А шта кад пресуши и дијаспора?

 

Наш економски модел је лош и сад се поставља питање да ли је боље проментити становништво или систем. Ми имамо синдром издржаваног друштва, које притом није ни довршено.

 

Недовршени смо територијално, недовршени политички и економски, сматра професор Миодраг Зец са Филозофског факултета у Београду.

Без шанси за опстанак

Срби су стара нација, са све краћим животним веком. Кад се сретну просечна старост и очекивано трајање живота, та нација нема шанси за физички опстанак. Какво смо ми друштво у којем све недостаје, и станова и воде и струје, а становништво је вишак? У земљи у којој 40.000 људи годишње више умре него што се роди, становништво је вишак. То није нормално.

Због чега нисмо макар у економији успели да устројимо систем?

•           Има десет кључних диспропорција. Прва је она између недовољне производње и превелике потрошње. Друга је она између домаће штедње и нивоа потребних инвестиција. Треће, ми имамо огромну разлику између увоза и извоза. Србија годишње потроши туђе робе у вредности од седам милијарди евра, а то платимо тако што увозимо новац, односно узимамо кредите. Тај дефицит трговачког биланса изравнавамо дознакама дијаспоре. Али ни то не може још дуго. Наша је дијаспора стара и умиру они којима се тај новац шаље, а нова дијаспора је другачија.

Може ли држава и колико дуго да поднесе притисак растућег броја пензионера?

•           Сада је тај однос 1,6 запослених на једног пензионера. Није одрживо. Јапанци и Британци кажу да им је пензиони систем неодржив, а како ће наш бити кад немамо пласмане пензионог фонда у иностранству. То је само провлачење новца из руке у уста, али неко треба грађанима да каже да су сва уста отворена, али нема више руке. Следећи проблем је однос између центра и периферије и проблем између неразменског сектора и разменског сектора. Ми смо држава без индустрије и нисмо Велика Британија која може зарађивати на продаји свог језика, образовног система, финансијских услуга. Ми то немамо, а немамо ни море. Не можемо ми бити држава у којој свако село има 30 кафана, 30 политичких партија и 30 банака. Таква држава не може да постоји.

Отимали се за кутлачу над празним казаном

Како оцењујете ефекте транзиције?

Транзиција је морала бити радикалан системски рез, а не отимање око тога ко ће да држи волан или кутлачу над празним казаном. Требало је да се отимају око тога ко ће да поправи мотор и погура камион из блата. Основне су четири фазе, а ми ни у једној нисмо успели. Прво – монетарна стабилизација, а ми имамо нестабилан новац. Друго – либерализација, ми смо либерализовали спољну трговину, али нисмо цене на унутрашњем тржишту. Треће – прерасподела ресурса. То је приватизација. У Србији су сви хтели зграде да би их рентирали. Сви хоће да буду рентијери, али шта то вреди ако нема ко да тамо станује јер се ништа не производи. Четврта фаза је ова у којој се сад налазимо – реструктурирање реалног и финансијског сектора. Причају да је реструктурирање банака било најуспешније. Ако је тако и ако имамо 34 банке, здраве и богате, зашто онда држава кредитира?

Да ли мислите да је државна помоћ предузећима олакшала кризу?

•           Просто је невероватно да нико владу не сме да пита шта се догодило са кредитима за почетни бизнис. Нико нам из владе није објаснио како је могуће да она позајмљује од банака новац по камати од 13 одсто, а онда га прослеђује грађанима по један одсто. Познато је да свако четврто предузеће не враћа дугове банкама, а могу само да мислим колико је кредита који се не враћају држави.

Је ли је инфлација измакла контроли?

•           Ову годину ћемо завршити са 9,5 одсто и то је највећа инфлација у Европи. Пошто цене хране и пића учествују са 40 одсто, ту је стопа инфлације највећа. Дакле, кажњавају се најсиромашнији. Није то општа стопа инфлације, па су сад, као, појефтиниле су железничке шине, а поскупео краставац и не може гувернер да изјави да инфлација није проблем. Можда није за њега, али инфлација награђује дужника, а кажњава повериоца. Сав овај ултрабогати свет је никао на дужничкој добити, на кредитима који су инфлаторно обезвређени.

Више министара него становништва

Колико је опасан јаз који Србија има између броја запослених и незапослених?

•           Веома, и све је дубљи. Следећи јаз је онај између запослених у администрацији и у производном сектору. САД има Конгрес од 430 људи и Сенат од 100 људи, а ми имамо упола од тога, а они имају 40 пута више грађана од нас. Ево сад нам кроз регионализацију предлажу исто оно што критикују у БиХ, а то су парлементи и владе на сваких 100 километара. Ми као да тежимо томе да имамо више министара него становништва.

Шта је кључни узрок високе инфлације?

•           Дисбаланс између производње и потрошње. Ако бисмо Србију посматрали као организам, можемо рећи да он има леукемију. Инфлација је као топломер, а он показује да горимо. Кад стално живимо под температуром од 40 степени, ми смо стално у бунилу. Али, банке не дају инфлаторну добит држави. Оне штите своје зајмове девизном калузулом и зато можда инфлација није проблем за државу, али јесте за осам милиона грађана.

Извор:http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/99558/A-sta-kad-presusi-i-dijaspora

© 2010 Двери српске

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: