Бразил

Ирански председник Махмуд Ахмадинежад оптужио је Русију да је Иран „продала” САД тиме што је, како је рекао, поништила уговор с Техераном о испоруци ракетног система С-300. „Неки, под утицајем сатане, мисле да могу да једнострано и незаконито пониште уговор из области одбране… Једнострано поништавајући уговор, они (Руси) су нас продали непријатељима (САД)”, рекао је Ахмадинежад у говору који је директно преносила иранска државна телевизија.

Председник Комитета за спољне односе руске Државне думе Константин Косачов рекао је у Москви да би требало повући препоруку за ратификацију новог Споразума о смањењу нуклеарног наоружања (СТАРТ) након успеха републиканаца на изборима за Конгрес САД. „Мислим да ћемо поништити одлуку Комитета Думе за спољне послове о ратификацији споразума СТАРТ-а како би се преиспитало то питање“, рекао је Косачов, а преносе руске агенције. Републиканци су на јучерашњим изборима освојили већину у Представничком дому, али не и у Сенату, горњем дому америчког Конгреса, а за његову ратификацију у Сенату потребна је подршка две трећине сенатора што ће демократама бити тешко изводљиво. Републиканци су изразили страховања, посебно због будућности америчке антиракетне одбране, коју сматрају угроженом новим споразумом.

Бета, Политика 03.11.2010.

Саудијска Арабија, највећи противник Ирана унутар исламског света, недавно је купила за 60 милијарди долара оружје од САД.

Израел већ неко време има спреман план за напад на Иран.

САД су на острво Дијего Гарсија у Индијском океану послале стотине тз. бомби за дубоко пенетрирање, највеће бомбе у арсеналу нуклеарног оружја, које су уперене према Ирану.

Какав одговор спрема Иран?

Конвенцијалан војни одговор биће напад на Израел и напад на војне базе САД и савезника у Персијском заливу. Појачаће се напади на НАТО снаге у Ираку и Авганистану. Доћи ће до кризе на тржишту нафте и већих цена нафте. То ће Русији у првом тренутку одговарати. Као и нафтном лобију са Запада. Турска неће ометати напад, али, вероватно, неће учествовати у нападу на Иран. Чак је могуће и да ће пружити помоћ Ирану приликом напад на Израел и Европу. НАТО напад на Иран ће бити великих размера. Одговор Ирана ће бити жесток. У другом таласу контранапада следиће неконвенцијални методи ратовања – терористички и диверзантски напади на непријатеља. Уколико као непријатељ буде индентификована Русија покренуће се напади у пределу “меког трбуха“ Русије где Иран има велики утицај међу муслиманима. Иран ће користити и свој утицак међу муслиманима у Европи. У Европи ће добити велику подршку и муслимана који не припадају шитском исламу. Покренуће се напади на војне базе Нато на Балкану (Бугарска, Грчка, Македонија, Албанија, Косово и Метохија, Босна и Херцеговина, Хрватска). Доћи ће до напада у државама које имају велику муслиманску мањину – Француска, Немачка, Велика Британија, Шпанија и Холандија. Доћи ће до велике кризе унутар Европске уније и Нато пакта. Европа ће бити пред колапсом, економија у хаосу, евро ће пропасти. И то, још увек, одговара САД и Русији. Напад на Иран је, попут напад на Србију, борба за Европу, желе је под своју контролу, у што већој мери, и САД и Русија и муслимани. Свако има своје начине и своје рачунице за 21 век. Када се терен борбе пренесе на Европу, тада ће у велике проблеме ући и САД и Русија. Са отварањем фронта у Европи свет ће ући у још један велики рат, са већим разарањима него што је то било у прва два светска рата. После тога, свет неће имати никаквих сличности са светом какав данас познајемо.

Бразил је постао велики играч у светској економији и политици. Учествује у свим важним разговорима и процесима међу најмоћнијим државама света и међународним економским организацијама, унутар Уједињених нација. Има снажну економију која се развија, преко 100 милиона становника, велику површину територије богату енергентима и рудама. Изградио је одличне односе са новим светским силама – Кином, Ираном и Турском. Заједно са Аргентином и осталим државама Латинске Америке учествује у стварању континенталног економског, политичког и војног савеза. Бразил сада сарађује са свима, и сви имају утицај унутар Бразила и Јужне Америке – и Запад (САД, Шпанија, Велика Британија, Француска и Немачка), и Русија, и последњих деценија и година Кина, Јапан, Турска и Иран. Постоје и проблеми са којима се носи Бразил и они су слични у већини држава Латинске Америке, на првом месту то су велике расне и социјалне разлике међу грађанима. Услед велике кризе у Европи, што ће се пренети на Северну Америку и Русију, доћи ће до велике миграције становника ка Бразилу и Јужној Америци (Аргентини највише), што може додатно да отежа унутрашње околности. Што се тиче односа према остатку света, Бразил и Јужна Америка полако се утврђују као независтан, самосвојан, политички и економски фактор у међународним односима. Уколико се на унутрашњем плану Јужна Америка буде развијала у позитивном смеру, овај део света ће постати најбоље место за живот за 20 до 30 година. Можда и једино могуће.

Рат ће погодити северну хемисферу Земље – ЕвроАзију, Арабију, север Африке и Северну Америку.  Кина не може да избегне оно што се спрема у свету. У једном тренутку ће се и Кина умешати у рат против Ирана и пратећа дешавања. На почетку, рат и последице по снабдевањем нафтом и енергентима Кина ће решити трговином са Африком, Јужном Америком и једним делом са Аустралијом. Та трговина, између Азије, Афике и Јужне Америке омогућиће овим континентима да се развијају без туторства са Запада. Пошто је најкопликованија ситуација међу државама Азије и Африке, због великих етничких и религиозних разлика, Јужна Америка може постати најстабилнији део света. Такође, као последица светског рата, сасвим је реално да ће и САД да се распадну и да ће на простору Северне Америке настати најмање једна држава која ће бити под контролом грађана пореклом из Јужне Америке.

Сигурно је да САД и Нато улазе у рат са вером у победу. Тако исто и Иран улази у рат. Русија, Европска унија и Арапи праве своје рачунице. Истински победник ће бити Бразил у савезу са државама Латинске Америке.

http://en.wikipedia.org/wiki/Brazil_(film) Бразил, филм, по узору на Орвелову “1984“
http://www.youtube.com/watch?v=ZEUjQ1VTXwY&feature=related Бразил, Беби Дол, 1991. година, Евровизија

Повезани постови:

“Борба је цар свему“*
01.02.2010.

Светски рат

29.06.2010.

Кад је почео?

Пих, таман смо од војске почели да правимо успешно (жуто) предузеће које производи војну опрему и наоружање за извоз.

…novi film Oliver Stone-a

http://southoftheborderdoc.com/


17 Responses to Бразил

  1. Varagić Nikola каже:

    …novi film Oliver Stone-a

    http://southoftheborderdoc.com/

  2. Varagić Nikola каже:

    Нема будућности без нуклеарног разоружања

    БЕЧ – Сиромаштво је најгоре оружје за масовно уништење, оценио је вечерас у Бечу бивши генерални директор Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА) Мохамед ел Барадеј.

    Ел Барадеи, египатски дипломата, је на свечаности у оквору „Бечког семинара Нобеловаца“ нагласио да је сиромаштво симптом и главни разлог што су људи суочени са искушењем да набаве нуклеарно наоружање.

    „Уколико не будемо достигли нуклеарно разоружања онда човечанство нема будућност“, подвукао је Ел Барадеј, који је са ИАЕА поделио Нобелову награду за мир 2005.

    „Говоримо о бомбама које имају 5. 000 пута већу снагу разорности од оне бачене на Нагасаки и Хирошиму. Читаве цивилизације би могле бити уништене“, упозорио је Ел Барадеи.

    Ел Барадеи је указао да би читаво човечанство могло бити избрисано.

    Према Ел Барадеиу, посебно опасно је што принцип застрашивања не функционише више код ексремистичких група.

    Решења Ел Барадеи види у новинама у безбедносном систему, које морају да садрже смањење броја нуклеарних глава, као и пре свега, дијалог и преговоре уместо моћи и насиља.

    Поред тога мора много више бити инвестирано у развој, рекао је Ел Барадеј преносећи да широм света издаци за наоружање износе 110 милијарди евра годишње, а за помоћ у развоју се издваја само 85,6 милијарди евра.

    Као представница Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице (УНХЦР), организације која је добила Нобелову награду за мир 1954. и 1981., портпарол Мелиса Флеминг је затражила од Европске уније (ЕУ) великодушност и људскост у одобравању азила.

    Уни Карунакара, председник организације „Лекари без граница“, која је добила Нобелову награду 1999, заложио се за очување независности хуманитарних организација.

    Кунакара је оценио да због растуће инструментализације и политизације хуманитарних доприноса, активистима који настоје да другима помажу постало немогуће да свој рад, а то је смањење патње, спроводе.

    „Хуманитарне организације не смеју одређивати да ли је један рат праведан или погрешан“, подвукао је Кунакара, доктор из Индије.

    Председник Источног Тимора Хозе Рамос-Хорта, Нобеловац из 1996, подвукао је важност повећања средства за помоћ у развоју.

    Свечаности је присуствовала и пета добитница Нобелове награде (1976) мировни активиста из Северне Ирске Бети Вилијемс.

    Пети Бечки семинар Нобеловаца посвећен је ове године мировној политици и људским правима.

    Танјуг
    објављено: 03/11/2010

  3. Varagić Nikola каже:

    Мој живот у иностранству
    Ваша искуства
    Аргентински сањар

    Нестор Кирхнер и Кристина Фернандез, архивска фотографија. Нестор Кирхнер је преминуо од срчаног удара 27.10. (фото АФП)

    Даме седе у кафићу и пијуцкају кафу. То наравно није кафић са пластичним столовима и столицама где иду обични смртници. Не, даме седе у просторији са кожним фотељама где једна кафа кошта скоро дупло више него на мало неудобнијим местима. Неке су млађе, друге старије, а тема разговора је слична.

    Жале се на криминал у Аргентини, како се више не може изаћи на улицу, да се увек мора пазити да ти неко не отме ташну итд. Не вреди рећи да је број убистава далеко веци у САД него у Аргентини. Не, то не може бити истина кад оне барем једном у 3 године путују у Мајами.

    Одговориће вам да је то председница Кристина Фернандез манипулисала статистику. А можда неће ни употребити израз “председница”. Вероватније је да ће је назвати “кобила”. Немају милости према њој, чак ни сада када је изгубила супруга, бившег председника Нестора Кирхнера. Нестор и Кристина су криви за све. Па чак и за свињски грип.

    Криви су што су тобоже “оним црнцима” (тако извесни слојеви друштва називају сиромашне у Аргентини) дали паре да не морају да раде. Односи се на закон који је Кристина Фернандез увела прошле године, да свако дете чији родитељи не раде или имају ниске плате има право на месечни дечји додатак од 40 евра. Такође ће сваки ученик државне гимназије добити свој лични нетбук који при завршетку школе не мора вратити, осим ако не заврши школу или понавља. То се дамама не свиђа.

    “Не могу послати моје дете у државну школу иначе од њега ништа неће бити”, одговарају на питање зашто шаљу децу у приватне школе. Наравно, не желе да се њихова деца нађу у било каквом друштву или да доведу кући неку сиротињу и представе га као пријатеља.

    Њихови синови и ћерке не иду пешке или аутобусом. Родитељи их одвозе и довозе из школе. Ове даме имају велике проблеме. Један проблем је на пример што кућне помоћнице и чистачице нису више оно што су некад биле. Траже своја права. И још хоће да им се уплаћује у пензијски фонд. Даме су наравно културне и образоване жене иако никад нису читале Достојевског и не знају где је Балкан. Али зато таксиста зна где се налази Србија.

    Дамама се наравно свиђа разговор са Европљанком, убеђене су да је у Европи све боље, само се не смете одати да волите председницу Кристину, иначе ће вам скочити за врат.

    Не помињите да жалите због смрти бившег председника Нестора. Рећи ће вам да је све отишло до ђавола откад су они дошли на власт. Оне мало старије ће вам рећи да је све било боље за време диктатуре (1976 – 1982) а сада као тобож влада неред јер свак може да изађе да протестује. А Нестору Кирхнеру, док је био председник (2003 – 2007) је пало на памет да бивше диктаторе доведе на оптуженичку клупу.

    Сузе за Нестором Кирхнером на улицама аргентинских градова (фото АФП)

    Срећом ове даме не представљају народ. Народ је масовно дошао у Буенос Аирес да ода част бившем председнику. “Хвала Несторе – снажно Кристина” биле су речи које су се највише чуле. Он је 2003. изабран за председника са само 20% гласова у тренутку када више нико није веровао у политичаре. Многи не могу да верују како је могао постати тако популаран. На приватним телевизијским и радио-станицама се годинама причало све најгоре о њему, са неколико изузетака, наравно.

    Моћни ове земље га нису волели. Па ни другим моћнима није био баш симпатичан али су ето мислили “боље он него на пример један Хуго Чавез или не дај боже Фидел Цастро”. Када је Џорџ Буш долазио у Аргентину новинари су питали Кирхнера ко му је дражи, Буш или Хуго Чавез. А он је одговорио: “Хуго је мој пријатељ.” “А Буш?” упитао је новинар. « Буш је председник САД. » рекао је Нестор.

    Даме пијуцкају кафу. Народ тугује а оне чекају. Надају се да ће Кристина Фернандез одустати од кандидатуре на следећим изборима, 2011. године. А ако се појави да је барем не изаберу. Или да је сруше још пре него што заврши мандат.

    Не знам зашто је толико мрзе. Можда су једноставно уплашене. Уплашене да једног дана не нађу никога да им очисти купатило. Ни дадиљу за децу. Уплашене да ће можда у њихов кафић за даме из високог друштва доћи “они црнци” из предграђа.

    “Криминалцима се прашта, сањарима никада”, рекао је писац Оскар Вајлд. Нестор Кирхнер је био сањар. Сањао је о праведнијем друштву и уједињењу суверених јужноамеричких држава. Показало се да није једини. Има нас много који имамо тај исти сан.

    Хвала Несторе – снажно Кристина.

    Слађана Дробњак, Аргентина

    http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Argentinski-sanjar.sr.html

  4. Varagić Nikola каже:

    IZA NOVOG SOROS FONDA U RUSIJI STOJE VATIKANSKI JEZUITI

    četvrtak, 04 novembar 2010 09:59

    Olga ČETVERIKOVA

    Najnoviji pokušaj da se Pravoslavna crkva uvuče u opasnu diskusiju, iza koje će uslediti koraci ka stvaranju jedinstvenog „hrišćanskog“ bankarskog prostora

    Koraci usmereni u pravcu zbližavanja Rusije sa NATO i promene slike tog vojnog bloka u očima ruske javnosti čine se paralelno sa pokušajima da se Rusija udene u duhovni prostor zapadne civilizacije. To se na najvidljiviji način ispoljava na primeru razvoja odnosa sa Vatikanom. Katoličku crkvu mnogi pokušavaju da predstave kao „duhovnu sestru“ pravoslavlja, koja je pozvana da pomogne Rusima u borbi protiv ateizma i bezduhovnosti. Indikativan je u tom pogledu susret generalnog starešine Jezuitskog reda Adolfa Nikolasa krajem leta sa predstavnicima Odelenja za spoljne crkvene veze Moskovske patrijaršije, u toku koga je u svojstvu eventualne oblasti saradnje označena sfera religioznog obrazovanja, gde jezuiti imaju bogato iskustvo. Posebna pažnja bila je poklonjena razmatranju pitanja o tome kako prevazići predstave o jezuitima, istorijski nastale među pravoslavnim vernicima.

    Podsetimo šta je to Jezuitski red. To je organizacija, stvorena u jeku Reformacije za spas papske vlasti, koja od svojih članova zahteva bespogovornu poslušnost papi. Red se uvek odlikovao žestokom disciplinom, uređenim sistemom uprave i apsolutnom podčinjavanju rukovodstvu. Sve je to lepo opisao osnivač reda Ignacio Lojola u knjizi „Duhovne vežbe“.

    U naše vreme, kada se stvara globalni sistem totalne kontrole nad ličnošću, pouke Lojole naročito su aktuelne: jezuit „treba da gleda na starijeg kao na samog Hrista, on se mora povinovati starijem kao trup, koji se može prevrtati na sve strane, kao palica, koja se povinuje svakom zamahu, kao voštana loptica, koja može promeniti izgled i rastezati u svim pravcima“. Ta iskustva dosledno su primenjivali nacisti, od kojih su mnogi, pored ostalih Gebels i Šelenberg (šef službe bezbednosti SS), stekli jezuitsko obrazovanje. Šelenberg je i otvoreno na Nirnberškom procesu, već osuđen na smrt, izjavio: „Organizaciju SS stvorio je Himler u skladu sa principima Jezitskog reda. Pravila i duhovne vežbe koje propisuje Ignacio Lojola bili su onaj model koji je Himler pokušavao da reprodukuje u originalu“.

    Druga odlika reda jeste njegov čuveni jezuitski moral, koji omogućava prilagođavanje pogledima i moralu ljudi svakog vremena i mesta življenja – da se opravdava bilo koji nemoralni postupak ako vodi cilju koji je odredio red („cilj opravdava sredstva“). Upravo u sistemu „moralne teologije“ jezuita, koji su vaspitali čitave generacije predstavnika evropske elite, leže izvori onog „dvostrukog morala“, koji je postao jedan od ključnih principa zapadne diplomatije i pogodno oružje za odbranu interesa Zapada u svetskoj politici. I danas oni isto tako aktivno postavljaju svoje ljude na ključne položaje u državnim strukturama ne samo u Evropi nego i u SAD. Dovoljno je setiti se da su jezuitske privatne visokoškolske ustanove završili bivši rukovodioci CIA V. Kejsi (Fordhemski univerzitet), D. Tenet (Džordžtaunski univerzitet), Robert Gejts (Džordžtaunski univerzitet) i današnji šef L. E. Paneta (Univerzitet Sv. Klare).

    SENTANDER BANKA Taj „prilagođavajući moral“ uvek je omogućavao Vatikanu da se bavi obaveštajnim operacijama, političkim i diplomatskim intrigama, manipulisanjem državnih i društvenih rukovodilaca i, najzad, bankarskim operacijama. Danas Katolička crkva sve dublje tone u sferu finansijskih mahinacija, što se ponajbolje ispoljilo u priči koja je u vezi sa Institutom za pitanja religije (IPR) zvanim Vatikanska banka.

    Krajem septembra 2009. godine novi šef IPR postao je šef italijanskog odelenja Santander banke Goti Tedeski (na slici), koji je u tesnoj vezi sa „Opus Dei“ i poznat kao veliki stručnjak za finansijsku etiku. Njegovo imenovanje na tu funkciju umnogome je bilo povezano sa težnjom Vatikana da maksimalno podigne reputaciju banke, koja je snažno poljuljana zbog pređašnjih skandala, a naročito posle nedavnog objavljivanja u Italiji knjige „OOO Vatikan“, u kojoj je na osnovu četiri hiljade tajnih dokumenata IPR opisano, kako je ta banka 90-ih godina stvarala složeni sistem tajnih računa za pranje novca. Tadašnji rukovodilac banke Kaloja je zbog toga skinut sa funkcije pre vremena, jer nije opravdao poverenje, a Goti Tedeski, koji je došao na njegovo mesto, počeo je raditi na stvaranju novog imidža IPR, koji bi odgovarao predstavama o „etičkoj globalizaciji“ – toj osnovnoj brizi pape Benedikta XVI, kako se to vidi iz njegove enciklike 2009. godine CaritasinVeritate, objavljene uoči susreta G-8 u Akvili.

    Međutim, tek što je stručnjak za „finansijsku etiku“ pristupio „pranju“ imidža IPR, već u decembru 2009. godine tužilaštvo Italije pozabavilo se istraživanjem sheme pranja para Vatikanske banke preko računa banke UniCredit, a u septembru 2010. godine protiv šefa te banke Gotija Tedeskog pokrenut je krivični postupak, pa se on tako, zajedno sa generalnim direktorom IPR Paolom Čiprijanijem, našao pod istragom. Banka se sumnjiči za kršenje zakona o transparentnosti, pošto je nameravala da doznači 23 miliona evra sa svog računa u italijanskoj banci Credito Artigianato nemačkoj filijali banke JPMorgani tri miliona evra – Bancadel Fucinona račune nepoznatih lica. Smatrajući da se operacija može kvalifikovati kao pranje para, pravosudni organi su stavili zabranu na ta sredstva i faktički prvi put primenili tako strogu meru prema aktivama Vatikanske banke.

    Začudo, upravo tada, kada se „bedem“ katoličkih finansija ponovo našao u centru skandala, u Moskvi je održan rusko-italijanski simpozijum uz učešće bankara Vatikana na temu „Etički aspekti bankarske delatnosti i socijalna uloga banaka: iskustva Rusije i Italije“. Simpozijum je održan 11-12. oktobra 2010. godine na inicijativu Fonda kardinala Pola Pupara (bivšeg predsednika Papskog saveta za kulturu). Kako je naglašeno u poruci papskog nuncija u Rusiji arhiepiskopa Antonija Meninija, pročitanoj na simpozijumu, tema susreta je „neobična“, ali „interesantna“.

    PRAVOSLAVNI BANKING Zbilja, za pravoslavca je ta tema krajnje neobična, pošto je u njegovoj svesti delatnost savremene banke, kao institucije, koja postoji na račun ubiranja procenata, od iskona osuđivanog od Crkve, najblaže rečeno, nespojivo sa hrišćanskom etikom. Međutim, sekularizovani katolicizam, namećući tu temu, uporno pokušava „prilagoditi“ pravoslavce u Rusiji „naprednom“ pogledu na svet, slobodnom od temeljnih vrednosti hrišćanskih pogleda. Na simpozijumu je postavljeno pitanje o mogućnosti stvaranja „hrišćanskog bankinga“ (?), korišćeni su takvi pojmovi kao što su „hrišćanski finansijski instrumenti“ (?), „hrišćanski sistem mikrokreditiranja“ (?) i drugi. Još u septembru, u toku priprema za simpozijum u Moskvi održan je okrugli sto „Perspektive pravoslavnog bankinga u Rusiji“ uz učešće predstavnika različitih biznis-struktura, na kome su razmatrani „pravoslavni banking kao instrument povećanja uzajamnog poverenja“, „mehanizmi pravoslavnog bankinga“, „zakonodavna podrška u sferi razvoja pravoslavnog bankinga“ i drugo.

    Nametanje iz Vatikana „finansijsko-etičke“ tematike „pravoslavno-katoličkog dijaloga“ predstavlja najnoviji pokušaj da se Pravoslavna crkva uvuče u opasnu diskusiju (a na prošlom simpozijumu predloženo je da se one učine redovnim), iza koje će neminovno uslediti praktični koraci u pravcu stvaranja jedinstvenog „hrišćanskog“ bankarskog prostora. Pri širenju „pravoslavno-katoličkog dijaloga“ saradnja u sferi finansija za Vatikan može postati i ključni pravac.

    Od posebnog interesovanja ovde je delatnost u nekim ruskim krugovima popularne Santander banke, čiju je italijansku filijalu vodio upravo Goti Tedeski. Santander banka, koja je glavna finansijska grupa Španije, prva banka u evrozoni i deveta u svetu po tržišnoj kapitalizaciji, zaista zaslužuje pažnju. Prvo, zbog njene bliskosti redu „Opus Dei“: s njom je povezan i Goti Tedeski i sadašnji predsednik banke milijarder Emilio Botin, čija je supruga Paloma O’Šea supernumerarij reda (upravo je Botin uveo Gotija Tedeskua u najbliže okruženje Benedikta XVI). Drugo, Santander banka ulazi u najznačajniju rotšildovsku strukturu – Inter-Alfa grupa, stvorenu 1971. godine, kada je Ričard Nikson ukinuo zlatnu podlogu dolara označivši početak demontaže Breton-Vudskog sistema. Inter-Alfa grupa je bankarski konzorcijum, koji vodi Kraljevska banka Škotske (RBS) i koja objedinjuje jedanaest vodećih evropskih banaka koje kontrolišu Rotšildovi, među kojima su holandska ING Banka, francuski Société Générale, irska AIB Group, italijanska Intesa Sanpaolo, portugalski Banko Espírito Santo, Nacionalna banka Grčke i druge. Kraljevska banka Škotske, koja servisira kraljevsku porodicu Velike Britanije, takođe ulazi u Evropski okrugli sto po pitanjima finansijskih usluga (EOSFU), koji u svojim izveštajima tokom poslednjih godina aktivno brani koncepciju stvaranja jedinstvenog nadzornog i kontrolnog organa („theleadsupervisorconcept“) kao najproduktivnijeg sredstva za integrisanje evropskih finansijskih tržišta. Ovaj organ treba da postane „megaregulator“ delatnosti svih transgraničnih finansijskih organizacija.

    MREŽA ROTŠILDA Od trenutka svog osnivanja 1857. godine finansijska struktura Santander banke nalazi se u sferi uticaja Rotšild-grupe, sa kojom su povezani predstavnici porodice Botin, koji su u početku bili na čelu ove banke. Zahvaljujući tim vezama, banka je uspela da ostvari širenje svoje mreže najpre po čitavoj Španiji a zatim da finansijsku ekspanziju prenese u Latinsku Ameriku (Argentinu, Meksiko, Brazil, Čile i druge zemlje), gde Santander banci pripada 10 procenata svih bankarskih aktiva i, najzad, da učvrsti svoje prisustvo u Evropi, zaključivši strateški savez sa Kraljevskom bankom Škotske, pod čijom se upravom faktički nalazi i danas. Imajući u vidu da sa britanskim bankarskim kućama i sa Rotšildima ima snažne istorijske veze, i drugom velikom bankom Španije – Bilbao Vizkaja Arhentarija (BBVA), i da zajedno sa Santander bankom ona kontroliše 56 procenata španskog bankarskog kapitala, može se smatrati da je bankarski sistem Španije u suštini filijala Londona. Nije slučajno što je , kada je u uslovima finansijske krize Evropska komisija zatražila od škotske banke da u zamenu za finansijsku pomoć stavi na prodaju 700 njenih filijala, upravo Santander banka ponudila da kupi 318 njih iako ona već poseduje 1,3 hiljade različitih odelenja PBS.

    U svojim izveštajima Santander banka predstavlja se kao prosperitetna banka, koja po godišnjim profitima u poslednje tri godine pretiče Bank of America, JP Morgan, Union Bank of Switzerlandi tu istu RBS. Međutim, celokupna imperija Santander banke, kako se izrazio islednik D. Smol, nije ništa drugo do lutka velikih dimenzija, bez ozbiljnih aktiva. Glavni profit banka stiče na račun naduvavanja ogromnog spekulativnog balona u Brazilu, Velikoj Britaniji i Španiji. U Brazilu – zahvaljujući operacijama sa brazilskim državnim obveznicama, koje su kao takve grandiozna finansijska piramida, a u drugim zemljama – operacijama sa nekretninama zahvaljujući kojima je Santander banka akumulirala ogromne „toksične“ aktive, koje su dovele do drastičnog porasta nevraćenih dugova u španskom bankarskom sistemu. Ime predsednika banke u više se navrata dovodilo u vezu sa trgovinom narkoticima. Na primer, u septembru 2004. godine stalni potkomitet senata SAD za istrage uputio je „strogo upozorenje“ Santander banci i HSBC zbog slabe kontrole poštovanja mera za sprečavanje pranja novca i dobijanje sumnjivih doznaka u visini od 35 miliona dolara od lica, koje se sumnjiči za narkotrgovinu iz Ekvatorijalne Gvineje.

    UTICAJ NA BRIK Međutim, Emilio Botin ne vidi ovde nikakav problem. On teži da svoju banku pretvori u prvu po veličini banku Engleske po obimima tržišta, profitu i rentabilitetu. Kako piše Smol, „takvim će se trofejem Botin i njegovi engleski pokrovitelji dičiti, čak ako i celokupni svetski sistem istovremeno propadne. Sindrom Santandera – to je smrtonosni lopovluk, od koga se patriote Rusije, Kine i Indije trebaju držati podalje“.

    Smol navodi one zemlje, za koje je Santander banka naročito zainteresovana. Ta se zainteresovanost izražava u razradi Fonda M. Botinas (lični fond porodice Botin) sopstvenog projekta BRIK, u skladu sa kojim su od 2006. do 2009. godine u štabu fonda u Madridu održavani godišnji susreti sa predstavnicima političkih krugova Kine, Indije, Rusije i Brazila radi privatnog razmatranja pitanja kakva treba da bude orijentacija ove ili one zemlje. Političke, ekonomske i strateške korekcije kursa, koje treba da izvrši Rusija, razmatrane su na odgovarajućem seminaru 2009. godine.

    Tokom poslednjih godina Santander banka u Rusiji razvija neobičnu aktivnost, delujući preko svog odelenja „Santander Konsjumer Finans, S.A“. Iako je njegova specijalizacija – automobilsko kreditiranje klijenata, glavni pravac njegove delatnosti sasvim je drugi. Može se smatrati, da je danas Santander sasvim zamenio u Rusiji Sorosov fond, koncentrisavši se na naučno-obrazovne projekte.

    Santander je, po svoj prilici, jedina banka u okviru koje postoji posebno globalno odelenje, pod nazivom „Univerzitet Santander“, koje odgovara za realizaciju programa saradnje sa akademskim zajednicama u različitim zemljama sveta (uglavnom u Latinskoj Americi). Ovo odelenje pruža podršku univerzitetima, sa kojima banka ima sporazum o saradnji, pružajući im različite vrsta stimulansa – stipendije za školovanje, organizovanje projekata za predavače i istraživače, podsaticanje unapređivanja odnosa između univerziteta i biznis-zajednica. U periodu od 1996. do 2008. godine u te je svrhe usmereno oko 590 miliona evra. Danas su sporazumi potpisani sa preko 700 univerziteta, a još širi projekat „Univerzija“ obuhvata 1169 obrazovnih ustanova u 23 zemlje, u kojima se školuje i radi 13,5 miliona studenata i predavača.

    U Rusiji su partneri Santander banke osam vodećih visokoškolskih ustanova zemlje, među kojima i Visoka ekonomska škola – VEŠ).

    Delatnost Santander grupe predstavlja unikalni primer inovativnog globalno-mrežnog projekta, kada privatna banka, okupljajući oko sebe vodeće univerzitete sveta, formira sopstveni transnacionalni sistem („Santander-mreža“). Pokušavajući da ponudi sintezu zelenaško- spekulativnih i „visokoidejnih“ principa, Santander banka postala je model unije biznisa sa katolicizmom opus-deističkog tumačenja. Imajući u vidu da je aktuelni šef Vatikanske banke akumulirao bogato iskustvo radeći u Santander banci, možemo zamisliti u šta će se preokrenuti po Rusiju iskustvo pozajmljivanja „bankarske etike“ i stvaranja kobnog „pravoslavnog bankinga“.

    http://standard.rs/vesti/41-svet/5831-iza-novog-soros-fonda-u-rusiji-stoje-vatikanski-jezuiti-.html

  5. Varagić Nikola каже:

    Светски рат као „либерални“ рецепт за Обамин други мандат

    Аутор: Александар Павић,

    Објављено: 05. 11. 2010.

    Још неколико дана пре избора за целокупни амерички Представнички дом и трећину Сената, владало је опште мишљење да ће Демократе претрпети озбиљне губитке, што се и десило. Морали би се вратити уназад чак до 1938. да би нашли гори пораз Демократа, када су Републиканци освојили чак 80 места на изборима за доњи дом америчког Конгреса.

    Дакле, чак ни најзагриженији Обамини поштоваоци не могу да тврде да, тек две године после убедљиве победе на председничким изборима, којој су многи давали „месијански“ призвук, победнички Обамин слоган „Ми то можемо“ није заслужио да му се бар дода знак питања на крају.

    Но, има и оних међу америчком такозваном либералном елитом који ипак виде светло на крају тунела. Неки се позивају на искуство из 1994, када су Републиканци освојили 54 места, тј. тек нешто мање него ове године, па је Бил Клинтон ипак однео победу на председничким изборима 1996, освојивши други мандат највише захваљујући опоравку америчке привреде. Разуме се, не треба запоставити ни самог Рузвелта, који је само две године касније освојио и рекордни трећи мандат.

    Управо је Рузвелтов пример послужио као надахнуће за једног од доајена либералног крила америчког новинарства, Дејвида Бродера, који је, предвиђајући пораз Демократа неколико дана пре избора, писао о томе како би Обама ипак „још увек могао да се фуриозно поврати и освоји други мандат 2012.“.

    „Погледајте,“ пише Бродер, „Френклина Рузвелта и Велику депресију. Шта је коначно решило ту економску кризу? Други светски рат.“

    Наиме, како надахнуто објашњава један од најдуговечнијих америчких коментатора, „уз снажну републиканску подршку у Конгресу за хватање у коштац са амбицијама Ирана да постане нуклеарна сила, [Обама]би могао да проведе већину 2011. и 2012. у оркестрирању обрачуна са муласима. То ће му политички користити зато што ће га опозициона [тј. Републиканска]партија у томе подстицати. И, како тензије буду расле и ратне припреме се убрзавале, привреда ће се опоравити… Тада ће се нација окупити око Обаме…“

    Очигледно, ниједна жртва није сувишна у прављењу бољег, хуманијег света. Што је најгоре, „они то [још увек]могу“. Или бар тако мисле, што је подједнако опасно.

    Извор:http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/03/svetski-rat-kao-liberalni-recept-za-obamin-drugi-mandat.html

  6. Varagić Nikola каже:

    Портрет без рама:

    Дилма Русеф

    Прва жена Бразила

    Аутор Д. Стојановић

    Као девојчица желела је да буде балерина, али су околности натерале новоизабрану председницу Бразила да младост проведе у маскирној униформи и посвети се много грубљим пируетама – играла је водећу ролу у марксистичкој урбаној герили. Кћерка образованог Бугарина, адвоката и комунисте Петра Русева (у Бразил се, бежећи од прогона, иселио 1929), економиста по струци, Дилма Русеф од првог јануара преузима кормило над седмом економијом света, као прва жена на тој функцији у историји Бразила.

    Наследница Лула да Силве, најпопуларнијег политичара на свету како га је окарактерисао Обама, тврди да не уме да рукује калашњиковим, иако о њеној борбеној способности из времена марксистичке илегале круже свакојаке приче. И без калашњикова њена биографија је фантастична, сасвим у складу с латиноамеричким уметничким правцем магичног реализма.

    Борећи се против десничарске војне хунте, Дилма је крајем шездесетих носила разна илегална имена: Ванда, Луиза, Естела… Кад су је најзад ухватили, прошла је у бразилским затворима кроз најгоре тортуре. Пуштена је 1972. после двогодишњег тамничког стажа, али јој је забрањено да се бави политичким радом.

    Оловна времена су данас прошлост, а Бразил је, изабравши нову председницу, добро схватио вољеног председника Лулу, који ни по цену опстанка на власти у трећем мандату није желео да по својој мери референдумом мења уставни поредак. Своју наследницу предложио је поредећи је с Нелсоном Манделом. И јужноафрички лидер се прикључио оружаној борби у тренутку кад није имао никаквог другог избора. А данас је један од најснажнијих симбола мира и једнакости у свету. Лула се свим срцем и ауторитетом залагао да баш ова жена преузме од њега кормило над Бразилом.

    Као некадашња министарка енергетике и касније шеф кабинета, Дилма је заједно с Лулом правила успешне спојеве између социјалне политике обојене левичарским опредељењима и капиталистичког управљања привредом. Резултати су фасцинантни, Бразил је седма економија на свету и кључни играч на међународној политичкој сцени. Лула је код Дилме волео што је као шефица кабинета захтевала од министара челичну дисциплину, одговорност и стопостотно испуњење задатих обавеза. Да би то постигла, помогло јој је искуство из строге организације марксистичке гериле.

    Спремност да стоички издржи тешке ударце судбине доказала је и усред кампање када јој је дијагностикован рани стадијум лимфома (2009). Без драме прошла је кроз серију хемотерапија. Пред камерама је, када је излечена, скинула перику с главе и бацила је на под.

    Нова председница обећава да ће наставити да води земљу у правцу који је Лула зацртао, али са „женским срцем”. Неће се смирити док у Бразилу има гладних, док се у сваку, најудаљенију колибу не доведе струја. И жели да се од сада зна да „ми жене то можемо”. Парафразирајући слоган Обамине председничке кампање („Да, ми можемо”) челница јужноамеричке силе, која је у протеклим годинама највештије пребродила глобалну кризу, хоће да на руководећа места у политици уведе много више жена него што их је било до сада. Својим примером доказује да су оне способне да издрже најтежа искушења и да изађу као победници.

    Зорана Шуваковић
    http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Prva-zena-Brazila.sr.html

  7. Varagić Nikola каже:

    Гул критиковао кратковидост европских лидера

    ЛОНДОН – Турски председник Абдулах Гул критиковао је у Лондону „кратковидост“ неких европских лидера који се противе уласку Турске у Европску унију.

    „ЕУ неће бити ослабљена већ ојачана политички и економски прикључењем Турске“, рекао је Гул, који је у Лондон дошао да прими награду за међународне односе у лондонском институту за стратешке студије Четам хаус.

    „Тужно је приметити да неки европски лидери на виде добро будућност света кроз 20, 50 или 70 година. Та кратковидост је главна препрека остварењу идеје о Европи као светском актеру, способном да предузме, уз економски утицај, већу одговорност у питањима политике и безбедности“, указао је он у интервјуу за британски ББЦ.

    Турски председник оценио је да би за ЕУ „у контексту међународне равнотеже која иде ка истоку у Азији“, имати Турску за члана представљало „очигледно стратешки императив“.

    Гул је рекао да је Турска одлучна да учини све што је потребно у процесу прикључења ЕУ.

    „Ми ћемо испунити све услове постављене за наше прикључење, учинићемо све што је до нас, али нисам сигуран за европску страну јер видим сувише вештачке и неправедне препреке“ у процесу преговора, закључио је турски шеф државе.

    Бета-АФП

  8. Varagić Nikola каже:

    Фратини: Европа не треба да се плаши турске спољне политике

    РИМ – Турска верује у Европску унију и ЕУ не треба да се плаши турске спољње политике, изјавио је данас италијански министар спољњих послова Франко Фратини у интервјуу турском листу „Хуријет“, поводом почетка седмог Италијанско-турског дијалошког форума у Риму.

    „Премијер Турске Реџеп Тајип Ердоган верује у Европу и сматра да је она стратешка алтернатива. Европа не треба да се плаши турске спољње политике“, рекао је Фратини.

    Он је додао да је Италија „спремна да посредује између Турске и Израела, исто као што подржавамо дијалог између Анкаре и Техерана“, пренела је италијанска агенција АНСА.

    „Турској је место у Европи, без икаквих условљавања, зато што је пуноправно чланство Анкаре у ЕУ добро за обе стране. Турска може бити мост за дијалог између Европе и исламског света. У глобализованом свету сви смо потребни једни другима“, додао је Фратини.

    Пријем Турске у ЕУ кочи низ питања, међу којима су подељени Кипар и људска права.

    Танјуг

  9. Varagić Nikola каже:

    Јапан као лош пример

    Вашингтон – Барак Обама је од петка у Токију, на последњој станици своје азијске турнеје, која је, поготово на самиту Г-20 у Сеулу, показала да његов лични и дипломатски шарм нису више тако делотворни као на почетку његовог у сваком случају историјског мандата.

    Не успевши да у кофере за повратак кући спакује ни споразум о слободној трговини са Јужном Корејом, нити шири договор са лидерима водећих светских привреда о заједничком „уравнотежавању” светске економије, остало му је само да констатује како то није резултат његове ослабљене позиције код куће, после недавних конгресних избора.

    „Са Ху Ђинтаом није било ништа лакше преговарати ни кад ми је рејтинг био 65 одсто”, рекао је у једном сусрету са америчким новинарима. (Тренутна популарност код куће му је иначе око 45 одсто).

    Више него други досадашњи скупови, самит Г-20 је показао да је сваком своја брига преча, па је, уместо колективног напора да се после прохујале кризе ударе темељи заједничком економском расту, превладао принцип „спасавај се ко може – и ко уме”.

    Док је Обама био на Далеком истоку, овде у Вашингтону је заседао специјални комитет чији је задатак да предложи мере за смањивање америчког дефицита, који је саопштио да и Америци предстоји оно што су други већ искусили – непријатно стезање каиша. У суочавању са проценом да ће 2020. само за отплату камата за своје дугове морати годишње да издваја билион (хиљаду милијарди) долара, изгледа да другог решења нема.

    У настојањима да у овом контексту охрабри и себе и нацију, Обама је у Сеулу поручио да „Сједињене Државе очигледно имају специјалну улогу на међународној сцени, без обзира ко је председник… Ми смо веома велика, веома богата, веома моћна земља. Ми смо имали превелики утицај на светске послове већ цео један век, али сада једној групи других земаља иде веома добро, па је природно да буду гласнији у заступању својих интереса и идеја. То је здрава ствар”.

    Ова дијагноза је била сасвим реална слика данашњег света, у којој међутим више нема земље која је Обами данас домаћин.

    Јапан, родоначелник свих азијских економских чуда, данас је само сенка некадашњег економског џина који је током осамдесетих година прошлог века претио да ће да прегази готово све америчке индустрије, од аутомобилске до електронске. Нема више оног Јапана који је по Америци куповао „трофејне” фирме попут холивудских студија (Универзал и Колумбија), чувена здања (Рокфелер центар у Њујорку)…

    Јапански економски балон, напумпан на прегрејаним ценама некретнина, издувао се почетком осамдесетих (сличности са кризом која је у Америци такође почела сломом тржишта некретнина су упадљиве), и економија се од тога ни после две деценије није опоравила. Бруто национални производ стагнира, раст је сасвим анемичан, становништво се смањује (и земља демографски рапидно стари). Кина је Јапан недавно претекла као светска економија број два. У Токију се владе смењују великом брзином, тако да је тешко запамтити имена премијера (данас је то Наото Кан).

    Индија је баш у овом периоду јапанског заостајања имала дводеценијски успон, а кинески расте је већ најдужи и највећи у економској историји.

    Многи предвиђају да би и Америка могла да пође јапанским путем економске малокрвности, а овдашња упозорења да је то сасвим реалан сценарио су учестала. Обама у просперитетном Токију и оближњој Јокохами, где учествује на још једном самиту, овога пута азијско-пацифичком, можда неће имати прилике да види узорке и узроке овог стања, али нема сумње да се јапанска лекција код куће детаљно проучава.

    Милан Мишић
    http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Japan-kao-los-primer.sr.html

  10. Varagić Nikola каже:

    Нови дриблинг Бразилаца

    Осим у фудбалу, јужноамерички џин надмашује Британце и на табели светских економија

    Било би лепо кад би опет нас, који смо били Југославија, звали „европски Бразилци”. Некадашњи комплимент овдашњем фудбалском стилу сада би нам још више пријао, кад би било разлога да нам се данас упути –збогсличности у економским вештинама.

    Али, нема шансе. Разлика је недостижна, резултатски. Ем су Бразилци рекордери у освајању титула светских фудбалских шампиона, ем се убрзано развијају, чак толико да избијају у врх глобалних економских сила.

    Као мала утеха може да нам послужи чињеница да још једном претичу и моћне Британце. Одавно су их за собом оставили по броју репрезентативних трофеја у фудбалу, патентираном баш на Острвима, а сада их надмашују и у привредним премеравањима.

    Лондонски „Економист интелиџенс јунит” управо је објавио рачуницу по којој ће ове године Бразил сменити Британију на шестом месту светске ранг-листе земаља по висини бруто националног дохотка (2.440 наспрам 2.430 милијарди долара).

    Прошле године је јужноамерички џин на тој табелипретекао Италију, а прогнозира се да ће до 2020. његова економија бити већа од било које у Европи, па да ће заузети пето место: иза Кине (којој се предвиђа избијање на чело), САД, Индије и Јапана.

    Ако се наведена калкулација оствари, први пут у новијој историји се међу пет највећих економија неће наћи нека од европска сила. Што ће уједно значити да први пут у тој елити већину чине Азијати и да у њој остаје само једна фудбалска сила (Бразил, уместо „вечите” тројкеНемачке, Француске и Британије).

    Новост представља и околност да је Бразил прва земља која се ка врху прилично суровог економског међународног надметања пробија дејством „меке”, а не „тврде” моћи. Популарност је ширио свакојаким лоптањем, карневалом, самбом, плажама, па и као чувар амазонских „плућа света”, а престиж повећавао оригиналним решењима којима се од „системског болесника” претворио у земљу усавршаване технологије и пољопривреде, проналазача огромних залиха нафте, престижног партнера у разноврсним међународним пословима.

    За разлику од класичних сила, одавно не ратује, нема нуклеарну бомбу, не звецка оружјем на границама, не намеће свој модел. Стратешки се понаша као у фудбалу: плени елегантним потезима, вештином, а не снагом, о чему сведочи и најновији „дриблинг”којим је заобишао још једну препреку ка светском економском врху.

    Овом приликом не бих о бразилским унутрашњим невоља, местимично знатно већим и од наших. Само сам хтео да укратко укажем на њихов оригинални пут, да су можда једини народ који је успео да, у савременим условима, прво постане „забавна”, а потом „озбиљна” сила.

    Колегиница из Бразила, с пребивалиштима по Европи, пре неколико година је месецима изнајмљивала стан у Београду, уз образложење да је он „једини европски град који подсећа на Бразил”. Сличност је тада, махом, нашла у схватању значаја опуштености.

    Нема је овде већ неко време. Биће да је више не подсећамо на земљаке, који се сада, не одустајући од уживања у локалној забави, ближе врховима глобалне моћи.

    Момчило Пантелић
    објављено: 03.11.2011.
    http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Novi-dribling-Brazilaca.sr.html

  11. […] Бразил  Like this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово . […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: