Демагогија – болест политике

Јово Бакић

доцент на Филозофском факултету у Београду


У последњих 20 година грађанство се осведочило у големи демагошки потенцијал политичара.

Политички систем у Србији најближи је олигархији са демократском легитимацијом. То значи да је власт у рукама богате неколицине коју чине политичари и капиталисти који су међусобно увезани заједничким интересима. И који их супротстављају већини друштва од којег траже подршку за владавину. Чињеница да се капиталисти међусобно налазе често у ривалским односима, баш као што је и политичка елита подељена по политичким странкама, служи замагљивању основног односа моћи између олигархије и грађана од којих формално власт зависи.

Чињеница да власт наводно зависи од воље већине грађана, јер народ је суверен, о чему сведочи периодично организовање избора са општим правом гласом, гони политичаре да се служе демагогијом као реторском техником чији је циљ да нереалним обећањима подиђе жељама великих делова грађанства, заводећи их да гласају за демагога. У последњих 20 година, тј. откад се вишестраначки систем запатио у Србији, грађанство се осведочило у големи демагошки потенцијал политичара. Почнимо редом, набрајајући само демагошке преваре по сећању.

Слободан Милошевић је обећавао шведски животни стандард и десет хиљада долара по глави становника на првим вишестраначким изборима. Војислав Шешељ је обећавао велику Србију са границама Карлобаг–Огулин–Карловац–Вировитица, док је Вук Драшковић парирао причом о границама Србије оивиченим српским гробовима. Странке које су деведесетих најмање обећавале, најмање су гласова добијале. У ратним условима обележеним санкцијама Уједињених нација, друштво Србије доведено је до масовне материјалне беде, па и глади, и знатног моралног посртања, док су се појединци блиски политичкој власти обогатили на мегаинфлацији, учествовању у политички одобреним увозно-извозним пословима и праву на шверц.

Но, и опозиција која се није бавила претераном демагогијом временом је научила занат и почела обећавати како ће Косово вратити у састав Србије, само да дође на власт, или да ће Србија већ 2007. ући у Европску унију, да ће привредни развој бити невероватно динамичан и да ће Србија постати лидер на Балкану. Када се погледају ова обећања, видљиво је да се демагогија у друштвеним условима Србије може поделити на националну, социјалну и евродемагогију. Националну и социјалну демагогију углавном су користили СРС и СПС, иако ни остале странке од тога нису биле имуне. Евродемагогију најчешће користе ДС, Г 17 плус и ЛДП. Свакако, један од шампиона демагогије је Млађан Динкић, који вазда обећава брда и долине, некад големе инвестиције (нема везе што порески обвезници плаћају радна места, смањујући тако трошкове страних капиталиста), некад регионализацију која ће привући инвестиције (нема везе што она може и подићи број чиновништва у земљи која вапи за ограничењем јавне потрошње). Десни део србијанске политичке сцене, пак, уби се понављајући како је Косово срце Србије, као да ће тиме моћи да га заиста у њу и врати. У ствари, чим неко обећава нешто на шта зацело не може утицати, знак је да се ради о демагогији. На који начин Србија може вратити Косово у њен правнополитички систем? На који начин је цена хлеба могла бити три динара у време када се у радњама куповао за 20? Како то напредњаци мисле да се боре против политичке елите када њој припадају? На који начин је било могуће обезбедити да пензије износе 75 одсто плата? Како се може говорити о било којем датуму уласка у ЕУ ако тај улазак зависи у овом тренутку од оцене сарадње Србије са Хашким трибуналом, а Ратко Младић и Горан Хаџић и даље пркосе потерама? Како се могу обећавати нова радна места, њих 200.000, у тренутку кад глобална економска криза огромних размера куца на врата? Дакако, обећања су производ баснословне лаковерности грађана. Они верују у оно што им звучи примамљиво, а демагошка вештина политичара им је јемац таквих обећања. Разуме се, каква обећања такав јемац, али такав и грађанин.

Напослетку, ваља упозорити и на демагогију ван политике, нпр. у спорту, а нарочито у најомиљенијим фудбалским клубовима, Звезди и Партизану. Ту спортске вође обећавају брда и долине, а када то изостане, криве су судије и подвале ривала, баш као што су за неуспехе политичара каткад криви грађани каткад светске силе, каткад санкције, каткад глобална криза и сл. Шта тек рећи о муфтији Зукорлићу, који комбинује националистичку са социјалном демагогијом виктимизујући и застрашујући Бошњаке? Но, има у Србији и оних који уместо демагогије показују или хипокризију или недостатак интелигенције, па част указују Јову Капичићу, наводно у име антифашизма, а можда и зарад одбране људских права.

 

2 Responses to Демагогија – болест политике

  1. Varagić Nikola каже:

    Зашто су коалиције проблем србије

    Жарко Требјешанин

    Компромис као пораз и слабост

    У Србији се још увек сматра да је политика вештина лукавог обмањивања

    Највећи проблем владе у Србији данас, без обзира на незадовољство народа, митинге и штрајкове, ипак, нису ни апатични грађани, ни разједињени синдикати, ни прилично млаке опозиционе партије, већ „мангупи у њеним редовима”, „тројански коњи”, опозиција у њој самој.

    С разлогом се у јавности постављa питање откуд толики степен непостојаности, ломности и нестабилности владајућих политичких коалиција у Србији? Шта је то у нашем менталитету што доводи до тако тешког постизања елементарног склада и коректног понашања у политичкој коалицији? Можда се одговор на то питање крије у шали коју причају сами политичари. Наиме, кажу, само код нас постоји за величину непријатеља и четврти степен поређења. А ево како: велики непријатељ – већи непријатељ – највећи непријатељ и – коалициони партнер! У тој шали има и више од пола истине. Јер, заиста, право говорећи, ко може тако мучки и тако дубоко да ти забије нож у леђа него политички партнер у власти! Сујета партијских лидера, незрелост, егоизам, тврдоглавост, завист, наш већ пословични инат, спремност да се предано ради у корист сопствене штете, представљају озбиљне психолошке препреке за нормално функционисање коалиционе владе. Али овај сложен проблем нефункционалности коалиција не може се свести на психолошку раван.

    Главни проблем је у нашем схватању политике и политичкој пракси. У Србији се још увек сматра да је политика вештина лукавог обмањивања народа, побеђивања и уништавања политичког противника свим средствима и надмудривања политичког конкурента. А за успех у таквој политици потребно је да човек буде бахат, циничан, прорачунат, зао, суров, себичан, без истинских убеђења, без принципа, без вере и без морала.

    Докле год се овде гледала власт као златна кока, као безобзирно черупање борбом задобијеног плена, а подела тако схваћене власти као велико нужно зло, коалиционе владе биће нестабилне. Свака таква влада личиће пре на разбојничку дружину у којој нико не верује ником и где свако стрепи од свакога, него на тим поштених, храбрих и стручних људи који заједно решавају суштинске проблеме грађана и служе интересима државе.

    Нама је неопходно другачије схватање политике и другачија политичка култура. Потребно је да се реафирмише изворно поимање политике као несебично бављење јавним пословима, дакле, не да би се задовољили најприземнији лични и страначки интереси, већ за опште добро, за унапређење квалитета и достојанственог живота свих грађана. Влада мора имати визију, кредибилитет и стручно знање да се ухвати у коштац са највећим и најтежим актуелним, али и надолазећим друштвеним проблемима, као и смелост да доноси непопуларне стратешке мере, чији је ефекат често болан, али је зато дугорочно гледано благотворан.

    Да би коалициона влада функционисала, да би министри добро сарађивали у постизању заједничког циља, неопходно је узајамно поверење и истински демократска политичка култура. А то значи уважавање свог коалиционог партнера са којим се не слажемо у мишљењу и решавање свих спорних питања отвореним дијалогом, а не оптуживањем и лепљењем етикета.

    Ако се партнер не слаже са нашим ставовима, не значи да је непријатељ, покварен или шашав. А наши политичари размишљају управо на такав начин, који је сјајно изразила Весна Денчић:

    То што нам се мишљења разликују

    говори да ви нисте нормални.

    Уместо нетрпељивости, узајамног оптуживања и ината потребна је спремност на здрав и одржив компромис. А код нас се још увек на компромис гледа презриво као на пораз, попуштање и „слабост”.

    Наравно ја не верујем у спонтани морални преображај ускогрудих, нетолерантних, неморалних, необразованих, саможивих и безобзирних политичара. Верујем да ће притисак незадовољног народа „одоздо” и ЕУ „одозго” натерати наше политичаре да изграде демократске институције контроле власти и промене своје политичко понашање или, пак, да политику препусте другим, одговорним политичким делатницима са изграђеном демократском политичком културом.

    Психолог, професор универзитета

    http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Kompromis-kao-poraz-i-slabost.sr.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Građanski Jovo Kapičić?

    Pisma

    Autor: Nemanja Ristić

    Zar Jovo Kapičić da bude simbol građanskog društva! Pa on se celog života (ne krijući to uostalom) borio protiv građanskog društva!

    Ne ulazim u to kako je postao narodni heroj, to mi je uostalom nepoznato, dobro znam šta je kao rukovodilac Udbe bio! Borio se, kaže g. Prokić, protiv onih koji su protiv svoje zemlje radili! Možda, ali kako? Znaju to dobro hiljade i hiljade, od kojih je najveći broj bio potpuno nevin za ono za šta su bili optuženi!

    Jedan od njih pričao mi je pre mnogo godina da je po završetku svoje „rodoljubive i herojske“ službe bio bojkotovan u svojoj Podgorici- kad bi prošao ulicom ljudi su prelazili na drugu stranu, kad bi u kafanu ušao svi su iz nje izlazili!

    Hrišćanski je oprostiti i nisam za suđenje ljudima koji su već na kraju života, mada su mnoge njegove kolege, šefovi političkih policija (Himler, Jagoda, Berija i ini) za svoje „zasluge“ odgovarali, pred sudom ili po za njih popularnom kratkom postupku, ali promovisati takav lik znači u najmanju ruku nedostatak pristojnosti i zdravog razuma.

    Nemanja Ristić,

    Veliko Gradište

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/gradjanski_jovo_kapicic.46.html?news_id=210324

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: