Dvogodišnjica SNS

U beogradskoj Areni povodom dvogodišnjice stranke održan skup SNS.

Karić i Nicović rekli su da će naprednjaci, kada dođu na vlast, preispitati privatizaciju i
poništiti one prodaje za koje se dokaže da su bile nezakonite.

„Bogatašima nećemo da zatvaramo fabrike ako rade pošteno“, rekli su Karić i Nicović i optužili vladajuće stranke u Srbiji da rade u interesu tajkuna i štite svoje privilegije.

portparol Goran Matić

5 Responses to Dvogodišnjica SNS

  1. Varagić Nikola каже:

    Odgovor Živorada – Žike Minovića Savi Dautoviću

    Sava protiv Save

    Autor: Živorad – Žika Minović

    U brojevima Danasa od 27. oktobra i 2. novembra ove godine Sava Dautović je objavio dva teksta – „Žika protiv Žike“ i „Zagonetna poruka Stambolića“ – koje je autor nazvao „novim tumačenjima“ slučaja humoreske „Vojko i Savle“. Ta „tumačenja“ su u stvari zakasneli pamfleti o mojoj malenkosti, jer predstavljaju ko zna koje po redu romansiranje, feljtoniziranje i iznad svega mistifikovanje tog slučaja o kome više nema zagonetki, jer je sve istraženo, dokazano i javnosti poznato. Jedino su Dautoviću potrebna „nova tumačenja“, valjda da bi se ad hominem ponovo obračunavao sa mnom kao i pre 23 godine.

    Osim serije kleveta i uvreda, Dautović je o meni napisao i niz netačnosti koje su pomešane sa zlobnim invektivama. Ali neka klevete i uvrede ostanu za neku drugu priliku, možda za sud, pa ću se osvrnuti samo na grube neistine, podmetanja i izvrtanja, obmane i naopake pretpostavke. Osvrnuću se na ono što je glavna neistina, a to je da se kroz falsifikovanu hroniku „Vojka i Savla“, pisanu na osnovu partijskog „izveštaja“ koji nikad nije usvojen, svuda provlači Dautovićeva poenta da sam se ja u svojoj knjizi, objavljenoj pre tri godine, „naknadno distancirao“ od Slobodana Miloševića, pa čak i od Mirjane Marković. Cela ta „argumentacija“ se okreće protiv njega.

    Dautović me optužuje da sam bio „involviran u fatalne političke obračune“, a ja sam se, za razliku od njega, jedino obračunavao sa srpskim nacionalizmom. O tome postoje štampani dokazi u mnogim i najvažnijim listovima bivše SFRJ. Između mnogih, da naveden samo jedan primer. U intervjuu zagrebačkom nedeljniku Danas (21.10. 1986) o Memorandumu SANU rekao sam i ovo:

    „Pojedinci se predstavljaju kao zaštitnici i dušebrižnici srpskog naroda. Slično je i sa Memorandumom koji su sačinili neki ljudi u Srpskoj akademiji nauka. To je jedna vrsta nacionalističkog kodeksa. U pomenutom materijalu nije reč o naučnom viđenju Jugoslavije i Srbije već o opasnom politikanstvu, o političkom slepilu koje se izražava kao otvoreni nacionalizam.“

    Od svojih antinacionalističkih izjava mogao bih napraviti čitavu antologiju. Političke i moralne obračune te vrste prihvatam kao dosledno svoje, jer su deo moje najlepše prošlosti, a svakako i sadašnjosti. Celog svog života borio sam se protiv nacionalizma, i pored činjenice što je Politiku kasnije zahvatila i kroz nju prošla nacionalistička oluja.

    Kako Dautović može da objasni da sam glavni urednik Politike postao daleko pre Miloševićevog dolaska na vlast, a da me je on sa te dužnosti smenio neposredno pre početka ratova, jer je procenio da sam za njega nepouzdan, pošto sam već javno počeo govoriti protiv njegove politike? Da li Dautović – umesto što na licemeran način i iz nekih ličnih razloga „reinterpretira“ već ispričanu priču o jednoj paskvili – može da objasni kako sam mogao biti tako važan čovek u „političkim obračunima“ ako je Milošević svoju politiku zasnivao na nacionalizmu, a ja nisam bio nacionalista? Ne postoji bukvalno nijedna moja izjava u prilog politici Slobodana Miloševića, iako sam bio član Centralnog komiteta. Kako sam se to ja „naknadno distancirao“ ako sam se javno suprotstavljao Miloševiću u vreme njegove najveće moći i u vreme kad je Dautović ćutao u nekoj rupi? Ali da pođem redom na to njegovo dugo putovanje u prošlost.

    1. Devetog marta 1991. godine ja sam prešao na stranu političke opozicije i kad je ispred Politikine zgrade sklonjen tenk JNA taj list je otvorio svoje stranice opoziciji. Barem to može da se vidi i utvrdi, jer je Politika opozicionim aktivnostima i njihovim liderima posvećivala od 7 do 10 stranica dnevno. Zbog te moje odluke Milošević me je 17. marta 1991. smenio sa dužnosti glavnog urednika Politike i postavio Aleksandra Prlju.

    2. Tridesetog jula 1992. godine, tada kao direktor NIP Politika, javno sam preko televizije i u štampi optužio režim Slobodana Miloševića, između ostalih, i ovim rečima:

    „Ova vlast je pokazala da nije patriotska i nacionalna time što je dovela građane Srbije u katastrofalnu ekonomsku situaciju, što je izolovala Srbiju od celog sveta i što je posle niza grešaka i ratne tragedije pokušala da izlaz nađe u diktaturi.“

    Tih dana sam organizovao veliki i višednevni štrajk zaposlenih u Politikinoj kući zbog pokušaja režima da nacionalizuje Politiku. Prvi put posle Drugog svetskog rata ovaj list nije izašao.

    3. Godina 1992 – 93 – 94, u vreme kad je TV Politika jedina ostala pod mojom kontrolom, to je bio najotvoreniji odnosno potpuno otvoren elektronski medij u Srbiji, zbog čega dolazim u nove i permanentne sukobe sa Miloševićem, kada počinje da nadolazi njegova inkubacija da me definitivno izbaci iz Politikine kuće. U leto 1992. doneo sam odluku da NIP Politika, preko programa TV Politike, organizuje pomoć građanima opsednutog Sarajeva. Skupljeno je više od 200 tona hrane i ogromne količine odeće i drugog materijala neophodnog za život ljudi u apokaliptičnim uslovima. Srpskim službenim „komesarima“ nije se dopala ova Politikina akcija, čak su je i osuđivali, pa sam ušao u nove nevolje sa režimom. Još 7. aprila 1992. godine novinar Goran Milić mi iz Sarajeva piše: „Iskreno me je obradovala vest da je TV Politika emitovala direktan prenos mitinga mira u Sarajevu. Takva demokratska odluka uvek podrazumeva i rizik da se vidi istina koju je zatim teško objasniti ranije ‘pripremljenom’ gledalištu TV Beograd.“

    4. Godina 1995. Posle novih represija, julovskih inscenacija i montiranih događaja oko Politikine kuće, ponovo se obraćam javnosti i optužujem JUL i režim. Tim povodom je list Naša Borba pisao: „U Minovićevoj preksinoćnoj izjavi (RTV Politika) izdvaja se jedna rečenica sa očiglednom političkom težinom u kojoj se kaže da ‘kompanija nema nameru da se pretvara u propagandni servis i privatnu prćiju ma koje stranke… niti da koči procese privatizacije i da brani svojinske koncepte Koreje i Kube’.“ Posle ove izjave, koju je Milošević ocenio kao pokušaj državnog udara, ja sam uhapšen i smenjen sa mesta generalnog direktora Kompanije Politika.

    Samo ovih nekoliko primera pokazuju da nisam imao ulogu kakvu mi je na sraman i bezočan način namenio Dautović. I što je najvažnije, sve to nije bilo naknadno.

    Sava protiv Save (2)

    Autor: Živorad – Žika Minović

    Ako sam „prao“ biografiju, „prao“ sam je onda, a ne dvadeset godina kasnije, kao što laže Dautović. Ne znam kako će on da „opere“ svoju biografiju (o čemu će nešto reći). To su dakle bili moji jedini politički obračuni, ali njih Dautović ne pominje.

    A šta reći o političkom delovanju i pisanju Save Dautovića? Samo to da nije bio jagnje kakvim se lažno predstavlja. Pošto tvrdi da ja ćutim i čuvam neke tajne, mogu da mu odgovorim da sam dosad, valjda iz kolegijalnog poštovanja, jedino i samo čuvao neke tajne o njemu, pa ću ga obradovati izvesnim podacima koji nisu bili „javna tajna“. Evo nekoliko primera:

    1. Godine 1979. Dautović je dobio važnu ulogu konspirativnog, ideološkog egzekutora Milovana Đilasa i više drugih disidenata (Dragoljuba Ignjatovića, Momčila Selića i nekoliko disidenata iz Hrvatske), poverljiv pisac za potrebe Centralnog komiteta SK Srbije. U arhivi se nalazi prepiska između Vukoja Bulatovića, glavnog urednika Politike i rukovodstva Centralnog komiteta u kojoj se posebno zapaža da on preporučuje Savu Dautovića da bude autor članaka protiv Đilasa i grupe disidenata. Kaže Bulatović za njega da je „najpogodniji jer ima oštro i izoštreno pero“. I Dautović je to doista i radio i to oštrije i odanije od zvaničnih ideologa. Samo jedan njegov tekst protiv Đilasa i disidenata iznosi čitavih 11 kucanih stranica. Pogromaški spis se završava Dautovićevim pozivom da Udba obavi svoj posao, tj. ovim njegovim rečima: „Nije li on (Đilas) svojim dosadašnjim ponašanjem već do kraja doveo strpljenje naše javnosti i ne samo nje već i organa koji se bave zaštitom i koji imaju već puno razloga da preduzmu mere da ga u tome spreče?“

    To su reči „demokrate“ Dautovića. Da bi lakše napisao taj pogromaški tekst, 26. jula 1979. godine dobio je pisane instrukcije od CK pod naslovom „Na koji način pisati o Đilasu“. U toj instrukciji ima više tačaka ali ih je Dautović „nadgradio“. Na rukopisu ideološko-političkog pamfleta, sa potpisom Save Dautovića, nalaze se ispravke pisane Bulatovićevom, CK-ovom i Dautovićevom rukom. Tek posle toga je tekst prekucan. Ali u arhivi je ostao i Savin original. Ne mogu, međutim, da se setim da li je i gde ovaj njegov tekst objavljen, ali bi bilo impresivno da se i danas objavi.

    2. Dautović je voleo i da cinkari. Tako je 24. maja 1987. godine napisao pismo Petru Stamboliću u kome na prljav način govori o meni. Stambolić mi je to Savino pismo poslao uz propratnu napomenu: „Šaljem ti ovo pismo da vidiš koga imaš u redakciji.“

    3. Dautović sa omalovažavanjem govori o mojoj knjizi „Gojko i Pavle“. Usput da kažem, nekad je o nekim mojim knjigama pisao veoma afirmativno. Simptomatično je međutim što on o toj knjizi piše tek tri godine posle njenog objavljivanja.

    4. O Dautovićevom opusu da podsetim na činjenicu da su mnogima poznati njegovi ideološki članci – napadi na više umetnika i na njihova dela. On je u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka došao u Politiku iz Gradskog komiteta, gde je radio u informativnoj službi i bio „ideolog“ za kulturna pitanja. Poslat je u Politiku „po zadatku“, da je „ideološki ojača“, uz nalog iz Gradskog komiteta da treba da bude urednik kulturne rubrike.

    5. Dautović falsifikuje validnost dokumenata. On za „dokaze“ uzima izveštaj partijske komisije (čiji je bio predsednik) o „Vojku i Savlu“. Taj njegov izveštaj je predstavljao novu paskvilu. U partijsko-političkom i pravnom smislu taj dokument faktički ne postoji, jer ga niko nije usvojio: ni partijka organizacija Politike, ni redakcija ni uredništvo. Pošto ga je „usvojio“ samo Dautović, on ga je predao NIN-u, koji ga je objavio, zbog čega je sekretar partijske organizacije u pismu tom listu demantovao da je taj „izveštaj“ usvojen. Taj papir, dakle, nije pravno relevantan, niti ima bilo kakav legitimitet. A Dautović se oslanja na njega i izmišlja „nova tumačenja“ o „Vojku i Savlu“. To mu je bilo potrebno da bi iznosio neistine o meni. Jedna od tih neistina je da je Centralni komitet formirao komisiju za Politiku da bi me ona štitila, iako je i onda bilo poznato da taj CK nije mislio o meni već o reperkusijama na sopstvenu političku poziciju. Netačno Dautović piše, ako je mislio na Politiku i mene, da je spremana serija novih „humorističko-satiričnih“ priloga o pojedinim ličnostima. Ako je neko negde van Politike tako nešto spremao, u političkoj policiji i drugde, može biti, ako to obavešteni Dautović tvrdi, ali meni to nije bilo poznato niti je bilo šta „dostavljeno“ Politici.

    6. Najzad, Dautović cinično i konfuzno piše o meni kao ketmanu, očigledno neupućen u tu vrstu ponašanja koja je „praktikovana“ u nekadašnjim istočnoevropskim zemljama, o čemu postoji ogromna literatura. Ako već o ketmanstvu govori ironično, nije li on autor koji poredak stavlja ispred slobode?

    Kojem Savi verovati? Onom iz 1979, 1987. ili 2010? Pišući protiv drugih, on je u stvari najviše pisao protiv sebe, pre svega svojim „novim tumačenjima“ paskvile „Vojko i Savle“. Neka i dalje tumači.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/sava_protiv_save_2.46.html?news_id=203221

  2. Varagić Nikola каже:

    Registrovana nova stranka:

    Nijedan od ponuđenih odgovora

    Beta | 14. 11. 2010.

    U Registar političkih stranaka upisana je nova stranka pod nazivom Nijedan od ponuđenih odgovora kao stranka nacionalne manjine.

    Politička stranka Nijedan od ponuđenih odgovora upisana je u Registar pod rednim brojem 74, objavljeno je u najnovijem broju „Službenog glasnika“.

    Sedište stranke Nijedan od ponuđenih odgovora je u Beogradu, Bulevar oslobođenja broj 60, a njen zastupnik je Nikola Tulimirović iz Beograda.

    Rešenje o upisu nove stranke donelo je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu koje vodi Registar političkih stranaka.

  3. […] странака (Слободна Србија, Слободна српска мисао… и Dvogodišnjica SNS). Сви ови странци попут Савиџа, Џонса и Пола, […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: