Аристократија и демократија

Аристократска идеја захтева владавину најбољих, а демократија формалну владавину свих.

Могућ је само природни урођени аристократизам, онај који је од Бога. Мисија праве аристократије није само у томе да се уздигнемо до недостижних, виших стања колико у томе да се спустимо до нижих стања. Истинска аристократија може служити другом, човеку и свету, јер није обузета сопственим истицањем, она по себи стоји довољно високо.

Представници историјске аристократије могу бити много ниже у духовном смислу и највиши представници духовне аристократије не морају потицати, обично и не потичу, из аристократских слојева.

На свету вечно живе и делују две врсте аристократија – егзотерична и езотерична.

“ФИЛОСОФИЈА НЕЈЕДНАКОСТИ“, Николај Берђајев

Највиша мудрост о којој Декарт говори не састоји се у пуком прихватању метафизичких принципа, него у утврђивању евидентности ових принципа, у њиховој медитативној утемељености, као и строгој дедукцији, којом се сва остала знања из њих изводе.

Картезије никада под правичном расподелом разума није мислио да су људи једнаки по надарености и памети, или да ће то икада бити, већ је сматрао да постоји један корпус метафизичких истина који је свакоме приступачан а без којег ни најнадаренији не могу рачунати на постигнуће знања.

Реч је о правилима која су свима доступна, па се друга страна правичне раздеобе разума огледала у томе што је Бог, осима записа или “семена знања“ које је ставио у људску душу, сваком човеку подарио способност да та правила, правила разумевања његове Речи или узгоја његовог семена, следи и спроводи.

Од Бога заметнуто семе, на човековој земљи – у његовом разуму, рађа истину само захваљујући правилном узгајању и труду који се улаже у његов изданак, па ће управо тај труд и постепено разумевање вечне истине производити оно што називамо временом, а захваљујући којем човек, заједно са присвајањем божанске семене креације – рекреира себе, Бога и свет.

Разлика између душе и тела не искључује њихово јединство и међусобни утицај у људскоме бићу, али искључује могућност да се производ тог искуства и јединства третира као теоријско знање.

У интуицији се oнтолошка и сазнајнa реалност поклапају, просте природе – као онтолошке “честице“, и интуиције – као сазнајне “честице“, једно су те исто.

Разумевање базичних начела – оних из којих сва остала знања происходе, а којима се бави метафизика – подразумева или захтева разум одвојен од тела.

Декартово раздвајање душе од тела имало је, дакле, за циљ сасвим другачије стицање знања од оног које је Платону било на уму. Картезије се није одвајао од тела да би дошао до некаквог онтолошки чистог света који једино вреди сазнавати већ је ово одвајање предузимао не би ли стигао до стања властитог духа у његовом заметку, не би ли у самом себи, у свом чистом разуму, пронашао клице истинитог знања и реалног света.

Не сме се сметнути са ума да је Платон у математици видео принцип за одабир оних малобројних којима ће бити дозвољен приступ филозофској науци, док је за Декарта свако начело којим се тврди разлика међу људским духовима представљало насиље над божанском правичношћу, оном која се остварује кроз демократизацију разума.

“Декартова метафизика тела“, Јасна Шакота Мимица

У егзистенцијаном домену непосредно искуство сила нихилизма и наопакости, стицано на местима отпора је драгоцено па и неопходнио средство саздавања нове аристократије, једнако као што се и стара рађала на ратиштима, кроз преображавајућа превладавања свих слабости својствених људском елементу. Можда је излишно истицати да су искушења својствена мирнодопским условима живота под сенком цивилизације Запада данас безмерно већа од оних средњевековних те да су испити које мора положити нова аристократија знатно тежи а мете више.

Европска идеологија“ Драгош Калајић

20 Responses to Аристократија и демократија

  1. Varagić Nikola каже:

    CVIJETIN MILIVOJEVIĆ

    Milošević i Đinđić na istoj strani

    Hteli – ne hteli, „svi smo mi pomalo socijalisti“, evo već dve i po godine, od povijesne razmene poljubaca između Borisa Tadića i Ivice Dačića.

    A kako danas izgledaju oficijelna tumačenja naše friške istorije s neistorijske distance, ne bi me iznenadilo da na sledećoj skupštini Demokratske stranke vidim uramljenog Slobodana Miloševića, a na partijskom kongresu socijalista slike Zorana Đinđića.

    .
    Jer, kako objašnjavaju onaj koga, za života, Milošević nije odredio za naslednika i onaj kome, za života, Đinđić, nije ostavio stranku u amanet – najviši nacionalni i državni interes je Evropska unija, a najvažniji ideološki cilj evropska levica.

    Ivica Dačić je obeležio celu prošlu sintezom i analizom iz tarabićevskog repertoara:

    „Da su Milošević i Đinđić živi, oni bi danas bili na istoj strani.“

    Boris Tadić mu je, na početku nove, uzvratio silogizmom vrednim Gadafijeve „Zelene knjige“. Znate, ono: razlika između muškarca i žene je u tome što muškarac ne može da rađa, a žena može da rađa; no, ko će ga znati, hoće li, na koncu, i samom Gadafiju vreme dati za pravo?!

    Elem, izusti, ne trepnuvši – kao da je, bože mi oprosti, celu žvaku o rekonstrukciji smislio, daleko bilo, neko drugi, a ne njegov savetnički kabinet – predsednik Srbije:

    „Predstoje nam preči poslovi od rekonstrukcije. Rekonstrukcija bi odvukla narod od života…“

    Hajde da se složimo sa programom DS-a sa prethodnih izbora, kada je, pre EU po svaku cenu, „najviši nacionalni interes“ bio život – „Život ne može da čeka“ i tome slično.

    Ali, već prvih dana nove godine poskupeli su sokovi i negazirana voda, južno voće, slatkiši, kućna hemija, stambene usluge i gradski prevoz u Beogradu; pitanje je dana kada će i cigarete, kafa, benzin, struja, meso, alkohol… Stvarno, jedino život nema alternativnu. To jest, ima je i čita se – smrt.

    Naš priznati filozof i akademik je, u knjizi „Javnost i retorika“ (Službeni glasnik, 2007), objasnio kuda vodi politika bez alternative:

    „Pomoću manipulacije, odnosno propagande, moguća je višestruka psihička, pa čak i fiziološka dresura, koja služi za prilagođavanje sistemu represivnih društava. To se dešava onda kada preko potrebno društveno vaspitanje i politička socijalizacija dece i omladine, pa i odraslih, bez poznavanja alternativnog mišljenja i delanja, nameću jednosmeran i konformistički pogled na svet i život u društvu. U tom slučaju vaspitanje postaje indoktrinacija…“

    Predsednikovu vizionarsku strategiju smejanja u lice sopstvenim građanima, njegova javna potrčkala već su taktički razradila u „knjigu snimanja i montaže“ i raspodelila glavne uloge za ovu tragikomediju.

    Premijeru pripalo da – kuc, kuc, za zlu ne trebalo – rasprši nade dve trećine birača u Srbiji: „Vanredni izbori bi zaustavili život!“

    Kao da redovni koji ionako slede na proleće sledeće godine, neće učiniti to isto. O tezi iz naslova horski ćute Miloševićevi idolopoklonici. Ne oglašavaju se ni samozvani čuvari imena, lika i dela pokojnog Đinđića. Ostaje nam samo da se pitamo: a šta nam je uopšte trebalo da menjamo 2000. kada je sve isto kao i pre; kada bi i njih dvojica bili na istoj strani…?

    Da, skoro da zaboravim: taj akademik koji je pisao o pogubnosti javnog mišljenja bez alternative je Ljubomir Tadić, otac sadašnjeg predsednika Srbije.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/milosevic_i_djindjic_na_istoj_strani.886.html?news_id=206991

  2. Varagić Nikola каже:

    Ponovo Jerina

    LIČNI STAV

    Autor: Goran Petrović

    Ne znam zašto, ali mnogima se od svega što sam do sada rekao i napisao dopada baš to. Moja tvrdnja da su sve ovo što nam se dešava, ne samo danas već godinama suštinski u tri rečenice opisala dva pesnika i jedan dramski pisac. Desanka Maksimović i Branimir-Džoni Štulić stihovima OVO JE ZEMLJA SELJAKA NA BRDOVITOM BALKANU odnosno MI SMO LJUDI CIGANI SUDBINOM PROKLETI i Dušan Kovačević jednom replikom iz drame „Sveti Georgije ubiva aždahu“ koja čudesno i gotovo metafizički zatvara moju verziju „Srpske trilogije“ – KO NAS JE KLEO NIJE DANGUBIO!!

    Možda zbog toga imamo prokletu Jerinu kao simbol i paradigmu našeg prokletstva i naših bezuspešnih pokušaja da nešto stvorimo, napravimo i izgradimo. Možda su zato naši čardaci „ni na nebu ni na zemlji“, a naše neumorne pletisanke svoje tanko pletivo pletu „među javom i međ snom“. I možda nam zbog toga više od dvesta godina ne polazi za rukom da izgradimo ni modernu, evropsku, građansku, demokratsku državu, a kamoli nešto drugo.

    Mada je Bog stvorio svet iz haosa koji je prethodno stvorio Milošević, a njegova drugarica Mira izgradila Europolis na Velikom ratnom ostrvu na ušću Save u Dunav, dok je njen i Slobin čudo inženjer za sva vremena i režime, izgradio „pre roka“ sve obilaznice oko svih gradova u Srbiji i sve auto-puteve na svim koridorima osim onog prema Južnom Jadranu koji je kao i aerodrom na Ponikvama izgradio Velja Ilić? Plus Kardiovaskularnu kliniku u Kačulicama. Mada je Dinkić napravio najveći zimski turistički centar na 707 metara visokom Crnom vrhu, a svi oni zajedno još mnogo toga „među javom i međ snom, ni na nebu ni na zemlji“ uključujući i Južni tok Plavog potoka ili tako nešto. Pa ne čudi što je nastavljajući ovu svetlu tradiciju slavnih prethodnika i mali Boža naumio da izgradi Centar za promociju nauke u Beogradu.

    Za ovaj poduhvat moraće da poveća budžet svog ministarstva za 5,5 milijardi dinara, koji su mu „neophodni za finansiranje novog projektnog ciklusa koji će početi 2011. god i trajati četiri godine na koji se već prijavilo 4.000 istraživača“. Najveći deo ovog novca, oko četiri milijarde dinara, ako uopšte bude odobren, otići će na plate. „Jer ako ne obezbedimo sredstva za budućnost i podmlađivanje srpske nauke i stvorimo uslove da oni afirmisani ostanu u zemlji svi pokušaji će biti uzaludni i slaba nam vajda od promocije nauke jer će 1.715 mladih naučnika koji su se prijavili za ove projekte da emigriraju“ – rekao je tom prilikom preduzimljivi Boža.

    Znam da je novac za realizaciju ovog projekta u iznosu od 20 miliona evra obezbedila Evropska investiciona banka, ali sam i pored toga skeptičan u pogledu njegove realizacije. Zbog onih pisaca i pesnika i Jerine naravno, ali i zbog Jelene. Recimo da se tako zove sestra mog druga Laze, koja je pre dve-tri godine završila Arhitektonski fakultet u Beogradu, znate već ono prosek 9,97 a zatim i master. Posle toga je čak dobila i stipendiju Ministarstva za sport i omladinu Srbije i odradila još jedan master, na prestižnoj Architectural associacion u Londonu, a onda se vratila u Beograd gde je mesecima obijala pragove raznih državnih institucija i kompanija i na kraju shvatila da ovde nikome nije potrebna. Čak ni svom matičnom fakultetu. Tu su joj, naime, objasnili da to što nemaju mesta za nju i nije neka šteta jer bi i kad bi ga imali mogla da računa na platu od 25.000 dinara i krajnju neizvesnost po pitanju usavršavanja i napredovanja!! Nakon toga, Jelena nije imala kud nego da se vrati u London gde je našla posao posle samo dva dana!!

    Pošto primarni problem očigledno nije u smeštajnim kapacitetima, jer i Arhitektonski fakultet i razni muzeji nauke i tehnike, baš kao i mnoga udruženja inženjera i arhitekata već imaju kakve-takve zgrade, ja, na kraju, moram da pitam – ZA KOGA ZIDAŠ, BOŽIDARE?

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ponovo_jerina.46.html?news_id=207065

  3. Varagić Nikola каже:

    Humanizacija birokratije

    LIČNI STAV

    Autor: Zoran Stokić

    Šta je rezultat našeg vekovnog boravka u takvim despotskim društvima? To da, evo, ni u 21. veku još nismo u stanju da stvorimo savremeno društvo i državu. Naši društveni odnosi ostali su fosilizovani u fazi „porodičnih i klanovskih veza“, što je bio društveni model primeren plemenskim zajednicama! Mi smo i dalje bez individualnih inicijativa, bez spremnosti i sposobnosti za saradnju, bez slobodne volje, bez svoga „ja“, otuđeni od svih onih „drugih“ koji nisu naša porodica, bez tolerancije. Da bismo upoznali sebe, to kakvo nam je društvo i država, to kakve su nam želje i potrebe, misli i osećanja, moramo, kako kaže Konte, kao prvo, konačno „upoznati svoju istoriju“! Bilo koju društvenu strukturu možemo razumeti samo ako smo u stanju da shvatimo kako je ona nastala. Svrha naučnih objašnjenja (za razliku od guslarskih) jeste da pokažu zašto pojava nekih događaja nužno povlači pojavu drugih događaja, zašto se, ako je dato prvo, mora pojaviti i drugo. Validan deduktivni dokaz je takav da, ako su premise tačne, zaključak ne može biti pogrešan.

    Despotski sistem je u kvalitativnom smislu različit od robovlasničkog i feudalnog sistema. Birokratski despotski aparat je sprečio razvoj trgovačkog i industrijskog kapitala, a to je značilo i izostanak kapitalizma i moderne nauke. Komunizam, koji je bio forma despotskog sistema, pokušao je da „humanizuje birokratiju“ i u tome nije uspeo. Verovati da je moguće humanizovati birokratiju isto je što i verovati da postoji perpetuum mobile.

    Kao primer strukture (jedne od mnogih!) koja je prevela ljude iz plemenskog u savremeno društvo stoji i srednjovekovni „ceh“, tvorevina zapadnih država. Ceh, gilda, tj. savez zanatlija, bio je forma udruživanja ljudi unutar koje im je prolazio čitav život – njihov i život njihove porodice. Cehovi su okupljali ljude povezane ne samo interesima proizvodnje i prodaje dobara i interesima socijalne borbe, nego i povezane staleškom pripadnošću, zatim radi pravne zaštite, organizacije slobodnog vremena, ali i radi svekolike uzajamne pomoći. Pripadnost cehu razvila je kod njegovih članova brojne „sociološke neuronske sklopove“ i bila je skopčana sa kolektivnim osećanjima njihovih članova, koji su bili ponosni na svoje udruženje, revnosno su čuvali njegov ugled i autoritet, učestvovali na sastancima i donosili zajednička rešenja, branili vlastito dostojanstvo punopravnih birgera pred patricijem i plemstvom. Majstor ceha je u radu tražio i nalazio ne samo izvor materijalne blagodeti, nego ga je rad unutar takve strukture ispunjavao i zadovoljstvom. Zanat je bio majstorstvo, a ono pak umetnost, artizam. Srednjevekovni zanatlija je unutar ceha, za razliku od proletera novog vremena, u procesu rada izgrađivao svoju ličnost.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/humanizacija_birokratije.46.html?news_id=207538

  4. […] Аристократија и демократија […]

  5. […] Аристократија и демократија […]

  6. […] Аристократија и демократија […]

  7. […] остаће владавина духа народњаштва и провинцијализма (Аристократија и демократија). Идеал: хришћанска Србија, са православним верницима […]

  8. […] Аристократија и демократија […]

  9. […] Аристократија и демократија […]

  10. […] Аристократија и демократија  […]

  11. […] Вести са ”тржишта” LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO Аристократија и демократија  […]

  12. […] Аристократија и демократија  […]

  13. […] Аристократија и демократија […]

  14. […] Аристократија и демократија […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: