Трећи пут да створимо Србију… за трећи миленијум…

Милутин Станисављевић

оснивач Организације српских студената из иностранства

Говор на скупу дијаспоре 20. новембра у Нирнбергу:

Ово што ћу данас да Вам кажем говорим Вам као млади политички научник, теоретичар међународних односа и као студент философије коју тренутно изучавам. Али исто тако говорим Вам ово користећи се богатим искуством у сарадњи са државним органима наше земље, јер сам ја пре мало више од две године основао и потом водио Организацију Српских Студената у Иностранству у којој сам окупио преко 400 српских студената у иностранству и организовао мноштво пројеката – један од највећих овог лета „праксе за 46 чланова у 23 министарства Владе Републике Србије“.

Рећи ћу Вам пре свега шта је то мени као младом школованом Србину у иностранству потребно:

Немојте да Вас застраши или доведе на погрешне помисли то што често говорим Србин, реч за коју сам схватио да када се користи у српском језику започиње да има негативну конотацију.  Зашто је то тако рећи ћу Вам мало касније. Сада сам само на то хтео да Вам скренем пажњу да би Вас припремио на моје коришћење речи „српски“, која видећете већ увелико ту негативну конотацију вуче за собом.

Да се вратимо дакле на те ствари које су мени потребне:

1. Треба ми српско место које ће да прати мој развитак и школовање
2. Треба ми српско место где могу да добијем информације које ме интересују
3. Треба ми српско место на коме могу да се јавим за стипендију ако ми затреба
4. Треба ми српско место у коме ће људи препознати моје квалитете и умети да их употребе у патриотске сврхе на местима где оне могу да буду од користи.
5. Треба ми српско место коме ћу бити лојалан и које ће ми дати подршку у животу.

Само тако ја ћу сам постати спреман да једног дана наставим традицију тог српског места и осетим се спремним да му вратим и много више од онога што сам добио!

Другим речима треба мени треба држава Србија, коју ја имам и коју имају сви моји сународници и вршњаци у Србији, али која не функционише онако перфектно како би сви ми волели да она функционише. Зашто?

Зато што у нашој држави млади и школовани људи не могу да добију оно што желе;
Зато што у нашој држави наше критике и гласови не допиру где требају;
Зато што су у нашој држави креатори одвојени од нас, тј. они који могу да креирају оно што нам треба су одвојени од оних за које је потребно креирати;
И највише због тога што су креатори код нас несвесни да су они креатори само зато што ми постојимо – другим речима да су они креатори само зато што за нас треба да се креира!!

Мене чини изузетно љутим то што ми у Србији немамо формирану елиту већ само имамо моћнике у позицији да креирају који то нажалост не чине у довољној мери. Ти креатори нису само политичари, функционери, државници, професори, академици, специјалисте и уметници итд.– укратко људи на позицијама моћи – већ су и сви оне који се са њима друже, који за њих раде,и сви они који са њима имају контакт. Сви они због свог утицаја на креаторе учествују у креирању свега што је народу потребно. Таква група људи после дугог процеса током кога се стабилизује и сазрева, међусобно упознаје, ствара чврсте контакте, потом креће да се бави ониме што је елити најважније, креће да се бави интересима народа, његовом очувању и унапређењу. Сваки члан елите дакле почиње да воли тај народ и постаје спреман да се жртвује за исти. Тада сви чланови елите схвате да је у њиховом највећем интересу да најбољи, професионалци и специјалисти раде оно што најбоље умеју када је у питању држава или народ, тада престаје негативна селекција и лични интерес! Тада када схвате да су одговорни за свој народ, тада креатори постају елита!

Тај процес  у нормалним околностима траје деценија. Код нас у Србији тај процес је нажалост много пута прекинут у последњих 100 година. Први пут прекинут је падом Краљевине, други пут падом комунизма и од тада је преузео једну веома чудну, неразумљиву и потпуно нетранспарентну форму која никако не изгледа да креће да се бави процесом стварања елите.  2000 године неко је то видео и кренуо да прекине, 2003 године тај покушај се завршио у неуспеху и она чудна, неразумљива и нетранспарентна атмосфера у којој нема темеља на основу кога елита може да се гради и у којој се они који се у њој налазе само боре за моћ и опстанак на моћи се учврстила у свом постојању.

Посебно ме љути то што сви они не схватају да мале државе у свету данас себи више не могу да приуште луксуз свеопште унутрашње борбе за моћ.

–    Мале државе у данашњем свету само и искључиво опстају ако издашно, константно и срдчано као једна целина сарађују са народом. Народом који тим креаторима даје значење, народом због кога ти креатори постоје, народом који те креаторе као једини може да претвори у елиту.

–    Велике, стабилне и старе европске државе имају у тој мери формиране елите да су те елите међусобно трансационално повезале и почеле да стварају и наднационалне заједнице – као што је Eвропска Унија. Ипак све те елите су свесне својих корена и своје основне лојалности према свом народу, свесни су је јер се према свом народу осећају одговорним!

Али као што народ није ништа без елите, тако и елита није ништа без народа. Ја сам у великој мери љут и наш народ, на њихов страх да се огласе, на њихову спремност да одустану. Само народ који је изгубљен, подељен и неутемељен у свом идентитету може да трпи стање у којој се елита према њему не осећа одговорним и то тако што се ни народ према елити не осећа одговорним. Сигурно се сећате оне: „Какав народ, таква држава“.

Све се дакле своди на једну просто-проширену реченицу. Ако креатори имају моћ нешто да промене, а народ зна шта треба да буде промењено онда је кључ комуникација. Та комуникација успоставиће и елиту и народ, истовремено код свих изазивајући велику лојалност према његовим циљевима.

Шта је дакле велико решење?

Решење је да направимо темељ народа чијим се припадницима дефинишемо који ћемо сви да прихватимо и на који ћемо сви да станемо. Тај темељ треба да буде чврст и непроменљив, црвена линија нашег идентита. Када то урадимо створили смо елиту, јер ћемо се у темељу већ сви сложити да само најбољи треба да раде најважније. После ћемо кроз политичку дискусију и изборе да зидамо кућу наше државе, где ће у сваком случају најбољи електричари радити електрику, најбоље архитекте план, најбољи зидари зидове а коју ћемо сви заједно унутра да уређујемо. Ако неко од споља крене да нам руши кућу па и сруши кућу, неће бити даље страшно јер је наш темељ несаломљив, јер је темељ наше државе у нашем народу који ће првом приликом опет кренути са зидањем нове куће!

А сетите се сад још онога што сам на почетку рекао за моју употребу речи српски. Јесте ли приметили како она у нашем језику вуку негативну конотацију за собом – што је заиста велики проблем. Зашто је проблем? Па ајмо рецимо уместо српско италијанско место или Енглеско место. Окренимо чак само „српски пројекат“ у „пројекат из Србије“ и видећемо већ колико је велика разлика. А јел знате зашто ја стално говорим српско и српски? Па зато што моје колеге широм света у државама у којима сам био од Кине, преко Европе до Америке константно то исто говоре. Да би ме они поштовали и удостојили равноправности у дискусији, моје поштовање према мом народу мора да буде исто толико ако не и веће него њихово према њиховом.

Данас се у академском делу Србије много прича о теорији Три Србије која почива на чланку професора Владимира Конечног и која прави разлику између прве традиционалне која је негативно настројена према Западу, друге које не интересује корење кога гази и које ће све дати за Запад и треће коју претежно види у младим школованим људима пре свега из дијаспоре који су свесни корења и поносни на њега али истовремено и позитивно настројени према свему што на Западу и било где у свету добро функционише, који су спремни да то науче и у Србији за њено добро примене. Ја разумем професора Конечног и његово виђење, али ја лично Три Србије видим само у историјском смислу. Први Србију су основали Стефан Немања и духовни Отац Свети Сава. Та Србија је трајала, али су је прекинули Турци. После много векова други пут  Србију су поново основали Карађорђе, Милош Обреновић и духовни Оци Вук Караџић и Доситеј Обрадовић. После дугог низа година ту Србију заменила је једна идеологија југословенизма која није успела да се одржи и која је нестала. Данас ми, сви заједно са пуно снаге и воље имамо шансу и историјску дужност да по Трећи пут створимо Србију. Јер ако ми то нећемо, нико то неће урадити уместо нас!!

Хвала – радујем се већ сада дискусији која следи јер имам готово спреман план како ми као српска дијаспора у овом процесу најоптималније можемо да учествујемо.

6 Responses to Трећи пут да створимо Србију… за трећи миленијум…

  1. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 06. 12. 2010
    Press
    komentar dana

    Decenija

    Srpska tragedija je što nas isti scenario čeka bez obzira na to koja će od dve dominantne političke grupacije (oko DS-a ili oko SNS-a) biti na vlasti u sledećih deset godina. Tu izbori ne pomažu. Potrebno je nešto treće.

    Miloš Garić

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/143044/Decenija.html

    —————————————————–

    BEOGRAD 01. 12. 2010
    Press
    KOMENTAR DANA
    SVETOMIR MARJANOVIĆ

    Možda bismo izlaz iz ovog magarećeg kruga mogli da potražimo i na nekoj trećoj strani. U nekoj trećoj opciji koja je dovoljno hrabra i svesna da građanima objasni šta ih stvarno čeka, dovoljno poštena da ne krade mnogo, dovoljno mudra da promisli i zacrta put Srbije u narednih šest meseci, godinu, dve, tri pet, i dovoljno pametna da shvati svet oko sebe i iznutra promeni Srbiju.

    Ukoliko ne vidite takvu opciju, i neglasanje je poruka! Samo ne dajte da vas magarče!“

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/142453/Magar%C4%8Denje.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Милутин Станисављевић, оснивач Организације српских студената у иностранству (ОССИ)

    Мислим да је у описивању спремности наших студената да се ангажују сасвим довољно ако кажем да сам ја успео да за мање од две године без новца, без ичије подршке и без пуно времена окупим преко 600 колега широм света заинтересованих да на западни патриотски начин раде у корист своје државе и народа.

    Милутин Станисављевић је рођен 1986. у Београду, где је и живео до 7. разреда Гимназију је завршио у Штутгарту у Немачкој. Учествовао је у размени студената и тако провео једну годину у Сједињеним Америчким Државама, у средњој школи Лас Анимас у Колораду. Бачелор добио је из међународних односа и политичких наука (Bsc International Relations and Political Science) од Лондонског Универзитета, тачније Лондонске школе економије. За време студија боравио је у неколико различитих земаља на академским путовањима, а највише се задржао у Хонг Конгу (месец дана), у Шпанији (годину дана) и у Грчкој (две године). После добијеног бечелора 2010. године, у октобру исте године започео је своје мастер студије на којима се тренутно налази, овог пута из области философије у Немачкој на Фридрих-Александар Универзитету у Ерланген-Нирнбергу.

    Милутин је 2008. године је основао и током протекле две године институционализовао Организацију српских студената у иностранству (ОССИ). Прошле године организација је бројала преко 620 чланова и реализовала велики број пројеката самостално, али и у партнерству са државом (најзначајнији пројекат је био „Упознај Србију“ – праксе за 46 чланова организације у 23 министарства Владе Републике Србије) за шта је организација добила мноштво признања и награда.

    Ако би те неко питао да објасниш шта је ОССИ (Организација српских студената у инострантву) у 2 пасуса, шта би му написао?

    Написао бих му да је ОССИ организација која окупља велики број најбољих студената (bsc, msc, MA, phd, post-doc) широм света са свих континената и омогућава им да интердисциплинарно сарађују на патриотским и научним пројектима. ОССИ нема везе са политиком, већ једино и искључиво жели да ради на побољшању имиџа и функционисања државе Србије тамо где ОССИ-јевци то могу да помогну.

    Шта те подстакло да оснујеш ОССИ?

    Искрено речено – тада сам био у Мадриду на првој години студија и осећао сам се усамљено. То је био патриотски део моје свести који је имао жудњу да се испољи и да учествује у напретку народа и заједнице којој припадам, али који није нашао платформу на којој то заиста може. Тада сам одлучио да сам створим ту платформу и ОССИ је настао. После сам сазнао да је ОССИ већ једном давно постојао, па као немачки ђак који обожава традицију, линеарно сам повезао моју креацију са њеном историјском претходницом да бих потом створио јединствен ОССИ и дао му нов статут, нов начин функционисања, нову мисију и нов смисао.

    Каква су твоја искуства са нашим студентима у иностранству, колико су спремни да се ангажују око било какве врсте националног прегнућа?

    Људе који су изразито национални, исто тако и изразито активни други гледају као националисте. Ипак, оно што је важно рећи је да су они људи који су у другим земљама стручно, научно и безинтересно (и наравно на један ненасилан и неискључујући начин, што иде без да мора да буде речено) ангажовани у националном, или патриотском смислу имају велико поштовање од стране државе и сваку подршку коју она може да понуди. Од стране изразито десничарских удружења и организација које увек пате од једног веома искључујућег и ксенофобичног карактера и државе у свету се увек дистанцирају. Када државе и народи тако функционишу, дакле штите своје историјско благо, поштују искрене патриоте и желе све најбоље свом народу, онда такве државе имају и јак ефекат на своје госте из иностранства, тј. у овом случају наше студенте у иностранству. Мислим да је у описивању спремности наших студената да се ангажују сасвим довољно ако кажем да сам ја успео да за мање од две године без новца, без ичије подршке и без пуно времена окупим преко 600 колега широм света заинтересованих да на западни патриотски начин раде у корист своје државе и народа.

    Колико су млади из дијаспоре заинтересовани за дешавања у матици, постоји ли ту нека општа тенденција, или зависи од случаја до случаја?

    Све зависи од случаја до случаја, али ако сазнају да нешто није како треба и ако мисле да могу некако да помогну, да ће сигурно то желети. Када би се та њихова жеља институционализовала, тј. када би они могли да буду контактирани да помогну, када би њихова помоћ могла да користи, верујем да би већина била од огромне помоћи. Јер нико на то у дијаспори више не гледа као на помоћ, већ само као на учествовање. А немојте да се чудите што причам о акцији када ме питате о интересовању, јер морате да знате да су те две речи на западу одавно посталеистозначне. Ако је неко заинтересован, онда је и активан, тј. ради! Познато је да је ОССИ организовала волонтирање студената из дијаспоре у институцијама матице.

    Каква су твоја искуства, какво си, после тог искуства, стекао мишљење о нашим институцијама?

    Наше институције највише пате од тога што се у њима не налази довољно новца. Нажалост, живимо у свету у коме је новац јако битан и који је главни покретач и темељ свих акција. У држави има пуно стручних и изузетно искусних људи. Људи у МСП-у, у коме сам ја био су већином прошли кроз неколико различитих држава (СФРЈ, СРЈ, СЦГ и сада Србију) и били активни током неколико ратних година и бомбардовања… што значи да имају пуно вредних искустава и много тога што друге могу да науче. Улазак младе енергије уз велико поштовање према старом кадру, и један партнерски однос заснован на обостраном поштовању може да препороди нашу државу.

    Како оцењујеш омладину у Србији, у чему је њен потенцијал, шта јој замераш?

    Шта омладини може да се замери? Младим људима увек и свуда све мора да се прашта. Они уче и упознају живот. Они којима треба да се замери су стари људи! Ситуација у коју је Србија ушла током Милошевића, за време кога су синови који би се бавили криминалом и илегалним активностима и тако далеко више зарађивали од сиромашних поштених очева су оно што је уништило најважнију институцију једног народа – ПОРОДИЦУ. Изгубило се поштовање према старијем, створиле су се нове вредности, нов кодекс и ново размишљање. Данас се испаштају ефекти политике која је некад била вођена – а то је била политика да „народ слободно ради шта жели, јер у времену санкција и ембарга народ мора да се сналази да би преживео“. Што се тиче потенцијала, ту морам одмах и језгровито да кажем да је ОРГОМАН! У сарадњи са Министарством спољних послова тренутно спроводим пројекат у који укључујем и све заинтересоване колеге из Србије како би ми у иностранству, наши искусни чиновници из Министарства и наше колеге у земљи могли заједно да радимо у корист државе.

    После геј параде и две године последње ДОС-ове владе у Србији, како оцењујеш стање у матици, која су решења?

    Ок, прво геј парада. Изузетно је интересантно посматрати кроз историју како се од почетка прошлог века покренуо један талас опсесије према сексу. Може се рећи да је тај талас покренуо Алфред Кинси са својом философијом сведопуштајућег, отвореног секса према коме не треба имати сраман однос, јер је секс део људске природе, из које је проистекла жеља да збаце сва законска органичења на прељубу, бестијалност, хомосексуализам па и педофилију и инцест. Интересантно је да је једна студија показала да је Хју Хефнер док је студирао написао тезу у којој се дивио Кинсију, јер је по мом мишљењу Playboy и одиграо први значајан корак у данашњем свеобухватном односу са људском сексуалношћу, која је итекако другачија па чак и у парадоксалној вези са вековном црквеном владавином над западним делом света. После Playboy -а, који је имао итекако тежак старт покренут је и хомосексуални покрет од стране Хери Хеја који је такође био обожаватељ и читалац Кинсија. Ти покрети допринели су у светској јавности мејнстримизацији секса као таквог, што је наравно неке сфере секса, пре свега хомосексуализам због јачине геј лобија, извело у мејнстрим. Е сада, као неко ко је завршио политичке науке и међународне односе, ја могу да кажем да постоји један, сваком размишљајућем појединцу, јако користан сегмент у светском академском али и институционалном напретку – а то је сегмент везан за људе. Данас је свеопште прихваћено (и ово је важно, јер не кажем да се државе држе ових постулата, већ да је највећем броју људи на свету у глави усађено овакво размишљање) да сви људи треба да буду једнаки, слободни и солидарни. Е сад, како је форма владавине у свим деловима света држава, а како у највише држава па и Србији влада демократија (која каже да је народ=демос на власти=кратос), сви они мислећи и активни појединци схватиће да они могу да суделују у креирању постулата своје заједнице. Наравно, политика је коруптна – као и свуда у свету, држава не функционише савршено – као и свуда у свету, али барем народ у демократији на начин који жели има шансу да се изрази како му је воља и да тиме заправо прикаже своју вољу. Оно што је Србији потребно, и сада бих прешао преко тога да оцењујем извршавање дужности било које партије на власти, јесте да се народ активира и да ствари које жели избори, а оне које не жели на један ненасилан начин покаже да не жели. Политичари ће тога морати да се држе, јер ће се у противном други и нови људи политички активирати што политичарима на власти неће ићи у корист. Дакле, сви у акцију са вером у себе – и успех је на дуге стазе загарантован. Наравно, промене нису лаке и озбиљни пројекти дуго трају и могу да буду исцрпљујући, али пошто имамо и јако богато културно и историјско наслеђе, послужимо се овде са две наше српске пословице ко је кажу да се зна да: „нема леба без мотике“ и „без муке нема науке“.

    Да ли ОССИ планира неке нове активности и које су оне?

    Е, око тога већ треба да консултујете новог председника или одбор ОССИ-ја, јер као што многи знају или не знају, ја се у августу на скупштини ОССИ-ја која је била у Ректорату Београдског универзитета нисам поново кандидовао за председника, управо да би створио институцију од ОССИ-ја, која ће појединцима наметнути одговорности према институцији и поштовању њених правила. ОССИ је демократска организација, која припада и мора да буде одговорна свим члановима, али исто тако то значи да власт не могу и не смеју да имају увек исти људи. На тај начин они ће временом научити да се одвоје од моћи, за коју многи од нас знају да изузетно квари људе, али ће научити и да оне који су на функцији сматрају одговорним и не дозволе им да прођу некажњени ако негде погреше, јер то је срж и смисао демократије.

    Разговор водио: Никола Маринковић

    http://www.dverisrpske.com/tekst/1876094

  3. […] Трећи пут да створимо Србију… за трећи миленијум… […]

  4. […] Трећи пут да створимо Србију… за трећи миленијум… […]

  5. […] Трећи пут да створимо Србију… за трећи миленијум… […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: