Korupcija ubija Srbiju

29 новембра, 2010

 

BEOGRAD 30. 11. 2010

Press

Veliko istraživanje „Galupa“ i UNDP

Korupcija ubija Srbiju

BEOGRAD 30. 11. 2010

Press

Devet klubova Jelen Superlige Srbije, među kojima je i Partizan, zatražiće na sutrašnjem sastanku Izvršnog odbora Zajednice Superlige smenu sadašnjeg direktora takmičenja Branimira Babarogića!

Babarogić je bivši sudija i kadar Crvene zvezde na toj funkciji, a devet klubova tog tela zatražiće u sredu njegovu smenu.

Podsetimo, Babarogić je za utorak zakazao vanrednu sednicu IO Zajednice zbog odluke Slobode PS da ustupi domaćinstvo Partizanu u poslednjem kolu jesenjeg dela šampionata, dok bi u tom slučaju Partizan gostovao Slobodi u poslednjem kolu prvenstva, u maju naredne godine.

Klubovi koji traže smenu Babarogića, navodno, računaju na podršku generalnog sekretara Zajednice Miodraga Jankovića, a za novog predsednika takmičenja predložiće Milovana Đorića, nekadašnjeg selektora Srbije i Crne Gore, ali i bivšeg fudbalera Crvene zvezde. Doduše, Đorić nije u dobrim odnosima sa ljudima koji sada vode Crvenu zvezdu.

BEOGRAD 30. 11. 2010

Press

Predsednik FSS Tomislav Karadžić i predstavnici Crvene zvezde konačno su zakopali ratne sekire!

Prvi čovek naše kuće fudbala odlučio je da uoči prvenstvenog meča između subotičkog Spartaka i najtrofejnijeg srpskog kluba pozove odgovorne sa „Marakane“ na neformalan sastanak, a kako Press saznaje, Karadžić je bio spreman da timu Aleksandra Kristića obezbedi hotelski smeštaj u Subotici, i to bez finansijske nadoknade.

Crvenu zvezdu su na sastanku sa predsednikom FSS, pored generalnog sekretara Andrije Kleuta, predstavljali savetnik predsednika Miodrag Antonijević i zamenik sportskog direktora Goran Vasilijević.

– Tačno je da smo imali neformalni sastanak sa Tomislavom Karadžićem. To je sve što mogu da vam kažem. Ne bih ništa više komentarisao – istakao je generalni sekretar Crvene zvezde Andrija Kleut.

Zanimljivo, sastanak sa Tomislavom Karadžićem izbegao je možda njegov najveći oponent u srpskom fudbalu, predsednik Crvene zvezde Vladan Lukić. On je došao u Suboticu neposredno pre početka utakmice, u društvu članova Upravnog odbora Gorana Vesića i Dušana Mrakića.

 


А шта кад пресуши и дијаспора?

27 новембра, 2010

 

Наш економски модел је лош и сад се поставља питање да ли је боље проментити становништво или систем. Ми имамо синдром издржаваног друштва, које притом није ни довршено.

 

Недовршени смо територијално, недовршени политички и економски, сматра професор Миодраг Зец са Филозофског факултета у Београду.

Без шанси за опстанак

Срби су стара нација, са све краћим животним веком. Кад се сретну просечна старост и очекивано трајање живота, та нација нема шанси за физички опстанак. Какво смо ми друштво у којем све недостаје, и станова и воде и струје, а становништво је вишак? У земљи у којој 40.000 људи годишње више умре него што се роди, становништво је вишак. То није нормално.

Због чега нисмо макар у економији успели да устројимо систем?

•           Има десет кључних диспропорција. Прва је она између недовољне производње и превелике потрошње. Друга је она између домаће штедње и нивоа потребних инвестиција. Треће, ми имамо огромну разлику између увоза и извоза. Србија годишње потроши туђе робе у вредности од седам милијарди евра, а то платимо тако што увозимо новац, односно узимамо кредите. Тај дефицит трговачког биланса изравнавамо дознакама дијаспоре. Али ни то не може још дуго. Наша је дијаспора стара и умиру они којима се тај новац шаље, а нова дијаспора је другачија.

Може ли држава и колико дуго да поднесе притисак растућег броја пензионера?

•           Сада је тај однос 1,6 запослених на једног пензионера. Није одрживо. Јапанци и Британци кажу да им је пензиони систем неодржив, а како ће наш бити кад немамо пласмане пензионог фонда у иностранству. То је само провлачење новца из руке у уста, али неко треба грађанима да каже да су сва уста отворена, али нема више руке. Следећи проблем је однос између центра и периферије и проблем између неразменског сектора и разменског сектора. Ми смо држава без индустрије и нисмо Велика Британија која може зарађивати на продаји свог језика, образовног система, финансијских услуга. Ми то немамо, а немамо ни море. Не можемо ми бити држава у којој свако село има 30 кафана, 30 политичких партија и 30 банака. Таква држава не може да постоји.

Отимали се за кутлачу над празним казаном

Како оцењујете ефекте транзиције?

Транзиција је морала бити радикалан системски рез, а не отимање око тога ко ће да држи волан или кутлачу над празним казаном. Требало је да се отимају око тога ко ће да поправи мотор и погура камион из блата. Основне су четири фазе, а ми ни у једној нисмо успели. Прво – монетарна стабилизација, а ми имамо нестабилан новац. Друго – либерализација, ми смо либерализовали спољну трговину, али нисмо цене на унутрашњем тржишту. Треће – прерасподела ресурса. То је приватизација. У Србији су сви хтели зграде да би их рентирали. Сви хоће да буду рентијери, али шта то вреди ако нема ко да тамо станује јер се ништа не производи. Четврта фаза је ова у којој се сад налазимо – реструктурирање реалног и финансијског сектора. Причају да је реструктурирање банака било најуспешније. Ако је тако и ако имамо 34 банке, здраве и богате, зашто онда држава кредитира?

Да ли мислите да је државна помоћ предузећима олакшала кризу?

•           Просто је невероватно да нико владу не сме да пита шта се догодило са кредитима за почетни бизнис. Нико нам из владе није објаснио како је могуће да она позајмљује од банака новац по камати од 13 одсто, а онда га прослеђује грађанима по један одсто. Познато је да свако четврто предузеће не враћа дугове банкама, а могу само да мислим колико је кредита који се не враћају држави.

Је ли је инфлација измакла контроли?

•           Ову годину ћемо завршити са 9,5 одсто и то је највећа инфлација у Европи. Пошто цене хране и пића учествују са 40 одсто, ту је стопа инфлације највећа. Дакле, кажњавају се најсиромашнији. Није то општа стопа инфлације, па су сад, као, појефтиниле су железничке шине, а поскупео краставац и не може гувернер да изјави да инфлација није проблем. Можда није за њега, али инфлација награђује дужника, а кажњава повериоца. Сав овај ултрабогати свет је никао на дужничкој добити, на кредитима који су инфлаторно обезвређени.

Више министара него становништва

Колико је опасан јаз који Србија има између броја запослених и незапослених?

•           Веома, и све је дубљи. Следећи јаз је онај између запослених у администрацији и у производном сектору. САД има Конгрес од 430 људи и Сенат од 100 људи, а ми имамо упола од тога, а они имају 40 пута више грађана од нас. Ево сад нам кроз регионализацију предлажу исто оно што критикују у БиХ, а то су парлементи и владе на сваких 100 километара. Ми као да тежимо томе да имамо више министара него становништва.

Шта је кључни узрок високе инфлације?

•           Дисбаланс између производње и потрошње. Ако бисмо Србију посматрали као организам, можемо рећи да он има леукемију. Инфлација је као топломер, а он показује да горимо. Кад стално живимо под температуром од 40 степени, ми смо стално у бунилу. Али, банке не дају инфлаторну добит држави. Оне штите своје зајмове девизном калузулом и зато можда инфлација није проблем за државу, али јесте за осам милиона грађана.

Извор:http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/99558/A-sta-kad-presusi-i-dijaspora

© 2010 Двери српске

 


Ukoliko se makar jedno drvo poseče na Zvezdarskoj šumi…

24 новембра, 2010

 

Autor: Zagorka Golubović

Pozivam građane Zvezdare i Beograda da otkrijemo ko se to kocka sa održanjem zdrave ekološke sredine u našem gradu. Ko iznova pokreće upropašćivanje ovog blaga koje ima Beograd i kada će se definitivno shvatiti da niko nema prava da Beograd liši njegovih pluća koja nam omogućuju da se borimo protiv sve većeg zagađenja životne sredine.

Ovim novim planom o gradnji saobraćajnica kroz Zvezdarsku šumu razotkriva se licemerje zvanične politike koja poziva građane da na svakoj slobodnoj površini zasade bar jedno drvo, dok se sa druge strane gleda kroz prste (verovatno tajkunima koji bi da unosno utroše svoj nelegalno stečeni kapital), koja i na ovaj način pokazuje da joj je više stalo do toga da ugodi novoj moćnoj kapitalističkoj oligarhiji ne mareći za brojne proteste građana, niti za ekološke probleme koji bi bili izazvani ovako sistematskim napadima za uništavanje Zvezdarske šume.

S pravom se posle ovako uporne borbe da se prisvoji pravo na opšte dobro moramo zapitati ko je stvarni naredbodavac u Srbiji kada su u pitanju krupni projekti koji ugrožavaju grad i živote građana? Da li su predstavnici vlasti postali nemoćni da spreče ovakve pogubne planove, i da li ćute zato što su postali pioni onih koji obezbeđuju novac za njihove stranke, odnosno njihovo održavanje na vlasti? Gospodine Duliću, gde ste Vi u ovoj priči?

Kao ministar ekologije odgovorni ste da sprečite planove koji ugrožavaju zaštitu zdravog života. Ukoliko se ovo bezumlje nastavi i makar jedno drvo poseče na Zvezdarskoj šumi, pozivam građane da nastavimo naše akcije i zaštitimo ovo blago, koje retko koji grad ima i da masovnim protestima sprečimo da nam o sudbini odlučuju beskrupulozni milijarderi i da o tome ćute predstavnici vlasti, koji su na tim mestima da bi omogućili što normalniji i zdraviji život svojih građana, a ne zato da bi dozvolili da novi kapitalisti prisvoje Srbiju.

DANAS, 25.11.2010.


Prozivka

22 новембра, 2010

 

Za njih ne bi bilo korisno da me bilo ko iz kluba bogataša proziva – rekao je predsednik Srbije.

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je danas da ne zna na koga je iz Demokaratske stranke Milan Beko mislio kada je rekao da treba da vrati deo svog bogatstva i da to ne shvata kao „prozivku“.

DANAS, 22.11.2010.

Autor: Ruža Ćirković

Kako je Kole preduzetnik, tako je naš predsednik profesor – u duši. A od sopstvene se duše lako pobeći ne može. Zato je naš predsednik Boris Tadić najavio da će odmah posle skupštine Demokratske stranke i Nove godine početi da ocenjuje svoje (i Dačićeve?) ministre. Kad ih oceni, predsednik će videti ko može da nastavi da radi, a ko ne može. Jer, posle Nove godine dolazi 2011, poslednja godina pred parlamentarne izbore. Moguće je da je predsednik to poverio svojima na zatvorenom delu sednice. Čudim se da nije procurilo u javnost. Naime, nikad nismo saznali kako su ministri prošli ono prošli put kad ih je ocenjivao predsednik, koji stalno preti da će tajkune oglobiti, a ministre oceniti. Na te smo pretnje oguglali čak i mi – bedni crvi. Nije do nas došlo ni koji metod ocenjivanja koristi predsednik: PISA ili KOLE. Ali, kako stvari stoje mora da je KOLE. Što niža ocena, to viša nagrada. Da ne kažem, funkcija. Ipak, ima i nešto korisno što smo saznali. Po Ustavu Vladu ocenjuju poslanici, a poslanike narod. A u stvari i poslanike i ministre bira i ocenjuje (neki) predsednik. Ustav ionako ne valja i treba ga menjeti. „Narode moj, promeniću te“, što bi rekao kralj Ibi.

ceo tekst:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/kole_ili_pisa_testovi.884.html?news_id=204140

Čemu BIA?

15 новембра, 2010

Autor: Ljubiša Rajić

Svaki, pa i najnoviji predlog da se otvore arhive službe bezbednosti BIA dočekuje se s uobičajenim odbijanjem uz pozivanje na više razloge državne bezbednosti. Zato je vreme da se postavi pitanje ne samo šta je radila, već i šta navodno radi i da li nam je uopšte potrebna.

Javnost ne zna koliko se naše službe bezbednosti razlikuju od onih iz devedesetih godina prošlog i prve decenije ovog veka. BIA do danas nije iznela koji je procenat ljudi iz Miloševićevog vremena zamenjen novim, neukaljanim ljudima, nijednom rečju nije se ogradila od postupaka svoje prethodnice DB, nije objavila šta je učinjeno sa građom preuzetom od bivše savezne službe uz upotrebu oružja, nije ništa učinila da delotvorno i javno ukloni iz službe one koji su se ogrešili o prava građana Srbije, nije ni kaznila ni uklonila one koji su organizovali, izvršili ili prećutno posmatrali uništavanje dosijea nakon 5. oktobra 2000. godine, ne pokazuje ni trunku spremnosti da se podvrgne ozbiljnoj kontroli itd.

A nije raščistila ni niz drugih stvari: Paravojne jedinice koje su činile ratne zločine i bavile se običnim kriminalom, ubistva novinara, pokušaj državnog udara preko pobune JSO, ubistvo Zorana Đinđića, krijumčarenje, crna berza, iznošenje novca iz zemlje, proganjanje i prebijanje ljudi koji su izražavali protivljenje Miloševićevoj vladavini, podrška kriminalnim grupama, neotkrivanje porekla više stotina kilograma droge u trezoru Komercijalne banke, ometanje novinara u njihovom radu, uznemiravanje ljudi koji su otkrivali razne vrste kriminala na svojim radnim mestima, nadzirala naše sopstvene građane u interesu ne države, već političke elite i trgovala sa njom itd.

Drugim rečima, BIA nije učinila ni jedan jedini potez zbog koga bi trebalo da joj verujemo; naprotiv, učinila je dosta toga zbog čega je valja dočekati s nepoverenjem.

Šta bi BIA danas mogla da radi?

Štititi Srbiju od političke špijunaže deluje prilično smešno. Državna politika Srbije svodi se na manje-više nesuvislo glavinjanje između protivrečnih ciljeva, pa i nema šta da se štiti. Osim toga, samo građani Srbije ne znaju šta se krčka u političkim vrhovima, van nje se zna manje-više sve, a što je veća javnost u donošenju političkih odluka, to je veće poverenje građana u državu i to su spremniji da je sami štite. Uostalom, Srbija ionako ne može da ima neku veliku sopstvenu politiku, pa ono što ima, jednostavno nije takvo da to vredi štititi od bilo čijeg uvida.

Štititi Srbiju od privredne i naučne špijunaže deluje još smešnije. Srbija jedva da ima nekakvu privredu, a njen najmoćniji deo nije u rukama ni države ni domaćih privrednika, pa nema nikakvog razloga da naša država štiti imovinu stranih vlasnika, to je njihova briga. Čak ni za vojnu industriju nije više toliko bitno, jer oružje ne može više da izvozi kako hoće. Teško da u našim naučnim istraživanjima vezanim za privredu i državnu upravu ima nešto vredno špijunskog truda, a i ako ima, naučni radovi na kraju ipak moraju biti objavljeni.

BIA bi trebalo da, zajedno sa Vojnom bezbednosnom agencijom, štiti vojne tajne. Teško da uopšte postoji nešto što strane obaveštajne službe ne znaju, te su mutne finansije, nered i nerad, skrivanje optuženih za ratne zločine i sumnjivi smrtni slučajevi regruta jedine tajne koje te dve službe mogu da štite, i to od srpske javnosti i organa krivičnog gonjenja.

U Srbiji nije bilo značajnih terorističkih akata čak ni za vreme rata devedesetih. I to nije zasluga službe bezbednosti, nego nismo bili zanimljivi. Teško da će i u budućnosti biti nekih terorističkih akata. Osim toga, opasnost od terorizma naduvana je daleko preko svake iole razumne mere. Borba protiv njega u svetu ima veoma malo veze sa njegovim suzbijanjem, a mnogo veće sa sužavanjem ljudskih i građanskih prava zarad političkih, privrednih i vojnih interesa.

BIA se uključuje i u suzbijanje organizovanog kriminala i uličnog nasilja. Ne vidim baš kako jedna služba, koja je bila ishodište organizovanog kriminala i koja je bar jedno desetleće koristila ulične nasilnike za obračune sa opozicijom, može sada da ih suzbija, sem, naravno, ako se to njeno iskustvo učešća u kriminalu i nasilju ne računa kao posebna kompetencija.

Sve u svemu, ne vidim ništa što BIA radi, a što ne bi mogli da urade već postojeći policijski organi, koji su, bar sudeći po medijima, dovoljno sposobni da urade svoj posao ako im se to dopusti.

Službi bezbednosti ostaje da se bavi onim čime se i do sada bavila, a što se ne razlikuje baš toliko silno od onoga što je radila devedesetih godina. Ali onda uopšte nikome nije potrebna sem političkoj eliti da i dalje sa njom deli interese koji su većma suprotni interesima građana. Ili, da pojednostavim, kada je službi i političkoj eliti dobro, onda je građanima loše. Zato bi bilo najbolje da se odmah ukine u celini. Po nekim napisima u našim medijima, ona ima oko 800 službenih automobila, što znači da u njoj mora raditi mnogo hiljada ljudi. To bi bila pristojna ušteda u platama i raznim drugim troškovima.

O istom trošku mogla bi da se ukine i vojna služba bezbednosti, jer mi tek za nju nije jasno čemu uopšte služi u vojsci koja je uspela da izgubi praktično svaku bitku koju je vodila, sem generalskih i pukovničkih bitaka za stanove i privilegije i uklanjanje poštenih oficira. Niti imamo s kim da ratujemo, niti znamo ko su nam prijatelji, a ko neprijatelji, niti imamo s čime da ratujemo, niti su ljudi motivisani da ratuju, niti umemo da ratujemo. Nisam siguran ni da nam je uopšte potrebna vojska; žandarmerija može lepo da obavi sve što je potrebno. Ipak, sačuvao bih vojnu muziku, lepo sviraju, samo da malo poboljšaju repertoar.

Ušteđene pare onda bi mogle da se upotrebe za nešto korisno za obične građane, npr. bolju zaštitu od požara, velikih nesreća i sličnih zbivanja. A ako se izgradi zemlja koja je privredno uspešna, koja svojim građanima obezbeđuje posao, besplatno zdravstvo i obrazovanje, jeftine stanove i pravnu sigurnost, ne bismo bili izloženi nikakvom riziku da nas neko špijunira ili napada, a doprinelo bi da bar u tome budemo lideri ne u regionu nego u svetu: zemlja bez civilne i vojne službe bezbednosti, a sa zadovoljnim građanima.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/cemu_bia.46.html?news_id=203676

Povezani postovi:

Војска

Где сте српски генерали?

Генерали

Лустрација

Seppuku


Ванредно стање

15 новембра, 2010

 

Главни разлог за продају Телеком Србија јесте покушај да се у предизборној години спречи банкрот државе.

Зато је важно да се спречи продаја Телеком-а. Да би дошло до банкрота.

Следеће године треба прогласити банкрот и увести ванредно стање. Уместо одржавања избора. Војска треба привремено да заузме све институције, и треба формирати нов економски и политички тим који ће Србију да изведе из банкрота.

СУОЧАВАЊЕ

Ако падне Телеком пала је Србија

 

 


Ако падне Телеком пала је Србија

15 новембра, 2010

 

Нови Инсајдер: Ко стоји иза продаје Телеком Србија?


%d bloggers like this: