NIN i Pečat

 

Otežavajuće okolnosti

Dejan Ilić

 

Sredinom devedesetih, Demokratska stranka, čiji je predsednik tada upravo postao Zoran Đinđić, pozvala je građane Srbije na bojkot izbora. Računica je bila jednostavna. Na sve dotadašnje izbore nije izlazilo između trideset i četrdeset odsto građana; Demokratska stranka kretala se oko dvadeset odsto podrške u biračkom telu – sve zajedno, uz još malo truda u predizbornoj kampanji, trebalo je da dovede do toga da na izbore ne izađe više od pedeset odsto birača. Ko god da pobedi na izborima na kojima ne učestvuje više od polovine građana ima slab legitimitet da vrši vlast. Razume se, baš kao i na referendumu za novi Ustav iz dvehiljaditih, i ondašnje vlasti navukle su nadpolovičnu izlaznost (glasovi sa Kosova, sećate se, imali su presudan učinak). No, to ne znači da je izborna logika vrha Demokratske stranke u tom trenutku bila pogrešna. Recimo to ovako: u datim okolnostima više od toga nije se moglo.

 

Kakve sve to veze ima sa dodelom nagrade NIN-a za najbolji roman u 2010. godini? Krenimo redom: dvojica autora Saša Ilić i Sreten Ugričić javno su zahtevali da se njihovi romani Pad Kolumbije odnosno Neznanom junaku izuzmu iz konkurencije. Neko pakostan mogao bi da primeti da nijedan od dva romana nije ozbiljan kandidat za nagradu, te da ovakvim gestom autori ništa ne rizikuju, a još i dobijaju kakav-takav publicitet. To je otprilike kao kada stranka koja zna da ne može dobiti izbore pozove birače na bojkot izbora. Da, ali stvar nije u pobedi ili dobijanju nagrade, nego u legitimitetu. Naprosto, nagrade za koje autori odbiju da konkurišu ne vrede mnogo. I Sreten Ugričić i Saša Ilić potrudili su se da javno objasne zašto treba podriti legitimitet NIN-ove nagrade. Obojica naglašavaju da je ta nagrada bitan element u simboličkom sklopu nacionalističke ideologije koja i dalje dominira javnom sferom Srbije. I ako već ne mogu da menjaju obrazovne programe, modele finansiranja u kulturi, uređivačke politike u medijima, kao autori romana – mogu da ne učestvuju u izboru za jednu nagradu.

 

Međutim, ova priča ima i svoju drugu stranu. Oba autora rade u Narodnoj biblioteci Srbije. Ugričić je na čelu te institucije. Javno istupivši protiv NIN-ove nagrade i ponudivši objašnjenje za svoj gest, Ugričić je izložio i načela kojima se rukovodi u upravljanju jednom nacionalnom institucijom koja raspolaže solidnim simboličkim kapitalom. Istovremeno, NIN je nedavno dobio novu redakciju, i novi urednici se navodno zalažu za promenu dosadašnjeg uredničkog koncepta ovog nedeljnika. Istina, za razliku od Ugričića i Ilića, oni nisu jasno rekli zašto bi to sad trebalo menjati, i čime će se oni voditi u toj promeni, ali hajde da ne sumnjamo u njihove dobre namere. No, jedna takva dobronamernost je na teškom iskušenju ako se zna da je za predsednika žirija za dodelu nagrade izabran Vasa Pavković, književni kritičar jednog drugog magazina. Reč je o Pečatu, u čiju zlonamernost ne treba nimalo sumnjati. To ne znači automatski da je Pečatov kritičar takođe zlonameran; naprotiv, siguran sam u Pavkovićeve dobre namere. Ali, ovde govorimo o legitimitetu i simboličkoj težini. Pošto je reč o Pečatu,Pavković je izgubio legitimitet zbog notornog simboličkog kapitala magazina za koji piše.

 

Zašto je sve ovo važno? Zato što je reč o klasičnoj tranzicionoj zbrci. Kako je to jednom jednostavno rečeno, države u tranziciji su poput pokvarenog broda na pučini: brod treba popravljati na otvorenom moru sa alatkama i materijalom koji su na raspolaganju. To zapravo znači da u javnom životu zemlje neminovno moraju učestvovati i oni koji su se prethodno obrukali učešćem u zločinačkim poduhvatima (uključujući i one simboličke). Objašnjenje za to glasi: za sada, bolje nemamo. Ima li boljih od Vase Pavkovića, ovde je nebitno. Reč je o načelnom principu. No, taj načelni princip podrazumeva da se svi učesnici u javnom životu odrede prema lošoj kolektivnoj prošlosti i tako steknu pravo da se i nadalje javno angažuju, bez obzira na svoje lične prošlosti. I tu stižemo do ključa za razumevanje neslaganja oko NIN-ove nagrade.

Članovi redakcije NIN-a, kao i članovi žirija za nagradu nisu se jasno postavili ni prema nacionalnoj prošlosti ni prema prošlosti nedeljnika za koji rade. To ne znači da oni sada moraju imati loše namere, ali bez jasnog stava o lošoj prošlosti svakako gube legitimitet potreban za rad u javnom prostoru. S druge strane, Pečat se jeste jasno odredio prema nedavnoj prošlosti, i to na način koji taj magazin čini apsolutno neprihvatljivim u svakom nastojanju da se javni prostor u Srbiji pristojno uredi. Sa stanovišta pretpostavljenih ciljeva tranzicije, niko ko radi u Pečatu ne može kompetentno obavljati bilo koji javni posao. Jer, reč je upravo o legitimitetu. Na legitimitetu svojim gestom insistiraju i Saša Ilić i Sreten Ugričić: može li se NIN-ova nagrada 2010. godine dodeliti i prihvatiti kao legitimna, a da se prethodno ništa ne kaže o istoriji te nagrade i ne zauzme jasan stav prema njoj? U datim okolnostima, postaviti to pitanje možda i nije sve što se može, ali nije ni malo.

 

Peščanik.net, 31.12.2010.

 

ORHAN PAMUK: RUŠENJE TURSKOG SNA O EVROPI

U udžbenicima koje sam tokom 50-tih i 60-tih godina čitao Evropa je bila ružičasta zemlja iz legendi. Dok je kovao svoju novu republiku od ruševina i krhotina Otomanske imperije, koju je razorio Prvi svetski rat, Mustafa Kemal Ataturk se jeste borio protiv vojske Grčke, ali je uz pomoć svoje nove vojske posle toga uveo more modernih društvenih i kulturnih reformi koje nisu bile protiv, nego baš prozapadne. U cilju legitimizovanja ovih reformi koje su u turskoj državi podstakle jačanje novih elita (ali koje su i bile predmet stalnih debata tokom sledećih 80 godina), bili smo podsticani da prihvatimo, pa čak i podražavamo jedan ružičasti zapadnjački – Evropski san.

Baš kao i udžbenici mog detinjstva, tako su i ostali tekstovi bili zamišljeni kako bi nas poučili zašto je neophodno razgraničenje između države i religije, zašto je neophodno da se zatvore derviške tekije ili zašto je bilo neophodno da napustimo arapsko pismo u korist latinice. Ti tekstovi su bili prepuni pitanja sa ciljem da se dokuči tajna ogromne moći i uspešnosti Evrope. Na ispitu iz istorije u srednjoj školi učitelj istorije bi nam postavljao pitanje: „Opiši ciljeve i ishode Renesanse“. Moji nešto naivniji drugovi u liceju bi govorili: „Ako bi ispalo da imamo onolike rezerve nafte kao Arapi, da li bismo bili i tako bogati i tako moderni kao Evropljani?“ Na prvoj godini na univerzitetu, kad god su se tokom vežbi i predavanja sretali sa takvim pitanjima, mučili su se oko toga zašto „mi nikada nismo imali period racionalizma“.

TURSKO RAZOČARENJE Arapski filozof iz 14. veka Ibn Haldun rekao je da su civilizacije u fazi opadanja nastavile da postoje podražavajući svoje pobednike. Zahvaljujući tome što se nikada nije dogodilo da Tursku kolonizuje neka svetska sila, obožavanje Evrope i podražavanje Zapada u Turskoj nikada nisu bili opterećeni teškim ponižavajućim bojama koje je opisao Franc Fanon, naspram Najpola ili Edvarda Saida. Zato se u Turskoj na ugledanje na Evropu gledalo kao na istorisjki imperativ ili čak samo kao na tehničko pitanje adaptacije.

Ali sada je izbledeo onaj ružičasti evropski san, nekada tako moćan da su u njega potajno verovali čak i naši najveći antizapadni mislioci i političari. Možda je to i zbog toga što Turska danas nije toliko siromašna kao nekada. Ali možda i zbog toga što Turska više nije seljačko društvo pod upravom vojske, nego dinamična država sa snažnim civilnim društvom. Takođe, tokom poslednjih godina došlo je i do usporavanja razgovora između Turske i Evropske Unije (EU), bez izgleda za dogledno rešenje. Ni u EU ni u Turskoj nema realne nade da bi se Turska u doglednoj budućnosti mogla pridružiti Evropi. Ako bi se priznalo da je ova nada izgubljena, bilo bi to isto toliko poražavajuće kao i kada bi došlo do potpunog prekida sa Evropom, pa zato niko nema ni srčanosti da izgovori te reči.

Iz sopstvenih putovanja i razgovora znam da su Turska i druge nezapadne zemlje razočarane Evropom. Najvažniji uzrok napetosti u odnosima Turske i EU je svakako bio savez koji su skovali jedan deo turskih oružanih snaga i vodeće medijske grupe sa nacionalističkim političkim partijama, kao i njihova uspešna kampanja za sabotiranje pregovora sa EU. Ta ista inicijativa je izazvala i progone protiv mene i mnogih pisaca, oružane napade na druge, kao i ubistva misionara i hrišćanskih sveštenika. Tu su, takođe, i emocionalne reakcije, čiji se veliki značaj najbolje može objasniti ako kao primer uzmemo Francusku: tokom prethodnog veka više uzastopnih generacija turske elite je verno prihvatalo i uzimalo Francusku kao svoj model oslanjajući se na njeno tumačenje sekularnosti i sledeći njen primer u školstvu, književnosti i umetnosti. Baš zato je saznanje da se Francuska pojavila kao najglasniji protivnik ideje o Turskoj u Evropi bilo uzrok slomljenih srca i razočarenja. Međutim, učešće Evrope u ratu u Iraku je bilo ono što je izazvalo najjače razočarenje u nezapadnim zemljama i uTurskoj – to je bio pravi bes. Svet je gledao Evropu koju Buš prevarom uvodi u učešće u tom nelegitimnom i okrutnom ratu, dok je ta ista Evropa pokazivala i neizmernu spremnost da bude u njega na prevaru uvučena.

EVROPSKO NEISKUSTVO Kada se na krajolik Evrope gleda iz Istanbula ili izvan njega, prvo što se vidi je da je Evropa (EU) zbunjena u odnosu na svoje interne probleme. Jasno je da narodi Evrope imaju mnogo manje iskustava od Amerikanaca kada se radi o življenju sa onima čija se vera, boja kože i kulturni identitet razlikuju od njenih, a i da nije baš zagrejana prema takvoj perspektivi. Taj otpor čini da su njeni unutrašnji problemi još teže rešivi. Nedavne diskusije u Nemačkoj o integraciji i multikulturnosti su ono na šta mislim.

Kako se ekonomska kriza produbljuje i širi, Evropa, okrećući se samoj sebi, može da odloži svoju borbu za očuvanje „buržoazije“ u Floberovom smislu te reči, ali to neće rešiti problem. Kada posmatram Istanbul, koji, kako godine protiču, postaje sve kompleksniji i kosmopolitskiji i koji sada privlači imigrante odasvud iz Azije i Afrike, bez velikih teškoća zaključujem: one siromašne, nezaposlene i nezaštićene ljude iz Azije i Afrike koji tragaju za novim mestom za život i rad nije moguće neograničeno držati van Evrope. Viši zidovi, ograničavanja i otežavanja dobijanja viza, kao i sve više brodova koji patroliraju duž granica će samo odložiti dan obračuna. Što je najgore: antiimigraciona politika i predrasude već sada uništavaju osnovne vrednosti koje su Evropu učinile onom što je ona bila.

U turskim udžbenicima iz mog detinjstva nije bilo diskusija o demokratiji ili ženskim pravima, ali na paketićima Goloaza koje su pušili francuski intelektualci (bar tako smo mislili) su bile naštampane reči „sloboda, jednakost, bratstvo“ – i te reči su svuda kružile. Bratstvo je postalo simbol duha solidarnosti koji su sprovodili levičarski pokreti. Ali biti bezosećajan na patnje imigranata i manjina, diskriminisati i proganjati Azijate, Afrikance i muslimane koji sada žive teške živote na periferijama Evrope – pa čak i okriviti ih da su sami odgovorni za svoje tegobe –  to nije Bratstvo.

Može se shvatiti zašto se Evropa plaši, pa čak i da je u panici dok pokušava da sačuva svoje velike kulturne tradicije, da profitira od bogatstava nezapadnog sveta za kojim i dalje čezne i teži, kao i da sačuva one svoje prednosti koje je sakupila tokom onolikih vekova klasnih sukoba, kolonijalizma i sopstvenih unutrašnjih ratova. Ali, da bi se zaštitila, da li bi bilo bolje da se zatvori u sebe, ili – zar ne bi možda trebalo da se podseti svojih osnovnih vrednosti. Onih koje su je nekada činile centrom gravitacije za sve svetske intelektualce?

Gardijan/Vidovdan

 

Заједнички опозициони фронт против продаје Телекома

 

ДВЕРИ СРПСКЕ

 

Након два месеца можемо рећи да је формиран фронт против продаје Телекома, да га за сада повезују невидљиве нити, али и да је његово постојање дало први опипљив резултат који се огледа у препоруци о издвајању система веза посебне намене из процеса продаје.

 

Српски сабор Двери позива на још веће јединство и сарадњу унутар заједничког фронта. Свако је природно заузео део фронта за који је највише позван. Оно где ми видимо своју улогу је евентуално осветљавање још неког битног аспекта у вези продаје Телекома који још увек није уочен. Исто тако, стало нам је да сви учесници овог фронта постану свесни једни других. Стало нам је да приликом планирања саопштења или активности поједини учесници буду свесни да нису сами, тј. да рачунају да иза њих стоје и сви други који ће подржати саопштења и придружити се планираним активностима. Стало нам је да поједини учесници схвате да је наша заједничка тежина знатно већа од простог збира. То ће, верујемо, овом широком фронту дати самосвест, нову снагу и квалитет да у одлучујућем периоду који је пред нама чврсто и одговорно наступа и дела у име тихе већине грађана Србије и спречи продају Телекома. То ће, такође верујемо, дати нови подстицај за ширење фронта и ка другим категоријама заинтересованих страна, тј. међу корисницима услуга, студентима техничких факултета, власницима и радницима добављача који раде за Телеком, као и свим грађанима Србије. То ће коначно, сигурни смо, послати и јасну поруку потенцијалним купцима да се не играју, „да не праве рачун без крчмара“ и да на време одустану од у најмању руку спорне продаје. Верујемо да ће за сваког потенцијалног купца то бити довољно да схвати да режим нема мандат за распродају националног блага, да се запита да ли ова продаја може бити реверзибилна, тј. да ли ће у блиској будућности нека нормална власт једноставно национализовати продато и вратити у посед државе и народа оно што и није било за продају?

Зато, спречимо их да за зарад опстанка на власти распродају национално благо! Зато, оснажимо и проширимо заједнички фронт против продаје Телекома! Зато, сви заједно у акције против продаје Телекома! Прва битка је добијена! Одлучујући период је пред нама! Није још готово! Настављамо борбу!

У Београду, 31. децембра 2010.

Информативна служба Српског сабора Двери

цело саопштење:

http://www.dverisrpske.com/tekst/1875726

PRESSovanje…

… srpskih mozgova, od ekipe Velikog brata iz beogradskog Press-a:

BEOGRAD 31. 12. 2010

PRESS

Generalni direktor javnog servisa – RTSa:

“Srpske elite izdale narod“

31. 12. 2010

PRESS RS

komentar dana

Zato, ostavimo politiku političarima. Oni su ionako dovoljni sami sebi. Tako je bilo i tako će biti i u sledećih 12, 212 ili 2.012 meseci. Neka im i TV kanal samo za njih. Govornice, mikrofoni, članstva u upravnim odborima. Neka im i zahvalnice, plakete, ordeni… Samo da nas puste da bar malo živimo.

Na slici: (prvi s leva) najpoznatiji hrvatski novinar koji je napisao tekst za Danas o predsedniku Srbije kao političaru decenije po izboru tog lista, direktor tzv. Javnog servisa Srbije – RTS-a – i savetnik predsednika Srbije koji je i vlasnik agencije za marketing

Афера Викиликс као изговор за строжу контролу интернета

 

Ист-Вест институт, који има канцеларије у Вашингтону, Бриселу и Москви, посредује у разговорима званичника САД и Русије, а путем незваничних канала и Кине, који би требало да регулишу правила сајбер-ратовања, али и успоставе везе моћних земаља света усмерене против спољне опасности, која укључује хакерске нападе и нежељено цурење информација.

http://www.dverisrpske.com/tekst/1875709

Zašto ne verujem u boga?

 

Radovi iz osnovne škole i ženske gimnazije:

 

Ricky Gervais

Sedeo sam za kuhinjskim stolom u trenutku kada je moj brat došao kući. On je bio 11 godina stariji od mene, što znači da je tada imao 19 godina.

Dok sam ja zadovoljno crtao mog heroja, moj veliki brat Bob me je upitao „Zašto veruješ u boga?“ Postavio mi je samo to prosto pitanje. Ali moja mama je počela da paniči. „Bobe“, rekla je tonom koji je značio „Ućuti“. Zašto je to bilo pogrešno pitanje? Ako postoji bog i ako je moja vera jaka, nije važno šta ljudi govore.

Ali čekajte malo. Bog ne postoji. On to zna, i negde duboko u sebi i ona to zna. I bilo je zaista tako jednostavno. Počeo sam da mislim o tome i da postavljam pitanja i posle samo sat vremena sam postao ateista.

Uau, bog ne postoji.

http://www.pescanik.net/content/view/6174/1144/

—

Ajla Terzić

Riki Džervez iz serije The Office se skoro oglasio u Wall Street Journalu svojim tekstom, odnosno govorom Zašto sam ateista… Uglavnom, namjeravala sam da prevedem tekst i da ispod napišem da se sa svime slažem, ali dok sam ga opet čitala, shvatila sam da mi neke stvari baš i ne leže pa sam odustala. I napisala svoju verziju.

Moj prvi odgovor na pitanje zašto ne vjerujem u boga bi bio:  Zato. Mislim da je to stvar afiniteta, kao voljeti, recimo, pileću supu.

http://www.pescanik.net/content/view/6180/1371/

О српским револуционарима и реакционарима

Упућено српским револуционарима и реакционарима из 1945. и 1948. и 1968. и 1985. и 1989. и 1991. и 1997. и 2000. и 2004. и 2008. и 2011. године.

Значи, скоро свим припадницима елите који се питају и одлучују у овој држави у последњих пола века: политичарима, академицима, свештенству, уметницима, официрима, интелектуалцима и народним певачицама.  Многи од њих су чак и читали ову књигу (чак и Ничеа!).

Из ових редова можете спознати зашто је Србија црна рупа Европе, зашто су Срби најзаосталија европска нација, зашто нису завршени коридори, зашто је Београд постао блокиран град, зашто су затворени музеји, зашто је уништена индустрија, зашто паметна деца одлазе а школују се деца да буду глупа, зашто је природно да заједно у славу идолопоклонства и народњаштва увек имамо на некој бини у неко време председника државе или председника владе са неком народном певачицом, у наше доба, певачицу са неким силиконским пуњењем. И зашто народ то воли, зашто је Фарма тако популарна…

После века великих трагедија са доста погинулих и расељених Срба, од оних који су владали Србијом у последњих пола века не може да се сакупи ни једна чета за одбрану своје отаџбине. Зато Србин више не иде у војнике. Упоредите једног генерала Недића или генерала Мишића и њихову борбу у првој половини 20. века и данашњег министра одбране и начелника генералштаба Војске Србије, или једног Илију Гарашанина и данашњег министра унутрашњих послова и потпредседника владе и све ће вам бити јасно.

Ово је ваша истина.

Ово је наша истина.

Ово је будућност српског народа.

“ФИЛОСОФИЈА НЕЈЕДНАКОСТИ“

Николај Берђајев

Октоих, Подгорица, 2001.

Писмо прво

О револуцији

Револуција је казна упућена одозго због грехова прошлости; она је кобна последица старог зла… Револуција је крај старог живота а не и почетак новог живота, она је плата за дуготрајн пут. У револуцији се искупљују греси прошлости. Револуција увек говори о томе да они који су имали власт нису извршили своју мисију. И осуда дрштвених слојева – оних пре револуције – је у томе и због тога што су они довели до револуције, што су је омогућили… До револуције не доводе стваралачки, творачки процеси већ процеси труљења и разарања.

У револуцији нема и не може бити слободе; револуција је увек непријатељски расположена према духу слободе.

Ви, бољшевици, максималисти, анархисти и слични – ви сте најпасивнији људи, ви сте духовно инертни, неспособни сте да се одупрете стихијама, неспособни за духован напор, ви сте у власти енергија које се налазе изван вас. Ви сте медијуми безличних стихија, у вама проговарају туђи гласови и у тим се гласовима не могу разабрати људски гласови; ту се само чује шум и бука елементарних природних стихија. Узалуд ви, људи револуције, мислите да сте нове душе, да се у вама рађа нови човек.

Ви сте људи у потпуности лишени стваралачког духа, ви сте огађени од тога, ви мрзите и уништавате стваралаштво. Јер стваралаштво је уистину аристократично, оно је дело најбољих, оно не подноси власт најгорих, власт гомиле којој ви служите.

Ствараштво не подноси једнакост, оно захтева неједнакост, узвишеност, оно не допушта да се осврћемо на суседе да их не превазиђемо.

Кретање револуције увек уништава само себе; оно не води новом животу. То није кретање ка дубини; то је кретање по површини површности. И с површине се распрушује као прашина.

Почетак унутрашњег кретања, почетак стваралаштва и духовног удубљивања означава крај револуције и почетак реакције.

Идеологија револуције полази од спољашњег и материјалног и тиме све и одређује – а не од оног унутрашњег и духовног.

Маркс никада није био револуционар духа. Ниче је био револуционар духа. И Достојевски је био револуционар духа.

Са вама су били само људи другог или трећег реда; ни једна се генијална мисао није родила међу вама, није од вас потекла, из вашег бездарног сивила духа. Ви – људи револуције – ви сте духовне средине и осредњости, људи осредњих, сивих, популарних идеја-мисли. И ваш је бес – бес масовног сивила које завиди свакој величини, свакој слави и свакој генијалности.

Револуција духа настаје из дубоке унутрашње реакције на ваше револуције, насупрот вашој негацији духа сваке врсте.

Све су се револуције завршиле реакцијама. У смењивању револуција и реакција опажа се некакав магичан круг.

И ви, људи чисте реакције, нисте способни да се уздигнете изнад површинских кретања улево и удесно, изнад супротности револуције и реакције, ви сте такође неспособни да видите пунију истину, ону удаљенију истину.

За вас је реакција застој или кретање назад; повратак оном што је било пре револуције. То није истина.

Реакција може бити и стваралачка, у њој може бити истинског унутрашњег кретања ка новом животу, ка новим вредностима; никада се реакцијама не враћамо само старом животу.

У свакој духовној реакцији на реакцији на револуцију открива се нешто ново, непознато староме свету; рађају се творачке помисли. Рађа се нешто треће, другачије од онога што је било у револуцији и онога што је било пре револуције. У трећем се открива нешто ново, чега није било.

Револуционарна идеологија не може бити дубока, она не познаје дрвевне изворе; она је осуђена да буде површна. У идеологији револуције без дубине је таква рационалистичка негација зла; без дубине је и такав оптимистички поглед на будућност.

И западњаци и словенофили нису могли да схвате тајну руске душе. Да би се схватила та тајна треба бити нешто треће, треба се уздићи изнад супростављености двају начела, источног и западног, двеју свести, словенофилске и западњачке, треба познавати Исток али не по нејасним преживљавањима источне стихије и Запад али не по површној западњачкој свести. Дубина сазнања се рађа у налажењу излаза, у нечем трећем, излаза из двеју противуречности.

У скривеним недрима Русије, у души руског народа није дошло до унутрашњег-интимног брака, до брачног сједињења мушког и женског начела, није остварен андрогени лик. Мушко дух се није органски спојио са женском душом Русије, није изнутра овладао народном стихијом. Руска је земља пак остајала женска, она је била невеста, и једнако је чекала женика са стране. Она се давала многим мужевима који су долазили са стране али ништа није бивало од истинског брака. У Русији је постојала неоформљена структура друштвених класа и сталежа, искључиво се следило бирократско начело, а то је недостатак мушкости у народу, мушког чина и активности.

Руски народ је имао другачије религиозно васпитање него народи Запада. Православна црква је руском народу омогућила да подноси своју тешку историјску судбину. Али православно религиозно васпитање није пружало оно прекаљивање личности, ону самодисциплину душе и културе душе какве је на Западу пружало католичко религиозно васпитање, а на свој начин и протестантско. Кристализација католицизма је крепила душу, али је она и затварала бескрајне, огромне перспективе, чинила ју је неосетљивом за мистичне токове. Западно религиозно васпитање је након отпадања од вере остављало чврсту базу у виду норми културе, врлина цивилизације. Након отпадања од вере душа руског човека потпада под власт нихилизма.

Русије је била непросвећено сељачко царство на челу са царем. Цар је спречавао атомизацију Русије, он је обуздавао анархију. Цар је штитио културни сој од навале гомиле, народа којем није била потребна висока култура. Када је из ње испала мушка идеја цара која је била фактор дисциплине, женска и пасивна руска душа се изложила разлагању. Православље је током много векова васпитавало руски народ у духу религиозне покорности цару. Православље није васпитавало самоиницијативу и самодисциплину код народа. Ето у чему је један од разлога наше трагедије.

Сазрела национална самосвест народа је заправо тајанствено сједињење – у тој самосвести – мушког и женског начела, мушког духа и женске духовне стихије.

Руско народњаштво, које је у разним видовима увек владало умовима и срцима Руса, увек је стајало на путу наше зреле националне самосвести. Ми смо имали конзеравтивно, револуционарно, религиозно и материјалистичко народњаштво. Али оно је увек означавало капитулцију нашег културног слоја који је позван да доноси светлост у тами, то је била капитулација пред огромном масом непросвећеног сељачког царства; народњаштво је увек било израз руске заосталости, руске екстензивности, увек је означавало недостатак духовне мушкости. Народњачка свест је доводила до идолопоклонства пред народом као емпиријском чињеницом, као квантитативном масом; оно је одувек духовни живот потчињавало друштвеној материјалној средини, увек је гушило, стваралачко лично начело, утапало је личност у колектив.

Тако сте остварили давнашње народњачке снове о деобама, о општој једнакости, тако сте бацили руску културу у мрачни бездан. Будући нараштаји рускога народа неће вам опростити злочине ваше.

Ви хоћете и свет да претворите у индустријску асоцијацију, да читаво људско друштво буде друштво потрошача. Ваш животни идеал је – животињски идеал.

С руским колективизмом је у вези инегативни однос према праву, мешање права и морала. Али негација права, која је код Руса присутна и на левици и на десници, јесте негација личности, њено поробљавање од стране колектива.

Руска револуција је пропаст многих, баш мноих, руских илузија – илузија народњачких, социјалистичких, анархистичких, толстојевских, словенофилских, теократских, империјалистичких и  других.

Милост Божја не силази на оне који је траже из утилитарних побуда, због потребе за самоодржањем. Требало је раније помишљати на Бога и размишљати о духовним основама живота. Још до недавно ви сте мислили да народ може постојати без духовних основа, без вере у виши божански смисао живота, без светиња; да су за живот народа довољне материјалне основе и рационалистичка просвећеност.

Неопходна је свест да је дошло до грознога краха, не само спољашњег већ и унутрашњег, да је разобличена лаж онога духа коме сте ви служили скоро један век.

Превише је било лажног у вашој свести и вашој усмерености. Лажан је био ваш однос према држави, нацији, привреном животу и развоју индустрије. Лажан је био ваш интелектуални морални став, ваш нихилизам спојен с нихилизмом и ваш утилитаризам. Лажан је био ваш однос према лепоти и ваше прогањање лепоте, лажна је била ваша одбојност према сазнању, ваша равнодушност према истини коју сте увек подвргавали утилитарним проценама.

Закон ентропије који доводи до смрти васељене путем равномерног распоређивања топлоте, делује кроз вас и у друштвеној сфери.

И када буде наступио час стваралаштва, ера истинског препорода, ви ћете бити одстрањени као нешто непотребно, као духовни лешеви.

Данас треба имати своју идеју. Наступа сада страшно време одговорности. И само ватреније и дубље идеје могу савладати таму која нас опседа. Морају се јавити нове душе; нови дух мора сићи на несрећну, напаћену нашу домовину која страда.

Наступило је време здравог социјалног песимизма, племенитијег, сложенијег и префињенијег него што је био оптимизам тупоумних социјалних фанатика.

Тежња ка апстрактном друштвеном савршенству је зла, безбожна тежња. Експерименти остварења земаљског раја увек су доводили до пакла на земљи, до зла, мржње, узајамног истребљивања, до крви, насиља и оргија.

Човек нема права да буде наиван и сањар у друштвеном животу; не сме да пушта на вољу својој сентименталности. Он треба да буде одговоран муж, треба да види зло и грех, треба да научи да разликује духове. Будите мужевни. Руски народ треба да изврши закон, закон културе, државности, закон релативног земаљског постојања. Руски народ мора да прође кроз сурову дисциплину рада.

Увек ће постојати супротност између већине и мањине, између духовних врхунаца и материјалног дна живота. И остаје вечна истина о аристократији духа, древна истина човечанства, коју не могу срушити никакве револуције.

Писмо треће

О држави

Власт има онтолошку основу и она се пружа до праизвора свега што поседује онтолошку реалност; онтологија власти потиче од Бога.

В. Соловјев је добро казао да држава не постоји зато да би земаљски живот претворила у рај већ зато да би спречила да се он коначно не претвори у пакао.

Нема државе и нема власти док постоје неиздиференцираности, хаотичне мешавине стихија и маса; у њима све тоне, ништа се не усмерава и не остварује се као неки циљ. Усмеравајућа власт, која остварује циљеве, родила се управо онога дана када се јавила неједнакост, када је дошло до расчлањивања, диференцијације, када су се издвојили квалитативни елементи.

У томе је ваша грешка, порекло власти је монархистичко а не демократско, власт је настала из поштовања хероја.

Свако ограничавање претензија државе и свака афирмација права човека има свој извор у хришћанској Цркви и хришћанском откровењу о човеку који је син Божји. То су људи нашег времена заборавили.

Држава и Црква не могу бити коначно ни сједињене ни коначно одвојене – оне се налазе у антиномичном међудејству, оне и помажу и противе се једна другој. Хришћанство оправдава и посвећује државу, али у строгом смислу речи “хришћанска држава“ је немогућа. Држава није откровење хришћанске љубави и милости и људскога братства у Духу. Држава је поредак, природан ред, а не поредак из милости. Однос државе и хуманизма је веома сложен. У држави не делује само божанско начело, већ и хуманистичко начело, чисто људско начело.

Писмо четврто

О нацији

У биолошкој основи историјских народа нема чисте крви и чистих раса; формирање историјског народа-нације резултат је компликованог узајамног  деловања и мешања раса. Националност је управо тај сложени, хијерархијски ступањ у којем је највише усредсређена изоштреност историјске судбине.

Држава није карактеристика која одређује биће нације, али свака нација тежи да створи своју државу, да је учврсти и ојача. То је здрав инстикт нације.

Могућа су два типа национализма. Национализам може бити идеализација стихијских својстава народа, самозадовољство народа, он може бити опијен тим својствима и у том случају он не допушта никакву критику или самокритику. Али постоји и други тип национализма – то је стваралачки национализам. Тај тип националне свести не само да допушта већ и захтева самокритику, он позива на самокритику и преваспитавање у име националног живота.

Писмо шесто

О аристократији

Аристократска идеја захтева владавину најбољих, а демократија формалну владавину свих.

Могућ је само природни урођени аристократизам, онај који је од Бога. Мисија праве аристократије није само у томе да се уздигнемо до недостижних, виших стања колико у томе да се спустимо до нижих стања. Истинска аристократија може служити другом, човеку и свету, јер није обузета сопственим истицањем, она по себи стоји довољно високо.

Представници историјске аристократије могу бити много ниже у духовном смислу и највиши представници духовне аристократије не морају потицати, обично и не потичу, из аристократских слојева.

На свету вечно живе и делују две врсте аристократија – егзотерична и езотерична.

Писмо једанаесто

О рату

На овом свету живот је борба. Рат не може бити само добро или само зло, у њему има и великог добра и великог зла. Рат је дете греха и искупљење греха, рат говори о трагици живота у овом свету, о немогућности да се у њему све уреди, о немогућности мира и безграничне добробити и благостања.

Зло не треба тражити у рату већ у периоду који му претходи у најмирнијим, гледано споља, временима. У тим мирним вемененима врше се духовна убиства, скупљају се зло и мржња; у рату се жртвом искупљује почињено зло.

Хришћанска апокалиптична пророчанства нам не говоре да на крају свега рата неће бити – да ће бити мира и благостања. Напротив, та нам пророчанства говоре да ће на крају бити страшних ратова. Апокалиптично осећање историје је супротно вечном миру. Све утопије земаљског раја, мира и благостања на земљи, разбијају се нa апокалипси. Апокалиптично осећање историје је трагично осећање, оно нас учи суровој истини да у свету нараста не само добро већ и зло, и да је најстрашнија борба тек пред нама.

Николай Александрович Бердяев; 18. mart 1874. – 24. mart 1948.

 

Дестаљинизација и рехристијанизација

.

Аутор: Сергеј Худиев

Заседање председничког Савета за људска права, планирано за јануар 2011. године ће, како се очекује, размотрити питање дестаљинизације друштвене свести. Ти планови су већ изазвали дискусију у друштву. Једни поздрављај такву намеру, друго се ватрено залажу за свог „вољеног друга и учитеља“. Трећи се брину да ће то, у целини исправна намера остваривати неприкладним средствима.

Дестаљинизација и рехристијанизација(1)

Шта је „стаљинизација“ и како ју је могуће превазићи? Важно је схватити да она представља појаву са којом се треба борити. Треба напоменути – како је то већ запазио о. Всеволод Чаплин – да је правилније говорити не о дестаљинизацији, већ о дебољшевизацији друштвене свести. Џугашвили није искочио попут шибице из кутије, већ је био законити наследник Лењиновог дела. Мислити да се Лењин борио за народну срећу, а да се затим појавио злобни Стаљин и све упропастио, могуће је само уз потпуно незнање историје своје земље. Бољшевизам је од самог почетка освојио власт безаконим насиљем и одржавао се на њој суровим терором. Да је Џугашвили 1924. године пао под трамвај (или био убијен) човек који би стао на његово место – Троцки или можда неко други – понашао би се исто тако. Постоји унутрашња логика безакоња и тираније – или ће вођа уништити све који би макар теоретски могли да угрозе његову власт или ће сам бити уништен од другог кандидата за лидера. Систем ће неизбежно изнети на врх управо човека који је у највећем степену лишен свих остатака људскости, који је у стању да са лакоћом изда и убије било кога – од случајних људи који му никакво зло нису нанели, па до старих другова.

У чему је узрок тога? Бољшевизам би се могао дефинисати као „култ великог пројекта“ – претпостављало се да је светла будућност која ће настати победом комунизма толико лепа да је ради ње могуће стварати кошмарну садашњост.

Макар Нагуљнов, позитивни лик познатог совјетског романа „Поднятая Целина” показује бољшевистички однос према људима потпуно отворено:

„Гад!“, уздахнуо је шапатом, стиснувши песнице, „како служиш револуцији? Жали-и-иш? Да, … хиљаде дека, деце, бака… Реци ми да их треба све под нож… Због револуције… Ја ћу их из митраљеза.. све ћу их покосити!“

Ако је потребно „због револуције“, онда се без мере могу убијати невини и незаштићени људи. Дестаљинизација, или тачније, дебољшевизација – друштвене свести би се састојала у признавању моралне чињенице да је немогуће убијати невине људе. Никаква достигнућа, никакви фантастични цитати о ралима и атомској бомби не оправдавају безакона убиства.

Стаљинова фигура и даље влада одређеном популарношћу. Зашто? На које људске захтеве одговара, које жице дотиче? То је у многоме загонетка, али се можда треба присетити да се нето слично догађа и у мањим димензијама. Можемо се присетити лидера култа „Народни храм“ Џима Џонса који је наговорио око хиљаду својих следбеника да са њим крену у џунгле Гвајане да би тамо изградио идеално друштво. Изградња светле будућности у једном таквом логору завршила се трагично – 18. новембра 1978. године Џонс је што наговорио, што принудио своје следбенике да изврше масовно самоубиство. Тачније је рећи да је принудио јер је у то време Џонс већ имао наоружану заштиту, тако да су људи који су одбили да попију отров просто стрељани. Само је неколицина чланова култа успела да побегне и преживи. Како то често бива са психопатама, Џонс је спојио тешко безумље са великим организационим способностима: надахнути и покренути људе, створити прави мали градић у џунгли – за све ово потребан је изузетни дар руководиоца. Међутим, шта је подстакло људе да одбаце све и крену за њим на ударничке радове у џунглу? Како уопште чланови култа чувају беспоговорно поверење и преданост лидеру, који их искоришћава финансијски, физички и, неретко, сексуално, који само што на челу себи није написао „ја сам опасни психопата, бежите од мене, док сте живи?“ Колика жеља треба да постоји да би толико лишавала људе здравог разума?

То је жеља, жеђ да се води смислени живот, живот у коме постоји значајан циљ. Жеђ за општењем са другим људима и припадању нечему што даје смисао и вредност постојању. Штавише, то је жеђ вере – када човек жели да повери свој живот у потпуности и без остатка и поверава је некој псеудо-божанској фигури попут Џима Џонса, Шоко Асахаре или, да наставимо – Јосифа Џугашвилија Стаљина.

Стаљин испуњава празнину у људским душама, даје људима осећање припадања нечем великом – временима када смо били јаки и када су нас се сви бојали. То јест, не нас, већ државе која је заступала наше име. У таквој ситуацији стрпљиво објашњавање људима ко је Јосиф Џугашвили стварно је неопходно, али није довољно. Исто као што није довољно отварати очи следбеницима једног или другог гуру, говорећи им о његовом моралном лику. Верни следбеници ће мислити да силе зла клевећу њиховог наставника. Сама клевета ће им доказивати да се налазе на правилној страни. Људима је страшно да изгубе циљ, смисао и осећање припадности. Зато могу да створе најчудније системе самообмане, само да то избегну. Стаљин је предмет тако јаке вере да њу не може поколебати ништа. Ни доказане чињенице масовних убистава невиних људи о којима Стаљин није могао да не зна, ни чудна околност да су у његово време совјетски људи, ако се верује званичним изворима, показивали неку запрепашћују, свепрождирућу склоност ка издаји. Добивши неку дужност јурили би да се пријаве, а кандидата за антисовјетске заверенике и стране шпијуне је стално било – они су касније разоткривени као издајници и непријатељи народа. Свему се налази оправдање, вера у несхватљиву мудрост Вође се не колеба ничим. Постоји ли средство за заштиту од лажне вере и посвећености? Такво средство може бити само једно – истинита вера. Створени смо да би поверили наш живот у потпуности и без остатка, нашли вечни дом – нашли га у Господу нашем Исусу Христу. Тешко да је могуће спровести успешну дестаљинизацију, ничим не испуњавајући створену празнину. Успешна дестаљинизација може бити повезана само са оним што је Свјатејши патријарх Кирил у једној од својих беседа назвао „рехристијанизацијом“.

Ми имамо Христа, истинитог Бога нашег. Имамо и отаџбину, хиљадугодишњу православну Русију. Нисмо сироти, нисмо туђини и придошлице. Наша Отаџбина није Стаљин, Берија и Јежов. Наша Отаџбина су преподобни Сергије Радоњешки и Серафим Саровски, свети Александар Невски и Димитрије Донски, Достојевски и Рахмањинов. Наша Отаџбина је земља са великом и древном хришћанском културом, која са правом заузима своје место међу културним европским нацијама.

Дестаљинизација треба да означава поновно успостављање нашег духовног, културног и националног идентитета. То је хришћански, православни идентитет. Немогуће је обратити се од идола у празнину. Од идола се може обратити само Богу Живоме.

(1) Мислимо да је потпуно исправно реч „дестаљинизација“ заменити речју „детитоизација“, јер је Тито исто толико „добра“ учинио Србији као и Стаљин Русији – прим.прев.

Извор:http://www.radonezh.ru/analytic/13491.html

http://svetosavlje.org/index.php

© 2010 Двери српске

Deklaracija iz 1948.

NATAŠA B. ODALOVIĆ

Jedinu smislenu izjavu o daljim radnjama povodom izveštaja Dika Martija dala je bivša tužiteljka haškog tribunala Karla del Ponte. Treba li toj činjenici komentar? I mada kosovska vlada odbacuje izveštaj, a Dika Martija naziva srpskim lobistom, iz dosadašnjeg ponašanja i izjava većine srpskih zvaničnika, teško je zaključiti kakav im je uopšte stav prema celom slučaju, ako ga i imaju.

Ovdašnja politička i druga elita poštuje, izgleda, samo načelo svetog pisma opstanka na solventnim pozicijama: Čuvaćemo status kvo kao zenicu oka svoga! Sve što može da naruši stabilnost naših fotelja, pa makar to bilo i u interesu Srbije, sabotiraćemo!

Imajući u vidu katastrofalne učinke kada god se zvanični Beograd džilitnuo (ne pogodiv’ cilja) pokušavajući da preambiciozno rešava problem Kosova, deo domaće javnosti kojem je stalo isključivo do toga da krivci i zločinci, bez obzira na nacionalni predznak, stanu pred lice međunarodne pravde, s razlogom se plaši upravo „našeg“ lobiranja u Strazburu. Jer kad god su naši dosad lobirali pitali smo se kako bismo prošli da nisu lobirali. Dragoljub Mićunović, predsedavajući delegacije Skupštine Srbije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope trebalo bi da (možda do petka već i jeste održan) zakaže sastanak kako bi predstavnici stranaka vlasti i opozicije u PSSE napravili plan na osnovu kojeg će delovati 25. januara u Strazburu, na sednici posvećenoj rezoluciji o organizovanom kriminalu i trgovini ljudskim organima na području Kosova. Ali, kada slušate, nažalost prepoznatljiv način, koji govori o tome do koje mere nismo ništa naučili, kako o predstojećoj Skupštini Saveta Evrope govore neki naši predstavnici u PSSE, na primer Miloš Aligrudić, koji u prvi plan stavlja, sublimiraću njegovu izjavu u jednu reč – sabornost – i jednoglasje naše delegacije, strahovanja se pojačavaju. Kakav „plan“ bi mogli da naprave naši „strazburgovci“ kada niko do sada nije uspeo da se čestito ni odredi prema izveštaju Dika Martija, potpuno je nejasan. Karla del Ponte, veteranka na ovom slučaju, mnogo bolje je verzirana u celu priču i moguće ishode, ali onda je nejasno zašto naši jednostavno ne prepišu to što i Del Ponteova govori. Jer najvažnije od svega je činjenica da odnos prema izveštaju Dika Martija ne može i ne sme biti politički, niti se sme dovoditi u vezu sa rešavanjem pitanja o statusu Pokrajine, niti bilo kog drugog političkog pitanja. Izveštaj Dika Martija o trgovini ljudskim organima gde se u prvi plan stavlja dosadašnji kosovski premijer Hašim Tači zahteva isključivo istražni postupak o optužbama da su u naznačenom periodu izvršena najteža kriminalna dela i zločini protiv čovečnosti. I zato je bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, danas ambasadorka Švajcarske u Argentini, apsolutno u pravu kada upozorava: „Ako Euleks ne može (za šta postoje opravdana strahovanja) da preuzme istragu o optužbi za ubistva i trgovinu ljudskim organima u koje su umešani kosovski političari na visokim pozicijama, postoje još dve opcije. Istragu na osnovu izveštaja Dika Martija mogao bi da preuzme Međunarodni krivični sud u Hagu, ukoliko dobije poseban mandat od SB UN, ili nezavisni sud po uzoru na Specijalni sud za Liban. Jednostavno, ne možete da pročitate ovaj izveštaj i okrenete glavu“. To je izjava profesionalca u ovom poslu, i takvom stavu ne treba lobiranje, na njemu se mora uporno insistirati. Parlamentarna skupština Saveta Evrope takav stav jedino i može razumeti i bez sumnje će to učiniti ako neko od „naših“ ne pokuša da politički „obradi“ slučaj, da euforično trijumfuje upravo da bi čitavu istragu odveo u pogrešnom pravcu, nehotice ili s namerom, to ne možemo znati.

Srbija bi, takođe, morala da se mane improvizacija i da zatraži stručno mišljenje i savet kako da dok istraga traje postupa prema inicijativama kosovskog premijera. Meri Ešton, visoka predstavnica EU, „pozdravila je Tačijevu inicijativu da se susretne s Tadićem“, što je lepo s njene strane, ali ništa manje i bizarno. Tači, trenutno, nikako nije u poziciji nekog ko može da nudi bilo šta, bar dok se ceo slučaj ne ispita, ne istraži ili ne procesuira. Dijalog Prištine i Beograda s druge strane morao bi da otpočne, ali svakako na drugom nivou, i bez inicijative političara optuženih za takvu vrstu zločina.

Ljudska prava u istoriji zahtevala su zajednički okvir da bi se mogla uspešno braniti. Zato svet slavi Osnovnu deklaraciju o ljudskim pravima, usvojenu 1948. posle zverstava Drugog svetskog rata. Amnesti internešnel, jedna od najdivnije zamišljenih organizacija, izrasla je na toj Deklaraciji. Na Srbiji, sa te, vanistražne strane, jeste da, glede slučaja trgovine ljudskim organima na Kosovu, stupi u kontakt i sa AI, i zamoli za savet, podršku, dalji pravac. A, onaj ko se ogluši o ovaj slučaj, ispisao je sebe sa spiska zagovornika prvog načela Deklaracije: „Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Obdarena su razumom i svešću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva.“

Nije bitan Tači kao Tači. Umesto besmislenih rezolucija, držimo se Deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. Svi mi, svi vi, svi oni.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/deklaracija_iz_1948.891.html?news_id=206520

Da li će biti dovoljno samo da razlikujemo tajkune od preduzetnika?

Autor: Aleksandar N. Denda

Autor je bio podsekretar u vladi Ante Markovića

Postoji namerna (ili ne) tendencija da se tajkuni kao poseban patološki vid preduzetništva predstave kao njegov izvorni ili pravi pojavni oblik. Međutim ono što razlikuje tajkuna od preduzetnika jesu pravno, a pre svega moralno, nedopustive radnje kojima se služe da bi ostvarili korist, profit, dobitak. Tajkun kao i preduzetnik mora da poseduje potrebna znanja i veštine i karakterne osobine da prepozna i iskoristi priliku.

Preduzetnik to ostvaruje na javnoj sceni u skladu sa zakonima, poslovnim i moralnim principima, na slobodnom tržištu i u konkurentskoj utakmici sa drugim slobodnim preduzetnicima gde na kraju opstaje samo onaj čija je poslovna ideja postigla svoje tržišno potvrđivanje.

Tajkun najčešće svoje namere ostvaruje daleko od očiju javnosti, „kreativnim“ tumačenjem zakona, često protivno uobičajenim poslovnim i moralnim normama, želeći da vezama ostvari povlašćen i zaštićeni položaj u poslu, društvu i politici. On ne voli konkurenciju i rado je se kloni, a za dostizanje ciljeva spreman je da obilato nagradi saveznike, potom zaštitnike i sa sebi sličnima da na kraju napravi savez koji će postati otuđeni centar moći za vršenje pritiska na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast.

Ceo tekst:

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/patologija_tajkuna.46.html?news_id=206468

Naivan? Neiskusan? Neobavešten?

 

 

DRAGOLJUB ŽARKOVIĆ O PROGRAMU DEMOKRATSKE STRANKE DO 2020. GODINE I KRITIKAMA NA RAČUN DSa:

 

Sudeći po prvim reakcijama, za Demokratsku stranku bi bilo bolje da se ove teme nisu ni dohvatili, jer nema tog pripravnika za analitičara srpske političke i ekonomske scene koji se nije gotovo izbljuvao na ovaj dokument, načertanije boljeg života na kome DS temelji veru da će još dugo biti vladajuća partija u Srbiji. Nije mi baš jasno šta su očekivali od jednog partijskog dokumenta nego da deklariše ciljeve i tek naznači sredstva za njihovo ostvarivanje.

Kao što ti partijski panađuri liče jedan na drugi kao jaje jajetu tako i „prateća dokumenta“ predstavljaju tek deklaraciju, izražavanje političke volje, i mislim da su kritike neodmerene: upotrebljava se teška artiljerija protiv jedne papirnate umotvorine koja i nije državni projekt, već neka vrsta smernice za partijski rad.

S druge strane, ovaj papir i nije tako loš koliko mu to pripisuju kritičari. On barem u šest opštih ciljeva koji su postavljeni pokazuje da su ljudi iz DS-a prepoznali načine da se reše osnovni problemi društva: povećanje broja zaposlenih; unapređen ljudski kapital; investiranje u znanje i tehnologiju, rast bruto društvenog proizvoda; rast zasnovan na izvozu i racionalnoj upotrebi energije i socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=968796

 

Треће откровење

“Смисао стваралаштва“

Николај Берђајев

Глава III – Стваралаштво и искупљење

БРИМО, Београд, 2001.

Само ће подвиг слободног стваралаштва упутити човека ка будућем Христу, припремити га за сагледавање другачијег лика Апсолутног Човека. И ако је за искупљење потребна велика покорност, онда је за стваралаштво потребна велика одважност.

Потребна је смела жртва, подвиг одлучности да се отиснемо од свих безбедних обала. Потребна је врлина несигурне ситуације, способност да се неустрашиво стоји над безданом.

Треће, стваралачко откровење у духу неће имати свете списе, неће бити глас одозго: оно ће се одиграти у човеку и човечанству; то је антрополошко откровење, откривање христологије човека. Антрополошко откровење Бог очекује од човека и човек га не може очекивати од Бога.

Треће откровење не треба чекати, њега мора да изврши сам човек, који живи у Духу; да га изврши слободним стваралачким чином. У њему све трансцедентно постаје иманентно.

Треће антрополошко откровење, у коме се открива стваралачка тајна човека, јесте коначна слобода човека. Човек је потпуно слободан у откривању свог стваралаштва. У овој страшној слободи дата је читава боголика вредност човека и његова застрашујућа одговорност.

Врлина несигурне ситуације, врлина одважности – то су најважније врлине стваралачке епохе. Само онај ко је обдарен тим врлинама, само он ће угледати Будућег Христа, само ће њему Христ доћи у моћи и слави. Само пожртвована одлучност да се доспе у опасну и рискантну ситуацију, да се заплива од старих и чврстих обала ка непознатом и још неоткривеном копну са кога се не пружају руке спаса, само страшна слобода чини човека достојним да угледа Апсолутног Човека. Будући Христос ће показати своју стваралачку тајну онима који сами чине стваралачки подвиг, који припремају нову земљу и ново небо.

Пут ка другом доласку захтева делатну мушкост, а не само пасивну женственост. Човек је позван не само да чека и предосећа, већ да делује и ствара.

Лажна је и одурна она стара свест по којој се човек не сме усудити да ствара до свршетка искупљења у свету, до краја овога света. Ова свест је супротна најдубљој суштини хришћанства које чини Бога иманентним људској природи и због тога апсолутно не дозвољава трансцедентни расцеп између овдашњег света и оностраног света. Ова ропска самосвест се супроставља великој идеји Творца о човеку, у њој се показује пасивна покорност нужности, плашљиво и слабо одрицање од слободе у име мира и безбедности.

Стваралаштво је – религија. Стваралаштво је по свом религиозно-космичком значењу равноправно и еквивалентно искупљењу. Стваралаштво је – последње откровење Св. Тројице, њено антрополошко откровење. У свету све до сада није било ове свести, она се рађа у нашој епохи.

Пред Tворцем се људска природа коначно не оправдава својим гашењем, већ својим стваралачким изражавањем. Човек мора апсолутно да – буде. Људска природа, искупљена и избављена од зла, има позитиван људски садржај и позитиван људски задатак… Прочишћена, просветљена стваралачка екстаза остварује људско посланство. Покајање или прочишћење је само један од момената религијског искуства, једно од деловања Христове мистерије.

Pupovac: Popisati stanovništvo po zakonu

Datum objave: 18.12.2010. Piše: N. Jovanović <!– 0 –>

Srpsko narodno vijeće nije priznalo rezultate popisa stanovništva iz 2001. jer se ljudi u velikoj mjeri nisu mogli slobodno izjasniti, a popisani Srbi koji žive u Srbiji i BiH nisu bili uvršteni u popis stanovništva nego u arhivu – izjavio je predsjednik SNV-a i saborski zastupnik Milorad Pupovac na sjednici Savjeta za nacionalne manjine, održanoj 10. decembra na temu priprema za popis stanovništva koji će se održati u aprilu 2011. Pupovac je naglasio da 2001. u popis nije uvršteno 64.000 Srba koji su tada bili u Srbiji i oko 2.000 njih u BiH s obrazloženjem da nisu bili na adresi prebivališta.

– Postavlja se pitanje kako je netko mogao biti na adresi prebivališta ako se nije mogao vratiti u stan iz kojeg je bio istjeran ili u kuću koja nije bila obnovljena – dodao je i ocijenio da je postupak prema izbjeglima, što se popisa tiče, isti kao i prema bivšim nosiocima stanarskog prava.

– Ljudi su izbacivani iz stanova, pa su onda ukinuli stanarsko pravo, a svima koji su tražili da se vrate u stan ili neku kompenzaciju tvrdilo se da nema osnove za njihove žalbe jer stanarskog prava nema. Kako još uvijek nisu otklonjene prepreke, ljudi se ne vraćaju, a onda se ne uvrštavaju u popis – rekao je Pupovac.

Zbog svega toga zatražio je da se saborski zastupnici i predstavnici SNV-a što prije sastanu s čelnim ljudima Državnog zavoda za statistiku (DZS) i drugih tijela nadležnih za provođenje popisa kako bi se sva sporna pitanja riješila.

– Ako se to ne desi, smatrat ćemo da nisu stvoreni uvjeti za zakonsko provođenje popisa stanovništva – rekao je predsjednik SNV-a i upozorio na to da visok postotak neopredijeljenih govori o uznapredovalim asimilacionim procesima ili o tome da se ljudi ne osjećaju sigurno.

– U SNV-u smo 2001. tražili da se iz DZS-a uputi jasna poruka građanima da se nesmetano mogu nacionalno izjasniti, a jedino što smo dobili je izjava direktora DZS-a da nacionalno izjašnjavanje nije obavezno. To je bilo vrlo destimulirajuće, jer se mnogi iz straha ne usuđuju opredijeliti ili se opredjeljuju kao pripadnici većinskog naroda. Pupovac je naglasio potrebu da među popisivačima bude više pripadnika nacionalnih manjina, a SDSS i SNV mogu osigurati popisivače.

Broj 574

http://www.novossti.com/2010/12/pupovac-popisati-stanovnistvo-po-zakonu/

Kosovo’s PM ‘head of organ ring’

 

Kosovo’s prime minister is the head of a „mafia-like“ Albanian group responsible for smuggling weapons, drugs and human organs through eastern Europe, according to a Council of Europe inquiry report on organised crime.

The report of the two-year inquiry, which cites FBI and other intelligence sources, has been obtained by the Guardian. It names Thaçi as having over the last decade exerted „violent control“ over the heroin trade. Figures from Thaçi’s inner circle are also accused of taking captives across the border into Albania after the war, where a number of Serbs are said to have been murdered for their kidneys, which were sold on the black market.

 

http://www.guardian.co.uk/world/2010/dec/14/kosovo-prime-minister-llike-mafia-boss

 

Из наде у безнађе

 

Срећко Михаиловић

 

У једном истраживању које сам са колегама радио крајем 1999. године, нашли смо да су за две трећине грађана карактеристична негативна расположења, а да међу њима доминирају страх, стрепња и разочараност. Међу трећином позитивних расположења издвајала се нада. Годину дана касније, а две седмице пре избора за републичку скупштину (тачно пре 10 година), у истраживању Центра за проучавање алтернатива, нашли смо „постоктобарску слику”: три четвртине грађана било је у расположењима позитивне енергије, најчешће су у питању били вера да ће ускоро све да се промени, нада и оптимизам. На другој страни, сваки четврти испитаник био је у знаку негативних расположења, најчешће су то били забринутост и страх.

Пре неколико месеци, 10 године после поменутог истраживања, нашли смо да је расположење пола-пола. Међу позитивним расположењима најчешће се наводи вера да ће ускоро бити боље, нада и оптимизам. Постотак грађана чија су расположења обележена надом опао је за 10 година са 23 на 19 одсто, а она обележена вером да ће бити боље са 41 на 24 одсто. Број позитивно расположених грађана опао је са три четвртине на половину. Но, ова половина је знатно већа од оне две трећине грађана који су годину дана пре октобарских промена 2000. своје расположење сликали црним бојама. У садашњој слици, пак, поред многих црних тонова налазимо и нимало ружичасту оцену домета „октобарских промена”. Наиме, први пут после десет година, домет октобарских промена је лоше оцењен. Доминира оцена о одсуству промене, готово 38 одсто грађана каже да је све остало исто, 28 одсто тврди да је то почетак пропадања Србије, а тек 16 одсто „октобар” види као почетак демократских промена.

Цео текст:

http://www.politika.rs/pogledi/Srecko-Mihailovic/Iz-nade-u-beznadje-i-opet-ponovo.sr.html

 

 

Бити у свету али не бити део њега

 

То српска политичка, интелектуална, верска и капиталистичка елита која влада већ деценијама једноставно не разуме, нити ће икада, изгледа, разумети. И да ли нам требају њихови ученици и следбеници?

Трећи Београд

Визија развоја Београда у 21. веку

– Направити Универзитетски Град у Београду (на војвођанској страни, Трећем Београду) тако што ће се изместити сви факултети Универзитета у Београду, студентски град и сви студентски домови на територији Београда у новосаграђен Град, а већину зграда које се сада користити продати, неке задржати да функционишу као задужбине, неке претворити у музеје; тржишна вредност постојећих зграда сигурно надилази трошкове градње нових зграда па остаје новац и за модерно опремање – грађевинске радове да изводе само домаћа предузећа. Од Београда направити академски центар који би привлачио студенте из света и један од већих и признатијих академских и културних центара у свету, укључивањем и приватног сектора у изградњи универзитета и културних установа са светском репутацијом.

– Оставити само зграду Клиничког центар (Ургентни центар?) и ВМА у Београду на постојећем месту, све остале болнице и здравствене институте у Београду, од Звездаре преко Карађорђевог парка до Дедиња изместити на ненасељено земљиште (Трећи Београд) на коме би се изградиле савремене болнице (тржишна вредност постојећих зграда сигурно надилази трошкове градње нових зграда па остаје новац и за модерно опремање – грађевинске радове да изводе само домаћа предузећа).

– Решити питање зграда државних, војних, правосудних и градских институција: на простору Трећег Београда могу се груписати зграде бројних државних и правосудних институција, а зграде војске и полиције (БИА) изместити (постојеће продати, изградити нове) ван Београда као и касарне. Зграде бившег ГШ ЈНА срушити и локације продати приватним инвеститорима.

– Од Београда финансијско-трговачи центар, за посредовање између Запада и Истока – на простору Трећег Београда изградити финансијски и трговачки центар у коме би пословале компаније из Јапана, Индије, Кине, Русије, Турске, Израела, Египта, Аустрије, Немачке, Норвешке, САД, Канаде… Београд се налази између Западне Европе, Русије, Оријента, Блиског Истока и Северне Африке, а Београд је занимљив и за улазак на тржиште (источне) Европе за компаније из САД, Канаде, Кине, Индије и Јапана. Временска зона је између источне и западне. Са пар нових хотела А категорије има све услове да постане највећи финансијски, трговачи и туристички центар у овом делу света.

– Поред Кинеског моста, треба убрзати градњу још два моста на Дунаву (један као обилазницу код Винче) и метроа који би ишао до Трећег Београда. Такође, проширити капацитете аеродрома Никола Тесла, завршити модернизацију и изградњу међународних саобраћајних коридора, обилазнице око Београда, нове железничке и аутобуске станице у Београду, припремити простор око Саве, код садашње железничке и аутобуске станице и са друге стране где је Сава центар за градњу, изградити велику луку и две марине на Дунаву и туристичко пристаниште за Бродове на Сави.

– Београд има потенцијал да постане једно од највећих градилишта на свету. Да би се покренули велики радови потребно је урадити системске промене у Србији, након којих ће доћи до услова за боље пословање и бољи живот.

– Србија мора да подигне на виши ниво своју репутацију у свету. То се постиже путем политике, економије, културе… За сада добро иде једино у спорту. До тога се долази успостављањем унутрашњег реда и поретка, сувереног, усклађеног са светским токовима, изградњом владавине права, заштитом људских права и приватне имовине…

– Изградњом бољег унутрашњег поретка и угледа у свету, са новом и јасном економском визијом, стичу се услови за тражење капитала неопходног за покретање српске привреде и градње Трећег Београда.

– Потребан капитал:

• Трећи Београд – приватни инвеститори, комерцијални кредити и државна стратегија: део новца може да се обезбеди ако се смањи корупција, део од већих прихода за градске таксе услед веће станоградње на простору целог Београда, што би се догодило после системских промена у друштву и доношења нове економске стратегије (у овом тренутку више стотина хиљада Београђана има нерешено стамбено питање, највише међу младима; са њиховим запошљавањем, бољим платама, грађевински и банкарски сектор одговориће већом градњом и повољнијим кредитима).
• Мостови и метро: око 3 милијарде долара (укључујући градњу моста преко Аде и кредит који је већ узет и могући кредит за градњу Кинеског моста – све заједно око 500 милиона долара; за градњу метро може се узети кредит или ићи на концесију).
• Луке и марине: око милијарду долара (део може да се обезбеди укључивањем приватних инвеститора)
• Аеродром Никола Тесла: око 500 милиона долара
• Хотели: приватни инвеститори
• Главна железничка станица, Прокоп, обилазница око Београда, главна аутобуска станица: око милијарду долара (без решавања простора који се зове Еурополис)
• Еурополис: после завршетка реституције и изградње владавине права, после изградње нове железничке и аутобуске станице, приступити уређивању простора око Саве од преко 150 хектара у самом центру града – држава и град морају обезбедити најмање пар стотина милиона евра, поред милијарде за нове станице и обилазнице, да би овај простор припремили за приватне инвеститоре.

– Рок за завршетак радова на изградњи Трећег Београда: 2020. година.

– Новац који треба да обезбеде држава и град Београд до 2020. године: око 10 милијарди долара. Поред поменутих износа треба имати у виду проширивање водоводне, канализационе и комуналне мреже. До 2015. државни буџет мора имати приходе од најмање 20 милијарди долара годишње а буџет града најмање милијарду долара (само решавање питања сиве економије, што се може учинити за годину-две ако постоји воља и стратегија, може повећати постојеће приходе у буџете за најмање 20%, затим од већег прилива страних туриста и инвеститора у Београд и Србију, итд.).

– Потенцијал за улагања приватних инвеститора у Београду до 2020. године: најмање 30 милијарди долара.

– Економски потенцијал за обрт новца уложеног у изградњу Трећег Београда, Еурополиса, нових хотела, болница, универзитета и инфраструктуре, потенцијална дугорочна тржишна вредност изграђених објеката и промет новца у сектору грађевине, услуга, финансија, трговине, туризма и образовања у Београду у наредних 50 година мери се стотинама милијарди долара.

– Потенцијални приватни инвеститори:

• компаније из Северне Америке, Азије, Аустралије и Јужне Америке заинтересоване за пословање у Европи, Оријенту, Русији и Северној Африци.
• компаније из Русије и Европске уније заинтересоване за пословање у овом региону.
• са новом економском стратегијом за 21. век која доноси нову монетарну и фискалну политику, која предвиђа кретање на светским берзама валута, злата, хране и енергената, са динаром који је конвертибилан и иза кога стоји снажнија економија са већим извозом, са уређенијим економским односима у региону и великим светским државама и организацијама, Београд и Србија постају интересантни за све инвеститоре из света који желе да користе економске и пореске предности Србије и географски положај и уређену инфраструктуру Београда.
• приватни инвеститори из региона
• приватни инвеститори из Београда, Србије и дијаспоре

Kineska četvrt

 

NATAŠA B. ODALOVIĆ

Na stranu, za trenutak, Srbija, ali, zaista je ogromna šteta da je trilateralni senzacionalizam, ovog puta na relaciji Kina – EU – (SAD), uspeo da još jednu godinu zaredom ostavi na margini samo centralno dešavanje i značajnu ideju dodeljivanja Nobelove nagrade za mir i zameni je političkom aferom i skandalom koji bi mogao rezultirati ozbiljnim posledicama u raznim aspektima.

Na globalnom planu, verujem da je jedino sam Li Sjaobo, borac za unapređenje ljudskih prava u svojoj zemlji, nedužan u celoj priči. Svi drugi, Oslo, EU, SAD, Kina sve sa 17 zemalja saveznica u bojkotu imaju svoje računice gde je Sjaobo postao samo kolateralna šteta. Na srpskom unutrašnjem planu, ne da nema nedužnih, nego se na ovom slučaju pokazalo da više nema ni normalnih. Ostali su nam još samo onaj „lud i zbunjen“ u nedozvoljenoj bludnoj radnji. Opšta nametnuta srpska histerija po medijima dobija neslućene tragikomične obrte i zaista liči na neki Sterijin igrokaz. Toliko pokondirenih tikava na jednom mestu, preko noći je uspelo da, mada prvi put čuvši za Lija Sjaoboa odmah postanu i eksperti za istog, kao i šire, za dinamit, haiku, Oslo, Komitet za dodelu nagrade, budizam, Konfucija, Nobela, etc. Osim medijskog ludila tu je ponovo na sceni bipolarna psihološka priroda srpske politike, kojoj iskustvo s Kosovom i skandalom sa Rezolucijom glede istog, nije očito bila nikakva škola. Srpska vlast stupidno je upala u ovu priču kao da ima malo svojih problema, i priterana u ćošak sad ponavlja istu mantru „I Kosovo i Evropa“, samo ovog puta, kako reče ministar Jeremić, „mi smo i za ljudska prava i za Kinu“. Mišljenja sam da Srbija nije smela, kako god se to diplomatski moglo izvesti, da dođe u poziciju da bude uslovljena ni od EU ni od Kine u pogledu bojkota ceremonije dodeljivanja ovogodišnje Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liju Sjaobou. Sada kada je već u toj gubitničkoj poziciji šta god da uradi biće pogrešno. Ali da vidimo šta se dešava u međuvremenu.

Šef diplomatije i Vlada Srbije odazvali su se zahtevu ili molbi Kine, šta god, da bojkotuju ceremoniju u Oslu gde se prema Kini nagrađuje „kriminalac“, zapravo, disident, koga Kina drži u zatvoru, i ne pada joj na pamet da ga oslobodi uprkos brojnim zahtevima kineskih intelektualaca i svetske javnosti. Svet bi tako u Sjaobou mogao dobiti azijskog Mandelu. Kina je Srbiji već zahvalila na razumevanju, i tako je mala Srbija za trenutak zadovoljila jedan stub (od ona četiri) naše spoljne politike. Srpski MIP i Vlada smatrali su, između ostalog, da time donekle i vraćaju dug Kini koja je, takođe, jedina bojkotovala, ničim izazvano dodeljivanje Nobela za mir M. Ahtisariju. E, onda se u priču umešao drugi stub, Brisel. Poruke EU o „slučaju Nobel“ u četvrtak je premijeru Mirku Cvetkoviću direktno preneo i komesar za proširenje Štefan File, na sastanku u Briselu, tako da ćemo u petak znati ishod, no za sada znamo da je „Evropska komisija razočarana i zabrinuta zbog odluke Srbije da bojkotuje ovogodišnju dodelu Nobelove nagrade za mir i u kontaktu je sa srpskim vlastima kako bi ova odluka eventualno bila promenjena. U Briselu očekuju od države koja ima aspiracije da se priključi EU, da u potpunosti deli njihove vrednosti i koordinira stav sa Evropom. Zajednička odluka svih 27 članica EU je da prisustvuju ovoj ceremoniji – bila je izričita Anđela Filote, Fileova portparolka.

I šta? Iz kabineta predsednika Srbije odmah javljaju da predsednik Tadić ne podržava ni Jeremića ni Vladu u odluci o bojkotu, s obrazloženjem jerbo je predsednik „iz disidentske porodice“. Dakle, još jedan detergent-argument, „arijel“, „meriks“ ili koji već, ali – čisto da ne poveruješ (rođenim ušima). Da li je moguće da svaki problem za koji je potrebno imati jasan stav stavlja Srbiju u nerešivu aporiju iz koje nema izlaza, a čiji je ishod uvek gubitak obe stolice između kojih se dvoumi, ili oba plasta sena između kojih odumire kao Buridanov magarac? Ovo je još jedan pokazatelj ogromne neozbiljnosti ljudi koji vode Srbiju u nepoznatom pravcu. I da se razumemo, ovog puta nije Jeremić najkrivlji. Očito je njegova odluka, kakva god bila, doneta na državnom nivou uz saglasnost svih, pa i predsednika, da bi kasnije na zahtev Brisela bila dovedena u pitanje, što dovodi u pitanje i ozbiljnost države Srbije, al i jasno ukazuje na nedopustiv oportunizam predsednika koji, izgleda, uvek na kraju izabere da sačuva svoj vlastiti odraz u evropskom ogledalu.

U međuvremenu, Kina stavlja suprugu zatočenog disidenta u kućni pritvor ne dopuštajući joj da ode u Oslo i primi tu nagradu, što već potpada pod flagrantno narušavanje ljudskih prava. Znači, situacija se usložnjava. Američki predsednik Obama, prošlogodišnji laureat čije je osvajanje nagrade za mir i pre nego što je počeo da obavlja dužnost predsednika, još predmet šale i viceva širom planete, zalaže se za oslobađanje Lija Sjaoboa iz zatvora, što se, naravno, mora pozdraviti. Ali lako je Obami, zar ne?

Kršenje ljudskih prava porodici Sjaobo je nedopustivo. Pritisak Brisela na Srbiju je nedopustiv. Zahtev Kine Srbiji je nedopustiv. Ponašanje Kabineta Borisa Tadića je nedopustivo.

09/12/2010 16:57

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/kineska_cetvrt_.891.html?news_id=205457

KAKO U SRBIJI IZGRADITI ALTERNATIVU?

 

BOŠKO OBRADOVIĆ

 

Apsolutna većina građana Srbije saglasna je u ovom trenutku sa stavom da u našoj državi nešto krupno ne valja. Ista ta većina mogla bi se saglasiti i sa mišljenjem da ne zna kako da promeni to što ne valja. Možda je razlog u tome što nismo definisali šta tačno ne valja: režim, kompletno društveno uređenje ili čitav nacionalni sistem vrednosti. Jer to su tri potpuno različite stvari i rešavanje problema sa svakom od njih je sasvim specifično.

Već predugo sve naše misli i aktivnosti uperene su samo u dnevnu politiku, a rezultata kakve svi priželjkujemo nikako nema. U poslednje vreme više nema ni novih ljudi, novih programskih ideja i načina organizovanja na stranačko-političkoj sceni. To pritom i nije ono najgore: naš najveći problem je odsustvo spremnosti za novu nacionalnu viziju, strategiju i poduhvat, a bez toga nema ničeg novog ni u organizacionoj praksi.

Da bismo se do kraja razumeli, sve više je onih koji shvataju da se ovde mora menjati srce sistema i da to treba da urade neki potpuno novi ljudi, neopterećeni na bilo koji način spornim biografijama. Nerazumevanje je u tome šta je tačno srce sistema i kako ga promeniti, tj. kako naći/formirati ljude koji su za to sposobni? Najprostijim rečima: kako izgraditi alternativu u celini – i novi program za sve društvene oblasti, i nove kadrove sposobne da program ostvare a ne kompromituju, i novi sistem koji će sve to da nosi.

Shvatate li o čemu pričamo: o ponovnoj izgradnji srpske nacije i države?!

Zarobljeni u partijske brloge i forme, nikada nismo razmišljali da svi ozbiljni narodi imaju nešto daleko dublje od stranačkog izražavanja, nešto što bismo mogli nazvati sistemom dubinskog nacionalnog organizovanja gde su političke stranke samo vrh ledenog brega. Ako o tome počnemo da razmišljamo, videćemo da srpskom narodu gotovo 100 godina nije bilo dato da se na taj način organizuje, i da su svi pokušaji u tom pravcu na razne načine likvidirani. Time je srpski narod ostao bez kičme i temelja, pa je svaka ideološka manipulacija i zloupotreba lakše prolazila.

Ako je našu generaciju trebalo da zadesi najteži nacionalni posao koji se može zamisliti, onda je on pred nama. Odbacimo pitanja zašto i kako je to nama moralo da pripadne i krenimo na posao.

ZABLUDA BROJ 1: IMA LAKOG REŠENJA

U ovom narodu se decenijama podgreva jedan katastrofalan sistem vrednosti, zbog koga smo izgubili identitet jedinstvene i ozbiljne nacije. Ne može i nikad neće sebi doneti dobra jedan narod koji je nesložan, neradan, nemoralan i neodgovoran. U takvoj situaciji ubeđivati ga da je rešenje lako i nadohvat ruke, samo da se promene stranke na vlasti – najveća je zabluda i prevara. Da se aktuelni režim i sistem moraju menjati, nema sumnje, ali da promena samo radi promene i bez ikakvog nacionalnog plana i programa može da donese isto ili još gore rešenje dobro nam je poznato. Zato, koliko god razmišljali i radili na promeni režima, još više moramo razmišljati i raditi na promeni društvenog uređenja u celini, a najviše treba da nas i u teoriji i u praksi interesuje kako da ispravimo nacionalni sistem vrednosti koji nam je porušen. Jer, postavlja se pitanje: ko će biti novi nosioci vlasti, a ko novi temelji novog društvenog uređenja? Da li isti oni, tj. mi ovakvi i ovako nesložni, neradni, nemoralni i neodgovorni?

Može li ideologija individualne sebičnosti i raspada porodičnog života, bele kuge i potrošačkog društva, primitivne i bestidne zabave i medijske prostitucije, golog materijalizma i socijalne bezosećajnosti, govora mržnje prema svemu što je srpsko, zaborava bližnjeg svog, moralne dekadencije i preduzetničke lenjosti – doneti neki novi kvalitet u naše živote? Pa, što onda ovo nisu teme naših izbora već prazne priče o Evropskoj Uniji, boljem životu, većem standardu…

Zašto se već jednom ne pogledamo u ogledalo i kažemo sebi da nismo onaj isti narod kao što smo nekada bili, da smo oslabili i deformisali se i fizički, i duhovno, i moralno, i biološki, i kulturološki, i državno? Koja stranačka politika u ovih 20 godina je postavila ova pitanja, kao i niz drugih identitetskih, etičkih i državotvornih elemenata na kojima nam valja zidati novu društvenu građevinu?

Nema ništa od onih koji vam kažu da je izlaz iz našeg problema lak i brz. Moramo duboko da zaoremo novu brazdu srpskog nacionalnog života i povratimo izgubljenu životnu energiju. Za to postoje neophodni preduslovi, bez kojih se ne može.

PREDUSLOVI NACIONALNOG PREPORODA

Nova nacionalna svest i savest. Ko nema u sebi ljubavi prema svome rodu i otadžbini, kao i samilosti prema onima koji stradaju samo zato što su Srbi ili što se nisu snašli po pravilima savremenog društvenog nemorala, nije spreman za ovu utakmicu i mora prvo da počne da trenira potisnute nacionalne sportove: veronauku, nacionalnu istoriju, učenje od predaka, rodoljublje.

Novo nacionalno jedinstvo. Ako smo nešto dobro uradili u mlađim generacijama, onda je to da ne pristajemo na podele među Srbima: istorijske, stranačke, geografske, sportske, bilo koje druge. Mi taj luksuz sebi ne smemo da dopustimo i na takvu nacionalnu grešku nemamo pravo. Samo jedinstveni i složni uopšte imamo nekakvu šansu u istoriji.

Nova nacionalna radna etika, disciplina i preduzetništvo. Da li smo spremni da se malo oznojimo za ono u šta verujemo? Da se malo potrudimo, zavrnemo rukave, naporno radimo, ne odustajemo? Da se vratimo staroj srpskoj tradiciji preduzetništva, vrednog truda, radne sposobnosti i izdržljivosti? Da disciplinovano i u kontinuitetu istrajavamo na ostvarenju sopstvenih nacionalnih interesa?

Nova društvena odgovornost i solidarnost. Brinemo li samo za sebe ili i za svoj brak, porodicu, roditelje i decu, rođake, komšije, kolege, prijatelje, svoju životnu sredinu, svoj zavičaj, mesto stanovanja, državu? Možemo li jedni bez drugih, na koga ćemo se osloniti kad nas iznevere banke, šou programi, poslodavci, stranke…? Kako ćemo preživeti bez svoje vode, hrane, izvora energije, braka, porodice, bližnjih, nacije i države? Jesmo li spremni da opšte dobro ponovo stavimo iznad sebičnog sebe, da bi nam se vratilo kad nam bude trebalo, kad ostanemo sami, kad nemamo i ne znamo šta da radimo? Verujemo li da se u zajedničkoj sreći krije i naša lična sreća ili je naša sreća više vredna, jedino vredna, možda čak toliko vredna da može da gazi preko drugih da bi bila ostvarena?

Za ovako ozbiljne nacionalne poduhvate koji se graniče sa kolektivnim preumljenjem i preobražajem čitave nacije neophodno je sklopiti novi društveni ugovor, bez koga neće biti niti jednog od gore pobrojanih neophodnih preduslova nacionalnog preporoda.

NOVI DRUŠTVENI UGOVOR

Uočiti sve narodne probleme. Nama je danas na prvom mestu potrebno da izađemo u narod i popišemo sve narodne probleme, da dobro poznajemo kako narod živi, šta ga muči i šta mu je potrebno.

Govoriti istinu o našim manama i popravljati se. Ne možemo idealizovati sopstveni narod i davati mu prazna obećanja. Ne možemo očekivati boljitak u koji nismo ništa uložili. Ne možemo živeti kao neradnici i tražiti od države da nas izdržava. Ne možemo od svoje dece praviti lenštine. Moramo se vratiti vrlinskom životu, međusobnom pomaganju, samopožrtvovanju i timskom porodičnom duhu.

Saosećati sa narodnim patnjama. Sa visina intelektualnih i političkih elita siđimo u narod i podelimo sve muke i borbe svakodnevne egzistencije. Saučestvujmo u svim ranama svoga roda i nastojmo da zaceljujemo koliko je moguće, a ne da otvaramo nove.

Progovoriti u ime naroda, tihe većine građana Srbije. Više ne ćutimo i ne popuštajmo. Recimo istinu o svim onim prećutanim i zaboravljenim temama koje su uzrok naše propasti. Odbranimo našu čast i vrednosti. Iskažimo svoju volju, svoj glas, svoj stav, svoju želju da se pitamo i odlučujemo o sopstvenoj sudbini.

Ući u konflikt sa uzročnicima narodnih nevolja. Podignimo glavu i pokažimo da se ne predajemo. Identifikujmo i glasno izgovorimo ime svakog narodnog dušmanina i iskažimo protest protiv njega. Stanimo u odbranu poniženog seljaka, zaboravljenog ratnog invalida, radnika bez sindikalnih prava, siromašnog studenta bez stipendije, trudnice koja je ostala bez posla… Ustanimo protiv režima koji ne poštuje većinsku volju naroda, sistema koji nam ukida pravo na privatnost, tajkuna bez socijalne odgovornosti, korumpiranih političara i službenika kolonijalne uprave…

Ponuditi alternativna rešenja i dati pozitivne primere. Naše reči kritike, pobune i protivljenja neka prate još jače smernice, predlozi i argumenti koji donose nova, praktična rešenja i daju primere za ugled. Neka najpre među nama vlada pozitivna selekcija ideja i kadrova, saborni način organizovanja i odlučivanja, hrišćanski međuljudski odnosi, naporni rad i lični primer.

Vratiti veru u sopstvene mogućnosti i ponuditi novi narodni cilj, zajednički duh i akciju. Ono što je u 19. veku bila moba, a u 20. veku radna akcija, nedostaje nam u 21. veku. Kako da mobilišemo uspavane snage naroda i pokleklu nacionalnu energiju? Potrebna nam je kolektivna ideja oko koje ćemo se oduševljeno okupiti, ali i forma okupljanja kojoj ćemo se radovati, zajednički radni elan, koji je zamro. Neka naš program koji stvaramo bude konkretan i praktičan, tradicionalan i savremen, neka govore aktivnosti, a utišaju se reči.

Organizovati se primereno našem nacionalnom duhu. Na talasu duhovne, moralne, kulturološke i porodične obnove, pronađimo forme društvenog uređenja koje nama odgovaraju, ne primajmo više slepo i nekritički tuđinske uticaje, ali grabimo se za sve što valja sa ma koje strane sveta dolazilo. Kako verujemo, tako da živimo; kako mislimo, tako da govorimo i radimo; kako sudimo, tako da i nama bude suđeno; i ne činimo drugima ono što ne bismo sebi želeli. Neka se ponovo čuju i poštuju zaboravljene reči srpskog jezika: istina, čast, moral, poštenje, sloboda, nezavisnost, opšti interes, zajednica, briga, borba, trud, podvig…

Deluje li vam sve ovo previše bajkovito i nerealno? U redu je, živite kao i do sada, i nemojte se više  žaliti. Oni koji su spremni da se menjaju, idemo dalje.

KAKO IZGRADITI ALTERNATIVU?

Kako organizaciono sabrati i staviti u jedinstvenu funkciju sve one koji danas žive narodne krize, govore u ime naroda, imaju hrabrosti da se suprotstave narodnim dušmanima i znaju rešenja za narodne probleme?

Prvo treba definisati ko više ne može da bude na čelu novog narodnog pokreta i izgradnje alternative: svi koji su do sada bili u prvom planu, od sada ne mogu biti u prvom planu, ali mesta ima za sve koji Srbiji žele dobro; svi oni koji novcem obezbeđuju prestiž bilo koje vrste, ovde ga ne smeju obezbediti, ali mogu ulagati u boljitak Srbije; svi oni koji bi iz inostranstva da uređuju naš način života, moraju biti ograničeni u tome, i sa njima se mora komunicirati u srpskom nacionalnom interesu; svi oni lešinari koji bi da se okoriste svakom novom pričom i alternativom, kao toliko puta do sada, moraju biti sklonjeni sa strane, dokazati se na delu ili ostati u čekaonici; svi oni koji se mnogo, posebno na internetu, busaju u patriotska prsa, morali bi da siđu u praktičnu borbu i dokažu se…

Koga onda pozvati u ovaj front: one koji su i do sada neumorno radili ne tražeći ništa za sebe; one koji su do sada ćutali i čekali, zgroženi nad dnevno-političkom baruštinom; one koji ne dele sa nama u potpunosti sve društvene stavove, ali vole svoj narod i otadžbinu i spremni su da pomognu; one koji osećaju da je ovo poslednja borba za naše porodice i njihovu budućnost i znaju da moraju kao odgovorni ljudi da se uključe; one koji su stručni i lojalni sopstvenoj državi…

Da li je ovaj posao lak? Ne može se zamisliti teži.

Da li ovo može brzo da se završi? Niti može niti bi dobro ispalo i da formalno može.

Da li nas je neko spremao i u školama učio kako se gradi nacija i država? Nije, naprotiv, učinili su sve da o tome ne znamo ništa i da nam naciju i državu razgrade.

Da li imamo brža i lakša rešenja kojima bismo mogli pribeći dok dođemo do daha za ozbiljne nacionalne poslove? To bi bilo kao da bismo na ranu koju treba operisati zalepili flaster i pravili se da će sve biti u redu.

Mera ovog novog nacionalnog alternativnog organizovanja mogu jednog dana da budu i izbori, ali pre toga treba svaki dan pomerati stvari i izmeriti se u konkretnim svakodnevnim pomacima i rezultatima. Jasno je da nema drugog načina da se proveri kvalitet alternative nego na izborima, ali je lakše izaći na izbore nego napraviti alternativu. Pre toga alternativa treba da dobije podršku u narodu i pokaže i dokaže u praksi da se razlikuje od svega već viđenog, i po programskim idejama, i po kvalitetu novih ljudi koji je vode, i po čitavom sistemu novog organizovanja mimo dnevne stranačke politike. Inače, nema potrebe da na izbore izlazi i upropasti poslednju narodnu nadu.

Jer potpuno su dve različite teme: 1) koga podržati ili bojkotovati na budućim izborima unutar postojećeg sistema, i; 2) kako izgraditi alternativu propalom sistemu. Naša obnevidelost je u tome što mislimo da je stranački put jedini i da Srbi ne umeju drugačije da se organizuju. A upravo je to laž, koju alternativa mora na delu da demantuje. Putevi izlaska na izbore su različiti, ali je samo jedan pravi.

Da li to sveukupno znači da nemamo drugog puta sem uozbiljavanja i disciplinovanja kompletne nacije i maratonskog rada na izgradnji države? To znači upravo to, bez obzira koliko nam se čini da za to nemamo ni snage ni vremena. Snage ćemo sami stvoriti i daće Bog, a vreme konačno radi za nas i curi našim neprijateljima. Ali za koje i kakve nas radi vreme: samo odlučne da krenemo u ovu odsudnu borbu za opstanak i boljitak sopstvene nacije i države. Od temelja – nacionalnog sistema vrednosti i alternativnih nacionalnih institucija, preko zidanja novog društvenog sistema do krova nove političke vlasti, svim snagama i bez odstupanja od novog društvenog ugovora i izgradnje alternative po pravilima koja se moraju poštovati.

Autor je sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri

utorak, 07 decembar 2010 21:00

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/6091-boko-obradovi-kako-u-srbiji-izgraditi-alternativu-.html

Istanbul-Beč-Brisel?

Трећи пут да створимо Србију… за трећи миленијум…

Милутин Станисављевић

оснивач Организације српских студената из иностранства

Говор на скупу дијаспоре 20. новембра у Нирнбергу:

Ово што ћу данас да Вам кажем говорим Вам као млади политички научник, теоретичар међународних односа и као студент философије коју тренутно изучавам. Али исто тако говорим Вам ово користећи се богатим искуством у сарадњи са државним органима наше земље, јер сам ја пре мало више од две године основао и потом водио Организацију Српских Студената у Иностранству у којој сам окупио преко 400 српских студената у иностранству и организовао мноштво пројеката – један од највећих овог лета „праксе за 46 чланова у 23 министарства Владе Републике Србије“.

Рећи ћу Вам пре свега шта је то мени као младом школованом Србину у иностранству потребно:

Немојте да Вас застраши или доведе на погрешне помисли то што често говорим Србин, реч за коју сам схватио да када се користи у српском језику започиње да има негативну конотацију.  Зашто је то тако рећи ћу Вам мало касније. Сада сам само на то хтео да Вам скренем пажњу да би Вас припремио на моје коришћење речи „српски“, која видећете већ увелико ту негативну конотацију вуче за собом.

Да се вратимо дакле на те ствари које су мени потребне:

1. Треба ми српско место које ће да прати мој развитак и школовање
2. Треба ми српско место где могу да добијем информације које ме интересују
3. Треба ми српско место на коме могу да се јавим за стипендију ако ми затреба
4. Треба ми српско место у коме ће људи препознати моје квалитете и умети да их употребе у патриотске сврхе на местима где оне могу да буду од користи.
5. Треба ми српско место коме ћу бити лојалан и које ће ми дати подршку у животу.

Само тако ја ћу сам постати спреман да једног дана наставим традицију тог српског места и осетим се спремним да му вратим и много више од онога што сам добио!

Другим речима треба мени треба држава Србија, коју ја имам и коју имају сви моји сународници и вршњаци у Србији, али која не функционише онако перфектно како би сви ми волели да она функционише. Зашто?

Зато што у нашој држави млади и школовани људи не могу да добију оно што желе;
Зато што у нашој држави наше критике и гласови не допиру где требају;
Зато што су у нашој држави креатори одвојени од нас, тј. они који могу да креирају оно што нам треба су одвојени од оних за које је потребно креирати;
И највише због тога што су креатори код нас несвесни да су они креатори само зато што ми постојимо – другим речима да су они креатори само зато што за нас треба да се креира!!

Мене чини изузетно љутим то што ми у Србији немамо формирану елиту већ само имамо моћнике у позицији да креирају који то нажалост не чине у довољној мери. Ти креатори нису само политичари, функционери, државници, професори, академици, специјалисте и уметници итд.– укратко људи на позицијама моћи – већ су и сви оне који се са њима друже, који за њих раде,и сви они који са њима имају контакт. Сви они због свог утицаја на креаторе учествују у креирању свега што је народу потребно. Таква група људи после дугог процеса током кога се стабилизује и сазрева, међусобно упознаје, ствара чврсте контакте, потом креће да се бави ониме што је елити најважније, креће да се бави интересима народа, његовом очувању и унапређењу. Сваки члан елите дакле почиње да воли тај народ и постаје спреман да се жртвује за исти. Тада сви чланови елите схвате да је у њиховом највећем интересу да најбољи, професионалци и специјалисти раде оно што најбоље умеју када је у питању држава или народ, тада престаје негативна селекција и лични интерес! Тада када схвате да су одговорни за свој народ, тада креатори постају елита!

Тај процес  у нормалним околностима траје деценија. Код нас у Србији тај процес је нажалост много пута прекинут у последњих 100 година. Први пут прекинут је падом Краљевине, други пут падом комунизма и од тада је преузео једну веома чудну, неразумљиву и потпуно нетранспарентну форму која никако не изгледа да креће да се бави процесом стварања елите.  2000 године неко је то видео и кренуо да прекине, 2003 године тај покушај се завршио у неуспеху и она чудна, неразумљива и нетранспарентна атмосфера у којој нема темеља на основу кога елита може да се гради и у којој се они који се у њој налазе само боре за моћ и опстанак на моћи се учврстила у свом постојању.

Посебно ме љути то што сви они не схватају да мале државе у свету данас себи више не могу да приуште луксуз свеопште унутрашње борбе за моћ.

–    Мале државе у данашњем свету само и искључиво опстају ако издашно, константно и срдчано као једна целина сарађују са народом. Народом који тим креаторима даје значење, народом због кога ти креатори постоје, народом који те креаторе као једини може да претвори у елиту.

–    Велике, стабилне и старе европске државе имају у тој мери формиране елите да су те елите међусобно трансационално повезале и почеле да стварају и наднационалне заједнице – као што је Eвропска Унија. Ипак све те елите су свесне својих корена и своје основне лојалности према свом народу, свесни су је јер се према свом народу осећају одговорним!

Али као што народ није ништа без елите, тако и елита није ништа без народа. Ја сам у великој мери љут и наш народ, на њихов страх да се огласе, на њихову спремност да одустану. Само народ који је изгубљен, подељен и неутемељен у свом идентитету може да трпи стање у којој се елита према њему не осећа одговорним и то тако што се ни народ према елити не осећа одговорним. Сигурно се сећате оне: „Какав народ, таква држава“.

Све се дакле своди на једну просто-проширену реченицу. Ако креатори имају моћ нешто да промене, а народ зна шта треба да буде промењено онда је кључ комуникација. Та комуникација успоставиће и елиту и народ, истовремено код свих изазивајући велику лојалност према његовим циљевима.

Шта је дакле велико решење?

Решење је да направимо темељ народа чијим се припадницима дефинишемо који ћемо сви да прихватимо и на који ћемо сви да станемо. Тај темељ треба да буде чврст и непроменљив, црвена линија нашег идентита. Када то урадимо створили смо елиту, јер ћемо се у темељу већ сви сложити да само најбољи треба да раде најважније. После ћемо кроз политичку дискусију и изборе да зидамо кућу наше државе, где ће у сваком случају најбољи електричари радити електрику, најбоље архитекте план, најбољи зидари зидове а коју ћемо сви заједно унутра да уређујемо. Ако неко од споља крене да нам руши кућу па и сруши кућу, неће бити даље страшно јер је наш темељ несаломљив, јер је темељ наше државе у нашем народу који ће првом приликом опет кренути са зидањем нове куће!

А сетите се сад још онога што сам на почетку рекао за моју употребу речи српски. Јесте ли приметили како она у нашем језику вуку негативну конотацију за собом – што је заиста велики проблем. Зашто је проблем? Па ајмо рецимо уместо српско италијанско место или Енглеско место. Окренимо чак само „српски пројекат“ у „пројекат из Србије“ и видећемо већ колико је велика разлика. А јел знате зашто ја стално говорим српско и српски? Па зато што моје колеге широм света у државама у којима сам био од Кине, преко Европе до Америке константно то исто говоре. Да би ме они поштовали и удостојили равноправности у дискусији, моје поштовање према мом народу мора да буде исто толико ако не и веће него њихово према њиховом.

Данас се у академском делу Србије много прича о теорији Три Србије која почива на чланку професора Владимира Конечног и која прави разлику између прве традиционалне која је негативно настројена према Западу, друге које не интересује корење кога гази и које ће све дати за Запад и треће коју претежно види у младим школованим људима пре свега из дијаспоре који су свесни корења и поносни на њега али истовремено и позитивно настројени према свему што на Западу и било где у свету добро функционише, који су спремни да то науче и у Србији за њено добро примене. Ја разумем професора Конечног и његово виђење, али ја лично Три Србије видим само у историјском смислу. Први Србију су основали Стефан Немања и духовни Отац Свети Сава. Та Србија је трајала, али су је прекинули Турци. После много векова други пут  Србију су поново основали Карађорђе, Милош Обреновић и духовни Оци Вук Караџић и Доситеј Обрадовић. После дугог низа година ту Србију заменила је једна идеологија југословенизма која није успела да се одржи и која је нестала. Данас ми, сви заједно са пуно снаге и воље имамо шансу и историјску дужност да по Трећи пут створимо Србију. Јер ако ми то нећемо, нико то неће урадити уместо нас!!

Хвала – радујем се већ сада дискусији која следи јер имам готово спреман план како ми као српска дијаспора у овом процесу најоптималније можемо да учествујемо.