Дестаљинизација и рехристијанизација

.
Аутор: Сергеј Худиев

Заседање председничког Савета за људска права, планирано за јануар 2011. године ће, како се очекује, размотрити питање дестаљинизације друштвене свести. Ти планови су већ изазвали дискусију у друштву. Једни поздрављај такву намеру, друго се ватрено залажу за свог „вољеног друга и учитеља“. Трећи се брину да ће то, у целини исправна намера остваривати неприкладним средствима.

Дестаљинизација и рехристијанизација(1)

Шта је „стаљинизација“ и како ју је могуће превазићи? Важно је схватити да она представља појаву са којом се треба борити. Треба напоменути – како је то већ запазио о. Всеволод Чаплин – да је правилније говорити не о дестаљинизацији, већ о дебољшевизацији друштвене свести. Џугашвили није искочио попут шибице из кутије, већ је био законити наследник Лењиновог дела. Мислити да се Лењин борио за народну срећу, а да се затим појавио злобни Стаљин и све упропастио, могуће је само уз потпуно незнање историје своје земље. Бољшевизам је од самог почетка освојио власт безаконим насиљем и одржавао се на њој суровим терором. Да је Џугашвили 1924. године пао под трамвај (или био убијен) човек који би стао на његово место – Троцки или можда неко други – понашао би се исто тако. Постоји унутрашња логика безакоња и тираније – или ће вођа уништити све који би макар теоретски могли да угрозе његову власт или ће сам бити уништен од другог кандидата за лидера. Систем ће неизбежно изнети на врх управо човека који је у највећем степену лишен свих остатака људскости, који је у стању да са лакоћом изда и убије било кога – од случајних људи који му никакво зло нису нанели, па до старих другова.

У чему је узрок тога? Бољшевизам би се могао дефинисати као „култ великог пројекта“ – претпостављало се да је светла будућност која ће настати победом комунизма толико лепа да је ради ње могуће стварати кошмарну садашњост.

Макар Нагуљнов, позитивни лик познатог совјетског романа „Поднятая Целина” показује бољшевистички однос према људима потпуно отворено:

„Гад!“, уздахнуо је шапатом, стиснувши песнице, „како служиш револуцији? Жали-и-иш? Да, … хиљаде дека, деце, бака… Реци ми да их треба све под нож… Због револуције… Ја ћу их из митраљеза.. све ћу их покосити!“

Ако је потребно „због револуције“, онда се без мере могу убијати невини и незаштићени људи. Дестаљинизација, или тачније, дебољшевизација – друштвене свести би се састојала у признавању моралне чињенице да је немогуће убијати невине људе. Никаква достигнућа, никакви фантастични цитати о ралима и атомској бомби не оправдавају безакона убиства.

Стаљинова фигура и даље влада одређеном популарношћу. Зашто? На које људске захтеве одговара, које жице дотиче? То је у многоме загонетка, али се можда треба присетити да се нето слично догађа и у мањим димензијама. Можемо се присетити лидера култа „Народни храм“ Џима Џонса који је наговорио око хиљаду својих следбеника да са њим крену у џунгле Гвајане да би тамо изградио идеално друштво. Изградња светле будућности у једном таквом логору завршила се трагично – 18. новембра 1978. године Џонс је што наговорио, што принудио своје следбенике да изврше масовно самоубиство. Тачније је рећи да је принудио јер је у то време Џонс већ имао наоружану заштиту, тако да су људи који су одбили да попију отров просто стрељани. Само је неколицина чланова култа успела да побегне и преживи. Како то често бива са психопатама, Џонс је спојио тешко безумље са великим организационим способностима: надахнути и покренути људе, створити прави мали градић у џунгли – за све ово потребан је изузетни дар руководиоца. Међутим, шта је подстакло људе да одбаце све и крену за њим на ударничке радове у џунглу? Како уопште чланови култа чувају беспоговорно поверење и преданост лидеру, који их искоришћава финансијски, физички и, неретко, сексуално, који само што на челу себи није написао „ја сам опасни психопата, бежите од мене, док сте живи?“ Колика жеља треба да постоји да би толико лишавала људе здравог разума?

То је жеља, жеђ да се води смислени живот, живот у коме постоји значајан циљ. Жеђ за општењем са другим људима и припадању нечему што даје смисао и вредност постојању. Штавише, то је жеђ вере – када човек жели да повери свој живот у потпуности и без остатка и поверава је некој псеудо-божанској фигури попут Џима Џонса, Шоко Асахаре или, да наставимо – Јосифа Џугашвилија Стаљина.

Стаљин испуњава празнину у људским душама, даје људима осећање припадања нечем великом – временима када смо били јаки и када су нас се сви бојали. То јест, не нас, већ државе која је заступала наше име. У таквој ситуацији стрпљиво објашњавање људима ко је Јосиф Џугашвили стварно је неопходно, али није довољно. Исто као што није довољно отварати очи следбеницима једног или другог гуру, говорећи им о његовом моралном лику. Верни следбеници ће мислити да силе зла клевећу њиховог наставника. Сама клевета ће им доказивати да се налазе на правилној страни. Људима је страшно да изгубе циљ, смисао и осећање припадности. Зато могу да створе најчудније системе самообмане, само да то избегну. Стаљин је предмет тако јаке вере да њу не може поколебати ништа. Ни доказане чињенице масовних убистава невиних људи о којима Стаљин није могао да не зна, ни чудна околност да су у његово време совјетски људи, ако се верује званичним изворима, показивали неку запрепашћују, свепрождирућу склоност ка издаји. Добивши неку дужност јурили би да се пријаве, а кандидата за антисовјетске заверенике и стране шпијуне је стално било – они су касније разоткривени као издајници и непријатељи народа. Свему се налази оправдање, вера у несхватљиву мудрост Вође се не колеба ничим. Постоји ли средство за заштиту од лажне вере и посвећености? Такво средство може бити само једно – истинита вера. Створени смо да би поверили наш живот у потпуности и без остатка, нашли вечни дом – нашли га у Господу нашем Исусу Христу. Тешко да је могуће спровести успешну дестаљинизацију, ничим не испуњавајући створену празнину. Успешна дестаљинизација може бити повезана само са оним што је Свјатејши патријарх Кирил у једној од својих беседа назвао „рехристијанизацијом“.

Ми имамо Христа, истинитог Бога нашег. Имамо и отаџбину, хиљадугодишњу православну Русију. Нисмо сироти, нисмо туђини и придошлице. Наша Отаџбина није Стаљин, Берија и Јежов. Наша Отаџбина су преподобни Сергије Радоњешки и Серафим Саровски, свети Александар Невски и Димитрије Донски, Достојевски и Рахмањинов. Наша Отаџбина је земља са великом и древном хришћанском културом, која са правом заузима своје место међу културним европским нацијама.

Дестаљинизација треба да означава поновно успостављање нашег духовног, културног и националног идентитета. То је хришћански, православни идентитет. Немогуће је обратити се од идола у празнину. Од идола се може обратити само Богу Живоме.

(1) Мислимо да је потпуно исправно реч „дестаљинизација“ заменити речју „детитоизација“, јер је Тито исто толико „добра“ учинио Србији као и Стаљин Русији – прим.прев.

Извор:http://www.radonezh.ru/analytic/13491.html

светосавлје

http://svetosavlje.org/index.php

© 2010 Двери српске

11 Responses to Дестаљинизација и рехристијанизација

  1. Varagić Nikola каже:

    Хана Арент:

    Модерни антисемитизам и опадање национализма

    За многе је још увек то несрећна случајност што се нацистичка идеологија концентрисала око антисемитизма и што је нацистичка полиција, доследно и бескомпромисно, циљала на прогањање и коначно на истребљење Јевреја. Тек је ужас коначне катастрофе, а још више бескућништво и искорењеност преживелих, избацио у први план „јеврејско питање“ у нашем свакодневном политичком животу.

    Сасвим је разумљиво то што нацистичке пароле нико није узимао озбиљно. То је аспект савремене историје који највише иритира и баца у забуну: да од свих великих нерешених питања овог века баш овај наизглед мали и неважан јеврејски проблем има сумњиву част да је целу паклену машину ставио у погон. Таква неслагања узрока и последице вређају наш здрав разум, да не говоримо о историчаревом осећању за равнотежу и хармонију. У поређењу са самим догађајима, сва објашњења антисемитизма као да су непромишљено и вратоломно изведена да би прикрила проблем који тако озбиљно угрожава наше осећање пропорције и наду у душевно здравље.

    Једно од ових брзоплетих објашњења је изједначавање антисемитизма са необузданим национализмом и његовим ксенофобичним изливима. На жалост, чињеница је да је модерни антисемитизам пропорционално растао са опадањем традиционалног национализма и да је достигао свој климакс тачно у моменту када се распао европски систем националних држава и његов драгоцени баланс моћи.

    Схватило се већ да нацисти нису били једноставно националисти. Њихова националистичка пропаганда била је уперена на сапутнике, а не на убеђене чланове; овим другима, напротив, никада није било дозвољено да изгубе из вида доследно наднационалан приступ политици. Нацистички „национализам“ има више заједничких аспекта са скорашњом националистичком пропагандом у Совјетском Савезу, која такође служи да потхрани предрасуде у масама.

    Не само нацизам, него и педесет година антисемитске историје говори против изједначавања антисемитизма са национализмом. Прве антисемитске партије у последњим деценијама деветнаестог века биле су међу првима које су се интернационално удружиле. Од самог почетка оне су сазивале интернационалне конгресе и бавиле се координацијом интернационалних или, у најмању руку, интеревропских активности.

    Главни трендови, као што је поклапање опадања моћи националних држава са порастом антисемитизма, тешко да ће се икад ваљано објаснити само једним разлогом или једним узроком. Историчар се у највећем броју таквих случајева суочава са веома сложеном историјском ситуацијом где скоро да има слободу да изолује један чинилац као „дух времена“, а то значи да нешто губи.

    Антисемитизам је достигао врхунац када су Јевреји истовремено изгубили своје јавне функције и утицај и остали без ичега, само са богатством. Кад је Хитлер дошао на власт, немачке банке биле су скоро потпуно Judenrein (а баш ту су Јевреји држали кључне позиције током више од сто година), а немачка јеврејска заједница у целини, после дугог постојаног јачања друштвеног положаја и броја, тако је брзо слабила да су статистичари предвидели њен нестанак за неколико деценија.

    Исто је било у скоро свим западноевропским земљама. Драјфусова афера није експлодирала под Другим царством, када су напредак и утицај француске јеврејске заједнице били велики, већ у Трећој републици, када су Јевреји имали све али су нестали са значајних положаја (иако не и са политичке сцене). Аустријски антисемитизам није постао насилан за владавине Метерниха и Фрање Јосифа, већ у поратној аустријској републици, када је било савршено јасно да вероватно ниједна друга група није претрпела толики губитак утицаја и престижа нестанком Хабсбуршке монархије.

    Вечни антисемитизам

    Рађање и пораст модерног антисемитизма било је пропраћено и спојено са јеврејском асимилацијом, секуларизацијом и одумирањем старих религијских и духовних вредности јудаизма. Догодило се заправо да су велики делови јеврејског народа у исто време били угрожени физичким изумирањем споља и распадањем изнутра. У тој ситуацији Јевреји, забринути за опстанак свог народа, бацали би се са чудним, очајничким, погрешним тумачењем, на утешну идеју да би антисемитизам, ипак, могао бити одлично средство за очување заједнице овог народа, тако да би тврдња о вечном антисемитизму чак садржала вечну гаранцију за постојање Јевреја.

    Хана Арент

    (одломак из текста часопис Двери српске број 45)

    ДВЕРИ О НАЦИЗМУ

    Часопис Двери српске можете поручити путем телефона редакције у Београду 011 / 2687 897 или мејл контакта distribucija@dverisrpske.com

    а можете га пронаћи и на следћим продајним местима:

    http://www.dverisrpske.com/casopis.php?b=1792153

    ПОГЛЕДАЈТЕ НАШЕ ИЗДАВАШТВО!

    http://www.dverisrpske.com/casopis/4

    Информативна служба Српског сабора Двери

  2. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 29. 12. 2010

    Press

    Dačić: Sve stranke urgirale da se Mihalj Kertes oslobodi!

    Zamenik premijera Srbije i predsednik SPS-a Ivica Dačić, povodom presude Mihalju Kertesu, koji je osuđen na osam godina zatvora zbog iznošenja para na Kipar i finansiranja SPS-a, kaže za Press da su gotovo sve stranke u Srbiji urgirale da se Kertes oslobodi!

  3. […] Дестаљинизација и рехристијанизација […]

  4. […] Дестаљинизација и рехристијанизација […]

  5. […] хришћанство враћа у Русију и остале словенске државе (Дестаљинизација и рехристијанизација). И Русију и САД и Србију чекају избори наредне године. […]

  6. […] Дестаљинизација и рехристијанизација  […]

  7. […] Дестаљинизација и рехристијанизација […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: