Čemu BIA?

Autor: Ljubiša Rajić

Svaki, pa i najnoviji predlog da se otvore arhive službe bezbednosti BIA dočekuje se s uobičajenim odbijanjem uz pozivanje na više razloge državne bezbednosti. Zato je vreme da se postavi pitanje ne samo šta je radila, već i šta navodno radi i da li nam je uopšte potrebna.

Javnost ne zna koliko se naše službe bezbednosti razlikuju od onih iz devedesetih godina prošlog i prve decenije ovog veka. BIA do danas nije iznela koji je procenat ljudi iz Miloševićevog vremena zamenjen novim, neukaljanim ljudima, nijednom rečju nije se ogradila od postupaka svoje prethodnice DB, nije objavila šta je učinjeno sa građom preuzetom od bivše savezne službe uz upotrebu oružja, nije ništa učinila da delotvorno i javno ukloni iz službe one koji su se ogrešili o prava građana Srbije, nije ni kaznila ni uklonila one koji su organizovali, izvršili ili prećutno posmatrali uništavanje dosijea nakon 5. oktobra 2000. godine, ne pokazuje ni trunku spremnosti da se podvrgne ozbiljnoj kontroli itd.

A nije raščistila ni niz drugih stvari: Paravojne jedinice koje su činile ratne zločine i bavile se običnim kriminalom, ubistva novinara, pokušaj državnog udara preko pobune JSO, ubistvo Zorana Đinđića, krijumčarenje, crna berza, iznošenje novca iz zemlje, proganjanje i prebijanje ljudi koji su izražavali protivljenje Miloševićevoj vladavini, podrška kriminalnim grupama, neotkrivanje porekla više stotina kilograma droge u trezoru Komercijalne banke, ometanje novinara u njihovom radu, uznemiravanje ljudi koji su otkrivali razne vrste kriminala na svojim radnim mestima, nadzirala naše sopstvene građane u interesu ne države, već političke elite i trgovala sa njom itd.

Drugim rečima, BIA nije učinila ni jedan jedini potez zbog koga bi trebalo da joj verujemo; naprotiv, učinila je dosta toga zbog čega je valja dočekati s nepoverenjem.

Šta bi BIA danas mogla da radi?

Štititi Srbiju od političke špijunaže deluje prilično smešno. Državna politika Srbije svodi se na manje-više nesuvislo glavinjanje između protivrečnih ciljeva, pa i nema šta da se štiti. Osim toga, samo građani Srbije ne znaju šta se krčka u političkim vrhovima, van nje se zna manje-više sve, a što je veća javnost u donošenju političkih odluka, to je veće poverenje građana u državu i to su spremniji da je sami štite. Uostalom, Srbija ionako ne može da ima neku veliku sopstvenu politiku, pa ono što ima, jednostavno nije takvo da to vredi štititi od bilo čijeg uvida.

Štititi Srbiju od privredne i naučne špijunaže deluje još smešnije. Srbija jedva da ima nekakvu privredu, a njen najmoćniji deo nije u rukama ni države ni domaćih privrednika, pa nema nikakvog razloga da naša država štiti imovinu stranih vlasnika, to je njihova briga. Čak ni za vojnu industriju nije više toliko bitno, jer oružje ne može više da izvozi kako hoće. Teško da u našim naučnim istraživanjima vezanim za privredu i državnu upravu ima nešto vredno špijunskog truda, a i ako ima, naučni radovi na kraju ipak moraju biti objavljeni.

BIA bi trebalo da, zajedno sa Vojnom bezbednosnom agencijom, štiti vojne tajne. Teško da uopšte postoji nešto što strane obaveštajne službe ne znaju, te su mutne finansije, nered i nerad, skrivanje optuženih za ratne zločine i sumnjivi smrtni slučajevi regruta jedine tajne koje te dve službe mogu da štite, i to od srpske javnosti i organa krivičnog gonjenja.

U Srbiji nije bilo značajnih terorističkih akata čak ni za vreme rata devedesetih. I to nije zasluga službe bezbednosti, nego nismo bili zanimljivi. Teško da će i u budućnosti biti nekih terorističkih akata. Osim toga, opasnost od terorizma naduvana je daleko preko svake iole razumne mere. Borba protiv njega u svetu ima veoma malo veze sa njegovim suzbijanjem, a mnogo veće sa sužavanjem ljudskih i građanskih prava zarad političkih, privrednih i vojnih interesa.

BIA se uključuje i u suzbijanje organizovanog kriminala i uličnog nasilja. Ne vidim baš kako jedna služba, koja je bila ishodište organizovanog kriminala i koja je bar jedno desetleće koristila ulične nasilnike za obračune sa opozicijom, može sada da ih suzbija, sem, naravno, ako se to njeno iskustvo učešća u kriminalu i nasilju ne računa kao posebna kompetencija.

Sve u svemu, ne vidim ništa što BIA radi, a što ne bi mogli da urade već postojeći policijski organi, koji su, bar sudeći po medijima, dovoljno sposobni da urade svoj posao ako im se to dopusti.

Službi bezbednosti ostaje da se bavi onim čime se i do sada bavila, a što se ne razlikuje baš toliko silno od onoga što je radila devedesetih godina. Ali onda uopšte nikome nije potrebna sem političkoj eliti da i dalje sa njom deli interese koji su većma suprotni interesima građana. Ili, da pojednostavim, kada je službi i političkoj eliti dobro, onda je građanima loše. Zato bi bilo najbolje da se odmah ukine u celini. Po nekim napisima u našim medijima, ona ima oko 800 službenih automobila, što znači da u njoj mora raditi mnogo hiljada ljudi. To bi bila pristojna ušteda u platama i raznim drugim troškovima.

O istom trošku mogla bi da se ukine i vojna služba bezbednosti, jer mi tek za nju nije jasno čemu uopšte služi u vojsci koja je uspela da izgubi praktično svaku bitku koju je vodila, sem generalskih i pukovničkih bitaka za stanove i privilegije i uklanjanje poštenih oficira. Niti imamo s kim da ratujemo, niti znamo ko su nam prijatelji, a ko neprijatelji, niti imamo s čime da ratujemo, niti su ljudi motivisani da ratuju, niti umemo da ratujemo. Nisam siguran ni da nam je uopšte potrebna vojska; žandarmerija može lepo da obavi sve što je potrebno. Ipak, sačuvao bih vojnu muziku, lepo sviraju, samo da malo poboljšaju repertoar.

Ušteđene pare onda bi mogle da se upotrebe za nešto korisno za obične građane, npr. bolju zaštitu od požara, velikih nesreća i sličnih zbivanja. A ako se izgradi zemlja koja je privredno uspešna, koja svojim građanima obezbeđuje posao, besplatno zdravstvo i obrazovanje, jeftine stanove i pravnu sigurnost, ne bismo bili izloženi nikakvom riziku da nas neko špijunira ili napada, a doprinelo bi da bar u tome budemo lideri ne u regionu nego u svetu: zemlja bez civilne i vojne službe bezbednosti, a sa zadovoljnim građanima.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/cemu_bia.46.html?news_id=203676

Povezani postovi:

Војска

Где сте српски генерали?

Генерали

Лустрација

Seppuku

7 Responses to Čemu BIA?

  1. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 16. 11. 2010

    Press

    KOMENTAR DANA – ĐOKO KESIĆ

    Đoko Kesić:

    Pljačka!

    Nerviraju me političari koji, da bi opravdali sva sopstvena i tuđa razbojništva u divljoj privatizaciji srpske privrede, godinama pričaju da je „Ju-Es stil“ najveći izvoznik, sva sreća da smo privatizovali Železaru u Smederevu. U stvari, ta privatizacija je svetsko ekonomsko čudo, podseća na Pol Potovo ukidanje monete kao sredstva privredne komunikacije.

    Vlada Srbije je 2001. uz Železaru dala je smederevsku luku i još pola grada, sve za dvadeset i četiri miliona dolara. Oprostili su Železari dug od oko 1,6 milijardi dolara, jeftiniju struju na deset godina.
    Nevesela priča ima i nastavak, jer i danas našoj političkoj eliti je nebitno što je u svetu ta ubitačna forma liberalnog kapitalizma na samrti, mi ćemo ga braniti kao na Ljubinom grobu. Nostalgičari sad razvijaju teoriju kako su multinacionalne korporacije i liberalni kapitalizam osvojili svet onog trena kada su Rusi prodali Lenjina za „koka-kolu“.

    Ali, imamo mi svoju muku, odnosno obavezni jelovnik koji nam je ispisao Vensan Dežer, šef Delegacije EU u Srbiji, koji pre dva dana reče da je neophodno nastaviti sa privatizacijom u Srbiji. Hvali nas, kaže da je dobro to što će „Telekom Srbija“ biti prodat, a bilo bi potrebno privatizovati i EPS, „Železnice“, „Jat“ i druge državne firme!

    Da se razumemo, i ja sam za privatizaciju dela privrede, ali nikako po modelu koji nas je doveo do prosjačkog štapa. Rezultat aktuelne privatizacije svodi se na nekoliko odvratnih činjenica: Srbija je u vlasništvu nekoliko banaka čiji profit teško da završava u našoj zemlji. Isto važi za cementare, konditorsku i prehrambenu industriju, pivare, poljoprivredu. Prodajemo i ono što normalne društva ne prodaju – vodu, naftne i gasne izvore… A iz Srbije se godišnje iznese u gotovini nekoliko milijardi evra i investira u druge, tuđe poslove. Ako nastavimo ovim putem, neće nam trebati ni Vlada, nego samo poreska uprava, jer nećemo imati privredu. Ili smo to, što bi rekao Ostap Bender, dali nekom ključ od stana i rekli gde nam pare stoje?

    Gde je tome kraj? Neka strateška dobra ostaju u državnom vlasništvu u mnogim zapadnim društvima. Recimo, „Dojč telekom“ je državna firma. Za to gospodin Dežer možda nije čuo. Pametne vlasti do sada bi oformile razvojnu banku, osnovale bi društvo za osiguranje, od čega bi namicale novac za krupne investicije. Ali pamet ne stanuje ovde.

  2. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 17. 11. 2010

    Press

    MlaĐan DinkiĆ obavestio javnost

    Dinkić: Kupio sam novi stan od 353.500 evra!

    Ministar ekonomije obavestio Press da je kupio novi stan na Novom Beogradu od 150 kvadrata, u kom ima i studio za snimanje muzike.

    BEOGRAD 17. 11. 2010

    Press

    Tadić: Novinari, ne dam da me posvađate sa Dinkićem!

    Predsednik Srbije Boris Tadić poručio je juče novinarima, prilikom obilaska fabrike „Bol pekidžing“, da ne mogu da ga posvađaju sa Mlađanom Dinkićem! Tadić i Dinkić su neposredno pre toga, pred novinarima, sučelili suprotstavljene stavove o povećanju plata funkcionerima.

  3. Varagić Nikola каже:

    Komentar Danasa

    Decembarci, prijatno!

    Autor: Redakcijski komentar

    „Decembarci“ će biti poslednja partija regruta koja podleže obavezi služenja vojnog roka, podsetio je prekjuče javnost ministar odbrane Dragan Šutanovac prilikom obeležavanja Dana Kopnene vojske i Dana roda pešadije. Od sledeće godine u stroju Vojske Srbije biće isključivo profesionalci i oni regruti koji dobrovoljno odu na odsluženje.

    http://www.danas.rs

    Ovo rešenje stiže posle podužeg tranzicionog perioda koji je počeo sa ratovima u nekadašnjoj Jugoslaviji. Devedesetih su regruti, umesto u kasarne, odnosno na bojišta, radije odlazili u inostranstvo pa je popunjenost jedinica bila smanjena. Pre nekoliko godina uvedeno je civilno služenje vojnog roka što je praktično značilo da su vojnici obavljali društveno koristan rad, a hranili se na majčinskom „kazanu“. To je dodatno smanjilo brojno stanje.

    Kada osiromašena Srbija nije u stanju propisno da opremi i plati svoje oficire, kada joj se broj upotrebljivih borbenih aviona može izbrojati na prste jedne ruke, kada se vojnici obučavaju na sredstvima koja su pravljena u vreme rađanja njihovih roditelja, obavezno služenje vojnog roka zaista jeste recidiv prošlog vremena koji je žderao sve mršaviji budžetski dinar. Svi vi koji ste služili vojsku, verovatno ćete se složiti da su dolazeće generacije mladića pošteđene od suvišne obaveze. Iako se u „ono“ vreme govorilo da je vojska škola života, oduživanje državi zapravo se svodilo na jednoličnu rutinu, sastavljenu od mnoštva procedura, svakojakih skraćenica (SDO, VPK, LUG…) i budalastih naredbi (npr. zalivanje travnjaka dok pada kiša). Zato se može reći da je zaista bilo krajnje vreme…

    Doduše, zato što ostaje bez regruta, Srbija će morati da zaboravi i čuvene „ispraćaje“ koji su imali visoku kulturološku vrednost jer je odlazak vojnika u kasarnu u životnom kalendaru muškarca po važnosti bio tretiran kao i ženidba. To je bila svojevrsna inicijalizacija, prijem golobradih mladića u svet odraslih, navodna, a zapravo suluda karika između dečaštva i zrelosti.

    Ali odrašće i današnji klinci bez ispraćaja i vojske, baš kao što su sazrevali i postajali kompletni ljudi naši vršnjaci u onim sredinama u kojima nije bilo obaveznog služenja vojnog roka. Tamo se dug državi odavno izmiruje urednim plaćanjem poreza, a SMB uniforme oblače oni koji su za to plaćeni. Tako će, srećom, ubuduće biti i kod nas. Ostaje samo da se oduži poslednja partija regruta. Njima stari vojnički pozdrav: „Decembarci, prijatno!“

  4. Varagić Nikola каже:

    Šta Jugoslav Ćosić nije pitao Milana Beka

    Kupci i prodavci magle

    Autor: Nataša Marković

    Pojavljivanje biznismena Milana Beka na TV B92, u ekskluzivnoj emisiji Jugoslava Ćosića, bio je prvorazredan medijski događaj. Mogli smo da vidimo kako izgleda, šta govori i kako se ponaša jedan bogatun u Srbiji, koji je svoje bogatstvo stekao špekulantskim poslovima devedesetih godina, i kako je sam priznao u jednom intervjuu, i posle 2000. godine. Otvorena su mnoga pitanja i nove vruće teme profiterske Srbije i divljeg kapitalizma u Srbiji. Kao i pitanje – šta Jugoslav Ćosić nije pitao Milana Beka?
    .Oglasite se na http://www.danas.rs

    Da li je Srbija još uvek divlja zemlja u kojoj su pojedinci jači od države i nesmetano mešetare našom sudbinom i sudbinom Srbije!? I jedini raspolažu i rasprodaju resurse Srbije, društvenu i državnu imovinu za velike provizije, obično u bescenje, koju su generacije nas i naših roditelja stvarale. I veoma važno pitanje, da li su izjavama Milana Beka, koji kao da nije govorio samo u svoje ime, bogati ljudi u Srbiji bacili rukavicu u lice Borisu Tadiću i Srbiji?

    Jugoslav Ćosić nije pitao Mana Beka zašto je svih ovih godina krio da je vlasnik Kompanije Novosti. Da li je zaista Milan Beko, kako je izjavio te večeri, jedini vlasnik Kompanije Novosti, i da li mu se može verovati? Beko je tom prilikom rekao da novac nije dobio od Stanka Subotića, koji je pod istragom u Srbiji, kako je ovaj takođe čuveni mešetar-biznismen tvrdio letos sudu i javnosti. Beko je izjavio da mu je bankarsku garanciju preko Hipo banke obezbedio nemački medijski magnat VAC, ali da njihov međusobni ugovor ne obavezuje Beka da im ustupi vlasništvo nad Kompanijom Novosti ako za to ne dobiju saglasnost Antimonopolske komisije države Srbije!? I da je moguće Kompaniju Novosti prodati trećem kupcu!? Znači, moguće je uzeti pare od VAC-a i sa njima nestati!? Ko je u ovom slučaju drumski razbojnik, država ili Milan Beko, ili oboje!?

    Srbija ako želi da bude normalna, pristojna, demokratska i pravna država, mora da uredi medijsku scenu i obezbedi transparentnost vlasništva u medijima!!! Iako smo se više puta obraćali Vladi Srbije, Kompaniji Novosti, čak i Miroslavu Miškoviću, mi oštećeni novinari u privatizaciji „Večernjih Novosti“, nas trideset petoro, pet godina se potucamo po sudovima i pokušavamo bezuspešno da saznamo ko je zaista vlasnik Kompanije Novosti!? Da znamo s kim imamo posla, i sa kim možda možemo da pregovaramo. Iako smo drugu tužbu predali 2008. godine, sud nije zakazao ni jedno jedino ročište!? Dve godine smo izgubili, da bismo tek nedavno saznali koji je sud za nas nadležan. U međuvremenu, troje naših kolega je umrlo čekajući pravdu u Srbiji!!! Srbija, ako želi da bude normalna, uređena, pravna država, mora da razreši – aferu sa Kompanijom Novosti.

    Nažalost, analiza slučaja privatizacije Kompanije Novosti biće sutra važna slika u istoriji tranzicije Srbije. U istoriji manipulacije građanima Srbije. Bilo bi zanimljivo saznati ko su reditelji onog jeftinog patriotskog bulevarskog pozorišta, u koji su uvučeni mnogi intelektualci i ugledni ljudi Srbije, o Novostima kao nacionalnom resursu, koji ni po koju cenu ne treba prodati strancima!? Iza scene, gotovo svi akteri ove drame mešetarili su, prodavali i kupovali maglu očekujući velike provizije i radili za interese VAC-a od Manojla Vukotića, Stanka Subotića, Milana Beka, nekadašnjeg ministra Bubala, pa čak i tadašnjeg predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice. Koji je, kako je Ćosiću priznao Beko, zaustavio prodaju Kompanije Novosti VAC-u, „samo dok ne prođu izbori…“ I cela ona majmunijada sa Divcem…

    Zašto Jugoslav Ćosić nije pitao Milana Beka da li je znao da je privatizacija Kompanije Novosti bila netransparentna i nezakonita, da je sud poništio vlasničku strukturu u Novostima i tražio da se cela procedura ponovi!? Zašto ga nije pitao gde su nestala oko dva miliona evra, između cene od 4.100 evra po akciji, koliko je para dao VAC i 3.400 koliko je isplaćeno malim akcionarima?! Zašto ga nije pitao zbog čega država danas, kada je Nebojša Krstić, savetnik Borisa Tadića, letos napustio Upravni odbor Novosti, nema svog člana u Upravnom odboru, a suvlasnik je Kompanije Novosti!? Zašto ga nije pitao da li je tako željeni plen koji su očekivali u ovoj transakciji i zgrada nekadašnje „Borbe“, na ekskluzivnom mestu na Trgu Nikole Pašića, od trideset hiljada kvadrata (Novosti raspolažu sa deset hiljada kvadrata). I da li zna da deobni bilans između mame „Borbe“ i ćerke „ Novosti“ nikada nije izvršen!? I zašto ne bi, u želji da se nagodi sa državom, kako je sam ponudio u razgovoru sa Ćosićem, Beko najpre obeštetio nas siromašne novinare, bivše radnike „Večernjih novosti“, među kojima je više i danas veoma uglednih novinara Srbije!?

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/kupci_i_prodavci_magle.46.html?news_id=204698

  5. […] Čemu BIA? Like this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово . […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: