ZAŠTO SRBI MORAJU DA SE VRATE U USTAV HRVATSKE

 

Ratko Dmitrović

Službena i neslužbena hrvatska istorija satkana je od falsifikata, izmišljotina, poluistina i zamenjenih predznaka. To će vam, u nemogućnosti da se suprotstave argumentima, priznati i hrvatski nacionalista već nakon pola sata rasprave na ovu temu. Imao sam takvih rasprava nekoliko.

Ovih dana svedoci smo još jedne kolosalno velike hrvatske laži i manipulacije u koju ih je (Hrvate) ubacio ministar Vlade Srbije za pitanja dijaspore, Srđan Srećković. On je kazao da se razmišlja (valjda u Beogradu) o pokretanju pitanja vraćanja Srbima u Hrvatskoj statusa konstitutivnog naroda. Ravnajući se prema onome što službeni Beograd poslednjih deset godina čini za Srbe u Hrvatskoj, Tadić posebno, ne verujem u ovo što je Srećković rekao ali to što je rekao diglo je Hrvatsku na noge.

Uz vrišteće komentare hrvatskih političara, i tzv. javnih ličnosti, oglasilo se i Ministarstvo inozemnih poslova Hrvatske. Tamošnji šef, izvesni Jandroković, pozvao je ambasadora Srbije u Zagrebu, Stanimira Vukićevića, i uručio mu oštru notu povodom Srećkovićeve izjave. To je, stoji u noti, vraćanje na politiku Slobodana Miloševića.

Nabačenu loptu prihvatili su službeni i neslužbeni istoričari i krenuli da kao koru za pitu razvlače tezu o oživljavanju Miloševićeve politike do mere da se, kažu oni, čak traži vraćanje Srbima iz Hrvatske statusa konstitutivnog naroda. To je, vele, koncept „Velike Srbije“.

Tu svaka pamet staje. Tu čovek ne zna šta da kaže niti šta da radi. Hajde što neko laže u kafani, na pikniku, sa flašom vina na stolu, u knjizi-falsifikatu, u raznim pamfletima, na televiziji…nsve je to razumljivo, ali da cela jedna vlada, u ovom slučaju hrvatska, laže i podmeće kao da smo svi mi ludaci i osobe sa ispražnjenim mozgovima, to je izvan svakog poimanja. Bar za mene.

Nikakve veze Milošević nema sa konstitutivnim statusom Srba u Hrvatskoj. Oni su to dobili kad je Milošević bio star samo četiri godine. Hrvatska je od 1945. do 1990. godine ustavno bila definisana kao „država hrvatskog naroda i država Srba u Hrvatskoj“.

Status konstitutivnog naroda Srbima u Hrvatskoj niko nije poklonio. Naprotiv, „kupili“ su ga po najvišoj ceni, zbog svog antifašizma. Današnja Hrvatska, ako je neko zaboravio, definisana je, ustavnom preambulom, kao država utemeljena na antifašizmu.

Srbi u Hrvatskoj su status konstitutivnog naroda dobili zbog Jasenovca, Jadovnog, Sedme banijske divizije, Šeste ličke divizije, Osme kordunaške divizije, Dvanaeste slavonske divizije…

Ali, bez Srba u Hrvatskoj Hrvati danas ne bi ni imali državu. Hrvatska ne bi postojala.

Ovu samo naizgled smelu tvrdnju lako je braniti, ako se zna istorija a istorijska istina kaže da je američki predsednik Frenklin Ruzvelt, u pripremama za susret sa Staljinom i Čerčilom na Jalti (od 4. do 11. februara 1945. godine) imao ideju da se Hrvati kao narod stave pod međunarodni protektorat, zbog njihovog nacizma i fašizma u formi NDH.

To je preko ruskih kanala stiglo do Tita koji je munjevitio reagovao, opet preko Moskve, podastirući podatke o „partizanima u Hrvatskoj i njihovoj stalnoj antifašističkoj borbi“. Prećutao je da su te „hrvatske partizane i antifašiste“ činili Srbi iz Hrvatske. U procentu većem od 85 odsto.

Da nije bilo Srba iz Hrvatske nikakvih ustanaka protiv fašizma u Hrvatskoj ne bi bilo. To svi mi znamo, to zna svaki hrvatski političar, istoričar i intelektualac, a samo dvojica među njima – Josip Boljkovac i Igor Mandić – to javno i govore. Zato je Srećković, što bi rekli sinjski alkari, pogodio u sridu.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/119134/Sreckovic-u-sridu

Povezani postovi:

Slučaj Kosova i Metohije i Republike Srpske Krajine

Romantizam (naivnost) i realizam (stvarnost)

Националсоцијалиста (нациста)

Коминтерновац

Suđenje je možda i dobra ideja

Ustaša

 

 

 



 

4 Responses to ZAŠTO SRBI MORAJU DA SE VRATE U USTAV HRVATSKE

  1. Varagić Nikola каже:

    Uvrede & podmetanja

    Nacionalni daltonizam

    Viktor Ivančić

    Iz jednoga dirljivog ispovjednog članka saznali smo da Josip Pavičić, kolumnist „Večernjeg lista“, nije kurvin sin. Mnoge će taj podatak iznenaditi, no autor svojim potpisom jamči za njegovu istinitost. Štoviše, on tvrdi da ima još takvih kao što je on – koji, naime, nisu kurvini sinovi – i nastupa u ulozi njihova javnog zastupnika, koristeći se prvim licem množine. „Svi nismo bili ‘kurvini sinovi’“, glasi naslov njegova teksta.

    Termin je, doduše, umetnuo među navodne znakove, dajući do znanja da ga ne treba čitati doslovno, nego kao slikovito predočenu kategoriju, sočno sročenu markaciju koja vrijedi za široki dijapazon likova čije djelovanje nosi pečat nečega kurvanjskog. Utoliko je korektno slijediti autorovu označiteljsku volju i – kako bismo prostačkim pojmovima osigurali opći značaj – vratiti navodnike u optjecaj. Dakle: „Josip Pavičić“ nije kurvin sin.

    Tko onda to jest? Prema „Pavičićevu“ mišljenju, to su prije svih odgovorni ljudi na Hrvatskoj televiziji koji su u program pripustili igrani film „Turneja“ režisera Gorana Markovića. Kolumnist je emitiranje tog ostvarenja doživio kao „čistu uvredu“. Oni pak koji se nisu našli uvrijeđenima, nego su ispred televizora opušteno žvakali kokice i možda čak uživali u slikopisnom ugođaju, sklopili su „pakt s agresorom“ – punih šesnaest godina po okončanju rata, što nije mali grijeh – i nešto su posve suprotno od „Josipa Pavičića“ i njemu sličnih: nije da nisu kurvini sinovi.

    Kolumnist „Večernjeg lista“ veli kako iz filma isijava „teza da su sve strane koje su devedesetih sudjelovale u ratovima na prostorima nekadašnje Jugoslavije za te ratove jednako krive“. Njemu je to nedopustivo. Njemu je to degutantno. „Pitanja o tome tko je i zašto počeo rat, tko se borio za svoju slobodu, a tko je tuđu slobodu ugrožavao, za Markovića i njegovu ‘Turneju’ obična su nacionalistička zanovijetanja.“

    A što se „Pavičića“ uopće tiče kakva sve pitanja Marković smatra „nacionalističkim zanovijetanjima“, pa ih onda i ne postavlja? Ne tiče ga se, zapravo: to postaje predmet njegova zanimanja tek kada se film srbijanskog redatelja prikaže „ovdje u Hrvatskoj“. Tada to više i nije filmsko djelo – dobro ili loše, zanimljivo ili dosadno – nego „čista uvreda“, a oni koji su omogućili televizijsku blasfemiju, ili su tek nezainteresirano grickali kokice, postaju dio mračnih snaga koje „opravdavaju agresiju“:

    „Što rade drugi, ne mora nas biti briga, ali što se radi ovdje u Hrvatskoj, ne može da ne bude naša briga. Nekome (najvećim krivcima svakako najviše) zacijelo odgovara politika ekvidistance u prikazu ratova iz devedesetih, za Hrvata je ona čista uvreda. Ta i takva politika opravdava agresiju i pakt je s agresorom.“

    Ako vas, prema tome, nije briga što je Markovićev film prikazan na Hrvatskoj televiziji, ili vas ta večernja premijera nije u odgovarajućoj mjeri uvrijedila, tada prema definiciji kolumnista „Večernjeg“ možete biti samo onaj „drugi“, ili onaj „netko“, ali ne i Hrvat, makar u matičnim knjigama pisalo drugačije. To je čuvstveni punkt na kojemu se utvrđuje razlika između Hrvata, s jedne strane, i kurvinih sinova s druge, to jest između Hrvata i svih ostalih.

    Kako bi, primjerice, „Josip Pavičić“ snimao ratni film da je na mjestu Gorana Markovića? Što bi se dogodilo da režiju preuzme Hrvat umjesto kurvinoga sina? On zna da „nema jedinstvenoga pogleda na rat“, pošto nije sasvim glup, no „to ipak ne znači da se u priči o ratu može i smije odustati od razlikovanja dobrih i loših momaka, prave i krive strane, pravednih i zločinačkih ciljeva. Ne, svi nismo bili ‘kurvini sinovi’, a bogme ni samo glumci, ma koliko Marković u svojoj propagandnoj turneji šutio o tome.“

    Film u kojem „Pavičić“ živi i intelektualno djeluje očigledno je crno-bijeli: postoje dobri i loši momci, svjetlo i mrak, prava i kriva strana, božansko i demonsko, naši i njihovi, pravda i zločin, blistavi Tuđman i prljavi Milošević, a svaka nijansa koja se potkrade između dviju službenih kategorija izravni je napad na zdravi nacionalni daltonizam, na jedini prihvatljivi pogled na svijet.

    „Pavičićeva“ mentalna matrica, poput pouzdane sklopke, priznaje isključivo razliku između dopuštenog i nedopuštenog. Njegova misaona aktivnost usvojila je složeni princip rada prekidača. „Ovdje u Hrvatskoj“ dozvoljeno je misliti i djelovati hrvatski, prikazivati hrvatski orijentiranu filmsku građu, a „što rade drugi, ne mora nas biti briga“. Ukoliko će to raditi u vlastitome dvorištu, slobodno im budi, no ako će svoje djelovanje upražnjavati i „ovdje u Hrvatskoj“, tada to mogu činiti samo kao dio okupacijskih snaga, uz pomoć onih koji su sklopili „pakt a agresorom“.

    Zločinačke navade Hrvatske televizije, reklo bi se, vidljive su već iz prakse da ta medijska kuća emitira filmove u boji, a kamoli kada u program uvrsti „Turneju“, koja gledatelju servira ratnu priču ne nudeći jasnu razliku između agresora i žrtve, niti uopće postavlja pitanje o tome tko je i zašto počeo rat. Tako i gledatelj Hrvatske televizije, ako nije dovoljno koncentriran, može pogubiti konce i zaboraviti da je Hrvat, te u pacifističkom pristupu redatelja Markovića ne prepoznati „opravdavanje agresije“. „Pavičić“, sa svojim osjetljivim senzorima, sluti opasnost da se javna uloga Hrvatske televizije počinje svoditi na eliminaciju Hrvata. Nešto tako užasno do jučer nije mogao sanjati. U krajnjoj konzekvenci, program nacionalne medijske kuće mogli bi pratiti samo kurvini sinovi.

    „Josip Pavičić“, naime, ne priznaje sunarodnjaka koji u svojim stavovima neće sažeti opća mjesta hrvatskog nacionalizma. „Pavičićev“ sunarodnjak ima pravo na vlastito mišljenje samo ukoliko je ono zajedničko. Nije mu dopušteno uživati u onome što ga kao Hrvata ima vrijeđati.

    Identitetska formula vrlo je prijemčiva: biti Hrvat znači ne biti kurvin sin. Također i obratno. Da nije kurvinih sinova ne bi bilo ni Hrvata kao entiteta sa suprotnim svojstvima. Detektirati kurvinoga sina, što češće uprijeti u njega prstom, tekstom ili dugom cijevi, znači učiniti presudan napor u nacionalnom samoostvarenju. Znači založiti se za opstanak. Ne, svi nismo bili kurvini sinovi, kaže kolumnist „Večernjeg lista“, neki od nas bili su pripadnici ponosnog naroda sa stoljetnom kulturom i slavnom tradicijom.

    Samo – što ako ih jednom ne bude? Što ako je „Turneja“ na Hrvatskoj televiziji početak agonije? Što ako je to prvi znak kolaboracije i posljedičnog istrebljenja? Što ako Hrvati, jedan za drugim, sklope „pakt s agresorom“ i bez straha gledaju filmove što će o ratu širiti i drugačije istine od onih koje je propisao „Pavičić“? Što ako kolumnist „Večernjeg“ jednom ostane sam? Što ako, umjesto bratstva u hrvatstvu, bude osuđen na to da se nosi sa sobom kao pojedincem? Što ako ga naposljetku taj pojedinac umlati na nacionalnoj osnovi?…

    Kao milosrdni kurvin sin, pomažem „Josipu Pavičiću“ da izbjegne takvu okrutnu sudbinu i opremam ga navodnim znakovima: formalno individua, a zapravo uniforma od kostiju i mesa.

    Novosti, 19.02.2011.
    http://www.novossti.com/2011/02/nacionalni-daltonizam/
    Peščanik.net, 21.02.2011.

  2. Varagić Nikola каже:

    Равногорац је заправо удбаш!

    Милослав Самарџић

    Франкфуртске “Вести“ приказале су је 91-годишњег Гвоздена Дамјановића као “угледног домаћина“, пружајући му прилику да каже како је доживео Дражине четнике. Али, има још сведока ратних збивања…

    “Четници пљачкали сељаке!“ Овакви наслови некада су били уобичајена појава у домаћој штампи. С друге стране, у емигрантској штампи се о војсци ђенерала Драже по правилу писало афирмативно. Зато су, уосталом, комунисти и стављали рампу за новине из иностранства (не само емигрантске). Поседовање “Слободе“, “Видовдана“, “Српских новина“, “Србије“ и других гласила, сматрало се као непријатељска пропаганда и подразумевало је казну затвора.

    Онда је дошло до једног чудног социолошког феномена. Наиме, од 1989. године у Србији почиње све афирмативније да се пише о Дражиним четницима, док у српској емиграцији почиње да се одвија супротан процес! Наравно, “Слобода“ и друге старе новине остали су при своме, али су се појављивала нова гласила, оснивана од стране нових исељеника. Ти исељеници отишли су у бели свет васпитавани у, како је многи од њих зову, “Титовој Југи“. Ту непостојећу земљу углавном хвале, остављајући саговорника у дилеми зашто су уопште одлазили, ако је све уистину тако било. Они можда и не знају да пре Броза и његове дружине, тј. за време “старе, труле Краљевине Југославије“, емигрирања из Србије није ни било. Напротив, овде су долазили страни “гастарбајтери“, као мајстори, инжењери, музичари, и сл. Тек када је завладао комунистички “рај“, наш народ је почео масовно да бежи, најпре да би спасао живу главу, а потом, када су 1965. године отворене границе, да би могао да се прехрани.

    Чланак “Четници пљачкали сељаке“ није, дакле, објављен у неком гласилу Субнора у Србији, већ у франкфуртским “Вестима“ од 3. фебруара ове године. А то је само један у низу таквих написа у овим новинама. Изгледа да уредништво “Вести“ памти писања о ђенералу из доба живота у “Титовој Југи“, а не прати драматичне промене које су се у међувремену овде одиграле.

    Чланак је заснован на изјавама 91-годишњег Гвоздена Дамјановића из неког од села смештених на падинама Равне Горе (не каже се ког). “Угледни домаћин један је од последњих сведока дешавања у овом крају током Другог светског рата“, пишу “Вести“. Дамјановић је испричао како је његов отац, током ратног заробљеништа у Првом светском рату, у Мађарској упознао руске бољшевике. “То је било пресудно за његово политичко опредељење, које је пренео и на мене и на моју браћу Предрага, Ненада, Драгића и Милана“, додаје Дамјановић, настављајући:

    “Једном приликом Дража ме је питао да ли бих кренуо са њим, што сам одбио. Моју одлуку је прихватио и никад ме више није наговарао да приђем четницима, које не сматрам борцима за српство. Ту је био окупљен људски талог, а међу најгорима су били Никола Калабић, Гојко Ајваз, Крсто Кљајић и неки мајор Палошевић. То не могу рећи о Звонку Вучковићу, иако се о њему свашта и говорило и писало. Калабића сам виђао много пута и никада трезног. На Равној гори Калабића нико од четника није волео, Дража понајмање. Ништа другачији није био ни Крсто Кљајић, који је пијан малтретирао жене из околних села. Дража је наредио да се Кљајић стреља, наредбу је требало да изврши Звонко, али је то избегао јер су били другови. То су учинили неки други четници. Видео сам кад су четници преко Равне Горе спровели 70 партизана, који су касније стрељани у Ваљеву. Кљајић их је заробио у болници у Горњем Милановцу. Та колона везаних партизана је накратко била смештена у нашој колиби и видео сам да су били измучени и крвави… Вучковић се по много чему разликовао од других четника.“

    Иоле обавештен читалац зачудиће се над овим тврдњама, јер је примера ради добро познато да је потпоручник Крста Кљајић погинуо у борби против љотићеваца.

    Срећом, овај број “Вести“ дошао је и до још једног сведока ратних догађаја на Равној Гори: Владана Василијевића из Прањана, који живи Охају, САД. Василијевићи из Прањана су иначе познати по улози у спашавању оборених савезничких пилота 1944. године. Елем, прочитавши чланак у “Вестима“, Владан је написао одговор и послао га на многе адресе, па и на моју, уз напомену: “Моле се српски листови да ово објаве“.

    Ево шта Владан пише:

    “Ћумураш по струци, г. Гвозден Дамјановић из Коштунића са Равне Горе у време рата бавио се ћумуром (пекао угаљ од дрва из државне шуме) и продавао по градовима. Шпијунирао је за комунисте и Немце потајно, продавао је ћумур и Немцима. Када су комунисти овладали, поставили су га у Удбу и дали му чин мајора. По наређењу Тита и Слободана Пенезића Крцуна постављен је за командира посадне чете да иде по Таковском крају и Равној Гори, да убијају четнике и да муче народ.“

    Владан затим каже да се Дамјановићу “мора одговорити на сваку реч по редоследу“, али његово писмо ипак је предуго за овај чланак. Укратко, Дамјановићев отац у Првом светском рату није био комита, већ неборац. Одмах на почетку рата предао се Мађарима и радио је за њих као заробљеник. Није могао да буде у заробљеништву са руским бољшевицима, јер су они били савезници Аустроугарске. Владан Василијевић наставља:

    “Никола Калабић и Гојко Ајваз хтели су да га (Дамјановића) казне за прекршај. Спасио га је командант Звонко Вучковић, зато што су сви остали Дамјановићи били у четницима. Зато хвали Звонка Вучковића. Гојка Ајваза убио је ћумураш Гвозден Дамјановић са својом четом у једној борби код села Брајића, и негде му бацио тело да се никад не нађе.“

    Владан затим описује рањавање и погибију Крсте Кљајића. Дамјановићева посадна чета укинута је 1948. године и тада је он постављен за судију за прекршаје у Општини Прањане, наводи Владан, настављајући:

    “Као судија за прекшаје заузео је (Дамјановић) много хектара Равне Горе, без суда и решења у катастру. На своје име је преводио све, богатио се када је другима конфисковао имовину. Немци су попалили све колине на Равној Гори, само Гвоздену Дамјановићу нису, знате зашто.

    Г. Гвозден Дамјановић лаже да су у његовој кући биле фамилије Драже Михаиловића са децом, и мајка Звонка Вучковића. Он није имао смештај у кући, они су бивали у Прањанима у домаћинским киућама“.

    Дамјановић се погрдно изражавао и о савременим посетиоцима Равне Горе, о чему Владан Василијевић не пише. И не мора, довољно је написао.

    “Слобода“, Чикаго, 25. фебруар 2011.
    http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B/40685/%D0%A0%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B0%D1%86+%D1%98%D0%B5+%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE+%D1%83%D0%B4%D0%B1%D0%B0%D1%88%21.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Istraživanje dijaspore i gubljenje vremena

    Teofil Pančić

    Manje-više svaka vlada, a ova ovdašnja sasvim sigurno, deli se na dva dela: prvi deo čine ministri (i ministarstva) realnih oblasti, tj. onih koji se susreću sa stvarnim problemima iz stvarnog života, i posao im je da te probleme rešavaju, a drugi deo – koji najčešće postoji samo zarad međustranačkih raskusuravanja – jesu ministarstva virtuelnih tema i problema, neka vrsta stvarnosnih pandana onog Ministarstva za istraživanje ruda i gubljenje vremena iz starog, dobrog Alana Forda. Biti ministar neke virtuelne, nabudžene oblasti znači zapravo permanentno izmišljati sopstveni posao, svakog dana iznova sebi i drugima dokazivati kako to što radiš ima nekog smisla, izvlačiti se za sopstveni perčin iz potonuća u magmi Besmisla. Paklen posao, ne bih takvome bio u koži! Evo, recimo, Srđan Srećković: sopstvenom prezimenu uz nos, taj je čovek imao maler da u aktuelnoj Vladi Srbije vodi nešto što se zove „Ministarstvo za dijasporu“. Dakako, „dijaspora“ je jedan od onih šifrovanih, tobože-podrazumevajućih-se termina kojima smo sistematski maltretirani u poslednjih dvadesetak godina, a da ni do dan-danas nismo dobili ništa barem približno nekoj suvisloj definiciji „dijaspore“, to jest, održivih, razložnih i neprotivurečnih kriterijuma po kojima neko jeste a neko drugi nije dijasporac.

    Ako dobro shvatam ovo zamešateljstvo, svaki državljanin Republike Srbije koji se iseli u neku drugu zemlju automatski spada u „dijasporu“. Okej – znači, to je kriterijum? Otiš’o si, sarmu probo nisi, ili možda i jesi, tek: eto te u Srećkovićevom resoru. Megjutoa, i ako niste niti ste ikada bili državljanin ili barem stanovnik Republike Srbije, ali ste po etničkoj pripadnosti i sopstvenom priznanju i nežnom osećanju Srbin, Srpkinja ili Srpče, a od rođenja, pa i od ranije, živite, recimo, u nekoj od bivših jugoslovenskih republika, vi ste onda takođe deo „dijaspore“ Republike Srbije. Kako sad to?! Pa vi niste nikuda otišli, niste se iselili iz Srbije, pa da sad budete „u rasejanju“?! Stvar direktno blesava, protiv svake pravne i političke logike primerene ovom vremenu, ali opet i sasvim logična: ona proizilazi iz same naravi, iz same autodefinicije ne samo Srbije, nego manje-više svih postjugoslovenskih državolikih tvorevina: one sve pokušavaju da se konstitutivno samopredstave i samodefinišu kao građanske, a istovremeno i kao – bojim se da nemam adekvatniju reč – plemenske, kao one koje su nekakav zamišljeni „dom“ jednog etnosa. Močvaran je to teren, dragi moji, tu se lako zaglibiš: naime, sam je etnos u osnovi pretpolitička i pretpravna kategorija, operisati etnosom kao po sebi relevantnim činiocem u politici zapravo je opasan posao. Da li, uostalom, ikoga još treba uveravati u to nakon krvavog raspada SFRJ, koji je bio krvav upravo zbog agresivnih i šovinističkih etnopolitika koje su preuzele vatrenu kontrolu nad njenim posmrtnim ostacima?

    Kako god bilo, dokonim je popovima lakše, uvek se nađu neki jarići (ili Karići) za pokrštavanje; šta, međutim, da radi dokoni ministar? Narečeni je Srećković ovih dana pokušao da razbije čamotinju i monotoniju tako što se javno založio da „Srbi u Hrvatskoj ponovo dobiju status konstitutivnog naroda“, rekavši da će to ubuduće biti jedna od preokupacija njegovog ministarstva. Stvar neće ići ni brzo ni lako, upozorio je Ministar, diskretno zadovoljan što ovime sebi, a i nekom svom nasledniku, obezbeđuje izvestan broj godina posla i smisla.

    Vidim da se u Hrvatskoj oko toga diglo nešto prašine, što me ne čudi: niko u ovoj priči nije baš čiste savesti. Stvar je u tome da je „avnojevska“ SR Hrvatska bila ustavno definisana kao zemlja dvaju „konstitutivnih naroda“, hrvatskog i srpskog, te ostalih naroda & narodnosti, radnih ljudi & građana… Šovinistička i etnocentrična Tuđmanova vlast „dekonstituisala“ je Srbe po kratkom postupku i ostavila Hrvate da samuju unutar korica Ustava, što je poslužilo – samo retorički, dakako – kao jedan od detonatora rata. Pravi razlozi, sa obeju strana, bili su negde drugde, ali je to neodgovorno igranje sa ustavom i jednima i drugima dobro poslužilo da se predstave kao ekskluzivni branioci (svako svog) Ugroženog Etnosa.

    Pa dobro, reći će neko, ako su fuj-fuj šovinisti izbacili Srbe iz ustava, zar nije onda dobro i u redu da se sada vrate, sada kada su i na ovim prostorima zavladale dobre i fine demokrate i Evropejci sa dna kace? Ne, nije. Kako i zašto ne? Na stranu sad i neki praktični razlozi koji govore protiv toga: to nije u redu načelno. Jer, na taj bi se način do u lošu beskonačnost perpetuiralo ne samo zastarelo nego i uvek potencijalno pogibeljno shvatanje države kao nekakvog saveza plemenskih skupština. Naprotiv, treba uraditi nešto drugo: izbaciti Hrvate iz Ustava Hrvatske, hitnuti ih na ulicu da se sami snalaze u stvarnom svetu. Baš kao što i Srbe treba izbaciti iz Ustava Srbije, iz istih razloga. Napolje bre, žurka je završena! Mislim, šta kog đavola uopšte rade Hrvati u Ustavu Hrvatske, i Srbi u Ustavu Srbije? Kakve su mi to pa uopšte ustavne kategorije?! Treba pozvati obezbeđenje da ukloni neovlašćena lica iz svih balkanskih Ustava, ti su konstitutivni akti ipak odviše ozbiljni dokumenti da bi se tolerisalo muvanje i vršljanje nepozvanih lica.

    Sasvim ozbiljno, neće ovde biti ni sreće ni trajnog mira (ako mir definišemo malo kvalitetnije i zahtevnije od pukog odsustva oružanih borbi) dok se i među političkim i intelektualnim elitama ne shvati šta uopšte znači građanska država (u koju se tobože svi kunu), i koje su njene konsekvence. Dakako, to ne znači da u građanskoj državi etnos prestaje da postoji, ili da prelazi u ilegalu. Ne, on je element stvarnosti i element identiteta mnogih ljudi (u onoj meri u kojoj svako od njih pojedinačno to želi i oseća potrebu za tim), ali stvarne su, i za čovekov identitet konstitutivne, i brojne druge urođene ili izabrane/stečene osobine i svojstva, na primer da li je neko plavook ili zelenook, levak ili dešnjak, visok ili nizak, mesožder ili vegetarijanac, pa Ustav o njima ipak ništa ne govori. Zašto? Zato što ga se ne tiče nijedna od njih pojedinačno, nego ga se tiču tek sve one zajedno: zato ustav demokratske zemlje, ovim ili onim rečima, uvek govori jedno: budi šta god hoćeš, sve dok puštaš i druge da budu ono što žele.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=977959

  4. Varagić Nikola каже:

    Србија разговара: Чедомир Антић и Александар Чотрић

    Положај Срба у суседству

    Чедомир Антић: Наша држава се понаша као да је пала с Марса на Балкан.

    Александар Чотрић: Срби не добијају ништа од статуса конститутивног народа

    Влада Србије је две године амбициозно припремала Стратегију о Србима у дијаспори и региону, али је тај документ издржао пробу времена свега два месеца. Стратегија очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре и матичне државе и Срба у региону, познатија као Стратегија о дијаспори, усвојена јануара ове године, почетком марта ипак је претрпела промене. После бурних реакција из Хрватске и Црне Горе, избачен је део документа који се односи на захтев Београда да српском народу у овим државама буде признат конститутивни статус.

    Осим буре у региону, жучне полемике уследиле су и на домаћем терену. Један од најгласнијих критичара редиговања Стратегије је историчар Чедомир Антић, председник Напредног клуба, који је и аутор спорног дела документа, док Александар Чотрић, заменик председника скупштинског Одбора за односе са Србима изван Србије и потпредседник СПО, има много више разумевања за овај потез Владе.

    Политика: Како је могло да се догоди да Влада усвоји Стратегију, а да је на телефонској седници убрзо измени?

    Чотрић: Сматрам да се не ради о неозбиљности Владе, него о томе да ништа није једном заувек дато. Један од основних циљева ове стратегије је да се помогне успостављању добрих односа са земљама у региону и зато је добро што је измењен тај минимални део Стратегије који је говорио о томе да би Срби у Црној Гори и Хрватској требало да добију статус конститутивног народа.

    Политика: Дакле, није реч о притиску споља?

    Чотрић: Сматрам да Србија треба да испуни неколико основних циљева, а то је и допринос интеграцијама Србије у ЕУ, као и очување идентитета српског народа који живи изван граница Србије.

    Политика: Ипак, од званичног Загреба и Подгорице стигли су оштри протести због дела Стратегије који се односи на конститутивност. Господине Антићу, за разлику од господина Чотрића, тврдите да је измена Стратегије „још једна у низу срамота и доказа слабости Србије”.

    Антић: Наравно. Стратегија пре свега треба да се односи на српски народ, а не на односе са суседима, ЕУ или великим силама. Овде је, наводно, спорно питање конститутивности Срба у Хрватској и у Црној Гори. Подсећам да је Парламентарна скупштина Савета Европе још 2006. усвојила препоруку у којој се тражи да Срби буду враћени као конститутивни народ у Устав Хрватске и Загреб се томе није противио. Када је реч о Црној Гори, трећина становништва се изјаснило као Срби, а две трећине говори српским језиком. Наш председник је рекао да је то ствар грађана Црне Горе који су српске националности. Када је реч о статусу црногорске цркве у Црној Гори, онда то није ствар грађана Србије. А Бакир Изетбеговић налази за сходно да интервенише када је реч о правима Бошњака у области Новог Пазара. Нико не сматра да је то нелегитимно…

    Политика: Ви, дакле, тврдите да део који је избачен из Стратегије није био у супротности са европским интеграцијама?

    Антић: Никако. Нити је у супротности са интересима наших суседа. Проблем је што је само једној држави оспорен суверенитет на њеној територији. Нико нема право да оспори српском народу да оствари културно и национално уједињење.

    Политика: Влада то ипак доживљава као проблем.

    Чотрић: Ми смо од представника српског народа у Хрватској чули да нису заинтересовани за статус конститутивног народа и да имају прече проблеме. У Хрватској је важније да се инсистира на поштовању уставног закона о правима националних мањина, да се спроведу сви споразуми, укључујући и Ердутски, да се врате одузета имовина и станарска права…Подсећам да је Црна Гора дефинисана као држава грађана, па је инсистирање да буде дефинисана као држава српског народа и осталих грађана неизводљиво.

    Антић: Од 650.000 Срба и Југословена који су живели у Хрватској, 400.000 њих прогнано је у Србију, а само 2007. двоструко више Срба се иселило из Хрватске него што се у њу вратило! Када је реч о Црној Гори, у државној администрацији Срби чине свега четири одсто запослених, а у државној безбедности – испод једног процента. Не тражимо ми да Срби постану једини конститутивни народ. Нека и остали буду конститутивни.

    Политика: Шта се конкретно добија од статуса конститутивног народа?

    Антић: Одређена колективна права, као и постојање горњег дома парламента који штити права тих народа. Усвојеним Статутом Војводине, против кога су многи дигли глас јер није усвојен на демократски начин, предвиђено је да покрајинска скупштина има горњи дом. Према томе, то није проблем у Србији, али је проблем када у другим државама то поставите као питање.

    Чотрић: Статус конститутивности не помаже много у решавању проблема једног колективитета. Последња прилика која је пропуштена да Срби на адекватан начин реше свој статус у Хрватској је био план З4. Подсетићу да су тобожње патриоте биле против, а да је једино Вук Драшковић имао храброст да каже да тај план треба прихватити. Чињеница је да данас српски народ у оба ентитета БиХ има конститутивност, а у Стратегији се истиче да положај Срба у Федерацији БиХ није задовољавајући и да је бољи статус Хрвата и Бошњака у РС. Шта су суштински добили статусом конститутивности? Мислим да нам је потребна стратегија и за народ у Србији. Сваке године Србија има готово 50.000 становника мање, а мислим да ће попис показати да је Србија од 2001. изгубила око пола милиона становника, а да је 1.200 насеља нестало или је пред гашењем.

    Антић: Када је реч о трошковима, подсећам да је прошле године уложено 47 милиона динара, нешто мање од пола милиона евра, само у агенцију или канцеларију за регионализацију! С друге стране, у српски народ у иностранству до сада је улагано око пола милиона евра годишње. А прошле године, зато што је криза, то је смањено на око 300.000! А само за област Прешева и Бујановца давали смо 60 милиона евра, а од када је почела криза 43 милиона евра годишње. Чињеница је да наша култура почива на идеји о јединству српског народа. Ако ми дозволимо да неко преводи Његоша на црногорски, или да избаци Његоша из српске литературе, ако дозволимо да неко књижевнике који говоре српским језиком и тврде да су Срби класификује међу црногорске, тиме ломимо темеље наше државне куће.

    Политика: С обзиром да је Напредни клуб аутор Стратегије у делу о конститутивности, како онда тумачите критике које су дошле из Хрватске и Црне Горе да је реч о агресивној политици и о новом Начертанију?

    Антић: Људи морају прво да прочитају Начертаније, које највероватније и није писао Илија Гарашанин, већ Франтишех Зах, а Гарашанин га је само редиговао. Мени је као историчару, наравно, драго да будем аутор неког начертанија. Није то агресивна политика јер се захтева само нешто што је раније већ постојало и што је у некој другој ситуацији прихватљиво.

    Чотрић: А како бисте реаговали да Црна Гора и Хрватска поставе исте захтеве?

    Антић: Врло смирено. Рекао бих: кад Србија не буде имала етничку већину, онда ћемо да разговарамо о томе. Друго, кад Србија буде имала те проблеме које је имала Хрватска у прошлости, опет ћемо да разговарамо о томе. Подсећам да је Иво Јосиповић, док је био председнички кандидат, јасно рекао да хрватска мањина у Србији има мања права него српска у Хрватској.

    Чотрић: Не сме ова материја да иде у другом правцу од онога за шта се залаже председник Тадић…

    Антић: А за шта се он залаже, молим вас?

    Чотрић: Ако он покушава с председником Јосиповићем да изгради нове односе поверења у региону, ова стратегија не сме да иде контра тих интенција…

    Антић: А, та стратегија поверења, на шта се своди? На Пурду, на шкумбре које једу тамо кад иду у Опатију…

    Чотрић: Ако и сада, приликом посете Црној Гори, председник Тадић потврди да ми не тражимо статус конститутивности, онда то не може да остане у документу Владе.

    Политика: Господине Чотрићу, да ли се слажете с господином Антићем да је Србија у претходној деценији омогућила веома широка права својим националним мањинама, али таква политика није била узор нашим суседима у односу на Србе?

    Чотрић: Слажем се. Мислим да је статус националних мањина у нашој земљи решен на задовољавајући начин, што оне и саме истичу. С друге стране, јасно је да је статус српског народа неуређен и незадовољавајући, да има још много дискриминације, пре свега у земљама где се ратовало. Мислим да је статус Срба у Албанији данас пример најгорег положаја једне мањине у Европи. Тамо им чак није дозвољено ни да се слободно изјашњавају у погледу националне, верске и језичке припадности, већ постоје само рубрике „Албанци” и „остали”.

    Антић: Најгоре што је произашло из ове афере са одбацивањем Стратегије јесте слика која је остављена о Републици Србији. Не знам да ли је Влада читала Стратегију или није, али ми је чудно да неко у лету промени два пута мишљење, па се зато надам да нису читали. Јер, у политици таква врста мењања мишљења није примерена. Ми већ имамо низ понижења, са „жутом кућом“, с Пурдом, с Дивјаком. И ово је једно од њих. Наша држава се понаша као да пала с Марса на Балкан.

    Чотрић: Србија је раније могла да остварује националне и државне интересе зато што је имала моћне савезнике и била респектована у међународним круговима, што није случај од почетка 90-их година. Сматрам да је добро што је Стратегија усвојена, на њој се радило више од две године и о њој су могли да се изјасне представници дијаспоре и региона, као и тридесетак невладиних организација које су учествовале у писању.

    Политика: Зар Србија нема и данас најмоћније савезнике, ако се зна да је у Партнерству за мир и да је далеко одмакла у евроинтеграцијама?

    Чотрић: Ми настојимо да те односе поправимо и они су из године у годину све бољи. Али, тек када постанемо пуноправни члан ЕУ, а моја странка се залаже да постанемо и члан НАТО, можемо да говоримо да имамо савезнике. Све земље које теже у ЕУ морају да воде заједничку политику и да се одрекну дела свог партикуларног интереса.

    Антић: Савезници су добри, али треба да се ослањамо на своје скромне снаге. Ми смо сада дошли у период када нам ништа није битно, наши политичари већином верују да ће ЕУ бити нова Југославија. Како Југославија решава проблеме видели смо. Могуће је да и из ЕУ изађемо такви, још гори него што смо данас. Наше је право да остваримо националну интеграцију а да не срушимо околне државе. Најважније је да будемо савезници сами себи.

    Александар Апостоловски

    Бојан Билбија

    http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Srbija-razgovara-Polozaj-Srba-u-susedstvu.sr.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: