О српским револуционарима и реакционарима

Упућено српским револуционарима и реакционарима из 1945. и 1948. и 1968. и 1985. и 1989. и 1991. и 1997. и 2000. и 2004. и 2008. и 2011. године.

Значи, скоро свим припадницима елите који се питају и одлучују у овој држави у последњих пола века: политичарима, академицима, свештенству, уметницима, официрима, интелектуалцима и народним певачицама.  Многи од њих су чак и читали ову књигу (чак и Ничеа!).

Из ових редова можете спознати зашто је Србија црна рупа Европе, зашто су Срби најзаосталија европска нација, зашто нису завршени коридори, зашто је Београд постао блокиран град, зашто су затворени музеји, зашто је уништена индустрија, зашто паметна деца одлазе а школују се деца да буду глупа, зашто је природно да заједно у славу идолопоклонства и народњаштва увек имамо на некој бини у неко време председника државе или председника владе са неком народном певачицом, у наше доба, певачицу са неким силиконским пуњењем. И зашто народ то воли, зашто је Фарма тако популарна…

После века великих трагедија са доста погинулих и расељених Срба, од оних који су владали Србијом у последњих пола века не може да се сакупи ни једна чета за одбрану своје отаџбине. Зато Србин више не иде у војнике. Упоредите једног генерала Недића или генерала Мишића и њихову борбу у првој половини 20. века и данашњег министра одбране и начелника генералштаба Војске Србије, или једног Илију Гарашанина и данашњег министра унутрашњих послова и потпредседника владе и све ће вам бити јасно.

Ово је ваша истина.

Ово је наша истина.

Ово је будућност српског народа.

“ФИЛОСОФИЈА НЕЈЕДНАКОСТИ“

Николај Берђајев

Октоих, Подгорица, 2001.

Писмо прво

О револуцији

Револуција је казна упућена одозго због грехова прошлости; она је кобна последица старог зла… Револуција је крај старог живота а не и почетак новог живота, она је плата за дуготрајн пут. У револуцији се искупљују греси прошлости. Револуција увек говори о томе да они који су имали власт нису извршили своју мисију. И осуда дрштвених слојева – оних пре револуције – је у томе и због тога што су они довели до револуције, што су је омогућили… До револуције не доводе стваралачки, творачки процеси већ процеси труљења и разарања.

У револуцији нема и не може бити слободе; револуција је увек непријатељски расположена према духу слободе.

Ви, бољшевици, максималисти, анархисти и слични – ви сте најпасивнији људи, ви сте духовно инертни, неспособни сте да се одупрете стихијама, неспособни за духован напор, ви сте у власти енергија које се налазе изван вас. Ви сте медијуми безличних стихија, у вама проговарају туђи гласови и у тим се гласовима не могу разабрати људски гласови; ту се само чује шум и бука елементарних природних стихија. Узалуд ви, људи револуције, мислите да сте нове душе, да се у вама рађа нови човек.

Ви сте људи у потпуности лишени стваралачког духа, ви сте огађени од тога, ви мрзите и уништавате стваралаштво. Јер стваралаштво је уистину аристократично, оно је дело најбољих, оно не подноси власт најгорих, власт гомиле којој ви служите.

Ствараштво не подноси једнакост, оно захтева неједнакост, узвишеност, оно не допушта да се осврћемо на суседе да их не превазиђемо.

Кретање револуције увек уништава само себе; оно не води новом животу. То није кретање ка дубини; то је кретање по површини површности. И с површине се распрушује као прашина.

Почетак унутрашњег кретања, почетак стваралаштва и духовног удубљивања означава крај револуције и почетак реакције.

Идеологија револуције полази од спољашњег и материјалног и тиме све и одређује – а не од оног унутрашњег и духовног.

Маркс никада није био револуционар духа. Ниче је био револуционар духа. И Достојевски је био револуционар духа.

Са вама су били само људи другог или трећег реда; ни једна се генијална мисао није родила међу вама, није од вас потекла, из вашег бездарног сивила духа. Ви – људи револуције – ви сте духовне средине и осредњости, људи осредњих, сивих, популарних идеја-мисли. И ваш је бес – бес масовног сивила које завиди свакој величини, свакој слави и свакој генијалности.

Револуција духа настаје из дубоке унутрашње реакције на ваше револуције, насупрот вашој негацији духа сваке врсте.

Све су се револуције завршиле реакцијама. У смењивању револуција и реакција опажа се некакав магичан круг.

И ви, људи чисте реакције, нисте способни да се уздигнете изнад површинских кретања улево и удесно, изнад супротности револуције и реакције, ви сте такође неспособни да видите пунију истину, ону удаљенију истину.

За вас је реакција застој или кретање назад; повратак оном што је било пре револуције. То није истина.

Реакција може бити и стваралачка, у њој може бити истинског унутрашњег кретања ка новом животу, ка новим вредностима; никада се реакцијама не враћамо само старом животу.

У свакој духовној реакцији на реакцији на револуцију открива се нешто ново, непознато староме свету; рађају се творачке помисли. Рађа се нешто треће, другачије од онога што је било у револуцији и онога што је било пре револуције. У трећем се открива нешто ново, чега није било.

Револуционарна идеологија не може бити дубока, она не познаје дрвевне изворе; она је осуђена да буде површна. У идеологији револуције без дубине је таква рационалистичка негација зла; без дубине је и такав оптимистички поглед на будућност.

И западњаци и словенофили нису могли да схвате тајну руске душе. Да би се схватила та тајна треба бити нешто треће, треба се уздићи изнад супростављености двају начела, источног и западног, двеју свести, словенофилске и западњачке, треба познавати Исток али не по нејасним преживљавањима источне стихије и Запад али не по површној западњачкој свести. Дубина сазнања се рађа у налажењу излаза, у нечем трећем, излаза из двеју противуречности.

У скривеним недрима Русије, у души руског народа није дошло до унутрашњег-интимног брака, до брачног сједињења мушког и женског начела, није остварен андрогени лик. Мушко дух се није органски спојио са женском душом Русије, није изнутра овладао народном стихијом. Руска је земља пак остајала женска, она је била невеста, и једнако је чекала женика са стране. Она се давала многим мужевима који су долазили са стране али ништа није бивало од истинског брака. У Русији је постојала неоформљена структура друштвених класа и сталежа, искључиво се следило бирократско начело, а то је недостатак мушкости у народу, мушког чина и активности.

Руски народ је имао другачије религиозно васпитање него народи Запада. Православна црква је руском народу омогућила да подноси своју тешку историјску судбину. Али православно религиозно васпитање није пружало оно прекаљивање личности, ону самодисциплину душе и културе душе какве је на Западу пружало католичко религиозно васпитање, а на свој начин и протестантско. Кристализација католицизма је крепила душу, али је она и затварала бескрајне, огромне перспективе, чинила ју је неосетљивом за мистичне токове. Западно религиозно васпитање је након отпадања од вере остављало чврсту базу у виду норми културе, врлина цивилизације. Након отпадања од вере душа руског човека потпада под власт нихилизма.

Русије је била непросвећено сељачко царство на челу са царем. Цар је спречавао атомизацију Русије, он је обуздавао анархију. Цар је штитио културни сој од навале гомиле, народа којем није била потребна висока култура. Када је из ње испала мушка идеја цара која је била фактор дисциплине, женска и пасивна руска душа се изложила разлагању. Православље је током много векова васпитавало руски народ у духу религиозне покорности цару. Православље није васпитавало самоиницијативу и самодисциплину код народа. Ето у чему је један од разлога наше трагедије.

Сазрела национална самосвест народа је заправо тајанствено сједињење – у тој самосвести – мушког и женског начела, мушког духа и женске духовне стихије.

Руско народњаштво, које је у разним видовима увек владало умовима и срцима Руса, увек је стајало на путу наше зреле националне самосвести. Ми смо имали конзеравтивно, револуционарно, религиозно и материјалистичко народњаштво. Али оно је увек означавало капитулцију нашег културног слоја који је позван да доноси светлост у тами, то је била капитулација пред огромном масом непросвећеног сељачког царства; народњаштво је увек било израз руске заосталости, руске екстензивности, увек је означавало недостатак духовне мушкости. Народњачка свест је доводила до идолопоклонства пред народом као емпиријском чињеницом, као квантитативном масом; оно је одувек духовни живот потчињавало друштвеној материјалној средини, увек је гушило, стваралачко лично начело, утапало је личност у колектив.

Тако сте остварили давнашње народњачке снове о деобама, о општој једнакости, тако сте бацили руску културу у мрачни бездан. Будући нараштаји рускога народа неће вам опростити злочине ваше.

Ви хоћете и свет да претворите у индустријску асоцијацију, да читаво људско друштво буде друштво потрошача. Ваш животни идеал је – животињски идеал.

С руским колективизмом је у вези инегативни однос према праву, мешање права и морала. Али негација права, која је код Руса присутна и на левици и на десници, јесте негација личности, њено поробљавање од стране колектива.

Руска револуција је пропаст многих, баш мноих, руских илузија – илузија народњачких, социјалистичких, анархистичких, толстојевских, словенофилских, теократских, империјалистичких и  других.

Милост Божја не силази на оне који је траже из утилитарних побуда, због потребе за самоодржањем. Требало је раније помишљати на Бога и размишљати о духовним основама живота. Још до недавно ви сте мислили да народ може постојати без духовних основа, без вере у виши божански смисао живота, без светиња; да су за живот народа довољне материјалне основе и рационалистичка просвећеност.

Неопходна је свест да је дошло до грознога краха, не само спољашњег већ и унутрашњег, да је разобличена лаж онога духа коме сте ви служили скоро један век.

Превише је било лажног у вашој свести и вашој усмерености. Лажан је био ваш однос према држави, нацији, привреном животу и развоју индустрије. Лажан је био ваш интелектуални морални став, ваш нихилизам спојен с нихилизмом и ваш утилитаризам. Лажан је био ваш однос према лепоти и ваше прогањање лепоте, лажна је била ваша одбојност према сазнању, ваша равнодушност према истини коју сте увек подвргавали утилитарним проценама.

Закон ентропије који доводи до смрти васељене путем равномерног распоређивања топлоте, делује кроз вас и у друштвеној сфери.

И када буде наступио час стваралаштва, ера истинског препорода, ви ћете бити одстрањени као нешто непотребно, као духовни лешеви.

Данас треба имати своју идеју. Наступа сада страшно време одговорности. И само ватреније и дубље идеје могу савладати таму која нас опседа. Морају се јавити нове душе; нови дух мора сићи на несрећну, напаћену нашу домовину која страда.

Наступило је време здравог социјалног песимизма, племенитијег, сложенијег и префињенијег него што је био оптимизам тупоумних социјалних фанатика.

Тежња ка апстрактном друштвеном савршенству је зла, безбожна тежња. Експерименти остварења земаљског раја увек су доводили до пакла на земљи, до зла, мржње, узајамног истребљивања, до крви, насиља и оргија.

Човек нема права да буде наиван и сањар у друштвеном животу; не сме да пушта на вољу својој сентименталности. Он треба да буде одговоран муж, треба да види зло и грех, треба да научи да разликује духове. Будите мужевни. Руски народ треба да изврши закон, закон културе, државности, закон релативног земаљског постојања. Руски народ мора да прође кроз сурову дисциплину рада.

Увек ће постојати супротност између већине и мањине, између духовних врхунаца и материјалног дна живота. И остаје вечна истина о аристократији духа, древна истина човечанства, коју не могу срушити никакве револуције.

Писмо треће

О држави

Власт има онтолошку основу и она се пружа до праизвора свега што поседује онтолошку реалност; онтологија власти потиче од Бога.

В. Соловјев је добро казао да држава не постоји зато да би земаљски живот претворила у рај већ зато да би спречила да се он коначно не претвори у пакао.

Нема државе и нема власти док постоје неиздиференцираности, хаотичне мешавине стихија и маса; у њима све тоне, ништа се не усмерава и не остварује се као неки циљ. Усмеравајућа власт, која остварује циљеве, родила се управо онога дана када се јавила неједнакост, када је дошло до расчлањивања, диференцијације, када су се издвојили квалитативни елементи.

У томе је ваша грешка, порекло власти је монархистичко а не демократско, власт је настала из поштовања хероја.

Свако ограничавање претензија државе и свака афирмација права човека има свој извор у хришћанској Цркви и хришћанском откровењу о човеку који је син Божји. То су људи нашег времена заборавили.

Држава и Црква не могу бити коначно ни сједињене ни коначно одвојене – оне се налазе у антиномичном међудејству, оне и помажу и противе се једна другој. Хришћанство оправдава и посвећује државу, али у строгом смислу речи “хришћанска држава“ је немогућа. Држава није откровење хришћанске љубави и милости и људскога братства у Духу. Држава је поредак, природан ред, а не поредак из милости. Однос државе и хуманизма је веома сложен. У држави не делује само божанско начело, већ и хуманистичко начело, чисто људско начело.

Писмо четврто

О нацији

У биолошкој основи историјских народа нема чисте крви и чистих раса; формирање историјског народа-нације резултат је компликованог узајамног  деловања и мешања раса. Националност је управо тај сложени, хијерархијски ступањ у којем је највише усредсређена изоштреност историјске судбине.

Држава није карактеристика која одређује биће нације, али свака нација тежи да створи своју државу, да је учврсти и ојача. То је здрав инстикт нације.

Могућа су два типа национализма. Национализам може бити идеализација стихијских својстава народа, самозадовољство народа, он може бити опијен тим својствима и у том случају он не допушта никакву критику или самокритику. Али постоји и други тип национализма – то је стваралачки национализам. Тај тип националне свести не само да допушта већ и захтева самокритику, он позива на самокритику и преваспитавање у име националног живота.

Писмо шесто

О аристократији

Аристократска идеја захтева владавину најбољих, а демократија формалну владавину свих.

Могућ је само природни урођени аристократизам, онај који је од Бога. Мисија праве аристократије није само у томе да се уздигнемо до недостижних, виших стања колико у томе да се спустимо до нижих стања. Истинска аристократија може служити другом, човеку и свету, јер није обузета сопственим истицањем, она по себи стоји довољно високо.

Представници историјске аристократије могу бити много ниже у духовном смислу и највиши представници духовне аристократије не морају потицати, обично и не потичу, из аристократских слојева.

На свету вечно живе и делују две врсте аристократија – егзотерична и езотерична.

Писмо једанаесто

О рату

На овом свету живот је борба. Рат не може бити само добро или само зло, у њему има и великог добра и великог зла. Рат је дете греха и искупљење греха, рат говори о трагици живота у овом свету, о немогућности да се у њему све уреди, о немогућности мира и безграничне добробити и благостања.

Зло не треба тражити у рату већ у периоду који му претходи у најмирнијим, гледано споља, временима. У тим мирним вемененима врше се духовна убиства, скупљају се зло и мржња; у рату се жртвом искупљује почињено зло.

Хришћанска апокалиптична пророчанства нам не говоре да на крају свега рата неће бити – да ће бити мира и благостања. Напротив, та нам пророчанства говоре да ће на крају бити страшних ратова. Апокалиптично осећање историје је супротно вечном миру. Све утопије земаљског раја, мира и благостања на земљи, разбијају се нa апокалипси. Апокалиптично осећање историје је трагично осећање, оно нас учи суровој истини да у свету нараста не само добро већ и зло, и да је најстрашнија борба тек пред нама.

Николай Александрович Бердяев; 18. mart 1874. – 24. mart 1948.

 


Advertisements

32 Responses to О српским револуционарима и реакционарима

  1. Varagić Nikola каже:

    · Dolazi japanski arhitekta u Beograd, a kolega domaćin pokazuje hotel Hajat.

    – Ovo smo napravili za pet godina – reče beogradski arhitekta. Japanac mu reče: – Pa dobro, ali mi to pravimo za dve godine. Zatim mu Beograđanin pokaza Interkontinental i reče:

    – E, a ovo smo napravili za nepune tri godine. – Nije loše, ali mi to izgradimo za nepunih godinu dana. Stignu oni tako do Hrama Svetog Save, pa Japanac upita:

    – A koliko vam je vremena trebalo za ovo? – Nemam pojma, ovo jutros nije bilo tu.

    ХРАМ СВЕТОГ САВЕ. Почетак градње – 1936. године

  2. Varagić Nikola каже:

    Skadar na Bojani?

    PISMA

    28.12.2010.

    Razumeo sam – pre izbora za potpredsednike Demokratske stranke, nije bilo umesno da se pismo o mostu na Adi Ciganliji objavi…

    Izbori su prošli… Nadam se da ćete ga sada objaviti…

    Beograd će se zadužiti za još 90 miliona evra (Danas 12.11.2010). Kredit je za izgradnju drumsko-tramvajskog mosta na Adi Ciganliji sa pristupnim saobraćajnicama – deo Unutrašnjeg magistralnog poluprstena (UMP). Sa prethodnim zaduženjima dug će biti 290 miliona evra. Konsultant za strana ulaganja Mahmud Busatlija kaže da se na ovih 290 mora dodati još 120 miliona evra za kamate i troškove finansiranja kredita. Kada se tome doda nadoknada za građevinsko zemljište, koštaće to Beograđane čak – pola milijarde evra! – toliko koštaju građevinski radovi 16,4 km prve etape metro-sistema, uključujući i drumski metro-most na poziciji Nemanjine ulice.

    Da li je ova kolosalna investicija – opravdana? Da li je milionskom Beogradu potrebniji UMP ili metro-sistem, tramvajski ili metro most? Šta će Beograđani, osim dve stotine metara visokog stub-simbola, dobiti za pola milijarde evra? Da li će se izgradnjom UMP-a skratiti „srednje vremena putovanja“? – danas je 58 minuta – zbog toga Beograđani „gube“ milion sati dnevno u saobraćajnim kolapsima!

    Odgovor na ova pitanja moguće je dati jedino – vrednovanjem troškova i dobiti. A za vrednovanje – potrebno je prethodno znati za urbanističke konstante definisane u Evropi pre pedeset godina: – da se prevoz ljudi u milionskom gradu trajno rešava – isključivo izgradnjom nezavisnih šinskih sistema koji će obezbediti srednje vreme putovanja do 30 minuta za 80 odsto stanovnika; – da se nijedan dolar ne sme potrošiti u izgradnju novih gradskih magistrala, dok se ne izgradi 15 do 25 km metro-sistema – jer će se umesto uskih zagušenih ulica dobiti široke zagušene ulice.

    Potrebno je znati – da je Skupština grada 16 godina (1967-1982) finansirala izradu planske i projektne dokumentacije evropskog Beograda sa metro-sistemom; – da su projekti prve etape (16,4 km metro linija; 18 metro stanica; 1,2 milijarde evra; osam godina izgradnje) po nalogu gradonačelnika Zorana Đinđića – ažurirani (1997-2000); – da je projekat drumskog metro-mosta na poziciji Nemanjine ulice revidiran, obalni stubovi mosta obeleženi na terenu; – da je bombardovanje 1999. sprečilo izgradnju mosta.

    Potrebno je znati – da se predsednik IO grada (2000-2004), umesto evropskog Beograda sa metro-sistemom odlučio – za palanački automobilsko-tramvajski Beograd iz vremena samoupravljanja (!?); – za ulični tramvaj: Ustanička – Tvornička. Akademija arhitekture je upozorila gradske čelnike (osam pisama 2004-2008) – da se izgradnjom mosta „srednje vreme putovanja“ u gradu ni za sekund neće smanjiti (nastaviće i dalje da raste), da će Beograđani, pored dva zagušena mosta dobiti i treći zagušeni most na Savi – da je drumski metro-most – apsolutni prioritet Beograda – jer znači i početak izgradnje metro-linije Gardoš – Vukov spomenik. Nažalost, gradski čelnici su ignorisali ova upozorenja!?

    Arhitekta Branislav Jovin, član Akademije arhitekture Srbije

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/skadar_na_bojani_.46.html?news_id=206742

  3. Varagić Nikola каже:

    MIŠA ĐURKOVIĆ:

    ZAŠTO PIŠEM I ŠTA DA SE RADI ILI KRATAK VODIČ ZA ŽIVOT POD OKUPACIJOM

    utorak, 28 decembar 2010.

    Poslednjih par meseci doneli su veliku dinamiku u Srbiji, koja se nije toliko ogledala u nekim velikim promenama koliko u otpočinjanju jednog temeljnog preispitivanja o tome gde smo, šta nam se dešava i koji su mogući izlazi iz ove situacije. Ako postoje, naravno, posle dekade za koju čak ni Boris Tadić nema obraza da kaže kako je bila uspešna.

    S obzirom da su takozvani mejnstrim mediji uglavnom u stanju koje podseća na vrhunce Slobine epohe, razumljivo je što se malo šta od te burne preispitivačke dinamike pojavilo u njima. Najveći doprinos otvaranju ove preko potrebne diskusije dali su takozvani alternativni mediji, a pre svega „Novi standard“. Zahvaljujući činjenici da je uredništvo sve do sada uspelo da izbegne poriv za cenzurom, ovaj portal je postao jedno od najvažnijih i najuticajnijih glasila za sve ozbiljne domaće i strane aktere koji se bave Srbijom. Verujte, ovo se čita po svim ambasadama, prate sve službe koje se bave nama, vrhovi političkih stranaka su najredovniji čitaoci sadržaja, pa i komenatara koji se ovde objavljuju.

    Mislim da je poseban kvalitet svemu donela činjenica da su dvojica glavnih kolumnista otvorila ozbiljnu polemiku koja se nije odnosila na to šta nas dvojica mislimo o onom drugom, već na to šta zaista može da se uradi u datim okolnostima. (To naravno nećete naći ni u jednom drugom glasilu pošto se oni svi trude da budu monolitni i unisoni jerbo se pre svega bave propagandom. Možete li da zamislite Loleka kako polemiše sa Bosiljkom?) Koliko je priča važna i koliko je ceo postupak urodio plodom, govori diskusija koja se netom otvorila među komentatorima. A i tu verujte mi ima za naše prilike veoma zanimljivog i vrlo obaveštenog sveta. (Setite se onoga što nam je nacrtao suštinu srpske političke scene kad je objasnio da su Toma i Mlađa kupili stanove od kuma Dekija Mihajlova na Novom Beogradu koji je pod vlašću žutih.) Stoga će onaj ko bude imao vremena ili mu to bude zadatak, iz onoga što se ovde dešavalo u poslednja dva meseca moći da napravi veoma veoma relevantan presek toga šta se u Srbiji dešava i kakve su opcije u igri.

    Od samog početak nosim se mišlju da napišem jedan programski tekst kojim bih objasnio svoje motive, ali su me događaji uvek odvlačili od toga i svojom suludom dinamikom gurali mi teme pod nos. Konfuzija kod jednog dela čitalaca je definitivno dobar podsticaj da ovo prednovogodišnje vreme iskoristim za jedno takvo razmišljanje.

    STAV LIČNOG NEPRIHVATANJA Krenuo bih od izvinjenja što ne odgovaram na pitanja i komentare. Ima mnogo takvih koji su vredni razgovora, ali takva diskusija bi podrazumevala blog. Ja za to zaista nemam ni vremena ni energije. Pisanje dobrog bloga je strahovito težak posao za koji je potrebno da ste na primer uzaludni, da imate vremena na pretek ili da vam je to dobro plaćen posao. Nisam u toj situaciji, ali se trudim da makar prilikom odabira tema pratim interesovanja komentatora ili da se usput dotaknem nečeg što se u komenatarima pojavilo. Inače, zaista nemam razloga da vam se šlihtam, ali tvrdim da ovaj kvalitet rasprave u komentarima nećete naći danas nigde u Srbiji. Napravili ste dobar forum i vredi ga sačuvati i razvijati.

    Prvo da krenemo od osnovne kritike da sam neka vrsta levog smetala, destruktivca kome niko nije dobar, uzaludnog kvazintelektualca, koji ne nudi rešenja nego samo pljuje sve što neki konstruktivni ljudi pokušavaju da osmisle.

    Molim da se pogleda na naslov moje kolumne. Ona se ne slučajno zove „Hronika okupacije“. Dakle, moja osnovna ambicija je da hladnom preciznošću najpre nazovem sistem u kome živimo pravim imenom. Srbija je zemlja pod nekom vrstom okupacije koja može da bude meka (takva često ume da bude još opasnija), a može i da bude vrlo tvrda, što vidimo u slučaju Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija. Ako bude potrebno, siguran sam, ti tvrđi oblici će lako moći da se presele i na druge delove naše teritorije.

    Dakle, pisanje hronike okupacije može imati potpuno različite motive i namere. Od imenovanja stvari pravim imenom, što možda nekima može da pomogne da shvate gde su, šta mogu da planiraju, kako da se ponašaju itd. Ja sam naučnik, nisam političar i moje je da stvari nazovem pravim imenom i osvetlim iz različitih uglova. Političari su ti koji na osnovu toga i sopstvene ambicije treba da sprovedu akciju.

    Drugo, to može biti moj čisto estetski stav ličnog neprihvatanja. Možda i neka vrsta lične terapije ili odbrane sopstvene slobode: hvala, ja u svemu ovome neću da učestvujem. To zatim može da bude i prosto beleženje svedočanstava o tome kako su se neki ljudi ponašali u vremenu propadanja; zapisivanje tragova o bezočnosti, nemoralu, izdajstvu, vrednosnom raspadu, načinima racionalizacije moralno neprihatljivih postupaka itd. Moj skromni pokušaj da zabeležim kakve su sve ništarije činile našu političku, ekonomsku, kulturnu itd „elitu“ i kako su nas u ova teška vremena tretirali kao stoku, kao glupe ovce koje treba da im obezbede dobar život bez muke i rada.

    Ili je to možda moj pokušaj da u vreme opšteg sluđivanja pomognem nekim ljudima da sačuvaj zdrav razum, mogućnost kritičkog sagledavanja i nepoverenja u bilo kakve „idole“. Da čuvamo zrnce pobune, nepristajanja, svesti o tome šta nam se dešava i kad možda protiv toga ne možemo ozbiljno da se borimo. Da, kako bi Evola rekao, jašemo tigra dok možemo, da ne dozvolimo da nas on baca, gazi i sluđuje. Opstati na površini duboko utemeljen u neprolazne vrednosti civilizacije i kad si svestan da duboko tonemo u vrevu sveopšteg nihilizma.

    Opet, ako nisam u pravu i ako neki drugi misle da vide mogućnost stvarne promene sistema, možda će im ova moja destrukcija pomoći da se prostor raščisti…

    PROVOKACIJA ZA KVALITETNE Najdraži su mi oni što tvrde kako je ova kolumna priprema za političku aktivnost. To valjda funkcioniše samo kod onog plemenitog izdanka još plemenitije osiječke porodice. Ovako ne piše čovek koji hoće da se bavi politikom. Taj piše tako da se svidi što većem broju ljudi. Mene međutim zanima da isprovociram što veći broj kvalitetnih ljudi koji hoće da misle. Želim da i ovi SPO-ovci, što popizde na moj tekst o NATO-četnicima, i ovi DSS-ovci, što i dalje veruju da je Voja neviđen mudrac koji će sve da zajebe, i naprednjaci pa čak i LDP-ovci, za koje sam verovatno neka vrsta inkarnacije onog najgoreg što Srbija u perfidnoj formi može da ponudi, koliko god me mrzeli nakon mog teksta mogu da nađu neki novi podatak, da čuju za knjigu koju inače ne bi pročitali, da mogu, ako hoće, da probaju da uoče neke perspektive za koje inače ne bi znali. Mislim da je ključno ono što svi vi znate – da se moji stavovi, koliko god vas nervirali, ne formiraju u zavisnosti od toga ko me plaća. Što je kod nas nažalost sve češći slučaj.

    Ozbiljna primedba je da u ovim kolumnama koristim jezik na na koji ljudi nisu navikli, da psujem, koristim uličarski rečnik, govor kafane itd. (Manje inteligentna verzija ovog prigovora je da različito pišem za „Politiku“ i „Novi standard“. Kome razlozi nisu jasni, ne vredi mu ih ni objašnjavati). Najozbiljniji kritičar je moja rođena žena.

    Pisanje za „Novi Standard“ je za mene i jedna vrsta delimično i estetskog eksperimenta. Isprobavanje u jednoj slobodnijoj formi u mediju koji je po svojoj prirodi alternativan, okrenut specifičnoj publici i otvoren za različite stvari. U isto vreme, ove kolumne nastaju u vreme kada se ogoljuje sva laž sistema ne samo u ovoj zemlji, i pokazuje naša nemoć da stvari istinski menjamo. Kako čovek može ozbiljno i pristojno da priča o Mlađanu Dinkiću, a da ne psuje? Danas je otvoreno rekao da nas je lagao pre dve godine, a već ima novu laž da nas ponovo zajebe. A ako mislite da će Toma da pravi vladu u kojoj će ekonomiju da kontroliše neko drugi a ne Mlađa, onda stvarno verujete u Deda-mraza.

    Po meni najvažnija stvar stoga jeste delegitimisanje celog sistema i njegovih lutkastih aktera. Treba ih ismejavati, sprdati se s njima, pojdebavati ih, pokazivati im koliko su smešni u svojim ulogama ljudi koji se predstavljaju kao da o nečem odlučuju. Spinovanje nekih novih veličina kao navodnih spasilaca bar meni vređa inteligenciju. Otud takav rečnik. On može biti odraz moje nemoći ili moje snage, zavisi iz koje perspektive gledali. Za one kojima takav jezik smeta, najbolje je da ovo ne čitaju. Što se tiče onih koji navodno poštuju moj naučni rad pa smatraju da mi je nešto ovako nedolično, mogu samo da im kažem, žao mi je. Čitajte moje knjige, a ovo ostavite onima kojima takav pristup danas nešto znači.

    MOGUĆNOST PROMENE Konačno šta da se radi u doba okupacije? Svako od nas, bez obzira na vreme i sistem u kome živi, ima jedan osnovni zadatak: da bude dobar čovek, hrišćanin, rodoljub, da principe i vrednosti za koje se zalaže ovaploćuje svojim ličnim primerom, na svom poslu, u svom okruženju itd. Konačno, da bude dobar roditelj i da odneguje decu na koju će biti ponosan. Osim toga, da svi zajedno čuvamo plamen znajući da vreme koje dolazi verovatno ne radi za nas. A opet čuda su uvek moguća… Setite se Rusije 90-ih. No, kad smo mi u pitanju, stvarne promene pretpostavljaju ozbiljne geopolitičke potrese za koje ja još uvek ne vidim da su na bliskom vidiku. A najgore sa našim narodom i elitom je što se za takve retke situacije ne sprema nego ih uvek dočeka bez plana i strategije.

    Opet, jedan moj prijatelj ima slogan za život pod okupacijom: Hedonizmom protiv komunizma!

    Na kraju, opet o mogućnosti promene. Pitanje za sve: da li su se ljudi od okupacije oslobađali parlamentarnom borbom? Pročitajte nekoliko knjiga: Stiven Kinzer, „Svrgavanje…“, da vidite sa čime se susrećete, Baumol, „Good and Bad Capitalism…“, da vidite šta ovaj nobelovac kaže o tome kako se izlazi iz lošeg (kvazi)kapitalizma i uzmite neku dobru knjigu o tome kako bankarska mafija drži sve i ceo svet gura u ropstvo. Posle toga bih voleo da čujem jake protivargumente koji će me ubediti da se može promeniti sistem u kome će NATO da nam vodi bezbednosu politiku, MMF i strane banke monetarnu, fiskalnu i ekonomsku, a Soros kulturno-identitetsku, bez obzira na to ko je na vlasti.

    Pogledajte, na primer, kako nijedna opoziciona partija ne priča ozbiljno o dramatičnom povećanju našeg spoljnog duga niti nudi program kako da se on smanji ili vrati. Štaviše, sve što u svojim programima predlažu podrazumeva povećanje budžetskih izdvajanja, dakle novo zaduživanje. I pogledajte kako, na primer, neki od njih nude daljnju privatizaciju, i to javnih komunalnih preduzeća po opštinama Srbije.

    U svakom slučaju, hvala za korisnu diskusiju i svako dobro u Novoj godini.

    http://standard.rs/vesti/49-kolumne/6248-mia-urkovi-zato-piem-i-ta-da-se-radi-ili-kratak-vodi-za-ivot-pod-okupacijom-.html

  4. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 29. 12. 2010

    Press

    KOMENTAR DANA

    SVETOMIR MARJANOVIĆ

    Neelita

    Naslušaćemo se i nagledaćemo se, narednih dana, raznih analiza, pregleda, objašnjenja, šta je sve vladajuća koalicija uradila u 2010. Ministri će se skromno hvaliti, bezbroj puta ponoviti glupu frazu „uvek može bolje“ i da ih je ekonomska kriza omela da ostvare svoja obećanja. Opozicija će ih kritikovati, tražiće vanredne izbore, ostavke…

    Međutim, ništa ne može sakriti ni popraviti realnu i pravu sliku današnje srpske političke elite: ona je prvenstveno neobrazovana, politički i nacionalno nedorasla trenutku u kome živimo, samoživa, alava, korumpirana, neosetljiva na probleme drugih. Onaj mali broj današnjih političara, koji se ne uklapa u ovaj ram, samo je izuzetak koji potvrđuje pravilo.
    Politička elita danas vodi pravi rat protiv svojih građana. Rat za sopstveni opstanak na vlasti! Umesto da urade što mogu za one koji su ih glasovima doveli na funkcije, političari ih kažnjavaju svojim neradom, nesposobnošću, neodlučnošću da se krene u rešavanje problema. Naša politička elita je spremna da troši dane i dane na pitanje da li Srbija treba da uđe u NATO, a ne ume da reši problem nestašice mleka!

    Za njih nije problem što su zbog igara oko kursa dinara svi građani osiromašeni, što pametne teraju iz zemlje, a penzionere dovode pred kontejnere. Jer, važno je da smo „lideri u regionu“! Važnije je da li neko treba da ide na dodelu Nobelove nagrade, nego da pomognu studentima. Nije ih sramota da presecaju vrpce na svakih pet kilometra autoputa koji naprave! Govore o rekonstrukciji Vlade umesto da smene nesposobne ministre! Umesto da reformišu sudstvo, prave nove podobne sudije, umesto borbe protiv korupcije imamo sve bogatije političare!

    I kako onda ta elita može da reši i neka ozbiljna pitanja: kuda Srbija treba da ide i kako treba da izgleda; da li smo spremni za trku ka EU; kako želimo, a kako je moguće da rešimo problem Kosova; s kim od velikih želimo da budemo partneri; šta smo spremni da žrtvujemo; kako da se bolje lečimo, hranimo i imamo više energije?

    Nikako!

    Srbiji treba nova elita koja će naći neka nova rešenja za probleme i ljudi koji će biti spremni da ih sprovedu. Ne govorim o vanrednim izborima i promeni vlasti, već o promeni razmišljanja. To su uradili gotovo svi oko nas, što je dokaz da može.

  5. Varagić Nikola каже:

    Слобода, право и правила

    Аутор: Сергеј Худиев

    Објављено: 29. 12. 2010.

    Пре неког времена сам имао прилике да на интернету прочитам вест: „Полиција ухватила богохулнике на интернету“. Вест је говорила о томе да је „италијанска полиција уништила садржај пет интернет сајтова, изјавивши да се њихови аутори баве богохулством и вређају име Божије и Дјеву Марију… Богохулство је до данас у Италији кривично дело“.

    Покушао сам да себи представим шта би се догодило када би у Русији Министарство унутрашњих послова – на потпуно правним основама – почело да обара богохулне интернет сајтове. Крик о клерикализму, о успостављању шеријата, о ломачама инквизиције и диктатури попова би се ускоро претворио у ултразвук којим би се могло дробити камење. Међутим, у сунчаној Италији из неког разлога ломаче не горе, наука и уметност нису у опадању и уопште – Италија представља развијену земљу са високим нивоом личних слобода. Наша несрећа је у томе што људи који код нас непрестано помињу речи „права“ и „слободе“ уопште не схватају њихов смисао.

    Тај проблем се још једном показао у судској пресуди у вези са Самодуровим и Јеротејевим који су организовали богохулну изложбу. На њој су, например, представљене слике које су осликавале хватање Спаситеља, на којој је уместо Христове главе постављена глава Мики Мауса. Обојица су требали да плате новчане казне што је изазвало бурно негодовање и велики плач о пропасти слободе и успостављању клерикалне диктатуре. Али какве слободе? У добро уређеним заједницама под слободом се подразумева слобода под законом – законом јуридичким и моралним. Када човек може да стреми својим циљевима, верује (или не верује) како мисли да је правилно и јавно изражава свој став у оквирима одређених општеприхваћених норми. Постојање таквих норми је неизоставан услов слободе. Слободни сте да се користите лифтом тамо где прихваћене норме понашања забрањују коришћење лифта као тоалета. Слободни сте да идете путем где сви учесници поштују правила кретања. Слободни сте да се одмарате ноћу, тамо где се комшије уздржавају од отварања ноћних дискотека. Слобода претпоставља одређени систем културних, моралних – а такође и моралних – ограничења.

    Наша, условно говорећи либерална публика, уз сво њено платонско западо-поклонство, доживљава слободу у чисто комунистичком смислу – слободу безакоња, слободу мокрења у лифту, пљувања на правила, посебно пљувања на интересе суседа. У том случају „слобода самоизражавања“ се схвата управо као слобода преступања граница норме, формираних културних, па чак и јуридичких забрана.

    Притом правац који себе назива „савременом културом“ види у том нарушавању основни смисао своје делатности.

    Сергеј Худиев

    Извор: Православље.ру

    http://www.dverisrpske.com/tekst/1875691

  6. Varagić Nikola каже:

    Čitajući Lea Štrausa u Pekingu

    Mark Lilla

    27.12.2010.

    Pre nekoliko godina, dok sam još predavao na Univerzitetu u Čikagu, prvi put sam imao postdiplomce iz Kine, dvojicu revnosnih Pekinžana koji su se upisali na program Committee on Social Thought u nadi da će tamo nabasati na duh Lea Štrausa, nemačko-jevrejskog političkog filozofa koji je svoju karijeru izgradio na ovom univerzitetu. S obzirom na njihovu nemu poslušnost prema svim profesorima, teško je bilo reći šta su ovi mladići uopšte tražili – u Čikagu ili u Štrausu. Pratili su predavanja i marljivo radili, ali su se inače držali po strani.

    Pri kraju prve godine, pozvao sam jednog od njih u kabinet, da mu dam jedan savet. Bio je očito promišljen i ozbiljan, i već dobro poznat u pekinškim intelektualnim krugovima po svojim tekstovima i prevodima zapadnjačkih knjiga iz sociologije i filozofije. Ali njegova nesposobnost da se izrazi na pisanom ili govornom engleskom na mojim predavanjima, obojicu nas je iscrpljivala. Pitao sam ga šta planira za leto, i predložio mu da upiše kurs engleskog. „Zašto?“ pitao je on. Pomalo zbunjeno, rekao sam da bi, kada savlada engleski, mogao da razgovara sa stranim profesorima i da napreduje u karijeri u svojoj zemlji. Osmehnuo se znalački i rekao: „Nisam baš tako siguran“. Sada potpuno zbunjen, upitao sam ga šta onda misli da radi. „Ma, učiću jezik, ali latinski, ne engleski.“ Sada sam ja njega pitao zašto. „Mislim da je važno proučavati Rimljane, ne samo Grke. Rimljani su vekovima gradili svoje carstvo. Moramo da učimo od njih.“

    Ovog razgovora sam se setio nedavno, po povratku sa jednomesečne serije predavanja i razgovora u Kini. Čuo sam da je tamo popularan Štraus, a na moje iznenađenje, i Karl Šmit, vajmarski antiliberalni (i antisemitski) pravni teoretičar. New Yorker je čak objavio jedan članak o „novoj generaciji neokonzervativnih nacionalista“, navodeći zainteresovanost za Štrausa kao nekakvu uznemirujuću pojavu. Međutim, razgovarajući sa mnogim tamošnjim mladim ljudima, shvatio sam nešto mnogo zanimljivije i važnije. Štraus i Šmit su u središtu intelektualne debate, ali ih čitaju svi, bez obzira na partijsko opredeljenje. Jedan liberalni novinar iz Šangaja mi je, u neobaveznom razgovoru, rekao: „niko vas neće ozbiljno shvatiti ako nemate stav o toj dvojici i njihovim idejama“. Ova zainteresovanost nema mnogo veze sa nacionalizmom u devetnaestovekovnom značenju tog termina. Ona je odgovor na krizu – na opšteprihvaćeno uverenje da je milenijumski kontinuitet kineske istorije sada prekinut i da su sve teme, politički i intelektualno, sada otvorene.

    Razgovori koje sam vodio u Kini podsetili su me na diskusije u kojima sam učestvovao u komunističkoj Poljskoj sredinom osamdesetih, nakon puča, kada je Solidarnost bila najslabija. Na moje veliko iznenađenje, ljudi koje sam tada viđao – profesori, novinari, umetnici, pisci – bili su mnogo više raspoloženi da pričaju o Platonu i Hegelu nego o savremenim temama, i to ne zato što su bežali od stvarnosti. Za njih su ovi klasični filozofi bili upravo ono što su mračna vremena zahtevala. Naročito sam bio imresioniran izdavačem jednog malog „samizdat“ časopisa, štampanog na nekoj groznoj masnoj hartiji, koji je za sve nalazio paralelu u Platonovim dijalozima. Kada post-komunistička Poljska nije zadovoljila njegova visoka očekivanja, postao je ministar u desničarskoj vladi Kačinskog, uspevši da sebe ubedi kako je Krakov u stvari Atina, a Varšava Sirakuza.

    Ne sećam se da li su moji poljski prijatelji u to vreme čitali Šmita, ali se jesu oslanjali na Štrausa kao vodiča ka političko-filozofskoj tradiciji koju su iznova otkrivali izvan stega komunističkog univerzitetskog sistema. U izvesnom smislu, pratili su razvoj samog Štrausa. Suočen sa „krizom Zapada“ koju je prepoznao u mlakoj reakciji na nacizam pre Drugog svetskog rata, i komunizam posle rata, Štraus je rešio da spase i preformuliše prvobitna pitanja iz jezgra zapadne političke tradicije, a to je uradio vodeći svoje studente i čitaoce u šetnju unazad kroz istoriju, od Ničea do Hobsa, pa do srednjovekovne jevrejske i islamske političke filozofije (izbegavao je hrišćanstvo), te na kraju do Platona, Ksenofonta, Aristofana i Tukidida. Živeći usred siromaštva, nesposobnosti i meke tiranije koje je doneo realni socijalizam, mnogi Poljaci koje sam poznavao krenuli su na slično intelektualno putovanje. A danas je red na neke mlade Kineze, svedoke ne samo propasti komunizma, već i njegove metamorfoze u oblik despotskog državnog kapitalizma. Njihov odgovor na to je učenje grčkog, latinskog i nemačkog.

    Ono što ove mladiće i devojke razlikuje od mojih poljskih prijatelja jeste to što niko od njih sebe ne bi opisao kao „liberala“. Period intelektualnog liberalizma, koji je počeo osamdesetih a proširio se devedesetih, ne samo i istočnoj Evropi, već i u raznim delovima sveta – sada je završen. Dokrajčili su ga politički islamizam i odgovor Zapada na njega, i globalizacijske sile koje su nam donele „neoliberalizam“, koji se svuda povezuje sa neregulisanim tržištem, eksploatacijom radnika, degradacijom životne sredine i sistemskom korupcijom. Kineski intelektualci, koji su sazreli u petnaestogodišnjem periodu nakon Maoove smrti, žestoko su raspravljali o različitim načinima modernizacije i ozbiljno shvatali ljudska prava, a taj period je kulminirao tjenanmenskim protestima 1989. Ali nekoliko godina kasnije, kada je partijsko geslo postalo „važno je obogatiti se“, i kada su Kinezi posegli za time, intelektualci su se okrenuli protiv liberalne političke tradicije.

    Liberalna misao, kako oni sada misle, ne pomaže im da razumeju dinamiku današnje Kine, niti im nudi okvir za budućnost. Na primer, svako sa kim sam razgovarao, širom političkog spektra, slaže se da je Kini potrebna snažnija, a ne slabija država – ona koja poštuje vladavinu prava, manje hirovita, koja može da kontroliše lokalnu korupciju i koja je sposobna za dugoročno planiranje. Ne slažu se oko toga kako snažna država treba da kontroliše privredu i kako da svoju snagu koristi u međunarodnim odnosima. Isto tako, postoji potpuno slaganje o pravu Kine da brani svoje nacionalne interese, a razlike su u tome koji su ovi interesi. Kada sam im govorio o američkoj politici i pokušao da objasnim ciljeve Tea Party pokreta, koji želi da im se država „skine sa grbače“, svi su me gledali belo ili su se ironično smeškali.

    Ovde dolazimo do Karla Šmita. Već četrdeset godina, tanke i nerazumljive knjižice ovog nekadašnjeg nacističkog kolaboranta privlače zapadne radikale, one suviše plitke za marksovski empirizam i očarane idejom da tout commence en mystique et tout finit en politique[1]. (Što ne znači da su čitali Šarla Pegija.) Međutim, čini se da je u Kini zanimanje za Šmitove ideje ozbiljnije i donekle razumljivo.

    Šmit je bio definitivno intelektualno najzahtevniji antiliberalni etatista dvadesetog veka. Njegove najozbiljnije zamerke liberalizmu bile su antropološke prirode. Klasični liberalizam podrazumeva nezavisnost samostalnih pojedinaca i shvata sukobe kao rezultat pogrešnih socijalnih i institucionalnih poredaka; promenite ove poretke i uslediće mir, prosperitet, obrazovanje i kultura. Šmit je insistirao na značaju sukoba: čovek je političko biće, što znači da je njegova najvažnija karakteristika sposobnost da razlikuje prijatelja od neprijatelja. Klasični liberalizam posmatra društvo kao skup brojnih, delimično nezavisnih oblasti; Šmit je isticao značaj socijalne celine (ideal mu je bila srednjovekovna katolička crkva) i smatrao je nezavisnost, recimo, ekonomije, kulture ili religije opasnom fikcijom. („Političko je totalno, a rezultat toga jeste da znamo da je svaka odluka o tome da li je nešto nepolitičko uvek politička odluka.“) Klasični liberalizam razume suverenost kao žeton koji sleduje svakom pojedincu, a koji on unovčuje izgrađujući legitimne političke institucije; Šmit je suverenost video kao rezultat arbitrarnog samoosnivačkog čina jednog vođe, partije, staleža ili naroda, koji jednostavno kaže „ovako će biti“. Klasični liberalizam se nije mnogo bavio ratom i međunarodnim odnosima, ostavljajući utisak da će, ukoliko se poštuju ljudska prava i oslobode tržišta, uslediti moralno univerzalni i pacifikovani svetski poredak. Za Šmita je to predstavljalo najveću i najočigledniju intelektualnu abdikaciju liberalizma: ako nemate ništa da kažete o ratu, znači da nemate ništa da kažete ni o politici. Ne postoji, pisao je on, „apsolutno nikakva liberalna politika, samo liberalna kritika politike“.

    Imajući u vidu sveopšte nezadovoljstvo tempom i prirodom kineske ekonomske modernizacije, i utiskom da se radi o tipičnom neoliberalizmu, ove Šmitove ideje deluju ne samo mudro – već i proročanski. On u vezi sa levicom objašnjava, ne pozivajući se na marksizam, zašto je razdvajanje ekonomije i politike lažno i opasno, i kako liberalizam funkcioniše kao ideologija, ignorišući ili zanemarujući pojave ključne za politički život. Njegovo poimanje suverenosti, naime da se ona uspostavlja dekretom i da je podržava skrivena ideologija, takođe pomaže levici da shvati čudnu opijenost savremenog čoveka idejama o slobodnom tržištu i daje joj nadu da bi nešto – možda katastrofa, puč ili revolucija – moglo da ponovo postavi kinesku državu na temelje koji nisu ni konfučijanski ni maoistički ni kapitalistički. (Ovde dolazimo do mistike.)

    Studenti malo konzervativnijih shvatanja zapravo se slažu sa mnogim stavkama levičarske kritike novog državnog kapitalizma i socijalnih dislokacija koje je proizveo, iako su uglavnom posvećeni održavanju „sklada“ i ne maštaju o još jednoj revolucionarnoj transformaciji Kine. Zaključci koje oni izvode iz istorije ukazuju da su trajni problemi Kine oduvek bili održavanje teritorijalne celovitosti, socijalni mir i odbrana nacionalnih interesa od drugih država – a te izazove danas ponovo nameću globalna tržišna kretanja i liberalna ideologija koja idealizuje individualna prava, socijalni pluralizam i međunarodno pravo. Poput Šmita, ni oni nisu načisto sa tim da li su liberalne ideje beznadežno naivne i u raskoraku sa svetom u kojem živimo, ili pak menjaju svet na način koji je štetan po društvo i međunarodni poredak. Ovi studenti su posebno zainteresovani za Šmitove vizionarske posleratne tekstove o tome kako će globalizacija pojačati, a ne ublažiti međunarodne sukobe (pisano 1950) i kako će se terorizam proširiti kao efikasni odgovor na globalizaciju (pisano 1963). Šmitov zaključak – da bi nam svima, imajući u vidu antagonističku prirodu politike, bilo bolje u sistemu interesnih sfera, gde bi dominiralo nekoliko velikih sila – naročito je primamljiv za mnoge mlade Kineze koje sam upoznao.

    Šmitova politička doktrina je brutalni moderni etatizam, što naizgled korespondira sa nekim problemima u Kini. Iako je bio pravnik i dobro poznavao ustave i vladavinu prava, ništa u njegovom razmišljanju ne ukazuje na razumevanje prirodnih ograničenja državne vlasti, niti objašnjava ciljeve države, ako izuzmemo borbu za sopstveni opstanak i pobeđivanja protivnika. Iako je na neki način etatistička, kineska tradicija političke misli, koja počinje sa Konfučijem, potpuno je drugačija: njen cilj je izgradnja pravedne društvene hijerarhije, gde svaki pojedinac ima svoje mesto i vezan je za druge jasnim obavezama, uključujući i vladara, koji je tu da služi. Centralnu ulogu u funkcionisanju takve države imaju „gospoda“ (ili „plemstvo“, u nekim prevodima Konfučija), ljudi od karaktera i morala, vaspitavani da služe gospodara čineći ga boljim – racionalnijim i fokusiranijim na dobrobit naroda. Iako su kineski studenti koje sam upoznao očigledno želeli da épater svoje profesore i mene konstantnim pozivanjem na Šmita, istina je da oni žele dobro uređeno, a ne samo moćno društvo.

    Ovde se ponovo vraćamo na Lea Štrausa. Najkontroverzniji aspekt Štrausove misli u Americi u proteklih deset godina, imajući u vidu ulogu nekih njegovih sledbenika u kreiranju poslednjeg rata u Iraku, jeste ono što je govorio o „gospodi“. Sledeći Aristotela, Štraus pravi razliku između filozofa, sa jedne strane, i praktičnih ljudi koji poseduju građanske vrline i posvećeni su javnom dobru, sa druge. Znajući da je za dobro društvo neophodna filozofija, verovao je da su za stvaranje i održavanje takvog društva potrebna gospoda. Aristokratska društva razumeju ovu potrebu, a demokratska ne – i zato je obrazovanje gospode teško u demokratskim društvima i možda se mora sprovoditi potajno. Mnogo se govorilo o ovoj gospodstvenoj ideji u štrausovskim krugovima nakon njegove smrti, a pošto su mladi štrausovci postali deo republikanskog spoljnopolitičkog aparata, prvo u Reganovoj administraciji, mnogi od njih počeli su sebe da doživljavaju kao pripadnike prosvećene klase koja vodi Ameriku kroz „krizu Zapada“. (Ova epizoda još uvek čeka svog satiričara.) U ovom smislu, zaista je postojala veza između štrausizma i rata u Iraku.

    Ali za mlade Kineze, ideje o podeli na mudrace i državnike, kao i zamisao o elitnom staležu, školovanom da služi javnom dobru – savršeno su logične, budući da su već ukorenjene u kineskoj političkoj tradiciji. Ono što je za njih primamljivo kod Štrausa, uz grandioznu tapiseriju zapadne političke teorije koju on pred njih podastire, jeste to što Štraus daje filozofski legitimitet tom idealu, bez pozivanja na Konfučija i kinesku istoriju. On gradi most između njihove drevne tradicije i naše. Niko od ljudi koje sam upoznao nije govorio o postkomunističkoj Kini, iz očiglednih razloga. Ali su studenti otvoreno pričali o potrebi za novom elitnom klasom koja bi usmeravala Kinu i jačala državu čineći je mudrijom i pravednijom. Niko od njih nije bio previše zainteresovan za ulazak u Partiju, za koju govore da je kooptirala čak i najnezavisnije mislioce. Za sada se čini da su zadovoljni učenjem drevnih jezika, sticanjem doktorata i predavanjem na fakultetu, gde se nadaju da će stvoriti filozofe i gospodu. Nigde ne žure. Ni Rim nije izgrađen za jedan dan.

    The New Republic, 17.12.2010.

    Preveo Ivica Pavlović

    Peščanik.net, 27.12.2010.

  7. Varagić Nikola каже:

    Нe пристајем

    Сретен Угричић

    Отворено писмо Небојши Спаићу, главном и одговорном уреднику НИН-а и Дејану Папићу, директору издавачке куће Лагуна.

    Поштовани господине Спаићу,
    поштовани господине Папићу,

    Обраћам вам се поводом уврштавања мог романа Незнаном јунаку у конкуренцију за овогодишњу НИН-ову награду. Био сам непријатно изненађен кад сам прочитао у броју НИН-а од 23. децембра 2010. да се и овај наслов налази на листи кандидата које жири разматра, јер сам на време обавестио свог издавача да не желим да пошаље моју књигу НИН-у. Изгледа да је господин Папић то занемарио или заборавио. Стога морам јавно да реагујем: одбијам да учествујем, инсистирам и даље на том свом ставу и тражим да НИН моју књигу изузме из конкуренције и процедуре за награду.

    НИН-ова награда пресудно утиче на канонизацију савременог домаћег романескног стваралаштва, а пошто је роман доминантни и привилеговани жанр, и на артикулацију укупне представе књижевности и њеног статуса на културној и јавној сцени. Као таква, НИН-ова награда је функционално усађена у социосимболички поредак којим се бавим у Незнаном јунаку (као и у претходној књизи есеја Увод у астрономију), поредак који је мутирао до гротескних форми и размера – како вулгарних и болно очигледних, тако и самозатајних и наизглед безазлених – те мора бити демаскиран, детабуизиран и десакрализован, темељно искритикован и објашњен чак и деци у основној школи, иначе ће нас сатрти, а већ нам је нанео ненадокнадиву штету.

    Тај поредак је идеолошки армиран национализмом, традиционалистички, патријархалан, популистички, аутистичан и антипросветитељски, подстиче конформизам и самосажаљење уместо истинољубивости, самосвести, одговорности, рационалне критичности и отворености, није у стању да продукује смисао већ га немилице троши, улизује се предрасудама, ниском укусу, малограђанштини, медиокритетству, затуцаности, ксенофобији. У том и таквом поретку био је могућ и стваран Слободан Милошевић и његов режим. То је поредак нашег пораза и безизлаза.

    У том социосимболичком поретку статус знања и истраживања, одговорности и савести, уобразиље и креативности је срозаван до понижења. Владајуће мерило гласи: што српскије – то боље, а требало би да буде управо обрнуто: што боље – то српскије. Што је реторика такозваних патриота драматичнија и гласнија, то је супстанца празнија и тривијалнија. О национализму као форми интелектуалне и моралне корупције мислим исто што и Данило Киш, Марио Варгас Љоса, Јован Стерија Поповић, Томас Бернхард, Радомир Константиновић, Милан Кангрга, Иван Чоловић и толики други слободоумни и слободољубиви аутори, живи или још живљи, из Србије или још српскији.

    Тај поредак бесрамно и непрестано лаже своје поданике да им обезбеђује интеграцију и комуникацију са светом и са самима собом, а у ствари се тек и по сваку цену самоизолује и саморепродукује, бескрајно јалово опонашајући стварање друштвеног и духовног капитала, бескрајно јалово опонашајући властиту компетенцију и продуктивност. У том поретку све је псеудо и све је имитација, вредности се маргинализују, или игноришу или чак осуђују. Тај поредак је опасна, саморепродукујућа авет, без етичких, естетичких и сазнајних упоришта, јер стара су изгубљена, изиграна, продата, потрошена, иструлела, одбачена и заборављена, а за другачија се нема воље, знања, интегритета, снаге, потребе.

    Тај поредак не живи него опонаша живот, зато му треба и таква књижевност, таква уметност, таква култура, нац-реалистичка и нац-естетичка. У том поретку сазнајно-етичко-естетски хоризонт очекивања је врло узак и петрификован, а свако прекорачење те ограничености бива кажњено без милости. Овде није никакав проблем ако неко прави проблеме, врши злочине – на пример масовне, или појединачне, ратне или цивилне – не, него је проблем ако се неко усуди да укаже да имамо проблем и у чему је тај проблем и како је до њега дошло.

    Књижевност не сме да служи таквом поретку – напротив. Ни главна књижевна награда не сме да служи таквом поретку. Релевантна књижевност и уметност одувек износе на видело претпоставке и последице таквих поредака. Уметност предочава шта такав поредак значи и шта чини човеку, непосредно и чулно обистињено указује да могућност другачијег, слободнијег и људскијег живота, зависи само од нас. Живот је иностранство, уметност је отаџбина.

    Тај поредак имао је, некад, своје препознатљиве идеолошке и јавне атрибуте у самоуправном социјализму и једнопартијској диктатури, а од Милошевићевог режима до данас има их декоративно пресвучене у самоуправном национализму и вишепартијској диктатури. У том поретку, током протекле две деценије, најугледније књижевне награде, између осталог, девалвиране су и компромитоване: НИН-ова, Андрићева, Меше Селимовића…

    Тај поредак је толико уврежен да се прима и одржава као богомдан, као да се подразумева и као да нам одговара. Е, па томе одбијам да се придружим. Не пристајем. Оваква НИН-ова награда, каквом се углавном показала у последњих двадесет година, не даје легитимитет писцу, него писац даје легитимитет оваквој награди, ако пристане да учествује.

    Нисам једини који не пристаје. Саша Илић је већ јавно образложио своје разлоге за бојкот НИН-ове награде. Позивам и друге писце из овогодишње продукције романа да нам се придруже, да покажу да разумеју зашто је важно и неопходно одбити учешће у конкуренцији за НИН-ову награду. Наравно, немам илузија да један гест може да битније утиче на такав поредак и било шта озбиљније да промени – јер НИН-ова награда је само куглагер у тој свеприсутној машини којом смо оковани – али божемој, може макар да укаже на проблем, може макар да подстакне понеког да застане и размисли, да се запита. Од нечега треба почети. Има још људи на јавној сцени, у књижевности и изван ње, у култури и ван културе, свуда, који су одавно почели, свако у свом домену, који не пристају и у том непристајању истрајавају. Уз њих сам.

    У Београду, 24. децембра 2010.

    Са уважавањем,
    Сретен Угричић

    Пешчаник.нет, 30.12.2010.

  8. Varagić Nikola каже:

    U živom blatu

    Dubravka Stojanović

    Institucije u Srbiji 1903-1914.

    Da li je demokratija korov koji može uspeti na bilo kakvom tlu ili je ona osetljiva biljka za koju su potrebni posebni društveni uslovi? Da li transfer demokratskih modela, zakonodavstva i institucija u nedovoljno razvijene zemlje sam po sebi znači njihovu modernizaciju, ili on može izazvati negativne reakcije nedovoljno zrelog društva, proizvesti kontraefekat i doprineti jačanju antimodernih i konzervativnih tendencija? Kakvi se sve odnosi međuzavisnosti mogu stvoriti između modernih institucija i predmodernog društva? Sve su to neka od ključnih pitanja teorije demokratije koja su poseban značaj dobila u drugoj polovini 20. veka kada se gotovo epidemijski (pandemijski?) širio broj zemalja u svetu koje su sebe nazvale demokratskim imenom.

    Slučaj Srbije može dati neke zanimljive doprinose u razmišljanju o tim temama. Radilo se o državi koja je nastala iz prve nacionalne revolucije u balkanskom delu Osmanskog carstva i koja je, od svojih prvih autonomnih pravnih akata, kakav je bio Sretenjski ustav iz 1835. godine, preuzimala liberalne modele evropskog zapada. Tokom 19. veka postepeno je vršen transfer liberalnih pravnih akata i institucija, što se posebno ubrzalo od dobijanja nezavisnosti 1878. godine. Zakoni o slobodi štampe i udruživanja, kao i postepeno širenje prava glasa tokom 80-ih godina stvarali su uslove za formulisanje liberalnog ustava iz 1888, sačinjenog na osnovu belgijskog modela. Taj ustav ostao je na snazi šest godina, a ponovo je vraćen posle promene dinastije 1903. godine čime je započet period koji se u srpskoj istoriografiji obično naziva „zlatnim dobom srpske demokratije“. Na osnovu tog pravnog akta bila je predviđena jasna podela vlasti i uvođenje demokratskih procedura po ugledu na najrazvijenije evropske standarde tog vremena. Uvedeno je gotovo opšte pravo glasa za punoletne muškarce i usvojeni su liberalni zakoni o slobodi štampe, zbora, govora i udruživanja, čime su bili postavljeni temelji demokratskog i parlamentarnog sistema.

    S druge strane ubrzanog razvoja države i njenih institucija stajalo je gotovo petrifikovano, predmoderno i patrijarhalno društvo. Siromašno agrarno stanovništvo činilo je 87% ukupno stanovništva, a većina seljaka raspolagala je zemljištem manjim od 5 ha, što nije bilo dovoljno ni za prehranu velikih porodica. Proces urbanizacije nije bitno napredovao do Prvog svetskog rata, pa je građanstvo ostalo nejako, sastavljeno uglavnom od sitnih zanatlija, trgovaca i državnih činovnika. Industrije gotovo nije bilo, izuzev nekoliko pivara i cementara, nedovoljnih da svojim kapitalom pokrenu ozbiljniji proces privredne transformacije. Stepen pismenosti, kao još jedan od faktora bitnih za stvaranje društvenih preduslova za demokratiju, bio je na izuzetno niskom nivou, pa su nepismeni na selu iznosili 76%, dok ih je u gradovima bilo 45%. Sveukupno, bila je to tanka društvena osnova na koju su prenete najmodernije evropske institucije.

    Zato se kao osnovno pitanje ovoga rada postavlja odnos modernih institucija i tradicionalnog patrijarhalnog društva i njegove slabo razvijene političke kulture. Kada počne da se analizira način na koji je funkcionisao taj sistem, može se uočiti da institucije nisu funkcionisale po zamišljenom modelu, već da su se vremenom potpuno obojile dominantnim predmodernim shvatanjem politike koje je kočilo rad ustanova i dovodilo do obesmišljavanja inače dobro postavljenih temeljnih državnih zakona. Tako se došlo do stanja u kome je demokratska forma punjena autoritarnom sadržinom koja je, s vremenom, derogirala institucije i obesmišljavala zakonski okvir na kome su bile zasnovane. Primeri koji slede trebalo bi da pokažu kako su demokratske institucije mogle postati okvir nedemokratske vlasti, kako uvođenje forme nije značilo i ostvarenje sadržine. Opozicija je često o tome pisala u svojoj štampi. List Odjek koji je pripadao mlađoj generaciji demokratski orijentisanih intelektualaca, uglavnom školovanih u Parizu, s rezignacijom je zaključivao: „Srbija prima sa Zapada najnovije tekovine ljudskog duha, ali ih prima u formi ne u bitnosti. Njoj zakoni služe samo kao luksuzni ukras, a ne kao stvarna potreba“1. Sa suprotne strane političkog spektra, od naprednjaka, konzervativaca starije generacije, dolazile su gotovo identične primedbe. Pri tome, oni su uvođenju institucija čak pripisivali poseban, gotovo zaverenički cilj: da se promenom forme prikrije zadržavanje iste, autoritarne političke sadržine. O tome svedoči sledeći citat: „Ovaj demokratizam koji se kod nas na parad izvodi, demorkatizam je samo po imenu. Njegova je namena ta, da posluži kao firma, iza koje će se spekulisati isto tako kao i pod drugim firmama. Upravo, hoće se novim nazivom da potisnu špekulanti starijega reda, da na njihovo mesto dođu novi“2.

    Politika nije predstavlja način za artikulaciju i rešavanje društvenih konflikata, već se razumevala kao sukob, kao rat u kome je, protiv političkih protivnika, bilo dozvoljeno upotrebiti sva sredstva. Nestranačka štampa s početka 20. veka pisala je da su se među političarima rasplamtele strasti koje Srbiju dovode u bolesno stanje u kome su „inati i osvete, mržnje i klevetanja, proganjanja i prokazivanja odlike kojima se obeležava doba gde partijske strasti ne umeju više da nađu sebi granice“3. Opisivan je duh netolerancije koji je vladao političkim životom4, u kome je sloboda svedena na „slobodu kavge“5, a sve što je opšte podređeno je „razdrobljenosti političkih stranaka, ličnoj mržnji i zavadi, pojedinačnim prohtevima, koterijskim računima, pretežnosti svake posebnosti“6.

    „Politički fanatizam“7 značio je i da su se među zavađenim taborima rezmenjivale najoštrije optužbe na koje su svi ostajali indiferentni, što je stvaralo utisak da ne postoje granice u onom što se može reći8. To je dovodilo do toga da javni život bude u potpunosti blokiran ličnim uvredama koje su, s vremenom, same sebi postale smisao. Politički protivnici nisu bili razumevani kao saradnici na zajedničkom poslu ostvarenja opšteg dobra, već kao „krvni neprijatelji“9, što je značilo da „politički drugi“ nije legitiman. Time se otvarao prostor za surove političke obračune, uključujući i dugu istoriju političkih ubistava10.

    Takav odnos prema drugom, a naročito prema svim vrstama manjina, formirao je poseban politički rečnik11 koji je svojom žestinom ukidao normalnu političku komunikaciju. Ta „pena reči“, kako su govorili savremenici, stvarala je utisak velike slobode govora, ali je, u suštini, ona tu slobodu pretvarala u anarhiju. Najbolji primeri za to mogu se naći iz analize štampe u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka. Ona je bila izuzetno bogata i raznovrsna. Uz stalnih 12 dnevnih listova postojali su brojni stručni, specijalizovani, nedeljni, pa i porodični magazini12. Sloboda štampe bila je pokrenuta liberalnim zakonom o štampi iz 1903. godine, od kada je i sama, dalje, širila prostor slobode. Međutim, kada se štampa dublje prouči, kada se uključe analize diskursa i sadržaja, onda se može doći i do zaključka da je, paradoksalno, sloboda štampe istovremeno i banalizovala prostor slobode. Naime, posle izvesnog vremena od uvođenja slobode štampe, u javnosti se moglo naći sve: od netačnih informacija do najgorih ličnih uvreda. Kada se čitaju uvodnici koji su iz dana u dan izlazili na prvim stranama novina stiče se utisak da je glavi cilj bio uvrediti protivnika, ismejati ga, izvrgnuti ga ruglu. Nije bilo nikakvog ograničenja u onome što se moglo reći, za reči više nije bilo nikakve odgovornosti. Tako je bilo moguće da vladin list Samouprava u jednom svom broju donese tekst prepun uvreda upućenih najvećim protivnicima, samostalnim radikalima. Samostalci su bili pripadnici mlađe generacije, pa je njihova „mladost“ često bila tema političkih diskvalifikacija: „Mnogi od njih i ne znaju šta je porodica jer nemaju ni žene ni dece, nemaju što veli naš narod ni kučeta ni mačeta, pa ne znaju ni šta je čast ni šta je obraz“13.Sa svoje strane, samostalci su radikalima ovako odgovarali: „Ući u društvo radikala znači prekoračiti prag jedne vlažne, mračne i zagušljive pećine u kojoj gospodare otrovni gasovi i po kojoj mili i gamiže bezbroj odvratnih i ljigavih životinjica“14.

    Svakodnevno puneći štampu ovakvim uvredama reči su gubile težinu, pa se postavlja pitanje da li je takva vrsta štampe bila stvarni nosilac demokratizacije društva ili je, naprotiv, takvim pisanjem, stvarana anarhična politička scena u kojoj je sve bilo moguće. Detaljnije analize tog pitanja15 mogu navesti na zaključak da se takvim razumevanjem slobode štampe i političkog izražavanja zapravo stvara javni prostor u kome više nema pravila i uzusa, u kome je sve moguće, u kome se javni diskurs svodi na maštovitost upotrebljenu da bi se politički „drugi“ danas uvredio više nego što je on, prethodnog dana, uvredio „nas“.

    U takvom govoru najviše se poseže za ličnim uvredama, tako da se vremenom u potpunosti napuštaju političke debate, a politika se svodi na privatni sukob glavnih aktera16. Umesto da artikuliše i kanališe društvene probleme, politika počinje da ih produbljuje i prebacuje na plan ličnih sukoba, koji se preko stranica štampe prelivaju po svim važnim državnim pitanjima. U takvom ophođenju javni i državni interes bivaju potpuno potisnuti pred ličnim razmiricama vodećih ličnosti. Takvom vrstom razumevanja slobode štampe banalizuju se sva pitanja, a na kraju i svi učesnici političkog života. Svako pitanje i svaki istaknuti pojedinac gubi autoritet i društvo ostaje bez mogućnosti da artikuliše jasne pravce svoga kretanja. Zbog toga se i taj oblik slobode štampe može posmatrati iz dvostruke perspektive: kao garant slobode, ali i kao njena diskvalifikacija.

    Činjenica da su društveni konflikti ostajali izvan institucija dovodila je do povremenih vaninstitucionalnih, često i krvavih, preokreta koji su imali značenje revolucionarnih smena vlasti. Te revolucionarne smene započele su već s prvim preokretom na čelu Srbije. Bilo je to 1817. godine kad je, po nalogu vođe Drugog srpskog ustanka, Miloša Obrenovića, ubijen vođa Prvog srpskog ustanka – Karađorđe. Ti događaji značili su i začetak sukoba dve dinastije (Obrenovića i Karađorđevića) koje su formirali naslednici dvojice vođa nacionalnog pokreta. Postojanje dve nacionalne dinastije razlikovalo je Srbiju od svih okolnih država, a u njenu političku istoriju unelo je dodatnu količinu potresa i političkih strasti. O tome jasno govori činjenica da je do Drugog svetskog rata došlo do tri dramatične smene dinastija, a još je ilustrativniji podatak da su, osim Miloša Obrenovića, svi vladari, od nastanka pa do kraja srpske monarhije, bili ili nasilno oterani s vlasti ili ubijeni. Već je time jedna od ključnih institucija parlamentarne monarhije – institucija samog kralja – bila devalvirana, lišena autoriteta. Posle ubistva poslednjih pripadnika dinastije Obrenović 1903. godine, naprednjački poslanik, monarhista Pavle Marinković izjavio je u skupštini: „Posle 29. maja, dana kada je Srbija videla da je jedan vladar (ma kakav on bio) poleteo glavačke kroz prozor, s neprikosnovenošću i prestižom monarhovim je svršeno“17.

    Činjenica da su sve vreme postojanja monarhije u srpskom političkom iskustvu postojale zavere suprotstavljenih tabora govori, uz mnoge druge dokaze, da je srpski monarhizam imao svoje posebnosti. Na prvom mestu radilo se o ideji izbornosti kralja, koja je u punoj suprotnosti sa temeljnim principima nasledne monarhije na kojima počiva svest o zajedništvu predaka i potomaka. Uz to, u javnosti je neprekidno bila prisutna ideja da vlast monarha proizlazi iz „volje naroda“, te se često i u štampi „pretilo“ kraljevima da mogu biti smenjeni, za šta je najbolji dokaz bila sama istorija srpskog monarhizma18. Opozicija je često izazivala kralja, postavljajući mu različite političke zahteve (što, takođe, nije usklađeno sa principima parlamentarne monarhije). Deklarativno monarhistička opozicija se u skupštini pitala: „pa kakve su mu (kralju) onda funkcije… zašto kralj postoji? Ako kralj neće slobodne izbore on u našim očima prestaje biti Kralj svih Srba, već postaje Kralj samo jedne političke partije. I mi ćemo se onda prema tom faktu i opredeljivati“19. Pretilo se kralju i direktnije, revolucijom: „Njegovo dosadašnje pasivno posmatranje vladinih nedela biće zaboravljeno, ako obezbedi narodu slobodne izbore (…) u protivnom on daje maha građanskom ratu i revolucijama“20. Takvi stavovi bili su suprotni principu neupitnosti kraljevske vlasti, lišene svake odgovornosti, što je, takođe, temelj monarhizma. Takve političke pretnje držale su stalno otvorena vrata vanuustavnim rešenjima političkih kriza koja su zahtevala i upotrebu nasilnih rešenja.

    Pored smena na tronu koje su za sobom povlačile fizičke obračune s pristalicama smenjenog monarha, i partijske smene na vlasti povlačile su za sobom talase nasilja. Takva tradicija počela je da se stvara naročito posle formiranja prve vlade u koju su ušli predstavnici Narodne radikalne stranke, 1887. godine. Ona je bila označena kao kraj prethodne vladavine Napredne stranke, pa je građanstvo pozvano da se priključi fizičkom obračunu s pristalicama prethodne vlade. Taj događaj nazvan je „narodni odisaj“, čime je populistički bilo naznačeno da se radi o pravu građana da odahnu i obračunaju se s onima koji su ih tlačili. U tim sukobima ubijeno je više stotina ljudi, popaljena su mnoga imanja i kuće21 .

    „Zlatno doba srpske“ demokratije, takođe je počelo kraljeubistvom 1903. godine. Radilo se o prevratu u kome su, na izrazito surov način, ubijeni kralj i kraljica, čija su raskomadana tela potom bačena u dvorski park u centru Beograda. Usledili su žestoki obračuni s pristalicama bivše dinastije, koji su uključivali rušenje centralne zgrade dvora u kojoj je izvršeno ubistvo, uništavanje imovine Obrenovića, dokumenata iz državnog arhiva, ukidanje državnih praznika uključujući i Dan kraljevine (Srbija je postala kraljevina pod predstavnikom dinastije Obrenović). Sve do Prvog svetskog rata, poražene političke grupacije posle puča 1903. godine bile su tretirane kao obespravljeni delovi društva prema kojima je često primenjivano nasilje. Posebnu atmosferu straha razvijali su fizički napadi na opozicione vođe. Poznat je slučaj napada na dvojicu opozicionih vođa po njihovom izlasku iz Skupštine. Naoružani oficiri napali su ih usred korzoa na Terazijama, posle čega su se napadači vratili u baštu hotela Moskva, javno demonstrirajući da zastrašivanje političkih protivnika ne povlači za sobom pravne posledice. Da su bili u pravu dokazaće se i u govoru tada ranjenog poslanika koji je u Skupštini, četiri godine kasnije, izjavio da nikada nije dobio sudsko rešenje o tužbi koju je podneo protiv nasilnika22.

    Posebno dramatičan politički obračun dogodio se 1907. godine, kada su u Centralnom zatvoru u Beogradu, u prisustvu ministra unutrašnjih poslova, ubijeni oficiri Milan i Maksim Novaković23. Oni su bili osnivači „Društva za legalno rešenje zavereničkog pitanja“, udruženja koje se zalagalo da se iz vojske uklone oficiri koji su 1903. godine počinili kraljeubistvo, dakle najoštriji protivnici zavereničke vojne organizacije koja je stajala iza aktuelne vlasti. Godine 1906. njihovo udruženje je bilo zabranjeno, uprkos liberalnom zakonu o slobodi udruživanja, čime je bio pogažen taj važan demokratski zakon i onemogućeno delovanje jedne važne demokratske institucije. Skupštinska većina odbacila je interpelaciju opozicionih poslanika koji su odmah posle tih događaja pozivali na odgovornost ministra unutrašnjih poslova. Ministar je ostao na svom položaju, dovodeći u pitanje jedan od ključnih principa parlamentarizma – princip ministarske odgovornosti. Četiri godine kasnije, 1911. godine, sud je nezavisnom istragom utvrdio da je ministar unutrašnjih poslova bio taj koji je dao nalog da dvojica opozicionih vođa budu ubijena u zatvoru, ali je posle dramatične višemesečne rasprave skupštinska većina odbacila poslaničku interpelaciju kojom je traženo podizanje optužnice protiv ministra na Državnom sudu24. Time je taj slučaj bio i završen. Pokazalo se da ni dokazi skupštinske manjine, ni kasnije utvrđeni sudski dokazi nisu mogli da pokrenu postupak koji bi doveo do suđenja odgovornima. Na delu je pokazano da nezavisnost suda, kao i drugih institucija, nema značaja, jer ne dovodi ni do kakvih posledica i korekcija države i društva. Politička volja bila je iznad sudske i zakonske, a interesi pojedinaca iznad institucija. Tako je, čak i u onim slučajevima kad su institucije funkcionisale, kao što je to bio slučaj braće Novakovića, njihov značaj bio poništavan tako što njihove odluke nisu ostvarivane, nisu materijalizovane, što već samo po sebi ruši institucije obesmišljavanjem njihovog delovanja. Izgrađene institucije gubile su smisao, o čemu veoma ilustrativno govori jedna opoziciona analiza iz 1907. godine: „To je sistem u kome građani formalno imaju sva prava, ali ne smeju ni jedno upotrebljavati. Jedan naročit, hibridan režim kakav je moguć samo u balkanskim zemljama. Formalno je taj režim vrlo slobodouman, stvarno on je negacija svake slobode“25.

    Slučaj Novaković koji je potresao Skupštinu, štampu i celokupnu javnost više od četiri godine ukazao je na nekoliko suštinskih problema demokratskog i parlamentarnog poretka koji je uveden u Srbiji. Tačno je da je u tom slučaju sud, bez obzira na sporost delovanja, potvrdio svoju nezavisnost, ali je ponašanje poslanika većine pokazalo da sudske odluke nemaju autoritet i da je volja skupštinske većine iznad odluka suda. Time je sud, kao jedna od ključnih institucija bila sklonjena s mesta korektiva sistema i ključnog arbitra pravne države. Nepoštovanje institucije suda u ovom, kao i u mnogim drugim slučajevima, marginalizovalo je tu ključnu demokratsku instituciju, a odluke o primeni prava i zakona predalo u ruke volje skupštinske većine, čak i u radikalnim slučajevima kakvo je bilo ubistvo najeksponiranijeg političkog protivnika.

    Druga stvar koja je pokazana ovim primerom jeste specifično razumevanje moći skupštinske većine. Radi se o jednom od najkontroverznijih pitanja teorije i prakse demokratije, pa je već Tokvil čitavo poglavlje svoje knjige Demokratija u Americi posvetio problemu moguće tiranije većine u demokratiji. U svemoći većine video je, kao i u svakoj drugoj sili, klicu tiranije26. Taj njegov stav bio je skoro svakodnevno dokazivan u političkom životu Srbije tokom „zlatnog doba“ njene demokratije. Vladajuća Narodna radikalna stranka se sve vreme ponašala kao da veći i manji deo biračkog tela nisu ravnopravni, da je, kako su govorili, većina starija i da, u skladu s tim, prava opozicije „imaju svojih granica i da su ona manja od prava većine“27. U vladajućem tumačenju, pravo većine nije bilo samo pravo na donošenje odluka i na rukovođenje državom, već je to bilo i pravo na grešku, pravo na kršenje zakona, pravo na postavljanje većine iznad zakona. O tome svedoče sledeća dva odabrana citata iz novina vladajuće stranke, iako ima mnogo sličnih primera, pogotovo onih izgovorenih u Skupštini, jer se na osnovu takvog razumevanja prava i rukovodila ta ključna institucija. Tako je ministar unutrašnjih poslova i glavni ideolog vladajuće stranke Stojan Protić u jednom tekstu napisao: „Pametni ljudi, ubeđene demokrate i pošteni rodoljubi idu za time da se pravo većine očuva, čak i onda kad ona greši – jer ona jedina ima pravo da greši“28. Ili, na drugom mestu, bio je još ubedljiviji: „U izuzetnim prilikama i kad je u pitanju kakav krupan zemaljski interes, Vlada (iza koje stoji većina) ne samo da može nego ponekad i mora da uradi nešto mimo zakona da bi zaštitila taj interes“29. Drugu stranu takvog stava činilo je shvatanje prava manjine. Opozicija se videla kao suštinski neravnopravan i nelegitiman deo političke pozornice, o čemu najilustrativnije svedoči navod iz lista vladajuće stranke: „Manjina ima u opšte jedno opšte pravo samo: da sve svoje staranje upravi na to da i sama opet postane većina, i dok taj uspeh ne postigne mora se predati nemoći i isključenju.“30

    Takvi stavovi stranke koja je u Srbiji, s kraćim prekidima, bila na vlasti gotovo pola veka, određivali su način funkcionisanja svih institucija. Prava koja su postojala izvan prava jačeg, samim tim, nisu bila legitimna. Iz toga je logično proizlazilo da su zahtevi opozicije bili doživljavani kao napad na poredak, čime je njihova legitimnost mogla lako prerasti u nelegalnost, odvodeći manjinske političke zahteve izvan zakona. Takvo razumevanje vlasti bilo je koren političkog nasilja koje je poništavalo svaki smisao inače demokratskih zakona i institucionalnog okvira na njemu zasnovanog. Zvučalo je kao dijagnoza kad je opozicioni poslanik gorko zaključivao: „Za Srbiju može važiti jedno opšte pravilo: Čija vlada toga i država, čija vlast toga i sloboda“31. U tom ključu može se razumeti i dominacija modela partijske nad pravnom državom32 u modernoj istoriji Srbije, jer je odluka i moć vladajuće i većinske partije bila važnija od temeljnih državnih zakona, čime su se rušili zakoni, ali i sama država.

    Postepeno, takvi odnosi u društvu i takvo razumevanje politike, počeli su da menjaju suštinu uvedenih institucija, pa su one sve manje ličile na svoje evropske uzore. Zakonom uspostavljena jasna podela vlasti, često je bila narušavana, posebno preuzimanjem izvesnih zakonodavnih ingerencija od strane izvršne vlasti33. Parlamentarni poredak ustrojen po francuskom modelu značio je da se srce sistema nalazilo u skupštini, ali su, s gubljenjem moćne i pouzdane većine, vladajuće stranke centar vlasti prebacivale na vladu, zbog čega su narodni poslanici često protestovali govoreći da je parlament samo ukras koji nema nikakvu stvarnu moć34. Najčešći oblik poništavanja parlamentarnog modela, ali i rušenja podele vlasti predstavlja primer koji govori o tome da je vlada počela da vlada uredbama koje je sama donosila, umesto u skupštini donetim zakonima. Time je na sebe preuzela zakonodavnu vlast i srušila načelo podele vlasti kao temeljni parlamentarni princip i kao ustavni okvir predviđen Ustavom iz 1903. godine.

    Naročito drastično kršenje principa podele vlasti činile su „razrešice“, posebna pravna invencija Stojana Protića, ministra unutrašnjih poslova i ideologa vladajuće stranke. Radilo se o propisima koje je, bez prethodnog odobrenja skupštine, donosila vlada i, zatim ih nekoliko meseci kasnije, podnosila skupštini na odobrenje. Radilo se i o veoma važnim dokumentima, kakav je bio, recimo, Trgovinski ugovor sa Austro-Ugarskom u vreme Carinskog rata sa susednom monarhijom s kojom je Srbija imala najveći spoljnotrgovinski obrt. Strepeći od mogućnosti da u skupštini taj dokument ne bude izglasan, taj ugovor je usvojila sama vlada, što je bilo u direktnoj suprotnosti s važećim ustavom koji je nedvosmisleno propisivao da državne trgovinske ugovore mora donositi Narodna skupština. Vlada je te ugovore podnela skupštini na „razrešnicu“ dva meseca kasnije. Većina je tada disciplinovano izglasala sporni ugovor, uprkos činjenici da je opozicija nedvosmisleno dokazala da se radi o kršenju ustava i svih zakona koji utemeljuju parlamentarne procedure35.

    Rušenje podele vlasti i omalovažavanje institucije skupštine naročito su dolazili do izražaja u posebnom odnosu vlade prema „budžetskom pitanju“. Na osnovu Ustava iz 1903. godine kralj je imao pravo da u posebnim, vanrednim okolnostima, svojim ukazom produži važenje prošlogodišnjeg budžeta i na neograničen period naredne godine36. Taj stav ujedno je bio i najveće odstupanje najvišeg srpskog pravog akta od njegovog belgijskog uzora37. To odstupanje bilo je u sukobu s temeljnim principima parlamentarne monarhije i ministarske odgovornosti. Prvo, davao je kralju mogućnost mešanja u ključno državno pitanje – pitanje državnih finansija. Drugo, iako je bilo predviđeno da se može koristiti samo u vanrednim okolnostima, kada je skupština onemogućena da se sastane, takvo pravo ipak je, potencijalno, značilo smanjivanje moći skupštine i to u njenom najjačem oružju protiv vlade – u mogućnosti da odbijanjem da prihvati budžet, sruši vladu38. Glasanje o državnom budžetu zbog toga i jeste najveći test svake vlade i odlučujući trenutak u kome se, svake godine, dokazuje moć zakonodavne nad izvršnom vlašću, kao temelj parlamentarizma. Zbog toga se moglo podrazumevati da će pravo na „ukazni budžet“, koje je srpski kralj ustavom dobio, spadati u ona prava monarha koja su, u parlamentarnim monarhijama, ostajala upisana u zakonima, ali koja su istorijski bila prevaziđena i atrofirana39.

    Međutim, pravo koje je mimo evropskih uzusa uneto u srpski Ustav, ubrzo se pokazalo kao ključno za održanje vlasti vlade koja je izgubila sigurnu većinu u skupštini. Situacije iz 1907. i 1908. godine o kojima je reč nisu bile vanredne na način kojim je to bilo Ustavom predviđeno, nije bilo ratnih ili prirodnih nepogoda koje su mogle skupštinu sprečiti u njenom radu. Jedino čega jeste bilo je nepoverenje prema vladi, koje je skupština odlučila da izrazi opstrukcijom prilikom glasanja o budžetu, što je, po osnovnim pravilima i po zakonu, trebalo da dovede do pada vlade40. To se, međutim, nije desilo. Vlada je sprečila svoj pad koristeći se ustavnom mogućnošću ukaznog produženja budžeta, odnosno mogućnošću da kralj, bez sazivanja i saglasnosti skupštine, na više meseci produži budžet. Iako je takva mera bila ustavna, ona je bila duboko antiparlamentarna i značila je potpuno omalovažavanje zakonodavnog tela i osnovnog pravila po kome je skupština bila ta koja vladi daje vlast, a ne obrnuto. Taj postupak srpske vlade i kralja srušio je temelje parlamentarizma jer se kralj svrstao na stranu vlade i umešao u sukob dve ključne državne institucije, što parlamentarni monarh nije trebalo da čini. Uz to, vlada je, zloupotrebljavajući tu ustavnu odredbu dva puta za redom, 1908. i 1909. godine, produžila sebi život za dve godina iako je izgubila poverenje skupštine41. Time je bila derogirana moć narodnog predstavništva kome je oduzeta moć najvažnijeg korektiva vlasti, pa je i osnovni smisao podele vlasti bio obesmišljen.

    Politički uticaj vojnih činilaca, naročito grupe zaverenika koji su 1903. godine na vlast doveli dinastiju Karađorđević, dodatno je derogirao važnost institucija, jer se često dešavalo da su se ključne državne odluke donosile mimo javnosti i predviđenih procedura, na mestima koja nisu bila pod kontrolom demokratskih institucija42, što je takođe jedan od kontinuiteta u istoriji Srbije. Slučaj braće Novakovića već je dovoljno jasno ilustrovao uticaj vaninstitucionalnih činilaca. Trebalo bi pomenuti i slučaj „novih krajeva“, odnosno teritorija koje su pripojene srpskoj državi posle balkanskih ratova. Krugovi vojnih zaverenika koji su izvršili prevrat 1903. godine vršili su i izvršili ogroman pritisak na vlast da se u novooslobođenim krajevima Makedonije i Kosova uspostavi poseban, vojno-policijski režim. To je značilo da se na te krajeve ne proširi Ustav iz 1903. godine i da „novi“ građani Srbije ne dobiju prava koja bi iz njega proistekla, u prvom redu politička prava. Takvi zahtevi izazvali su burne reakcije opozicije i parlamentarnu i javnu debatu43 koja je mesecima potresala Srbiju. Ključni argument opozicije bio je da bi se pravljenjem dva pravna sistema u zemlji, stvorili građani prvog i građani drugog reda, čime bi bio ukinut jedan od temeljnih ideala demokratije – princip jednakosti građana44. Uprkos snažnom otporu, disciplinovana skupštinska većina izglasala je uvođenje posebnog, policijskog režima u „novim krajevima“45, što je bio ustupak u ratovima 1912-1913. godine dodatno ojačalih vojnih faktora.

    Ta politička pobeda dala je prostor vojnim činiocima koji su 1911. godine formirali tajnu organizaciju „Crna ruka“ da uđu u otvoreniji sukob sa izabranim vlastima, sukob koji je svoj vrhunac doživeo tokom prve polovine 1914. godine, kada se moglo govoriti i o puzećem puču koji se završio povlačenjem kralja Petra Karađorđevića s vlasti46. Kralja su na to primorali vojni zaverenici koji su ga i doveli na vlast, jer nije udovoljio njihovom zahtevu da ukloni većinsku vladu Nikole Pašića i na vlast dovede manjinske, ali zaverenicima u tom trenutku bliske samostalce47. Preuzimanje vlasti od strane kraljevog sina Aleksandra, bliskog zaverenicima, bio je novi primer nasilne smene vlasti, ali i otvorenog mešanja vanustavnih faktora u politički život Srbije, čime je i ono malo vlasti koju su u svojim rukama još držale kompromitovane institucije bilo obesmišljeno.

    Kada je reč o iskrivljavanju delovanja institucija u srpskom parlamentarnom iskustvu, zanimljiv je i primer istorije srpskih političkih stranaka. Liberalni Zakon o slobodi udruživanja iz 1880. godine omogućio je formiranje modernih demokratskih stranaka (1881. godine) svega nekoliko godina posle nastanka prvih takvih organizacija u Velikoj Britaniji. Srpske stranke uzele su svoje nazive i programe iz evropske baštine, vezujući se, na taj način, za ključne koncepte tog vremena: liberalizam, konzervativizam, radikalizam, socijal-demokratiju48. Ipak, njihova organizacija, gotovo vojnička subordinacija unutar stranke, neprikosnovenost njihovih nesmenjivih vođa, zabrana frakcija i različitog mišljenja, kao i stalno drobljenje i cepanje stranaka kao posledica nedostatka unutrašnje demokratije, činili su da su te organizacije više ličile na zavađene porodice nego na temeljne institucije demokratskog poretka. U gotovo monolitnom, siromašnom i pretežno nepismenom društvu stranke nisu nastale kao predstavnici pojedinih delova politički svesnog građanskog društva i predstavnici njegovih interesa pred državom. One su se, naprotiv, formirale u okviru uske prestoničke elite okupljanjem slično mislećih ljudi, obrazovanih najčešće na stranim univerzitetima49. Kao naojobrazovaniji deo društva intelektualci su nužno ulazili u politiku, što ih je odvajalo od profesije, ali je i njihov politički angažman činilo posebnim. Možda su upravo zbog toga svoju ulogu u politici intelektualci često doživaljavali kao misiju, kao nešto više od politike, što je stranački život bojilo posebnim tonom50. U društvu u kome nije bilo moćnog finansijsko-bankarskog sloja, preduzetnika, krupnih zemljoposednika ili industrijalaca, borba za širenje sloboda i napori ulagani protiv državne svemoći pripali su najobrazovanijim, najčešće državnim činovnicima, dakle onom sloju koji je, finansijski, skoro u potpunosti zavisio od države51. Država je bila ta koja je stipendirala školovanje budućih činovnika, ona im je omogućila socijalnu mobilnost i, na osnovu stečenog obrazovanja, dovela ih iz varošica u Beograd, gde su postepeno zadobili status vodećeg društvenog sloja. Već iz toga bilo je jasno da društveni sloj koji je tako čvrsto interesno vezan za državu nije mogao imati jednaku snagu za demokratizaciju zemlje kao onaj kome je u Zapadnoj Evropi dopao zadatak da, u ime društva i građana, primoravaju državu na postepeno povlačenje.

    Kao predstavnici društvene elite državni službenici su formirali i prve političke stranke u Srbiji. Stranačke vođe dolazile su iz uske prestoničke i intelektualne elite i njihovi lični odnosi bili su jedan od presudnih kriterijuma prilikom formiranja stranačkog vođstva. Politički sukobi koji su kasnije izbijali u samim strankama dobijali su, zbog toga, privatnu notu, pa su, često, tokom 19. i 20. veka dovodili do cepanja stranaka, što je bio najčešći način na koji je nastajala druga generacija stranaka52. Činjenica da su se stranački sukobi odvijali između rođaka, nekadašnjih prijatelja i kumova dovodila je do toga da se privatni ton iz unutrašnjepartijskih odnosa prelivao na ukupan politički život, dajući mu strast gotovo nepoznatu zrelim političkim društvima. Shvatanje stranke kao proširene porodice, a stranačkog vođe kao oca53 i svođenje unutrašnjih odnosa na lične afinitete dovodilo je do toga da je čitav javni prostor postajao zasićen ličnim odnosima, dok su politička načela zamenjivana strasnim odnosima ljubavi i mržnje koji su kočili rad državnih institucija, stavljajući lični iznad javnog interesa.

    Ta politička strast skoro je u potpunosti određivala svakodnevicu, čime se stvarao utisak da se radi o društvu preopterećenom politikom, društvu u kome politika određuje sve ostale dimenzije života54. Međutim, kada se analiziraju politički diskurs, štampa, proglasi, govori, skupštinske rasprave lako se uviđa da je, zapravo politike bilo veoma malo55. To je jedan od razloga koji su dovodili do toga da je u srpskom političkom diskursu bilo malo programskog, načelnog, principijelnog, malo jasnih političkih pozicija. Zbog toga i danas zvuči bolno poznato zaključak jednog od najvećih intelektualaca i političara tog vremena Jovana Skerlića: „Dok se u celom svetu politička borba uređuje, i tako reći kanalizuje, kod nas još uvek ona ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: političko licitiranje, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti“56.

    Političke stranke imale su, u siromašnom društvu, veliki ekonomski i socijalni značaj. Njihove veze sa finansijskim tokovima u zemlji nisu nikada ozbiljnije istraživane u istoriografiji, ali je poznata činjenica da se smatralo da određene bankarske ustanove „pripadaju“ pojedinim političkim partijama. O osnivanju i daljoj politici centralne, Narodne banke odlučivali su naprednjaci, Zemaljsku banku su 1906. godine osnovali radikali, a ona je finansirala i izdavanje stranačkog lista Samouprava. Izvoznu banku držali su samostalci i radikali, Prometnu samostalci koji su imali vodećeg uticaja i u Upravi fondova. U Privrednoj banci odlučivali su naprednjaci, a u Vračarskoj štedionici liberali57. U uvek tranzicionoj srpskoj privredi politika je bila put kojim su se ostvarivali privredni interesi. Bliskost vladajućim krugovima obezbeđivala je dobijanje boljih poslova pa su i retki finansijski moćniji privrednici bili prinuđeni na blisku saradnju s državom i na zavisnost od stablino nestabilnih političkih prilika. To je političke stranke kao ključne demokratske institucije sada vezivalo ne samo za državu, već i direktno za tokove novca u društvu u kome je skoro kontinuirano dominirao princip monopola na uskom i strogo kontrolisanom tržištu58. U uslovima finansijskog i privrednog monopola, stvarala se partijska zavisnost, koja je dodatno urušavala samostalnost političkih stranaka i mogućnost da one odlučnije deluju u pravcu otvaranja društva. Odluke i interesi klijentelističih grupa u političkim strankama bili su važniji od procedura i zakona. Ta moć političkih stranaka proizlazila je iz nemoći građanskog društva koje nije imalo dovoljno snage da ograniči vlast. S druge strane, biti u stranci i biti na vlasti bilo je jedan od najvažnijih faktora socijalne mobilnosti, jer je u siromašnom i usporenom društvu politika bila jedan od glavnih načina da se obezbedi sigurnija i bolja egzistencija59. U tome je ležao jedan od razloga zbog kojih se vlast branila svim sredstvima. Silazak s vlasti se identifikovao s krajem privilegija, s oduzimanjem imovine, a često i s životnom ugroženošću. To je bio još jedan od uzroka koji su činili da je borba za vlast više ličila na puzeći građanski rat nego na takmičenje različitih načela i koncepata.

    Većina primera navedenih u ovom radu sasvim su prepoznatljivi i današnjim stanovnicima Srbije, što potvrđuje tezu o političkoj kulturi kao jednom od procesa dugog trajanja. Istovremeno, zbog toga se postavlja i pitanje potencijala srpskog društva za demokratske promene. Ili da preformulišem: da li treba čekati da se društvo razvije da bi se tek potom uvele moderne demokratske institucije ili uvođenje institucija ima svoju važnu ulogu u ukupnom razvoju društva. Opredelila bih se za ovaj drugi odgovor. Srpski slučaj s kraja 19. i početka 20. veka ukazuje na nekoliko značajnih zaključaka. Prvo, bez obzira na stvarne motive, čini se da je od izuzetnog značaj bila već sama činjenica da se intelektualna i politička elita Srbije u to vreme odlučila za transfer liberalnog modela, i to u trenutku kad su joj iz mnogih istorijskih, političkih, pa i geografskih razloga mogli biti bliži modeli susedne Austro-Ugarske, Nemačke ili Rusije. Opredeliti se za tada slabije poznate i udaljenije, francuske, britanske, švajcarske i belgijske uzore, značilo je i izbor vrednosnog sistema koji je mogao biti uspešan okvir razvoja, kao što je u slučaju mnogih zemalja (od Grčke preko Italije do Španije, Portugalije ili Irske) pokazala kasnija istorija Evrope. Bio je to, dakle dobar početak, koji je mogao doprineti stvaranju povoljnog odnosa politike i društva koji su motivišuće mogli da deluju jedni na druge. Iz mnogih razloga koji se u ovom radu ne mogu pobrojati do tog happy end-a u srpskom slučaju nije došlo.

    Ipak, jedan drugi zaključak koji se može izvući donosi notu opitimizma u razmišljanje o odnosu institucija i društva. Radilo se o tome da je posle više od decenije od kada su principi parlamentarne demokratije uvedeni u Srbiji početkom 20. veka, sistem u mnogim slučajevima počeo da funkcioniše sam, nezavisno od volje političkih aktera, ili čak suprotno njihovoj volji. Radilo se o sve brojnijim situacijama u kojima su parlamentarna pravila nužno delovala sama po sebi, uprkos svim pokušajima da se svako pravilo izbegne ili zaobiđe. Da dam bar jedan primer: neophodnost da vlada bude zasnovana na skupštinskoj većini dovela je, zbog nepostojanja te većine, inače krvne protivnike na političkoj sceni Srbije u neminovnost da formiraju koalicione vlade, što je s vremenom menjalo i retoriku i suštinske odnose među učesnicima političkog života, postepeno razvijajući i političku kulturu. Ili, drugi primer: stalnost izbora počeo je da uvodi svest o normalnosti političkih promena, čime se umanjila žestina političkih obračuna, pa su počeli da se menjaju odnosi između vlasti i opozicije, većine i manjine. Tačno je da ovaj rad svedoči o primerima koji su činili da su moderne institucije u Srbiji bile hronično derogirane, da su tonule u živo blato, ali navedeni primeri pokazuju da se iz tog kruga moglo izaći. Ratovi koji su započeli 1912. godine prekinuli su postepeni razvoj političke kulture u Srbiji, ali ostalo je mnoštvo dokaza koji bi potvrdili tezu da moderni institucionalni okvir ne mora biti samo posledica, već i uslov razvoja.

    Peščanik.net, 30.12.2010.

    Dubravka Stojanović, poslednji tekstovi:

    U ogledalu Drugih
    Bahatost garantuje ostanak na vlasti
    _______________________________________________________________
    1 “Obični poslovi“, u: Odjek, 27. april 1909.

    2 „Kralj, ustavnost, apsolutizam, demokratizam, parlamentarnost“, u: Nedeljni pregled, 14. mart 1910, s. 138.

    3 „Hajdučija“, u: Politika, 10. avgust 1907.

    4 „Na novu godinu“, u: Trgovinski glasnik, 11. januar 1904.

    5 „Uvodnik“,u: Trgovinski glasnik, 11. jun 1906.

    6 „Uvodnik“, u: Trgovinski glasnik, 10. jul 1905.

    7 „Rešenje krize“, u: Štampa, 29. mart 1908.

    8 „Ljudi i moral u skupštini“, u: Štampa,30. jun 1907.

    9 Govor Andre Đorđevića, u: Stenografske beleške Narodne skupštine, 1905-I, 16. decembar 1903, s. 258.

    10 O tome više: Latinka Perović, Između anarhije i autokratije. Srpsko društvo na prelazima vekova 19-21, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, 2006.

    11 Opširnije u: Dubravka Stojanović, „Simboli i ključne reči u diskursu političkih stranaka u Srbiji početkom 20. veka“, u: Godišnjak za društvenu istoriju, 1-3 (2002), pp. 29-51.

    12 O srpskoj štampi 20. veka vidi: D. Stojanović, „Javnost u Srbiji 1903-1914. Skica za portret srpskog društva“, u: Godišnjak za društvenu istoriju, 1-2. 1996, Beograd 1997, 40-51.

    13 “Odjekovcima”, u: Samouprava, 2. avgust 1905.

    14 „Klevetnicima oko Samouprave“, u: Odjek,21. maj 1905.

    15 D. Stojanović, “Partijske elite u Srbiji 1903-1914. Uloga i način vladanja”, u: Jugoslovenski istorijski časopis, 2, 1997, s. 41-51.

    16 Mnogobrojne primere koji to dokazuju vidi u: D. Stojanović, Srbija i demokratija, s. 375-421.

    17 Citirano prema: O. Popović-Obradović, “Odnosi prema kralju i monarhiji”, u: Kakva ili kolika država. Ogledi o društvenoj i političkoj istoriji Srbije 19-21. veka, Beograd 2008, s. 156.

    18 O ideji izbornosti monarha vidi: O. Popović-Obradović, Parlamentarizam u Srbiji…,s. 333-370.

    19 Citirano prema: O. Popović-Obradović, “Odnosi prema kralju i monarhiji”, s. 159.

    20 Isto.

    21 L. Perović, Između anarhije i autokratije, s. 138-156.
    22 Govor Mihaila Đorđevića, Stenografske beleške Narodne skupštine, 1910-1911, 17. mart 1911, str. 32.

    23 O slučaju Novaković detaljno vidi u: O. Popović-Obradović, Parlamentarizam u Srbiji, s. 325-329; 385-389.

    24 „Posle šest godina“, u: Pravda,29. maj 1909.

    25 „Stambulovština“,u: Pravda, 28. januar 1907.

    26 A. de Tokvil, Demokratija u Americi,Beograd 2002, s. 219.

    27 „Liberalna- srdita nemoć“, u: Samouprava,4. mart 1908.

    28 „Načelo većine i pravo manjine“, u: Samouprava,29. februar 1908.

    29 „Samostalci ruše parlamentarizam“, u: Samouprava,29. maj 1907.

    30 „Borba protiv većine“, u: Samouprava,3. april 1908. Isti stav vidi i u:Samouprava, 28. januar 1907; 29. februar 1908.

    31 Govor Ivana Pavićevića, u: Stenografske beleške Narodne skupštine, 1906, 17. novembar 1906, s. 540.

    32 O kontinuitetu partijske države vidi: Olga Popović-Obradović, „(Jedno)partijska država“, u: Povelja,br. 103-104, januar – februar 2007. Latinka Perović, Između anarhije i autokratije, s. 119.

    33 Olga Popović-Obradović, Parlamentarizam u Srbiji, s. 317.

    34 „Vlada i skupština“, u: Odjek, 26. mart 1913.

    35 Stenografske beleške Narodne skupštine, 1906, s. 271-348. detaljna pravna analiza ovog slučaja u: O. Popović-Obradović, Parlamentarizam u Srbiji, s. 318.

    36 S. Protić, Ustavna i društveno-politčka pitanja, I-III,Delo, I-II, 1894, s. 117.

    37 O. Popović-Obradović, „Ustavnost i vladavina prava“, u: Kakva ili kolika država, s.57-224.
    38 S. Jovanović, Ustavno pravo, Beograd 1907, s. 230.

    39 Misli se, na prvom mestu, na kraljevo pravo da obori vladu koja je imala skupštinsku većinu. Većina evropskih ustava i dalje je kralju to pravo priznavala, ali se u parlamentarnim monarhijama smatralo da on ta prava ne treba da primenjuje. U periodu od 1903. do 1914. srpski kralj je dva puta to pravo primenio, obarajući većinske vlade u krizama 1905. i 1906. godine. O tome vidi: D. Đorđević, „Parlamentarna kriza u Srbiji 1905. godine“, u:Istorijski časopis, XIV-XV, 1963.

    40 „Parlamentarna hronika“, u: Arhiv pravnih i društvenih nauka, XIII- 1912, s. 434-435; K. Kumanudi, Administrativno pravo, Beograd 1909, s. 59.

    41 Pravnu analizu ovog slučaja vidi u: O. Popović-Obradović, Parlamentarizam u Srbiji, s. 355-387.

    42 O delovanju vanustavnih činilaca vidi: Vasa Kazimirović, Crna ruka. Ličnost i događaji u Srbiji od prevrata 1903. godine do Solunskog procesa 1917. godine, Kragujevac: Iskra, 1997.

    43 „Fuzionaški pašaluk“, u: Odjek,30. novembar 1913.

    44 V. Marinković, „Odvojeno mišljenje Narodnoj skupštini“, u:Stenografske beleške Narodne skupštine, 1. mart 1914, s. 1142.

    45 „Izveštaj skupštinskog odbora“, u: Stenografske beleške Narodne skupštine, 1. mart 1914, s. 1137.

    46 Vidi : D. Živojinović, Kralj Petar I Karađorđević, II, Beograd 1990.

    47 O sukobu vojnih i civilnih vlasti u Srbiji 1914. godine vidi: V. Kazimirović, Crna ruka. Ličnosti i događaji u Srbiji od prevrata 1903. do Solunskog procesa 1917. godine, Kragujevac 1997; V. Vučković, „unutrašnje krize Srbije i Prvi svetski rat“, u: Istorijski časopis, XIV-XV, 1963-1965, s. 177-189; D. Bataković, Sukob vojnih i civilnih vlasti u Srbiji u proleće 1914“, u: Istorijski časopis, XXIX-XXX, 1982-1983, s. 156-173.

    48 Dragoslav Janković, Rađanje parlamentarne demokratije. Političke stranke u Srbiji 19. veka,Beograd: Plato, 1997; o stranačkim programima vidi: V. Krestić, R. Ljušić, Programi i statuti srpskih političkih stranaka do 1918, Beograd 1991.

    49 O stvaranju društvene elite u Srbiji putem obrazovanja vidi: Lj. Trgovčević, Planirana elita. O studentima iz Srbije na stranim univerzitetima u 19. veku,Beograd 2003.

    50 Detaljnije u: Dubravka Stojanović, Party Elites in Serbia 1903-1914: Their Role, Style of Ruling, Way of Thinking“, in: Eliten in Sudosteuropa. Rolle, Kontinuitaten, Bruche in Geschichte und Gegenwart, ed. W. Hopken, H. Sundhaussen, Munchen 1998, pp. 129-143.

    51 O srpskom građanstvu vidi detaljnije u: D. Stojanović, Kaldrma i asfalt, s. 173-195

    52 Detaljnije u: D. Stojanovć, Srbija i demokratija, s. 245-283. O današnjim politikim stranakama vidi: D. Stojanović, Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (1985-2009), Beograd 2010, s. 120-173.

    53 D. Stojanović, „Simboli i ključne reči u diskursu političkih stranaka u Srbiji početkom 20. veka“, u: Godišnjak za društvenu istoriju, 1-3, Beograd 2002, s. 29-51.

    54 Opširnije: D. Stojanović, Kaldrma i asfalt, s. 237-243.

    55 Primere vidi u: D. Stojanović, „Simboli i ključne reči…“, s. 34-37.

    56 J. Skerlić, Feljtoni, skice i govori, Sabrana dela VII, Beograd 1964, s. 126.

    57 D. Milić, „Privreda Beograda“, u: Istorija Beograda, 2, Beograd 1974, s. 349-424.
    58 O istoriji srpske privrede vidi: N. Vučo, Privredna istorija Srbije do Prvog svetskog rata, Beograd 1955.

    59 Dubravka Stojanović, Kaldrma i asfalt,s. 239-243.

  9. Varagić Nikola каже:

    Пагански ритуал против сајбер-перформанса

    Аутор: Исидора Жебељан

    Спектакл је последица материјалног изобиља (код оних друштава која су то изобиље остварила) или последица чежње за њиме (код оних која то нису). Ипак, спектакл, у психолошком смислу,представља испољавање тежње за опредмећивањем људске визије божанске лепоте, моћи и сјаја.

    Наше време теоретичари називају, поред осталог, временом спектакла. Чини ми се да нема још много тога што би билоинтересантно рећи о овом феномену, већ многоструко описиваном и повезиваном са најразличитијим друштвеним појавама, па чак и са приватним животима сасвим обичних појединаца.

    Ипак, ако сасвим поштено и без превише теоријско-заметних теза приђемо овој теми, видећемо да је спектакл у уметности, или још тачније речено, у друштвеним догађањима, појава која постоји веома дуго – од прадавних, античких времена, па и пре тога.

    Он се углавном јавља у друштвима која су досегла одређени ниво развитка у духовном, али, пре свега, у материјалном смислу. Спектакл је последица материјалног изобиља (код оних друштава која су то изобиље остварила) или последица чежње за њиме (код оних која то нису). Ипак, спектакл, у психолошком смислу,представља испољавање тежње за опредмећивањем људске визије божанске лепоте, моћи и сјаја. (Наравно, ова тежња се у људском роду може појавити и у сасвим другачијем виду, у свој пуноћи индивидуалногдуховног стремљења ка Богу, у расту душе ка Богу, у потреби за сједињавањем са Богом, и онда она нема никакве везе са овоземаљским опредмећивањем.) Међутим, ако се сада ограничимо на уметничке појаве спектакла, схватићемо да су оне врло често инициране од стране сасвим просечних конзумената уметности, какви се могу наћи међу владарима, политичарима, банкарима, пословним људима, а самим тим су и упућене, такође, најширем, медиокритетском делу публике.

    Ова прва групација често брка порив за опредмећивањем божанског, са сопственим поистовећењем са њиме, у краткотрајном али вратоломном успону ега, у којем се душа заувек губи у врлетима таштине и дави у слаповима важности и незаменљивости, којом такву посрнулу душу запљускује полудели ум. Она друга група, у раскоши, огромности и сјају свега спектакуларног, попут свраке крадљивице, налази сладострасно уживање, којем се предаје као једењу преслатке торте, готово као у трансу – сва чула су пренаглашено надражена и запушена, па сам садржај дела остаје потпуно у сенци велелепности и среће коју она производи. У средини тог чврстог и тесног примитивног „љубавног” загрљаја осредњости иницијатора и пријемника, готово као удављен, налази се креатор спектакла – уметник. Он, такође, може бити члан истог друштва просечности, али може бити и од сасвим изузетне, од Бога позване, врсте. И ту лежи чворно место разумевања сваког уметничког деловања, па и креирања дела у облику спектакла.

    Као што је свако Микеланђелово дело, од Сикстинске капеле до цртежа Епифаније, сведочанство о узвишености и генијалности, тако и уметнички пориви појединих уметника данашњице, који користе најразличитије медије, технике и могућности савремене технологије, да би опредметили своје идеје, (а не обрнуто, да би идеја добила рухо модерности или спектакла), сведоче о дубоком духовном упоришту. Ако се присетимо времена у којем су настајале Хендлове опере, које су и по његовим инструкцијама биле постављане као спектакли, са патуљцима, животињама и најневероватнијим људским наказама на сцени, и ако их упоредимо са њиховим данашњим, често ултраминималистичким режијама, видимо да се то њихово спољашње остварење, у великој мери, изменило, али да и даље своје суштинско и ванвременско дејство остварују заслугом божанствене музике. И обрнути пример Бахових пасија и кантата, које су писане као црквена, богослужбена дела, дакле, са идејом протестантске скромности и самоусмерености једино ка служби Богу и љубави према ближњем, а данас се изводе и као сценско-оперска дела са елементима спектакла, говори у прилог чињеници да, само по себи, представљање идеја (било музичких, књижевних, или ликовних) кроз коришћење елемената спектакла, нових медија или технологија, без врхунског садржаја, не значи ништа.

    Наиме, сама чињеница да је за реализацију неке уметничке идеје коришћен интернет, компјутер, робот или електронски звуци, не обезбеђује тој идеји или делу никакво преимућство, модерност нити било какав посебан доживљај у односу на, рецимо, изворну фолклорну музику и праве паганске ритуале, који ће увек деловати много модерније од било којег просечног сајбер-перформанса, јер су обележени неупоредиво снажнијом енергијом од оне коју еманира технологија, а то је енергија колективног несвесног. Ипак, уколико је уметник потпуно и бескомпромисно посвећен својој идеји, као што је то рецимо Бил Вајола, онда ће се могућности технологије показати као чаробна својства стваралачког чина и уплешће се у уметникову имагинацију на један потпуно органски начин, који ће стварати нови језик, нови организам, нову мисао.

    Интересантно је да технолошки развој, тј. техничке иновације, проналажење нових алатки за арсенал ванвременог уметничког оруђа, увек претходе отелотворењу оригиналног уметничког духа који онда из њега проистиче, а не обрнуто, као да то Бог људима поклања непознате играчке, посматрајући са интересовањем начин на који их људи одгонетају и „оживљавају”.

    И на крају, радујем се да са читаоцима поделим утисак који изазива чувена слика инсценације Вердијеве опере „Бал под маскама”, која је 1999. постављена на Боденском језеру у Брегенцу, у Аустрији, у режији чувеног оперског редитеља Ричарда Џоунса. Иако ова инсценација има своја јасна филозофска и рационална упоришта, она ће вас потпуно залудети и запљуснути величанственом магијом венсеријских уметничких идеја овог оперског режисера, који доказује да прави спектакл ипак може бити и изврсно уметничко дело, уколико излази из радионице истински надахнутог уметника.

    http://www.bregenzerfestspiele.com/en/mainmenu/enterprise/historyA Masked Ball 1999/00

    Исидора Жебељан

    Извор: Политика

    (Исидора Жебељан (рођена 27. септембра 1967. године у Београду), истакнути је српски композитор млађе генерације и дописни члан САНУ. Редовне и последипломске студије композиције завршила је на Катедри за композицију и оркестрацију на Факултету музичке уметности у Београду, у класи професора Властимира Трајковића. Током студија била је члан групе младих композитора „Седам величанствених”, која је на иновативан и неконвенционалан начин презентовала своју музику. Од 1993. радила је као асистент на Катедри за композицију и оркестрацију ФМУ у Београду, а од 2002. године ради као доцент на истој катедри. Исидора Жебељан је до сада написала 25 композиција за различите инструменталне, вокално-инструменталне и вокалне ансамбле: од композиција за соло инструмент, преко камерне и симфонијске музике, до опере. Њена музика извођена је на концертима и фестивалима у Србији, бившој Југославији, као и широм света.)

  10. Varagić Nikola каже:

    Stara skepsa naše diplomatije prema ljudskim pravima

    Vojin Dimitirijević

    Petljavina oko prisustva ambasadora dodeli Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu i zatvoreniku opet je podsetila na istu vrstu gafova zvanične Srbije i na mali značaj koji za njenu diplomatiju ima reputacija stranih režima u oblasti ljudskih prava. Kao da je za odgovarajuće organe i ljude koji rade u njima mera u kojoj države poštuju prava građana nevažna. Predstavnici zemlje u međunarodnim organizacijama i oni koji u njeno ime istupaju na međunarodnim skupovima ispoljavaju izvesnu meru cinizma prema pitanjima ljudskih prava i klone se vrednosnih sudova ove vrste.

    Kad god se nekome učini da se podrška borcima za ljudska prava ili žrtvama njihovog kršenja u inostranstvu možda kosi s „nacionalnim interesom“, makar i neznatnim, tema ljudskih prava se gubi jer se ona navodno nalazi u „duhovnoj“ sferi i ne može se kvantifikovati kao što se mere i broje stvarne, „materijalne“, ovozemaljske koristi koje se tobože stiču podrškom režimu s niskim ugledom u oblasti ljudskih prava.

    Manimo utiske i potražimo najnovije primere. Na samitu Evropska unija – Zapadni Balkan, održanom 2003. u Solunu, odlučeno je da se zemlje našeg regiona koje se kandiduju za članstvo u EU što češće pridružuju deklaracijama i stavovima Unije iz oblasti zajedničke spoljne politike i politike bezbednosti. Ova politička obaveza i dalje važi za Srbiju. Njoj je u tom svojstvu od 2004. godine redovno nuđeno da se pridruži stotinama izjava EU koje su se ticale ljudskih prava. Ispočetka je postotak onih kojima se Srbija nije htela pridružiti bio srazmerno nizak, ali se od 2008. godine njena spremnost da podrži deklaracije koje se odnose na pitanja ljudskih prava upadljivo i naglo smanjuje. I površnim pregledom dolazi se do zanimljivih zaključaka.

    Između ostalog, izvršni organi države Srbije, pretpostavlja se, u prvom redu njena vlada i ministarstvo inostranih poslova, nisu hteli da se pridruže osudi teških kršenja ljudskih prava u sudanskoj provinciji Darfur gde su masovna kršenja ljudskih prava šokirala ceo svet i dovela dotle da se protiv predsednika Sudana povede postupak pred Međunarodnim krivičnim sudom. Teška situacija u Darfuru još traje ali traje i ravnodušnost Srbije tako da su posle odbijanja prve inicijative, krajem marta 2008, bila bar još tri primera gde ona nije htela da se pridruži izrazima zabrinutosti drugih evropskih država.

    Druga država koja je čest predmet kritika zbog nepoštovanja ljudskih prava je Belorusija, ali je Srbija bar dva puta odbijala da se pridruži osudama. Ne znam šta će biti sada kada je predsednik Lukašenko “dobio“ još jedne izbore i odmah pohapsio sve svoje protivkandidate.

    Izgleda da su predstavnici Srbije naročito odlučni da štite reputaciju Islamske Republike Iran jer su odbili da podrže bar trinaest inicijativa. Pri tome su apeli upućeni iranskim vlastima umereni: ne traži se ukidanje smrtne kazne nego smanjenje surovosti njenog izvršenja nanošenjem užasnih muka, kakvo je kamenovanje.

    U istom periodu Srbija neće da se pridruži pozivima za zaštitu ljudskih prava u Zimbabveu (4 puta), Mijanmaru (4 puta), Nigeru (3 puta), Siriji (3 puta), Sri Lanki (2 puta), Mauritaniji (2 puta), Jemenu (2 puta), Iraku (2 puta), Filipinima, Eritreji, Kamerunu, Fidžiju, NDR (severnoj) Koreji, Nigeriji, Tajlandu, Etiopiji, NR Kongu, pa čak ni da reaguje na izvršenje smrtnih kazni u dalekom Sv. Kitsu i Nevisu.

    Prvo što mnogima pada na pamet jeste da je razlog za ovako štedru podršku vlastima koje tolerišu kršenje ljudskih prava traženje što šire široke podrške u međunarodnoj zajednici u kampanji za sprečavanje priznanja državnosti Kosova i Metohije. Ovo je, naravno, blizu pameti, ali: zašto zvanična Srbija s tolikom lakoćom odvraća oči od teških kršenja ljudskih prava, koja su postojala bar u nekim gore navedenim primerima, i nije li cena za eventualno nepriznavanje Kosova za Srbiju prevelika – u moralnom, pa i u praktičnom, smislu?

    Moja je pretpostavka šira: nije naime reč samo o prolaznoj ofanzivi za nepriznavanje Kosova već o sistematskoj mentalnoj i ideološkoj smetnji, ideološkoj inhibiciji. Mislim da se ovakav stav zapravo lako prihvata zato što se u tradiciji jugoslovenske i srpske diplomatije, koja se proteže i na vreme postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, nikada nije dobro razumelo da je poštovanje ljudskih prava postalo bitan deo ugleda jedne države i da su ljudska prava univerzalna vrednost koju se niko ne usuđuje da osporava. Prestiž jedne države je, kao što se posle Drugog svetskog rata naučilo, deo njene moći i uticaja u međunarodnim odnosima, naročito onda kada su materijalni elementi te moći, njena ekonomija i oružana sila, smanjeni. Ovo pogotovu važi za male države, u koje sada definitivno spada i Srbija.

    Prema pitanjima ljudskih prava stalno se ispoljavalo nekakvo „realističko“ nipodaštavanje. Ova tema ostala je „ženska“ priča, vrsta sentimentalnosti prikladna „slabijem polu“ i nevladinim organizacijama. U potvrdu toga ne treba ni praviti detaljne spiskove poteza koji su SFRJ, SRJ i Srbiju dovodili u neugodnu situaciju, ali je dovoljno podsetiti na upornu podršku koja se davala Kubi i raznim diktatorskim režimima u Africi, Aziji i Istočnoj Evropi. Ta podrška je nekada išla dotle da se cela koncepcija ljudskih prava pomerala od zaštite ljudske individue ka tzv. „pravima naroda,“ čiji nosioci nisu stvarno bili narodi nego vlastodršci koji prava i dobrobit svojih naroda najbolje tumače. Pristajalo se i na kulturni relativizam, prema kome su ljudska prava nešto što nameću pripadnici bele rase i hrišćani. Uvažavala se gvozdena „suverenost“ realnog socijalizma, gde je klasa, tj. partija i njeni predvodnici, preča od pojedinačne sudbine stanovnika a vlada najbolje zna šta je dobro za njene podanike.

    U tom pogledu je u najnovije vreme ipak postignut izvestan napredak: nekada je katalog ljudskih prava ustavno i zakonski zaštićenih u samoj Jugoslaviji bio sasvim skroman, pa se nelagoda vlasti odnosila kako na unutrašnje tako i na spoljnopolitičke vidove ove teme. Danas se stav prema sopstvenim građanima promenio na bolje, ali je ostao paradoks koji se može čuti u izjavama zvaničnika: kad se brane zbog odsustva podrške borcima za ljudska prava i žrtvama njihovog kršenja u inostranstvu, oni – kao nedavno povodom bojkota u Oslu – uveravaju javnost da se prava građana same Srbije ne krše i da je vlada opredeljena za njihovu zaštitu.

    Može se biti i blaži u kritici pa recimo priznati da bi ponekad podrška disidentima i žrtvama ozbiljno mogla dovesti do protivmera pogođenih vlada i ugroziti neke važne ekonomske interese. I zaista, nema države koja nije zaslužila prekor i nema vlade kojoj za vratom ne dahću moćni privrednici čije je shvatanje ljudskih prava cinično kao i u diktatora. Pa i onda se mora ispitati je li to uvek tako i da li su ustupci Srbije opravdani i s ovog nesentimentalnog realističkog stanovišta. Isplati li se, recimo, Srbiji podrška Narodnoj Demokratskoj Republici Koreji, tj. jedinom preostalom kompletnom staljinističkom režimu koji ima bizarnu formu komunističke nasledne monarhije, samo radi jednog glasa u Generalnoj skupštini UN, a da se pritom iritira javnost u Japanu koja se živo seća sudbine mnogih japanskih državljana koji su bili žrtve kršenja ljudskih prava od strane severnokorejskih vlasti. Od Japana je Srbija dobila ozbiljnu ekonomsku pomoć. Da ne pominjem odnos s DR („Južnom“) Korejom, ozbiljnim privrednim akterom.

    Šta to, sem jednog glasa u Ujedinjenim nacijama, Srbiji za uzvrat može da pruži zimbabveanski diktator Robert Mugabe, koji je odavno prestao da bude ozbiljan političar i uticajan državnik u pokretu nestvrstanosti i koji je svoj narod doveo do prosjačkog štapa? Šta tek u očima građana država, prinuđenih da žive pod režimima koji gaze njihova prava, znači podrška Srbije i šta će se desiti s ugledom Srbije kad se ti režimi neminovno uruše?

    Pokazalo se da se kupovanjem glasova u međunarodnim organizacijama ne može efikasno sprečiti međunarodno priznanje Kosova, za koje i nisu nadležne te organizacije nego svaka država ponaosob. Kao što se i ovog trenutka vidi, kršenje ljudskih prava na samom Kosovu će proces priznavanja usporiti, pa i zaustaviti ako se tamošnje vlasti ustežu da obave potpunu istragu. Autoritet onoga koji traži istragu mnogo je veći ako je tako postupao i u drugim slučajevima.

    Nova država se ne upisuje u knjigu država kod nekog svetskog matičara već o tome postojeće države donose slobodnu odluku koja se – i kada je pozitivna i kada je negativna – ravna po njihovim interesima, predstavama i predrasudama. Mislim da su to znali i oni koji su se ovim poslom kod nas bavili. Stoga ostaje utisak da nije reč samo o Kosovu već je i dalje na delu stara, nasleđena, ukorenjena skepsa prema ideji ljudskih prava, kombinovana s antievropejstvom i antizapadnjaštvom, od kojih je odvika teška.

    Peščanik.net, 31.12.2010.

  11. Varagić Nikola каже:

    BASARA: FAMOZNO

    Perspektive

    UZ OGRADU DA 2020. MOŽDA NEĆE NI BITI – NE ZNAMO MI KAD ĆE SUDNJI DAN – U POTPUNOSTI SE SLAŽEM SA DRŽAVOTVORCIMA

    Elem, zagazismo u 2011. Ako me pamćenje ne vara, upravo je ovugodinu Osvald Špengler označio kao datum konačnog povratka zapada u varvarstvo. Panović, nepopravljivi optimista, tvrdi da je Špengler mislio na 2013. Pesimisti, pak, smatraju da ćemo se varvarstva spasiti, ali samo zato što ćemo načisto ograjisati jer se između 2011. i 2013. isprečila 2012. u kojoj će – ako je verovati majanskoj računici – svet propasti i otići Bogu na istinu.

    Za naše veledržavnike, sudeći bar po prvim poslenovogodišnjim izjavama, vreme uopšte ne prolazi. Bilo je reči na ovim stranicama o tome kako ta gospoda – u saradnji sa novinarskim ološem i lumpenitelektualcima – u stvari donekle i uspevaju u nemogućem poduhvatu zaustavljanja vremena. Njihov vremeplov je genijalan u svojoj stupidnosti.

    Veledržavnici, naime, a silom prilika i mi sa njima, putuju kroz vreme tako što ignorišu sadašnjost. Nikada ta gospoda nisu hic et nunc! Ili su razbaškarena po zlaćanim perivojima slavne ili mučne (menja se to po potrebi) prošlosti ili su kao junaci H. Dž. Velsa odmaglili daleko u budućnost. Momentalno su u 2020. I kažu nam da „rekonstrukcija vlade“ momentalno nije prioritet.

    Uz ogradu da 2020. možda neće ni biti – ne znamo mi kad će sudnji dan – u potpunosti se slažem sa državotvorcima. Rekonstrukcija vlade je vaistinu jalov posao. Kao što su jalov posao bile sve gromoglasne reforme počev od prve koju pamtim – one iz 1965 – zaključno sa recentnom reformom pravosudnog sistema. Ono što je Srbiji preko potrebno jeste temeljna rekonstrukcija kulturno-političkog modela. Svestan sam ja da za to nema interesa ni među dahijama ni među rajom, ali – ako dvehiljadedvadesete ipak bude, biće bolje da se poradi nešto u tom smeru.

    Znam takođe da naše velmože ne vole podsećanje na realnosti. Ali da ih ja ipak podsetim čime vladaju i čime raspolažu. Ova, naime, Srbija – večni bol Sahibijinog srca – nije ništa drugo do gomila mentalnih ruševina i psihičkih leševa preostalih nakon raspada Jugoslavije. Na vrh te hrpe šuta, poboden je posle petog oktobra srpski barjak, a na žandarmerijske stanice je postavljen Koštuničin dvoglavi beli ćuran. I to je bilo sve što se tiče „reformi“. Zbog toga tobožnje „reforme“ i jesu onakve kakve jesu.

    Obnova ove zemlje i preporod ovog naroda ne mogu početi od dvehiljadite, kako to slaboumno priviđaju političke elite; ta obnova mora početi od 1918. Od vremena, dakle, kada se Srbija otisnula na pučinu geopolitičkog avanturizma. Moralo bi se sakupiti rasuto, a ima se šta sakupiti, moralo bi se definisati šta je Srbija, gde su joj granice, šta Srbija hoće od sebe i šta namerava sa drugima. Inače, ćorav posao. U tom slučaju samo nas ispunjenje majanskog proročanstva (dotad će se ionako skrckati pare od Telekoma) može spasti potpune propasti.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/perspektive.881.html?news_id=207103

  12. […] О српским револуционарима и реакционарима […]

  13. […] О српским револуционарима и реакционарима […]

  14. […] из ОЗНЕ/УДБЕ настају све политичке партије у Србији (О српским револуционарима и реакционарима). Конкретно: данашњи министар иностраних послова […]

  15. […] О српским револуционарима и реакционарима […]

  16. […] О српским револуционарима и реакционарима […]

  17. […] О српским револуционарима и реакционарима […]

  18. […] О српским револуционарима и реакционарима […]

  19. Varagić Nikola каже:

    Hronika slamanja i uzdizanja Vojvodine

    Ranko Končar, Dimitrije Boarov: Stevan Doronjski, odbrana autonomije Vojvodine. Muzej Vojvodine, Novi Sad 2011.

    Autor: Mihal Ramač

    U komunističkoj (SFR) Jugoslaviji građani se nisu odviše opterećivali zbivanjima na političkoj sceni, niti su imali predstavu o onome što se događalo iza nje. Samo uski krug posvećenih razumevao je nijanse ezopovskog jezika političkih govora i zvaničnih saopštenja.

    Oni koji su znali nešto više pazili su pred kim će to reći. Radnici, seljaci i pošteni intelektualci znali su da se treba sklanjati kad se tuku slonovi i da ne valja ostati u manjini kada se ruše veličine poput Đilasa, Rankovića ili tzv. liberala. U biografijama političara navođeno je samo kretanje u službi, s jedne funkcije na drugu, bez objašnjenja šta je dotični uradio na ovom ili onom položaju. Lični odnosi, spolja gledano, bili su idilično drugarski; politički sukobi skrivani su od javnosti sve dok jedna strana ne bi pobedila i obznanila pobedu. Zbog toga većina građana nije znala ni za gotovo neprestana žestoka sporenja oko statusa Vojvodine u Srbiji i Jugoslaviji.

    Sve to nije naodmet reći kad se govori o Stevanu Doronjskom (1919-1981). Savremenici su znali da on pripada pokolenju revolucionara, partizanskih boraca i dugogodišnjih državno-partijskih rukovodilaca. O njegovim padovima i porazima nije se govorilo ni prilikom poslednjeg ispraćaja, jer to tada nije bilo uobičajeno. Doronjski nije zapamćen kao moćnik, lafčina ili crveni buržuj, već kao čovek odan ideji pravednog društva, bezrezervno lojalan Partiji i njenom vođi Josipu Brozu Titu.

    Memoarske beleške

    Istoričar Ranko Končar i novinar Dimitrije Boarov napisali su njegovu političku biografiju, osvetljavajući paralelno s njegovim političkim delovanjem najznačajnije događaje u Vojvodini od kasnih tridesetih do prve polovine osamdesetih godina prošlog veka. Na čitavih šest stotina stranica autori opisuju gotovo poluvekovni revolucionarni put Doronjskog od rodnog Krčedina u Sremu do najviših državnih i partijskih položaja u bivšoj Jugoslaviji. Pored rezimea na srpskom i engleskom, knjiga donosi stotinak stranica memoarskih i dnevničkih beleški Stevana Doronjskog pisanih s kraćim i, češće, dužim prekidima od oktobra 1949. do maja 1980. godine. Završni deo čini 140 stranica dokumentarnih priloga iz ostavštine Doronjskog, u okviru kojih je objavljen stenogram razgovora vojvođanskog rukovodstva s Titom 1959. te izvodi iz zapisnika sa brojnih sastanaka održanih 1961-63. godine na kojima se raspravljalo o ustavnom statusu Vojvodine.

    Autori prikazuju vreme u kojem je Doronjski delovao i njega u tom dramatičnom vremenu, kloneći se naknadne pameti, koja je veoma omiljena u političkoj publicistici, a nije strana ni nekim istoričarima. U knjizi govore dokumenti. Na osnovu njih saznajemo kako su nekadašnji rukovodioci razgovarali iza zatvorenih vrata, kako su razmenjivali argumente i niske udarce, kako su stvarane (ne)principijelne koalicije, na šta su sve bili spremni ljudi koji su se na javnoj sceni nazivali drugovima i aplaudirali jedni drugima. Čitaocu se, prvo, predočava širok prikaz političkih događaja. Istovremeno, na osnovu dokumenata osvetljava se pozadina tih događaja. Treći tok čini ono što je Doronjski beležio samo za sebe i, recimo tako, za budućnost. Taj treći tok ponekad je dramatičniji od prva dva. Današnjem čitaocu izgleda gotovo neverovatno da visoki skojevski rukovodilac u posleratnom Beogradu mesecima živi u sobičku bez grejanja i nameštaja; da potpredsednik republičke vlade početkom šezdesetih dve godine autobusom putuje iz Novog Sada u Beograd, jer baš za njega nema stana; da mu saborci ne daju kredit za obnovu kuće koja prokišnjava… Zvuči poznato, ali je zanimljivo znati da su beogradski funkcioneri i krajem pedesetih optuživali Vojvođane da su „za Franju Josifa“, ili da im je „bolja Pešta“. Jednako poznato zvuči i način na koji su Jovan Veselinov i Miloš Minić pokušavali da slome Doronjskog: „Ako ne možemo da se sporazumemo sa ovim Stevom, naći ćemo drugog Stevu, tog sa kojim ćemo se sporazumeti“.

    Svinjci umesto fabrika

    Iz zapisa Doronjskog može se saznati i za odluku saveznih vlasti da se novosadski „Jugoalat“ preseli u Trebinje, „Potisje“ iz Ade u Železnik, „Novkabel“ u Svetozarevo. Odluka se odnosila na mašine, inženjere i tehničare, VKV i KV radnike. Kad je otišao da se žali ministru industrije Francu Leskošeku, ovaj mu je odgovorio: „Vi treba da gradite svinjce i proizvodite svinje“. Vojvođani su ipak odbranili svoje fabrike, a Doronjski je zaključio: „Za mene tek sada nema ni trunke dileme ni kolebanja gde je izlaz. Ili ćemo ići na dalju, temeljitu decentralizaciju i razvoj samoupravljanja, ili ćemo zapadati u sve dublju društvenu krizu“.

    Da bi slomio autonomaše, Ranković ucenama unosi razdor među pokrajinske rukovodioce. Sukobi traju više godina i završavaju se smenom kompletnog rukovodstva Partije u Vojvodini, na čijem čelu je Doronjski bio gotovo 13 godina (1951-1963). Dva meseca posle smene on beleži: „Bože, kako vreme odmiče, kako prestajem biti na funkciji na kojoj sam bio, odnos prema meni se menja. Eh, hipokrizija komunista. Ta hipokrizija je postala forma naših odnosa!“

    Vojvođanin Jovan Veselinov, deleći s visoke funkcije u Beogradu lekcije vojvođanskim autonomašima, na jednom zatvorenom sastanku uporedio je Doronjskog sa „četnikom Mladenom Leskovcem“. Ovaj odgovara: „Ja nisam od Mladena Leskovca naučio šta je autonomija. Od njega to nisam ni čuo. Prvi put sam to čuo kada sam postao komunista, u našoj Partiji. Ja se sa tim pitanjem srećem kao važnim elementom revolucionarnog programa naše Partije. I mi smo taj program u toku NOB i ostvarili… Ako autonomaštvo postane politička etiketa za svako drugačije mišljenje, onda će se ono ubrzo pretvoriti i u brnjicu kojom će se začepiti usta za svaku diskusiju…“

    Autonomaštvo i nacionalizam

    Pored autonomaštva, komunisti jedni drugima rado pripisuju nacionalizam. Edvard Kardelj je još ujesen 1944. nazvao Doronjskog nacionalistom, jer je ovaj negodovao zbog pljačkanja Vojvodine. Po mišljenju Doronjskog, pak, „Draža Marković nije nikada ozbiljno i vredno radio i važi kao takav… On je u javnosti i partiji poznat odavno kao nacionalista i etatista“. Ništa bolje ne misli o još jednom drugu iz prvih redova. Petar Stambolić je, piše on, „ovejani intrigant i frakcionaš„. A kad se ova dvojica udruže, njihova kadrovska rešenja „prete da će se povampiriti velikosrpski nacionalizam i da će Vojvodina biti prva na njegovom udaru“. (Doronjski teško da je čuo za Slobodana Miloševića, ali je izuzetno dobro poznavao pomenutu dvojicu i otud je nepogrešivo predvideo šta će se zbivati kad Srbijom zavladaju njihovi izabranici.) Iako je sedamdesetih godina spadao u konzervativnu struju u Partiji, Doronjski nije mogao da ne zapazi mrtvilo koje je vladalo među vojvođanskim komunistima posle rušenja liberala, u vreme kad su vlast držali policajci predvođeni Dušanom Alimpićem: „Prosto se čovek čudi da ovde ne može da se čuje sveža ideja, naročito posle XI kongresa“ (1978).

    Sporovi oko ekonomije

    U osnovi gotovo neprestanih unutarpartijskih sporova i sukoba nije bila ideologija, već ekonomija. Komunisti su bili jedinstveni u težnji da očuvaju i ojačaju vlast Partije. Bratstvo i sloga nestajali su kad bi došla na dnevni red ovlašćenja pojedinih nivoa vlasti (savezne, republičke, pokrajinske) i ulaganja, odnosno podela novca. U knjizi R. Končara i D. Boarova navedeni su i detaljno analizirani brojni privredno-politički lomovi izazvani nastojanjem čelnika Srbije da oni imaju poslednju reč o svemu što se radi i gradi u Vojvodini. Na kojoj god funkciji bio, Doronjski je ostajao dosledan borac za razvoj Vojvodine. Kao što nikad nije sumnjao u Partiju, odnosno komunističku ideologiju, tako nije prestajao da se suprotstavlja uvek moćnim centralističkim snagama. Pritisci centra počinju odmah posle rata: na izborima 1946. Blagoje Nešković nametnut je za narodnog poslanika biračima u Novom Sadu; Petar Stambolić biran je u Subotici, njegovo ime dato je zemzadruzi u Kaću; Dobrivoje Vidić bio je faktički guverner Vojvodine od 1946. do 1951; Dušan Ristić bio je za šef pokrajinske Udbe; istovremeno, vodeći pokrajinski kadrovi premešteni su na beznačajne funkcije u Beogradu. Tek 1951. Doronjski se vraća u Novi Sad i staje na čelo partijskog rukovodstva koje čine „povratnici“ iz Beograda Geza Tikvicki, Petar Relić, Mirko Tepavac, Danilo Kekić i drugi. Slede godine nastojanja da se ublaže posledice posleratnog ekonomskog iscrpljivanja pokrajine, ali će Doronjski i 1955, navodeći obilje činjenica, saopštiti Titu: „Vojvodina je deset godina davala, a ništa nije dobijala“.

    Ćosić i Davičo

    Autori podrobno prikazuju lični doprinos Doronjskog osnivanju Novosadskog univerziteta, Sterijinog pozorja, Tribine mladih, Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, Galerije Matice srpske… Kao kuriozitet, navode da je on obezbedio Dobrici Ćosiću smeštaj na Paliću kad je pisao Daleko je sunce. Roman mu je ispravljao Oskar Davičo, svedoči u knjizi jedan savremenik. Ko i ovakvu literaturu čita s vedrije tačke gledišta, u ovoj knjizi naći će potvrdu da sve prolazi i sve se menja, ali da u svim vremenima i sistemima postoji nešto nepromenjivo: težnja vlasti u Beogradu da vladaju Srbijom što čvršćom rukom i da Vojvodina kao njen deo uvek bude što je moguće žešće kontrolisana i iskorišćavana.

    Najveća vrednost knjige „Stevan Doronjski, odbrana autonomije Vojvodine“ jeste u tome što autori koriste izvore prvog reda – dosad nepoznatu ličnu ostavštinu Doronjskog i neobjavljenu građu iz nekoliko arhiva. Koriste, naravno i radove drugih istraživača, memoarsku literaturu, štampu i periodiku. Kombinovanjem i upoređivanjem novog i već poznatog oni pružaju široku i slojevitu sliku jednog vremena i doprinose razumevanju pozadine mnogih odluka, postupaka i poduhvata komunističkih vlasti u Beogradu i Novom Sadu.

    Knjiga će biti nezaobilazna svima koji proučavaju noviju istoriju Vojvodine – kako političku, još više ekonomsku – jer donosi pregled ključnih procesa koji su se odvijali tokom više decenija, uz stalno navođenje podataka koji govore neporedivo više nego partijski programi i kongresni referati.

    Ranko Končar i Dimitrije Boarov uradili su obiman, izuzetno složen i zahtevan posao. Nisu pisali pohvalu ili pokudu, već na činjenicama zasnovano naučno delo koje u značajnoj meri objašnjava, mada ne govori o njima, i događaje koji se odvijali u poslednjih tridesetak godina.

    Licemerstvo u vrhu partije

    Krajem 1962, kada su se sva rukovodstva zaklinjala u jedinstvo, Doronjski beleži: „Najteža godina mog života i rada uopšte i u Partiji! Šta sam sve saznao i kako sam upoznao do kraja neke ljude, kakvog li nemoralnog ponašanja, bezočnih laži. Kakvog li licemerstva“. Još manje očekivan je zapis od 30. juna 1963, posle izbora Tita za predsednika Republike: „Članovi IK se ljube sa drugom Titom. To je prvi put da se ljube ovde u Skupštini povodom izbora. Ranković se ljubi s Kardeljem, a na izlazu i sa Koliševskim. Znam da baš ti odnosi nisu u redu. Zašto se ljube? Ne znam šta ljudi o tome misle. Verujem da ih ima koji ne veruju u iskrenost ovakvih odnosa. Šta će nam sve to? Zašto ovoliko hipokrizije?! Videćemo kako će se završiti“.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/hronika_slamanja_i_uzdizanja_vojvodine.26.html?news_id=231956

  20. […] О српским револуционарима и реакционарима […]

  21. […] О српским револуционарима и реакционарима […]

  22. […] О српским револуционарима и реакционарима […]

  23. […] О српским револуционарима и реакционарима […]

  24. […] О српским револуционарима и реакционарима Like this:Свиђа ми сеBe the first to like this. […]

  25. […] О српским револуционарима и реакционарима […]

  26. […] О српским револуционарима и реакционарима […]

  27. […] О српским револуционарима и реакционарима […]

  28. […] О српским револуционарима и реакционарима […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: