Дијалектика и теодицеја

 

У САД постаје све јачи нови десничарски покрет Tea Party. Имали су велики скуп у Вашингтону. Онда су се покрети блиски Демократској партији недавно удружили, организовали противпокрет и одржали велики скуп у Вашингтону. Разлике између десничара и левичара у САД нису мале, води се велика политичка борба  у медијима, на трибинама, конференцијама и конгресима, у државним институцијама предвиђеним за суочавање ставова… И економска борба. Често је све то на граници коректности.

 

У Србији је најављена Парада поноса. Па Породична шетња. У Србији, они који су за одржавање Параде поноса против су одржавања Породичне шетње и да имају довољно моћи, забранили би је. Исто тако, они који су за одржавања Породичне шетње желе да се забрани Парада поноса и да су власт забранили би њено одржавање. Тако је дошло да насиља на улицама Београда на дан одржавања Параде. Иако је све то имало више везе са политиком и ставом Србије према ЕУ и обрнуто. Свеједно, да су православни хетеросексуалци мањина и да организују своју Параду поноса, добили би батине од хомосексуалне већине. У Србији је тако!

Да постоји мудрост међу онима који воде Србију, и да је одржавање Параде поноса постављен као услов од јаких међународних лобија, и да је одржавање неминовност (ми смо мали, они су велики, бла, бла…), онда би се Парада одржала и не би било насиља. То би било у Србији здравих породица. Такве породице знале би да прихвате и оне другачије, који се појаве унутар њих. Онда не би било потребе да се одржи Парада. Хомосексуалци то не би желели јер не би било потребе. Али, ако знамо-већ-ко то тражи од Србије, добро, проћи ће један дан неким улицама нека поворка људи… И већина грађана Србије то неће ни запазити… Била би окупирана вестима са Космету. Како да се одржи мир пошто је српска војска поново повратила суверенитет. У тој српској војсци налазили би се и војници који су хомосексуалци. Али онда можда ни Космет не би био под окупацијом и српска војска не би морала да поврати суверенитет на Космету. Јер, у Србији у којој хомосексуалци нису угрожени не могу бити угрожени ни Албанци. У таквој држави би и Албанци и хомосексуалци много више поштовали православне светиње. Једни друге би поштовали.

Ако унутар државе постоји неки склад, неки систем, друштвене конвенције, онда нико са стране не може да врши већи утицај, посебно не против државе. Демократску државу у којој постоје договори између већина и мањина који се поштују нико не може оружано да нападне. Таква држава не може да буде сиромашна. Грађани би били слободни, са много бољим условима за живот. Чак и под неком врстом меке окупације.

 

Таква идила не постоји ни у САД нити је икада постојала, где живи и доста сиромашних. У САД је такође и висока стопа насиља и криминала. Недавно је ухапшена банда која је вршила насиље над хомосексуалцима у Њујорку. Многи десничари у САД мисле да је та држава под контролом страних центара моћи. Отуда све јачи утицај покрета Tea Party. Већинског дела беле већине. Која је почела да се осећа као мањина. Свако има својих проблема.

Свако треба сам да решава своје проблеме. Ко их не реши – пропада. Можда ће и САД и Србија да пропадну за 20 година. Можда само САД. Можда само Србија. А можда ће опстати и САД и Србија и изгледати потпуно другачије него данас.

Од кога то зависи?

Чињеница је да хомосексуални лоби никада неће имати апсолутну моћ у Србији (колико год имали велику подршку ЕУ) и чињеница је да у Србији никада неће живети само хетеросексуалци и православци (без обзира колико је јака Русија). Исто тако, Космет не може бити само српска или само албанска земља. (Тачније, све може, ако се улази у рат до истребљења, ако нема ничега осим мржње и егоизма.)

 

 

Постоје паметни и часни људи. Постоје и они који нису такви. Први треба да зна како да са овим другим из својих и туђих редова изађе на крај. Утопија није реална. Реална је борба за идеале и вредности. Реално је да буде више духовности, више разумевања, више самоконтроле, самокритике и добрих намера међу људима који се  налазе на супростављеним странама (по било ком основу, било где). Када на обе међу супростављеним странама постоји самосвесна и саморганизована већина која не жели да ствара мржу и раздор, онда је екстремистима и са једне и са друге стране тешко да делују, да постоје.

Уколико такве већине нема, имамо рат. Имали смо га на Космету, имали смо га на улицама Београда. Ако већ мора да дође до рата, онда рат треба да предводе паметни и часни људи. Да би се поштовала правила ратовања и понашања према цивилима и слично. Чак и ако се против вас води прљав рат, онда треба бити само мало лукавији и опрезнији. Да ли ће овога пута већина грађана у Србији бити довољно зрела и хомогена те неће дозволити екстремистима и просечнима да доминирају?

Иако све мирише на коначан обрачун левице и деснице у Србији, можда се у наредним годинама догоди нешто сасвим супротно од грађанског рата. Можда дође и до историјског договора са муслиманима, од Бих до Космета. Мало је и досадно да све увек буде исто и да се понавља на исти начин.

 

 

8 Responses to Дијалектика и теодицеја

  1. Varagić Nikola каже:

    Конференција за медије Српског сабора Двери:

    АПЕЛ ЗА ОСЛОБАЂАЊЕ СВИХ УХАПШЕНИХ И НОВИ ДРУШТВЕНИ ДОГОВОР

    У среду, 13. октобра 2010. године у Међународном прес центру (Кнез Михаилова број 6) у Београду у 11, 55 часова (пет минута је до 12) биће уприличена конференција за медије Српског сабора Двери под називом АПЕЛ ЗА ОСЛОБАЂАЊЕ СВИХ УХАПШЕНИХ И НОВИ ДРУШТВЕНИ ДОГОВОР.

    На конференцији ће бити затражено хитно пуштање свих ухапшених у нередима у Београду у недељу, 10. октобра да се бране са слободе и упућен позив режиму да смени одговорне за извршено насиље над Србијом.

    Овим поводом биће позвано на што хитнију јавну расправу и нови друштвени договор између, са једне стране, свих системских политичких странака власти и опозиције, као и синдиката и медија, и са друге стране, алтернативних медија, патриотских организација и Српске православне цркве, у циљу смиривања алармантних друштвених тензија и избегавања ванредног стања и грађанског рата.

    Дођите да чујете зашто сви ухапшени морају бити на слободи и како да Србија избегне следеће нереде и друштвене сукобе ширих размера?

    На конференцији ће говорити:

    -Владан Глишић, Српски сабор Двери

    -Драгомир Анђелковић, недељник Печат

    -Жељко Цвијановић, Нови стандард

    -Александар Павић, Национални клуб Видовдан

    -Душан Ковачев, Фонд Слободан Јовановић

    -Ненад Вукићевић, Српски националисти

    У Београду, 12. октобра 2010.

    Информативна служба Српског сабора Двери

  2. Varagić Nikola каже:

    BOŠKO OBRADOVIĆ: DVA PUTA ILI KUDA NAS VODI POČETAK BUNE PROTIV DAHIJA

    četvrtak, 14 oktobar 2010 08:13

    Priča o dešavanjima prošlog vikenda u Beogradu, počinje subotom, 9. oktobra, Danom pre i velikim protestom oko 15.000 porodičnih ljudi sabranih u Porodičnu šetnju za odbranu porodice i otkazivanje gej parade. To je bio prvi veliki i jasno antirežimski skup posle 5. oktobra 2000, koji je organizovan bez podrške spolja, velikih medija, političkih stranaka, a na apsolutno miran i dostojanstven način. Sa ovog protesta zatraženo je od najviših državnih organa Republike Srbije da otkažu najavljenu provokativnu i diskriminatorsku manifestaciju srama. Uprkos protivljenju većinske tradicionalne Srbije, više od 60 patriotskih organizacija, više od 90 uglednih javnih ličnosti i stavu Srpske pravoslavne crkve u celini, aktuelni režim nije želeo da shvati ozbiljnost situacije. Postavlja se kao ključno pitanje: zašto režim nije hteo da sasluša ovu poruku i volju naroda i otkaže nametnutu gej paradu?

    GEJ PARADA ISPRED PORODICE Zarad stranih mentora i briselskih komesara, koji su nesumnjivo zlonamerni prema našim nacionalnim i državnim interesima, zavladao je nemir u društvu i učinjeno je nasilje nad Srbijom, kao poklon za dolazak Hilari Klinton. Državna organizacija gej parade je samo najnoviji čin nasilja nad našim nacionalnim ponosom koji vređa građane Srbije, posebno porodične ljude koji su okrenuti budućnosti i boljitku države, i to su šetnjom i pokazali 9. oktobra. Tada nije bilo nijednog razbijenog stakla, nijednog pogaženog cveta, nijednog incidenta i problema. Samo pitanje: zašto država za svoj prioritet uzima gej paradu, a ne pomoć porodici i drugim socijalno ugroženim kategorijama stanovništva?

    A u nedelju? Kome je takav dan bio u interesu? Da li homoseksualcima ili „pederima u foteljama“, kojima je promocija ideologije homoseksualizma posao? Da li građanima Beograda ili onima kojima je po ko zna koji put u interesu da u svet šalju nasilnu sliku Srbije da bi i dalje vladali kao nekakvi evropejci koji demokratizuju primitivne Srbe? Kome je u interesu bilo da žrtvuje život stotine policajaca, dok obavljaju odgovoran državni posao u veoma teškim uslovima? Kome je u interesu da Srbi ponovo idu na Srbe i da se proliva krv našom prestonicom?

    Nijednom odgovornom i dobronamernom građaninu Srbije svakako nije trebalo ovo ugrožavanje života i imovine, niti bi iko od nas želeo da živi u društvu u kojem vlada nasilje. Međutim, sva odgovornost za ove nemire u srpskom društvu je na onima koji su želeli da na silu organizuju gej paradu, protiv volje većina naroda. Ovo je bilo dalje ponižavanje i rastakanje države Srbije, i neko za to mora da odgovara. A to je nesumnjivo aktuelni režim!

    IZVORI PROBLEMA Dok nam se sprema dalje proterivanje Srbije sa Kosova i Metohije, dok regionalizacija vodi u nove separatizme, na prvom mestu u Vojvodini i Raškoj oblasti, dok se privodi kraju prodaja „Telekoma“, koji predstavlja telekomunikaciono i privredno srce našeg državnog sistema, dok je Republika Srpska pod pritiskom da pristane na samoukidanje, dok sebe okrivljavamo za sve zločine, a dokazane zločince nad srpskim narodom puštaju na slobodu i strani i domaći sudovi, dok vlada nestašica mleka, porast cena osnovnih životnih potreba, nezaposlenost i sirotinja – neko želi da se zabavimo izmišljenom temom ugroženih prava LGBT populacije i gej paradom.

    Za vikend su razlog da se nađu u Beogradu imale sve socijalno ugrožene kategorije stanovništva, koje su više nego nezadovoljne aktuelnim stanjem u društvu: radnici koje su otpustili i ostavili bez hleba i nade u tranziciji, a njihove fabrike upropastili ili prodali strancima; trudnice kojima smanjuju primanja u najosetljivijem psihofizičkom trenutku; seljaci koje godinama uništavaju uvozom i odsustvom subvencija države; izbeglice na koje su zaboravili i za čiji okupirani zavičaj ne haju; ratni vojni invalidi čiju borbu i žrtvu vređaju i ponižavaju; studenti, od čijeg standarda odvajaju za organizaciju gej žurki; omladina koja neće da skandira izdaji Srbije; pravoslavni i ostali vernici tradicionalnih verskih zajednica koji javno promovisanje homoseksualizma smatraju vređanjem javnog morala; politički neistomišljenici svih vrsta koji ne podržavaju ovaj pogibeljan put u Evropsku Uniju po svaku nacionalnu cenu.

    Šta da su svi oni izašli za ovaj vikend? A imali su i te kako prava na to, jer ih režim ponižava i vređa u kontinuitetu. U ime svih njih govorio je protest porodičnih ljudi u subotu i protest Mlade Srbije u nedelju.

    POČETAK Politički i medijski poslušnici režima, mogu ovih dana pokušavati da nas ubede da je na ulici 9. oktobra bila šačica slučajnih prolaznika, a da je sutradan sva huliganska Srbija bila u Beogradu. To, međutim, neće proći! Prvo, svi mi koji smo za vikend bili u Beogradu, znamo da smo tamo bili da izrazimo protest protiv režima koji nas ponižava i radi o glavi običnom čoveku i čitavom narodu i državi. Drugo, ne mogu nam oni koji su prethodni režim rušili na ulici, navijače proglašavali herojima demokratije i za sve to imali podršku spolja, sada držati lekcije o javnom redu i miru, sigurnosti građana i imovine, i kolektivnoj bezbednosti. Više je nego jasno da je gnev naroda prema otuđenom i nenarodnom režimu narastao, da je režim izgubio svaki dodir sa stvarnošću i da je za još koji mesec na vlasti spreman da žrtvuje sve nacionalne interese, pa i ljudske živote.

    ULICA KAO MESTO ŽIVOTA Postoje dva puta. Prvi je da režim krene za daljim represalijama: hapšenjima, zabranom patriotskih organizacija, progonom svih neistomišljenika i proširivanjem liste za krivično gonjenje na opozicione stranke. To bi podrazumevalo proglašeno ili neproglašeno vanredno stanje i Sablju 2, za nju se punu deceniju zalažu drugosrbijanci koji bi najradije Srbiju oslobodili i očistili od Srba. Ukoliko se režim opredeli za ovu opciju, njegov kraj se ubrzano približava, uskoro će se na ulicama naći svi oni nezadovoljnici režimom i sledeći put će nastupiti zajedno.

    Drugi put je da prevlada razum i da se strasti smire, kako bi se smanjile društvene tenzije i sprečio građanski rat. I u tom slučaju, režim ne sme biti aboliran za dosadašnju krivicu ponižavanja Srbije i njegova smena mora doći što pre. Od posebnog je značaja da se prekine vređanje i ponižavanje svega što je srpsko u našem društvu, da Crkva, patriotske organizacije i slobodni intelektualci dobiju prostora na medijskoj i javnoj sceni, kako bi se artikulisao glas naroda koji u ovom trenutku nema svog zastupnika u političkom životu i na medijima. Ukoliko režim ne obezbedi uslove za otvorene javne rasprave, ne oslobodi medije i ne organizuje izbore – ulica će postati jedino mesto na kome će se dalje razvijati naš medijski i politički život. Kome je to u interesu, ima nameru da nastavi sa represalijama i režimskim totalitarizmom i Srbiju definitivno zavije u crno. Onaj u kojem su ostali poslednji ostaci demokratskih načela i patriotske odgovornosti, zaustaviće se pred voljom naroda i omogućiti slobodu za javnu reč, organizovanje i volju naroda na izborima. Ukoliko to ne učini, reči poput izdajnika, tiranina, kolonijalnog upravnika, nedemokrate, kvislinga i sličnih, neće biti dovoljno precizne da opišu aktuelnu vlast i novu definiciju daće ulica.

    http://standard.rs/vesti/36-politika/5654-boko-obradovi-dva-puta-ili-kuda-nas-vodi-poetak-bune-protiv-dahija-.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Феђа Димовић

    Револуција под лупом

    Много лакше ће нам бити ако прилике у Србији посматрамо са геополитичког уместо са дневнополитичког становишта.

    Након нереда који су избили поводом одржавања геј параде у Београду, у јавности се отворила дебата о могућности избијања нове револуције која би довела до насилне промене власти. Да ли је у прошлу недељу одржан искључиво протест против ,,Параде”, или је то зачетак општенародног устанка? Иако већина осуђује поновно ломљење града и пљачкање бутика, чињеница је да је овом народу догорело до ноктију, и да су многи, барем кришом, прижељкивали коначно уздизање куке и мотике. Истина је да би један овакав инцидент, у свакој одговорној држави, већ сам по себи довео, ако не до суштинских, онда барем до неких кадровских промена. Оставке министара полиције, одбране, кључних људи БИА и београдског МУП-а, блистале би се на премијеровом столу још у понедељак изјутра. Неко би морао да одговара због намерног изазивања опсадног стања у престоници, јер су и пијанци у парку знали да ће Београд 10. октобра личити на Палестину. Поставља се питање коме је одговарала цела ова ситуација? Демонстрантима? – И поред свог напора и добре организације нису успели да спрече одржавање геј параде, а већина њих се налази у притвору из којег се у Србији не излази. ЛГБТ популацији? – Степен хомофобије је сада само још већи него раније, јер их многи криве што су остали до краја тврдоглави, и што се нису уздржали а да не упуте коју отровну жаоку. Остатку народа? – Бачене каменице и запаљени контејнери нису успели да повећају запосленост и напуне празне новчанике. Остаје да је једино од свих профитирала искључиво партијска олигархија, која је овај инцидент искористила да се још јаче учврсти на власти. Режимски медији распалили су пропагандну канонаду, са циљем да у корену сасеку сваки облик протеста у будућности. Водитељи искривљених гримаса, политичари, забринути аналитичари и НВО активисти рецитовали су добро познате десетерце о хулиганима и фашизму који су рак рана демократске Србије, која по оцени Хилари Клинтон има потенцијал да буде и лидер у Европи, а не само у региону! Ако ускоро буде неког радничког штрајка, биће проглашен за штрајк радника хулигана са фашистичким захтевима да им се повећају плате којима би финансирали хашке бегунце.

    Некако опет случајно се потрефило да су навијачи прекинули утакмицу у Ђенови, а минут након тога, у ванредном дневнику РТС-а, водитељка је прочитала већ спремно саопштење о невиђеној бруци и „ружној слици коју смо поново послали у свет”. У сенци ових догађаја остала је посета америчке државне секретарке, која је свратила да нас љубазно замоли да се манемо Косова и Републике Српске, да се учланимо у НАТО и коначно завршимо са мрачним деведесетим у којима смо изазвали све те силне ратове. Прича о насиљу скренула нам је мисли од финансијског колапса, незапослености, општег штрајка у „реформисаном” правосуђу, Мишковићевих дугова добављачима, Луке Београд, несташицама млека, банкарских крвопија…

    Већ сам читаоцима „Политике” постао досадан са својим трактатима о држави без легитимитета, која нема никакву моралну ни духовну димензију, а није ни суверена у одлучивању. Пошто власт у земљи не ужива подршку већине грађана, она намерно генерише насиље како би владала у једној врсти незваничног ванредног стања. Вешто се манипулише са огромним бесом нагомиланим у народу, па се по потреби изазивају или организују инциденти о којима се данима распреда, а који суштински не могу угрозити владајућу машинерију. Ако погледамо уназад, у Србији се није одиграла ниједна насилна промена режима а да није била организована споља. Учили су нас у школи пароле „боље рат него пакт, боље гроб него роб!” иако је заправо било „боље Черчил него Хитлер”. Подметали смо бубреге под Милошевићеве пендреке док је опозиција грицкала семенке на семинару у Будимпешти. Морамо да престанемо да промене везујемо за политичке странке које су нам тренутно понуђене, јер све оне одавно функционишу у истом систему. Да није тако, неко би им већ пресекао снабдевање, или би се против њих покренуо поступак пред Специјалним судом. Много лакше ће нам бити ако прилике у Србији посматрамо са геополитичког уместо са дневнополитичког становишта. Ако схватимо да се преврати у малим земљама не дешавају спонтано, вољом народа, већ у складу са интересима великих играча. Онда ћемо умети да међу собом препознамо искрене родољубе, а да раскринкамо убачене провокаторе. Нећемо чекати да нас неко заведе него ћемо имати јасну слику какву земљу желимо да створимо. Борићемо се за то да нам се деца школују и запосле, уместо што ћемо анатемисати читаве генерације. Онда ћемо можда имати и своју праву народну револуцију, јер ћемо се борити са смислом уместо да у борби тражимо смисао. Кад будемо изашли на улице, знаћемо зашто и за кога, а онда нема сузавца ни лисица које ће моћи да зауставе нашу идеју.

    члан групе Београдски синдикат

    http://www.politika.rs/pogledi/Fedja-Dimovic/Revolucija-pod-lupom.sr.html

  4. Varagić Nikola каже:

    Pametan posle bitke

    Marko Kostić

    Još jedan tekst o Paradi

    Ovaj tekst je kritička analiza srpskih demokratskih medija, povodom njihovog izveštavanja sa Parade ponosa, održane u Beogradu, 10 oktobra. Predmet kritike nisu učesnici parade već mediji koji su paradu pratili, pre svih novinari TV B92.

    Da li je huligansko nasilje medijski zanimljivo?
    Da li su huligani novost?
    Zar vesti o ekstremnim navijačima koji ruše Beograd ne vidimo i ne čujemo svake sezone, decenijama unazad?

    Domaći mediji, a najviše B92, nisu izveštavali samo o paradi, već i o drugoj, protestnoj strani ovog događaja. Ko je novinarima rekao da moraju to tako da rade? Savest objektivnog izveštavanja? Zapravo, svi mediji koji su izveštavali o ovom događaju, izveštavali su o obe strane događaja – o paradi i o protestima protiv parade. To se ne može zvati objektivnim izveštavanjem, već sedenjem na dve stolice.

    Da li je parada uspela ili nije? Činjenice kažu – da, medijski utisak – ne. Shvatate li šta se desilo? Uskraćena je verifikacija pobede; to je skoro kao da su nam pokradeni izbori.

    Pođimo od činjenica. One su, ipak, na strani učesnika parade, budući da je parada održana. Ako demokratski novinari ne misle da su činjenice dovoljne, zašto ne bi to prećutali, u ime demokratije? Ćutanje je demokratsko pravo, za razliku od krađe ideja i krađe frekvencija svakoga ko želi da ispadne oboje – i muževan i liberalan.

    Da li je „neuspeh“ parade posledica primitivne svesti huligana ili nedovoljne zrelosti demokrata u interpretaciji svoje pobede, onda kada je signal o toj pobedi ometen? To se upravo i desilo: ometači signala uspeli su da skrenu pažnju sa parade na huliganske protestante.

    Pobeda parade ponosa nikada u Srbiji neće biti fizička. Ne mogu se po snazi meriti lezbejke i homoseksualci sa navijačima i dobrovoljcima. Ali pobeda slabijih može se ostvariti simboličkim putem. Kada pogledate sve te evropske gej festivale, nije valjda da stvarno mislite da je to pravi voz koji ide kroz svet i nosi poruku ljubavi? Ne, ta ljubav je reč visoke kulture, koja je značajem postala stvarnija od ratničkog iskustva, onda kada su moderne slike zapadnjačke stvarnosti nadjačale aristokratski teritorijalni fetiš.

    Da li demokratski mediji misle da je ovo bila borba za teritoriju? Moj si Beograd našao da rušiš? Ako je tako, srodni su huliganima.

    Ovde se mešaju dva pojma, pitanje hrabrosti i pitanje liberalizacije. Heroizam učesnika parade, pa i mnogih novinara na toj strani, postao je znak ratničkog, a ne pacifističkog iskustva. Mnogi šetači, žene i muškarci, čak i nesvesno, ispoljavaju komandu muževnosti baš tamo gde se traži sloboda bipolarnosti.

    Zašto su huligani ispali interesantiji od liberala? Kako to da su staromodni tipovi popularniji od modernih likova? U Britaniji postoji pravilo da se huligani na utakmicama ne slikaju novinarskim kamerama zato što, sem pažnje javnog tužilašta, oni ne zavređuju širu pažnju javnosti.

    Pod izgovorom zaštite članova parade, centar pažnje skinut je sa šetača i premešten na nasilnike, po ko zna koji put. Dakle, činjenica da su huligani fizički jači poznata je, ali da su bolji medijski stručnjaci od B92, to smo mogli samo da pretpostavimo!

    Kršenje ljudskih prava nalazi se ne samo u činjenici da je parada ometana, već u činjenici da ne postoji nikakav medijski program za gej i lezbo populaciju. Ne postoji kulturološka ili subkulturološka svest, koja bi barem na taj dan učinila da učesnici parade postanu zvezde programa. U Srbiji, oni to nisu uspeli, jer su mediji koji ih podržavaju više izveštavali o huliganima nego o učesnicima parade, i zato što naši mediji ne funkcionišu po principu programa, već po principu krađe programa od svih postojećih izvora informacija. Ako skup tih informacija nema jasnu poruku, to se ne može nazvati objektivnim izveštavanjem, već proizvoljnim nagomilavanjem javnih znakova.

    Nisam bio na paradi, pa ne mogu da govorim o svojoj hrabrosti. Ali mogu da govorim o nedostatku liberalnog iskustva kod naših najhrabrijih intelektualaca. Pojam modernizacije, seksualnih sloboda i prava na opredeljenje deo je uticaja masovnih medija. Tiče se i nezavisnosti medijskog prostora, mogućnosti da svaka javna scena ima pravo na svoju publiku. Situacija da svako ima pravo na sve, zove se komunizam, a ne liberalizam. Upravo u tom ključu nalazi se problem modernizacije u Srbiji. Treba da postoji program za paradu ponosa i publika za to, kao i program za tradicionaliste i njegova publika. To ne treba da bude jedan, već treba da budu dva programa.

    Ali srpsko društvo i javno mnjenje naviklo je, kao jedinstveno telo, da čeka paket informacija koje će biti uvezene ili proizvedene. To se, drugim rečima, zove borba za fizičku prevlast. To nije borba za nezavisnost, niti je borba za modernizaciju društva, već način da društvo ostane bezbedno u kolektivnoj autorizaciji ideja emitujući oba programa – istovremeno.

    Mislim da se desila velika pobeda u borbi za slobodu građanske svesti u Srbiji. Deseti oktobar za mene je srećan dan, kada je David uspeo da Golijatu zabije gol u gostima. Parada ponosa bila je trenutak kada je varvarski džin bio savladan putem praćke domišljatih. Ali avaj, naši mediji skoro da se ne bave Davidom (ako se i bave, to ne rade na atraktivan način), već Golijatom i njegovim atraktivnim dosijeom.

    Deseti oktobar je dan promena u srpskom društvu. Ali te promene su nam otete iz ruku i prosleđene memoriji suprotne strane. Razlog tome nije sprečavanje događaja, već to što je slika o događaju ostala nezavršena.

    Demokratski novinari, koji smatraju da ova parada nosi gorak a ne sladak ukus, trebalo bi da nauče da razdvoje osećanja od činjenica, privatni stav od profesionalne funkcije, ličnu želju od javnog nastupa. Jer ovoga puta, konačno, činjenice idu demokratama u prilog, dok utisak vara.

    Laž je, za razliku od krađe, pravo profesionalnoga rada. U mogućnosti da to pravo primenimo nalazi se suština modernog duha. U navijanju za sopstvenu ideju, a ne za to da svako ima sve ideje! Tako se i postiže pluralizam i konkurentnost informacija na tržištu.

    Ali samo poneke ideje na tržištu odnesu pobedu. Desetog oktobra senzacije sa huliganske scene pobedile su pacifiste, zato što pacifistički mediji nisu znali da treba da se drže svoje scene, a ne tuđe. Da podsetimo, to nije bio sportski dan.

    Huligansko ometanje parade moglo je da se shvati i kao nezadovoljstvo gubitnika, dok su prave zvezde zaštićene i uživaju svoju upravo stečenu slobodu. Izveštaj B92 mogao je da izgleda baš tako, kao priča o novim zvezdama na sceni, dok okolo protestuju zbunjene mase šokirane publike. Nije ispalo tako zato što naši mediji nisu kompetentni da razlikuju scenu (vest), od publike (gledalaca). Takođe, kada bi mediji izveštavali na taj način, izgubila bi se muževna licenca programa o heroizmu žrtava, palih za demokratiju.

    Srpka publika i inače nije orijentisana prema pojmu scene kao jednom određenom nastupu, već kao skupu scena koje može da pronađe u javnom prostoru. Tako se scena (predstava, vest), formira neodređeno, kao i publika (svedoci, demonstranti). Sa druge strane, u takvoj nejasnoći nalazi se mnogo skrivenih privilegija. U Srbiji je lako, pravo iz rok kluba doći na Utisak nedelje. Potrebno je samo, uz pomoć izbornog recepta DS-a, obratiti se statističkoj širini (komšiji, kolegi, rođaku, FB prijatelju), a ne ciljnoj grupi, koja je određena artikulisanom motivacijom nastupa. Ali to nije medijsko ponašanje, to je borba za medijsku teritoriju, nešto sasvim drugo od borbe za opredeljenje. U takvoj situaciji svako može da ukrade od svakoga, i svako sa scene može da pobegne natrag u publiku, u slučaju neuspeha predstave.

    Postoji i tzv. neopredeljena poštena publika, ona koja nije ni protiv jednih, ni protiv drugih, koja samo čeka da joj neko zauzme pažnju. Ali ko je rekao da je ta publika važna u ovom slučaju? Pogotovo ove nedelje, kada se borimo za slobodu opredeljenja, odnosno za pravo izbora. Pojam zvaničnog nastupa stran je našim medijima; zato urednici svoje greške pravdaju srpskim mentalitetom, solidarišući se sa građanima u istom neznanju – u nesposobnosti da prihvate odgovornost za funkciju sopstvenog programa, kao i za njegov logični kontinuitet, sve u strahu od protivnika i drugačijeg mišljenja.

    Većina građana Srbije, dakle, ne pripada ni jednoj strani ovoga sukoba. A dosta pripadnika parade ima prijatelje među huliganima i obrnuto. To je pravo stanje društva u Srbiji, koje prećutno obuhvata i jednu i drugu stranu. Ali to nije nikakva novost, to je bilo poznato i pre ovih događaja.

    Teritorijalno je nemoguće razdvojiti ove dve grupe suprotstavljenih komšija. Ali medijski jeste, po principu različitih ukusa i afiniteta. Baš zato novine i postoje. Da formiraju različite kanale, koji će najmotivisanije predvodnike ideja stavljati u prvi plan, dok će neodlučni biti implicitno nagovarani da se opredele za uspešniji program.

    Samo ako sukob ove dve strane bude isključivo medijski, desiće se pobeda liberalizacije, pobeda koja se ne tiče ratničkog, već simboličkog iskustva.

    B92 mnogo voli ironične emisije o kiču, šundu i primitivizmu. U pitanju je izmišljeni protivnik, taman po meri njihovih novinara. U stvarnosti, naši tradicionalisti su mnogo inteligentniji, mada ih to ne čini modernima. A samo putem modernog razumevanja medija, moguća je pobeda liberalnih struja.

    To opet ne znači da mediji moraju biti zatvoreni u studio. Naprotiv, to znači da naš privatni život treba da poprimi medijski karakter, a naša proizvoljna osećanja da se podrede javnoj artikulaciji želja. Deseti oktobar je bio dan kada su se mediji našli na karnevalu, a da to nisu sasvim razumeli. Nisu shvatili da treba da izveštavaju o žurci pozitivaca i o ljubomornoj konkurenciji inferiornih negativaca.

    U pitanju je, dakle, borba za scenu. Nažalost, to su prvi shvatili oni koje B92 naziva intelektualno inferiornima. Verane, razmisli ponovo.

    Ukoliko je stvarnost kontradiktorna, treba o tome razmisliti pre emitovanja, ako ne umemo – zovemo stručnjake. Ako ni oni ne mogu da pomognu, to više nije vest već skup anonimnih pokušaja da se privatni poremećaj predoči kao javna novost.

    Ideja da su huligani zanimljivi može biti samo odlika životno neiskusnih ljudi. A zavodljivost huliganskog programa upravo igra na tu kartu, na kartu tuđih iskustvenih nedostataka. Taj ko smatra da su navijači zanimljiviji neka dođe, na primer, na Novi Beograd, ispred bilo kog dragstora. Videće da ne postoji ništa dosadnije od navijačkih rituala. Mnogi navijači su, na samodestruktivan način, toga i svesni. Ali takođe su svesni i svog centra pažnje, svesniji od novinara B92, koji u želji da prikažu svoj „sportski“ programski duh, gube liberalnost svog programa, želeći da održe obe publike, i levu i desnu, kao i svi mediokriteti u Srbiji. Mediokriteti, opet, imaju pravo da to žele, ali deseti oktobar nije trebalo da bude njihov dan!

    Većina javne Srbije želi da učestvuje u jednom-te-istom programu. Samo to je lokalni znak pobede. Ali to je, kako rekosmo, imperijalistički, a ne demokratski princip. Demokratski gledano, osoba A treba da bude predmet pažnje jednih, osoba B – drugih, C – trećih gledalaca. A prestrojavanje ovih grupa publike čini hit program. Samo takav sistem možemo nazvati nezavisnim medijem, samo višekanalnost označava pluralističku svest i pravo na individualno opredeljenje.

    Liberalnost (iskustvo) i hrabrost (iskustvo), iako nisu suprotne, dve su različite stvari. Program tolerancije koji ukazuje na postupke netolerantnih, uvećava hrabrost svoje poruke, ali smanjuje njenu slobodoumnost. Polnim tj. rodnim, a ponešto i biologističkim rečnikom, naše medijske demokrate, opredeljuju se za radikalno muževni princip.

    Hrabri koji žele da budu liberalni ponekad treba da sakriju svoju hrabrost. Hrabrost tera na obračun, tolerancija na izbor. Ratnička hrabrost u kontradikciji je sa paradom ponosa, ali eto, ne i sa protestom tradicionalista.

    Neosporno je da ima pravih heroja među srpskim demokratama i novinarima. Ja stoga ponavljam da ne mogu da govorim o hrabrosti, pogotovo ne njima. Ali o liberalizmu mogu da govorim. Našim herojima nedostaje liberalno iskustvo demokratije. Oni su, u psihološkom smislu – strejt!

    Veranu Matiću nedostaje liberalno znanje. Heroji demokratije bi trebali da budu heroji lucidnosti i makijevalizma, lukavstva i inteligencije, uz distancu poštovanja drugih, zavisno od izbora. A mogućnost da se društveno odredimo, od Kanta, Dekarta i Loka, postala je pobednička definicija stvarnosti, a ne zapišavanje teritorije ili neki drugi fizički dokaz života. Zato je informatičko doba u kojem živimo tako razvijeno u zemljama u kojima se ovakve parade dešavaju neometano. To nije zato što tamo ima manje tradicionalista, već zato što, putem kulture, tamo ima više svesti o simboličkom značenju savremenog života.

    Ljudi koji misle da je proživljena stvarnost bitnija od simboličke stvarnosti, ne bi trebalo da rade u medijima, niti da se bore za modernizaciju. Jer baš to je suština ljubavnih parada – svesna poruka koja je određenija od toga „šta se stvarno desilo“, u profesionalnoj funkciji koja je jasnija od ličnog karaktera, u ličnom izboru bitnijem od nasleđenih korena i simbolima pobede uticajnijim od fizičke prevlasti.

    Ali uspeti u Srbiji znači jahati oba konja istovremeno. To znači pokazati širinu iskustva koje vlada obema teritorijama, i ratničkom i pacifističkom. Ta energija prenela se i na najnežnije izveštače, jer ako odustanu od ratničkog programa, gube učešće u srpskom medijskom establišmentu.

    Ali ovo nije bila bitka za primat, već za nezavisnost, ne za osvajanje, već za određenje, ne za kolektivizaciju, već za individualizaciju.

    Posle nasilja i prekida utakmice Italija – Srbija, čini se da je ovo režirana situacija koja naginje ka priznanju Kosova, politička igra kojom se manipuliše huliganima kao negativcima Balkana. Ako se ispostavi kao istina, to i nije tako loše. Ali dok mediji, umetnici i intelektualci ne shvate da nešto mora da procuri iz ove „tajne veze za sve nas“, kulturna javnost neće učestvovati u demokratskim promenama. Nije pitanje da li ćemo ići napred, već da li će kultura konačno objaviti nekakvu vest o tome, na vreme. Trenutno su na sceni političari i navijači. Novinari i intelektualci beže od scene glumeći tajne žrtve zarad boljeg političkog sutra. Pa nemojte da budete žrtve! Došao je taj dan!

    Život zrele osobe pun je uspeha i grešaka, pluseva i minusa. Stoga je profesionalac dužan da se opredeli kako će svoj život predstaviti drugima, kao pobedu (vlast) ili poraz (opoziciju). Obe funkcije su legitimne i mogu se menjati zavisno od političkih perioda. Ali biti i pobednik i gubitnik istovremeno znači uskratiti drugome mogućnost da se sa nama uporedi. Taj nedostatak komparativnog motiva svojevrsno je sabotiranje uzajamnih dogovora i rešenja u društvima koja ne žele da razdvoje privatno od javnog.

    Srbija je do sada učestvavala u raznim promenama. Uvek su to bile političke promene, prećutane u dogovoru javnosti i politike. O tome piše i Stevan Pavlović u knjizi „Srbija – istorija iza imena“. Vreme je da nešto od toga dogovora konačno procuri i u javnost, da se okonča „ćeranje“ u Klubu književnika, a počne studijski rad, na ulicama.

    Verane, Svetlane, Milena, Olja… prestanite da kukate, počnite da slavite. Ako ne osećate želju za slavljem, shvatite da je to vaš individualni, a ne kolektivni problem. Izlazak iz krize jeste situacija kada problemi postaju sve manje kolektivni, a sve posebniji i nezavisniji od vrha države. Nije država naš roditelj, sem ako nismo u diktaturi. U demokratskom sistemu od nas se traži zrelost da odvojimo nastup od osećanja, našu profesionalnu zrelost od naših intimnih nezadovoljstava. U demokratiji, individualnih problema je više zato što je vlast manja, a odgovornost građana, proporcionalno, veća. To je suština modernog društva: manjak odgovornosti na vlasti, višak odgovornosti na građanima i građanskim medijima.

    Ko otvori sajt Peščanika ili B92, naći će poruke pravde, hrabrosti, istine, iskustva i morala. Kakve veze ti pojmovi imaju sa modernizacijom? Mnogo više veze imaju sa patrijarhalnom etikom „Obraza“. Karakter demokratskih medija možda jeste moralan, ali to nema veze sa funkcijom liberalnog programa. Nastup pravih liberalnih medija je internacionalna buržoaska borba sa ciljem da kukavice i loši ljudi imaju jednaka prava. Nemoralni ljudi koji su ravnopravni sa moralnima označavaju pobedu modernizacije. Pobedu u kojoj su sluge svrgnule svoje gospodare, jer gospodari nisu znali ništa drugo sem da ratuju i idu na dvoboje kada neko ospori njihovu hrabrost. Parada ponosa nije borba hrabrosti, već, naprotiv, borba za pravo na kukavičluk! Ta borba takođe zahteva hrabrost, ali ne aktivnu, već pasivnu hrabrost, onu koja nije cilj, već sredstvo.

    Problem građanskih medija i intelekutalaca nije u tome što se ne razumeju u politiku, već u tome što ne razumeju zabavu. Uzrok gorkog ukusa ove parade je taj što naši liberalni građani ne znaju da se zabavljaju, a pogotovo da to rade zvanično i javno, bez prećutne misterije bezbednosnog tipa. Lepo se vidi kako su mnogi domaći levičarski intelektualci preuzeli tuđe mesto onda kada su pristali na privilegiju statusa, drugačiju od sopstvenih reči.

    Ukoliko deseti oktobar nije bio dan za šalu, neko od demokrata trebao je šalu da izmisli. To je osnovna osobina liberalnih ljudi u (pred)revolucionarnim periodima, od Rusoa, preko Čehova do Dilana. Talenat da pronađu način kako da javno ispolje politički značaj svog dobrog raspoloženja. Vidi se da naši liberali ne znaju da se provode, isto kao što srpski glumci ne znaju da se pretvaraju.

    Ali sve to govori da žurka tek počinje. Sledeći put, u Bulevaru Zorana Đinđića! Nessun Dorma!!

    Peščanik.net, 14.10.2010.

  5. Varagić Nikola каже:

    NARODNI SAVEZ PROTIV GRAĐANSKOG RATA

    Kako kanalisati taj bes i izbeći scenario građanskog rata u koji nas evroatlantisti očigledno namerno guraju?

    I šta sad, ili kako sprečiti građanski rat koji nam nameću? Najvažniji rezultat silom nametnute parade srama je da je ona pomogla Srbiji da shvati da se više ne boji vrhuške na vlasti koja je jedino bila uspešna u obasipanju lažnim obećanjima, a u stvarnosti nas je osiromašila, obespravila, ponizila i dovela na granicu ljudskog dostojanstva. I sada nam na kraju preti. A trebalo bi da zna da se Srbija ne boji ni Dačića, ni Homena, ni Šutanovca. I čeka. Čeka na sledeći potez vrhuške, koji će, kao i svi do sada, da bude neodmeren, bahat i protivan narodnoj volji. A onda…

    Milošević je kasno shvatio dokle ga je dovelo ignorisanje narodne volje. Ovi će to verovatno da shvate još kasnije. Ali probuđeni narod, koga su priterali uza zid i koji nema gde dalje, može da bude veoma opasan. I za sebe, jer nema više šta da izgubi, ali još više za ovu nenarodnu vrhušku. Represivne mere koje se pripremaju će još više da pojačaju bes naroda. Kako kanalisati taj bes i izbeći scenario građanskog rata u koji nas evroatlantisti očigledno namerno guraju? A građanski rat im i te kako odgovara, da bi mogli da pozovu u pomoć svoje evroatlantske prijatelje, i konačno okupiraju Srbiju i fizički. To bi im znatno olakšalo uterivanje „zapadnih vrednosti“ u glave „primitivnih klero-fašista“.

    Još jedan isto tako važan rezultat te jadne parade je to što se narod otrgao iz letargije u koju su ga bacile neprekidne manipulacije medija, teški životni uslovi, i nedostatak perspektive, pogotovo za našu decu. Pitam jutros prijatelja kako se oseća, pošto mu juče nešto nije bilo dobro, a on mi kaže: „Revolucionarno“! Kum mi kaže da pretura po kući i traži pištaljke koje je pre deset godina negde sklonio. Šerpe i lonci, ma koliko da nisu originalni, već su spremni.

    Pojavljuju se i nove ideje sa bubnjevima, vuvuzelama i trubama. Broj negativnih komentara u odnosu na evroatlantiste u elektronskim medijima se udesetostručio. Gotovo ni jedan komentator nije poverovao da iza incidenata u Đenovi ne stoji sama vrhuška! Gladan sitome više ne veruje! Broj patriotski nastrojenih članaka u nezavisnim medijima, veoma kritičkih prema vrhuški, takođe se udesetostručio. „Porodična šetnja“, bez ikakve medijske podrške, izmamila je na ulice preko 20.000 građana. Srbija se probudila!

    Postavlja se pitanje šta sad i kako kanalisati ovu energiju? Prvi korak mora da bude stvaranje jedinstvenog narodnog saveza za Srbiju koji će da objedini sve patriotske i antiglobalističke pokrete, sa pokretima protiv EU, studentskim organizacijama, stručnim udruženjima, i raznim sindikatima. Dakle, sve one koji se ne slažu sa politikom „EU nema alternativu“, sa „tihim“ priznavanjem lažne države „Kosovo“, sa ulaskom u NATO, sa katastrofalnim školstvom i zdravstvom, sa „belom kugom“ i zapostavljanjem porodice na račun nastranosti, sa astronomskim školarinama i pogoršanim uslovima života za studente, sa pljačkaškom privatizacijom i gladnim narodom na ulici, sa nedostatkom posla i perspektive, sa lihvarskim bankama kojima je vrhuška stvorila idealne uslove da narodu nesmetano deru kožu sa leđa, sa socijalnom i penzijskom politikom koja pola Srbije ostavlja ispod crte ljudskog dostojanstva, sa nenormalnim zaduživanjem u inostranstvu da bi se platilo održavanje na vlasti, sa prodajom strateških resursa da bi vrhuška finansirala svoje izborne kampanje… Na žalost parlamentarne opozicione stranke su se isključile iz ovakvog narodnog saveza jer su se pokazale ili kao lažni opozicionari, ili kao potpuno nesposobne da na bilo koji način usmere nezadovoljstvo naroda.
    Ovaj jedinstveni narodni savez mora da oformi podružnice po celoj Srbiji, izabere vođstvo, i da se hitno registruje kao politički i socijalni pokret. Ovome mora da se pristupi veoma oprezno da se u vođstvo te nove stranke ne bi uvukli manipulatori, karijeristi, i pripadnici raznih službi. Odmah po registrovanju i konsolidovanju, pokrenuti proteste i izraze građanske neposlušnosti, tražeći izbore. Bahata vrhuška će na ovo da odgovori ubacivanjem provokatora i izazivanjem incidenata, ne shvatajući da manipulacije tipa „Kosovo za patike“ više neće proći. Danas jedino ovakav jedan savez može da izazove vanredne izbore i na njima porazi evroatlantsku vrhušku pojačanu lažnim opozicionarima, i zaustavi kola koja evroatlantisti nezadrživo guraju u provaliju građanskog rata.

    Autor Miloš Bošković

    Izvor Vidovdan, 15. 10. 2010.

  6. […] Дијалектика и теодицеја […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: