НИН о Дверима

Једно занимљиво виђење уласка Двери у политику изнео је у новом броју недељника НИН, главни и одговорни уредник Небојша Спаић. Између осталог, Спаић у уводнику пише да би улазак Двери у парламент на следећим изборима био „изврстан сценарио“ и да би на тај начин део општег незадовољства био системски каналисан.

Упоређујући светска кризна жаришта са тињајућом ситуацијом у Србији, Спаић улазак Двери у политику види као део озбиљних процеса који се дешавају у нашем друштву.

Пожар побуне

 

Без обзира на све разлике, треба уочити и сличности са нашом ситуацијом. Упозорење да се нешто такво код нас може догодити, већ су изрекли санџачки лидер Муамер Зукорлић и синдикални вођа Бранислав Чанак

Заслепљени драматичношћу догађаја на Блиском истоку, не стижемо да схватимо размере у којима се свет управо мења. Нико, наравно, не може да предвиди исход ни онога што се дешава у Либији, нити шта ће надаље бити са Египтом, Тунисом, свим другим земљама које је захватио пожар промена, па ни с онима које још није, али и сама питања која су отворена довољно су алармантна.

Пре свега, то је какви ће системи да дођу наместо оних који су свргнути са власти. Јасно је да су основна снага преврата млади, савремени људи, који су у великој мери користили нове методе политичке борбе, неуобичајене не само за тај део света, него методе које до сада нису нигде примењиване на тај начин и у том обиму. Комбинација Фејсбука и Твитера, са једне, и њима прирођене деценгрализоване мреже појединаца, група и тек потом слабих организација, која је на делу на Блиском истоку, са друге стране, са додатком метода којима су их обучавали наши отпораши, довели су до покрета који редом свргава са власти арапске апсолутисте. Побуњена маса захуктала се иницирана базичном социјалном неправдом, бедом и недостатком слободе. Од тога који је узрочник од поменутих кључан, може да зависи и будући изглед не само региона, него и света.

По једном могућем тумачењу, западна, пре свега америчка подршка процесима који су довели до бунта, а која је нама највидљивија управо кроз чињеницу да су отпораши држали семинаре и тренинге омладинским покретима у земљама захваћеним пожаром побуне, назнака је да у Ленглију верују да недостатак слободе, демократије, а последично и комплетније интеграције у глобално тржиште са свим његовим заводљивостима, јесу снаге које су доминантне у незадовољству. Претпоставка је, наиме, да не би ризиковали да дестабилизују регион од примарног интереса за себе саме само да би на власт дошли исламисти, који су им, за разлику од стратешких савезника, какав је био Мубарак, или макар пацификованог Гадафија, директни непријатељи. Спекулише се, чак, да је скривени циљ домина које се руше на другој сграни, даље на исток, у Техерану. То изгледа као разлог који би оправдао толики ризик.

Друго објашњење, једноставније и без теорије завере, делује реалније. Спорно је, наравно, да ли је и колико иза бунта у арапском свету уопште страни утицај, а колико је он, једноставно, аутохтон и самоникао, нарастао управо из беде и неправде. А сва је прилика да јесте – по свему што знамо, исламизам и њему својствени колективизам, неупоредиво дубље су усађени у тамошње масе и далеко сагласнији са социјалном ситуацијом, традицијом и културом него идеали западњачке демократије. Та аутентичност протеста изгледа да је доминанта, упркос спољним утицајима. И она је, можда, најбитнија одлика драме која потреса свет.

Без обзира на све разлике, треба уочити и сличности са нашом ситуацијом. Упозорење да се нешто такво код нас може догодити, већ су изрекли санџачки лидер Муамер Зукорлић и синдикални вођа Бранислав Чанак. Сваки из своје перспективе нашао је сличности са ситуацијом на Блиском истоку. Изгледа – с разлогом.

Као што је до пре неколико недеља, док се у Тунису није спалио Мухамед Буазизи, било незамисливо да ће масе демонстрирати по Каиру, Триполију и свим оним престоницама, и код нас подједнако незамисливо изгледа да се било шта суштински може променити. Влада, али и опозиција, баве се самима собом, увелико комбинују ко ће бити у реконструисаној, а ко у некој следећој влади, као да се ништа не дешава, док сви показатељи опште кризе расту. Од скока цена и очекиване инфлације, преко дупло већег броја незапослених него што се рачунало, грцајуће просвете и здравства, до правосуђа неспособног да се избори са безобзирношћу и бахатошћу комплетне, у великој мери корумпиране елите, и, са стране, ситуације у Санџаку са којом нереконструисани министар Чиплић не само да не уме да се носи, него је, очигледно, погоршава том неспособношћу.

Аутизам елите, као што сведочи пожар на Блиском истоку, не значи да се озбиљни процеси не дешавају у друштву. Прерастање Двери у политичку странку једна је од илустрација тога. Уз евентуалну организациону и логистичку подршку са било које стране, што им је једини недостатак, не би било изненађење да на тим следећим изборима, кад год били, уђу у парламент и буду макар пословични језичак на ваги, ако не и нека самостално озбиљна снага. И то би био изврстан сценарио, јер би на тај начин тај део масовног незадовољства које овде постоји и које се у наредном периоду може само развијати, био каналисан у институције и систем. У супротном, ако се незадовољство не институционализује, када већ очигледно нема знања и снаге да се његови узроци отклоне, или макар ублаже, у овом тренутку нама незамисливо изливање тог незадовољства на улице могло би се и код нас остварити.

Небојша Спаић

НИН, 24. фебруар 2011.

http://www.dverisrpske.com/tekst/1876755

 

Turisti ili…

Dosadilo im je da svaki dan piju kafu po kabinetima državnih institucija, velikih kompanija i stranih ambasada, po beogradskim restoranima, pa rekoše sebi “a što da ne odemo malo do Kopaonika, kada je već sneg i u Beogradu, tamo se, kod našeg brata Koleta, lakše diše“:

Press, 28.02.2011.

Na Kopaoniku sutra počinje trodnevni biznis forum, popularno nazvan „srpski Davos“, koji će okupiti više od 450 učesnika, od predstavnika države, privrede, ambasadora najuticajnih zemalja sveta do uglednih ekonomista iz zemlje i regiona.

„Kopaonik biznis forum 2011.“ će otvoriti predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković, koji je i koncepcijski sponzor tradicionalnog skupa, ove godine sa radnim naslovom „Održive reforme za održiv razvoj“. Organizatori su Savez ekonomista Srbije (SES) i Udruženje korporativnih direktora Srbije.Večeras je na Kopaoniku predviđen koktel dobrodošlice za sve učesnike Foruma. Premijer Cvetković će u utorak otvoriti Forum uvodnim izlaganjem „Nova vizija razvoja“, a na tu temu će govoriti i ministarka finansija Diana Dragutinović, guverner NBS Dejan Šoškić i lider G17 plus Mlađan Dinkić. O tome šta se dešava u neposrednom okruženju govoriće predsednik Poslovne škole Bled Danica Purg, predsednik Hrvatskog društva ekonomista Ljubo Jurčić i predsednik Saveza računovođa i revizora Republike Srpske Dragan Mikerević. Potpredsednik vlade za evropske integracije Božidar Đelić otvoriće panel diskusiju „EU perspektive Srbije“, u kojoj će učestvovati šef delegacije Evropske komisije u Srbiji Vensan Dežer, ambasador SAD u Srbiji Meri Vorlik, ambasador Nemačke Volfram Mas i ambasador Švajcarske Ervin Hofer. Popodnevno vreme rezervisano je i za košarkašku utakmicu između članova SES i drugih ekonomista. Predsednik Udruženja korporativnih direktora Srbije (UKDS) Toplica Spasojević vodiće panel diskusiju „Šta očekuje privreda od Vlade i regulatora?“, u kojoj su kao gosti najavljeni predsednik Privredne komore Srbije Miloš Bugarin, predsednik „Metalca“ – Gornji Milanovac Dragoljub Vukadinović, generalni direktor EPS Dragomir Marković i predsednik Kluba „Privrednik“ Branislav Grujić. Predviđen je i panel posvećen stranim investitorima na kome će, između ostalih, učestvovati državni sekretar Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja Vesna Arsić, predsednik Izvršnog odbora Banke Inteza Draginja Đurić i generalni direktor „Fijat automobila Srbija“ Đovani de Filipis. Tom raspravom se završava prvi radni dan Foruma na Kopaoniku. Kako su najavili organizatori, na skupu će biti razmatrana monetarna i fiskalna politika u Srbiji, očekivanja domaćih i stranih privrednika, pitanja regulatornog rizika, mogući investicioni prioriteti u javnom sektoru, regionalni razvoj i druge teme .Događaje će pratiti oko 50 akreditovanih novinara, nekoliko televizija, a očekuju se i izveštači prestižnih ekonomskih časopisa iz sveta.

Povezani postovi, prvi je napisan pre 2 godine:

СРПСКИ DAVOS

уторак, 3. март 2009.

Економска криза настала у САД, као куга у средњем веку, проширила се кроз читав свет, и дошла је у Србију. Србија би ушла у економску кризу и без ове кризе у свету.

Сада већ нико не спори да је криза дошла. Грађани су забринути. Власт није. Познаје грађане. А познаје и тајкуне. Власт има план.

План је следећи. Узети све што се може од грађана да не би дошло до отпуштања рођака који су запослени у државним институцијама и локалним самоуправама. Значи, ригорознија пореска контрола свих који нису наши. Оно што не може да се узме од грађана, узети од ММФ-а. Мора се обезбедити новац за потрошњу да би се зауставило смањивање раста промета и профита који остварују тајкуни и стране банке. Зато омогућити повољне кредите за увозну робу.

(…)

A  u srpskom Davosu na Kopaoniku okupio se krem srpske ekonomije.

I kralj šećera, i Miško, i Drakulić export, i ministri, premijer, predsednik, a sve u organizaciji predsednika ekonomista Srbije, koji je sa ministrima, Miškom and co. putovao na sastanak sa čelnicima EU u Brisel, pa na otvaranje Delte u Podgorici, da bi se pre dve nedelje pojavilo istraživanje Saveza ekonomista Srbije u kome nas obaveštavaju da je Beograd najjeftiniji grad u regionu. Javnost nije poverovala, ali nijedan medij nije objavio da je to istraživanje radio čovek koji je sa Miškom i ministrima putovao u Brisel i na otvaranje Deltinog centra u Podgoricu. Sada ih je sve okupio na Kopaoniku. Bili su tu i predstavnici neoliberalne ekonomije poput ekonomiste Begovića. Bio je i premijer RS. Tu je negde bio i predsednik Belorusije. Robert Gabriel Mugabe je bio sprečen da dođe.

To je ono što sam video na B92. Okupljenima se obratio Bota:

“mora da se razvrgne veza između kriminala, politike, privrede i pravosuđa“

u publici se čuje smeh (a u publici Miško, Dinkić i ostali, svi koji čine najjaču vezu “kriminala, politika, privrede, pravosuđa“ i medija)

nastavlja Bota:

“da bi Srbija imala šansu za bolju budućnost. Garancija je u društvenim reformama.“

Nedavno je slično govorio na GO Demokratske stranke. Tada je (ponovo) najavio beskompromisan obračun sa kriminalom. Taj dan je stupio na snagu zakon o oduzimanju imovine stečene organizovanim kriminalom. Kroz privatizaciju, recimo, koja je sprovođena uz nadzor ‘’eksperata’’ iz DS. I tada je rekao da se vodi ‘’hajka’’ na ministre iz DS.

(…)

Hajde da vidimo PLAN koji će naša elita načiniti na Kopaoniku.

–

До организовања овог скупа на Копаонику дошло је сасвим спонтано. Наиме, већина најбогатијих људи Србије воли скијање, па када се већина њих нашла на Копу, што да не позову и своје пријатеље да сврате. Тако је Мишко позвао председника Савеза економиста Србије да на брзину организује Бизнис форум. Да грађани не кажу “види их, они скијају а свуда криза“. Не драги грађани, они и на Копаонику раде у вашем интересу.

—

Da, to je bilo u martu 2009. godine. Razlika je to što ovog puta igraju košarkašku utakmicu.

Sada, početkom marta 2011. godine predsednik Vlade u rasulu, u državi koja je praktično bankrotirala, drži predavanje: „Nova vizija razvoja“.

—

Неспособни

јун 16, 2010

Скоро сваки дан слушамо од тајкуна да немају паре. Неки сада распродају све што имају, на лицитацији су им компаније. Али их нико, изгледа, неће. Некима се одузимају фирме до којих су дошли у приватизацији. Свима је сада крива држава, сада им неваљају политичари.

Ти исти тајкуни су недавно тражили да своју “способност“ покажу тако што ће волонтерски радити у управним одборима пропалих државних предузећа и својим радом направити од тих губиташа профитабилна предузећа.

Зашто онда кукају да их криза погађа у њиховим приватним компанијама?

Зашто кукају да су презадужени?

Зашто говоре да немају новац ни за “тајкунски мост“?

Толико су заправо способни.

—

“Наши“

јун 29, 2010

Слушамо, годинама, приче, како су то “наши тајкуни“, “наши политичари“, “наши генерали“ и “наши новинари“.

Шта ми имамо од тих “наших“?

Ништа.

Гори су него да смо на власти ових 20 и кусур година имали страног окупатора.

Још кажу: “трпите, друге немате“.

То није тачно.

—

Обећања

јун 20, 2010

После 5. октобра 2000. године а и пре тога, лидери ДОС-а који су преузели да воде економију Србије ОБЕЋАЛИ СУ ДА У СРБИЈИ НЕЋЕ ПОНОВИТИ ГРЕШКЕ КОЈЕ СУ ТОКОМ ТРАНЗИЦИЈЕ УРАДИЛЕ ДРУГЕ КОМУНИСТИЧКЕ ДРЖАВЕ И ДА ЋЕ СПРОВЕСТИ НАЈБОЉУ ПРИВАТИЗАЦИЈУ.

Резултат рада мајмуна који већ 10 година воде економију Србије јесте: ПРОЦЕНАТ ПОНИШТЕНИХ ПРИВАТИЗАЦИЈА ЈЕ НАЈВЕЋИ МЕЂУ СВИМ ТРАНЗИЦИОНИМ ДРЖАВАМА. О другим последицама да не пишем, ускоро ће мајмуни схватити да су мајмуни.

—

Идиоти

септембар 12, 2010

Само ако идиоти воде Србију ова држава може да има несташицу млека и хране. Само ако идиоти воде Србију у овој држави може да буде гладних. Све ово што се догађа са тржиштем млека показује какви идиоти воде ову државу. Скоро милион људи је гладно, без посла, а Србија има неколико милиона хектара обрадиве земље која се сада не обрађује. Србија има стотине хиљада хектара пашњака на којима нема крава да пасу. Заиста идиоти воде Србију

Kandid ili optimizam

Narode moj!

Autor: Vladimir Jokić

 

(Ibi)

ON:

E, samo nam je ovaj sneg falio. Taman smo se dogovorili da idemo u Nemanjinu i polegamo kad udari ovaj kijamet. Šta sad? More i sekire da padaju mora nešto da se uradi, ovako više ne ide. Dogorelo do nokata! Juče nam isekli struju, nismo platili osam meseci. Odakle, bre, da platim kad već tri godine platu ne primam, fabrika nam otišla na doboš a mi radnici na ulicu. Žena prodaje turske gaće na pijaci pa od toga namičemo, tek da ne poskapavamo od gladi. Sreća te dece nemamo, ne znam kako bih gladnoj nejači u oči pogledao. Ama, sreća je, opet, i to što imam mog Dragomira a on invalidsku penziju. Radio moj Dragomir, ćale moj, udovac, rmbačio u našoj fabrici od kako je sagrađena, tu je i zdravlje izgubio, tu penziju zaslužio. I sad, žena i ja, bizgov, svakog meseca čekamo deseti i dvajespeti, čekamo da poštar donese Dragomiru penziju pa da vidimo šta ćemo. Jedanaest hiljada iz dva dela. Po celu noć ne spavamo raspoređujući te pare. Za ćaletove lekove mora da bude, ali što, bre, puši?

Kolega Raca u još goroj situaciji – troje dece, nezaposlena svastika, izmatufeli deda… Predlagao da nabavimo jednu poveću dasku-colovaču pa da se zakucamo, cela naša smena da ekserima prste zakuca, Žile Bradva hteo da se polije benzinom i zapali kao oni Arapi dole, ali posle se opametiše i eno ih sad rade biste po parkovima.

Eh, kurate sam ti ja sreće, svi mi, svi koje znam… Da nije ovog Dvora, ubio bih se, majkemi…

Kandid Tadić: Veselo, veselo, veselo! Optimizam je pretpostavka uspeha, optimizmom stvaramo osnove za rast životnog standarda. Evo, i mene boli peta pa ništa…

ONA:

I, šta sad? Evo, diplomirala sam, naučila engleski, završila računarski kurs, prijavila se Birou za zapošljavanje, upisala u nevladinu organizaciju, konkurisala na stopet mesta i – ništa. Sedim u devojačkom sobičku kod tetke nadžak-babe i gledam u plafon. Pošto televizora nemam. Ni kompjutera. Ni dečka, bre, nemam. A nemam ga zato što nemam para za šminku, nemam para za garderobu, nemam para za izlazak… Gde ja i da upoznam nekog muškarca? U biblioteci? Pa ti u biblioteci su slepci kao i ja. U parku? Klošari. Na ulici? Po ovoj bljuzgavici?

Htela sam ja da se vratim kući, ali ćale tehnološki višak, nervozan, hukće, keva mu pezi, nemaju ni za lebac. Malo mesto, svi se znaju, šta, treba da me sažaljevaju? Ne, ne, ostajem ovde kod kevine sestre dok me babac trpi. Ostajem a ne znam ni zašto, ni šta ću…

Dođe mi, bre, da se ubijem, ali neću, večeras je Izbor naše pesme za Eurosong. Valjda će tetka da me pusti da kod nje gledam prenos…

Kandid Cvetković: Treba da izađemo iz filozofije katastrofizma. Pesimizam i nezadovoljstvo nikako nisu saveznik u borbi za bolji život. Optimizam, optimizam, optimizam!

ONO:

Ovaj život – kakav smor. Kod kuće matori u bedaku, nema kinte, nema hasa, svađa, frka, njesra… Šveca pukla sa faksom, dala po vutri, cima se sa nekim likom, utoka, kajla, čizmaci… Nekad je u školi bilo široko, a sada ovi čemeri kao štrajkuju, kao skraćuju časove, kao oni bi veće tepla, a ovamo se tresu za posao, usrali se da ne popiju šutku… I na ulici smarači, nigde kinte, nigde neke frke, da se kontiške pale, da se derpe biju…

Dogovaram se sa Urketom da se briše, da palimo odavde, da se čupamo iz ovog bljak-bedaka pre nego što postanemo kao naši matorci… Zombi…

Samo da mi danas upali Bajern – Borusija, iz keca u kec…

Kandid Đelić: Ima razloga da budemo optimisti. Početak ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju samo što nije, a to znači da se proces proširenja Evropske unije nastavlja koracima od sedam milja. Što, opet, znači da već sada možemo da zapevamo Nikom nije lepše neg je nam!

On, Ona, Ono: Nikad gore.

Kandidi: Glavu gore!

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/kandid_ili_optimizam.893.html?news_id=210492

 

 

DEBATA O DVERIMA – VLADAN GLIŠIĆ: PRILOG RASPRAVE ILI UMESTO ODGOVORA PRIJATELJU

Novi narodni dogovor Dveri neće graditi odozgo već odozdo. Zato je naš  program proces a ne čin, komunikacija a ne akt – živi razgovor sa ljudima i stvarnošću, a ne papirni dokument koji nikoga ne obavezuje

Dveri – Pokret za život Srbije zahvaljuje se svim prijateljima (i onima drugima) koji su ovih dana učestvovali na raznim sajtovima te su svojim tekstovima i komentarima kritikovali, hvalili ili dopunjavali naš predlog Novog narodnog dogovora.

Naša namera i jeste bila da se otvori svojevrsna javna rasprava, da izložimo osnovne smernice – načela na kojima ćemo zasnivati našu viziju buduće Srbije.

Atipični kakvi smo do sada bili u svom razvoju i stavovima, samonikli iz naroda, a ne instalirani, bez namere da budemo samo još jedan simulakrum na do sada društvenoj a uskoro i političkoj sceni Srbije – mi i svoja programska načela nudimo narodu na dogovor, na odgovor i zajedničko oblikovanje.

Dveri su pokret a ne stranka –  i to će ostati. Pokret smo jer smatramo da sve što je vezano za okoštali i jalov stranački model organizovanja jeste prevaziđeno i treba ga izbegavati u najvećoj mogućoj meri. To ne znači da smo za ukidanje stranaka, već da smo za ozbiljnu i doslednu kritiku modela politike u kojoj se samo stranačke oligarhije pitaju o tome kako naš narod treba da živi. Vreme je da vratimo narod u politiku neposredno, a posredno otvorimo mogućnost da se sadašnje stranke preispitaju, presaberu, provetre ustajalu memlu liderskih „veličina“ i, najzad, počnu da budu mesto pozitivne a ne kaljuga negativne selekcije.

Zato i naš predlog Novog narodnog dogovora jeste sasvim drugačiji dokument od onoga koji stranke nude kao svoje stranačke programe. Programi svih stranaka su puni sjajnih misli i dobrih namera – to su tomovi i tomovi dosadne literature koju niko ne čita i koja čami po podrumima stranačkih centrala. Stranački programi su i prve žrtve svakog dolaska na vlast stranke koja se na njih poziva. Prvo što urade stranački lideri kada uzjašu vlast jeste da prekrše svoja programska načela, da od njih odustanu, da ih zaborave i da po ko zna koji put pogaze obećanja koja su dali građanima  na izborima i pod kojima su svoj mandat i dobili. Zato i vizija pod kojom Dveri ulaze u politiku i sa kojom žele da menjaju Srbiju neće biti nalik stranačkim programima. Srbiji je dosta stranačkih diktata, bilo da su oni u formi dokumenata bilo da su oblik neprincipijelnih kompromisa. Ne može se više Srbijom upravljati na osnovu volje i misli jednog kabineta, jedne vrhuške ili jednog lidera, ma kojoj stranci da pripada.

Novi narodni dogovor Dveri neće graditi odozgo već odozdo. Zato je naš program proces a ne čin, komunikacija a ne akt – živi razgovor sa ljudima i stvarnošću, a ne papirni dokument koji nikoga ne obavezuje.

Predlog programskih načela koji smo objavili je samo početak Novog narodnog dogovora – dogovora koji mora biti početak izgradnje novog društva zasnovanog na porodici, a ne na pojedincu. Tu viziju gradiće novi ljudi (jer više niko nema poverenja u one koji su imali priliku da nas usreće pa su iz tog procesa jedino oni izašli srećni i bogati) i to na nov način i sa novim organizacijama.

Dveri su svesne da same u ovom trenutku nemaju svu pamet i dovoljno stručnih, sposobnih i čestitih ljudi da ovaj poduhvat izvedu. Zato je naš Novi narodni dogovor proces dvosmerne i višesmerne komunikacije u kome je svaka dobronamerena kritika dobrodošla. Još više je dobrodošao svaki čestiti napor da se zavrnu rukavi, da se zajednički stane u front ljudi kojima je do naroda i njegove budućnosti stalo, ljudi koji će nam pomoći da stvar isteramo do kraja.

Ovih dana na internetu i u nekom od medija imali ste priliku da vidite predlog načela, koja su naravno načelna, a ne konkretna rešenja na kojima ćemo graditi Novi narodni dogovor. Narednih dana imaćemo priliku da u nekim gradovima lično razgovaramo i da vam lično izložimo svoje namere i viziju buduće Srbije.

Dveri su u politiku ušle kao i u sve što su do sada radile – sa svešću da će svaki od naših koraka u vremenu odjekivati u večnosti, da će nas ljudi pamtiti bilo po dobru ili zlu koje smo učinili. Mi ćemo učiniti sve što je do nas da nas pamte po dobru. Ova borba nije borba na juriš već borba na duge staze i zato naša meta nisu samo budući izbori i procenti koje ćemo tada osvojiti, već veliki poduhvat suštinske promene Srbije.

Uz ponovnu zahvalnost onima koji su prethodnih dana učestvovali u komentarisanju naših načela i onima koji će to tek činiti, uz veliku zahvalnost onima koji će imati hrabrosti da nam se u ovoj borbi pridruže, objavljujemo da je Novi narodni dogovor počeo!

Dveri srpske

http://standard.rs/vesti/36-politika/6688-debata-o-dverima-vladan-glii-prilog-rasprave-ili-umesto-odgovora-prijatelju-.html

DEBATA O DVERIMA – DRAGOSLAV PAVKOV: ODGOVOR NEBOJŠI BAKARECU

Može biti da Dveri i nisu najbolje i za probijanje kroz ritove srpske politike najsrećnije rešenje, ali napad Nebojše Bakareca sigurno nisu zaslužili.

I sam imam nekoliko primedbi na plan od deset tačaka. Doduše, lako je zašiljiti plajvaz i napisati kako je izlazak nove stranke ili pokreta – kakogod – na političku scenu napad na patriotski blok stranaka, koje se godinama bore protiv svetskih ala i vrana potpomognutih domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima. Ali činjenice su neumoljive.

Činjenica je da su Srbiji potrebne promene. Takođe, nesporno je da ovakvo stanje odgovara jedino pojedinim ambasadorima, tajkunima i političkim strankama.

Ambasadori zemalja EU, SAD, njihovih satelita i saveznika samo rade svoj posao. U našoj javnosti se često zanemaruje bit diplomatskih predstavništva; oni kod vlasti zemlje domaćina zastupaju interese svojih vlada. Ne domorodaca koji naseljavaju teritoriju zemlje domaćina, nego politiku onih koji su im dali akreditive. EU i SAD imaju sasvim prozaične i razumljive interese na ovim prostorima, interese o kojima su ovde drugi autori stručnije i stilski dopadljivije pisali. Tim centrima moći esencijalno je nastojanje da srpski nacionalni interes svedu na meru koja odgovara njima. Ne Srbima nego njima.

Ratni i posleratni profiteri, bivši komunisti, socijalisti a sada biznismeni i moguli, uobičajeno nazivani tajkunima, takođe imaju svoje interese koje svako ko posmatra političke prilike na srpskoj sceni mora da uvažava ako misli da barem približno shvati zašto nam se dešava ovo čemu smo svedoci. Jedna od aktivnosti tajkuna o kojoj svi znaju sve, ali se pritom svako živi čuva da o njoj napiše ili izgovori bilo šta konkretno je finansiranje političkih stranaka. Pristajanjem da prihvatamo korupciju i činjenicu da je sasvim OK ako neoporezovan novac ide stranci, pokretu, novinaru ili političaru koji se bori za „našu stvar“ – svi smo postali Srećko Šojić. Ali to je za neku drugu priliku.

TRAG NOVCA U svom pamfletu Bakarec se ovlaš osvrnuo na novac. Tačnije, zapitao se ko finansira Dveri. Kao nekog ko je „pomagao“ Dveri dok su bili samo NVO bliska Crkvi, tj. dok nisu pokazale aspiracije prema „njegovom“ biračkom telu – pomenuo je i svoju Demokratsku stranku Srbije. Ali to je srećom daleka prošlost, takav ispad im se više neće ponoviti. Međutim, nešto mi je zapalo za oko: Bakarec nije rekao odakle DSS-u novac da pomaže bilo koga? Naravno, svako ko čita novine ima neku (uglavnom ispravnu) predstavu odakle lova; stranke koje se otimaju za glasove birača posle izbora ulaze u najneverovatnije koalicije i kombinacije, tako da im u podeli izbornog plena u zamenu za lojalnost jačem partneru pripadne određen broj rukovodećih mesta u privrednim subjektima, organima državne uprave i lokalne samouprave, upravnim odborima javnih preduzeća.

„Kadrovi“ koje stranke odrede, koristeći razrađene mehanizme kraduckanja sa tih mesta isisavaju novac koga vešte knjigovođe provuku kroz poslovne knjige, tako da matematika postane ne egzaktna nego apstraktna nauka, predaju ga stranačkim organima, a onda mu se gubi poreklo i trag. Takvi kadrovi, a naročito knjigovođe, su najdragoceniji biseri i stranke, sve do jedne, čuvaju ih i neguju kao najveće blago. Sve do jedne, stranke su o ovome postigle konsenzus i po ovom pitanju između njih nema razlike ni spora. Dokaz za ovu tvrdnju je činjenica da se nikad ne dešava da nova vlast hapsi i procesuira arhilopove iz prethodnog režima. Doduše, upeca se poneki šarančić, ali somovi, kitovi i ajkule slobodno plivaju u političkim vodama.

O principima ne bi trebao da govori istaknuti funkcioner stranke koja na lokalnom nivou veoma uspešno „kohabitira“ sa DS, gde god su „žuti“ našli interes da ih u koaliciju pozovu. Ta neprincipijelnost (navodno, za „našu stvar“) je dovela dotle da DSS napuštaju ljudi koji su u stranku ušli bez zadnjih namera i bez političkih ambicija. Ljudi jednostavno više neće da budu viđeni u lošem društvu. Sve za šta se ta stranka zalagala i borila isprofanisano je i devalvirano zbog pohlepe pojedinaca, loših kadrovskih rešenja, neodlučnosti i kukavičluka rukovodstva i nedostatka komunikacije između baze i vrha stranke.

Nisam siguran koliko će Dveri uspeti u svom naumu sa patriotama – apstinentima i razočaranim glasačima DSS, SRS, SNS itd., ali da je trebalo nešto preduzeti kako bi se marginalizovali samodovoljni metuzalemi koji se sa žutima i kompanijom kolju isključivo oko svojih mandata, interesa i privilegija – trebalo je.

Predlog novog dogovora sa narodom koji su ponudile Dveri ima svojih nedostataka. Ali evidentno je da Dveri prepoznaju problem i da im se ne gadi da zagaze u smrdljivu političku močvaru kako bi doprinele rešenju. To je ono što ih razlikuje od stranke Nebojše Bakareca, barem na prvi pogled. Ovaj napad na Dveri bi imao smisla kada bi autor podsetio čitaoce na konkretne uspehe koje je DSS postigao u borbi protiv korupcije, očuvanju teritorijalnog integriteta zemlje, povećanju kvaliteta života građana.

Može biti da je moje pamćenje loše, ali, kada čujem DSS, prvo što mi padne na pamet je jalovost. Kao najjača poslanička grupa, dopustili su da ih Čeda Jovanović izbaci iz Skupštine. U „Sablji“ su im hapsili najistaknutije saradnike, a oni su svoje protivljenje demonstrirali privatnim dopisivanjem sa „dragim Acom“ i kasnijim postavljenjem Bulatovića na čelo državne bezbednosti. Valjda kao nadoknadu za duševne boli jer rezultata na polju bezbednosti se ne sećam. Posle saobraćajke u kojoj je nastradao Jočić, komandu nad poliicjom predali su šefu Koštuničinog kabineta, još jednom od živopisnih likova koji se motaju po vrhu stranke, a o kojima javnost ne zna ništa dobro. Što je naravno iskoristila „Druga Srbija“ i miting protiv proglašenja nezavisnosti tzv. „Kosova“ pretvorila u sprdnju „Kosovo za patike“.

RADITE ILI SE SKLONITE Uzgred, ko je odgovarao što su hiljade ljudi i pojedini govornici koji su na taj miting došli sa najboljom namerom da izraze neslaganje sa politikom koja Srbiji otima deo teritorije (i to ne bilo kakav deo) – ispali sitni lopovi i provalnici? Tačno je da su provokatori i nesvesni balavci učinili svoje, ali je tačno i da rukovodstvo stranke koja upravlja policijom nije učinilo ništa. Ko se još seća Momira Gavrilovića, pukovnika državne bezbednosti koji je ubijen ispred zgrade SIV posle razgovora sa saradnicima tadašnjeg šefa države, začudo i šefom DSS? Ne kažem da je ta stranka odgovorna za smrt tog čoveka, ali, ako nisu osetili potrebu da zaštite tako kvalitetnog informatora, kako će štititi običnog građanina? Imaju li oni uopšte svest o tome šta građani očekuju od države i državnih organa?

Znaju li da (skoro) svaki američki građanin veruje da bi njegova država bila spremna da digne Marinski korpus, Enterprajz ili Nimic u slučaju da njegova ljudska prava budu ugrožena bilo gde u svetu? Zbog toga, da bi mogao da veruje u tu iluziju, Amerikanac gunđajući, ali svestan potrebe, plaća porez. Srbin, videvši da oni koji mu se nameću kao „najpatriotskiji i najnacionalističkiji“ ne mogu da stanu ni iza čoveka koji je uhapsio rezidenta CIA za Balkan i njegovog srpskog saradnika, (za sada) ispravno zaključuje da nema nikakvog smisla plaćati takve ljude i da je bolje da njegov novac ostane u njegovom šlajpiku.

Jedini koji se svog olako zarađenog novca odriču u korist stranaka su tajkuni; ali to nije odricanje, već investicija. Svako ko, iz ne znam kakvih razloga, uzme novac od tajkuna prodao je dušu đavolu i ne može ga oprati ni Dunav ni Sava. Bez razlike da li se radi o novcu Miškovića, Beka ili Drakulića, koga pominje Bakarec. Što opet otvara priču o tajkunima kojima ne fali ništa dok su „naši“, ali postaju sve najcrnje kad odu od nas.

Zbog svega navedenog (imao bih još  ali vežbam da pišem kraće tekstove), predložio bih svom prijatelju Nebojši da se okane ćoravog posla. Ako vi nećete da radite nešto konkretno, pregaziće vas oni koji hoće.

A, ako ste stvarno pošteni i patriote kakvim volite da se predstavljate, lepo se ti i Voja Koštunica spakujte, pa se, sledeći moj primer, ispišite iz DSS. Onda, ovako sa strane, možete do mile bolje pisati šta i koliko hoćete. Stranku su vam preuzeli mutni likovi, a, ako vi to, i pored dobronamernih upozorenja koja dobijate godinama, ignorišete – postajete njihovi saučesnici.

Ponavljam, Dveri možda i nisu ono što patriotska Srbija očekuje od političara, ali napad na njih je pucanj u sopstvenu nogu. Zato, Nebojša, sedi – jedan.

Blog D. Pavkova

Novi Standard

 

ZAŠTO SRBI MORAJU DA SE VRATE U USTAV HRVATSKE

 

Ratko Dmitrović

Službena i neslužbena hrvatska istorija satkana je od falsifikata, izmišljotina, poluistina i zamenjenih predznaka. To će vam, u nemogućnosti da se suprotstave argumentima, priznati i hrvatski nacionalista već nakon pola sata rasprave na ovu temu. Imao sam takvih rasprava nekoliko.

Ovih dana svedoci smo još jedne kolosalno velike hrvatske laži i manipulacije u koju ih je (Hrvate) ubacio ministar Vlade Srbije za pitanja dijaspore, Srđan Srećković. On je kazao da se razmišlja (valjda u Beogradu) o pokretanju pitanja vraćanja Srbima u Hrvatskoj statusa konstitutivnog naroda. Ravnajući se prema onome što službeni Beograd poslednjih deset godina čini za Srbe u Hrvatskoj, Tadić posebno, ne verujem u ovo što je Srećković rekao ali to što je rekao diglo je Hrvatsku na noge.

Uz vrišteće komentare hrvatskih političara, i tzv. javnih ličnosti, oglasilo se i Ministarstvo inozemnih poslova Hrvatske. Tamošnji šef, izvesni Jandroković, pozvao je ambasadora Srbije u Zagrebu, Stanimira Vukićevića, i uručio mu oštru notu povodom Srećkovićeve izjave. To je, stoji u noti, vraćanje na politiku Slobodana Miloševića.

Nabačenu loptu prihvatili su službeni i neslužbeni istoričari i krenuli da kao koru za pitu razvlače tezu o oživljavanju Miloševićeve politike do mere da se, kažu oni, čak traži vraćanje Srbima iz Hrvatske statusa konstitutivnog naroda. To je, vele, koncept „Velike Srbije“.

Tu svaka pamet staje. Tu čovek ne zna šta da kaže niti šta da radi. Hajde što neko laže u kafani, na pikniku, sa flašom vina na stolu, u knjizi-falsifikatu, u raznim pamfletima, na televiziji…nsve je to razumljivo, ali da cela jedna vlada, u ovom slučaju hrvatska, laže i podmeće kao da smo svi mi ludaci i osobe sa ispražnjenim mozgovima, to je izvan svakog poimanja. Bar za mene.

Nikakve veze Milošević nema sa konstitutivnim statusom Srba u Hrvatskoj. Oni su to dobili kad je Milošević bio star samo četiri godine. Hrvatska je od 1945. do 1990. godine ustavno bila definisana kao „država hrvatskog naroda i država Srba u Hrvatskoj“.

Status konstitutivnog naroda Srbima u Hrvatskoj niko nije poklonio. Naprotiv, „kupili“ su ga po najvišoj ceni, zbog svog antifašizma. Današnja Hrvatska, ako je neko zaboravio, definisana je, ustavnom preambulom, kao država utemeljena na antifašizmu.

Srbi u Hrvatskoj su status konstitutivnog naroda dobili zbog Jasenovca, Jadovnog, Sedme banijske divizije, Šeste ličke divizije, Osme kordunaške divizije, Dvanaeste slavonske divizije…

Ali, bez Srba u Hrvatskoj Hrvati danas ne bi ni imali državu. Hrvatska ne bi postojala.

Ovu samo naizgled smelu tvrdnju lako je braniti, ako se zna istorija a istorijska istina kaže da je američki predsednik Frenklin Ruzvelt, u pripremama za susret sa Staljinom i Čerčilom na Jalti (od 4. do 11. februara 1945. godine) imao ideju da se Hrvati kao narod stave pod međunarodni protektorat, zbog njihovog nacizma i fašizma u formi NDH.

To je preko ruskih kanala stiglo do Tita koji je munjevitio reagovao, opet preko Moskve, podastirući podatke o „partizanima u Hrvatskoj i njihovoj stalnoj antifašističkoj borbi“. Prećutao je da su te „hrvatske partizane i antifašiste“ činili Srbi iz Hrvatske. U procentu većem od 85 odsto.

Da nije bilo Srba iz Hrvatske nikakvih ustanaka protiv fašizma u Hrvatskoj ne bi bilo. To svi mi znamo, to zna svaki hrvatski političar, istoričar i intelektualac, a samo dvojica među njima – Josip Boljkovac i Igor Mandić – to javno i govore. Zato je Srećković, što bi rekli sinjski alkari, pogodio u sridu.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/119134/Sreckovic-u-sridu

Povezani postovi:

Slučaj Kosova i Metohije i Republike Srpske Krajine

Romantizam (naivnost) i realizam (stvarnost)

Националсоцијалиста (нациста)

Коминтерновац

Suđenje je možda i dobra ideja

Ustaša

 

 

 

 

Демагогија – болест политике

Јово Бакић

доцент на Филозофском факултету у Београду

У последњих 20 година грађанство се осведочило у големи демагошки потенцијал политичара.

Политички систем у Србији најближи је олигархији са демократском легитимацијом. То значи да је власт у рукама богате неколицине коју чине политичари и капиталисти који су међусобно увезани заједничким интересима. И који их супротстављају већини друштва од којег траже подршку за владавину. Чињеница да се капиталисти међусобно налазе често у ривалским односима, баш као што је и политичка елита подељена по политичким странкама, служи замагљивању основног односа моћи између олигархије и грађана од којих формално власт зависи.

Чињеница да власт наводно зависи од воље већине грађана, јер народ је суверен, о чему сведочи периодично организовање избора са општим правом гласом, гони политичаре да се служе демагогијом као реторском техником чији је циљ да нереалним обећањима подиђе жељама великих делова грађанства, заводећи их да гласају за демагога. У последњих 20 година, тј. откад се вишестраначки систем запатио у Србији, грађанство се осведочило у големи демагошки потенцијал политичара. Почнимо редом, набрајајући само демагошке преваре по сећању.

Слободан Милошевић је обећавао шведски животни стандард и десет хиљада долара по глави становника на првим вишестраначким изборима. Војислав Шешељ је обећавао велику Србију са границама Карлобаг–Огулин–Карловац–Вировитица, док је Вук Драшковић парирао причом о границама Србије оивиченим српским гробовима. Странке које су деведесетих најмање обећавале, најмање су гласова добијале. У ратним условима обележеним санкцијама Уједињених нација, друштво Србије доведено је до масовне материјалне беде, па и глади, и знатног моралног посртања, док су се појединци блиски политичкој власти обогатили на мегаинфлацији, учествовању у политички одобреним увозно-извозним пословима и праву на шверц.

Но, и опозиција која се није бавила претераном демагогијом временом је научила занат и почела обећавати како ће Косово вратити у састав Србије, само да дође на власт, или да ће Србија већ 2007. ући у Европску унију, да ће привредни развој бити невероватно динамичан и да ће Србија постати лидер на Балкану. Када се погледају ова обећања, видљиво је да се демагогија у друштвеним условима Србије може поделити на националну, социјалну и евродемагогију. Националну и социјалну демагогију углавном су користили СРС и СПС, иако ни остале странке од тога нису биле имуне. Евродемагогију најчешће користе ДС, Г 17 плус и ЛДП. Свакако, један од шампиона демагогије је Млађан Динкић, који вазда обећава брда и долине, некад големе инвестиције (нема везе што порески обвезници плаћају радна места, смањујући тако трошкове страних капиталиста), некад регионализацију која ће привући инвестиције (нема везе што она може и подићи број чиновништва у земљи која вапи за ограничењем јавне потрошње). Десни део србијанске политичке сцене, пак, уби се понављајући како је Косово срце Србије, као да ће тиме моћи да га заиста у њу и врати. У ствари, чим неко обећава нешто на шта зацело не може утицати, знак је да се ради о демагогији. На који начин Србија може вратити Косово у њен правнополитички систем? На који начин је цена хлеба могла бити три динара у време када се у радњама куповао за 20? Како то напредњаци мисле да се боре против политичке елите када њој припадају? На који начин је било могуће обезбедити да пензије износе 75 одсто плата? Како се може говорити о било којем датуму уласка у ЕУ ако тај улазак зависи у овом тренутку од оцене сарадње Србије са Хашким трибуналом, а Ратко Младић и Горан Хаџић и даље пркосе потерама? Како се могу обећавати нова радна места, њих 200.000, у тренутку кад глобална економска криза огромних размера куца на врата? Дакако, обећања су производ баснословне лаковерности грађана. Они верују у оно што им звучи примамљиво, а демагошка вештина политичара им је јемац таквих обећања. Разуме се, каква обећања такав јемац, али такав и грађанин.

Напослетку, ваља упозорити и на демагогију ван политике, нпр. у спорту, а нарочито у најомиљенијим фудбалским клубовима, Звезди и Партизану. Ту спортске вође обећавају брда и долине, а када то изостане, криве су судије и подвале ривала, баш као што су за неуспехе политичара каткад криви грађани каткад светске силе, каткад санкције, каткад глобална криза и сл. Шта тек рећи о муфтији Зукорлићу, који комбинује националистичку са социјалном демагогијом виктимизујући и застрашујући Бошњаке? Но, има у Србији и оних који уместо демагогије показују или хипокризију или недостатак интелигенције, па част указују Јову Капичићу, наводно у име антифашизма, а можда и зарад одбране људских права.

http://www.politika.rs/pogledi/Jovo-Bakic/Demagogija-bolest-politike.sr.html

 

Slobin mali

 

Kako je i zašto ovaj Slobin mali i dalje aktuelan? Jel ga to gura onaj drugi Slobin mali što je sada predsednik SPSa? Zašto ovog čoveka bilo ko bilo šta ozbiljno pita? Zar on nije zadužen za srpske koridore koji nikada neće biti izgrađeni? Zar nije bio direktor fabrike koja više ne radi? Da neće i on da dobije, ako već nije, nego ordenje od patrijarha?

 

Bivši predsednik SRJ Zoran Lilić, prijatelj libijskog predsednika Moamera Gadafija:

„Ne mislim da je napustio Libiju, on jedini može naći rešenje za izlazak zemlje iz krize, da u zemlji dođe do dijaloga„, rekao je Lilić.
Libijski narod „nije imao razloga za nezadovoljstvo“, ocenio je Lilić prema kome poslednji događaji u Libiji ukazuju da „možda ovo nije kraj ali je početak ozbiljnih problema ukoliko ne dođe do dijaloga“, što je, kako je naglasio Lilić, jedini put izlaska zemlje iz krize.
Lilić je rekao i da „model kontrole nezadovoljstva“ primenjen u Egiptu ne može da se primeni na Libiju, u kojoj nema nikakvih partija, zemlja je organizovana na plemenskom principu, ima puno oružja u plemenima i slično.

Izvori svetlosti ruskog Ničea

Duško Paunković, prevodilac

Autor: Anđelka Cvijić

Prvom tomu sabranih dela ruskog klasika Konstantina Leontjeva u kojem su 2008. objavljena tri romana – Podlipke, U zavičaju i Drugi brak, beogradska izdavačka kuća Paideia nedavno je pridružila i drugi tom. U njemu se našao roman Odisej Polihronijades koji će biti posebno blizak našim čitaocima jer se bavi balkanskom problematikom i koji, mada napisan krajem 19. veka, pokazuje koliko se stvari i mentaliteti na ovim prostorima malo menjaju.

Poduhvata da prevede Konstantina Leontjeva (rođen 13/25. januara 1831, preminuo 12/24. novembra 1891 – godine se „poklapaju“ upravo u ovoj, 2011) i da ovog pisca predstavi na srpskom jeziku prihvatio se jedan od naših najboljih prevodilaca sa ruskog, Duško Paunković (za prevod prvog toma sabranih dela dobio je i nagradu Miloš N. Đurić). Roman Odisej Polihronijades je i prvo objavljivanje tog dela u celosti na nekom stranom jeziku, pa je Paunkovićev prevodilački trud tim značajniji. Još kad se zna da je Konstantin Leontjev za svoje doba bio „kontroverzna“ ličnost (filozof, pisac, publicista, diplomata, prorok, monah… izuzetno ga je cenio Tolstoj koji je rekao da mu Leontjev, zato što krši norme, liči na razbijača prozora a da on takve voli), ovaj „pikarski roman čiji je glavni junak mladi Grk, služitelj u ruskom konzulatu u Janjini“ će, nema sumnje, imati svoje vrsne poštovaoce.

Po čemu je za našeg čitaoca značajan „Odisej Polihronijades“?

– Roman Odisej Polihronijades bavi se temom Balkana. Iako se njegova radnja zbiva u devetnaestom veku, pažljivo čitanje najvažnijeg Leontjevljevog dela može nam pomoći da bolje shvatimo prilike u kojima se danas nalazimo. Turska je vekovima igrala presudnu političku ulogu na Balkanu, a njen uticaj na formiranje običaja, karaktera i nacionalnih stereotipa snažno se oseća i u naše vreme. Roman nam nudi mogućnost da zavirimo u doba kada su primanje turskog uticaja i formiranje nacionalnog stereotipa bili aktivni procesi, a danas, u vreme preispitivanja nacionalnog identiteta, to može biti korisno.

Može li se, i u kojoj meri ovo delo porediti s „Travničkom hronikom“ Ive Andrića?

– Sličnosti između ova dva dela brojne su skoro kao i razlike. U vreme o kom govori Andrićev roman Turska je jaka država, važan „igrač“ na međunarodnoj sceni. Pedeset godina kasnije, Leontjev nam daje potpuno drugu sliku – Turska je pred raspadom, velike sile svađaju se oko njene ostavštine, a Zapad čini sve što može kako bi sprečio Rusiju da zauzme Konstantinopolj. Konzuli su glavne ličnosti u oba romana. U oba srećemo mnoštvo likova iz svih slojeva društva. Ali Andrić i Leontjev služe se različitim literarnim sredstvima. Andrić je pisao o prošlosti čiji svedok nije bio, dok je Leontjev u svoj roman ugradio sopstvena iskustva koja je stekao kao diplomata u Turskoj. Andrićeva Bosna je zatvorena i sumorna sredina, dok je Leontjevljeva Grčka vedra, u njoj vlada izvestan optimizam. Te razlike su u velikoj meri odraz novih okolnosti: te 1860. Turska nije više onako neuređena kao 1810.

Jednom prilikom ste rekli da je Leontjev težio da se izmakne od tradicionalne ruske književnosti i da njegovo delo ima elemente modernosti koji, u vreme kada je stvarao, nisu mogli da budu shvaćeni. Koliko se, i u kojem delu Leontjeva ti elementi danas prepoznaju?

– U Leontjevljevo vreme u ruskoj književnosti suvereno je vladao Gogoljev uticaj („svi smo izašli iz Gogoljevog šinjela“). Leontjev je pak smatrao da književnost iz koje je uklonjen ideal pati od grubog naturalizma i ne ostvaruje svoju estetsku funkciju. Bio je uveren da u velikom romanu treba da postoji idealizovani junak koji se uzdiže iznad sredine. Tako je nastao lik konzula Blagova, verovatno jedan od najuspelijih likova u ruskoj književnosti. Ali način na koji je Leontjev idealizovao svog junaka nije bio uobičajen u vreme kada je delo nastalo. Aleksandar Blagov nije lišen mana, on je i častoljubiv i ponekad nepravedan. I upravo se tu pokazuje veština s kojom je Leontjev ostvario svoj cilj – da napravi idealnog junaka ne lišavajući ga ljudskih osobina, ne pretvarajući ga u beživotnu sliku. U romanu imamo mnogo uspešno portretisanih likova i jednog junaka koji kao da „obasjava“ panoramu sačinjenu od istorijskih okolnosti, lepih predela, ljudskih sudbina, strasti, sukoba i nada. Ovo poigravanje sa „izvorom svetlosti“ u romanu samo je jedan od mnogih elemenata modernosti kod Leontjeva.

U čemu je još ovaj pisac bio neshvaćen u svoje doba? U čemu je, takođe, išao ispred svog vremena?

– Leontjev je eksperimentisao s kompozicijom, s vizurom, menjao je narativne ravni i vešto povezivao fragmente u harmoničnu celinu. Bio je spretan i u mešanju vremenskih planova. Primenjivao je postupke koji će postati norma dugo posle njegove smrti. Ali nikada nije žrtvovao čitljivost dela.

Leontjev je, kažu, bio jedan od najslobodnijih umova Rusije. Bio je i pesimista. Smatrao je da zapadnjački materijalni i tehnološki napredak vodi opštem raspadu. Kako je gledao na Istok?

– Smatrao je da tehnološki napredak vodi ka uniformnosti. Ljudi u blagostanju, zadovoljni onim što imaju, prestaju da „traže“ i postaju duhovno lenji. Ljudi se, po njemu, prirodno razlikuju i društveni sistem treba da odrazi te razlike. Iz takvog šarenila izbijaju veliki događaji, rađaju se demijurzi koji pomeraju horizonte u umetnosti, filozofiji, politici. Put kojim ide Zapad smatrao je pogubnim zbog toga što je cilj progresa – opšta jednakost. A kada ona nastupi, nestaće sva ona raskoš što je tokom istorije krasila život. Na Istok je Leontjev gledao kao na riznicu autentičnosti, usnulog diva koji će se, kad za to dođe čas, probuditi i preuzeti baklju od Zapada.

Zvali su ga „ruskim Ničeom“. Kakav je njegov suštinski pogled na svet?

– On je smatrao da cilj čovečanstva ne treba da bude iskorenjivanje zla. Zlo može biti zlo za jednog čoveka, ali za drugog čoveka ili zajednicu – to zlo može biti dobro. Leontjev nije bio sklon da osuđuje ni velike zlotvore iz prošlosti. Nije bio opčinjen njihovom izopačenošću, ali divio se snazi njihovih strasti i nije bio voljan da pojednostavljuje njihova dela, da ih svodi na proste moralne obrasce. Ne samo zbog toga, Rozanov je Leontjeva nazvao ruskim Ničeom.

Danas Leontjev, kažete, u Rusiji ima status gurua. Oni koji kažu da poznaju njegovo delo tvrde da je proročki gledao na 20. vek: navodno je, piše se, predvideo krvavu socijalističku revoluciju, uspon Nemačke i dva rata koja će povesti, a za Evropu je rekao da je „u budućnosti čekaju propadanje u svim životnim sferama, društveni neredi, ogrezlost u žalosnim malograđanskim dobrima i vrlinama“. Koliko su takva tumačenja tačna?

– Leontjev nije imao ambiciju da bude prorok. Sve što je rekao o budućnosti proisticalo je iz njegovog sistema istorijskih ideja, koji je izložio u delu Vizantizam i Slovenstvo. To što su se neke od tih prognoza obistinile govori o tome koliko je njegov sistem kompleksan i živ. Naravno, u ponečem je grešio, ali je uočio osnovne pravce u kojima će se kretati civilizacije. Upravo to mu je i donelo status „gurua“, koji danas uživa, i upravo je to ono što ruske kreatore velike politike okreće njegovom delu.

Šta je za Leontjeva vrhunska vrednost života i gde bi, kao filozof, mogao biti smešten u evropskoj baštini?

– Vrhunska vrednost za njega je lepota. Čulna, vidljiva. Lepota žene, prizora, epohe. Lep mu je, recimo, bio Istok – sa svojim živopisnim nošnjama i kitnjastim građevinama. Divio se Indiji, lepoti renesansne Evrope. Ali na savremenom industrijskom Zapadu, utonulom u sivu maglu fabričkih isparenja, u velikim gradovima kojima se šetaju ljudi u crnim odelima – tu Leontjev nije video ništa lepo.

Leontjeva je teško smestiti u filozofski pravac. Svrstavali su ga u slovenofile, neki religiozni mislioci tvrdili su da upravo oni nastavljaju njegovu misao. Ali sam Leontjev se nije osećao kao pripadnik pravca. Njegov sistem ideja samobitan je i složen. A upravo ta složenost i omogućava pripadnicima raznih struja da uzimaju iz njega ono što im odgovara i proglašavaju Leontjeva za svog prethodnika.

Šta nam danas govori njegova ostavština?

– Leontjev je često bio pesimista, ali iz njegovih romana izbija ljubav prema životu. On je bio suviše veliki pisac da bi dozvolio svojim idejama da oboje tendencijom njegovo književno delo. I zato ono živi po sopstvenim pravilima, sledi svoju unutrašnju logiku i zato tako snažno odjekuje u nama danas.

Dosad ste preveli četiri Leontjevljeva romana. Šta nam možete reći o Leontjevu iz prevodilačkog ugla?

– Leontjev piše jasno, čisto, bez suvišnih reči. U njegovom stilu nema arhaičnosti i, kada se čita u originalu, stiče se utisak da je pred nama delo pisano u naše vreme. Ali, kada se delo prevodi, u njemu se otkrivaju slojevi koji se ne vide prilikom čitanja. Prevodeći Leontjeva, shvatio sam da je preda mnom ipak tekst pisan jezikom devetnaestog veka i da me čeka težak zadatak. Trebalo je postići isti utisak istim sredstvima, a ne jednostavno osavremeniti tekst. U čemu je razlika? Ma koliko to čudno zvučalo, pisac iz devetnaestog veka jednu stvar reći će na jedan način, a onaj iz dvadesetog na drugi. Oni će razumeti jedan drugog. I čitalac će ih razumeti, ali oni se služe različitim kodovima istog jezika.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/knjiga_danas/izvori_svetlosti_ruskog_nicea.54.html?news_id=210036

 

Песма “патриота“ “наших“ “јер друге немамо“…

KRLEŽA I TOMAS MAN

.

MILO LOMPAR

ORIJENTALNI PERSIJSKI TEPIH

Klovn je uvek u nekoj vezi sa prorokom. Ali, samo ponekad ta veza postane deo njegove svesti: samo kada ima snage da sebe osmotri u komičnom pokretu klovna, čovek pokazuje da u njemu postoji ono proročko, premda se baš tada ono i ne vidi. Samo osvešćeni klovn može prepoznati i nazreti proroka u sebi. Tako Niče – u pismu od 25. novembra 1888. godine -zahteva od Petera Gasta da ga u opereti koju komponuje nikako ne predstavi kao tragičnu figuru. Niče kaže kako pravi toliko šala sa sobom i kako stvara tolike privatne klovnovske predstave da bi mogao stajati i po pola sata na ulici sa nasmejanom maskom na glavi. Ali, baš tu gde prepoznaje sebe kao klovna, Niče dodaje da veruje u to da, kada jedan čovek stigne u takvo stanje, on je spreman za „spasioca sveta“.

Tu je preokret: tek svest o klovnu omogućava proročku svest, tek zagledanost u strmoglavljivanje – klovn uvek predstavlja pad duha – obezbeđuje misao o uzletu: prorok je uvek uspon duha. Zašto obrnut proces nije moguć? Zašto prorok – samozvani ili autentični – nema snage za obrat u kojem bi sebe sagledao kao klovna? Zbog turobne ozbiljnosti ili zbog pomanjkanja mašte? O tome da li ćemo u proroku videti svetli odsjaj istine ili zapenušanog klovna odlučuju konteksti: politički, istorijski, kulturni, simbolički. Jedna njegova osobina kao da pretrajava u svakom od njih. To je oholost. Izvestan nadmoćan odnos prema okolini, iskazan u preziru ljudskih strahova i slutnji, predstavlja konstantu svih proroka: od herojskih do modernih vremena.

Kada je – između dva svetska rata, u godini 1926 – Tomas Man boravio u Parizu, održavši predavanje na poziv Karnegijeve zadužbine, predavanje koje se –  u skladu sa ugledom domaćina i ugledom gosta, društvenim raspoloženjima i nastojanjima, brojem i vrstom zvanica – pretvorilo u društveni događaj i snobovski spektakl, Krleži se učinilo da je tu nagomilano dovoljno naznaka koje mu omogućavaju da oholo iskaže svoj prezir: nad Manom, nad građanskim licemerjem, nad neutemeljenošću političkih sporazuma. Bilo je, naravno, dovoljno važnih razloga koji su opravdavali taj prezir. Jer nije ga ugrožavalo ni odviše lično neraspoloženje prema Manu ni neukroćena zavist ili čak otvorena mržnja prema jednom svetu u kojem je moguć takav društveni događaj. Zašto? Zato što su afektivni akcenat i intenzitet proistekli iz ličnosti koja ih jamči: samim svojim postojanjem.

Zato što kod Krleže ima još takvih nanosa: kada on naglasi kako „Thomas Mann, ‘Evropljanin i republikanac’, piše suhoparno i dosadno kao Galsworthy“[1] ili kada nas nehotično razveseli svojom arogancijom u rečenici o tome kako se „autor poznatih i filmovanih ‘Budenbrokova’, ‘Fiorence’, i ‘Začaranog brijega’, a iznad svega dobre ‘Smrti u Veneciji’, razvio… marljivim radom od tri decenije do izvjesne neposrednosti u izrazu“.[2] Ovo pokazivanje prezira uvek bi se moglo shvatiti kao jedna zavist usled težnje za srodnošću, jedna željena Schadenfreude, budući da su i Man i Golsvordi pripovedali o usponu i dekadenciji građanskih porodica, o čemu je – sa velikim ambicijama – pisao i Krleža: Gospoda Glembajevi. Ali lično nezadovoljstvo nije dovoljan razlog za Krležu, ono ga otkriva u velikoj, odviše velikoj meri, pa on nastoji da mu pronađe objektivni korelat i čini mu se da ga pronalazi u građanskom licemerju, površnosti i afektaciji: sve je to dočarano nabrajanjem ručkova, večera, govora, titula, zvanja, funkcija i opisivanjem frakova, maramica, cilindara, automobila i šampanjaca koji su pratili Manov boravak u Parizu 1926. godine.

I sav taj opširni opis dnevnih obaveza Tomasa Mana, opis u kojem se može naslutiti kako cepti jedno perverzno sladostrašće, doveden je u negativni kontrast sa dramatičnom evropskom stvarnošću. Jer sve što je sadržano u tom opisu, ma koliko izgledalo veličanstveno i snažno, iznutra podrhtava – u Krležinoj omiljenoj slici – od potmulih udara te stvarnosti koja je „savršeno odvojena od estetskih kompleksa što se rješavaju citatima iz Nietzschea ili Descartesa“.[3] I u tom času – pošto je osenčio ličnu nedostojnost Tomasa Mana pred takvom stvarnošću, licemerno zaboravljanje njenog zastrašujućeg lika – Krleža poseže za prorokovanjem, za predviđanjem u kojem treba da se sublimira sve njegovo nezadovoljstvo, sva njegova zavist i sav njegov resantiman, u kojem treba da iščeznu motivi a da se sačuva žaoka: „A kada se ta Istina bude opet jednoga dana pojavila negdje na Rajni, u centralnoj Njemačkoj, na litavsko-poljsko-njemačkoj granici, kada opet budu bubnjali bubnjevi i topovi i zapalili se flamenverferi, što će onda učiniti gospodin Thomas Mann sa svojim ‘Ja’, što je ‘božanskog podrijetla’?“ Čudno je da ni sva sugestivnost ovog retorskog pitanja ni sav negativni naboj odgovora koji ono u sebi nosi nisu bili dovoljan okvir za nabujali resantiman, već je Krleža pohitao da dometne svoje proročanstvo. Šta će, dakle, u tom času učiniti Tomas Man? „On će se povući u staklene konstrukcije svoga sedam stotina stranica debeloga ‘Čarobnoga brijega’ i tamo unutar granica svoga subjektivizma kvazineutralan ostati do svoje slijedeće pariske turneje.„[4] Tako lična nedostojnost Tomasa Mana postaje znak jednog dubokosežnog poremećaja, koji je osvetljen proročanstvom pristiglim sa objektivnih i angažovanih istočnika.

Sudbina ovog proroka, kao ono što će on tek činiti i ono na šta će i sam ličiti u budućnosti, koju je tako samosvesno pripremio za sebe, zavisi – više od sudbine njegovog proročanstva – od njegove lične ekvivalentnosti u odnosu na ovako proklamovanu objektivnost i angažman. Šta su nam pokazale nadolazeće godine?

Ne samo da se Tomas Man nije –  u času kada su ratni bubnjevi oglasili početak Drugog svetskog rata – sklonio u staklene konstrukcije bilo kakvog čarobnog brega nego je on emigrirao iz nacističke Nemačke mnogo pre toga, još 1934. godine: na samo navešćenje onoga što je tek imalo da se dogodi, na prvi znak da se to-čudovišno iz daleka neumitno primiče, u potpunoj – dakle – saglasnosti sa budućim ritmovima vremena, u potpunoj harmoniji sa objektivnim značenjima stvari. Dok je trajao rat, pak, Tomas Man nije bio ni neutralan ni kvazineutralan nego direktno angažovan, budući da je neprestano besedio na radiju protiv nacističkog režima. Posle rata je objavio „Doktora Faustusa“ kao vrhunsko umetničko delo u čijoj podlozi pronalazimo autentični ethos oblikovan u suočenju sa svetskoistorijskim sukobom. On je sve to činio – tokom dugih petnaest godina – kao neko ko je bio građansko-konzervativnog, a ne levičarskog političkog opredeljenja, kao nekadašnji velikonemački nacionalista, a ne komunista. Premnogo je autentičnih svedočanstava – prispelih iz ruku časnih ljudi i pouzdanih svedoka, čak nekih koji mu nisu bili lično skloni, poput Bertolda Brehta – da je to bio Manov duboko lični angažman, a ne njegovo prilagođavanje dnevnoj konjukturi.

A Krleža? Nije li on – sa lovorom marksizma na glavi – ostao u staklenim konstrukcijama agramerskog sanatorijuma i sopstvenog doma svih godina u kojima je trajala kvislinška, zločinačka i genocidom prožeta Nezavisna država Hrvatska, koja je bila izraz istorijskih stremljenja hrvatskog naroda? Nije li on – u decenijama posle rata – propustio da se umetnički suoči sa neposrednim istorijskim iskustvom, da ga opiše makar na način suvoparan i dosadan, kad već nije mogao na način umetnički moćan poput Manovog u Doktoru Faustusu? Da li nam sve ovo sugeriše kako Krležino izneveravanje patosa koji je nosio esej o Manu treba shvatiti kao onu konstantu njegovog duha koju je Vinaver davno – 1924. godine – i precizno obeležio maksimom o frankovluku koji je preobučen u marksizam?[5] Ili je samo reč o antropološkom nagoveštaju Crnjanskog iz rečenice o Krleži koji se ne bi žrtvovao ni za marksizam?[6] Sve je to nedovoljno da bi se izrazila ukupna smisaona i egzistencijalna rezonanca patosa koji nadahnjuje proročke reči u eseju o Manu. 

Tek kada osmotrimo fotografije sa jednog zajedničkog putovanja – o kojem smo obavešteni da je započelo 4. veljače 1962. godine, u času kada je u Aleksandrijsku luku uplovio brod Galeb – fotografije na kojima vremešni Krleža veselo maše šeširom, u pravcu nekoga ko za njega nije tek neki parvenu, neki razrasli skorojević, jer pisac „Gospode Glembajevih“ maše i pozdravlja svog generalnog sekretara kao da pozdravlja samu istoriju, njenu zemaljsku i nebesku inkarnaciju, kao da maše ka budućnosti, ne osećajući nikakvo podrhtavanje jugoslovenskog tla, nikakve naprsline koje se pretvaraju u pukotine i prete da se pretvore u provalije, nikakve protivrečnosti i potencijalne eksplozije među narodima, kada osmotrimo te fotografije na kojima je očigledno kako on ne čuje iz daljine dopiruću buku bubnjeva i topova niti opaža prigušeni sjaj flamenverfera, jer ne oseća ništa osim želje da bude viđen, da izmami osmeh, ili je možda dodatno usrećen saznanjem da je – od vladajućeg egipatskog socijalističkog faraona – dobio svoj poklon, svoj orijentalni persijski tepih, čiju svetlo smeđu podlogu ukrašavaju cvetni motivi, možda razmišlja o tome kako će taj tepih biti prenet iz egipatskog peščanog ambijenta u agramersku spavaću sobu kuće na Gvozdu, premda nam se odnekud čini da ne razmišlja kako ponavlja gest barunice Kasteli, one negativne junakinje Gospode Glembajevih koja je – proverivši kvalitet persijskog tepiha – naložila da se prenese Kirman-perzer iz salona njene mrtve suparnice u njen salon u vili pod Lipom, sigurno o tome ne razmišlja, suviše je uslužne vedrine u njegovom osmehu da bi o tome razmišljao, da bi mu palo na pamet kako je sav afekat protiv glembajevštine bio plod toga što ih je posmatrao kroz ključaonicu, dok sada, kada je on – sa svojima, sa čitavom tevabijom revolucionara koji podsećaju na jaru gospodu – u salonu predsedničkog broda, kada ga ljuljuškaju talasi, kada pesniku salutiraju i daju poklone, nema više nikakvog afekta, već postoji samo blaženstvo jednog zamišljanja, pa on sigurno zamišlja kako će ovaj orijentalni persijski tepih izgledati na podu spavaće sobe, na onom mestu gde se taj tepih nalazi i danas, danas kada više ničeg nema od sveg tog nekadašnjeg sjaja i pompe, kada je nestalo te ideologije i te države, kada svud po njenom tlu leže ubijeni, od noža, metka, granate, bombe (kasetne ili ukrašene osiromašenim uranijumom), ali je ostao taj persijski tepih, kao ukras, kao muzejski eksponat, kao znak jednog ukusa, možda građanskog možda pesničkog, kao ono što udovoljava znatiželji turista, ali i kao večiti spomen na jedno putovanje, davno, o kojem svedoče fotografije, pa tek kada – dakle – osmotrimo fotografije na kojima Krleža pozdravlja svog vrhovnog komandanta, koji stoji negde iznad njega, visoko, ne čak ni poput faraona nego poput nekog prethrišćanskog boga, kao da je u oblacima a ne na jednoj terasi, dok se sve to odigrava u blizini piramida, pa obojica nose bela odela i šešire, imaju bele sjajne cipele i tanke, svilene čarape, čija belina tona mora da je istovetna sa cipelama, jer protokol o tome brine, ništa ne izmiče revolucionarnim dvorjanima protokola i normalno je da im se jedan pesnik revolucije prilagodi, tek kada osmotrimo taj pokret, tu dignutu ruku, i šešir u njoj, tu zadivljenu i vedru zagledanost u eshaton, lišenu svake sumnje, taj usrdni, odviše usrdni osmeh velikog negatora, možemo shvatiti iz koje dubine do nas dopiru reči iz eseja o Manu: one obeležavaju dubokosežnu putanju na kojoj se samozvani prorok pretvorio u klovna.

_____________________

[1] Miroslav Krleža, Eseji, I, Sabrana djela, sv. 18, Zora, Zagreb, 1961.

[2] Miroslav Krleža, Eseji, I, 213.

[3] Miroslav Krleža, Eseji, I, 224.

[4] Miroslav Krleža, Eseji, I, 224.

[5] Stanislav Vinaver, „Beograd i g. Krleža“, Zli volšebnici (polemike i pamfleti u srpskoj književnosti), priredio Gojko Tešić,  knjiga 1 (1917-1929), Slovo ljubve – Beogradska knjiga, Beograd, 1983, 391.

[6] Miloš Crnjanski, Eseji i članci, II, Dela, tom XI, knjige 22 i 23, Zadužbina Miloša Crnjanskog, Beograd, 1999, 403.

Glava i zid

Сретење

 

Чедомир Антић

 

Желио бих да свим припадницима српског народа и њиховим пријатељима унапријед честитам Дан државности наше отаџбине Србије. Као и свака отаџбина наша земља није само тамо нека „Република Србија“ са мање-више одређеним границама и прецизним бројем становника. Бранислав Нушић је у својој величанственој и великој књизи Деветстопетнаеста написао: „Отаџбина је мисао и вјера – а мисао и вера не умиру“. Дакле, мисао и веру могу да дијеле милиони који живе десетинама хиљада километара удаљени, на страној земљи, међу туђим свијетом. Дан државности Србије, зато није везан само за Шумадију – ту српску Вандеју – огњиште српске и југословенске државности. Коначно, управо су „мисао и вјеру“ из Црне Горе, Херцеговине, Босне и са Косова понијели очеви и дједови већине вођа у учесника Првог српског устанка, када су се неколико деценија уочи 1804. населили у пусте шуме некадашње Српске Деспотовине.

Први српски устанак потресао је читав Балкан. Један мали народ, доскорашње османско робље, сâм је, сопственим снагама, стао насупрот царевине која је читаво једно стољеће била највећа држава свијета. Током девет година трајао је највећи народни устанак у историји Османског царства. Пламен устанка захватио је не само устаничку Србију, већ и Западну Бугарску, Стару Херцеговину, Источну Босну, Топлицу, Стари Влах и Срем. Први српски устанак није био само народна побуна против ропства. Била је то прва револуција на Балкану. Србија је током наредних деценија од пашалука на периферији Турске постала млада држава са уставом, војском, школством, Великом школом (претечом универзитета), музејима и читаоницама, војском, Грађанским закоником (четвртим који је донесен у Европи)… Први уставни акт донесен је још 1808. године, а тада је у Београду основана и Велика школа.

Није се српски народ борио само за себе. Доситеј Обрадовић пјевао је и Сербијиној „сестрици Босни, Херцеговој земљи, Черној Гори…“ Управо су у Србији касније настали важни комитети за ослобођење Бугарске. Око Србије – Слободије окупљали су се невољници са свих страна Балкана. Загледани у Европу и њене велике идеале, устанички емисари пошли су по њеним величанственим престоницама да потраже помоћ. Прота Матеја Ненадовић отишао је у Русију где је од цара затражио помоћ за младу државу. Крајем устанка у Париз је отпутовао Бокељ Раде Вучинић, који је код француских владара представљао српску државу много година пошто је она привремено освојена. О српском устанку је прву велику и важну историју написао највећи светски историчар тог времена – Леополд Ранке.

Србија није само 1804. настала као држава која тежи напретку и модернизацији. Она је и обновљена. Хиландару, српској царској лаври на Светој Гори Атоској, Дубровачка Република плаћала Српски доходак о сваком Митровдану у вјековима који су се низали послије пропасти Српске Деспотовине и Босанског Краљевства. Требало је да малена република пропадне па да за њене кнежеве и већнике, велике госпаре, престане ова обавеза плаћања закупа за безмало цјелокупне приморске посједе Дубровачке Републике. Негдје у то вријеме, већ 1805. године, док још увијек није јавно био подигао барјак обнове српског цартва, вожд Карађорђе је по узору на краљеве и цареве светородне лозе Немањића издао повељу са повластицама и даровима Хиландару.

Зато је данас важно споменути 15. фебруар (2. фебруар по Старом календару) – тај велики датум. Дан државности славимо не само као празник државе Србије, већ и као датум модернизације и напретка, дан јединства слободних балканских народа, али и као обнову и васкрснуће државе српске.

Јако је добро када се у сусједству Србије или у Европској унији, пред овакав празник, догоди и нешто добро. Ми грађани Србије смо неколико година били изоловани и, дијелом захваљујући сопственим грешкама, изопштени од Свијета. Наша политика се окренула себи подилазећи народним слабостима, а наша привреда је почела да се распада. Зато смо данас још осјетљивији на исправне и напредне идеје које би могле доћи из иностранства. Педесетих година 19. вијека у Српским новинама објављено је једно писмо из пера човјека који је тврдио да припада Србима блиском народу – Вендима (стари назив за Словене). Жалио се на тежак живот и недостатак права за његов народ у Крањској и Корушкој. Позивао је браћу Србе упомоћ. Ових дана, већина Спољнополитичког комитета Европског парламента смогла је храбрости да се одупре кампањи позива на рушење освећене православне цркве на Румији. Велики дан. Тужно је што је иницијатор и заговорник ове иницијативе пред највишим европским законодавним домом, наш некадашњи суграђанин – припадник словеначког народа.

14 фебруар

Дан

in4s.net

Zlatni papagaj

Saša Radulović

Niko, niko kao ja

Dragi moji građani-birači, želim da vas obavestim i podsetim, i to bez lažne skromnosti, da sam ja najbolji. Nisam uopšte kriv za sve loše što vam se događa. Nije bilo u mojoj moći da to sprečim. A ukazivao sam. Pošto sam najzaslužniji za sve dobro što vam se dešava, ne mogu više da trpim da budem odgovoran. Pa moram pod hitno da se opozicionišem. 

Dok ja delim vaše pare po svom nahođenju i tako otvaram stotine radnih mesta po celoj Srbiji, sopstvenim snagama podižem izvoz, subvencionišem stambene kredite kako bi jadni građevinski investitori imali kome precenjene stanove da prodaju, dajem kredite za likvidnost kako bi jadne privrednike-privatizatore-monopoliste spasio od stečaja, ovi ostali nesposobni iz vlade koji su mi sve ovo aminovali i omogućili, ne rade ništa. Samo me sapliću. I ja kažem dosta.

Oni su vam proizveli nestašicu mleka, nisam ja. Oni su vam napravili haos u planiranju i izgradnji, nisam ja. Oni su vam napravili haos u reformi pravosuđa, nisam ja. I nisam ja kriv za ekonomsku krizu.

Oni su vam izgubili 200.000 radnih mesta, nisam ja. Zato će moji novi programi kojih sam se sad setio, zaposliti mnogo više. Garantovano, nakon izbora.

Oni su krivi što NIP nije od nas napravio Irsku. Zato će ove nove subvencije napraviti Slovačku. Garantovano, nakon izbora.

Oni su krivi što nisam uspeo da reformišem zdravstvo. Oni su krivi za satelit. Oni su krivi što nisam uspeo da pronađem pare na Kipru. Doduše, priznajem to niko nije mogao ni da nađe jer su te pare bile sitne, nepronađive. Zbog njih sam morao i da se brukam i obećavam 1000 evra. Inače takvi nesposobni ne bi uspeli na izborima i pobedio bi crni Toma. Sve sam ovo morao da trpim i da se žrtvujem. I pored svega toga, dodaju so na ranu pa kažu da koristim ove subvencije u sopstvenu promociju i promociju nove stranke koju promovišem. I to preko nekih anonimusa državnih sekretara. I sada kažem: dosta je.

Ako ste mislili da sam ja na vlasti, varate se. Ja sam uvek bio opozicija. I uvek sam principijelno kritikovao vlast i ukazivao na nesposobnost. Uvek sam bio jedini stručan u vladi. I da je stručnost bila ispred politike, ja mislim da sam ja morao biti premijer. Jer sam najbolji.

I kome drugom da verujete osim meni. Svi su oni imali šansu i ništa nisu napravili. Samo ja nisam. Previše sam dugo u opoziciji i neću to više da trpim.

Dragi moji građani-birači, niko niko.

Izvor Blog B92, 14. 02. 2011

Бранкице, баци се на посао и само храбро!

Инсајдер, илити „по српски“ доушник

Аутор: Југослав Тајић

Сада замислите најавну шпицу неког наредног Инсајдера са хорор музиком у позадини и оштрим мушким гласом који чита следеће редове:

Како су се појединци са одговорних министарских функција од 2000. на овамо, из свих досадашњих власти, богатили на рачун распродаје националних ресурса ?

Како су намештани тендери и са коликим процентима су се уграђивали појединци са владајућих страначких позиција?

Зашто се одређене странке на политичкој сцени Србије отворено залажу за независно Косово и ко је у скупштини Републике Србије отворени лобиста и на платном списку албанског нарко картела?

ЕПС и преостали велики системи у власништву странаца? Ко је дао политичарима мандат за распродају националних ресурса земље?

Како су финансиране све НВО (на челу са ТВ Б 92) од 1990. на овамо и ко стоји иза идеје отвореног друштва у Србији и са којим циљевима?

И како ТВ Б92 на годишњем нивоу послује са огромним губитком и у чијем је то интересу?

Бранкице, баци се на посао и само храбро!

Цео текст:

http://www.dverisrpske.com/tekst/1876511

.

Повезани постови:

Ако падне Телеком пала је Србија

Šta bi narod bez njih…

Šta bi narod bez njih…

Patrijarh srpski Irinej uručio je danas u Patrijaršiji orden cara Konstantina generalnom direktoru „Srbijagasa“  za nesebičnu ljubav i revnost prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Njemu je priznanje dodeljeno za uložen trud i doprinos pri izradi tog ordena i plakete povodom ustoličenja partijarha u Peći, kao i uniformizaciju Arhijepiskopije beogradsko-karlovačke.

„Postoji poslovica – ruka koja daje, nikad prazna ne ostaje, prema tome neka i vaša ruka ne ostane prazna kako bi vratili dobro svojoj crkvi i narodu „, kazao je Irinej, nakon što je uručio orden.
Generalni direktor „Srbijagasa“ je poručio da Srpska pravoslavna crkva može biti homogenizujući faktor u srpskom društvu, kome je potrebna i duhovna, ali i materijalna obnova.

 

Povezan post:

Војска

 

Позитивне мисли

.

Љубица Арсић

Нема новина ни часописа да под паролом „здравље” не позивају на оптимизам и разгаљујуће мисли које, попут руског анархистичког слогана, окрепљајет оргањизм. Осмехуј се, мисли позитивно, радуј се, праштај, постани Буда усред земље Србије по чијој кожи свакодневно пуцају чиреви, достигни нирвану.

Дубоко верујем да су позиви на унутрашњи мир целомудрени, да представљају бригу за здравље човечанства али се питам како је могуће да с гандијевским миром посматрамо све што се око нас дешава а да спокојно размишљамо о космосу и смислу живота. Човек треба да има капацитет плућа Тројанског коња па да удахне сав тај морални смог и да га, у духу јоге, издахне а да му при том не пукну плућа и срце. Страх од будућности укинуо је сваку спонтаност и природан језик, врцавост и смех. Уосталом, позиви психолога и филозофа на осмех, радост и спокојство толико су учестали да звуче претеће и агресивно. Дошло је време да човек, поред других слобода које су му ускраћене, треба да се избори и за то право да буде и тужан ако му се прохте, да попут сипе око себе пушта мастило, ако му тако дође. Знамо да је лепо и здраво бити радостан и кул, али да ли је то увек могуће, да ли је то увек у реду?

Предвиђа се да ће двадесет први век бити век депресије. Реч „депресија” свакодневно користимо да опишемо разна расположења која с њом немају везе. Дакле, за производњу депресива, гледајући на глобалну пошаст економским мерилима, неће бити зиме. Ако се Србија удружи с неким иностраним партнером, фармацеутским магом, могла би уместо спорних фабрика ,,Горења” у Ваљеву и Зајечару да отвори једну за производњу пилулица среће. Али оно што се намеће као парадокс јесте чињеница да смо депресивни и ми на уранијумом обогаћеном Балкану као и они тамо, у капиталистичком изобиљу. Чудно је да се у модерном капитализму благостање не плаћа срећом и позитивним мислима, како би се очекивало, већ озбиљним симптомима кризе личног идентитета.

У жаргону моје генерације постојао је израз: Шта те то тангира? Нешто слично има и код ове садашње. Буди кул, буди опуштен, што у преводу значи – буди анестезиран да те много не узбуде љути зачини на трпези глобалног села. Тероризам, отуђење изазвано технолошком хистеријом, сјај и беда новца који већина нема, секс туризам у егзотичне земље само су делови списка масовног понижења људскости присутне у траговима какви су они при узимању бриса из грла. Постоје и другачији људи, умни и осећајни, али су они тако далеко од света да више воле визионарска размишљања о будућности него прави друштвени живот на који гледају као на експеримент.

Пилуле за лилуле имају планетарно име прозак, а масовна депресија и унутрашњи немир који се уселио у сваког од нас последица су закона либералног капитализма и покретљивости капитала. Његово стално сељакање у духу номадизма завет је глобализма али и осећања неспокојства и несигурности. Депресија је последица тескобе, кризе овешталих, јаких потреба у којима се реагује болесним погледом на свет.

Оно што је некад било нормално, више није. Грађански брак, превара, етика верности, све је то отишло бестрага. Криза двополне љубави не значи да је хомосексуалност тек хировити излаз из нагомиланих напетости грађанског друштва и његових маски, које се тешко носе, већ и озбиљан знак да је породица у кризи. Али да се у Србији још увек зна ко је газда у кући говори ова басна: Животиње се забављају на журки, кад ће у неко доба да се огласи лав. Друштво, морам кући, чека ме жена. Их богати, јави се во. Зар ти, цар животиња па да се плашиш жене! Лако је теби, воле, рече лав, твоја је жена крава, а мене код куће чека лавица.

Е сад, ако вам треба наравоученије, а ви само мислите позитивно.

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Pozitivne-misli.sr.html

Zašto Arkanovu Cecu smiju slušati samo ljute Hrvatine?

 

Boris Dežulović

Ja se unaprijed ispričavam ako je pitanje glupo, nisam nikad u životu bio ni u narodnjačkom klubu, ni u ratu protiv Arkana, ali zašto bi se na istom mjestu u isto vrijeme našle hiljade ljubitelja Arkanove udovice i tisuće njih koji su protiv Arkana ratovali? Ili, da pojasnim: što će tisuće ljudi koji su ratovali protiv Arkana na koncertu Arkanove udovice?

Oni će, hvala na pitanju, na koncertu Arkanove udovice buljiti u njezin dekolte i ekstatično pjevati njezine pjesme. Zabuna, dopuštam mogućnost, proizlazi iz činjenice da su hiljade ljubitelja Arkanove udovice i tisuće veterana iz bitki protiv Arkanovih četnika – iste osobe. Je li onda svaki od tih rabijatnih hrvatskih muževa događaj visokog rizika? Nije, jer on nema problem s tim što mu se sviđa Cecina muzika. On ima problem s tim što se Cecina muzika sviđa drugima, civilnoj bagri bez Spomenice Domovinskog rata, koja Cecu voli zbog njene karizme, oslobođena svijesti kako ona tu karizmu nosi i zahvaljujući mitskoj figuri svoga prekasno preminulog muža, i koja podjednako sluša i Cecu i Thompsona.

Zbog čega, međutim, on voli Cecu, kako to da i on jednako sluša i Cecu i Thompsona? Što to Ceca nema, a Thompson ima? Patriotski naboj: Ceca nikad ne pjeva o otadžbini, ratu, komunistima, masonima, ovima i onima, ona nikad nije nosila pušku, ona je samo spavala s čovjekom koji je nosio pušku. Što to onda Thompson nema, a Ceca ima? Ima dvije velike sise.

Cecine sise, jasno, nisu malo, ali ne bi bilo dovoljno. Ona ima i karizmu, ona je srpska mutacija Marilyn Monroe, superzvijezda sa hollywoodskim žitijem: wunderkind iz Žitorađe u braku sa srpskim bogom rata, mitološkim junakom krvavih beogradskih ulica, slavonskih šorova i bosanskih kaldrmi, malo ucviljena udovica, malo gutačica muškaraca, malo u zatvoru, malo na sudu, malo na Pinku boginja, malo na Pinku zabranjena, malo u tabloidima, malo u zagonetnom egzilu. Dodajte toj karizmi dvije ogromne sise, i eto pun stadion.

Napunili smo tako Maksimir Thompsonovom publikom, ratnim veteranima i njihovom djecom, svi zajedno razbijaju zamišljene čaše pjevajući “Sećaš li se, lepi grome moj”, a predstava još nije ni počela: eno hrvatskih domoljubnih intelektualaca, vazda budnih čuvara javnog morala kako plaču nad hudom sudbom katoličke srednjoeuropske Hrvatske, u kojoj posrnula mladost pobožno sluša srpsku drolju. Jesu li oni ikada u životu čuli ijednu njezinu pjesmu? Nisu, naravno. Nije u dobroj tradiciji hrvatske inteligencije da nužno poznaje ono o čemu govori. Ovdje ionako nije riječ o glazbi. Pardon, muzici.

Imaju li, međutim, pravo suditi krimenu Cecina prezimena isti oni što su onomad dragovoljno, nedorasli da sami drže puške na tuđim potiljcima, uzimali i imena i prezimena ratnih zločinaca, pjevajući “Svi smo mi Mirko Norac”?

Nemaju, jasno: eto stoga i liberalnih, lijevih nenoraca, slobodnomislećih urbanih inteligenata da se malo zgroze nad Cecinim koncertom, eto i njima dobre prilike za domoljubni certifikat bez rizika, jer njima se podjednako gadi Ceca kao udovica i Ceca kao pevačica i Ceca kao Thompson sa sisama. Oni bi pjevačicu jeftine ljubavne folk-galanterije zabranjivali zato što nosi prezime zloglasnoga genocidžije, ali tako da ne ispadne kako priznaju krimen prezimena. Oni bi zabranjivali koncerte najstrašnijeg zamislivog muzičkog kiča, ali tako da se prigodno zaboravi kako je plitka srpska turbofolk-močvara nastala iz iste ustajale, buđave malograđanske bare kakvu su i sami godinama netalasanja strpljivo plijesnili, uzgajajući u njoj buduće Cecine fanove, podjednako one kojima se sviđa Cecina malobeograđanska pink poetika i one kojima se sviđa slatkasti ukus njezine zabranjene karizme.

Imaju li oni pravo suditi njezinu krimenu, koji god da jest? Nemaju, naravno: sudit će joj takozvana struka, hrvatski rokeri i reperi koji bi dupe dali za pet minuta Cecine slave i kontroverze, presudit će njezinu glazbenom izričaju heroji urbane scene i buntovnici s asfalta na privremenom radu u marketingu, junaci Glorijinih naslovnica, zagrebačke špice, red carpeta, realityja i hodočašća Majci Božjoj Bistričkoj, piskutava bulumenta jednostaničnih duša koja cijela stane u hlad Cecine lijeve sise.

Nije nas izvan šatora ostalo mnogo, svakako manje od postotka dovoljnog da uznemiri monolitni nacionalni konsenzus domoljuba izvan stadiona protiv domoljuba na stadionu, pa se smjestimo – bez gužve, mjesta ima dovoljno – i uživajmo u svehrvatskom malograđanskom saboru na Maksimirskom polju.

Svjetla su pogašena, prizor je nezaboravan: eno na bini ujediniteljice sviju Hrvata, eno Cece Arkanove kako samo peva, jer nju politika, dabome, uopšte ne zanima, i nije joj jasno zašto ovdje ne vole njezina pokojnog čoveka, divnog supruga i oca, eno Cece Arkanove zbunjene kao onomad kad se gledateljica Minimaksova televizijskog showa javila u eter prepoznavši na njezinu vratu majčinu ogrlicu; dolje, pod binom, natisnule se hiljade ljutih Hrvata, pola ih je u ratu ginulo pod Arkanovim nožem, drugoj polovici su pod Arkanovim nožem ginuli roditelji, vire ljutim Hrvatima iz džepova crne kape na slovo, na slovo, a ispruženim se desnicama pridružile i ljevice, pa se u deliriju njišu niz Cecine refrene; oko stadiona demonstriraju policajci hrvatskoga ljepoduha, zajedno lijevi i desni, ispruženoj se desnici pridružila i ljevica, pa u pravednom gnjevu lamentiraju nad sunovratom građanske Hrvatske, a za njima stupaju tamburaši, multitalenti i abortirana djeca MTV-a, revolucionari i zampatisti powered by kojekakav telekom, bijedna kukavelj što ne može napuniti ni studio Hrvatske televizije, ni rođendanski separe u McDonald’su, a kamoli maksimirski stadion.

Oprezno koračaju akrobati po konopcu razapetom između načela i ambicije, skaču letači na trapezu trostruka salta u vlastita usta, a ispod njih pedalj dubok ambis tisućljetne hrvatske kulture: dobro došli u cirkus Croatia, samo večeras u vašem gradu.

Globus, 08.02.2011.

 

Hidžab, marama kao politika

LIČNI STAV

Autor: Aida Ćorović

Autorka je direktorica NVO URBAN-IN iz Novog Pazara

Kakve su perspektive Sandžaka ako sve ratobornija i glasnija IZ u Srbiji i njen čelni čovek, muftija Muamer Zukorlić, preuzmu i političko kormilo u ovom regionu, možda najbolje ilustruju dva naizgled spontana, ali svakako koordinisana događaja. Naime, na tribini koju su, nedavno, upriličile studentkinje Fakulteta za islamske studije, a koja je bila posvećena odevanju muslimanki, kolektivno i „sasvim spontano“, pokrilo se sedam devojaka i jedna žena.

Pre par dana izveden je još jedan takav „performans“ – ovoga puta pokrilo se 14 mladih žena. Sami po sebi, da se ne dešavaju u ovakvom političkom trenutku i da nisu nova papazjanija „skuvana“ u kuhinji velikog majstora manipulacije masama, spin-doktora muftije Zukorlića, ovi događaji ne bi bili osobito vredni pažnje, pogotovu ne medijske. Zašto baš hidžab i zašto baš u ovom trenutku – tema je koja izaziva pozornost i traži izvesna pojašnjenja.

Nošenje hidžaba ili marame kojom muslimanke pokrivaju kosu, poslednjih godina izaziva sve veću pažnju i predmet je brojnih polemika. Hidžab postaje paradigma i simbol koji je, nevoljno, dobio ambivalentno značenje koje zavisi od poimanja islama danas. Za sledbenike i poštovaoce islama hidžab je pobeda verskog nad sekularnim, a za one koji se bave ljudskim pravima – ostvarenje ljudskog prava da se dostojanstveno i javno nosi versko obeležje. Za one čiji je stav da u sekularnim državama nema mesta verskim simbolima, pa ni kada je odeća u pitanju, ali i za one koji nedovoljno poznaju islam, hidžab je postao paradigma za pretnju i opasnost.

Meni najzanimljivije reakcije dolaze od doslednih feministkinja i onih koji se bore za prava žena, gde mogu i sebe da svrstam. Te se reakcije i pomešana osećanja kreću od podrške i pomoći ženama koje su odlučile da nose maramu, do određenog stepena rezigniranosti prihvatanjem ovog čina kao nečega što, donekle, ograničava teško stečene ženske slobode. Mada smatram da nošenje hidžaba nosi taj ograničavajući momenat, bezrezervno sam dala podršku onim ženama iz svog okruženja koje su početkom devedesetih, ali i kasnije, odlučile da ga nose. Ono što smatram ključnim momentom da se ovakva odluka poštuje i da ne nailazi na neodobravanje sredine jeste duboko promišljen proces introspekcije i iskreno prihvatanje islama u svim njegovim pojavnostima. Ono što, međutim, izaziva veliki otpor sredine i određenu porugu, jeste površan i, rekla bih, pomodan pristup u nošenju hidžaba iza koga ne stoji ništa drugo do degradirajući stav da žena samu sebe doživljava kao trgovinsku robu sa sertifikatom ponuđenu na bračnom tržištu. Nažalost, nije retkost da u gradu u kom se, manje-više, svi poznajemo, devojke koje imaju ozbiljnu narkomansku prošlost, a neretko im je to i sadašnjost, pribegavaju pokrivanju i na taj način „peru“ svoje biografije i socijalni život. Nije retka pojava da i roditelji, pogotovu majke, vrše jak pritisak na svoje kćeri, te se one opredeljuju za hidžab. Neretko se radi o uticaju na devojčice od desetak godina, pa smatram da se ovakva vrsta prisile, perfidno upakovana u tradicionalne vrednosti, kosi sa do sada postignutim stepenom ostvarenja dečjih prava, te da samo odrasla i zrela osoba može doneti valjanu i autentičnu odluku da usvoji neku od religijskih formi ponašanja. Ovakvo ponašanje roditelja, nažalost, govori da islam i njegove postulate ne poznaju na pravi način i da su, donekle, saučesnici u njegovom pogrešnom tumačenju i primeni.

Ono što je posebno zanimljivo i, možda, ključno za ovu priču jeste činjenica da devojke koje su se odlučile za hidžab, to rade zbog osećaja pripadnosti ili da bi se priključile nekoj vrsti opšteprihvaćenog trenda. Naime, u osetljivim godinama, kada mladi ljudi i inače tragaju za svojim identitetom, devojke pokušavaju da se identifikuju sa grupom koja će ih vrednovati na njima blizak način. U društvu poput našega, izrazito tradicionalnom i tranzicionom, sa nerešenim ili pogrešno rešenim identitetima, u društvu iz koga neprestano dolaze oprečne i nedosledne poruke i koje je vrednosno u potpunosti devastirano, veliki broj mladih se okreće religiji tražeći čvrsto uporište oko koga će da formira svoje stavove. Verske institucije, takođe, prolaze kroz procese tranzicije i promena, ali u ovom trenutku, nažalost, šalju više pogrešnih nego kvalitetnih poruka i daju više pogrešnih nego kvalitetnih rešenja. S druge strane, određena vrsta atavističkog i udvoričkog odnosa prema religijama, ali i izrazit nedostatak kritičkog odnosa prema svemu što nas okružuje, doprineli su da se sve što dolazi sa strane verskih zajednica potpuno nekritički prihvata i praktikuje. Takvo okruženje idealno je za manipulaciju i proturanje i širenje stavova koji neretko mogu biti i veoma opasni, ali ih crkve i druge verske zajednice upravo zato i koriste ili, tačnije, zloupotrebljavaju.

Ovde se vraćamo na početak priče i dolazimo do onoga što jeste ključni problem, tj. zašto u ovom trenutku, u Sandžaku, ovo nije samo rasprava o hidžabu već je politička tema par excellence. Suština je u tome da muftija Zukorlić očajnički traži saveznike za svoju politiku i da ne bira načine i sredstva da to uradi, kao ni one koje će da zloupotrebi. Bez obzira na to što je javnosti jedan ovakav događaj serviran kao spontan i kao izvorno pokrenut od samih žena, ovo je, očigledno, vrlo pripreman i kontrolisan proces. Čitava ikonografija, uloge, izgovoreni tekstovi, čak i upadljivo fizičko odsustvo muftije Zukorlića na tim tribinama, govore o njegovoj sveprisutnosti i potpunoj kontroli svega što se dešava u Islamskoj zajednici i oko nje, kao i u političkom miljeu koje je počeo da stvara. Iz svega, znači, treba da proistekne poruka kako u Sandžaku vlada neupitna i opšteprihvaćena atmosfera vrednosnog sistema čija je suština islam. Dakle, nema dvojbe da je u takvom okruženju muftija Zukorlić jedini i najbolji politički izbor. Poslednjih godina bilo je očekivano i prirodno da učenice medrese ili studentkinje Fakulteta za islamske studije nose hidžab, oko toga se nisu pravili nikakvi posebni događaji koji privlače pozornost javnosti, ali u trenutku kada je Zukorliću neophodna podrška za političko delovanje i stavljanje svih institucija pod njegovu kontrolu, „igrokaz“ koji je izveden na ove dve tribine i te kako ima značenje i poruku. Kao neki svevideći Orvelov Veliki brat, Zukorlić nam jasno poručuje kakvo je ponašanje prihvatljivo, a kakvo nije, on jasno iscrtava model današnje žene koji on prihvata i koji neće biti anatemisan od strane njih, odabranih.

S druge strane, veoma indikativno, u Glasu islama u par navrata se eksplicitno ocrnjuju žene iz NVO sektora u ovom regionu, širi se govor mržnje, a mi se prikazujemo kao monstrumi koji se „udaljavaju od svoje iskonske obaveze podizanja porodice“. Oni koji vrište do neba da su im ugrožena ljudska prava, obilato i bezobzirno krše tuđa prva na najprimitivniji način, uvredama koje ne priliče ni najnižem sokačarskom nivou.

Polako, ali sigurno, Zukorlić dodaje ciglu po ciglu svojoj maloj džamahiriji u kojoj će biti neprikosnoveni vođa i vlasnik svega što u tom vilajetu diše i hoda. Jer, samo u takvom okruženju njegov opstanak je moguć, a vlast za kojom tako otvoreno čezne ostvariva. U suprotnom, u društvu koje gaji misleće ljude, „neposlušne“ žene i kritički nastrojenu mladež, ni Zukorliću, ali ni bilo kom drugom autoritarnom, samovoljnom i samodovoljnom lideru neće biti mesta.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/hidzab_marama_kao_politika.46.html?news_id=209322

Одгвор на овај текст налази се у коментарима.

Повезан пост:

Kako postati pravi musliman

Србија није тоталитарна левичарска држава… уопште… није… стварно…

И српски неолиберали немају везе са левицом и комунизмом, са атеизмом и рационализмом… уопште…

–

Autor: Milenko Marković

Autor je član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji

Ali dok je postupak naprednjaka malo koga iznenadio, LDP je uspela čak da šokira javnost…

General Kapičić i književnik Basara, svaki za sebe uživa određeni ugled (Basara je na vrhu lestvice borca za demokratiju), ali nisam ubeđen da bi njih dvojica, komunist (Titov) i monarhist (antikomunist), mogli da se nađu politički zajedno osim u nekoj situaciji odbrane zemlje od povratka u autoritarno, da ne kažem totalitarno stanje. Možda su obojica evoluirali, ne kažem. Verujem da je antifašizam ono što ih danas spaja. Ali, načelno govoreći, da li je stanje u društvu takvo da se moraju sakupljati i oštri ideološki i politički protivnici da se obori postojeće? Ne mislim da je oportuno.

U našem društvu zaista su neophodne ozbiljne i široke, javne i parlamentarne rasprave i o unutrašnjoj i o spoljnoj politici. Ali i o antifašizmu, svakako, budući da je sveden na margine društvene politike. Ne sećam se da se LDP do sada ozbiljnije bavila na tom planu. Ne sećam se da je LDP pokrenula pitanje da se ukine zakon o izjednačavanju četnika i partizana ili da vlada prestane da se bavi traganjem za grobom Draže Mihailovića. To su pitanja koja su neposredno vezana za ulazak Srbije u Evropsku uniju.

Цео текст:

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/sta_spaja_basaru_i_kapicica.46.html?news_id=209283

—

Zlatoje Martinov, glavni i odgovorni urednik lista „Republika“

Prioriteti

Dok se srpsko društvo konstantno urušava, jačaju politički anahrone ideje o moćnoj državi i imperijalne predstave o balkanskom liderstvu. Umesto da se posveti pitanjima života ljudi i perspektivama privrednog i kulturnog razvoja, pravnom uređenju zemlje i vladavini zakona, kao osnovnim prioritetima, politička elita svoju energiju usmerava na pitanja s one strane političke realnosti, poput savremene mitologeme o Kosovu kao »srcu srpske države«, koje je već tri godine nezavisna država. Umesto da rešava probleme živih ona se bavi mrtvima: traži grob Draže Mihailovića, na smrt osuđenog saradnika nacističkog okupatora, pri tom ne mareći što se isto tako ne zna za grob jednog od prvih srpskih demokrata Bože Grujovića, čoveka koji je nošen idejama evropskog prosvetiteljstva tražio od Karađorđa da se u Srbiji primenjuje zakon i poštuje čovekova sloboda.

Skorašnje lamentiranje u »najtiražnijem dnevnom listu« jednog mladog čoveka, narodnog poslanika, o »crvenim monstrumima« koji su »ubili nevinog čoveka koji je krvario za Srbiju« rezultat je takvih političkih prioriteta jednako vlasti i opozicije.

http://www.republika.co.rs/

—

Власт у Србији већ 65 година држи левица. Прво Комунистичка партија Југославије па Социјалистичка партија Србије па Демократска странка (чланица Социјалистичке интернационале) и Социјалистичка партија Србије.

У последњих 60 година Србија није имала десничарску владу. Једина влада која је у некој мери била десничарска била је влада из средине прве деценије 21. века, дакле 60 година од увођења комунизма и то је била коалициона влада у којој су се више питали неолиберали и комунисти, без чије подрше у скупштини и не би било те владе.

Србија је још увек тоталитарна комунистичка држава.

И као такву српски левичари желе да је уведу у тоталитарну комунистичку Европску унију.

Брзе пруге Србије

 

Председник највеће опозиционе странке обећао је два пута јавно у претходној недељи  да ће по доласку његове странке на власт у Србији страни инвеститори уложити 50 милијарди долара. Рекао је да су преговори озбиљни и да ће тај новац заиста ући у Србију.

То значи да ће у наредних пар година, пошто је извесно да ће ова странка доћи на власт, Србија добити брзе пруге и возове који иду преко 200 км на сат. А грађани по 1 000 евра од бесплатних акција.

Italija nije bordel!

Autori: Tilman Klajnjung / Saša Bojić

Oči sveta uprte su trenutno u Egipat, ali i u srcu Evrope postoji zemlja čiji građani bi da se reše svog premijera. Reč je o Italiji i Silviju Berluskoniju…

Italijanski premijer Silvio Berluskoni kao da je i politički i pravno imun na sve napade. Sada je pod pritiskom opozicije – levice, intelektualaca i sindikata, naroda i moćnih reči, pre svega najpoznatijeg italijanskog pisca Umberta Eka: „Bio sam vrlo skeptičan kada sam došao, jer imam utisak da možemo da vičemo koliko hoćemo. Berluskoni neće podneti ostavku.“

Umberto Eko u jednoj velikoj milanskoj hali, pred njim hiljade ljudi, iza njega na zidu ispisana kratka rečenica, kratka zapovest: „podnesi ostavku“. Svi znaju kome je upućena italijanskom premijeru. Već nedeljama, protiv njega se vodi istraga. Optužen je da je učestvovao u prostituciji maloletnica, da je zloupotrebio svoju funkciju, kada je hteo da izvuče jednu mladu, vrlo mladu poznanicu, iz policijskog pritvora – i to uz pomoć laži koja ovih dana zvuči posebno delikatno. Rekao je da je u pitanju nećaka egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka.

„Mislili smo da našeg premijera sa Mubarakom povezuje jedna nećaka. Ali, povezuje ih zapravo mala greška: njihovo nepristajanje da odu sa funkcije“, kaže Umberto Eko. On ne može i neće da ćuti. Kaže da mora da govori kako bi spasao čast Italije. Jer, u inostrastvu ga večito pitaju zašto Italijani ne preduzmu ništa protiv Berluskonija. To nervira velikog pisca.

„Ovde ima novina koje svakodnevno kritikuju politiku vlade i ponašanje premijera. Ovde ima pisaca koji o tome pišu čitave knjige. Ali, to ljudi napolju ne znaju. Jedan brushalter, koji padne na pod, izaziva veću pažnju od jednog novinskog članka“, kaže Eko.

„Imam debelu kožu“

U najoštrije kritičare Berluskonija u Italiji spada borac protiv mafije, pisac Roberto Savijano, koji je stekao svetsku slavu svojom knjigom „Gomora“ – o mračnim poslovima Kamore. Baš njega je Berluskoni optužio da „kalja ugled Italije u inostranstvu“.

„Danas svako ko se eksponira kao kritičar vlade, zna da će za to platiti cenu u formi difamacije, opespravljivanja, prljavštine“, kaže Savijano.

Ne samo u Milanu, već i u drugim mestima u Italiji, tokom vikenda su ljudi izašli na ulice. Među njima je mnogo žena koje se bore za svoje dostojanstvo. „Italija nije bordel“ – natpis je koji mu često pokazuju, aludirajući na noćne žurke u njegovoj milanskoj vili. Ali, zemlju nije paralisala samo slabost Berluskonija, već i čitave političke elite, samokritički konstatuje filozof i bivši gradonačelnik Venecije, Masimo Kačari.

„Ne bih se fiksirao na to pitanje, na vilu Arkore i slično. To nije razlog za blokadu Italije, razlog su oba politička pola – jedom nedostaje sposobnost da vlada a drugom sposobnost da oponira. Obe strane su u krizi”, kaže Kačari.

Sve to ne potresa mnogo Silvija Berluskonija. Upitan za proteste u zemlji, zna da odgovori: „Imam debelu kožu“.

Odgovorni urednik: Ivan Đerković

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,6429981,00.html?maca=ser-Blic%20Online-2569-xml-mrss

O kretanju

 

 

tribina…

Uroš Đurić

U jesen 2003. došlo mi je u posetu dvoje Austrijanaca i tih dana smo neprestano šetali po Beogradu. Drugog dana boravka, što po prirodi, što po dobrom vaspitanju uzdržani gosti, izneše svoje zapažanje da se u ovoj sredini, na ulici, u hodu, ljudi ne sklanjaju jedni drugima.

Ova, za ranjivo srpsko patriotsko srce teško prihvatljiva primedba, takoreći optužba, brzo se pokazala istinitom: dok smo se kretali omiljenom destinacijom naših sugrađana, od Palate Albanija do Kalemegdana, ljudi su prosto udarali o nas kao da smo prozirni, čak i kad bi uzmicali ili se sklanjali u poslednjem trenutku u stranu. Taj manir je uveliko uzeo maha i u drugim oblastima u kojima je kretanje nužna komponenta, od saobraćaja do uspona na društvenoj lestvici.

Ono što je impresioniralo u Đokovićevom duelu s Marejem i posledično uzrokovalo osvajanje šampionske titule u Melburnu bilo je upravo kretanje. Istinski je uzbudljivo posmatrati ga kako nadahnuto osvešćenim, pravovremeno usmerenim kretanjem gradi sopstveno samopouzdanje i nameće ritam igre. To je bio savršen primer onoga što poetski nastrojeni sportski komentatori nazivaju pobedničkim plesom. Ali, to je bilo nešto više od trivijalne metafore. Pribranost i fokusiranost koje su izbijale pri svakoj promeni u kretanju bile su zadivljujuće. Osvešćeno kretanje je pokazatelj visokih dometa razvijene svesti i jedan od ključnih elemenata uspeha.

Pre 12 godina, jedan mali fudbalski klub sa Vračara, posle vrtoglavog uspona i problematičnog osvajanja prvenstva krnje Jugoslavije uz svesrdnu pomoć uticajnog i moćnog vlasnika kluba, zaigrao je u Evropi protiv minhenskog Bajerna i Atletika iz Madrida. Razlika u klasi je bila vidljiva upravo po načinu kretanja po terenu. Kao da ste gledali utakmicu između tibetanskih monaha i pećinskih ljudi. Igrači Bajerna i Atletika bili su misao koja se kreće, igrači Obilića obezglavljena jadikovka. To se posebno videlo u utakmici protiv Madriđana. Na klupi je sedeo Arigo Saki koji je postavio školski primer formacije 4-5-1, utakmica je podsećala na stoni fudbal. Iz jedne uvežbane akcije, Kiko je rutinski dao gol, što je bio i krajnji rezultat meča. Superiorno, dosadno, skoro bez napora.

Škotski umetnik Daglas Gordon, jedan od najznačajnijih savremenih umetnika današnjice, realizovao je 2005. godine rad pod nazivom Zidan, portret dvadesetprvog veka, čiji je glavni protagonista osvajač Zlatne lopte i kapiten francuske fudbalske reprezentacije Zinedin Zidan. Gordon je uz pomoć režisera Filipa Parenoa snimio sa 17 sinhronizovanih kamera kretanje Zidana na utakmici između madridskog Reala i Viljareala, odigranoj 23. aprila iste godine na stadionu „Santjago Bernabeu“. Ovaj impresivni filmski zapis u trajanju od 90 minuta, koji prati tokom utakmice svaki pokret i stanje svesti jednog od najvećih fudbalera naše epohe, bez ikakvih dodatnih efekata ili komentara, u realnom vremenu, prikazuje Zidanovu veličinu ogledanu u potpunom, koncentrisanom prisustvu u sadašnjem trenutku.

Kretanje se u fizici definiše kao promena položaja tela u odnosu na drugo telo. Kretanje je glavna osobina materije i sva materija u prirodi nalazi se u stalnom kretanju. Telo u odnosu na koje određujemo kretanje (promenu položaja) drugih tela naziva se referentno telo. Ukoliko bi ove formulacije prebacili iz polja fizike u polje društvenih odnosa, osvešćeno kretanje bi bilo nužno povezano sa svešću o postojanju drugog. Ako se vratimo na početak teksta, razumećemo jasno da je opaska Austrijanaca usmerena ka činjenici da smo postali društvo koje odbacuje ili prenebregava drugog, a to nije poželjni niti prihvatljivi model za život u zajednici. I tu treba videti razloge zašto se Đoković izdigao iznad ove sredine i postao globalni fenomen. Ovladao je kretanjem.

PRESS

07. 02. 2011

 

Đe ćeš protiv države, jadan ne bio!

 

Autor: Ruža Ćirković

ZAVIČAJNA POSLA: Ko se prošle nedelje nije izjasnio za Čedu, ili protiv Čede, taj je izgubio mesto u visokom postoktobarskom društvu. Koje, koliko znam, još nije stiglo u narodnu pesmu, ali sva je prilika da hoće. Mada pesma i nije najgore mesto u koje čoveka mogu da smeste. Nezgodna je samo ako, kao bruka, počne da se prenosi s kolena na koleno.

Ja sam pre par godina bila na promociji ekonomskog programa Liberalno demokratske partije. Bivši komunistički funkcioneri i podmladak. Tako da ja šešir narodnog heroja Jova Kapičića nisam prošle nedelje ugledala na nepriličnom mestu. Bolje bi mu pristajala narodna pesma, ali ko je smeo da opeva glavu ukrašenu tim šeširom. Razlike u mišljenjima i o političkoj činjenici koju simboliše Goli otok dopuštene su, čak i poželjne. Budući da, sem u trenucima krajnjeg očaja, ne verujem da je dobar neprijatelj samo mrtav neprijatelj, pa sledstveno tome i dobar Koštunica samo mrtav Koštunica, moj heroj za prošlu nedelju je državni sekretar Slobodan Ilić. Državni sekretari su politički kadar. Pa bi Ilić za stranačke zasluge iz proteklih dana, uskoro trebalo da bude nagrađen smenjivanjem na gore. Ilić nas je najposle ohladio sa dve tri rečenice o restituciji. Od koje, ako pravilno čitate Ilića, neće biti ništa. Zato što je Nada Kolundžija, od 2000. godine naovamo, moguće je napredovala, ali Srbija – slabo. Narod se nadao da će barem biti fifti-fifti, pola Srbiji, pola Nadi. Možda bi i bilo da je do Nade, ali Nadi baš i ne smeta što nije. Elem, restitucija je lakmus papir koji pokazuje da gospodski šešir Jova Kapičića u Srbiji ima više potajnih obožavalaca nego što zaprema par kilometara tamo-ovamo oko Nemanjine 11. To se ne bi priznalo ni u tom šeširu, a kamoli u Upitniku Evropske unije. Ali, ne kaže se zalud da istina ima samo jednu nezgodnu osobinu – otkrije se kad-tad. E pa, istina o restituciji se otkrila ovako. Nad lopovskim načinom na koji se vlast u Srbiji odnosi prema nacionalizovanoj imovini, molim da se zna ja takvu imovinu ne potražujem, dakle nad tim se načinom javno zgražaju gotovo svi. Imanje moje porodice na Zlatiboru graniči se sa imanjem koje je 1959. oduzeto porodici Andrije Jevremovića. Jevremovići su neki dan stigli u sve novine. Oni su u tridesetogodišnjem sudskom sporu očito pronašli lukav pravni način da doskoče jalovom lukavstvu države Srbije. Pa je pravosuđe u dva stepena presudilo da opština Čajetina kao korisnik igrališta i još nekih parcela na zlatiborskom Palisadu, treba naslednicima Andrije Jevremovića da isplati 130 miliona dinara. Srbijanska javnost je prošle nedelje glasno odahnula. Pa tako više puta. Zato što je neko, najzad, doskočio državi-prevarantu? Zato? Ma kakvi. Srbijanska medijska javnost odahnula je zbog toga što se država-prevarant spasila još jednom: neki sud nad svim sudovima presudio je da je tužba Jevremovića preuranjena. A da nije, opština Čajetina bi, navodno, propala. A njena se propast navodno priželjkuje iz političkih razloga. A taj razlog leži u činjenici da je tamo na vlasti DSS, a pravosuđem valjda drma DS ili nešto slično. Nešto se pitam: ima li života i posle ljubavi i mržnje između DS i DSS ili smo već odavno svi mrtvi. I hladni.

MLAĐIN PROSTOR: Pre nego što je istinom o restituciji pokušao da ohladi nas već mrtve hladne, državni sekretar Slobodan Ilić pokušao je da nas mrtve hladne, i nezaposlene, ohladi istinom o Mlađinom subvencionisanom zapošljavanju. Nije daleko dogurao. Njegova šefica, ministarka finansija Diana Dragutinović, objasnila je više svima nama nego Iliću, da ministar ekonomije ima „svoj prostor“ u budžetu Republike i u to nema šta da se meša ni ona, još manje Ilić, a ponajmanje mi, takozvana boranija. Dinkić je odmah zatražio najstrožije mere protiv neposlušnog Ilića, koji upada u tuđi, obeležen prostor, a onda nam je izrecitovao kolike pare je po istom osnovu potrošio tokom proteklih četiri-pet godina. Od 2006. godine, naime. Reč je o milionima evra. Budući da je Dinkićev prostor i državna statistika, a pošto nemam političku stranku koja bi me unapredila, osmelila sam se da upadnem u prostor državne statistike, odnosno Dinkićev prostor. Što sam nekažnjeno, ali u neznanju, redovno činila i ranije. Mora da se tamo nalaze rezultati o napretku Srbije naročito očigledni ako se pogledaju s nebeskih visina državnog funkcionera ili službenika. Odakle meni nije dato da ih sagledam. A kad tamo, imam vam šta i poveriti. Prosečan broj zaposlenih u Srbiji, od 2001. do 2010, pao je sa 2.101.668 na 1.795.775. Samo tokom 2004. i 2005. godine broj zaposlenih je u odnosu na prethodnu godinu porastao. U odnosu na 2001. godinu, zaposlenost je smanjena u svim sektorima sem, obratite samo pažnju: u poslovima sa nekretninama i iznajmljivanjem, državnoj upravi i socijalnom osiguranju, obrazovanju i drugim komunalnim, društvenim i drugim uslugama (ovde spada delatnost organizacija na bazi učlanjenja, sportske, kulturne i druge aktivnosti). Zanimljivo je da strane banke ogromnih profita nisu održale nivo zaposlenosti finansijskog sektora iz 2001. godine – broj zaposlenih pao je sa 42.421 na prošlogodišnjih 36.653. Ne treba da vam posebno podvlačim da je broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji u posmatranom desetogodišnjem periodu prepolovljen. O tome vam bliže može posvedočiti deo statistike koji se bavi eksplozijom zaposlenosti u poslovima sa nekretninama i iznajmljivanjem. Tu vam je broj zaposlenih porastao sa 56.342 (2001), na prošlogodišnjih 83.544. U poslove sa nekretninama statistika ubraja i iznajmljivanje mašina i opreme.Taj posao čini jedan odsto zaposlenih u sektoru nekretnine, tu je broj zapospenih takođe pao, ali je rastao samo tri godine (2002, 2004. i 2005) u posmatranom desetogodišnjem periodu. Ovih dana među nezposlenima se proučava ponuda Nacionalne službe za zapošljavanje kojom je predviđeno da država, onome ko se prvi put zapošljava, i godinu dana plaća 20.000 dinara (kao platu) plus poreze i doprinose. Zanimljivo je znati da li poslodavci koji se ovom pogodnošću koriste moraju da dokažu da pre toga nisu otpustili isti broj radnika. Koji onda idu na teret toj istoj Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Odnosno onim firmama koje se nisu na vreme dosetile da je 20.000 magična brojka. I ne sumnjam da bi mi ministar ekonomije lako objasnio kako je do nje došao. I u ovom slučaju. I u onom slučaju. Mlađa smišlja. Ostali su SAMO korisnici.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/dje_ces_protiv_drzave_jadan_ne_bio.884.html?news_id=209134

Teatar, policija, nacija

 

Broj 581

Piše: Saša Ilić

Datum objave: 05.02.2011.

Vremena su krizna, podjednako u kulturi koliko i u policiji. Reklo bi se da nijednu branšu nije mimoišla tranziciona beda, a kada do toga dođe, uči nas iskustvo devedesetih, najbolje je prespojiti krvne i ostale sudove i izvlačiti sa svih strana koliko se može. Onda sukobi interesa nisu više problem (kao u slučaju netom dodeljene NIN-ove nagrade), štaviše niko ih ne primećuje, osim retkih pojedinaca koje javnost potom napravi budalama i zavidljivcima, jer u kriznim vremenima sve je dozvoljeno, baš kao što je onom poznatom filmskom agentu sve dopušteno, jer ima te dve famozne nule ispred sedmice. Kažu da takvih agenata nema mnogo, svega ukupno devet. Međutim, na domaćem terenu to pravilo više ne važi jer skoro svi imaju pravo na sve, mnogi su agenti nemogućih misija, naročito u misiji izgradnje novog nacionalnog identiteta.

Graditelji nacije

Životne putanje dvojice izuzetnih misionara presekle su se nedavno, tačnije 21. januara tekuće godine, u nesvakidašnjem spektaklu (a la “Čikago”), povodom obeležavanja 200 godina MUP-a Srbije. Jedan je pozorišni režiser a drugi policajac, jedan je tobožnji revolucionar a drugi reformisani socijalista, obojica na putu izgradnje nove Srbije: Kokan Mladenović i Ivica Dačić. Verujem da je ministru Dačiću ovo bio jedan od retkih stvaralačkih susreta sa svetom pozorišta, dok za Kokana Mladenovića ovo svakako nije bio prvi državotvorni projekat.

Naime, oni koji imaju dobro pamćenje još uvek se sećaju kako je teklo isplivavanje ovog režisera na veliku državnu scenu. E sad, mizanscen nije bio neki, Marićevića jaruga u Orašcu, ali je zato povod bio veći od života i države – 200 godina od Prvog srpskog ustanka. Honorari isti takvi. Za tu priliku je Kokan Mladenović upriličio pred Vojislavom Koštunicom i ostalim ustanicima pozorišnu limunadu pod nazivom “Skela”, koju je napisao još jedan državotvorni umetnik – Goran Petrović. Ovo, međutim, nije bila jedina saradnja na liniji Mladenović-Petrović. Radili su oni ranije “Opsadu crkve Svetog Spasa”, veliku pozorišnu masovku na sceni Narodnog pozorišta u Somboru (2002). Reklo bi se, u tem Somboru, svega na volju. Režirao je Kokan Mladenović po Petrovićevim srednjovekovnim notama naveliko. Slično književnoj kritici koja je tokom druge polovine devedesetih godina kanonizovala ovaj nacionalistički književni tekst.

Godinu dana pre postavke “Opsade”, Goran Petrović je konačno ovenčan NIN-ovom lentom, kada je u srpskoj kulturi nastupila epoha dominacije Narodne knjige i narodnjaštva. U to se uklopio i rad Kokana Mladenovića. Nakon nasukavanja “Skele” u Jaruzi, njegova karijera je krenula naviše. Tako je u julu 2009, ni manje ni više, postavljen za direktora beogradskog pozorišta Atelje 212, čuvenog po svojoj avangardističkoj tradiciji. Prva scena Istočne Evrope na kojoj se igrao Beket dospela je u ruke maestra Mladenovića. Ovakav izbor direktora Ateljea 212 pre svega treba da svedoči o političkoj eliti grada Beograda koja je zadužena za vođenje kulturne politike, a potom i o intelektualnoj javnosti koja je ovu promenu prihvatila prilično ravnodušno.

Revolucionisanje MUP-a

Dolaskom na čelo Ateljea 212, Kokan Mladenović je krenuo sa velikom i bučnom kampanjom pod sloganom “Revolucija” i “Revolucija će se dogoditi u Ateljeu 212″. To se moglo videti po svim bilbordima, trolama, na stanicama gradskog prevoza. Grad Beograd očigledno nije štedeo novce za promovisanje novog imidža ovog pozorišta. Međutim, od revolucionarne i avangardističke prošlosti, u Ateljeu Kokana Mladenovića ostale su samo skele. Najpre je doživeo fjasko sa novom postavkom “Kose”, a potom je na videlo isplivala istina o tehnikama cenzure u ovom teatru. Radi se, naime, o predstavi ”Da nam živi živi rad” po tekstu Milana Markovića i Anđelke Nikolić, a u režiji Anđelke Nikolić.

Režiserka je prošle godine iznela u javnost detalje o cenzurisanju teksta i scenografije ove predstave. Uklonjeni su delovi teksta koji su govorili o paljenju ambasada, kritički momenti koji su ukazivali na predsednika Tadića su izbrisani, a iz scenografije su sklonjeni portreti Miroslava Miškovića, Rasima Ljajića i koga još – Ivice Dačića. Pametno i veoma revolucionarno je to uradio upravnik Mladenović, jer je predosećao da se u tome krije budućnost neke lepše saradnje. Kao da je predosetio da će ga uskoro pozvati niko drugi do taj isti Ivica Dačić (verovatno po savetu prijatelja iz Demokratske stranke, zaduženih za kulturnu politiku) čiju je sliku sačuvao od kritike bezobraznih pozorištaraca.

Prekodiranje EKV-a

Pred prepunim gledalištem Centra Sava, 21. januara izveden je teatarsko-policijski spektakl, mega-žanr u režiji Kokana Mladenovića, nešto između mjuzikla “Čikago” (koji je on režirao u Teatru “T”) i “Skele”. Uglavnom, honologija dokumenata (best of) iz žandarmske povesti   kombinovana je sa spektakularnim tačkama koje su tematizovale borbu srpske policije (dakako, moderne) protiv raznih vidova kriminala. Posebno je bilo zanimljivo uprizorenje borbe protiv cyber kriminala. Plesna grupa je nastupala noseći “Dellove” laptopove dok ih na kraju nije oborila grupa agenata u civilu. Reprezentacija prošlosti srpske policije uglavnom je bazirana na onim retkim srećnim trenucima kakva je urbana legenda o gracilnom beogradskom saobraćajcu Jovanu Bulju.

Zla kob prošlosti iz devedesetih, temeljena pre svega na minulom radu specijalnih jedinica MUP-a Srbije, potisnuta je. U prvi plan je izbio Mladenovićev spektakl koji se završio jezivom inscenacijom u kojoj su uniformisana deca izvodila pesmu “Zemlja” grupe EKV. Okružena specijalcima pod fantomkama i oružjem, izvedba dečjeg hora je, po rediteljskoj zamisli, predstavljala krunu svečanosti. Kokan Mladenović je i sa pesmom EKV-a učinio isto što i sa Ateljeom 212. Prekodirao je jugoslovenski potencijal nasleđa ove rok grupe, pretvarajući ovu poznatu pesmu u patriotsku popevku. Nije se libio pritom da zloupotrebi maloletnike, tako otvoreno pred prepunom salom policajca, od kojih niko nije ni shvatio šta se događa na sceni. Na njihovim licima titrao je zanos nacionalnih pregalaca.

I Kokan Mladenović mora da je bio zadovoljan. Bila je to njegova najuspelija režija ikada. Novine su potom prenele vest da je Ivica Dačić za organizovanje proslave potrošio 40.000 eura. Široko.

http://www.novossti.com/2011/02/teatar-policija-nacija/