Позитивне мисли

.
Љубица Арсић

Нема новина ни часописа да под паролом „здравље” не позивају на оптимизам и разгаљујуће мисли које, попут руског анархистичког слогана, окрепљајет оргањизм. Осмехуј се, мисли позитивно, радуј се, праштај, постани Буда усред земље Србије по чијој кожи свакодневно пуцају чиреви, достигни нирвану.

Дубоко верујем да су позиви на унутрашњи мир целомудрени, да представљају бригу за здравље човечанства али се питам како је могуће да с гандијевским миром посматрамо све што се око нас дешава а да спокојно размишљамо о космосу и смислу живота. Човек треба да има капацитет плућа Тројанског коња па да удахне сав тај морални смог и да га, у духу јоге, издахне а да му при том не пукну плућа и срце. Страх од будућности укинуо је сваку спонтаност и природан језик, врцавост и смех. Уосталом, позиви психолога и филозофа на осмех, радост и спокојство толико су учестали да звуче претеће и агресивно. Дошло је време да човек, поред других слобода које су му ускраћене, треба да се избори и за то право да буде и тужан ако му се прохте, да попут сипе око себе пушта мастило, ако му тако дође. Знамо да је лепо и здраво бити радостан и кул, али да ли је то увек могуће, да ли је то увек у реду?

Предвиђа се да ће двадесет први век бити век депресије. Реч „депресија” свакодневно користимо да опишемо разна расположења која с њом немају везе. Дакле, за производњу депресива, гледајући на глобалну пошаст економским мерилима, неће бити зиме. Ако се Србија удружи с неким иностраним партнером, фармацеутским магом, могла би уместо спорних фабрика ,,Горења” у Ваљеву и Зајечару да отвори једну за производњу пилулица среће. Али оно што се намеће као парадокс јесте чињеница да смо депресивни и ми на уранијумом обогаћеном Балкану као и они тамо, у капиталистичком изобиљу. Чудно је да се у модерном капитализму благостање не плаћа срећом и позитивним мислима, како би се очекивало, већ озбиљним симптомима кризе личног идентитета.

У жаргону моје генерације постојао је израз: Шта те то тангира? Нешто слично има и код ове садашње. Буди кул, буди опуштен, што у преводу значи – буди анестезиран да те много не узбуде љути зачини на трпези глобалног села. Тероризам, отуђење изазвано технолошком хистеријом, сјај и беда новца који већина нема, секс туризам у егзотичне земље само су делови списка масовног понижења људскости присутне у траговима какви су они при узимању бриса из грла. Постоје и другачији људи, умни и осећајни, али су они тако далеко од света да више воле визионарска размишљања о будућности него прави друштвени живот на који гледају као на експеримент.

Пилуле за лилуле имају планетарно име прозак, а масовна депресија и унутрашњи немир који се уселио у сваког од нас последица су закона либералног капитализма и покретљивости капитала. Његово стално сељакање у духу номадизма завет је глобализма али и осећања неспокојства и несигурности. Депресија је последица тескобе, кризе овешталих, јаких потреба у којима се реагује болесним погледом на свет.

Оно што је некад било нормално, више није. Грађански брак, превара, етика верности, све је то отишло бестрага. Криза двополне љубави не значи да је хомосексуалност тек хировити излаз из нагомиланих напетости грађанског друштва и његових маски, које се тешко носе, већ и озбиљан знак да је породица у кризи. Али да се у Србији још увек зна ко је газда у кући говори ова басна: Животиње се забављају на журки, кад ће у неко доба да се огласи лав. Друштво, морам кући, чека ме жена. Их богати, јави се во. Зар ти, цар животиња па да се плашиш жене! Лако је теби, воле, рече лав, твоја је жена крава, а мене код куће чека лавица.

Е сад, ако вам треба наравоученије, а ви само мислите позитивно.

One Response to Позитивне мисли

  1. Varagić Nikola каже:

    DR ZORAN VIDOJEVIĆ:

    SRBIJA JE U STANJU GOREM OD KRIZE

    To stanje nosi dominantni pečat istorijskog regresa, što znači da je umnogome porazno, uključujući i narasli poraz nade.

    Nije tačno da je ma koja demokratija bolja od svakog drugog vida političkog uređenja. Nekrvavi, razvojno sposobni autoritarni sistem progresivniji je od demokratije koja je „bolest države“, gde preovlađuju bezakonje, dugotrajno masovno siromaštvo, beda i nezadovoljstvo. Naravno, to ima svoju cenu – ovo je ocena prof. dr Zorana Vidojevića, koji je svoje višegodišnje istraživanje pretočio u knjigu „Demokratija na zalasku“.

    Prošlo je vreme oduševljavanja onim što se predstavljalo i prodavalo kao demokratija.

    – Postoji mnogo demokratija-maski. Ne samo na prostoru bivšeg real-socijalizma“ – kaže Vidojević.

    Takođe, „samo funkcionisanje demokratije-maske podrazumeva ideje-maske, kao i ljude-maske“. Visokotehnološko varvarstvo, kao savremeni oblik „ozverenja sveta“, „ima masku demokratije i ljudskih prava“. U svakom slučaju, neke stvari su potpuno jasne.

    – Demokratija bez hleba, zaposlenja i socijalne perspektive je obmana. Ništa ne znači, ili veoma malo znači socijalno ugroženima, zaplašenima. Ona pretpostavlja odgovornu, kompetentnu, legitimnu vlast, kontrolisanu „odozdo“ i uvek smenjivu. Mora imati valjane ustanove, ali i veoma važnu moralnu dimenziju – poštene funkcionere koji rade za opšte dobro, a ne za svoj džep i gomilanje političke moći. Mora se zasnivati ne samo na vladavini „običnih ljudi“, siromašne većine koja njenim posredstvom prestaje biti siromašna, nego i na istini, celovitoj slobodi i socijalnoj pravdi. Suprotna je svakom vidu diskriminacije i ljudskog poniženja.

    Kad se danas kaže demokratija, uglavnom se misli na „slobodne izbore“…
    – Svođenje demokratije (liberalne) na proceduru je preovlađujuće stanje u današnjem svetu. Mora se istaći da je i ta, minimalna, izborna demokratija, bolja od strahovlade. Ali u bar dve trećine zemalja sveta ljudi žive crne živote i umiru kao mušice. Za njih demokratija postoji, ako i znaju za tu reč, kada im vlast doturi džak pirinča iz međunarodne pomoći, prethodno dobrim delom prisvojene od te iste vlasti. Tu se suočavamo sa činjenicom da vazalna, neokolonijalna demokratija, naizgled pluralistička, u najvećem delu zemalja u (ne)razvoju nije u stanju da zemlju izvuče iz opšteg propadanja.

    Ipak, danas najveći broj zemalja u svetu sebe naziva demokratskim?
    – Da, ideologija demokratije je element duha našeg vremena. No, nema potresnijeg podatka od onog da svakih 3,6 sekundi jedno ljudsko biće umire od gladi, a najviše deca. Demokratija sitih i demokratija gladnih, demokratija kao lepo potrošačko mrtvilo i demokratija kao borba za opstanak – to su dva sveta između kojih jedva da ima nečeg zajedničkog. Oni postoje paralelno u planetarnim okvirima, ali i unutar mnogih pojedinačno uzetih društava, uključujući i društvo Srbije.

    Šta je demokratija donela evropskom Istoku?
    – Na jednom naučnom skupu održanom 2003. u Ulan-Udeu, glavnom gradu Burjatske Autonomne Republike, učesnik, koji je bio važan funkcioner kadrovske službe CK vladajuće partije u vreme Staljina, rekao mi je da je u „čistkama“ unutar te partije ubijeno „samo“ 700.000 njenih pripadnika. Bio je i ostao čovek svog raspolućenog vremena. Dok smo ručali, digao je čašu i nazdravio „velikom Staljinu“. Jer su u vreme „hazjajinove“ vladavine radili svi kombinati u okolini Bajkala, nije bilo nezaposlenih, sagrađena je transsibirska železnica. Nasuprot je sedeo jedan od „novih Rusa“. Uzviknuo je: „Dosta nam je vas komunista!“ Iz ovoga se može nazreti nešto o prirodi i učincima sistemskih promena u najvećoj zemlji sveta.

    „Arhipelag Gulag“ ne sme se zaboraviti. Kao ni Goli otok. Ali se takođe ne sme biti slep za sve ono što proizvodi „tranzicija“ u masovnim sudbinama ljudi. O tome ubedljivo svedoči podatak da su materijalni i ljudski gubici za vreme „liberalnih reformi“ u Rusiji premašili gubitke Sovjetskog Saveza za vreme Drugog svetskog rata.

    Da li smo mi u Srbiji svesni globalne krize demokratije?
    – Među glavna saznanja sadržana u mojoj knjizi spada ono koje govori da je stanje Srbije danas, sagledavano u celini, teže i gore od krize. To stanje nosi dominantni pečat istorijskog regresa, što znači da je umnogome porazno, uključujući i narasli poraz nade. Takva ocena nije data napamet, ili iz razloga profiterskog katastrofizma i narcističkog „šokiranja“ javnosti. Iza nje su dokazi, a može ih se još naći. Stanje je uglavnom porazno s obzirom na to da je Srbija (kao i ostale republike bivše Jugoslavije) sve do kraja osamdesetih bila srednje razvijena zemlja u sistemu svojevrsnog socijalizma, koji, i pored ozbiljnih mana, ne zaslužuje generalnu diskreditaciju i satanizaciju. Sada je Srbija zemlja onog dela „trećeg sveta“ koji nema mogućnosti da se otrgne od privrednog zaostajanja i mogućeg ekonomsko-socijalnog sunovrata. To što nije sve u znaku pada, ne menja opštu ocenu.

    Kako da naša zemlja postane, u punom smislu, demokratska država?
    – Srbija najpre mora postati sređena, stabilna država, s izrazito većinskom podrškom i poštovanjem svojih građana, dekriminalizovati se, i temeljito se promeniti da bi omogućila svoj oporavak. Takve promene može izvesti masovni demokratski pokret odozdo, sjedinjen sa znanjem ne samo o tome šta se neće, nego i šta se hoće, kako, s kim i čime sprečiti preteću društvenu propast. Nema prečih pitanja od tih.

    Posle dve decenije stiglo se do zaključka da u Srbiji nismo imali pravednu privatizaciju…
    – Nebojša Popov postavlja pitanje: „Otkud tolike razmere pljačke u ovoj zemlji…“? Odgovor na to izuzetno važno pitanje svakako je složen. Ali je srž u tome da je uspostavljen sistem čije je bitno obeležje sinteza otimačine, nepravednog prava i socijalnog nasilja. Logika takvog sistema dovela je do toga da se „broj ’narodnih kuhinja’ drastično smanjuje, a broj gladnih povećava“, kao i da su „opustošeni fabrički pogoni – da bi u procesima privatizacije bili prodati u bescenje“, da su radnicima „oduzete svake šanse da svojim radom i zaradama hrane svoje porodice“. I pored poraznih učinaka neoliberalnog kapitalizma u nas i u celom svetu, on je i sada u Srbiji vladajuća ekonomska, politička i ideološka orijentacija.

    Na kakav izlaz mogu ukazati naše političke partije?
    – Nijedna od značajnijih partija u Srbiji svojom praksom ne ide do propitivanja korena stvari: prirode sistema i potrebe njegove suštinske promene. Ne u smislu ukidanja privatne svojine kao takve, nego ukidanja eksploatatorske i pljačkaške privatizacije koja ne može steći legitimitet. Niti to čini parlament, koji je, u suštini, zbir partija i njihovih interesa. Bezmalo celokupan politički život je u znaku bespoštedne borbe za vlast i privilegije.

    Šta bi bilo logično činiti?
    – Takav sistem morao bi se što pre, dok ne bude prekasno, ukinuti, jer je sa stanovišta interesa društva kao celine – iracionalan, te stoga i (samo)destruktivan. Međutim, postoji interesna koalicija premoćnih ekonomsko-političkih sila domaćeg i stranog porekla koje to ne dopuštaju, i pored njegovih poraznih efekata. Kada je reč o današnjoj Srbiji, mora se ići i korak dalje. Naime, na mnogim ključnim mestima nalaze se ljudi nedorasli socijalnoj, državnoj i razvojnoj drami. Stoga se pored standardnih pojmova elite, oligarhije, plutokratije, i sličnih, mora uvesti i pojam diletantokratije. Naravno, upravo takva „tranzicija“ i baš takvi njeni „izvođači“ i efekti odgovaraju globalnim stratezima.

    Kuda nas mogu odvesti nagomilani socijalni problemi?
    – Iznenadna jaka „varnica“, slično onome što se događa u arapskim zemljama, može izazvati socijalni požar u nekoj od zemalja socijalno katastrofične „tranzicije“. Taj požar bi se mogao proširiti na više takvih zemalja. Ako ne danas, onda sutra, ili prekosutra. Podloga za njegovu pojavu i rasplamsavanje postoji. Privremeno se može suzbiti silom. Ali, trajno ne može.

    Šta može dovesti do suštinskih promena?
    – I da socijalni bunt preraste u snažan progresivan pokret mase nezaposlenih, polugladnih i gladnih, potlačenih i obespravljenih, ali i većeg dela obrazovanih i stručnih, što nije isključeno, on bi pre doživeo poraz nego uspeh u sadašnjim okolnostima. Skršili bi ga finansijska i političkom moć, zatim, moć tajnih službi, a možda i vojna sila država-članica NATO-a, uz pomoć najkonzervativnijeg dela domaćeg kruga upravljača i vazalne inteligencije. Samo krupne progresivne promene u globalnim odnosima sile mogu u doglednom periodu stvoriti jedan od važnih uslova ukidanja brutalnog kapitalizma periferije koji uništava Srbiju i najveći deo sveta. Ali, uslov svih uslova je da progovori, organizuje se i preuzme istorijsku inicijativu sve ono što je u Srbiji živo, doraslo izazovima epohe i čestito.

    Priključivanje Evropskoj uniji je moguće rešenje za naše teškoće…
    – Mora se znati gde će Srbiji biti mesto, ako i bude primljena u Uniju. Ekonomsko-socijalno stanje većine u Mađarskoj i baltičkim zemaljama pogoršalo se u poslednjim godinama. Te zemlje su doskora važile za „šampione tranzicije“. Rumunija i Bugarska su u dramatičnom položaju. Šta može očekivati Srbija koja je imala, i još ima, teška iskustva s Evropom nasilja? U agresiji NATO-a na nju učestvovale su i najmoćnije zapadnoevropske države. Možda u ovom trenutku nema bolje alternative, pa je ona, ako ne optimalan, onda, bar, najmanje loš izbor. Ali, ako je to i tačno, mora se postaviti pitanje neće li, možda, Evropska unija biti „šarena laža“ za Srbiju, s obzirom na očitu podelu na zemlje gospodare i zemlje nove kolonije u njoj. Mora se imati jasna slika bilansa nekog strategijskog opredeljenja. Razumna sumnja je deo i naučnog metoda i valjane politike.

    Autor Slobodan RELJIĆ
    Izvor Večernje novosti, 13. februar 2011

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: