НИН о Дверима

28 фебруара, 2011

Једно занимљиво виђење уласка Двери у политику изнео је у новом броју недељника НИН, главни и одговорни уредник Небојша Спаић. Између осталог, Спаић у уводнику пише да би улазак Двери у парламент на следећим изборима био „изврстан сценарио“ и да би на тај начин део општег незадовољства био системски каналисан.

Упоређујући светска кризна жаришта са тињајућом ситуацијом у Србији, Спаић улазак Двери у политику види као део озбиљних процеса који се дешавају у нашем друштву.


Пожар побуне

 

Без обзира на све разлике, треба уочити и сличности са нашом ситуацијом. Упозорење да се нешто такво код нас може догодити, већ су изрекли санџачки лидер Муамер Зукорлић и синдикални вођа Бранислав Чанак

Заслепљени драматичношћу догађаја на Блиском истоку, не стижемо да схватимо размере у којима се свет управо мења. Нико, наравно, не може да предвиди исход ни онога што се дешава у Либији, нити шта ће надаље бити са Египтом, Тунисом, свим другим земљама које је захватио пожар промена, па ни с онима које још није, али и сама питања која су отворена довољно су алармантна.

Пре свега, то је какви ће системи да дођу наместо оних који су свргнути са власти. Јасно је да су основна снага преврата млади, савремени људи, који су у великој мери користили нове методе политичке борбе, неуобичајене не само за тај део света, него методе које до сада нису нигде примењиване на тај начин и у том обиму. Комбинација Фејсбука и Твитера, са једне, и њима прирођене деценгрализоване мреже појединаца, група и тек потом слабих организација, која је на делу на Блиском истоку, са друге стране, са додатком метода којима су их обучавали наши отпораши, довели су до покрета који редом свргава са власти арапске апсолутисте. Побуњена маса захуктала се иницирана базичном социјалном неправдом, бедом и недостатком слободе. Од тога који је узрочник од поменутих кључан, може да зависи и будући изглед не само региона, него и света.

По једном могућем тумачењу, западна, пре свега америчка подршка процесима који су довели до бунта, а која је нама највидљивија управо кроз чињеницу да су отпораши држали семинаре и тренинге омладинским покретима у земљама захваћеним пожаром побуне, назнака је да у Ленглију верују да недостатак слободе, демократије, а последично и комплетније интеграције у глобално тржиште са свим његовим заводљивостима, јесу снаге које су доминантне у незадовољству. Претпоставка је, наиме, да не би ризиковали да дестабилизују регион од примарног интереса за себе саме само да би на власт дошли исламисти, који су им, за разлику од стратешких савезника, какав је био Мубарак, или макар пацификованог Гадафија, директни непријатељи. Спекулише се, чак, да је скривени циљ домина које се руше на другој сграни, даље на исток, у Техерану. То изгледа као разлог који би оправдао толики ризик.

Друго објашњење, једноставније и без теорије завере, делује реалније. Спорно је, наравно, да ли је и колико иза бунта у арапском свету уопште страни утицај, а колико је он, једноставно, аутохтон и самоникао, нарастао управо из беде и неправде. А сва је прилика да јесте – по свему што знамо, исламизам и њему својствени колективизам, неупоредиво дубље су усађени у тамошње масе и далеко сагласнији са социјалном ситуацијом, традицијом и културом него идеали западњачке демократије. Та аутентичност протеста изгледа да је доминанта, упркос спољним утицајима. И она је, можда, најбитнија одлика драме која потреса свет.

Без обзира на све разлике, треба уочити и сличности са нашом ситуацијом. Упозорење да се нешто такво код нас може догодити, већ су изрекли санџачки лидер Муамер Зукорлић и синдикални вођа Бранислав Чанак. Сваки из своје перспективе нашао је сличности са ситуацијом на Блиском истоку. Изгледа – с разлогом.

Као што је до пре неколико недеља, док се у Тунису није спалио Мухамед Буазизи, било незамисливо да ће масе демонстрирати по Каиру, Триполију и свим оним престоницама, и код нас подједнако незамисливо изгледа да се било шта суштински може променити. Влада, али и опозиција, баве се самима собом, увелико комбинују ко ће бити у реконструисаној, а ко у некој следећој влади, као да се ништа не дешава, док сви показатељи опште кризе расту. Од скока цена и очекиване инфлације, преко дупло већег броја незапослених него што се рачунало, грцајуће просвете и здравства, до правосуђа неспособног да се избори са безобзирношћу и бахатошћу комплетне, у великој мери корумпиране елите, и, са стране, ситуације у Санџаку са којом нереконструисани министар Чиплић не само да не уме да се носи, него је, очигледно, погоршава том неспособношћу.

Аутизам елите, као што сведочи пожар на Блиском истоку, не значи да се озбиљни процеси не дешавају у друштву. Прерастање Двери у политичку странку једна је од илустрација тога. Уз евентуалну организациону и логистичку подршку са било које стране, што им је једини недостатак, не би било изненађење да на тим следећим изборима, кад год били, уђу у парламент и буду макар пословични језичак на ваги, ако не и нека самостално озбиљна снага. И то би био изврстан сценарио, јер би на тај начин тај део масовног незадовољства које овде постоји и које се у наредном периоду може само развијати, био каналисан у институције и систем. У супротном, ако се незадовољство не институционализује, када већ очигледно нема знања и снаге да се његови узроци отклоне, или макар ублаже, у овом тренутку нама незамисливо изливање тог незадовољства на улице могло би се и код нас остварити.

Небојша Спаић

НИН, 24. фебруар 2011.

 


Turisti ili…

28 фебруара, 2011

Dosadilo im je da svaki dan piju kafu po kabinetima državnih institucija, velikih kompanija i stranih ambasada, po beogradskim restoranima, pa rekoše sebi “a što da ne odemo malo do Kopaonika, kada je već sneg i u Beogradu, tamo se, kod našeg brata Koleta, lakše diše“:

Press, 28.02.2011.

Na Kopaoniku sutra počinje trodnevni biznis forum, popularno nazvan „srpski Davos“, koji će okupiti više od 450 učesnika, od predstavnika države, privrede, ambasadora najuticajnih zemalja sveta do uglednih ekonomista iz zemlje i regiona.

„Kopaonik biznis forum 2011.“ će otvoriti predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković, koji je i koncepcijski sponzor tradicionalnog skupa, ove godine sa radnim naslovom „Održive reforme za održiv razvoj“. Organizatori su Savez ekonomista Srbije (SES) i Udruženje korporativnih direktora Srbije.Večeras je na Kopaoniku predviđen koktel dobrodošlice za sve učesnike Foruma. Premijer Cvetković će u utorak otvoriti Forum uvodnim izlaganjem „Nova vizija razvoja“, a na tu temu će govoriti i ministarka finansija Diana Dragutinović, guverner NBS Dejan Šoškić i lider G17 plus Mlađan Dinkić. O tome šta se dešava u neposrednom okruženju govoriće predsednik Poslovne škole Bled Danica Purg, predsednik Hrvatskog društva ekonomista Ljubo Jurčić i predsednik Saveza računovođa i revizora Republike Srpske Dragan Mikerević. Potpredsednik vlade za evropske integracije Božidar Đelić otvoriće panel diskusiju „EU perspektive Srbije“, u kojoj će učestvovati šef delegacije Evropske komisije u Srbiji Vensan Dežer, ambasador SAD u Srbiji Meri Vorlik, ambasador Nemačke Volfram Mas i ambasador Švajcarske Ervin Hofer. Popodnevno vreme rezervisano je i za košarkašku utakmicu između članova SES i drugih ekonomista. Predsednik Udruženja korporativnih direktora Srbije (UKDS) Toplica Spasojević vodiće panel diskusiju „Šta očekuje privreda od Vlade i regulatora?“, u kojoj su kao gosti najavljeni predsednik Privredne komore Srbije Miloš Bugarin, predsednik „Metalca“ – Gornji Milanovac Dragoljub Vukadinović, generalni direktor EPS Dragomir Marković i predsednik Kluba „Privrednik“ Branislav Grujić. Predviđen je i panel posvećen stranim investitorima na kome će, između ostalih, učestvovati državni sekretar Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja Vesna Arsić, predsednik Izvršnog odbora Banke Inteza Draginja Đurić i generalni direktor „Fijat automobila Srbija“ Đovani de Filipis. Tom raspravom se završava prvi radni dan Foruma na Kopaoniku. Kako su najavili organizatori, na skupu će biti razmatrana monetarna i fiskalna politika u Srbiji, očekivanja domaćih i stranih privrednika, pitanja regulatornog rizika, mogući investicioni prioriteti u javnom sektoru, regionalni razvoj i druge teme .Događaje će pratiti oko 50 akreditovanih novinara, nekoliko televizija, a očekuju se i izveštači prestižnih ekonomskih časopisa iz sveta.

Povezani postovi, prvi je napisan pre 2 godine:

СРПСКИ DAVOS

уторак, 3. март 2009.

Економска криза настала у САД, као куга у средњем веку, проширила се кроз читав свет, и дошла је у Србију. Србија би ушла у економску кризу и без ове кризе у свету.

Сада већ нико не спори да је криза дошла. Грађани су забринути. Власт није. Познаје грађане. А познаје и тајкуне. Власт има план.

План је следећи. Узети све што се може од грађана да не би дошло до отпуштања рођака који су запослени у државним институцијама и локалним самоуправама. Значи, ригорознија пореска контрола свих који нису наши. Оно што не може да се узме од грађана, узети од ММФ-а. Мора се обезбедити новац за потрошњу да би се зауставило смањивање раста промета и профита који остварују тајкуни и стране банке. Зато омогућити повољне кредите за увозну робу.

(…)

A  u srpskom Davosu na Kopaoniku okupio se krem srpske ekonomije.

I kralj šećera, i Miško, i Drakulić export, i ministri, premijer, predsednik, a sve u organizaciji predsednika ekonomista Srbije, koji je sa ministrima, Miškom and co. putovao na sastanak sa čelnicima EU u Brisel, pa na otvaranje Delte u Podgorici, da bi se pre dve nedelje pojavilo istraživanje Saveza ekonomista Srbije u kome nas obaveštavaju da je Beograd najjeftiniji grad u regionu. Javnost nije poverovala, ali nijedan medij nije objavio da je to istraživanje radio čovek koji je sa Miškom i ministrima putovao u Brisel i na otvaranje Deltinog centra u Podgoricu. Sada ih je sve okupio na Kopaoniku. Bili su tu i predstavnici neoliberalne ekonomije poput ekonomiste Begovića. Bio je i premijer RS. Tu je negde bio i predsednik Belorusije. Robert Gabriel Mugabe je bio sprečen da dođe.

To je ono što sam video na B92. Okupljenima se obratio Bota:

“mora da se razvrgne veza između kriminala, politike, privrede i pravosuđa“

u publici se čuje smeh (a u publici Miško, Dinkić i ostali, svi koji čine najjaču vezu “kriminala, politika, privrede, pravosuđa“ i medija)

nastavlja Bota:

“da bi Srbija imala šansu za bolju budućnost. Garancija je u društvenim reformama.“

Nedavno je slično govorio na GO Demokratske stranke. Tada je (ponovo) najavio beskompromisan obračun sa kriminalom. Taj dan je stupio na snagu zakon o oduzimanju imovine stečene organizovanim kriminalom. Kroz privatizaciju, recimo, koja je sprovođena uz nadzor ‘’eksperata’’ iz DS. I tada je rekao da se vodi ‘’hajka’’ na ministre iz DS.

(…)

Hajde da vidimo PLAN koji će naša elita načiniti na Kopaoniku.

До организовања овог скупа на Копаонику дошло је сасвим спонтано. Наиме, већина најбогатијих људи Србије воли скијање, па када се већина њих нашла на Копу, што да не позову и своје пријатеље да сврате. Тако је Мишко позвао председника Савеза економиста Србије да на брзину организује Бизнис форум. Да грађани не кажу “види их, они скијају а свуда криза“. Не драги грађани, они и на Копаонику раде у вашем интересу.

Da, to je bilo u martu 2009. godine. Razlika je to što ovog puta igraju košarkašku utakmicu.

Sada, početkom marta 2011. godine predsednik Vlade u rasulu, u državi koja je praktično bankrotirala, drži predavanje: „Nova vizija razvoja“.

Неспособни

јун 16, 2010

Скоро сваки дан слушамо од тајкуна да немају паре. Неки сада распродају све што имају, на лицитацији су им компаније. Али их нико, изгледа, неће. Некима се одузимају фирме до којих су дошли у приватизацији. Свима је сада крива држава, сада им неваљају политичари.

Ти исти тајкуни су недавно тражили да своју “способност“ покажу тако што ће волонтерски радити у управним одборима пропалих државних предузећа и својим радом направити од тих губиташа профитабилна предузећа.

Зашто онда кукају да их криза погађа у њиховим приватним компанијама?

Зашто кукају да су презадужени?

Зашто говоре да немају новац ни за “тајкунски мост“?

Толико су заправо способни.

“Наши“

јун 29, 2010

Слушамо, годинама, приче, како су то “наши тајкуни“, “наши политичари“, “наши генерали“ и “наши новинари“.

Шта ми имамо од тих “наших“?

Ништа.

Гори су него да смо на власти ових 20 и кусур година имали страног окупатора.

Још кажу: “трпите, друге немате“.

То није тачно.

Обећања

јун 20, 2010

После 5. октобра 2000. године а и пре тога, лидери ДОС-а који су преузели да воде економију Србије ОБЕЋАЛИ СУ ДА У СРБИЈИ НЕЋЕ ПОНОВИТИ ГРЕШКЕ КОЈЕ СУ ТОКОМ ТРАНЗИЦИЈЕ УРАДИЛЕ ДРУГЕ КОМУНИСТИЧКЕ ДРЖАВЕ И ДА ЋЕ СПРОВЕСТИ НАЈБОЉУ ПРИВАТИЗАЦИЈУ.

Резултат рада мајмуна који већ 10 година воде економију Србије јесте: ПРОЦЕНАТ ПОНИШТЕНИХ ПРИВАТИЗАЦИЈА ЈЕ НАЈВЕЋИ МЕЂУ СВИМ ТРАНЗИЦИОНИМ ДРЖАВАМА. О другим последицама да не пишем, ускоро ће мајмуни схватити да су мајмуни.

Идиоти

септембар 12, 2010

Само ако идиоти воде Србију ова држава може да има несташицу млека и хране. Само ако идиоти воде Србију у овој држави може да буде гладних. Све ово што се догађа са тржиштем млека показује какви идиоти воде ову државу. Скоро милион људи је гладно, без посла, а Србија има неколико милиона хектара обрадиве земље која се сада не обрађује. Србија има стотине хиљада хектара пашњака на којима нема крава да пасу. Заиста идиоти воде Србију



Kandid ili optimizam

26 фебруара, 2011

Narode moj!

Autor: Vladimir Jokić

 

(Ibi)

ON:

E, samo nam je ovaj sneg falio. Taman smo se dogovorili da idemo u Nemanjinu i polegamo kad udari ovaj kijamet. Šta sad? More i sekire da padaju mora nešto da se uradi, ovako više ne ide. Dogorelo do nokata! Juče nam isekli struju, nismo platili osam meseci. Odakle, bre, da platim kad već tri godine platu ne primam, fabrika nam otišla na doboš a mi radnici na ulicu. Žena prodaje turske gaće na pijaci pa od toga namičemo, tek da ne poskapavamo od gladi. Sreća te dece nemamo, ne znam kako bih gladnoj nejači u oči pogledao. Ama, sreća je, opet, i to što imam mog Dragomira a on invalidsku penziju. Radio moj Dragomir, ćale moj, udovac, rmbačio u našoj fabrici od kako je sagrađena, tu je i zdravlje izgubio, tu penziju zaslužio. I sad, žena i ja, bizgov, svakog meseca čekamo deseti i dvajespeti, čekamo da poštar donese Dragomiru penziju pa da vidimo šta ćemo. Jedanaest hiljada iz dva dela. Po celu noć ne spavamo raspoređujući te pare. Za ćaletove lekove mora da bude, ali što, bre, puši?

Kolega Raca u još goroj situaciji – troje dece, nezaposlena svastika, izmatufeli deda… Predlagao da nabavimo jednu poveću dasku-colovaču pa da se zakucamo, cela naša smena da ekserima prste zakuca, Žile Bradva hteo da se polije benzinom i zapali kao oni Arapi dole, ali posle se opametiše i eno ih sad rade biste po parkovima.

Eh, kurate sam ti ja sreće, svi mi, svi koje znam… Da nije ovog Dvora, ubio bih se, majkemi…

Kandid Tadić: Veselo, veselo, veselo! Optimizam je pretpostavka uspeha, optimizmom stvaramo osnove za rast životnog standarda. Evo, i mene boli peta pa ništa…

ONA:

I, šta sad? Evo, diplomirala sam, naučila engleski, završila računarski kurs, prijavila se Birou za zapošljavanje, upisala u nevladinu organizaciju, konkurisala na stopet mesta i – ništa. Sedim u devojačkom sobičku kod tetke nadžak-babe i gledam u plafon. Pošto televizora nemam. Ni kompjutera. Ni dečka, bre, nemam. A nemam ga zato što nemam para za šminku, nemam para za garderobu, nemam para za izlazak… Gde ja i da upoznam nekog muškarca? U biblioteci? Pa ti u biblioteci su slepci kao i ja. U parku? Klošari. Na ulici? Po ovoj bljuzgavici?

Htela sam ja da se vratim kući, ali ćale tehnološki višak, nervozan, hukće, keva mu pezi, nemaju ni za lebac. Malo mesto, svi se znaju, šta, treba da me sažaljevaju? Ne, ne, ostajem ovde kod kevine sestre dok me babac trpi. Ostajem a ne znam ni zašto, ni šta ću…

Dođe mi, bre, da se ubijem, ali neću, večeras je Izbor naše pesme za Eurosong. Valjda će tetka da me pusti da kod nje gledam prenos…

Kandid Cvetković: Treba da izađemo iz filozofije katastrofizma. Pesimizam i nezadovoljstvo nikako nisu saveznik u borbi za bolji život. Optimizam, optimizam, optimizam!

ONO:

Ovaj život – kakav smor. Kod kuće matori u bedaku, nema kinte, nema hasa, svađa, frka, njesra… Šveca pukla sa faksom, dala po vutri, cima se sa nekim likom, utoka, kajla, čizmaci… Nekad je u školi bilo široko, a sada ovi čemeri kao štrajkuju, kao skraćuju časove, kao oni bi veće tepla, a ovamo se tresu za posao, usrali se da ne popiju šutku… I na ulici smarači, nigde kinte, nigde neke frke, da se kontiške pale, da se derpe biju…

Dogovaram se sa Urketom da se briše, da palimo odavde, da se čupamo iz ovog bljak-bedaka pre nego što postanemo kao naši matorci… Zombi…

Samo da mi danas upali Bajern – Borusija, iz keca u kec…

Kandid Đelić: Ima razloga da budemo optimisti. Početak ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju samo što nije, a to znači da se proces proširenja Evropske unije nastavlja koracima od sedam milja. Što, opet, znači da već sada možemo da zapevamo Nikom nije lepše neg je nam!

On, Ona, Ono: Nikad gore.

Kandidi: Glavu gore!

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/kandid_ili_optimizam.893.html?news_id=210492

 

 


DEBATA O DVERIMA – VLADAN GLIŠIĆ: PRILOG RASPRAVE ILI UMESTO ODGOVORA PRIJATELJU

26 фебруара, 2011

Novi narodni dogovor Dveri neće graditi odozgo već odozdo. Zato je naš  program proces a ne čin, komunikacija a ne akt – živi razgovor sa ljudima i stvarnošću, a ne papirni dokument koji nikoga ne obavezuje

Dveri – Pokret za život Srbije zahvaljuje se svim prijateljima (i onima drugima) koji su ovih dana učestvovali na raznim sajtovima te su svojim tekstovima i komentarima kritikovali, hvalili ili dopunjavali naš predlog Novog narodnog dogovora.

Naša namera i jeste bila da se otvori svojevrsna javna rasprava, da izložimo osnovne smernice – načela na kojima ćemo zasnivati našu viziju buduće Srbije.

Atipični kakvi smo do sada bili u svom razvoju i stavovima, samonikli iz naroda, a ne instalirani, bez namere da budemo samo još jedan simulakrum na do sada društvenoj a uskoro i političkoj sceni Srbije – mi i svoja programska načela nudimo narodu na dogovor, na odgovor i zajedničko oblikovanje.

Dveri su pokret a ne stranka –  i to će ostati. Pokret smo jer smatramo da sve što je vezano za okoštali i jalov stranački model organizovanja jeste prevaziđeno i treba ga izbegavati u najvećoj mogućoj meri. To ne znači da smo za ukidanje stranaka, već da smo za ozbiljnu i doslednu kritiku modela politike u kojoj se samo stranačke oligarhije pitaju o tome kako naš narod treba da živi. Vreme je da vratimo narod u politiku neposredno, a posredno otvorimo mogućnost da se sadašnje stranke preispitaju, presaberu, provetre ustajalu memlu liderskih „veličina“ i, najzad, počnu da budu mesto pozitivne a ne kaljuga negativne selekcije.

Zato i naš predlog Novog narodnog dogovora jeste sasvim drugačiji dokument od onoga koji stranke nude kao svoje stranačke programe. Programi svih stranaka su puni sjajnih misli i dobrih namera – to su tomovi i tomovi dosadne literature koju niko ne čita i koja čami po podrumima stranačkih centrala. Stranački programi su i prve žrtve svakog dolaska na vlast stranke koja se na njih poziva. Prvo što urade stranački lideri kada uzjašu vlast jeste da prekrše svoja programska načela, da od njih odustanu, da ih zaborave i da po ko zna koji put pogaze obećanja koja su dali građanima  na izborima i pod kojima su svoj mandat i dobili. Zato i vizija pod kojom Dveri ulaze u politiku i sa kojom žele da menjaju Srbiju neće biti nalik stranačkim programima. Srbiji je dosta stranačkih diktata, bilo da su oni u formi dokumenata bilo da su oblik neprincipijelnih kompromisa. Ne može se više Srbijom upravljati na osnovu volje i misli jednog kabineta, jedne vrhuške ili jednog lidera, ma kojoj stranci da pripada.

Novi narodni dogovor Dveri neće graditi odozgo već odozdo. Zato je naš program proces a ne čin, komunikacija a ne akt – živi razgovor sa ljudima i stvarnošću, a ne papirni dokument koji nikoga ne obavezuje.

Predlog programskih načela koji smo objavili je samo početak Novog narodnog dogovora – dogovora koji mora biti početak izgradnje novog društva zasnovanog na porodici, a ne na pojedincu. Tu viziju gradiće novi ljudi (jer više niko nema poverenja u one koji su imali priliku da nas usreće pa su iz tog procesa jedino oni izašli srećni i bogati) i to na nov način i sa novim organizacijama.

Dveri su svesne da same u ovom trenutku nemaju svu pamet i dovoljno stručnih, sposobnih i čestitih ljudi da ovaj poduhvat izvedu. Zato je naš Novi narodni dogovor proces dvosmerne i višesmerne komunikacije u kome je svaka dobronamerena kritika dobrodošla. Još više je dobrodošao svaki čestiti napor da se zavrnu rukavi, da se zajednički stane u front ljudi kojima je do naroda i njegove budućnosti stalo, ljudi koji će nam pomoći da stvar isteramo do kraja.

Ovih dana na internetu i u nekom od medija imali ste priliku da vidite predlog načela, koja su naravno načelna, a ne konkretna rešenja na kojima ćemo graditi Novi narodni dogovor. Narednih dana imaćemo priliku da u nekim gradovima lično razgovaramo i da vam lično izložimo svoje namere i viziju buduće Srbije.

Dveri su u politiku ušle kao i u sve što su do sada radile – sa svešću da će svaki od naših koraka u vremenu odjekivati u večnosti, da će nas ljudi pamtiti bilo po dobru ili zlu koje smo učinili. Mi ćemo učiniti sve što je do nas da nas pamte po dobru. Ova borba nije borba na juriš već borba na duge staze i zato naša meta nisu samo budući izbori i procenti koje ćemo tada osvojiti, već veliki poduhvat suštinske promene Srbije.

Uz ponovnu zahvalnost onima koji su prethodnih dana učestvovali u komentarisanju naših načela i onima koji će to tek činiti, uz veliku zahvalnost onima koji će imati hrabrosti da nam se u ovoj borbi pridruže, objavljujemo da je Novi narodni dogovor počeo!

Dveri srpske

http://standard.rs/vesti/36-politika/6688-debata-o-dverima-vladan-glii-prilog-rasprave-ili-umesto-odgovora-prijatelju-.html


DEBATA O DVERIMA – DRAGOSLAV PAVKOV: ODGOVOR NEBOJŠI BAKARECU

26 фебруара, 2011

Može biti da Dveri i nisu najbolje i za probijanje kroz ritove srpske politike najsrećnije rešenje, ali napad Nebojše Bakareca sigurno nisu zaslužili.

I sam imam nekoliko primedbi na plan od deset tačaka. Doduše, lako je zašiljiti plajvaz i napisati kako je izlazak nove stranke ili pokreta – kakogod – na političku scenu napad na patriotski blok stranaka, koje se godinama bore protiv svetskih ala i vrana potpomognutih domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima. Ali činjenice su neumoljive.

Činjenica je da su Srbiji potrebne promene. Takođe, nesporno je da ovakvo stanje odgovara jedino pojedinim ambasadorima, tajkunima i političkim strankama.

Ambasadori zemalja EU, SAD, njihovih satelita i saveznika samo rade svoj posao. U našoj javnosti se često zanemaruje bit diplomatskih predstavništva; oni kod vlasti zemlje domaćina zastupaju interese svojih vlada. Ne domorodaca koji naseljavaju teritoriju zemlje domaćina, nego politiku onih koji su im dali akreditive. EU i SAD imaju sasvim prozaične i razumljive interese na ovim prostorima, interese o kojima su ovde drugi autori stručnije i stilski dopadljivije pisali. Tim centrima moći esencijalno je nastojanje da srpski nacionalni interes svedu na meru koja odgovara njima. Ne Srbima nego njima.

Ratni i posleratni profiteri, bivši komunisti, socijalisti a sada biznismeni i moguli, uobičajeno nazivani tajkunima, takođe imaju svoje interese koje svako ko posmatra političke prilike na srpskoj sceni mora da uvažava ako misli da barem približno shvati zašto nam se dešava ovo čemu smo svedoci. Jedna od aktivnosti tajkuna o kojoj svi znaju sve, ali se pritom svako živi čuva da o njoj napiše ili izgovori bilo šta konkretno je finansiranje političkih stranaka. Pristajanjem da prihvatamo korupciju i činjenicu da je sasvim OK ako neoporezovan novac ide stranci, pokretu, novinaru ili političaru koji se bori za „našu stvar“ – svi smo postali Srećko Šojić. Ali to je za neku drugu priliku.

TRAG NOVCA U svom pamfletu Bakarec se ovlaš osvrnuo na novac. Tačnije, zapitao se ko finansira Dveri. Kao nekog ko je „pomagao“ Dveri dok su bili samo NVO bliska Crkvi, tj. dok nisu pokazale aspiracije prema „njegovom“ biračkom telu – pomenuo je i svoju Demokratsku stranku Srbije. Ali to je srećom daleka prošlost, takav ispad im se više neće ponoviti. Međutim, nešto mi je zapalo za oko: Bakarec nije rekao odakle DSS-u novac da pomaže bilo koga? Naravno, svako ko čita novine ima neku (uglavnom ispravnu) predstavu odakle lova; stranke koje se otimaju za glasove birača posle izbora ulaze u najneverovatnije koalicije i kombinacije, tako da im u podeli izbornog plena u zamenu za lojalnost jačem partneru pripadne određen broj rukovodećih mesta u privrednim subjektima, organima državne uprave i lokalne samouprave, upravnim odborima javnih preduzeća.

„Kadrovi“ koje stranke odrede, koristeći razrađene mehanizme kraduckanja sa tih mesta isisavaju novac koga vešte knjigovođe provuku kroz poslovne knjige, tako da matematika postane ne egzaktna nego apstraktna nauka, predaju ga stranačkim organima, a onda mu se gubi poreklo i trag. Takvi kadrovi, a naročito knjigovođe, su najdragoceniji biseri i stranke, sve do jedne, čuvaju ih i neguju kao najveće blago. Sve do jedne, stranke su o ovome postigle konsenzus i po ovom pitanju između njih nema razlike ni spora. Dokaz za ovu tvrdnju je činjenica da se nikad ne dešava da nova vlast hapsi i procesuira arhilopove iz prethodnog režima. Doduše, upeca se poneki šarančić, ali somovi, kitovi i ajkule slobodno plivaju u političkim vodama.

O principima ne bi trebao da govori istaknuti funkcioner stranke koja na lokalnom nivou veoma uspešno „kohabitira“ sa DS, gde god su „žuti“ našli interes da ih u koaliciju pozovu. Ta neprincipijelnost (navodno, za „našu stvar“) je dovela dotle da DSS napuštaju ljudi koji su u stranku ušli bez zadnjih namera i bez političkih ambicija. Ljudi jednostavno više neće da budu viđeni u lošem društvu. Sve za šta se ta stranka zalagala i borila isprofanisano je i devalvirano zbog pohlepe pojedinaca, loših kadrovskih rešenja, neodlučnosti i kukavičluka rukovodstva i nedostatka komunikacije između baze i vrha stranke.

Nisam siguran koliko će Dveri uspeti u svom naumu sa patriotama – apstinentima i razočaranim glasačima DSS, SRS, SNS itd., ali da je trebalo nešto preduzeti kako bi se marginalizovali samodovoljni metuzalemi koji se sa žutima i kompanijom kolju isključivo oko svojih mandata, interesa i privilegija – trebalo je.

Predlog novog dogovora sa narodom koji su ponudile Dveri ima svojih nedostataka. Ali evidentno je da Dveri prepoznaju problem i da im se ne gadi da zagaze u smrdljivu političku močvaru kako bi doprinele rešenju. To je ono što ih razlikuje od stranke Nebojše Bakareca, barem na prvi pogled. Ovaj napad na Dveri bi imao smisla kada bi autor podsetio čitaoce na konkretne uspehe koje je DSS postigao u borbi protiv korupcije, očuvanju teritorijalnog integriteta zemlje, povećanju kvaliteta života građana.

Može biti da je moje pamćenje loše, ali, kada čujem DSS, prvo što mi padne na pamet je jalovost. Kao najjača poslanička grupa, dopustili su da ih Čeda Jovanović izbaci iz Skupštine. U „Sablji“ su im hapsili najistaknutije saradnike, a oni su svoje protivljenje demonstrirali privatnim dopisivanjem sa „dragim Acom“ i kasnijim postavljenjem Bulatovića na čelo državne bezbednosti. Valjda kao nadoknadu za duševne boli jer rezultata na polju bezbednosti se ne sećam. Posle saobraćajke u kojoj je nastradao Jočić, komandu nad poliicjom predali su šefu Koštuničinog kabineta, još jednom od živopisnih likova koji se motaju po vrhu stranke, a o kojima javnost ne zna ništa dobro. Što je naravno iskoristila „Druga Srbija“ i miting protiv proglašenja nezavisnosti tzv. „Kosova“ pretvorila u sprdnju „Kosovo za patike“.

RADITE ILI SE SKLONITE Uzgred, ko je odgovarao što su hiljade ljudi i pojedini govornici koji su na taj miting došli sa najboljom namerom da izraze neslaganje sa politikom koja Srbiji otima deo teritorije (i to ne bilo kakav deo) – ispali sitni lopovi i provalnici? Tačno je da su provokatori i nesvesni balavci učinili svoje, ali je tačno i da rukovodstvo stranke koja upravlja policijom nije učinilo ništa. Ko se još seća Momira Gavrilovića, pukovnika državne bezbednosti koji je ubijen ispred zgrade SIV posle razgovora sa saradnicima tadašnjeg šefa države, začudo i šefom DSS? Ne kažem da je ta stranka odgovorna za smrt tog čoveka, ali, ako nisu osetili potrebu da zaštite tako kvalitetnog informatora, kako će štititi običnog građanina? Imaju li oni uopšte svest o tome šta građani očekuju od države i državnih organa?

Znaju li da (skoro) svaki američki građanin veruje da bi njegova država bila spremna da digne Marinski korpus, Enterprajz ili Nimic u slučaju da njegova ljudska prava budu ugrožena bilo gde u svetu? Zbog toga, da bi mogao da veruje u tu iluziju, Amerikanac gunđajući, ali svestan potrebe, plaća porez. Srbin, videvši da oni koji mu se nameću kao „najpatriotskiji i najnacionalističkiji“ ne mogu da stanu ni iza čoveka koji je uhapsio rezidenta CIA za Balkan i njegovog srpskog saradnika, (za sada) ispravno zaključuje da nema nikakvog smisla plaćati takve ljude i da je bolje da njegov novac ostane u njegovom šlajpiku.

Jedini koji se svog olako zarađenog novca odriču u korist stranaka su tajkuni; ali to nije odricanje, već investicija. Svako ko, iz ne znam kakvih razloga, uzme novac od tajkuna prodao je dušu đavolu i ne može ga oprati ni Dunav ni Sava. Bez razlike da li se radi o novcu Miškovića, Beka ili Drakulića, koga pominje Bakarec. Što opet otvara priču o tajkunima kojima ne fali ništa dok su „naši“, ali postaju sve najcrnje kad odu od nas.

Zbog svega navedenog (imao bih još  ali vežbam da pišem kraće tekstove), predložio bih svom prijatelju Nebojši da se okane ćoravog posla. Ako vi nećete da radite nešto konkretno, pregaziće vas oni koji hoće.

A, ako ste stvarno pošteni i patriote kakvim volite da se predstavljate, lepo se ti i Voja Koštunica spakujte, pa se, sledeći moj primer, ispišite iz DSS. Onda, ovako sa strane, možete do mile bolje pisati šta i koliko hoćete. Stranku su vam preuzeli mutni likovi, a, ako vi to, i pored dobronamernih upozorenja koja dobijate godinama, ignorišete – postajete njihovi saučesnici.

Ponavljam, Dveri možda i nisu ono što patriotska Srbija očekuje od političara, ali napad na njih je pucanj u sopstvenu nogu. Zato, Nebojša, sedi – jedan.


Blog D. Pavkova

Novi Standard

 


ZAŠTO SRBI MORAJU DA SE VRATE U USTAV HRVATSKE

24 фебруара, 2011

 

Ratko Dmitrović

Službena i neslužbena hrvatska istorija satkana je od falsifikata, izmišljotina, poluistina i zamenjenih predznaka. To će vam, u nemogućnosti da se suprotstave argumentima, priznati i hrvatski nacionalista već nakon pola sata rasprave na ovu temu. Imao sam takvih rasprava nekoliko.

Ovih dana svedoci smo još jedne kolosalno velike hrvatske laži i manipulacije u koju ih je (Hrvate) ubacio ministar Vlade Srbije za pitanja dijaspore, Srđan Srećković. On je kazao da se razmišlja (valjda u Beogradu) o pokretanju pitanja vraćanja Srbima u Hrvatskoj statusa konstitutivnog naroda. Ravnajući se prema onome što službeni Beograd poslednjih deset godina čini za Srbe u Hrvatskoj, Tadić posebno, ne verujem u ovo što je Srećković rekao ali to što je rekao diglo je Hrvatsku na noge.

Uz vrišteće komentare hrvatskih političara, i tzv. javnih ličnosti, oglasilo se i Ministarstvo inozemnih poslova Hrvatske. Tamošnji šef, izvesni Jandroković, pozvao je ambasadora Srbije u Zagrebu, Stanimira Vukićevića, i uručio mu oštru notu povodom Srećkovićeve izjave. To je, stoji u noti, vraćanje na politiku Slobodana Miloševića.

Nabačenu loptu prihvatili su službeni i neslužbeni istoričari i krenuli da kao koru za pitu razvlače tezu o oživljavanju Miloševićeve politike do mere da se, kažu oni, čak traži vraćanje Srbima iz Hrvatske statusa konstitutivnog naroda. To je, vele, koncept „Velike Srbije“.

Tu svaka pamet staje. Tu čovek ne zna šta da kaže niti šta da radi. Hajde što neko laže u kafani, na pikniku, sa flašom vina na stolu, u knjizi-falsifikatu, u raznim pamfletima, na televiziji…nsve je to razumljivo, ali da cela jedna vlada, u ovom slučaju hrvatska, laže i podmeće kao da smo svi mi ludaci i osobe sa ispražnjenim mozgovima, to je izvan svakog poimanja. Bar za mene.

Nikakve veze Milošević nema sa konstitutivnim statusom Srba u Hrvatskoj. Oni su to dobili kad je Milošević bio star samo četiri godine. Hrvatska je od 1945. do 1990. godine ustavno bila definisana kao „država hrvatskog naroda i država Srba u Hrvatskoj“.

Status konstitutivnog naroda Srbima u Hrvatskoj niko nije poklonio. Naprotiv, „kupili“ su ga po najvišoj ceni, zbog svog antifašizma. Današnja Hrvatska, ako je neko zaboravio, definisana je, ustavnom preambulom, kao država utemeljena na antifašizmu.

Srbi u Hrvatskoj su status konstitutivnog naroda dobili zbog Jasenovca, Jadovnog, Sedme banijske divizije, Šeste ličke divizije, Osme kordunaške divizije, Dvanaeste slavonske divizije…

Ali, bez Srba u Hrvatskoj Hrvati danas ne bi ni imali državu. Hrvatska ne bi postojala.

Ovu samo naizgled smelu tvrdnju lako je braniti, ako se zna istorija a istorijska istina kaže da je američki predsednik Frenklin Ruzvelt, u pripremama za susret sa Staljinom i Čerčilom na Jalti (od 4. do 11. februara 1945. godine) imao ideju da se Hrvati kao narod stave pod međunarodni protektorat, zbog njihovog nacizma i fašizma u formi NDH.

To je preko ruskih kanala stiglo do Tita koji je munjevitio reagovao, opet preko Moskve, podastirući podatke o „partizanima u Hrvatskoj i njihovoj stalnoj antifašističkoj borbi“. Prećutao je da su te „hrvatske partizane i antifašiste“ činili Srbi iz Hrvatske. U procentu većem od 85 odsto.

Da nije bilo Srba iz Hrvatske nikakvih ustanaka protiv fašizma u Hrvatskoj ne bi bilo. To svi mi znamo, to zna svaki hrvatski političar, istoričar i intelektualac, a samo dvojica među njima – Josip Boljkovac i Igor Mandić – to javno i govore. Zato je Srećković, što bi rekli sinjski alkari, pogodio u sridu.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/119134/Sreckovic-u-sridu

Povezani postovi:

Slučaj Kosova i Metohije i Republike Srpske Krajine

Romantizam (naivnost) i realizam (stvarnost)

Националсоцијалиста (нациста)

Коминтерновац

Suđenje je možda i dobra ideja

Ustaša

 

 

 



 


Демагогија – болест политике

22 фебруара, 2011

Јово Бакић

доцент на Филозофском факултету у Београду


У последњих 20 година грађанство се осведочило у големи демагошки потенцијал политичара.

Политички систем у Србији најближи је олигархији са демократском легитимацијом. То значи да је власт у рукама богате неколицине коју чине политичари и капиталисти који су међусобно увезани заједничким интересима. И који их супротстављају већини друштва од којег траже подршку за владавину. Чињеница да се капиталисти међусобно налазе често у ривалским односима, баш као што је и политичка елита подељена по политичким странкама, служи замагљивању основног односа моћи између олигархије и грађана од којих формално власт зависи.

Чињеница да власт наводно зависи од воље већине грађана, јер народ је суверен, о чему сведочи периодично организовање избора са општим правом гласом, гони политичаре да се служе демагогијом као реторском техником чији је циљ да нереалним обећањима подиђе жељама великих делова грађанства, заводећи их да гласају за демагога. У последњих 20 година, тј. откад се вишестраначки систем запатио у Србији, грађанство се осведочило у големи демагошки потенцијал политичара. Почнимо редом, набрајајући само демагошке преваре по сећању.

Слободан Милошевић је обећавао шведски животни стандард и десет хиљада долара по глави становника на првим вишестраначким изборима. Војислав Шешељ је обећавао велику Србију са границама Карлобаг–Огулин–Карловац–Вировитица, док је Вук Драшковић парирао причом о границама Србије оивиченим српским гробовима. Странке које су деведесетих најмање обећавале, најмање су гласова добијале. У ратним условима обележеним санкцијама Уједињених нација, друштво Србије доведено је до масовне материјалне беде, па и глади, и знатног моралног посртања, док су се појединци блиски политичкој власти обогатили на мегаинфлацији, учествовању у политички одобреним увозно-извозним пословима и праву на шверц.

Но, и опозиција која се није бавила претераном демагогијом временом је научила занат и почела обећавати како ће Косово вратити у састав Србије, само да дође на власт, или да ће Србија већ 2007. ући у Европску унију, да ће привредни развој бити невероватно динамичан и да ће Србија постати лидер на Балкану. Када се погледају ова обећања, видљиво је да се демагогија у друштвеним условима Србије може поделити на националну, социјалну и евродемагогију. Националну и социјалну демагогију углавном су користили СРС и СПС, иако ни остале странке од тога нису биле имуне. Евродемагогију најчешће користе ДС, Г 17 плус и ЛДП. Свакако, један од шампиона демагогије је Млађан Динкић, који вазда обећава брда и долине, некад големе инвестиције (нема везе што порески обвезници плаћају радна места, смањујући тако трошкове страних капиталиста), некад регионализацију која ће привући инвестиције (нема везе што она може и подићи број чиновништва у земљи која вапи за ограничењем јавне потрошње). Десни део србијанске политичке сцене, пак, уби се понављајући како је Косово срце Србије, као да ће тиме моћи да га заиста у њу и врати. У ствари, чим неко обећава нешто на шта зацело не може утицати, знак је да се ради о демагогији. На који начин Србија може вратити Косово у њен правнополитички систем? На који начин је цена хлеба могла бити три динара у време када се у радњама куповао за 20? Како то напредњаци мисле да се боре против политичке елите када њој припадају? На који начин је било могуће обезбедити да пензије износе 75 одсто плата? Како се може говорити о било којем датуму уласка у ЕУ ако тај улазак зависи у овом тренутку од оцене сарадње Србије са Хашким трибуналом, а Ратко Младић и Горан Хаџић и даље пркосе потерама? Како се могу обећавати нова радна места, њих 200.000, у тренутку кад глобална економска криза огромних размера куца на врата? Дакако, обећања су производ баснословне лаковерности грађана. Они верују у оно што им звучи примамљиво, а демагошка вештина политичара им је јемац таквих обећања. Разуме се, каква обећања такав јемац, али такав и грађанин.

Напослетку, ваља упозорити и на демагогију ван политике, нпр. у спорту, а нарочито у најомиљенијим фудбалским клубовима, Звезди и Партизану. Ту спортске вође обећавају брда и долине, а када то изостане, криве су судије и подвале ривала, баш као што су за неуспехе политичара каткад криви грађани каткад светске силе, каткад санкције, каткад глобална криза и сл. Шта тек рећи о муфтији Зукорлићу, који комбинује националистичку са социјалном демагогијом виктимизујући и застрашујући Бошњаке? Но, има у Србији и оних који уместо демагогије показују или хипокризију или недостатак интелигенције, па част указују Јову Капичићу, наводно у име антифашизма, а можда и зарад одбране људских права.

 


%d bloggers like this: