – 2007“ koju je izdao Republički zavod za statistiku Srbije, „najveću korist od ekonomskog rasta, odnosno od rasta potrošnje imali su najsiromašniji slojevi stanovništva. Srednji sloj je imao najmanji benefit.“

    Kako to da su onda ipak, u ovom najaktuelnijem istraživanju javnog mnjenja, građani Srbije rekli da je poslednjih deset godina jedva malo bolje od Miloševićeve decenije?

    Taj, zamalo znak jednakosti, možda je najbolje sažet u jednom novinskom naslovu: „Bolje je, ali ništa ne valja“. Dakle, građani danas ne stavljaju znak jednakosti između nekadašnje galopirajuće inflacije, i osam posto inflacije na godišnjem nivou. Iako teško žive (o tome svedoči i podatak da na pitanje „kako živite“ oko 36 posto građana odgovara sa „nepodnošljivo“ i „teško podnošljivo“), građani su manje nezadovoljni ličnim standardom, a više stanjem u društvu.

    Strah, frustracija, apatija i jedva malo optimizma – iste te emocije koje su dominirale i na samom početku našeg puta u tranziciju, aktuelne su i sada, doduše u nešto drugačijim procentima i iz malo drugačijih razloga.

    Prvi i najvidljiviji razlog je verovatno proces ubrzane tranzicije (vidljiv kroz ubrzano otpuštanje radne snage u privatizovanim preduzećima) i proces siromašenja usled ekonomske krize.

    Kad se taj aktuelni sloj ukloni, dolazi drugi – dublji pesimizam – koji je vidljiv iz odgovora na pitanje „Da li živite bolje, gore ili isto kao vaši roditelji“. Gotovo tri petine ispitanika smatra da živi gore, malo gore ili isto kao njihovi roditelji, što jasno govori da građani smatraju da su poslednje dve decenije, decenije stagnacije i da se posle silnog trpljenja, nikuda nije stiglo.

    Oko polovine ispitanika smatra da u tranziciji nikuda nećemo ni stići: polovina je izjavila da veruje da će im deca živeti lošije ili isto. Iako zvuči loše, to je u odnosu na 2003. godinu kada je pesimista bilo dve trećine, pomak nabolje.

    I tu, možda, kad se malo zagrebe dolazimo do kvalitativne i (možda) bitne razlike između frustriranosti u raznim dobima tranzicije: strah i razočarenja na jednoj i izvesna nada na drugoj strani dolaze iz različitog tumačenja procesa raslojavanja u društvu. U nekoliko prethodnih, pa i u ovom istraživanju, vidljivo je da, pre svega, obrazovaniji, oni na boljim radnim mestima i oni mlađi danas sa više optimizma procenjuju i svoj položaj i šanse svoje dece, a oni drugi osećaju da im se zemlja izmiče ispod nogu mnogo brže nego u vreme Tita i mnogo više nego u vreme Miloševića. U njegovo vreme, manje obrazovani prolazili su relativno bolje od stručnjaka i obrazovanih, a u titoizmu, svi su – bez obzira na lične kvalitete – bili tu negde.

    Mnogo toga bi se moglo reći da li je davanje jednakih ili skoro jednakih šansi za napredovanje u društvu utopija ili ne.

    Ipak, blisko je pameti da bi nas smer tranzicije koji bi jasno pokazivao da one koji su spremni više da nauče, rade, i sami se potrude čeka (između ostalog) i bolji standard, na dugi rok doveo do društva u kojem bi strahovi, frustracije i nezadovoljstvo bili manji.

    Ako se ovakav pomak uopšte može nazreti, onda je na sramotu aktuelne vlasti što joj kontinuirano stižu kontra poruke kakvu je, na primer, nedavno čuo ministar za nauku Božidar Đelić od studenata generacije Beogradskog univerziteta, nezadovoljnih što su partijske veze i poznanstva i dalje važniji od bilo kojeg ličnog kvaliteta.

    Izvod iz istraživanja „Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam“, koje su realizovali Fondacija Friedrich Ebert, Centar za studije socijalne demokratije i Centar za slobodne izbore i demokratiju

  4. […] велике што се тиче сагледавања даље и ближе прошлости (Sredina), велике попут разлика између православаца, католика и […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: