Ванредно стање

 

Главни разлог за продају Телеком Србија јесте покушај да се у предизборној години спречи банкрот државе.

Зато је важно да се спречи продаја Телеком-а. Да би дошло до банкрота.

Следеће године треба прогласити банкрот и увести ванредно стање. Уместо одржавања избора. Војска треба привремено да заузме све институције, и треба формирати нов економски и политички тим који ће Србију да изведе из банкрота.

СУОЧАВАЊЕ

Ако падне Телеком пала је Србија

 

 

3 Responses to Ванредно стање

  1. Varagić Nikola каже:

    Идеја препорођене Србије

    Аутор: Никола Маринковић,

    Објављено: 15. 11. 2010.

    Препорођена Србија захтева васпостављање основних интегративних процеса у друштву и зато је битка за њу маратонска трка. Њу не трче набилдовани и бесни спринтери, већ организовани, смирени, издржљиви и прорачунати дугопругаши.

    У једном интервјуу датом пре неколико година, глумац Небојша Глоговац је истакао да нам је најпотребнији континуитет, не наводећи које врсте. Гледано из теоријске перспективе, испада да је Глоговац некакав умерени конзервативац. Здраворазумски гледано, Глоговац је у праву, чак су се и најавангарднији и револуционарни покрети ослањали на неку, макар и теоријску, традицију.

    Ова тврдња нашег познатог глумца делује врло упечатиљиво у садашњем тренутку, када се чини да нити знамо шта бисмо, ни како бисмо, ни са ким бисмо. Гледано из призме књижевне традиције, у горој позицији смо него владика Данило на почетку „Горског Вијенца“.

    Није потребно да наводим да смо претрпели 60 година комунистичког експреимента у најразличитијим формама, плус десет година либералистичких експеримената њихове деце. Чини се као да је ово стање конфузије и збуњености заправо нешто ново, јер заиста делује невероватно да овде није успео ниједан идеолошки експеримент, ни интегрално југословенство краља Александра, ни титоизам, ни комунизам, ни либерализам, све је пукло.

    Ипак, слом овог последњег је предвиђен онда када још увек нигде није ни покушана имплементација: у самом настанку, у својој почетној фази. Реч је о недовољно познатој дебати између уредника америчког часописа Јавни интерес, Ирвинга Кристола и Данијела Бела с једне, и водећих теоретичара неолиберализма, Ф. Хајека и Милтона Фридмана, с друге стране.

    На нашу жалост, иоле упућенији Србин зна основне претопставке неолиберализма, јер се као мантра понављају по нашим медијима. Оно што не зна је само постојање дебате, као и аргументи друге стране. Врло је интересантно да је нашим главешинама промакла ова дебата, те да су остали ограничени на једну страну. Конретно, испада да је Србија жртва нестручности (сетите се неких парола).

    На тај начин створила се лажна представа о опозицији либерализам vs. социјализам, као да не постоји ниједан други модел капитализма на читавом свету. Са те стране гледано, кључни аргументи Кристола и Бела су били далекосежни. Прво што су оспорили је неолиберални индивидуализам, јер се испоставило да то индивидуалистичко сопство подразумева врлину, што није нужно. Даље, силе слободног тржишта заправо не стварају врле јединке, већ супротно, те силе „теже да створе себичне, присвајачке, манипулативне и материјалистичке ставове, много пре него оне који би се могли посматрати као врли“.

    А сада кључни аргумент: „Слободно тржиште, укратко, тежи позитивном разарању свих традиција и интегративних институција у друштву, пошто капиталистички поредак нема ништа против интегрисања и експлоатисања нихилистичких и неодговорних ставова такозване „контракултуре“ или „културе протеста“, како ју је Лајонел Трилинг назвао“. Све ово изречено је и написано педесетих година двадесетог века.

    Скоро 60 година касније, у Србији се показало да су Кристол и Бел били у праву. Сви традиционални итнегративни модели, од државе до породице, распадају се. С друге стране, постоји отворена подршка центара моћи „контракултурним“ концептима, чији је дијапазон велики, од пумпања новца у београдски КЦ „Град“, преко државне подршке алтернативним облицима галеријског организовања и излагања (уступање старе зграде Војне академије Октобарском салону), па све до државне организације геј параде. У исто време, Народни музеј и Народна библиотека Републике Србије не раде, док наместо вишедетних породица имамо депопулацију Србије.

    Кристол и Бел су апсолутни анонимуси међу Србима, као и алтернативе неолибералном капитализму. Ипак, проблем остаје те му морамо одговорити. У том смислу, врло је индикативно да 2010. године, јашући и даље на таласима прогреса, Срби немају довољно артикулисан одговор на питање како да организујемо сопствено друштво. Да ли је све спало на индивидуалца, који мора, попут лика из „Жена је опипала колико је желим“ Николе Маловића, да одбије да прода изворе чисте воде странцима па макар банкротирао сасвим? Другим речима, да ли је препорођена Србија само идеја?

    Зависи колико далеко наш поглед може да добаци у будућност. „Породична шетња“ од 9. октобра, која је окупила 20 000 људи, одбијање омладине да прихвати ЛГБТ идеологију без обзира што је то битно за Европу, као и скандирања Борису Тадићу на стадионима показују да је промена почела. Такође, „Породична шетња“ показује да промену има ко да поведе.

    Ипак, враћамо се на питање континуитета. Да ли је потребна промена чисто политичке природе, или системске? Пресек стања странака говори да нови избори неће донети ништа битно боље. Најјаче опозиционе странке су отворено проевропске, без обзира на последице које трпимо десет година. С друге стране, незадовољство се гомила и чини се да је стрпљењу крај.

    Ту је проблем. Први следећи избори заправо одржавају континуитет са неолибералним ситемом, јер ниједна странка нема храбрости да крене у суштинске промене. Чињеница да ће можда жута коалиција сићи са власти је само краткорајна промена.

    Препорођена Србија захтева васпостављање основних интегративних процеса у друштву и зато је битка за њу маратонска трка. Њу не трче набилдовани и бесни спринтери, већ организовани, смирени, издржљиви и прорачунати дугопругаши. Они успостављају конитинуитет са основним интегративним моделом друштва, а то је породица. Систем који би био оријентисан на ојачавање тих интегративних модела захтева промену закона, економских процеса, стварног нивоа радничких права, доступности институција, образовног система и сл…

    Да ли то могу донети нови избори? Не могу. Да ли то могу донети странке са својим лобистичко-коруптивним организовањем? Не могу. То могу само нове снаге које се окупљају и расту. Да ли ћете да се придружите, да ли имате храбрости и снаге за један изванстраначки маратон? Да ли гледате довољно далеко у будућност?

    Од одговора сваког Србина на ова питања зависи опстанак овог народа.

    © 2010 Двери српске

  2. Varagić Nikola каже:

    Restitucija pameti

    KOMENTAR

    Autor: REDAKCIJSKI KOMENTAR

    Zakon o restituciji biće donet krajem sledeće godine. I to samo zato što je predsednik Tadić rekao. Kakav je to šamar starim vlasnicima oduzete imovine. Prvo, ovde se zakoni uvek donose do kraja godine tako da takva obećanja više niko ne uzima za ozbiljno. Drugo, nije ni najmanje u nadležnosti predsednika države da obećava bilo koji zakon. Treće, tragično zvuči izjava državnog sekretara Ministarstva finansija da do sada ta institucija nije uspela ni nacrt da napravi.
    .Oglasite se na http://www.danas.rs

    Taj isti čovek pretio je ostavkom još krajem 2009. ako se zakon o restituciji ne nađe pred parlamentom do kraja decembra te godine. A sada nam, godinu dana kasnije, kaže da nacrta i nema. Sva sreća što nam nisu oduzete glave pa da moramo da čekamo da nam ih vrate da bismo se prisećali svih neispunjenih obećanja ove vlade.

    Zakon o restituciji mora da se donese, milom ili silom. Sila se javila nedavno u liku Evropske komisije koja sada počinje da požuruje Srbiju u tom poslu sve sa propratnim ispoljavanjem neverice da srpska vlada još nije osmislila nijedan mogući model. Zapravo jeste. A to je da starim vlasnicima isplati neko simbolično obeštećenje jer za bilo šta više od simboličnog nema novca. Šta će time da napravi nego još jedno rešavanje nepravde novom nepravdom? Ministar Dulić iz petnih žila trudi se da nam objasni da je naturalna restitucija nemoguća i da bi ona izazvala milione sudskih sporova. Pa možda je tako bolje. Možda je bolje da se ljudi konačno suoče na sudovima i razreše vekovne nepravde koje se ovde prave i da se makar jednom utvrdi šta je čije. Zašto se toliko upire da nam dokaže suprotno ministar kojeg uveliko optužuju upravo stari vlasnici imovine da je njihovu dedovinu Zakonom o planiranju i izgradnji poklonio drugima? Kako on zna da će biti miliona sudskih sporova? Ako je tačan podatak starih vlasnika da u velikoj većini potražuju njive, a ne zgrade u centru Beograda zašto je problem to vratiti? Zato što se zadire u nečije interese. Zato što bi neko umesto što sada ništa ne plaća za korišćenje nečije dedovine (ili je za isto toliko stekao kroz naš čuveni proces privatizacije) morao posle restitucije dobro da se isprsi. Ima li vlast dokaze da je nečiji deda nelegalno stekao zgradu u Knez Mihailovoj ulici? Ako nema, onda izvolite, vratite njegovom unuku što je njegovo.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/restitucija_pameti.46.html?news_id=203677

  3. Varagić Nikola каже:

    MIŠA ĐURKOVIĆ: ZAŠTO SU NEKI SRPSKI DESNIČARI OMILJENI A NEKI TAKO MRSKI STRANIM AMBASADAMA

    četvrtak, 18 novembar 2010 22:23

    Ne postoji činjenica u Srbiji koja bi bolje simbolički prikazala zašto se ceo partijsko-politički sistem tako ubrzano urušava od vesti da su Mlađa i Toma postali komšije. Sve propada a oni hopa u stanove koji koštaju po nekoliko stotina hiljada evra. Kako? Pa od plate, normalno, i uz teške kredite, koje će decenijama da otplaćuju. Još kad čovek zna da je Tomina porodica zvanično najveći finasijer Napredne stranke, sve čoveku dođe teško oko srca. Ako može, ja bih, eto, i lično pomogao sa par ‘iljada dinara da se ljudima olakša.

    Bahatost čini da se istorijske lekcije brzo zaboravljaju. Onoga trenutka kad je Marko rešio da se tokom rata, dok stotine hiljada ljudi krvari na Kosmetu, slika u maskirnoj uniformi iako cela Srbija zna da nije ni vojsku služio, tada je Sloba bio gotov. Tako je i sa ovom dvojicom i svim njihovim kolegama koje danas čine političku elitu.

    Nije problem što je Mlađa kupio taj stan, već što je probao da medijskom akcijom sebe prikaže kao nekog ko teškom mukom odvaja evro po evro itd. Šta mislite koliko mu je ljudi u Srbiji poveravalo u to? Isto je i sa Tominom tvrdnjom da sam finasira svoju stranku.

    Tomi se u stvari dešava jedna potpuno paradoksalna stvar. On još nije ni ušao u vlast, u kojoj će svakako da participira nakon sledećih izbora, a već ga svi percipiraju kao prošlog. I tu dolazimo do teme ovog teksta. A to je razvoj političke, ideološke i društvene scene za recimo dve-četiri godine od sad.

    PREVENTIVNO DELOVANJE

    U sjajnoj knjizi „Promovisanje poliarhije: globalizacija, intervencija SAD i hegemonija“, Vilijam Robinson je opisao mehanizam koji i kod nas gledamo na delu. Ovaj istraživač je na primeru četiri države pokazao da je ključni sistem kontrole za Amere rano i preventivno delovanje na opozicioni sektor. O čemu se radi? I najbolji diktator koga oni dovedu na vlast (poput Pinočea, na primer) posle nekog vremena se istroši, stege popuštaju a pokret otpora raste iz baze autentičnih opozicionara, sindikalista i drugih vrsta aktivista. E, tada se oni uključuju, i uz pomoć novca, vrbovanja, obaveštajnog rada, ucena, medijskog spinovanja itd. vrše rekonfiguraciju celog opozicionog prostora, tako da skrajnu autentične snage i promovišu onakve lidere i opoziciju kakva njima odgovara. Konačni rezultat ovog složenog procesa jeste smena njihovog diktatora Pinoeča njihovim opozicionarima koji su 1989. uspostavili „demokratsku vlast“.

    Oni, ali i Britanci i Nemci su ovde već godinama veoma zainteresovani za čitav desni prostor. Ceo G17 je njihov projekat poželjne kvazidesnice, koji veštački održavaju na vlasti već deset godina. No to nije dovoljno. Treba im neko ko može da dobije izbore. DSS, kao što je veliko razočaranje za nas, takođe je i za njih. Nisu uradili sve što se od njih očekivalo (uvalili su Kosmet Tadiću), ali je veći problem za sve zainteresovane to što DSS nikad nije postao partija sa razvijenom infrastrukturom. Jednostavno, lenji su.

    Onda su dugo vrteli ideju da se iz DSS izvuče neko ko bi eventualno mogao da sa sobom povuče veći deo aktivnog članstva i napravi poželjnu desnu stranku. Neki su čak i probali da urade nešto u tom pravcu, ali su Ameri brzo shvatili da u toj stranci ne postoji niko sposoban da tako nešto napravi i niko ko ima bilo kakvu harizmu što je preduslov za političkog lidera.

    Onda su jedno vreme vrteli ideju o NATO-četnicima. Postojala je projekcija da se napravi jedna monstruozna simbioza od G17, SPO i još nekih nevladinih organizacija sa političkim ambicijama i da se od svega toga sačini jedna koalicija i začetak politički korektne desnice. Iako su mnogo znoja potrošili, na kraju su odustali jer kažu da je teško bilo tu vrstu sujete i političke frustracije u kombinaciji sa nesposobnošću trpeti na istom mestu.

    AUTENTIČNA DESNICA

    U isto vreme uložili su i dosta napora da skeniraju ovaj front na autentičnoj patriotskoj desnici, da ispitaju može li se tu ostvariti ona vrsta „saradnje“, koja bi svu ovu energiju pacifikovala i usmerila u pravcu koji bi njima odgovarao. U tom procesu dobro su spoznali da se rađa jedna autentična, moderno koncipirana i profilisna snaga čestitih patriota koji su spremni na odricanje, verujući, radni i posvećeni. Takvi ljudi i kod njih bude poštovanje, ali ih lociraju kao dugoročno najveći problem za kontrolu ove zemlje. Jasno je bilo i jednima i drugima da se svi vrlo dobro razumeju i da su interesi poputno divergentni. Čuje se međutim da su imali uspeha u pokušaju infiltracije u neke od ekstremističkih organizacija

    Na kraju je kao rezultat njihovog rada (u koordinaciji sa nekim tajkunima i Tadićevim kabinetom) stvorena Napredna stranka i za Mlađu obezbeđena Unija regiona koja bi trebala da mu da cenzus na sledećim izborima. Problem međutim ostaje. Koliko je on veliki uočeno je 9. oktobra, kada je ovaj alternativni front umerene, autentične desnice izveo na ulice 18.000 ljudi i pokazao o kakvom se potencijalu radi. E, tada je dignuta cela Soroseva agentura i vrlo brzo pripremljena kampanja.

    Počelo je odmah nakon krvavog vikenda kada su se na sajtu „Peščanika“ najpre zakrvljeno oglasile one nesrećne urednice da bi se onda pojavio i uradak nečega što se zove Rastislav Dinić, inače novi Sorosev pitomac koji, kad poraste, želi da bude sledeći Džon Bajford. Suština spina ove agenture je da je Porodična šetnja 9. isto što i nasilje 10. oktobra, i da iza svega toga stoji SPC, koja propagira fašizam. Već uveliko su se pripremali i materijali i konstrukcija koju će kroz Brankičin protočni bojler Soroseva agentura emitovati za mesec dana.

    A u sve se uključila i Bosiljka, znate na koga mislim. Dan pre „Autsajdera“ na sajtu Bosiljkinog glasila (bilten Džeremajinog ministarstva) pojavio se sramni naručeni tekst nekoga ko bi kao nekadašnji saradnik (insajder?) trebalo da oblati Dveri na sajtu koji upravo služi za pacifikovanje i obmanjivanje opoziciono i patriotski orijentisanih ljudi.

    GDE STE, NOVINARSKA UDRUŽENJA

    A onda je emitovan onaj propagandni treš koji ulaze u anale srama novinarstva u Srbiji. Da se razumemo, svaka racionalna rasprava i argumentacija sa tom ekipom je izlišna. (Sve što oni rade je čisto nameštanje, i sa njima ne treba imati nikakvog posla) Da je ovo država, prvo bi se oglasila sva novinarska udruženja da osude sramotu i traže da se takvoj osobi zabrani da zloupotrebljava njihovu struku za neke prljave svrhe koje sa novinarstvom nikakve veze nemaju. Dalje, do sada bi već morao da reaguje Savet Radiodifuzne agencije, koji je po zakonu zadužen da za takvu vrstu zloputrebe javnih dobara izriče kazne, uključujući i oduzimanje dodeljene frekvencije. Obzirom da je na čelu RRA preosvešteni episkop Porfirije, koji je deo i oštećene strane, tim pre bi morao da sprovede zakonom propisani postupak.

    Konačno, time bi se bavio tužilac koga, međutim, Brankica u emisiji proziva kao uplašenog đaka. I na kraju, bilo bi tu posla za službe koje su nadležne za bezbednost zemlje. Pošto ovo nije država, već provizorijum koji se nalazi pod okupacijom Brankičnih pravih poslodavaca, onda je jasno zašto na ovakve bljutavosti niko ne reaguje. Plaše se ljudi od onoga ko stoji iza Brankice.

    Dakle, preko ove kampanje pokušava se uništiti i dezavuisati sve ono što jedan široki front ljudi u Srbiji temeljno radi već godinama praveći veoma snažnu i idejno profilisanu strukturu u zemlji i inostranstvu koja ima solidno definisan program, vrednosti iza kojih stoji i svest o realnim mogućnostima da se nešto uradi. Treba ljude zaplašiti i naterati okupacionu elitu da, kršeći zakone, suzbija ovu snagu koja je svakim danom sve veća. Kolateralna šteta treba da bude SPC, koja je na udaru godinama. Cilj ove kampanje je da se vrh Crkve toliko zaplaši da postane, ako je moguće, još poslušniji, a Crkva da odustane od bilo kakvog stava o javnim poslovima i da zapravo ne radi svoj osnovni posao moralne i duhovne brige o svojoj pastvi.

    No kasno je. Energija i snaga koje su se formirale i sazrele na margini svakim danom su sve jače, organizovanije i svesnije svog potencijala. One se pažljivo i polako pripremaju za izazove i vreme koje neumitno dolazi.

    A poruka za Brankicu i drugare: zabole nas za vas.

    http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5941-mia-urkovi-zato-su-neki-srpski-desniari-omiljeni-a-neki-tako-mrski-stranim-ambasadama-.html

    NATAŠA B. ODALOVIĆ

    18/11/2010 19:04

    Piši kao što ćutiš

    Nisam osvešćeni ateista, ali ne verujem u rekonstrukciju Vlade. Nisam, doduše, verovala ni u konstrukciju iste. Tako da sve što ću reći nema težinu. Što onda pišem o tome, da me čovek pita?
    Moguće je da je baš nakon posete gospođe Hilari Klinton, koja je posle susreta sa Tadićem i ekipom, tako lepo i pohvalno pričala o nama čak i u Prištini – stvar glede Vlade rešena. Pa, nije li nakon posete gospođe Klinton pala Tačijeva vlada? Nije li Cvetkovićeva opstala do daljeg, dobila vetar u jedra, i nije li sada priča o rekonstrukciji u punom jeku?

    Dakle, rekonstrukcija a ne pad kabineta, može biti ishodište ove religiozno-političko-nihilističke tvorevine zvane Vlada, u šta god ja verovala.

    Ništa valjda, do pojave JK i njene rekonstrukcije Srbije putem Kurira a onda i svih medija uključujući i NVO scenu, i nije bilo svesrdnije i glasnije podržano kao ta vlada s SPS, a od strane nekadašnjih civilnih boraca protiv Miloševićevog sistema, koji je srušen tek nakon NATO bombardovanja Srbije. Cena koju su mnogi od ovih što su potom podržali Vladu, Dačić-Tadić&comp. rado platili, jer je to bombardovanje, propovedali su, jedini način da se vidi kraj jednom diktatorskom režimu! Tako smo nastavili da kuvamo žabu. Da li će tako vantelesno (ne narodno, već elitistički) začeta vlada biti rekonstruisana i opstati, zavisi samo od toga da li je ta koalicija pomirenih miloševićevaca i antimiloševićevaca i dalje najbolje rešenje za svoje tvorce i podrživače (ne za Srbiju), ili „nebo“ ima druge miljenike.

    Da vidimo šta se dešava oko te rekonstrukcije i u kom trenutku se ta priča medijski forsira. Razorni zemljotres u Kraljevu, gradu koji je nakon zemljotresa još jednom pokazao bolje lice Srbije i iznenadio sve u Srbiji koji nisu verovali da je bolje lice Srbije oduvek stanovalo u Šumadiji, podsetio je na reč solidarnost. Vlada i predsednik i mediji prionuli su na posao. Žurba je velika. Koristi se lepo vreme, dok duh solidarnosti još koje kude lebdi u zraku.

    U duhu solidarnosti i koalicioni partneri su solidarni jedni s drugima. Tako Tadić ćuti dok Dinkić javno grdi one koji se „toliko protive“ njegovom projektu regionalizacije i decentralizacije Srbije.

    Dinkić koristeći nedelju solidarnosti kaže i da se tome protive „oni koji žele centralizam da bi se monopolisti bogatili“ i grabili sve sebi što im omogućava Beograd, a Srbija, regionalno, siromašila. Tadić stoji mirno i ćuti solidarno.

    Ne pita Dinkića, a pitao bi, samo da nije reč o solidarnoj rekonstrukciji več predizbornoj kampanji. Volim i ja regionalizaciju, ali kako se, Mlađo, u projekat regionalizacije koja vodi bogatstvu regiona uklapa neprispelih 1000 evra na masovno regionalno i neregionalno otvaranje žiro računa građana koji su verovali u Tebe kao prvog apostola ove koalicione vlade ex nihilo, kako kurs dinara, kako stopa inflacije, Mlađo, kako sindikalne pobune (ne ove šminkerske nekih administrativno sudskih, pitaj boga čijih zapravo, što dobijaju udarne termine TV dnevnika sa nacionalnom frekvencijom za rušenje Malovićke!?) pobune pravih sindikalaca osiromašene Srbije, kako žena, kako deca, kako tvoje šoljice za kafu, etc.

    Gde, bre, Mlađani, baš ti uze tu proletersku priču o regionalizaciji i borbi protiv monopolista, neka druga priča više leži uz tvoj i imidž stranke G17 plus, koja slovi, možda i nepravedno, za stranku „tokova novca“?

    A Dinkić je na to mogao da mu odgovori samo da nije nedelja rekonstruktivne solidarnosti s Vladom Srbije: Ma daj, bre, Tadiću, skini mi se s projekta regionalizacije Srbije! Šta je tvoja DS uradila za sve ovo vreme s projektom i Evropa i Kosovo? Da ti nije Hilari i Bramerca su čim bi pred tvog Dačića? Na osnovu kojih rezultata DS ti hoćeš rekonstrukciju, a ne nove izbore? Nemoj me Borise vući za gitaru, da ti ne bi ja rekao šta mislim. Beži bre, od vas sam i pobegao u regionalizam, u srce Srbije, tamo još ima dobrote, a ima se i šta izmusti, krave i ovce, mislim, na pašnjacima Srbije, a ne ovde u Beogradu, gde me gušite demokratskim centralizmom i monopolistima s kojima se pajtate.

    Eto tako bi razgovarali Tadići Mlađa da nije nedelje solidarnosti s ugroženom Vladom i ostalim zemljotresnim područjima Srbije. Dačićevi socijalisti zasad se ne pecaju. Mali SPS Ružić kaže da je i dosad vlada više puta medijski „rekonstruisana“, a stvarnosno nije, što je tačno. A osim toga, da li je uopšte rečo rekonstrukciji, i zašto bi se uopšte rekonstruisala vlada i o tome toliko govorilo, kada se u medijima iznosi samo jedan jedini razlog rekonstrukciji – smanjenje broja ministarstava! Vlada je od početka preglomazna i preskupa i to znamo sve ovo vreme.

    Čemu zbog toga sad rekonstrukcija Vlade? Da se ništa ne bi promenilo. Rekonstrukcija znači samo da DS može i dalje da zadrži autorska prava na himeru „i Kosovo i Evropa“, ako Mlađa može, i regionalizacija i rekonstrukcija s centralistima.

    Naglašavam, pri tom, da se meni kao običnom srpskom građaninu dopada, skroz, regionalizacija.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/pisi_kao_sto_cutis.891.html?news_id=203972

    DRAGOLJUB ŽARKOVIĆ

    Mana izjave Borisa Tadića o tome da Srbija nije bankrotirala jeste u tome što je malo ko u nju poverovao

    18 novembar 2010

    Državni dug: I banke su posumnjale

    Boris Tadić je izjavio prošle nedelje da je najveći uspeh ove vlade to što se Srbija spasla bankrotstva. Mana te izjave je u tome što je malo ko osim njega poverovao u to. Prodaja poslednje ture državnih obveznica gotovo je neslavno propala. Banke su pokazale nepoverenje prema mogućnosti države da te papire uredno servisira.

    Biće da te banke, koje su, tradicionalno, godinama unazad najveći profit pravile u poslu s državnim papirima znaju nešto što mi ostali, a možda i Boris Tadić, ne znamo ili još nismo o tome obavešteni. Kako se naziva država čije institucije samo za komunalije duguju preko dva miliona evra. Naziva se – tropa. Ako to nije bankrot u onom klasičnom, građanskom smislu te definicije, onda ja ne znam šta je bankrot.

    Država će da zajmi novac od komercijalnih banaka. To se radi svuda u svetu. Ali, ovde će to biti s deviznom klauzulom, kao kad građanin kupuje stan. Čujem da ni kamata za te zajmove neće biti bolja nego za nas smrtnike, ali će to možda naterati državu da povede više računa o vrednosti dinara. Da ne bi i oni videli koliko je skupo jučerašnje zaduženje a sutrašnja otplata.

    Drugo, i važnije. Ono što piše na papiru nije i u kasi. Firme, pa i čitavi gradovi, uzdržavaju se od plaćanja poreza i doprinosa, kao u Miloševićevo vreme, vreme potpune dekadencije jednog sistema kada je svako gledao kako što više da otkine od države.

    Kreiranje lažnog novca: Bankrotska posla

    Tehnika je uhodana: prijave iznos poreza i doprinosa, ali ga ne plate. To spada u prekršaje, dočim je krivično delo ako ne prijave obaveze prema državi i fondovima. Država, na papiru, računa s tim prijavljenim parama, ali para nema, tako da nam je budžet u suštini papirnat i onako skroz je – bankrot.
    Pošto je pojava masovna niko se i ne usuđuje da tu stvar ozbiljno pročačka. Opravdanja onih koji svesno prave prekršaj očekivano su raznolika – očuvanje kakvih-takvih plata, socijalno prihvatljivih cena, radnih mesta i još se desetina razloga može nabrojati. Ali, ruku na srce, to što prijave a ne plate jeste kreiranje lažnog novca što bankroteri inače rade dok ih ne uhvate.

    Aman, ovde nema ko da ih hvata. Jeste kriza pritisla, pitajte nas građane koji smo mahom bankrotirali, mi to znamo bolje i od Borisa Tadića, ali što je kriza dublja sve je više demagogije i populizma, gledanja kroz prste i našima i njihovima, i sve je manje entuzijazma države da se za cara naplati carevo, jer je strah zavladao posebno od velikih brojeva. Tako država učestvuje u sopstvenom bankrotu, ma šta Tadić o tome govorio. Mera stabilnosti nekog privrednog sistema, pa i mera patriotizma u Srbiji danas, jeste da li ti sistemi plaćaju ono što je propisano da bi, u celini, bili održivo društvo ili im se gleda kroz prste za prekršaje zbog kojih bi i prosečnog srpskog tajkuna obesili na Terazijama.

    Rekonstrukcija i plate: Zamajavanje zamajanih

    Umesto da nam lepo kažu kolika je dubina bankrota i koliko, što zbog krize, što zbog nestručnog i nekvalitetnog rada, ostavljamo duga potomstvu, duga koji nije u funkciji neke buduće zarade, zabavljaju nas pričom o dve stvari: o rekonstrukciji vlade i platama državnih funkcionera. Niti će smanjivanje broja ministarstava da popravi srpski budžet a da se to vidi, niti će neke malo veće funkcionerske plate da ga upropaste. S napomenom da malo ko veruje da funkcioneri žive od plate.

    Ovo s rekonstrukcijom vlade još bi i imalo nekog smisla, ako uz smanjenje broja ministarstava promene i čelne ljude u vladi, uključujući i predsednika vlade koji je odigrao dobru ulogu u amortizovanju direktnih posledica svetske ekonomske krize i pokazao ogroman stepen trpeljivosti prema koalicionim zastranjivanjima partnera u izvršnoj vlasti.

    Srbiji treba nova metla, novi agresivni program oporavka i novi ljudi na onim funkcijama od kojih zavisi vera u budućnost, jedino pogonsko gorivo koje pokreće civilizacije. U nedostatku nade u budućnost svaka prošlost izgleda dobro, pa ono što se manifestuje kao elementarni strah od sutrašnjeg dana – inkasant na vratima, otkaz na radnom stolu, gladna deca, bolest, bušne cipele – pretvara se u kulturni model koji poništava svaku politiku, i barem bi Boris Tadić, sa (samo)naglašenom dozom državničkog autoriteta i dubljeg poimanja državnih i nacionalnih poslova, morao da oseća da i on postaje suvišan ako se proces nastavi. Čitava politička klasa je ugrožena i ako se u njih ne pojavi instinkt samoodržanja preti razgradnja svih društvenih institucija, totalni bankrot.

    Ta temeljna rekonstrukcija može se obaviti ili novim dogovorom unutar postojeće vladine koalicije ili novim dogovorom u parlamentu, privremenim konzorcijumom stranaka zainteresovanih i voljnih da u rukama drže vruć krompir, a aranžman bi važio do 2012. godine kada dolaze redovni izbori. Verovatno je tačno da statistika pokazuje oporavak društva, uključujući u taj saldo i onaj napred pomenuti papirnati deo budžeta koji se piše ali ne postoji, ali to nije stvarni napredak, nema tu zamaha niti će se na kućnim budžetima osetiti ono što državna statistika beleži. Nije nemoguće zamisliti da bi koncentraciona vlada bila bolje rešenje od koalicione vlade. Dubina krize zahteva duboke rezove.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=962077

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: