Повратак у будућност

 

Ултимативни захтев дипломатске делегације Турске, коју је шеф њене дипломатије Ахмет Давутоглу – да председавајући Председништва Босне и Херцеговине Небојша Радмановић уклони заставу Републике Српске из сале у којој је требало да разговарају – усталасао је политичку и стручну јавност у РС. Радмановић прексиноћ није прихватио овај захтев и одбио да се састане с турском делегацијом.

Од извора у Радмановићевом кабинету, који je желео да остане анониман, наш лист је сазнао да је захтев за уклањање заставе РС иницирао амбасадор Турске у БиХ Вехафан Оцак, а Давутоглу је прихватио његов предлог.

Председавајући Савета министара БиХ Никола Шпирић је, одмах по сазнању за овај инцидент, новинарима рекао да је захтев турске делегације „чин непоштoвања РС“. Он је казао да је Радмановић исправно поступио и да му није драго што је делегација Турске захтевала да се из Белог салона уклони застава РС јер је она увек била добар домаћин и радо прима људе из дипломатског кора који поштују РС.

Јуче се писаним саопштењем огласио и извршни секретар владајућег Савеза независних социјалдемократа Рајко Васић. Он је навео да је Ахмет Давутоглу показао„да Турска очито жели једнако или моћније од Европе да утиче на процесе у БиХ“. Васић је скренуо пажњу и на то да је Давутоглу посетио само џамију Ферхадију у Бањалуци и оценио да је то форсирање једне националне заједнице у БиХ.

Да би била добродошла у БиХ, Турска и њен министар морају једнако да се односе према свима па је Давутоглу у Бањалуци јуче могао да посети и верске објекте других заједница које су у кругу од неколико стотина метара и морао је поштовати заставу РС јер је био на њеној територији и јер је Српска ту заставу унела у БиХ у Дејтону“, додао је Васић.

Председник Српске демократске странке Младен Босић је упозорио „да Бошњаци виде Турску као свог примарног заштитника у међународној заједници“. „Турска и не крије ову чињеницу и понашање турске дипломатске делегације, на челу с Давутоглуом, сасвим је очекивано. За СДС је спорна улога Србије у промовисању Турске као једног од битних фактора на Балкану. Такође, за нас је проблематично и то што Турска покушава да се меша у формирање заједничких органа власти у БиХ јер по нашој процени она није квалификована за то“, рекао је Босић.

Историчар др Ђорђе Микић је за наш лист рекао да је Давутоглу изазвао „непријатну ситуацију“. „Он је рачунао да је Небојша Радмановић представник БиХ, а Милорад Додик РС и зато, по мојој оцени, није тражио од Додика да уклони републичку заставу“, казао је Микић. Он је подсетио да је турски министар прошле године у Сарајеву изјавио да је циљ турске спољне политике „успон отоманског Балкана“ и да су „отоманска столећа на Балкану успешна прича и да је сада треба обновити“.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Turske-diplomate-uzdrmale-RS.sr.html

———

Каријере два европска министра одбране стављене су под знак питања. У Немачкој се ломе копља око о(п)станка Карла Теодора фон Гутенберга. У Аустрији све парламентарне странке, осим владајућих социјалдемократа, траже од министра Норберта Дарабоша да преузме одговорност за неправилности до којих је дошло, наводно, његовом кривицом.

Директни поводи расправама у оба случаја су занемарљиви: министрима се замера да су под притиском булеварске штампе донели указе о смени високих официра. У Немачкој је министар Гутенберг под притиском „Билд цајтунга” сменио капетана школског брода морнарице „Горч Фок”, на коме су питомци приређивали оргије. У Аустрији је министар Дарабош сменио шефа генералштаба Едмунда Ентахера због јавне критике професионализације, наводно под притиском „Кронен цајтунга”.

Истински разлози су озбиљнији: министрима се ставља на терет да безобзирно спроводе професионализацију војске (укидање војног рока, уз ослонац на плаћене војнике), угрожавају одбрамбену моћ земље. У официрским круговима јавно се истиче да министри, практично, воде земљу у тоталну зависност од Северноатлантске алијансе.

Могло би се сматрати парадоксом да се немачки и аустријски министар одбране сврставају у исту категорију. Карл Теодор фон Гутенберг је доказани присталица војне традиције – резервни подофицир потиче из лозе племића који су титуле стицали на бојном пољу. Градишћански Хрват Норберт Дарабош противник је концентрације силе (како назива НАТО под утицајем САД) и пацифиста. Одбио је да служи војни рок са пушком у рукама.

Ипак, концепти неједнаких министара се подударају. Професионализацијом, уз смањење броја војника за трећину у Немачкој, односно за више од половине у Аустрији, стварају се војске које не би биле способне да се самостално супротставе непријатељу. Наум је стварање ударних батаљона који би у склопу међународних снага, или НАТО формација, саучествовали у заједничким подухватима. Остатак би се ангажовао на очувању војне традиције – за случај да се у некој будућности, ипак, укаже потреба за ревитализацијом сопствене армије.

 

17 Responses to Повратак у будућност

  1. Varagić Nikola каже:

    Обрад Кесић

    Значај јавног пристанка

    Британско царство је у Индији зависило од локалне колаборације, а тако је и са данашњим империјама.

    Нил Фергусон (Niall Ferguson) у својој књизи „Колос: Успон и пад америчке империје” објашњава како је било могуће да британска империја влада над 400 милиона грађана Индије. Једноставно, он каже да је британско царство зависило од локалне колаборације и да без сарадње и пристанка локалних администратора и грађана да спроводе одлуке у корист Лондона никада не би било могуће да Британија освоји Индију и да је држи као своју колонију. Још један Британац, Педи Ешдаун, који је служио као представник једне сличне империје у Босни и Херцеговини, потврђује све ово у својој књизи Мачеви и плугови где пише да његова тзв. бонска овлашћења никада не би успела да није било „коначног прихватања” његових наредби од стране оних који су били субјекат тих наредби. Он додаје да би без „јавног пристанка” политичара и грађана БиХ његова овлашћења у суштини била безначајна и немогућа да се користе.

    Фергусон и Ешдаун то описују због тога што обојица прижељкују да цео свет прихвати потребу да америчка империја функционише и да Америка заједно са својим савезницима, поготово с Великом Британијом, одређује и одржава ред у данашњем свету. У суштини и један и други признају да је без сагласности малих земаља и њихових политичара и власти немогуће градити било какву империју, поготово због тога што не постоји политичка воља у западним земљама за коришћење војне силе у сврху стварања и одржавања такве империје; а још важније, не постоји могућност да јавност у Америци и у ЕУ подржи изградњу империја за које би било потребно пуно финансијских средстава и људских жртава. Нису ова двојица једини који жале због тога што је немогуће изградити и одржати западну хегемонију под садашњим околностима. Некад ми се чини да и неки локални политичари на Балкану и из других делова света такође некако перверзно жале за истом западном хегемонијом. Можда то желе зато што нису способни да се сами изборе са проблемима или због тога што желе власт без одговорности.

    Иако америчка моћ све више бледи, на Балкану и даље постоје политичке елите којима одговара да приказују Америку, и, уз Америку, ЕУ, као свемоћне, а сопствене земље као беспомоћне и јадне. Они својим јавностима представљају сваки ултиматум и наредбу са Запада као свршен чин, где не постоји никаква алтернатива, осим да се испуњавају све жеље Вашингтона. Неки су толико добро себе извежбали да више не чекају наредбе из Брисела и Вашингтона него сами процењују какве су њихове жеље, а онда журе да им све заврше што пре.

    Јасно је да овакав однос локалних политичких елита одговара Америци и неким земљама ЕУ. На њихову жалост, ипак постоје неки политичари на Балкану који одбијају да играју улогу добрих и сервилних „партнера”. Зато тренутна ситуација у БиХ ствара нервозу и фрустрацију у канцеларији високог представника, где Валентин Инцко стидљиво користи тзв. бонска овлашћења с надом да ће неко чудо да се деси и да ће се председник Милорад Додик и власт у РС изненада вратити у прошлост. И где ће поново да прихвате да они сами служе као најлојалнији чиновници и службеници његове канцеларије и међународне заједнице.

    Не само да су шансе да се ово деси скоро равне нули, него су и други у БиХ коначно схватили да моћ високог представника зависи скоро у потпуности од њихове воље да прихвате ту моћ. Тако да у последње време и хрватски политичари у БиХ такође схватају да ако постоји нада да исправе неравноправни положај Хрвата у БиХ – једноставно морају да се супротставе сили високог представника и, преко њега, његових спонзора у Вашингтону и Бриселу. Сад када Срби и Хрвати у БиХ одбијају да жртвују своје интересе и аспирације у корист империјалистичких интереса високог представника, Вашингтон и Брисел држе проблеме БиХ на дистанци и са све већим ентузијазмом баве се питањем Косова, где и даље политичке елите Приштине и Београда радо прихватају да играју улогу верних „партнера” западним царевима којима су само они остали као смоквин лист да крију њихов стид и немоћ, а и голу истину да ипак постоји алтернатива њиховој сили.

    http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Znacaj-javnog-pristanka.sr.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Србија – обећана земља!

    Аутор: ВЛАДАН ГЛИШИЋ

    Објављено: 07. 02. 2011.

    Сада, када административне ћате бриселске колонијалне управе што су нас превариле на свим досадашњим изборима, буду доносили Закон о емигрантима – нико здравог разума у Србији неће поверовати да је то само један од обичних закона. Сви већ знамо да је то оквир по коме ће Србија бити место у које ће се сливати сва она емиграција неприхватљива за друштва у којима је „концепт мултикултурализма умро“.

    Ускоро ће донети Закон о емигрантима. То значи да постоје неки људи из неких делова света који Србију сматрају – обећаном земљом. За сада емигранти само прелазе преко Србије, у транзиту су до оног дела света који је био обећана земља и за стотине хиљада наших сународника – Западне Европе. Ипак, почињу да се јављају емигранти којима је у Србији сасвим лепо и који ће желети овде да остану.

    Срби нису расисти. Никада то нису ни били. Увек има по неко ко је помодарац, па је из енглеске културне матрице која је стигла на наше медије ветром глобализације извукао и клицу расизма. То су расисти у Србији – увозна роба као и много другог што нема вредност а овде се представља као врло важно. Срби никада нису друге народе и расе доживљавали као мање вредне или ниже од себе и свог народа. Једноставно, Срби нису веровали да таква хијерархија међу народима постоји. Али, као што нису веровали да су други народи „нижи“ од Срба, тако нису веровали да су неки народи „виши“ од Срба и заслужнији да над нама владају. Када су такви странци овде долазили са жељом да нам наметну своју веру, културу и начин живота као бољи и као такав заслужан да над нама влада и да нас мења, тада смо знали да будемо сурови – па и да неке „истраге потурица“ учинимо. То је тада било легитимно као начин отпора окупатору и брисања последица окупационих демографских експеримената. Данас, када Ангела Меркел и Дејвид Камерон изјављују како је „концепт мултикултурализма мртав“ и да сви исламски емигранти морају да се уклопе (читај асимилују) у друштвене вредности Немаца и Енглеза – то је политички коректно и ником од наших невладиних организација што се боре за људска права не пада напамет да их назову фашистима. Међутим, замислимо да је муфтији Зукорлићу неко у Србији рекао да слављење Светог Саве јесте традиција друштва у Србији и да сви који мисле у Србији да живе не треба да се заносе концептом мултикултурализам који је, ето, и у Немачкој и Великој Британији мртав – већ да морају да се уклопе у традиционалне вредности српског друштва – што је и слављење Светог Саве. Такав српски политичар би био окривљен за још један у низу српских „геноцида“ над муслиманима који су у међувремену откирили да се зову „Бошњаци“.

    Зашто је политички коректно у Немачкој и В.Британији рећи да је мултикултурализам мртав, а у Србији је то равно фашистичком манифесту и расистичком потстицању геноцида? И то је политички коректно у Немачкој чији су политичари биолошка деца најмонструознијих нацистичких злочинаца, и у Британији чији су политичари биолошки унуци оних британских колонијалних идеолога који су измислили расизам и као такви инспирисали Хитлера да у Европи у кратком периоду спроведе оно што су енглески расисти вековима чинили у својим колонијама ван Европе!

    А Србија је земља чији је народ страшно пострадао од фашизма, нацизма и енглеског расизма, народ који се под командом два антифашистичка покрета борио за слободу свих народа и људи без обзира на расу и националну припадност. И у таквој земљи је подсећање муфтије на обавезу поштовање традиције једног антифашистичког народа малтене злочин против човечности – једнако као што би било и подсећање тог муфтије да се велики број његових сународника у Другом светском рату борио на страни Хитлера и учествовао под усташком и СС заставом у најстрашнијим злочинима над ненаоружаним цивилима које је људска историја забележила.

    Зашто је то тако? Одговор је једноставан: зато што је Србија колонија под управом Брисела, Вашингтона и Лондона. Србија је земља понижена и обесправљена. Зато су њени грађани проглашени за злочинце ако су патриоте, а социјално обесправљени када крену да живе своје личне свакодневице. И никада колонија неће бити срећна и богата. Ниједна то никада није била. Али, и таква она је обећана земља за понеког ко побегне из горе окупираних и колонијализованих земаља. То нас враћа на два питања: да ли је Србија још увек земља која може да буде обећана и нама – Србима?

    Јесте, ако престанемо да верујемо у причу о обећаној земљи – Европској унији. ЕУ је земља утопија – таква каква се нама приказује никада и нигде није постојала, а поготово неће постојати. Та лаж служи само да би се на ланцу фантастичних обећања у ропској покорности држао највећи део народа, да би онда тај део народа давао сагласност корумпираним ЕУподрепашима да одржавају колонијалну управу над Србима и у Србији. Међутим, и ако се пробудимо из ЕУ- хипнозе, то неће бити довољно. Треба се и изборити за то да Србија стварно постане наша обећана земља, да се измени, да је учинимо по мери народа који у њој живи.

    Србију треба погледати отворених очију, поверовати у вредности које су нас некада красиле и чиниле смисао живота, заборавити на потрошачке снове увезене из глобалних медија и холивудске продукције – тада ћемо схватити да је ово добро и често лепо место за живот. Али, да би га таквог сачували, одбранили, уредили мораћемо и да се за њега боримо. Дакле, нешто ћемо морати да прихватимо од наше стварности и да томе дамо нови-стари смисао, док ћемо нешто морати да променимо по сваку цену. И онда ће Србија бити сасвим добро место за живот.

    А сада, када административне ћате бриселске колонијалне управе што су нас превариле на свим досадашњим изборима, буду доносили Закон о емигрантима – нико здравог разума у Србији неће поверовати да је то само један од обичних закона. Сви већ знамо да је то оквир по коме ће Србија бити место у које ће се сливати сва она емиграција неприхватљива за друштва у којима је „концепт мултикултурализма умро“. Таман ћемо бити добри за нуклеарни отпад, за застареле технологије и идеологије, за наслаге неприхватљиве емиграције и за место са кога сви образовани и способни треба да побегну у друштва у којима је „концепт мултикултурализма умро“. Тамо ће за парче пристојног живота морати да се убрзано асимилују и да своје знање и способност предају на коришћење сународницима Меркелове и Камерона.

    Тако долазмо до разлога да се и против Закона о емигрантима боримо као што ћемо се борити и против свих закона који ће нас окивати у колонијалне ланце. Емигрантима је место у Европској унији – нека тамо покушају да оживе тај мултикултурализам који су недавно прогласили мртвим. Србија је наша једина земља и као таква нам је обећана.

    http://www.dverisrpske.com/tekst/1876378

  3. Varagić Nikola каже:

    Kulturne kontradiktornosti multikulturalizma

    POVRATAK U BUDUĆNOST

    Autor: Polina Nuding

    Multikulturalizam pod pokroviteljstvom države je propao. Izjava britanskog premijera Dejvida Kamerona, koju je dao ubrzo nakon sličnih odbacivanja multikulturalizma nemačke kancelarke Angele Merkel i francuskog predsednika Nikole Sarkozija, ukazuje da je okrenut novi list u evropskom društvu. Međutim, da li je to stvarno tako?

    Kameron nije štedeo reči kada je napao multikulturalizam. „Iskreno rečeno“ – rekao je on – „potrebno nam je mnogo manje pasivne tolerancije, kao u proteklih nekoliko godina, a više aktivnog, snažnog liberalizma.“ Nije kritikovao etnički i kulturni pluralizam, već ideju o „državnom multikulturalizmu“, u okviru kojeg se različiti moralni standardi primenjuju na različite društvene grupe.

    Kameron je objavio da će muslimanske grupe, koje na primer ne budu poštovale prava žena, branile slobodu izražavanja i promovisale integraciju, izgubiti svu finansijsku pomoć vlade.

    Međutim, u Evropi nije samo propao zvanični multikulturalizam. Propao je i multikulturalizam koji je garantovao ogroman deo evropskog civilnog društva. Švedska, jedna od najliberalnijih zemalja na svetu, ali koja je nedavno iskusila uspon ekstremizma, jedan je takav primer.

    Švedska je dugo poznata po svom liberalizmu. Šveđani su uglavnom svetovni i ravnodušni prema švedskoj crkvi. Homoseksualci mogu da registruju svoju vezu od 1995, a od 2009. mogu i da stupaju u brak. Ova zemlja je takođe jedna od najradikalnijih kad je reč o shvatanju ženskih prava, o čemu može da svedoči Žilijan Asanž, osnivač Vikiliksa. Štaviše, Asanž je upravo zbog švedske slobode izražavanja smestio servere Vikiliksa u tu zemlju.

    Međutim, sloboda izražavanja u Švedskoj takođe je bio jedan od motiva za gnusno ubistvo u decembru prošle godine u Stokholmu. Prema poslednjem svedočenju napadača, švedskog građanina po imenu Tajmur Abdulvahab, božićni kupci u centru Stokholma morali su da umru u osveti zbog „podrške koju su Šveđani pružali“ Larsu Vilksu, karikaturisti koji je pobudio bes u zemlji zato što je na crtežu predstavio proroka Muhameda kao psa. Vilks je tvrdio da njegov rad predstavlja provokaciju čiji je cilj otkrivanje selektivnog liberalizma u okviru švedskog intelektualnog establišmenta, odnosno, neko bi mogao da kaže, njegovog multikulturalizma.

    Samoubilački bombaški napad u Stokholmu nije bio prvi slučaj nasilja koje ima veze s Vilksom. Dvojica mladića nedavno su osuđeni na kaznu zatvora jer su pokušali da podmetnu požar u dom karikaturiste. Na predavanju na Univerzitetu Upsala prošlog leta, banda je napala Vilksa, profesora istorije umetnosti, uz povike „Allahu akbar“. Tada je šezdeset četvorogodišnji umetnik dobio udarce u glavu, ali je izbegao ozbiljne povrede zahvaljujući jakoj zaštiti policije.

    Međutim, nisu upečatljivi samo nasilje i pretnje upućene Vilksu, jer svako ko sumnja u odlučnost islamskih ekstremista u Švedskoj treba da odgleda video klip s tog predavanja na Jutjubu, i reakcije inače radikalno svetovnog švedskog establišmenta. Jedan broj uticajnih švedskih intelektualaca i političara uputili su najoštrije kritike na račun Vilksa, a ne na račun onih koji su zahtevali cenzuru i raspirivali nasilje.

    Samo je mali broj listova i političkih magazina u zemlji objavilo Vilksove crteže. Poput ubijenog holandskog filmskog reditelja Tea van Goga, i pre njega britanskog romanopisca Salmana Ruždija, Vilks je bio na meti kritika liberala i levice zato što je svojom umetnošću pobuđivao nerede. U tom kontekstu, Vilksov rad mora da se smatra uspešnim zato što je obelodanio dvostruke moralne standarde, bez obzira na to šta neko misli o samim crtežima.

    U Švedskoj, baš kao i u slično liberalnim zemljama, Holandiji i Danskoj, narodnjaci desnog krila profitirali su od neuspeha liberala da odbrane svoje vrednosti. Švedske demokrate (SD), partija koja vuče korene od pokreta u zemlji koji belce smatra superiornom ljudskom rasom, prvi put su ušle u Parlament u septembru 2010, dobivši podršku 5,7 odsto švedskog izbornog tela. SD su težile da se pozicioniraju kao jedini branioci homoseksualaca i Jevreja kao rezultat netolerancije koju je protekle dve decenije podsticala masovna muslimanska imigracija. Šveđani koji su daleko od originalne platforme SD očito su voljni da ih zastupa partija koja je donedavno bila puna neonacista.

    Stoga, zbog nedostatka „snažnog liberalizma“, u jednoj od najliberalnijih država na svetu prokrčen je put i islamistima i narodnjacima desnog krila. Evropski vodeći političari digli su glas, te je sada vreme da evropsko civilno društvo – njegovi mediji, kritičari, kustosi, akademci i izdavači – objave propast multikulturalizma i pokažu izvesnu dozu hrabrosti u odbrani vrednosti za koje tvrde da predstavljaju njihovo otelotvorenje.

    Autorka je glavna i odgovorna urednica magazina Neo

    Copyright: Project Syndicate, 2011
    http://www.project-syndicate.org
    Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji
    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/plave_strane/kulturne_kontradiktornosti_multikulturalizma.45.html?news_id=210944

  4. Varagić Nikola каже:

    Aveti multipolarne Evrope

    http://www.pescanik.net/content/view/6541/1207/

    Back to the Future: Instability in Europe after the Cold War

    Click to access Mearsheimer.pdf

  5. Varagić Nikola каже:

    Režirane slučajnosti

    Dušan Miklja

    03. 08. 2011.

    Potrebna je velika bestidnost da se to što se dešava na Kosovu predstavi kao niz slučajnosti. Naprotiv, sve ukazuje na režiranu predstavu koja je dugo pripremana i brižljivo i metodično izvedena.

    Bio je to zahtevan poduhvat koji je iziskivao sinhronizaciju političkog i policijski-vojnog delovanja i sadejstvo kosovskih i međunarodnih institucija. Počelo je prepadom pararavojnih formacija Prištine na carinske ispostave, uz istovremeno povlačenje Euleksa sa severa Kosova.

    Nastavilo se usvajanjem ratoborne rezolucije u kosovskom parlamenta, uz takođe istovremeno raspoređivanje američkih vojnika na severu sa upozorenjem da će – u slučaju potrebe – koristiti silu. Zaista previše slučajnosti da bi delovale verodostojno, čak i u trećerazrednom filmu proizvoljne sadržine.

    Ni film nije izostao. U njemu su, nimalo neočekivano, Srbi, a ne Albanci ti koji ubijaju zatočenike da bi trgovali ljudskim organima. Za potrebe javnog mnjenja trebalo je, i to smo već iskusili, da se unapred napisan scenario potkrepi takođe falsifikovanjem stvarnosti.

    Čak i da hoćemo, kako da verujemo u tako mnogo slučajnosti? Sve mnogo više liči na politiku „svršenog čina“, u kojoj su Priština i njeni međunarodni pokrovitelji ispoljili maltene dirljivu podudarnost.

    Rizikovaćemo da Kušnera ponovo navedemo na grohotan smeh pitanjem koje se, ipak, ne može izbeći: da li je toliko hvaljeni dijalog između Beograda i Prištine samo paravan koji je – baš kao što je i film izopačio istinu – imao za cilj da prikrije neke druge zakulisne i podmukle „radnje“, kojima se ne teži sporazumnom, već silom nametnutom jednostranom rešenju, čak i kada je ono u protivnosti ne samo s pravdom (koga ona više zanima) već i s rezolucijom UN?

    http://www.blic.rs/Komentar/Svet-i-mi/269358/Rezirane-slucajnosti

  6. Varagić Nikola каже:

    VLADISLAV GULJEVIČ: VAŠINGTONSKI POGLED NA GEOPOLITIČKE PERSPEKTIVE ČEŠKE

    četvrtak, 22 decembar 2011 21:23

    Hoće li se pojaviti linija Pariz-Berlin-Prag-Varšava, jest geopolitički mehanizam koji će istovremeno potčiniti i zapad i istok Evrope

    Po svim geografskom položaju Češka igra ključnu ulogu u sistemu opšteevropske bezbednosti. Vlada Češke Republike je 20. jula 2011. godine donela dokument kojim su određeni prioriteti i strateški ciljevi spoljne politike. To je prvi pokušaj u poslednjih osam godina da se označe konceptualni okviri spoljne politike Praga.

    Glavni strateški partneri Češke na evropskoj areni ostaju Nemačka i Poljska. Spoljna politika Praga, kao i do sada, koordinira sa dva najjača suseda – Berlinom i Varšavom, koji geografski „nadvisuju“ teritoriju Češke. Susedima koji su „ispod“ (Mađarska, Austrija) daje se uloga regionalnih ekonomskih partnera (uz Slovačku i Sloveniju). Garanti nacionalne bezbednosti Češke, kao i ranije, su Severnoatlanska alijansa i SAD, a zemljama Evropske unije daje se ključna ekonomska i politička uloga [1].

    Geopolitička konstrukcija Prag-Varšava periodično je naprezala mozgove i poljskih i čeških političara, mada je, ništa manje često, Varšava na Prag gledala kao na nepoželjnog suseda, koji predstavlja prepreku za formiranje zajedničke granice dve katoličke države – Poljske i Mađarske. Zato je još poljski geopolitičar germanofil Vladislav Gizbert-Studnjicki 1930-ih godina zagovarao tesan savez Poljske i Trećeg rajha i pozivao na anuliranje Čehoslovačke. Docnije, četrdesetih godina 20. veka, šef ministarstva za inostrane poslove Poljske Juzef Bek je isticao rusofobsku ideju o formiranju „Treće Evrope“ (Poljska, Mađarska, Rumunija, Podkarpatska Ukrajina, Italija, Turska, Švedska i Finska), u koju nije trebalo da uđe Čehoslovačka. Tada je general Vladislav Sikorski, premijer poljske vlade u izgnanstvu, razradio koncepciju Centralnoevropskog saveza, u koji je trebalo da uđe i Čehoslovačka. Karakteristično je da je Sikorski isključivao Ukrajinu iz tog saveza kao organizam tuđ zapadnoevropskoj civilizaciji.

    PUT ZA KONTROLU BALKANA Manje je poznata koncepcija poljskog profesora ekonomije Miroslava Orlovskog, koji je 1957. godine istakao ideju formiranja „centralnoevropske federacije zemalja narodne demokratije“. U sastav te federacije je trebalo da uđu Varšava, Berlin, Budimpešta, Bukurešt i Prag. Pri čemu je trebalo da „glavna poluga“ čitave konstrukcije bude Čehoslovačka, kao put za kontrolu Balkana i podunavskog bazena. Očigledno, ovakve ideje su imponovale čehoslovačkoj eliti. Moskva je, težeći da se oko jednog geopolitičkog centra (Varšave ili Praga) ujedini toliki broj centralno-evropskih država, tačno je osetila obnavljanje doktrine o Srednjoj Evropi (Mitteleuropa) Fridriha Naumana, koju je ovaj ponudio još 1915. godine, baš u vreme jeka Prvog svetskog rata. Cilj Naumanovih geopolitičkih manipulacija je bila izolacija Rusije od Centralnoistočne Evrope (CIE) i širenje uticaja Nemačke na ceo region. Zato je sovjetska vlada pokušala to da preduhitri, te je 1968. na teritoriju Čehoslovačke, koja je odlučila da ide na zaoštravanje odnosa sa Moskvom, uvela vojsku zemalja članica Varšavskog ugovora (među njima i Poljaka) i Prag je morao da se odrekne pokušaja da u Evropi organizuje antisovjetski blok.

    Pragu nije bila potrebna sloboda, već smena sizerena. Danas, kad je Češka ušla u Severnoatlansku alijansu i učestvuje u realizaciji kolonijalistički planova Vašingtona, ali to već svi znaju. A novi sizeren – SAD – određuje dalje ponašanje Češke, koja predstavlja liniju razgraničenja između Zapadne i Istočne Evrope. Amerikanci su zadovoljni liderskim položajem Praga, koji on deli sa Varšavom u tzv. Višegradskoj četvorki – vojno-političkom savezu Poljske, Mađarske, Češke i Slovačke, sa očiglednom antiruskom usmerenošću. Višegradska četvorka je geopolitičko srce CIA i zato Vašington istupa za učvršćenje odnosa na liniji Varšava-Prag. [2] Obzirom da je osnovni taktički zadatak anglosaksonske politike u Evropi da se preduhitri pojava kontinentalnog bloka Moskva-Berlin, Češka i Poljska mogu da posluže kao deobeni klin između Rusije i Nemačke. Pritom Češka pravi dnevni red za Višegradsku grupu, a Poljska podržava te inicijative na opšteevropskom nivou kao država koja u Savetu Evrope ima 27 glasova i koja je delegirala 50 predstavnika u Evropski parlament (Češka 12 u Savetu Evrope i 22 predstavnika u Evropskom parlamentu).

    Paralelno se Češkoj predlaže da razvija veze sa Bugarskom i Rumunijom pozivajući ih da realizuju planove Višegradskog bloka. Bugarska lobira da se Srbija i Makedonija pridruže EU, ona ima određen uticaj na Balkanu i zalaže se za normalizaciju odnosa sa Turskom. Rumunija aktivno napreduje ka istoku (Moldavija, Ukrajina), teži da istisne Rusiju iz Pridnjestrovlja i koristi podršku Poljske (2009. godine između Bukurešta i Varšave je potpisan ugovor o strateškom partnerstvu).

    PUSTA ŽELJA SAD Geografski američki eksperti CIA dele na tri mikroregiona – Istočnoevropsku niziju (Poljska i Pribaltičke zemlje), podunavski bazen (Rumunija, Bugarska, Mađarska, Slovenija i Slovačka) i češku visoravan (Češka). Dijalog sa Rusijom najmanje žele zemlje Istočnoevropske nizije, tj. Poljska i republike Pribaltika. Zemlje podunavskog bazena bi radije diskutovale sa Moskvom (sve osim Rumunije, koja je objavila da Rusija predstavlja najveću pretnju za rumunski uticaj u Evropi). Češka kao prirodne geografske barijere ima planine na zapadu i severu, a na istoku i jugu – savezničke države. Osećajući se sigurnije, Prag ne smatra Moskvu za najveću pretnju, ali, pokušavajući da zadrži američku zaštitu, prilagođava se antiruskom kursu Vašingtona i zato ide na produbljivanje odnosa sa Varšavom. Prema mišljenju Belog doma i Česima je neophodno da u uslovima ekonomske krize učvršćuju veze sa Parizom i Berlinom, pogotovo u oblasti energetske bezbednosti, sve do formiranja konsultacionog mehanizma za izradu zajedničkih planova na smanjenju energetske zavisnosti od „spoljnih izvora“ (čitaj od Rusije). To bi značilo da se pojavljuje linija Pariz-Berlin-Prag-Varšava, to jest geopolitički mehanizam za poštovanje, koji će potčiniti istovremeno i zapad, i istok Evrope. Istina, za sada navedene želje Vašingtona u odnosu na Češku ostaju samo želje.

    __________

    Napomene:

    [1] Ilья Tarasov: „Orientirы vnešneй politiki Čehii“, Fond istoričeskoй perspektivы 17. 09. 2008 (Ilja Tarasov: „Orijentiri spoljne politike Češke“; Fond istorijske perspektive“)

    [2] The Center for European Policy Analysis (CEPA): „Translating Opportunity into Impact: Central Europe in the European Union, 2010-2020“, 6 December 2011

    Fond strateške kulture

    http://www.standard.rs/vladislav-guljevic-vasingtonski-pogled-na-geopoliticke-perspektive-ceske.html

  7. […] Повратак у будућност […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: