Kriza srpstva i identitetstva

Svetislav Basara

Desetogodišnjica petog oktobra „patriotskoj“ je „inteligenciji“ bila sjajan povod za pokušaj beatifikacije Slobodana Miloševića i ritualno naricanje nad gubitkom suvereniteta i nacionalnog identiteta. Stvari sa suverenitetom i identitetom, istina, ne stoje baš sjajno i – nastavi li se ovako – stajaće još gore. Gorepomenuta gospoda uzroke takvog stanja vide u podmukloj zaveri „Imperije“. Pretpostavljamo da je reč o Americi. Osim ako se ne radi o onoj imperiji iz „Ratova zvezda“, što nije isključeno, budući da je američki rat za uništavanje srpstva i identitetstva jednako nemotivisan kao i onaj vođen na filmskim platnima.

Patriotska paranoja je doduše delimično utemeljena u realnosti: na ovom svetu malo ko kome misli dobro; da ne širimo priču – nismo često ni mi mislili, niti radili dobro susedima, a nasrtali smo, bogme, i na imperije. Vremena su se, međutim promenila, što je očigledno izmaklo patriotskoj pažnji. Sa usponom optoelektronskih tehnologija, teritorije su izgubile gotovo svaki značaj. Ako rodoljubivi mislioci misle da Imperiji treba fizički prostor Srbije, ljuto se varaju. Nema tu nafte, nema (bar za sada) mudžahedina i Al Kaide. Mogu mirno da spavaju.

Ipak je ključni argument u korist nepostojanja zavere – njena neisplativost. Prosto rečeno: uništenje Srbije nikome ne bi donelo profit. A teorija o međunarodnoj grupi moćnika koji bi da nas unište iz čiste pakosti ili iz zavisti zbog onih zlatnih kašika kojima su jeli naši velikaši, funkcionalna je jedino u nekom nastavku „Ratova zvezda“. Idemo dalje: velika se većina „patriotskih inteligenata“ deklariše zakletim hrišćanima. Ako je to tačno, onda su svakako nailazili na odeljke u svetootačkim spisima u kojima najveći bogoslovski autoriteti neumorno ponavljaju da za svako zlo koje nas zadesi krivimo i isključivo sami sebe. I tome dodaju: da se ta zla moraju podnositi sa zahvalnošću i strpljenjem.

Ne sporim ja da Srbija ima neprijatelja. Konačno, poslednjih se dvadeset godina svojski trudila da ih što više stekne. Ali uprkos svemu, najveći udarnici na poslu razaranja Srbije jesu sami Srbi. Da stvar bude gora: uopšte ih ne plaćaju Soroš, Pentagon ili CIA, nego tu rabotu obavljaju o trošku svih nas, građana Srbije. Da li je favorizovanje tajkunerije na štetu jačanja srednje klase – temelja svake države – plod međunarodne zavere ili ćiftinska računica korumpiranih političara. Da li se sramne presude naših sudova donose u Briselu i Vašingtonu, pa se kadijama prosleđuju emailom? Ili i iza tih presuda stoji korupcija? Nije li heroj patriotinteligencije, pokojni Milošević, od države Srbije napravio porodično preduzeće? Ili je i on radio po diktatu zapada? Ako se od aktuelnih, „izdajničkih“ vlasti to može i očekivati, zbog čega je onda četvorogodišnja vladavina patriota na čelu sa Palikućom obeležena mračnim i sramnim pravosudnim, finansijskim i svakim drugim aferama. Sve su to stvari o kojima vredi razmisliti. Pa reći: hop!

Danas, 08.10.2010.

Povezan postovi:

Sredina

Politički TV-spam

Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

“Demokratija na zalasku”

Алави и неспособни

Све је једно…

Кумовско-буразерска економија

Бомбардовање

Средимо Тунгузе

Стварни циљ српске приватизације

Владари Србије

Kraljevina Srbija

Комунисти и комунисти

Приоритет су српско-српске интеграције

Када ће одговарати комунистички џелати?

Трећа Србија

“Борба је цар свему“*

 

One Response to Kriza srpstva i identitetstva

  1. Varagić Nikola каже:

    Deset godina farme

    Dejan Ilić

    U utorak, 5. oktobra 2010, građanin Milan Paroški, inače zaposlen u Gradskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu, izbačen je sa Farme, odlukom tela koje sebe naziva Zadrugom, zbog nacionalističkih uvreda koje je uputio svom kolegi farmeru Andriji Đoganiju. Građanin Milan Paroški poznat je, pored ostalog, i po svojim nacionalističkim ispadima tokom devedesetih, kada je Jugoslavijom (tako se tada zvala Srbija) suvereno vladao Slobodan Milošević, takođe poznat po surovoj nacionalističkoj politici koju je sprovodio cele te decenije.
    Neko zlurad mogao bi da kaže da je učešće Milana Paroškog u Farmi prava slika desetogodišnjeg učinka stranaka koje su vršile vlast posle 5. oktobra 2000, te da nijedna od prigodnih emisija koje su se emitovale u utorak uveče nije bolje od Farme obeležila desetogodišnji jubilej srpske demokratske revolucije. Složio bih se sa takvom ocenom, bez ikakve zluradosti. Načelno, ne mislim da su u deceniji iza nas propuštene neke silne šanse; verujem da smo u dvehiljaditim odlično prošli, s obzirom na to šta smo devedesetih zaslužili.

    Tek, ima mnogo simbolike u učešću bivšeg nacionalističkog stranačkog prvaka u dokumentarnom eksperimentu zabavnog karaktera. Takozvani rijaliti programi jesu simbol srpske tranzicije iz dvehiljaditih. Oni su konačno potvrdili da je Srbija čvrsto rešena da se prepusti tržištu i glasu naroda – kako bi se mogla razložiti sintagma „demokratski kapitalizam“. Otuda nije neobično da predstavnik naizgled poraženog srpskog nacionalizma završi na Farmi: Farma jeste rezultat promena započetih 5. oktobra 2000.

    Simboliku na prvi pogled kvari jedino izbacivanje. Prema pravilima žanra, sa Farme se izbacuju učesnici koji dobiju najmanje glasova gledalaca. Po tom tržišno-demokratskom načelu, gledaocima je trebalo da se postavi pitanje: Da li građanin Milan Paroški treba da bude izbačen sa Farme zbog nacionalističkih uvreda koje je uputio drugom farmeru? I gledaoci bi brojem svojih glasova za i protiv odlučili farmersku sudbinu Milana Paroškog. Ali, umešala se Zadruga. Ko god bio Zadruga, očito je posumnjao u demokratsko-tranzicioni potencijal gledalaca, i umesto da im pruži priliku da odluče, sam je rešio da izbaci Paroškog zbog nedopustivog ponašanja.

    Međutim, u tome i jeste srž simbolike na koju bih da ukažem. Zadruga bi se mogla videti kao domaća varijanta (kakva tranzicija takva i varijanta) Suda u Hagu. Bez ikakvih konsultacija, na osnovu datih činjenica i unapred uspostavljenih opštevažećih pravila, Zadruga donosi neopozivu odluku sa trenutnim dejstvom, ne hajući za glas naroda. Tu se sad otvara niz pitanja. Jedno od njih je: da li će Zadruga postati neomiljena i izazvati gnev naroda kao i pomenuti Sud? Drugo je: šta će biti sa Andrijom Đoganijem, koga je Milan Paroški nazvao „turskom džukelom“?

    Sva je prilika da će gledaoci uzvratiti Zadruzi. Šansa za to ukazala im se odmah: u trenutku kada je Milan izlazio iz kuće, Andrija je već bio predložen za izbacivanje, uz obrazloženje da je „naseo na provokaciju“. Za pretpostaviti je da neće mnogo gledalaca glasati za Andriju, pa će tako i on uskoro biti izbačen sa Farme. I to je ljudski: jer, kako da uživate u gledanju televizije kad vam preko ekrana stalno promiču žrtve. Makar te žrtve izvikivale, poput nesrećnog Andrije, da su veći Srbi od Srba.

    Peščanik.net, 06.10.2010.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: