REAGOVANJE
Autor: Aleksandar N. Denda
Gotovo da nema medija koji se ne osvrne na besmislene izjave zvaničnika po kojima i dalje „svakoga dana u svakome pogledu, sve više jačamo“. Poslednji primer su izjave iz Nacionalne službe zapošljavanja: u 2011. sa 5,5 milijardi dinara (52,4 miliona realnih evra) zaposliće ni manje ni više nego 50.000 novih radnika.
Kada podelite izdvojene „milijarde“ sa velikim brojem budućih zaposlenih, dobijete oko 1050 „evra po radnom mestu“, e sada kada to podelite sa makar šest meseci dobijete „mesečno po glavi 175 evra“.
Mnoga su tu otvorena pitanja: koje su to grane delatnosti u kojima je moguće opremiti radno mesto sa 1050 evra, koje su to preduzetničke veličine (ej, 50.000 preduzetnika i to ne bilo kakvih), sposobne da sa samo 1050 evra startuju, razviju i valjda dalje uspešno vode svoj biznis??? Od kojih para će „dok ne stanu na noge“ da isplaćuju plate, poreze, doprinose za bandere, firmarine, repromateriijal, struju, vodu, grejanje, telefon, faks, fikus i sve ostalo što jednoj firmi treba? Znači li to da će Srbija imati 50.000 kandidata za Nobelovu nagradu u ekonomiji u kom slučaju bi vlada morala da demantuje ministra spoljnjeg dela, da nagrada nema značaja, jer bi sa nešto više od milion evra moglo da se otvori još 1000 novih radnih mesta, a šta je jedan ministar naspram tako grandioznog rezultata. Tvorci i prenosioci ovakvih izjava u najmanju ruku mogu da se svrstaju u „epski NOB ciklus“ po onoj čuvenoj „o zar se i to može 10 na jednoga“. Može se i te kako, forme agitpropa su ostale iste, samo se izvođači radova menjaju. Pre samo nekoliko godina, ista služba je uradila analizu efekata troškova sprovođenja „aktivnih mera zapošljavanja“ (šta god to realno značilo) i tom prilikom je jedan od autora (dr Arandarenko) konstatovao da su efekti tih mera gotovo zanemarljivi, ali koga briga, služba je služba i sve dok se ne ukine sprovodiće „aktivno“ besmislene mere dok i poslednji kvalifikovani nezaposleni ne napusti zemlju, a efekti, kao i prethodnih godina – mi i dalje jašemo, regionalno i liderski, na (za)čelu kolone!
KOSMET VIA KOSMOS 
Investicije da, strategija ne
Zoran Luković
23. 01. 2011.
Kupovna moć stanovnika Srbije u minuloj godini dostigla je (3.033 evra) tek malo više od četvrtine evropskog proseka (11.945 evra), kažu istraživački podaci „GfK group“. Poređenje sa prvim susedom Hrvatskom nije toliko loše, ali je i kod njih bolje: naši prosečno raspoloživi prihodi predstavljaju samo dve trećine prosečnih prihoda hrvatskih građana.
Kad se zna da je prosek statistička kategorija a ne realan život, jasno je da je slika još sumornija, jer je mnogo više onih ispod, nego iznad tih srednjih vrednosti. Zato danas prema ozbiljnim procenama “više od milion ljudi u Srbiji zapravo živi od deviznih doznaka svoje rodbine iz dijaspore”.
Ukratko, u Srbiji je teško i siromašno, ali to ipak ne smeta političarima da seju optimizam. Onomad, prilikom predstavljanja subvencionisanih kredita za različite namene, državni sekretar Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, prema navodima medija, reče „da njegovo ministarstvo ove godine očekuje porast životnog standarda građana“. Odakle, kako, nije objašnjeno. Ekonomisti su mnogo oprezniji ali ih malo ko u vlasti izgleda uzima za ozbiljno. Njihova računica je vrlo jasna.
Od očekivanog porasta bruto domaćeg proizvoda (BDP), plan je da to bude tri odsto, tek pola procenta bi moglo otići u potrošnju, odnosno, standard građana. Ako bude drugačije, ako predizborna godina „pojede ‘Telekom’“ i ako se iz državne kase bude trošilo više od raspoloživog, mogli bismo kao država, procena je struke, dotaći dno bankrota za koju godinu. Srbiju tek čekaju velike otplate dugova i kamata, jer su obaveze po tom osnovu ove i narednih godina između 35 i 40, a podnošljivo je i poželjno da budu ispod 25 odsto vrednosti izvoza robe i usluga. Čak i još niža vrednost dinara prema evru, a to jeste podiglo izvoz na iznad dvadeset odsto protekle godine, ne može da donese veću prodaju na inostranom tržištu. Industrijski kapaciteti su nam zamrli i uništeni, tehnološki kasnimo za svetom tri decenije.
Poljoprivreda i metalski kompleks, ali na niskom stepenu obrade, glavni su izvor nezajmljenih evra i dolara. Srbija nema šta da ponudi i proda svetu i to je surova zbilja. Umesto strategija, bilo ih je u proteklih deset godina previše i sve su nerealizovane (npr. strategija privrednog razvoja 2006, održivog razvoja 2008, pridruživanja EU 2005…), trebaju nam konkretne investicije ne samo u infrastrukturu već i u nove proizvodne kapacitete. To a ne strategije, može biti ekonomski lek za siromaštvo, nezaposlenost i bolji standard.
http://www.blic.rs/Komentar/Ekonomija/230980/Investicije-da-strategija-ne