Bilo jednom u Francuskoj

 

Aleksa Đilas

Protivljenje Sarkozijevom priznanju Kosova

Godine 2008, 17. februara, parlament Kosova, pokrajine Srbije pod upravom Ujedinjenih nacija, usvojio je vlastitu rezoluciju kojom proglašava nezavisnost. Predsednik Nikolas Sarkozi bio je prvi evropski šef države koji je priznao Kosovo kao suverenu državu, pišući formalno pismo njenom predsedniku Fatmiru Sejdiuu. Puni diplomatski odnosi uskoro su uspostavljeni. Nezavisnost Kosova bila je prvenstveno delo Sjedinjenih Država, koje od tada lobiraju, u svim delovima sveta, za njegovo međunarodno priznanje, i uopšte igraju presudnu ulogu u unutrašnjim i spoljnim poslovima Kosova. Značajno i zabavno: postoji četiri metra visoka bronzana statua predsednika Klintona na bulevaru Bila Klintona u centru glavnog grada Kosova, Prištine.

Glavni argumenti u prilog nezavisnosti Kosova kao i oni protiv nje dobro su poznati, pa ih nema potrebe ponavljati. Trebalo bi, možda, da dodam kako izgleda da se širom sveta većina stručnjaka za međunarodno pravo slaže kako je suverenitet Srbije neprikosnoven – bez obzira na nejasnu, protivrečnu ali u osnovi proalbansku odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu od 22. jula 2010. Ali, šta bi bio De Golov prilog debati?

Kao neko ko je čvrsto verovao u državni suverenitet, De Gol bi se svakako protivio Sarkozijevom priznanju i bio bi duboko razočaran što Francuska sledi američko vođstvo u evropskim poslovima, posebno u tako bitnim i osetljivim stvarima kao što su promene granica. Dalje, bilo bi mu od značaja što je Srbija bila saveznik Francuske u dva svetska rata i što znatan deo srpske političke i kulturne elite ceni prijateljstvo sa Francuskom i bio bi presrećan da podrži njenu vodeću ulogu u Evropi. Njegovo duboko osećanje za istoriju, tradiciju i religiju učinilo bi da lako shvati zašto pokrajina u kojoj je srednjovekovna civilizacija Srbije dostigla svoj vrhunac i gde su bili verski, kulturni i istorijski spomenici od najvišeg značaja i najveće lepote, znače tako mnogo Srbima. U stvari, on bi verovatno video Kosovo kao značajno za identitet Evrope, sa njenim dubokim hrišćanskim korenima i u velikoj meri hrišćanskom kulturom.

De Golov priličan dar da razlikuje trajne od prolaznih pojava, naveo bi ga da predoči sebi kako Srbi nikada neće zaboraviti Kosovo i da kosovski problem ne može biti trajno rešen pritiscima i pretnjama na Srbiju od strane zapadnih sila. De Gol bi shvatio da trajno rešenje za kosovski sukob može biti postignuto samo kroz istinski kompromis između srpske i albanske strane i da bi to trebalo da bude cilj francuske i evropske politike i ne bi načinio takav radikalan potez kao što je priznanje nezavisnosti dela pravoslavne slovenske zemlje protiv čvrstog i glasnog suprotstavljanja Rusije, i sâme pravoslavne slovenske zemlje, sa kojom je planirao da gradi novu Evropu.De Gol ne bi mogao da propusti da ne vidi kako će u budućnosti nezavisno Kosovo biti satelit Amerike i poslušni saveznik u sprovođenju njene imperijalističke politike ako treba, čak, i protiv Evrope. I lako bi mogao da zamisli budući sukob između Francuske i Amerike u kojem bi Srbija držala francusku stranu dok Kosovo, naravno, ne bi ni pod kojim uslovima. Niti bi zamišljao da muslimanska religija i civilizacija kosovskih Albanaca imaju mali značaj. On bi prepoznao islam na Kosovu kao silu koja će približiti kosovske Albance muslimanskom svetu i posebno Turskoj sa kojom dele zajedničku istoriju na koju su ponosni. A što se tiče zapadnog pritiska na Srbiju da prizna Kosovo kako bi stekla materijalne koristi od Evrope – De Gol bi takav pritisak smatrao jednostavno odurnim.

Ceo tekst:

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/greske_izuzetnih_drzavnika_mogu_da_budu_inspirativnije_od_uspeha_malih_politicara.26.html?news_id=208584

6 Responses to Bilo jednom u Francuskoj

  1. Varagić Nikola каже:

    LAKRDIJAŠI FRANCUSKE DIPLOMATIJE: KAKO SU SARKOZIJU AMERIKANCI OTELI TUNIS

    Ben Alijev avion, već u francuskom vazdušnom prostoru, umesto da nastavi ka vojnom aerodromu u Vilakuble, pored Pariza, napravio je polukrug i uputio se u Saudijsku Arabiju

    „Iskustvo naših bezbedonosnih snaga moglo bi da pomogne da se regulišu prilike u Tunisu“, pred Skupštinom je izjavila 11. januara Mišel Alio-Mari, ministarka inostranih poslova i nekadašnja ministarka unutrašnjih poslova, pravosuđa i vojske. Njena ponuda odnosila se na saradnju francuske policije sa Ben Alijevom policijom, lakomom na pritiskanje obarača. Želja joj je bila da pomogne Ben Aliju da, uz manje prolivanje krvi, uguši protest naroda i da se održi na vlasti. Reći da je Ben Ali diktator „sasvim je preterano“, izjavio je dva dana kasnije Frederik Miteran, francuski ministar kulture. Prirodno, ministri nisu govorili služeći se sopstvenim mozgom jer im Nikola Sarkozi to ne dozvoljava. Oni su samo nadgrađivali predsednikove reči da je Ben Ali „povećao otvaranje društva i toleranciju“ u Tunisu.

    Kako protest tuniskog naroda nije jenjavao, 14. januara, uplašen za svog prijatelja Ben Alija, Sarkozi je potražio mišljenje iz diplomatskih izvora. Pjer Mena, francuski ambasador u Tunisu, osigurao je predsednika telegramom koji je ušao u diplomatske anale: „Ben Ali je preuzeo situaciju u svoje ruke.“ U trenutku kada je Mena potvrđivao uspeh tuniskog diktatora, on nije znao da američki oficiri upravo objašnjavaju tunižanskim kolegama neophodnost da Ben Ali napusti vlast i zemlju. Nekoliko časova kasnije, tuniski diktator proteran je iz zemlje.

    Misleći da su prijateljstva večna, Ben Ali i njegova žena Lejla Trabelsi ukrcali su u avion 1,5 tonu zlata i zaputili se za Francusku. Uprkos obećanju da će mu dati azil, Nikola Sarkozi je pozvao čelnike francuske špijunaže i kontrašpijunaže (DGSE i DCRI) na savetovanje. Obe službe bile su jednoglasne da Ben Aliju ne treba dati azil jer će to rasrditi Tunižane u Francuskoj. Tako je Sarkozi odlučio da uskrati gostoprimstvo svom dragom prijatelju, bivšem tuniskom diktatoru te je Ben Alijev avion, već u francuskom vazdušnom prostoru, umesto da nastavi ka vojnom aerodromu u Vilakuble, pored Pariza, napravio polukrug i uputio se u Saudijsku Arabiju.

    Već sutradan, u subotu 15. januara, francuska vlada, kao da nikada ništa nije ni bilo, obratila se tuniskom narodu ohrabrujući ga u podršci na demokratskom putu i pozivajući na slobodne izbore. Sarkozijev prijatelj Ben Ali, čovek koji je do juče bio simbol „otvaranja društva i tolerancije“, postao je monstrum koji je sa svojom ženom i porodicom držao 40 odsto državne ekonomije: banke, nekretnine, medije, velika preduzeća… Policijska oprema i suzavci, pripremljeni za slanje Ben Alijevoj policiji, ostali su još desetak dana blokirani na aerodromu Roasi-Šarl de Gol i potom vraćeni u skladišta. Međutim, šteta je već bila učinjena i Francuska je izgubila svoje priviligovano mesto u tuniskom političkom životu. Novi heroji su Amerikanci, koji su diplomatskom podrškom i vojnim savetima uspeli da isteraju Ben Alija iz Tunisa.

    Posle Tunisa, zapalio se Egipat i narod uporno traži odlazak sa vlasti diktatora Hosnija Mubaraka. Francuska vlada ostala je potpuno nema ne znajući koji stav da zauzme. Očigledno je da nije u pitanju samo američka vojno-diplomatska premoć u Egiptu, nego nedostatak vizije i diplomatsko-politička nemoć francuskog predsednika u međudržavnim poslovima.

    Autor Aleksandar Manić
    Izvor Balkanmagazin, 3. februar 2011

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: