NIN i Pečat

децембар 31, 2010

 

Otežavajuće okolnosti

Dejan Ilić

 

Sredinom devedesetih, Demokratska stranka, čiji je predsednik tada upravo postao Zoran Đinđić, pozvala je građane Srbije na bojkot izbora. Računica je bila jednostavna. Na sve dotadašnje izbore nije izlazilo između trideset i četrdeset odsto građana; Demokratska stranka kretala se oko dvadeset odsto podrške u biračkom telu – sve zajedno, uz još malo truda u predizbornoj kampanji, trebalo je da dovede do toga da na izbore ne izađe više od pedeset odsto birača. Ko god da pobedi na izborima na kojima ne učestvuje više od polovine građana ima slab legitimitet da vrši vlast. Razume se, baš kao i na referendumu za novi Ustav iz dvehiljaditih, i ondašnje vlasti navukle su nadpolovičnu izlaznost (glasovi sa Kosova, sećate se, imali su presudan učinak). No, to ne znači da je izborna logika vrha Demokratske stranke u tom trenutku bila pogrešna. Recimo to ovako: u datim okolnostima više od toga nije se moglo.

 

Kakve sve to veze ima sa dodelom nagrade NIN-a za najbolji roman u 2010. godini? Krenimo redom: dvojica autora Saša Ilić i Sreten Ugričić javno su zahtevali da se njihovi romani Pad Kolumbije odnosno Neznanom junaku izuzmu iz konkurencije. Neko pakostan mogao bi da primeti da nijedan od dva romana nije ozbiljan kandidat za nagradu, te da ovakvim gestom autori ništa ne rizikuju, a još i dobijaju kakav-takav publicitet. To je otprilike kao kada stranka koja zna da ne može dobiti izbore pozove birače na bojkot izbora. Da, ali stvar nije u pobedi ili dobijanju nagrade, nego u legitimitetu. Naprosto, nagrade za koje autori odbiju da konkurišu ne vrede mnogo. I Sreten Ugričić i Saša Ilić potrudili su se da javno objasne zašto treba podriti legitimitet NIN-ove nagrade. Obojica naglašavaju da je ta nagrada bitan element u simboličkom sklopu nacionalističke ideologije koja i dalje dominira javnom sferom Srbije. I ako već ne mogu da menjaju obrazovne programe, modele finansiranja u kulturi, uređivačke politike u medijima, kao autori romana – mogu da ne učestvuju u izboru za jednu nagradu.

 

Međutim, ova priča ima i svoju drugu stranu. Oba autora rade u Narodnoj biblioteci Srbije. Ugričić je na čelu te institucije. Javno istupivši protiv NIN-ove nagrade i ponudivši objašnjenje za svoj gest, Ugričić je izložio i načela kojima se rukovodi u upravljanju jednom nacionalnom institucijom koja raspolaže solidnim simboličkim kapitalom. Istovremeno, NIN je nedavno dobio novu redakciju, i novi urednici se navodno zalažu za promenu dosadašnjeg uredničkog koncepta ovog nedeljnika. Istina, za razliku od Ugričića i Ilića, oni nisu jasno rekli zašto bi to sad trebalo menjati, i čime će se oni voditi u toj promeni, ali hajde da ne sumnjamo u njihove dobre namere. No, jedna takva dobronamernost je na teškom iskušenju ako se zna da je za predsednika žirija za dodelu nagrade izabran Vasa Pavković, književni kritičar jednog drugog magazina. Reč je o Pečatu, u čiju zlonamernost ne treba nimalo sumnjati. To ne znači automatski da je Pečatov kritičar takođe zlonameran; naprotiv, siguran sam u Pavkovićeve dobre namere. Ali, ovde govorimo o legitimitetu i simboličkoj težini. Pošto je reč o Pečatu,Pavković je izgubio legitimitet zbog notornog simboličkog kapitala magazina za koji piše.

 

Zašto je sve ovo važno? Zato što je reč o klasičnoj tranzicionoj zbrci. Kako je to jednom jednostavno rečeno, države u tranziciji su poput pokvarenog broda na pučini: brod treba popravljati na otvorenom moru sa alatkama i materijalom koji su na raspolaganju. To zapravo znači da u javnom životu zemlje neminovno moraju učestvovati i oni koji su se prethodno obrukali učešćem u zločinačkim poduhvatima (uključujući i one simboličke). Objašnjenje za to glasi: za sada, bolje nemamo. Ima li boljih od Vase Pavkovića, ovde je nebitno. Reč je o načelnom principu. No, taj načelni princip podrazumeva da se svi učesnici u javnom životu odrede prema lošoj kolektivnoj prošlosti i tako steknu pravo da se i nadalje javno angažuju, bez obzira na svoje lične prošlosti. I tu stižemo do ključa za razumevanje neslaganja oko NIN-ove nagrade.

Članovi redakcije NIN-a, kao i članovi žirija za nagradu nisu se jasno postavili ni prema nacionalnoj prošlosti ni prema prošlosti nedeljnika za koji rade. To ne znači da oni sada moraju imati loše namere, ali bez jasnog stava o lošoj prošlosti svakako gube legitimitet potreban za rad u javnom prostoru. S druge strane, Pečat se jeste jasno odredio prema nedavnoj prošlosti, i to na način koji taj magazin čini apsolutno neprihvatljivim u svakom nastojanju da se javni prostor u Srbiji pristojno uredi. Sa stanovišta pretpostavljenih ciljeva tranzicije, niko ko radi u Pečatu ne može kompetentno obavljati bilo koji javni posao. Jer, reč je upravo o legitimitetu. Na legitimitetu svojim gestom insistiraju i Saša Ilić i Sreten Ugričić: može li se NIN-ova nagrada 2010. godine dodeliti i prihvatiti kao legitimna, a da se prethodno ništa ne kaže o istoriji te nagrade i ne zauzme jasan stav prema njoj? U datim okolnostima, postaviti to pitanje možda i nije sve što se može, ali nije ni malo.

 

Peščanik.net, 31.12.2010.

 

Advertisements

ORHAN PAMUK: RUŠENJE TURSKOG SNA O EVROPI

децембар 31, 2010


U udžbenicima koje sam tokom 50-tih i 60-tih godina čitao Evropa je bila ružičasta zemlja iz legendi. Dok je kovao svoju novu republiku od ruševina i krhotina Otomanske imperije, koju je razorio Prvi svetski rat, Mustafa Kemal Ataturk se jeste borio protiv vojske Grčke, ali je uz pomoć svoje nove vojske posle toga uveo more modernih društvenih i kulturnih reformi koje nisu bile protiv, nego baš prozapadne. U cilju legitimizovanja ovih reformi koje su u turskoj državi podstakle jačanje novih elita (ali koje su i bile predmet stalnih debata tokom sledećih 80 godina), bili smo podsticani da prihvatimo, pa čak i podražavamo jedan ružičasti zapadnjački – Evropski san.

Baš kao i udžbenici mog detinjstva, tako su i ostali tekstovi bili zamišljeni kako bi nas poučili zašto je neophodno razgraničenje između države i religije, zašto je neophodno da se zatvore derviške tekije ili zašto je bilo neophodno da napustimo arapsko pismo u korist latinice. Ti tekstovi su bili prepuni pitanja sa ciljem da se dokuči tajna ogromne moći i uspešnosti Evrope. Na ispitu iz istorije u srednjoj školi učitelj istorije bi nam postavljao pitanje: „Opiši ciljeve i ishode Renesanse“. Moji nešto naivniji drugovi u liceju bi govorili: „Ako bi ispalo da imamo onolike rezerve nafte kao Arapi, da li bismo bili i tako bogati i tako moderni kao Evropljani?“ Na prvoj godini na univerzitetu, kad god su se tokom vežbi i predavanja sretali sa takvim pitanjima, mučili su se oko toga zašto „mi nikada nismo imali period racionalizma“.

TURSKO RAZOČARENJE Arapski filozof iz 14. veka Ibn Haldun rekao je da su civilizacije u fazi opadanja nastavile da postoje podražavajući svoje pobednike. Zahvaljujući tome što se nikada nije dogodilo da Tursku kolonizuje neka svetska sila, obožavanje Evrope i podražavanje Zapada u Turskoj nikada nisu bili opterećeni teškim ponižavajućim bojama koje je opisao Franc Fanon, naspram Najpola ili Edvarda Saida. Zato se u Turskoj na ugledanje na Evropu gledalo kao na istorisjki imperativ ili čak samo kao na tehničko pitanje adaptacije.

Ali sada je izbledeo onaj ružičasti evropski san, nekada tako moćan da su u njega potajno verovali čak i naši najveći antizapadni mislioci i političari. Možda je to i zbog toga što Turska danas nije toliko siromašna kao nekada. Ali možda i zbog toga što Turska više nije seljačko društvo pod upravom vojske, nego dinamična država sa snažnim civilnim društvom. Takođe, tokom poslednjih godina došlo je i do usporavanja razgovora između Turske i Evropske Unije (EU), bez izgleda za dogledno rešenje. Ni u EU ni u Turskoj nema realne nade da bi se Turska u doglednoj budućnosti mogla pridružiti Evropi. Ako bi se priznalo da je ova nada izgubljena, bilo bi to isto toliko poražavajuće kao i kada bi došlo do potpunog prekida sa Evropom, pa zato niko nema ni srčanosti da izgovori te reči.

Iz sopstvenih putovanja i razgovora znam da su Turska i druge nezapadne zemlje razočarane Evropom. Najvažniji uzrok napetosti u odnosima Turske i EU je svakako bio savez koji su skovali jedan deo turskih oružanih snaga i vodeće medijske grupe sa nacionalističkim političkim partijama, kao i njihova uspešna kampanja za sabotiranje pregovora sa EU. Ta ista inicijativa je izazvala i progone protiv mene i mnogih pisaca, oružane napade na druge, kao i ubistva misionara i hrišćanskih sveštenika. Tu su, takođe, i emocionalne reakcije, čiji se veliki značaj najbolje može objasniti ako kao primer uzmemo Francusku: tokom prethodnog veka više uzastopnih generacija turske elite je verno prihvatalo i uzimalo Francusku kao svoj model oslanjajući se na njeno tumačenje sekularnosti i sledeći njen primer u školstvu, književnosti i umetnosti. Baš zato je saznanje da se Francuska pojavila kao najglasniji protivnik ideje o Turskoj u Evropi bilo uzrok slomljenih srca i razočarenja. Međutim, učešće Evrope u ratu u Iraku je bilo ono što je izazvalo najjače razočarenje u nezapadnim zemljama i uTurskoj – to je bio pravi bes. Svet je gledao Evropu koju Buš prevarom uvodi u učešće u tom nelegitimnom i okrutnom ratu, dok je ta ista Evropa pokazivala i neizmernu spremnost da bude u njega na prevaru uvučena.

EVROPSKO NEISKUSTVO Kada se na krajolik Evrope gleda iz Istanbula ili izvan njega, prvo što se vidi je da je Evropa (EU) zbunjena u odnosu na svoje interne probleme. Jasno je da narodi Evrope imaju mnogo manje iskustava od Amerikanaca kada se radi o življenju sa onima čija se vera, boja kože i kulturni identitet razlikuju od njenih, a i da nije baš zagrejana prema takvoj perspektivi. Taj otpor čini da su njeni unutrašnji problemi još teže rešivi. Nedavne diskusije u Nemačkoj o integraciji i multikulturnosti su ono na šta mislim.

Kako se ekonomska kriza produbljuje i širi, Evropa, okrećući se samoj sebi, može da odloži svoju borbu za očuvanje „buržoazije“ u Floberovom smislu te reči, ali to neće rešiti problem. Kada posmatram Istanbul, koji, kako godine protiču, postaje sve kompleksniji i kosmopolitskiji i koji sada privlači imigrante odasvud iz Azije i Afrike, bez velikih teškoća zaključujem: one siromašne, nezaposlene i nezaštićene ljude iz Azije i Afrike koji tragaju za novim mestom za život i rad nije moguće neograničeno držati van Evrope. Viši zidovi, ograničavanja i otežavanja dobijanja viza, kao i sve više brodova koji patroliraju duž granica će samo odložiti dan obračuna. Što je najgore: antiimigraciona politika i predrasude već sada uništavaju osnovne vrednosti koje su Evropu učinile onom što je ona bila.

U turskim udžbenicima iz mog detinjstva nije bilo diskusija o demokratiji ili ženskim pravima, ali na paketićima Goloaza koje su pušili francuski intelektualci (bar tako smo mislili) su bile naštampane reči „sloboda, jednakost, bratstvo“ – i te reči su svuda kružile. Bratstvo je postalo simbol duha solidarnosti koji su sprovodili levičarski pokreti. Ali biti bezosećajan na patnje imigranata i manjina, diskriminisati i proganjati Azijate, Afrikance i muslimane koji sada žive teške živote na periferijama Evrope – pa čak i okriviti ih da su sami odgovorni za svoje tegobe –  to nije Bratstvo.

Može se shvatiti zašto se Evropa plaši, pa čak i da je u panici dok pokušava da sačuva svoje velike kulturne tradicije, da profitira od bogatstava nezapadnog sveta za kojim i dalje čezne i teži, kao i da sačuva one svoje prednosti koje je sakupila tokom onolikih vekova klasnih sukoba, kolonijalizma i sopstvenih unutrašnjih ratova. Ali, da bi se zaštitila, da li bi bilo bolje da se zatvori u sebe, ili – zar ne bi možda trebalo da se podseti svojih osnovnih vrednosti. Onih koje su je nekada činile centrom gravitacije za sve svetske intelektualce?


Gardijan/Vidovdan

 


Заједнички опозициони фронт против продаје Телекома

децембар 31, 2010

 

ДВЕРИ СРПСКЕ

 

Након два месеца можемо рећи да је формиран фронт против продаје Телекома, да га за сада повезују невидљиве нити, али и да је његово постојање дало први опипљив резултат који се огледа у препоруци о издвајању система веза посебне намене из процеса продаје.

 

Српски сабор Двери позива на још веће јединство и сарадњу унутар заједничког фронта. Свако је природно заузео део фронта за који је највише позван. Оно где ми видимо своју улогу је евентуално осветљавање још неког битног аспекта у вези продаје Телекома који још увек није уочен. Исто тако, стало нам је да сви учесници овог фронта постану свесни једни других. Стало нам је да приликом планирања саопштења или активности поједини учесници буду свесни да нису сами, тј. да рачунају да иза њих стоје и сви други који ће подржати саопштења и придружити се планираним активностима. Стало нам је да поједини учесници схвате да је наша заједничка тежина знатно већа од простог збира. То ће, верујемо, овом широком фронту дати самосвест, нову снагу и квалитет да у одлучујућем периоду који је пред нама чврсто и одговорно наступа и дела у име тихе већине грађана Србије и спречи продају Телекома. То ће, такође верујемо, дати нови подстицај за ширење фронта и ка другим категоријама заинтересованих страна, тј. међу корисницима услуга, студентима техничких факултета, власницима и радницима добављача који раде за Телеком, као и свим грађанима Србије. То ће коначно, сигурни смо, послати и јасну поруку потенцијалним купцима да се не играју, „да не праве рачун без крчмара“ и да на време одустану од у најмању руку спорне продаје. Верујемо да ће за сваког потенцијалног купца то бити довољно да схвати да режим нема мандат за распродају националног блага, да се запита да ли ова продаја може бити реверзибилна, тј. да ли ће у блиској будућности нека нормална власт једноставно национализовати продато и вратити у посед државе и народа оно што и није било за продају?

Зато, спречимо их да за зарад опстанка на власти распродају национално благо! Зато, оснажимо и проширимо заједнички фронт против продаје Телекома! Зато, сви заједно у акције против продаје Телекома! Прва битка је добијена! Одлучујући период је пред нама! Није још готово! Настављамо борбу!

У Београду, 31. децембра 2010.

Информативна служба Српског сабора Двери

цело саопштење:

http://www.dverisrpske.com/tekst/1875726

PRESSovanje…

децембар 30, 2010

… srpskih mozgova, od ekipe Velikog brata iz beogradskog Press-a:

BEOGRAD 31. 12. 2010

PRESS

Generalni direktor javnog servisa – RTSa:

“Srpske elite izdale narod“

31. 12. 2010

PRESS RS

komentar dana

Zato, ostavimo politiku političarima. Oni su ionako dovoljni sami sebi. Tako je bilo i tako će biti i u sledećih 12, 212 ili 2.012 meseci. Neka im i TV kanal samo za njih. Govornice, mikrofoni, članstva u upravnim odborima. Neka im i zahvalnice, plakete, ordeni… Samo da nas puste da bar malo živimo.

Na slici: (prvi s leva) najpoznatiji hrvatski novinar koji je napisao tekst za Danas o predsedniku Srbije kao političaru decenije po izboru tog lista, direktor tzv. Javnog servisa Srbije – RTS-a – i savetnik predsednika Srbije koji je i vlasnik agencije za marketing

sapertijanic


Афера Викиликс као изговор за строжу контролу интернета

децембар 30, 2010

 

Ист-Вест институт, који има канцеларије у Вашингтону, Бриселу и Москви, посредује у разговорима званичника САД и Русије, а путем незваничних канала и Кине, који би требало да регулишу правила сајбер-ратовања, али и успоставе везе моћних земаља света усмерене против спољне опасности, која укључује хакерске нападе и нежељено цурење информација.

http://www.dverisrpske.com/tekst/1875709


Zašto ne verujem u boga?

децембар 28, 2010

 

Radovi iz osnovne škole i ženske gimnazije:

 

Ricky Gervais

Sedeo sam za kuhinjskim stolom u trenutku kada je moj brat došao kući. On je bio 11 godina stariji od mene, što znači da je tada imao 19 godina.

Dok sam ja zadovoljno crtao mog heroja, moj veliki brat Bob me je upitao „Zašto veruješ u boga?“ Postavio mi je samo to prosto pitanje. Ali moja mama je počela da paniči. „Bobe“, rekla je tonom koji je značio „Ućuti“. Zašto je to bilo pogrešno pitanje? Ako postoji bog i ako je moja vera jaka, nije važno šta ljudi govore.

Ali čekajte malo. Bog ne postoji. On to zna, i negde duboko u sebi i ona to zna. I bilo je zaista tako jednostavno. Počeo sam da mislim o tome i da postavljam pitanja i posle samo sat vremena sam postao ateista.

Uau, bog ne postoji.

http://www.pescanik.net/content/view/6174/1144/

Ajla Terzić

Riki Džervez iz serije The Office se skoro oglasio u Wall Street Journalu svojim tekstom, odnosno govorom Zašto sam ateista… Uglavnom, namjeravala sam da prevedem tekst i da ispod napišem da se sa svime slažem, ali dok sam ga opet čitala, shvatila sam da mi neke stvari baš i ne leže pa sam odustala. I napisala svoju verziju.

Moj prvi odgovor na pitanje zašto ne vjerujem u boga bi bio:  Zato. Mislim da je to stvar afiniteta, kao voljeti, recimo, pileću supu.

http://www.pescanik.net/content/view/6180/1371/

О српским револуционарима и реакционарима

децембар 28, 2010

Упућено српским револуционарима и реакционарима из 1945. и 1948. и 1968. и 1985. и 1989. и 1991. и 1997. и 2000. и 2004. и 2008. и 2011. године.

Значи, скоро свим припадницима елите који се питају и одлучују у овој држави у последњих пола века: политичарима, академицима, свештенству, уметницима, официрима, интелектуалцима и народним певачицама.  Многи од њих су чак и читали ову књигу (чак и Ничеа!).

Из ових редова можете спознати зашто је Србија црна рупа Европе, зашто су Срби најзаосталија европска нација, зашто нису завршени коридори, зашто је Београд постао блокиран град, зашто су затворени музеји, зашто је уништена индустрија, зашто паметна деца одлазе а школују се деца да буду глупа, зашто је природно да заједно у славу идолопоклонства и народњаштва увек имамо на некој бини у неко време председника државе или председника владе са неком народном певачицом, у наше доба, певачицу са неким силиконским пуњењем. И зашто народ то воли, зашто је Фарма тако популарна…

После века великих трагедија са доста погинулих и расељених Срба, од оних који су владали Србијом у последњих пола века не може да се сакупи ни једна чета за одбрану своје отаџбине. Зато Србин више не иде у војнике. Упоредите једног генерала Недића или генерала Мишића и њихову борбу у првој половини 20. века и данашњег министра одбране и начелника генералштаба Војске Србије, или једног Илију Гарашанина и данашњег министра унутрашњих послова и потпредседника владе и све ће вам бити јасно.

Ово је ваша истина.

Ово је наша истина.

Ово је будућност српског народа.

“ФИЛОСОФИЈА НЕЈЕДНАКОСТИ“

Николај Берђајев

Октоих, Подгорица, 2001.

Писмо прво

О револуцији

Револуција је казна упућена одозго због грехова прошлости; она је кобна последица старог зла… Револуција је крај старог живота а не и почетак новог живота, она је плата за дуготрајн пут. У револуцији се искупљују греси прошлости. Револуција увек говори о томе да они који су имали власт нису извршили своју мисију. И осуда дрштвених слојева – оних пре револуције – је у томе и због тога што су они довели до револуције, што су је омогућили… До револуције не доводе стваралачки, творачки процеси већ процеси труљења и разарања.

У револуцији нема и не може бити слободе; револуција је увек непријатељски расположена према духу слободе.

Ви, бољшевици, максималисти, анархисти и слични – ви сте најпасивнији људи, ви сте духовно инертни, неспособни сте да се одупрете стихијама, неспособни за духован напор, ви сте у власти енергија које се налазе изван вас. Ви сте медијуми безличних стихија, у вама проговарају туђи гласови и у тим се гласовима не могу разабрати људски гласови; ту се само чује шум и бука елементарних природних стихија. Узалуд ви, људи револуције, мислите да сте нове душе, да се у вама рађа нови човек.

Ви сте људи у потпуности лишени стваралачког духа, ви сте огађени од тога, ви мрзите и уништавате стваралаштво. Јер стваралаштво је уистину аристократично, оно је дело најбољих, оно не подноси власт најгорих, власт гомиле којој ви служите.

Ствараштво не подноси једнакост, оно захтева неједнакост, узвишеност, оно не допушта да се осврћемо на суседе да их не превазиђемо.

Кретање револуције увек уништава само себе; оно не води новом животу. То није кретање ка дубини; то је кретање по површини површности. И с површине се распрушује као прашина.

Почетак унутрашњег кретања, почетак стваралаштва и духовног удубљивања означава крај револуције и почетак реакције.

Идеологија револуције полази од спољашњег и материјалног и тиме све и одређује – а не од оног унутрашњег и духовног.

Маркс никада није био револуционар духа. Ниче је био револуционар духа. И Достојевски је био револуционар духа.

Са вама су били само људи другог или трећег реда; ни једна се генијална мисао није родила међу вама, није од вас потекла, из вашег бездарног сивила духа. Ви – људи револуције – ви сте духовне средине и осредњости, људи осредњих, сивих, популарних идеја-мисли. И ваш је бес – бес масовног сивила које завиди свакој величини, свакој слави и свакој генијалности.

Револуција духа настаје из дубоке унутрашње реакције на ваше револуције, насупрот вашој негацији духа сваке врсте.

Све су се револуције завршиле реакцијама. У смењивању револуција и реакција опажа се некакав магичан круг.

И ви, људи чисте реакције, нисте способни да се уздигнете изнад површинских кретања улево и удесно, изнад супротности револуције и реакције, ви сте такође неспособни да видите пунију истину, ону удаљенију истину.

За вас је реакција застој или кретање назад; повратак оном што је било пре револуције. То није истина.

Реакција може бити и стваралачка, у њој може бити истинског унутрашњег кретања ка новом животу, ка новим вредностима; никада се реакцијама не враћамо само старом животу.

У свакој духовној реакцији на реакцији на револуцију открива се нешто ново, непознато староме свету; рађају се творачке помисли. Рађа се нешто треће, другачије од онога што је било у револуцији и онога што је било пре револуције. У трећем се открива нешто ново, чега није било.

Револуционарна идеологија не може бити дубока, она не познаје дрвевне изворе; она је осуђена да буде површна. У идеологији револуције без дубине је таква рационалистичка негација зла; без дубине је и такав оптимистички поглед на будућност.

И западњаци и словенофили нису могли да схвате тајну руске душе. Да би се схватила та тајна треба бити нешто треће, треба се уздићи изнад супростављености двају начела, источног и западног, двеју свести, словенофилске и западњачке, треба познавати Исток али не по нејасним преживљавањима источне стихије и Запад али не по површној западњачкој свести. Дубина сазнања се рађа у налажењу излаза, у нечем трећем, излаза из двеју противуречности.

У скривеним недрима Русије, у души руског народа није дошло до унутрашњег-интимног брака, до брачног сједињења мушког и женског начела, није остварен андрогени лик. Мушко дух се није органски спојио са женском душом Русије, није изнутра овладао народном стихијом. Руска је земља пак остајала женска, она је била невеста, и једнако је чекала женика са стране. Она се давала многим мужевима који су долазили са стране али ништа није бивало од истинског брака. У Русији је постојала неоформљена структура друштвених класа и сталежа, искључиво се следило бирократско начело, а то је недостатак мушкости у народу, мушког чина и активности.

Руски народ је имао другачије религиозно васпитање него народи Запада. Православна црква је руском народу омогућила да подноси своју тешку историјску судбину. Али православно религиозно васпитање није пружало оно прекаљивање личности, ону самодисциплину душе и културе душе какве је на Западу пружало католичко религиозно васпитање, а на свој начин и протестантско. Кристализација католицизма је крепила душу, али је она и затварала бескрајне, огромне перспективе, чинила ју је неосетљивом за мистичне токове. Западно религиозно васпитање је након отпадања од вере остављало чврсту базу у виду норми културе, врлина цивилизације. Након отпадања од вере душа руског човека потпада под власт нихилизма.

Русије је била непросвећено сељачко царство на челу са царем. Цар је спречавао атомизацију Русије, он је обуздавао анархију. Цар је штитио културни сој од навале гомиле, народа којем није била потребна висока култура. Када је из ње испала мушка идеја цара која је била фактор дисциплине, женска и пасивна руска душа се изложила разлагању. Православље је током много векова васпитавало руски народ у духу религиозне покорности цару. Православље није васпитавало самоиницијативу и самодисциплину код народа. Ето у чему је један од разлога наше трагедије.

Сазрела национална самосвест народа је заправо тајанствено сједињење – у тој самосвести – мушког и женског начела, мушког духа и женске духовне стихије.

Руско народњаштво, које је у разним видовима увек владало умовима и срцима Руса, увек је стајало на путу наше зреле националне самосвести. Ми смо имали конзеравтивно, револуционарно, религиозно и материјалистичко народњаштво. Али оно је увек означавало капитулцију нашег културног слоја који је позван да доноси светлост у тами, то је била капитулација пред огромном масом непросвећеног сељачког царства; народњаштво је увек било израз руске заосталости, руске екстензивности, увек је означавало недостатак духовне мушкости. Народњачка свест је доводила до идолопоклонства пред народом као емпиријском чињеницом, као квантитативном масом; оно је одувек духовни живот потчињавало друштвеној материјалној средини, увек је гушило, стваралачко лично начело, утапало је личност у колектив.

Тако сте остварили давнашње народњачке снове о деобама, о општој једнакости, тако сте бацили руску културу у мрачни бездан. Будући нараштаји рускога народа неће вам опростити злочине ваше.

Ви хоћете и свет да претворите у индустријску асоцијацију, да читаво људско друштво буде друштво потрошача. Ваш животни идеал је – животињски идеал.

С руским колективизмом је у вези инегативни однос према праву, мешање права и морала. Али негација права, која је код Руса присутна и на левици и на десници, јесте негација личности, њено поробљавање од стране колектива.

Руска револуција је пропаст многих, баш мноих, руских илузија – илузија народњачких, социјалистичких, анархистичких, толстојевских, словенофилских, теократских, империјалистичких и  других.

Милост Божја не силази на оне који је траже из утилитарних побуда, због потребе за самоодржањем. Требало је раније помишљати на Бога и размишљати о духовним основама живота. Још до недавно ви сте мислили да народ може постојати без духовних основа, без вере у виши божански смисао живота, без светиња; да су за живот народа довољне материјалне основе и рационалистичка просвећеност.

Неопходна је свест да је дошло до грознога краха, не само спољашњег већ и унутрашњег, да је разобличена лаж онога духа коме сте ви служили скоро један век.

Превише је било лажног у вашој свести и вашој усмерености. Лажан је био ваш однос према држави, нацији, привреном животу и развоју индустрије. Лажан је био ваш интелектуални морални став, ваш нихилизам спојен с нихилизмом и ваш утилитаризам. Лажан је био ваш однос према лепоти и ваше прогањање лепоте, лажна је била ваша одбојност према сазнању, ваша равнодушност према истини коју сте увек подвргавали утилитарним проценама.

Закон ентропије који доводи до смрти васељене путем равномерног распоређивања топлоте, делује кроз вас и у друштвеној сфери.

И када буде наступио час стваралаштва, ера истинског препорода, ви ћете бити одстрањени као нешто непотребно, као духовни лешеви.

Данас треба имати своју идеју. Наступа сада страшно време одговорности. И само ватреније и дубље идеје могу савладати таму која нас опседа. Морају се јавити нове душе; нови дух мора сићи на несрећну, напаћену нашу домовину која страда.

Наступило је време здравог социјалног песимизма, племенитијег, сложенијег и префињенијег него што је био оптимизам тупоумних социјалних фанатика.

Тежња ка апстрактном друштвеном савршенству је зла, безбожна тежња. Експерименти остварења земаљског раја увек су доводили до пакла на земљи, до зла, мржње, узајамног истребљивања, до крви, насиља и оргија.

Човек нема права да буде наиван и сањар у друштвеном животу; не сме да пушта на вољу својој сентименталности. Он треба да буде одговоран муж, треба да види зло и грех, треба да научи да разликује духове. Будите мужевни. Руски народ треба да изврши закон, закон културе, државности, закон релативног земаљског постојања. Руски народ мора да прође кроз сурову дисциплину рада.

Увек ће постојати супротност између већине и мањине, између духовних врхунаца и материјалног дна живота. И остаје вечна истина о аристократији духа, древна истина човечанства, коју не могу срушити никакве револуције.

Писмо треће

О држави

Власт има онтолошку основу и она се пружа до праизвора свега што поседује онтолошку реалност; онтологија власти потиче од Бога.

В. Соловјев је добро казао да држава не постоји зато да би земаљски живот претворила у рај већ зато да би спречила да се он коначно не претвори у пакао.

Нема државе и нема власти док постоје неиздиференцираности, хаотичне мешавине стихија и маса; у њима све тоне, ништа се не усмерава и не остварује се као неки циљ. Усмеравајућа власт, која остварује циљеве, родила се управо онога дана када се јавила неједнакост, када је дошло до расчлањивања, диференцијације, када су се издвојили квалитативни елементи.

У томе је ваша грешка, порекло власти је монархистичко а не демократско, власт је настала из поштовања хероја.

Свако ограничавање претензија државе и свака афирмација права човека има свој извор у хришћанској Цркви и хришћанском откровењу о човеку који је син Божји. То су људи нашег времена заборавили.

Држава и Црква не могу бити коначно ни сједињене ни коначно одвојене – оне се налазе у антиномичном међудејству, оне и помажу и противе се једна другој. Хришћанство оправдава и посвећује државу, али у строгом смислу речи “хришћанска држава“ је немогућа. Држава није откровење хришћанске љубави и милости и људскога братства у Духу. Држава је поредак, природан ред, а не поредак из милости. Однос државе и хуманизма је веома сложен. У држави не делује само божанско начело, већ и хуманистичко начело, чисто људско начело.

Писмо четврто

О нацији

У биолошкој основи историјских народа нема чисте крви и чистих раса; формирање историјског народа-нације резултат је компликованог узајамног  деловања и мешања раса. Националност је управо тај сложени, хијерархијски ступањ у којем је највише усредсређена изоштреност историјске судбине.

Држава није карактеристика која одређује биће нације, али свака нација тежи да створи своју државу, да је учврсти и ојача. То је здрав инстикт нације.

Могућа су два типа национализма. Национализам може бити идеализација стихијских својстава народа, самозадовољство народа, он може бити опијен тим својствима и у том случају он не допушта никакву критику или самокритику. Али постоји и други тип национализма – то је стваралачки национализам. Тај тип националне свести не само да допушта већ и захтева самокритику, он позива на самокритику и преваспитавање у име националног живота.

Писмо шесто

О аристократији

Аристократска идеја захтева владавину најбољих, а демократија формалну владавину свих.

Могућ је само природни урођени аристократизам, онај који је од Бога. Мисија праве аристократије није само у томе да се уздигнемо до недостижних, виших стања колико у томе да се спустимо до нижих стања. Истинска аристократија може служити другом, човеку и свету, јер није обузета сопственим истицањем, она по себи стоји довољно високо.

Представници историјске аристократије могу бити много ниже у духовном смислу и највиши представници духовне аристократије не морају потицати, обично и не потичу, из аристократских слојева.

На свету вечно живе и делују две врсте аристократија – егзотерична и езотерична.

Писмо једанаесто

О рату

На овом свету живот је борба. Рат не може бити само добро или само зло, у њему има и великог добра и великог зла. Рат је дете греха и искупљење греха, рат говори о трагици живота у овом свету, о немогућности да се у њему све уреди, о немогућности мира и безграничне добробити и благостања.

Зло не треба тражити у рату већ у периоду који му претходи у најмирнијим, гледано споља, временима. У тим мирним вемененима врше се духовна убиства, скупљају се зло и мржња; у рату се жртвом искупљује почињено зло.

Хришћанска апокалиптична пророчанства нам не говоре да на крају свега рата неће бити – да ће бити мира и благостања. Напротив, та нам пророчанства говоре да ће на крају бити страшних ратова. Апокалиптично осећање историје је супротно вечном миру. Све утопије земаљског раја, мира и благостања на земљи, разбијају се нa апокалипси. Апокалиптично осећање историје је трагично осећање, оно нас учи суровој истини да у свету нараста не само добро већ и зло, и да је најстрашнија борба тек пред нама.

Николай Александрович Бердяев; 18. mart 1874. – 24. mart 1948.

 



%d bloggers like this: