Нас и Руса 300 милиона!

 

Тако је било пре 100 година.

Данас Срба и Руса има 100 милиона.

За 50 година Срба и Руса неће бити ни 50 милиона.

Где је хришћанство доживело највећи прогон?

У Србији и Русији.

Где нико није никада одговарао због највећег прогона хришћана и хришћанства у историји?

У Србији и Русији.

11 Responses to Нас и Руса 300 милиона!

  1. Varagić Nikola каже:

    REAGOVANJE

    Autor: Živorad – Žika Minović

    http://www.danas.rs

    Savi Dautoviću nisu bile dovoljne njegove klevete i uvrede na moj račun već im je dodao (i bukvalno prepisao) neistine iz hronikâ Ćosićevog „Ekermana“ Slavoljuba Đukića. Sve te netačnosti već sam demantovao u mojoj tek objavljenoj knjizi „Ulični biograf“ (knjigom na knjige Sl. Đukića). Tako Dautović svoje laži pojačava tuđim.

    Razumljivo je što nije mogao ništa da demantuje od navoda koje sam objavio u Danasu. On koji se, osim podmetanjima, ponekad i amaterski „bavi“ čak i jezičkim pitanjima, nije našao drugi vokabular osim omiljene upotrebe prljavog jezika. Prljavome prljavština ne smeta. Kaže da ne može da polemiše sa mnom, o. k., jasno je zašto, a meni je ispod dostojanstva da dalje polemišem sa njim. Citirajući neistine Ćosićevog „Ekermana“, Dautović je konačno i dokraja otkrio (kao i u prethodno objavljenim tekstovima) da su njih dvojica iz iste radionice. Sodadžija i bozadžija se ispomažu u svom esnafu, jer razmenjuju i miksuju neistine. Jedna od njih je tobožnje Dedijerovo pismo Miloševiću o meni koje je u stvari napisano u pomenutoj radionici i zbog čega mi se Dedijer 1990. godine izvinio.
    Pošto Dautović tvrdi da je dokumentacija o njemu iz moje lične „arhive“, ne ostaje mi ništa drugo nego da objavim njegov egzekutorski pamflet o disidentima, iz 1979. godine, napisan po instrukcijama Udbe, u vreme kad on nije mogao da predvidi lustraciju. Valjda je računao na zaborav.

    Лустрација

    новембар 8, 2010

    Расправа која се водила ових дана у листу Данас између Саве Даутовића и Жике Миновића показује колико је важно да дође до лустрације у Србији.
    Без лустрације и преиспитивања приватизације ова држава нема будућност.
    Ово нема везе са иницијативом ЛСВ јер је њихова борба за лустрацију исто што и борба за регионализацију коју је покренула странка која сада има мање шифровано име – Унија региона Србије.
    Нити има везе са преиспитивањем приватизације коју најављује нека скупина људи која се окупља под именом Српска напредна странка.
    Остаје и даље тај, изгледа, нерешив проблем:
    Ко ће да спроведе лустрацију и приспита приватизацију у Србији?

    REAGOVANJE

    Danilo Kocić, nezaposleni profesor književnosti i dipl. pravnik iz Leskovca

    Ima dr Živorad Minović pravo da misli o sebi šta mu je volja. Kao i svaki drugi smrtni čovek. Može biti da je sebe doživljavao kao spasioca „Politike“, ali ja sam ga kao novinar-dopisnik toga lista iz Leskovca (punih 29 godina), doživeo kao – dželata sa osmehom boje trule dunje!

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/minovic_i_nase_vreme.46.html?news_id=203512


    Odgovor Živorada – Žike Minovića Savi Dautoviću

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/sava_protiv_save_2.46.html?news_id=203221

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/sava_protiv_save.46.html?news_id=203123

    Odgovor Save Dautovića Živoradu – Žiki Minoviću

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/mirin_i_slobin_daktilograf.46.html?news_id=203351

  2. Varagić Nikola каже:

    Бугари мањина у Бугарској до 2050

    Аутор: ПРОФ. ПЕТАР ИВАНОВ

    Објављено: 24. 11. 2010.

    До 2050. године Бугари ће у матичној држави Бугарској бити тек трећи народ по бројности, саопштили су професори центра за демографску политику.

    Према њиховим прогнозама, за 40 година у Бугарској ће живети 3,5 милиона Рома, 1,2 милиона Турака и тек 800.000 Бугара.

    Овако ће изгледати становништво у Бугарској ако се наставе тренутне демографске тенденције у држави, саопштио је професор Петар Иванов.

    Према прогнозама центра, до 2075. године бугарски етнос ће бројати свега пола милиона људи, турски 1,3 милиона, а ромски 5,5 милиона, док ће на бугарској територији до 2100. године живети око осам милиона Рома.

    Представници центра за демографију захтевају од бугарског премијера увођење имиграционе политике, политике за снижавање морталитета и побољшање здравства, политика за стварање духовних вредности.

    Професори сматрају да је Бугарској неопходан посебан државни орган који ће се супротставити демографској катастрофи овог народа.

    Извор:http://www.rtv.rs/sr_lat/evropa/bugari-manjina-u-bugarskoj-do-2050._224407.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Prvi čovek Politike u vreme uspona Slobodana Miloševića juče promovisao svoju knjigu „Ulični biograf“, specijalni gost Vuk Drašković

    Grešnik i pokajnik Žika Minović

    Autor: S. Č.

    Beograd – Živorad Žika Minović, direktor i glavni urednik dnevnog lista Politika s kraja osamdesetih i početka devedesetih, u vreme ustoličenja Slobodana Miloševića, promovisao je juče u Kući Đure Jakšića na beogradskoj Skadarliji svoje autorsko delo „Ulični biograf“, za koju kaže da je „knjiga na knjigu“, odnosno odgovor publicisti Slavoljubu Đukiću, „biografu Slobodana Miloševića“.

    Specijalni gost promocije bio je Vuk Drašković, lider SPO, stranke koja je predvodila proteste 9. marta 1991, nakon kojih je Minović pod kontroverznim okolnostima smenjen s mesta glavnog urednika.

    – Žika Minović je veliki grešnik. Po mnogima, verovatno jedini krivac za veliko ratno stradanje u poslednjoj deceniji prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije. Minović je dozvolio da se u listu Politika dve, tri godine pojavljuje rubrika Odjeci i reagovanja, koja je kriva za svo zlo koje će u narednom periodu dogoditi. Svojevremeno sam i sam, nekih godinu i po dana, bio u tom društvu koje je „sedlalo“ Žiku kao krivca za ratna razaranja – istakao je Drašković, upozorivši da stvari zapravo ne stoje baš tako.

    Nesporno je, naglasio je Drašković, da je Minović kao urednik famoznih „Odjeka i reagovanjaô bio odgovoran za raspirivanje nacionalističke histerije. Međutim, smatra on, Minović je postao „iskreni pokajnikô.

    – Vrlo brzo je napustio sprovođenje politike Slobodana Miloševića. To nije učinio ni pod čijim pritiskom, već iz iskrenog uverenja i ubeđenja, a pod rizikom da izgubi glavu. Desetog marta 1991. list Politika je izgledao više evropski nego što izgleda danas. Minović mi je dozvolio da bez ikakvih naknadnih intervencija, na celoj strani, objavim otvoreno pismo Dobrici Ćosiću u kojem ga kritikujem što dobošari nad ratovima i nesrećama na prostoru bivše Jugoslavije. Miloševićev režim je nekoliko puta hapsio Minovića, a život mu je bio više puta ugrožen. Međutim, Žika je danas potpuno marginalizovan i praktično zabranjen čovek – upozorio je lider SPO.

    Drašković je podsetio da i danas u SANU, Udruženju književnika i Srpskoj pravoslavnoj crkvi sede oni koji su bili među najvećim krivcima za ratna razaranja na prostoru bivše SFRJ, „i svima je sve oprošteno, samo Žika nema pravo na popravni ispit“.

    – Danas imamo javne legitimne podržavatelje „crvenih beretki“, Legije, Miloševića i Mladića. U samom vrhu vlasti nalaze se partije koje su devedesetih vodile politiku zločina i ratnog razaranja, a danas se slave kao uzdanica demokratije i evropskog puta Srbije – rekao je Drašković.

    S obzirom na to da je Minovićeva knjiga odgovor na „Političko groblje“ Slavoljuba Đukića, uz veliku promociju objavljeno 2009, predsednik SPO rekao je i šta misli o Đukiću.

    – Niko ne pominje njegove zasluge, s kraja osamdesetih, u veličanju Miloševića. Niko ne pominje navode iz njegove najnovije knjige u kojima tvrdi da jeste užasno to što je Ivan Stambolić ubijen, ali i da tu dosta toga još nije razjašnjeno. Zamislite pisca koji neće da pročita presudu Vrhovnog suda u kojoj stoji da je Milošević nalogodavac Stambolićevog ubistva. On je napisao da je Milošević u Hagu doživeo torturu. Pa, da li se kompjuter i televizor u zatvorskoj sobi mogu tako nazvati? Đukić se krije iza maske kritičnosti, a zapravo je sluga bivšem režimu. Napisati deset godina nakon demokratskih promena u Srbiji da postoji globalna antisrpska zavera, nije samo odsustvo logike i analitičnosti, već rekao bih i pameti – ocenio je Drašković.

    Autor „Uličnog biografaô istakao je da njegova knjiga predstavlja dostojanstven odgovor na pisanje Slavoljuba Đukića o njemu.

    „Vojko i Savle“

    Živorad Minović bio je direktor kompanije Politika od 1986. do 1995, a glavni urednik lista 1985-1991.áJanuara 1987. u Politici izlazi „humoreska“ pod naslovom „Vojko i Savle“, u kojoj se izvrgavaju ruglu akademici Gojko Nikoliš i Pavle Savić. Tekst izaziva potrese u redakciji. Traži se Minovićeva odgovornost i javno izvinjenje čitaocima i akademicima, ali kolegijum i on to odbijaju. Kreće serija partijskih sastanaka, a Minović u međuvremenu dobija direktivu od Slobodana Miloševića da u slučaj „humoreske“ uplete Ivana Stambolića.

    http://www.danas.rs/danasrs/politika/gresnik_i_pokajnik_zika_minovic.56.html?news_id=206370

  4. Varagić Nikola каже:

    Светлуцање секире

    Аутор: Алексеј Харитонов

    Објављено: 08. 01. 2011.

    Слика огромног броја муслимана који су у потпуности испунили неколико улица које прилазе метро станици „Проспект Мира“ и распоредивши се у редовима, вршили намаз изазвала је код многих Московљана реакцију страха. Заиста, макар на кратко – само за муслимански празник Бајрам и само у неколико, макар и централних улица – Москва се претворила у неки потпуно други град, са другом културом, језиком и становништвом. Град у коме су се, благо говорећи, Руси осећали необично. Експлозија на пијаци у Владикавказу такође није донело спокоја Московљанима.

    Призор у коме се Москва (за сада привремено) претвара у Исламабад наводи на сећање речи из Еванђеља: „А већ и сјекира код коријена дрвећу стоји; свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца.“ (Мт. 3:10). Видели смо будућност ка којој идемо и у којој ћемо се наћи, ако се не догоде суштинске промене. Ислам је секира која лежи код корена европске цивилизације, посебно руског света.

    На ту секиру многи реагују другачије. Пламени поклоници мулти-културалности и политичке коректности се радују као деца: „што више различитих секира!“ Истина, из неког разлога они врло нервозно реагују на било какво показивање Православне вере. Можда зато што је у хришћанским земљама где Црква има утицај, стваралаштво либералних новинара скоро угушено тешким клерикалним притиском, док под мудрим руководством исламских власти, на земљи Меке и Медине оно јако цвета? Са друге стране, националистички расположени суграђани су веома љути на секиру, траже њено уклањање, забрану и прогон, иначе не гарантују за своје понашање. Нешто слично се може видети и преко океана. Са једне стране, либерални новинари ватрено поздрављају подизање исламског центра поред места терористичког напада од 11. септембра, а са друге стране имамо борбеног пастора који покушава да јавно запали двеста примерака Корана (Право речено, ово је прилично идиотска одлука. Ако жели подвиг, нека иде у Пакистан да проповеда Еванђеље или макар у јужни део Лондон).
    Међутим, са секиром се не може ништа урадити ни помоћу заклињања на толерантност, ни уз помоћ глупих покушаја попут спаљивања Корана и цртања Мухамедових карикатура. Секира је знак гнева Божијег на цивилизацију која је издала своје предназначење. Људи више воле да говоре о било чему сем о ономе што је важно и обраћају пажњу на све, сем онога што боде очи. Европска цивилизација се одриче једине ствари која може да сачува цивилизацију у животу.

    Европска цивилизација се одриче вере. Управо зато иза такве цивилизације иде гробар. У Русији је ситуација јако лоша – хајде да признамо то. И хајде да признамо и разлог тога – то је отпадање од вере. Проценат посете богослужења је један од најнижих у Европи. Говоре да код православних људи нема навике (а ни посебне жеље) да се води мисионарски рад међу суграђанима. Шта да се ради? Треба да стекнемо ту навику, јер нам је то обавеза. Ако будемо избегавали ту обавезу, неприметно ћемо се наћи у туђем граду и туђој земљи.

    Извор: http://www.radonezh.ru/analytic/13036.html

    Светосваље.орг

    http://www.dverisrpske.com/tekst/1875857

  5. […] шта се догађа и први пут реаговати како треба (Нас и Руса 300 милиона! и […]

  6. […] На крају, не треба Срби (или Руси) да подсећају припаднике покрета Tea Party да и међу републиканцима има глобализатора који ће међу припаднике покрета убацити своје људе, нити да има убачених екстремиста са задатком да створе погрешну слику, нити да је сваки припадник тог покрета надпросечно интелигентан, све то већи део грађана САД добро зна, много боље него они који не живе у тој држави (We have met the enemy and he is us и Alex Jones vs. Glenn Beck). Знају они какве им замке спремају капиталисти са Волстрита, социјалисти из Вашингтона и глобализатори из Њујорка, наше је да ли ћемо да помогнемо или одмогнемо њихову борбу, јер је она у много чему заједничка, да ли ћемо разумети шта се догађа и први пут реаговати како треба (Нас и Руса 300 милиона! и Неверство).  […]

  7. Varagić Nikola каже:

    Nas i Rusa 300 miliona

    ZORAN PANOVIĆ

    Vidite iz naslova da nešto nije u redu, jer da su Srbi i Rusi, onda bi nas otprilike bilo 200 miliona. Ovo „nas“ odnosi se na Turke. Još jedan rebus za srpske autistične rusofile koji se dive Putinovom „političkom geniju“ i kukaju što Srbi po principu „pusto tursko“ blenu ko tele u turske TV novele očekujući katarzu. Ali, nekada najveći neprijatelji danas su „ortaci“ koji se rasturaju od para.

    Da, baš takav termin (ortaci) upotrebili su moji turski domaćini. U TUSKON-u – Konfederaciji biznismena i industrijalaca, kažu da je godišnji obim privredne saradnje Rusije i Turske oko 40! milijardi dolara. Kao i da Turska i Rusija imaju „nulti nivo problema“. Turska je 25! milijardi dolara investirala u ruski građevinski sektor. Svake godine u Tursku dođe između 4 i 5 miliona ruskih turista. Sa Rusijom su ukinute vize. Ovo je pravo vreme za srpsko-tursku saradnju „bez predrasuda“, kaže mi istanbulski biznismen Redžep Eksi. Putin i Medvedev su prihvatili TUSKON, premijer Erdogan je čest gost na skupovima ove asocijacije. U praksi se osećaju rezultati „novog shvatanja spoljne politike“ koje podrazumeva da Turska, putem i „najmanjeg zajedničkog imenitelja“ popravlja odnose sa islamskim svetom, EU, Rusijom i balkanskim zemljama. Ako se sa Iranom ne slažu oko mnogo čega, slažu se da treba privredno da sarađuju. Uvek je lakše naći „zajednički imenitelj“ nego ispravljati istorijske krive drine. Za Tursku Balkan znači „vrata Evrope“ (u približavanju EU, da ne bude zabune), a na Ugovor o slobodnoj trgovini Srbije sa Rusijom ovdašnjim biznismenima zacakle oči, jer „ma koliko mi bili dobri sa Rusima, Srbija je uvek bolje“.

    Mustafa Ozkan, ljubazni predsednik Upravnog odbora bolnice SEMA sa pet zvezdica u azijskom delu Istanbula, malkice cinično konstatuje da je „EU i nas i vas odbacila“. Ova bolnica bi rado sarađivala sa srpskim zdravstvenim sistemom. Inače, u Turskoj je zdravstvo umreženo, sve je on lajn, nema zdravstvenih knjižica. Samo sa ličnom kartom ideš kod lekara. Što se tiče TV pretplate za državnu televiziju, od svakog računa za struju odbija se jedan odsto. Mustafa, koji je inače pedagog, kaže da velike ideologije – komunizam, liberalizam i fašizam, nisu bile stavile čoveka u prvi plan, da je racionalizam isuviše usmeren na materijalno, a da je traganje za ljubavlju među ljudima ono što danas nedostaje. Zemlja se iscrpljivala u vojnim udarima, u sukobima levičara i desničara i danas je potrebna nova životna filozofija. Tri neprijatelja se moraju pobediti: neznanje, siromaštvo i međunarodna izolacija. Mustafa je očigledno pristalica uticajnog islamskog mislioca iz Izmira Fejtulaha Gulena i njegove vizije ekumenizma, a koga ovde neuporedivo više pominju od Orhana Pamuka, na primer. Mustafa smatra da ne postoji „neoosmanizam“, kako se zove knjiga ministra spoljnih poslova Davutoglua.

    U Istanbulu ima pčela i u poznom novembru. Dosađuju i na vidikovcu Pjer Loti odakle puca pogled na zaliv Zlatni rog, gde je viđen da pije čaj i u Srbiji slavni Halil Ergan koji glumi Ali Rizu u seriji „Kad lišće opada“. TV koncern Samanyolu sa 9 kanala ima želju da snimi novelu čija bi se radnja odvijala delom u Turskoj, delom u Srbiji. Mentaliteti su slični, smatraju potencijalni producenti. Temel Kotil, generalni direktor Turkiš erlajnza, želi da Beograd i Istanbul budu gradovi braća i kroz smešak koji ne znači kupovinu JAT-a, najavljuje da bi uskoro ova kompanija koju reklamiraju Mesi, Runi, Kobi Brajant i Karolina Voznijacki, mogla da dva puta dnevno leti za Beograd.

    Premijer Erdogan se ove sedmice pojavio na naslovnoj strani magazina Tajm pod naslovom „Erdogan’s way“. On postaje globalni lider. I među Arapima je jako popularan (žestoko je osudio Asada zbog nasilja u Siriji). Ovo mu je treći premijerski mandat. U čemu je tajna harizme ovog proislamističkog lidera koji vodi politiku „demokratskog sekularizma“? Izgleda da ume da razume i rešava dnevne probleme ljudi. On je „momak iz kraja“. Ima i sreće. Istanbul je kuburio sa vodom, ali kad je postao gradonačelnik i kiše je bilo više. Pred izbore 2002. ekonomija je bila loša, a partije posvađane i korumpirane (zvuči poznato?). „Demokratski sekularizam“, kažu njegovi fanovi, znači slobodu vera- javno se govori i o problemima hrišćana, Jermena, Jevreja. U manastiru Sumela kod Trabzona posle 80 godina obavlja se liturgija. Na Zapadu navodno mešaju slobodu religije sa reislamizacijom. Mada, islam je jako vidljiv i u svakodnevnom životu. Možda grešim, ali čini mi se da Ataturkova slika, uprkos i dalje jakom kultu, na pojedinim mestima liči na Titovu u SFRJ poznih osamdesetih. U Udruženju pisaca i novinara rekli su mi da više nema četiri glavne tabu teme: reč genocid nad Jermenima, reč narod kad se govori o Kurdima, uloga vojske i lik i delo Ataturka. U najtiražnijem dnevnom listu Zaman (milion primeraka), radi preko 50 odsto žena. Gotovo sve nose marame, ali je tu i velika Ataturkova slika. Zaman je kao ozbiljan, konzervativni list, pobedio tabloide u tiražu.

    Erdogan se pre neki dan izvinio u ime države za ubistvo 14.000 Kurda tokom bombardovanja grada Tundželija između 1936/39, ali je pozvao i tada vladajuće republikance da to učine. Prva žena vojni pilot u Turskoj Sabiha Gokčem, usvojena Ataturkova ćerka, bombardovala je Tundželi. Vodi se debata da li da promene ime aerodroma koji nosi njeno ime. Ankara je dobila packe iz Brisela zbog stanja medijskih sloboda. U zatvoru leže i novinari što su pisali o suđenju članovima prema vladi zavereničke organizacije Ergenekon („država u državi“) u kojoj su bili pripadnici vojske, birokratije, biznisa, ali i neki novinari. Preko tri godine traje proces, i trajaće. Ovo je jedno od najvećih suđenja u istoriji zemlje. U zatvoru su i 5-6 novinara zbog članaka u odnosu na kurdsku PKK koja se ovde smatra terorističkom.

    Tursku je 1999. pogodio težak zemljotres. Poginulo preko 30.000 ljudi. Ekonomija je bila na dnu. „Svaki napredak sledi posle jedne velike katastrofe“, turska je izreka, podseća Redžep Eksi iz TUSKONA-a. Nova vlast i poslovni svet prihvatili su etiku odgovornosti i solidarnosti uz otvaranje prema svetu koje je počeo još premijer Turgut Ozal. Ideal je: nemački kvalitet – kineske cene. Dogovori ministarstava, sindikata i udruženja poslodavaca kroz zajedničko telo je ustavna kategorija.

    U Istanbulu se možete obrijati u radnji u pola tri noću. Na skveru Taksim ulični svirači će vam za malo lira otpevati „Ruse kose“, pesmu za koju svi Balkanci misle da je njihova. Starbaks kafa se nadmeće sa turskom. Vrednost i poštovanje jedne takve kafe traju 40 godina, kaže izreka.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/nas_i_rusa_300_miliona.1083.html?news_id=228842

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: