Слободна Србија

31 марта, 2011

Прва Србија (без НСПМ) сада је Слободна Србија.

Слободна Србија је слободна ако не економски независна. Слободна Србија није за продају Телеком Србија, али ни после пола године како се противи продаји није понуђен план како Србија да не банкротира ако се Телеком не прода, ако се према ЕУ и државама које су признале парадржаву Косово примени стратегија ДСС-а…

На пример, сви истичу као алтернативу Русију. Али, онда руски премијер каже да подржава улазак Србије у ЕУ. Каже и да је обезбедио кредит, али Слободна Србија није спремила пројекте. Жели и да прошири списак роба које могу да уђу у Русију без царине. Али Слободна Србија нема производе за извоз у Русију. Они ће рећи –  странци и њихови послушници из Друге Србије криви су због тога.

Најбољу оцену даје народ. Питање је, дакле, да ли је и народ уз Слободну Србију и колико? Избори су пред нама.


Kanibali i klovnovi

31 марта, 2011

 

NATAŠA B. ODALOVIĆ

Vostani Serbie

Uprkos svim mogućim i nemogućim spekulacijama, ovaj čin Vesne Pešić zaslužuje pohvalu zbog doslednosti.

Vesna Pešić je u obrazloženju ostavke rekla decidirano da se ne slaže sa izjavom Čedomira Jovanovića koju je izneo u formi pitanja 22. marta. „Smatram da njegov stav o Libiji i intervenciji saveznika nije u skladu s politikom stranke o integracijama u EU i NATO“, rekla je Pešić. Moja malenkost smatra da njegova izjava o Libiji i tome da nećemo da budemo Obamini cirkusanti, nije u skladu s izostankom takve izjave kada je bombardovana Srbija. „Još manje se ne slažem, rekla je Vesna Pešić, da se predstavnici zemalja koje je posetio Jeremić nazovu kanibalima“. Smatram da Jovanović ni četvrtinu energije investirane u reči „kanibali“ kojom je počastio Jeremićeve sagovornike nije nikada uneo u jedva primetne reakcije na izveštaj Dika Martija i ostalih evropskih zvaničnika koji su se bavili istragom o trgovini ljudskih organa na Kosovu i povezanosti mafije koja je to činila sa državnim vrhom Kosova. Da li takva trgovina nije vid kanibalizma? Ili je politički interes uvek prioritetan i određuje količinu prepotentnog i samopromoterskog moralisanja?

Ne, nikako Jovanović, a posebno ne LDP nisu kuriozitet na političkoj sceni. Partijski funkcioneri više ne pamte danas šta su pričali juče, partije su izgubile svaki identitet, ali i obrise onog malog, ljudskog čime bi još mogle da korespondiraju sa biračima.

CEO TEKST:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/kanibali_i_klovnovi.891.html?news_id=212722

Iza prodaje stoje srpski generali…

29 марта, 2011

 

Državni sekretar u Ministarstvu finansija Vuk Đoković izjavio je danas da „postoje određene indikacije“ da „Telekom Austrije“ može da poboljša svoju finansijsku ponudu na tenderu za prodaju Telekoma Srbije, zbog čega mu je produžen rok za 15 dana da dostavi poboljšanu ponudu.


Kosovo’s Mafia: How the US and allies ignore allegations of organized crime at the highest levels of a new democracy

29 марта, 2011

 

Part I:

http://www.globalpost.com/dispatch/news/regions/europe/110321/kosovo-hashim-thaci-organized-crime
Part II:
http://www.globalpost.com/dispatch/news/regions/europe/110321/kosovo-intelligence-services
Part III:
http://www.globalpost.com/dispatch/news/regions/europe/110322/kosovo-human-trafficking
Matt McAllester
http://www.mcallester.com/journalism.html
CBSnews
http://www.cbsnews.com/8301-503543_162-20047820-503543.html

Неолиберали и талибани

28 марта, 2011

Волстрит журнал, гласило неолиберала, повезује Сребреницу и Бенгази и на тај начин пружа подршку рату у Либији.

У Босни и Херцеговини у савезу су били муџахедини који су долазили из исламских држава и неолиберали са Запада. Против православних Срба.

У Либији сада Запад (Француска, Велика Британија и САД) ратује на страни побуњеника. Побуњеници су повезани са Ал каидом. Баш као муслимани из Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије.

Краљ Саудијске Арабије тражи помоћ Русије. Иран подржава побуњенике у Либији али је против НАТО интервенције. Такође, у Саудијској Арабији, Бахреину, Сирији и у још неким државама, протесте организују шиити, против сунитских владара. Сунитиски владари тражили су заштиту и Запада.

Неолиберални талибани са Запада подржавају рат у Либији. На пример, бивши немачки министар спољних послова који је то био у време напада на СР Југославију, критикује Немачку и њену канцеларку због тога што је овог пута Немачка изабрала да не учествује у нападу на другу државу. Бивши амбасадор САД, из администрације коју је водила Демократска странка, назива Србе фашистима, у муџахединима из Босне и Херцеговине и усташама из Хрватске види савезнике, и жали што је настала Република Српска. Сетимо се француских “философа“.

Неолиберали са Запада, од Њујорка преко Лондона, Париза до Берлина и Рима као да мисле једном главом. Као да имају једну базу коју сви следе, своју Ал каиду.

DODATAK:

ADAM CURTIS

Dobrice i zloće

Zamisao o „humanitarnoj intervenciji“ koja stoji iza odluke da se napadne Libija predstavlja jedno od centralnih uverenja našeg doba.

Gadafi je zastupao čudnu, izvrnutu sliku teorije koju su razvijali Kušner i drugi bivši levičari u Evropi.

Ali jedan deo priznanja bio je i istinit i neugodan za sve bivše marksiste i maoiste u humanitarnom pokretu. Mudžahedine kojima su pomagali, podržavali su, finansirali i naoružavali Amerikanci.

http://www.pescanik.net/content/view/6719/1254/



Nova socijaldemokratija

27 марта, 2011

 

Nova socijaldemokratija na čelu sa Dušanom Janjićem održala je juče osnivačku skupštinu. Kao prvi cilj stranke najavljeno je formiranje vlade u senci koja bi trebalo da Srbiju izvuče iz krize, dok je kao drugi cilj istaknuta namera da se podrži predsednik Boris Tadić “da do izbora dođe kroz normalne tokove, a ne kroz haos”. Čelnik NDS Dušan Janjić rekao je za “Blic” da je stranka programski najbliža DS-u i da ne može da sarađuje sa SRS-om, ali “da će pristati na saradnju sa SNS-om ukoliko Tomislav Nikolić podrži njegovu kandidaturu (Janjićevu) za predsednika države”. Najavljeno je i ujedinjenje stranke Zaharija Trnavčevića “Za bogatu Srbiju” i NSD-a.

Zoran Drakulić, predsednik i vlasnik “Ist point holdinga” izjavio za “Blic” da je došao na poziv Dušana Janjića, kao i da je spreman da mu pomogne u izradi programa zasnovanog na principu da “ekonomska elita treba da dođe na vodeće funkcije u zemlji”.

Na osnivačkoj skupštini su viđeni i bivši ministar vojni Prvoslav Davinić, profesor FPN-a Predrag Simić, telohranitelj pokojnog premijera Zorana Đinđića Milan Veruović...

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/244089/Zoran-Drakulic-pomaze-stranku-Dusana-Janjica


Ovdašnji narodi su stvarali svoju istoriju

26 марта, 2011

 

Džon Lempi profesor je istorije na Univerzitetu Merilend i stariji saradnik Centra Vudro Vilson u Vašingtonu

Autor: Nikola Tomić

 

Profesore Lempi, počnimo s neposrednim povodom za ovaj intervju, a to je 70. godišnjica dešavanja 27. marta 1941. Tog dana, podsetimo se, knez Pavle Karađorđević i vlada Cvetkovića i Mačeka zbačeni su s vlasti, vojnim pučem, zbog odluke da Kraljevina Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. Na vlast su došli vlada generala Simovića i maloletni kralj Petar Drugi Karađorđević. Čim se saznalo za prevrat, rano izjutra istog dana, Beograđani su masovno izašli na ulice, dajući podršku antinacističkoj politici. Deset dana posle, Hitlerove snage bombardovale su Beograd. Kakav je istorijski značaj tih dešavanja?

– Destrukcija prve Jugoslavije bila je neposredna posledica tog 27. marta. Da nije bilo tog puča i podrške građana, pitanje je kako bi se stvari s Drugim svetskim ratom razvijale na prostoru prve Jugoslavije, šta bi bilo s partizanskim pokretom, da li bi na kraju uopšte bilo socijalističke, druge Jugoslavije i komunističke vlade. Ali, bez obzira na to, svetski rat bi svakako značio veoma težak period za Kraljevinu Jugoslaviju, neizvesno je da li bi i kako opstala. Ipak, to su spekulacije. U svakom slučaju, Hitler je odmah posle 27. marta odlučio da Jugoslavija treba da bude uništena, kako bi obezbedio nesmetanu ofanzivu prema SSSR, kao i Romelove akcije u severnoj Africi, u koju je pristigao februara 1941. Iz ugla zapadne istoriografije, mi znamo da su Britanci ohrabrivali da do martovskog puča u Beogradu dođe, čak da su pre toga, 1939, pokušali da ubiju kneza Pavla, ali želim da naglasim da nema osnova za tvrdnje da je britanska tajna služba organizovala sam prevrat. U isto vreme, ono što širokoj javnosti možda nije poznato, krajem februara i početkom marta 1941, nekoliko sedmica pre puča, pojačane su aktivnosti Amerike. Ambasador SAD imao je sastanak s knezom Pavlom i to u društvu jednog prekookeanskog putnika, Vilijema Donovana, poznatog kao „Divlji Bil“, koji je osnivač Kancelarije za strateške usluge (OSS), iz koje je nastala CIA. Inače, OSS je zvanično formirana juna 1942, s Donovanom kao prvim šefom, a transformisala se u CIA ubrzo po okončanju Drugog svetskog rata. Predsednik Ruzvelt je 1940-41. ovlastio Divljeg Bila da putuje po Evropi, kako bi nadoknadio manjak američke informisanosti o zbivanjima na terenu. Na sastanku s knezom Pavlom, Donovan i ambasador su tražili da Jugoslavija ne pristupi Trojnom paktu, ali nisu želeli da se obavežu da će Amerika pri tom pomoći Jugoslaviji. I baš tom prilikom, Pavle je rekao ono čuveno: „Vi, velike nacije, govorite nam o časti, a tako ste daleko“. Dakle, i Britanci i Amerikanci izražavali su jasan interes da vlada u Beogradu ne pravi pakt s Hitlerom, ali u isto vreme nisu iskazali kapacitet da zauzvrat nešto konkretno urade.

 

Pomenuli ste da su Britanci želeli da likvidiraju kneza Pavla…

– Pre, recimo, više od dvadeset godina, jedan britanski istoričar istraživao je dokumentaciju Službe za specijalne operacije (SOE), tajne službe Velike Britanije za vreme Drugog svetskog rata, i došao do kompetentnih otkrića o tom planu, koji ipak nije realizovan. Ideja je bila da se izvrši atentat na Pavla na njegovom povratku sa sastanka s Hitlerom u Berlinu, 1939, negde između Zagreba i Beograda, da se na pruzi postavi eksploziv. Taj plan je razmatran u krugovima organizacije poznate kao MI6, ali ipak ne znamo koliko ozbiljno. Da, istina je da je Čerčil snažno želeo da Balkan i uopšte istočni Mediteran, kao i Tursku, „prevede“ na britansku stranu. Međutim, po svemu sudeći, projekat atentata nije bio koordinisan s političkim vrhom u Londonu. To je bila želja nekolicine avanturista, koji su pokrenuli inicijativu na svoju ruku.

 

Govoreći o samim demonstracijama 27. marta, možemo li zaključiti da su zvanični London i Vašington stvarali atmosferu protiv Trojnog pakta, ali da su na ulice uistinu spontano izašli građani koji jednostavno nisu želeli da njihova zemlja bude Hitlerov saveznik?

– Mislim da to odgovara istini. U tom kontekstu, ono što sam čuo jeste da su se komunisti pridružili građanskim demonstracijama, ali kasnije u toku dana, s obzirom da nisu odmah dobili Titovu instrukciju. Čak, fotografije komunista na skupu 27. marta, koje su posle 1945. štampane u srpskim novinama i udžbenicima, bile su tako montirane da se ne vide časovnici, da se ne vidi da su oni kasnije došli na miting. Ipak, ovo što vam govorim zasniva se na informacijama „iz druge ruke“. Najbolje o tome piše Stevan K. Pavlović, u knjizi „Hitlerov novi antiporedak – Drugi svetski rat u Jugoslaviji“. Njega smatram zaista relevantnim izvorom.

 

Pređimo na direktne veze istorijskih događaja i sadašnjosti. Šta mislite o aktuelnim zahtevima za rehabilitaciju Draže Mihailovića i Milana Nedića u Srbiji?

– U vezi s Mihailovićem, mislim da je važna činjenica da on nije kontrolisao sve trupe četnika, da on prosto nije komandovao mnogim četnicima u Hercegovini, Bosni, Crnoj Gori, gde su činjeni veliki zočini, pa da i u samoj Srbiji nije bilo mnogo efikasne koordinacije u četničkom delovanju. To je bila i njihova značajna vojna slabost. Takođe, što pokazuje i Pavlovićeva knjiga, ona famozna mapa Stevana Moljevića o Velikoj Srbiji, kao i priče da je on bio maltene desna ruka Draže Mihailovića, sve je to preuveličavanje. Moljević je bio marginalna ličnost, bez suštinskog uticaja na Mihailovića. Za rehabilitaciju ne znam, to je ipak pravna materija, ali mislim da je potrebna balansiranija procena Draže Mihailovića, za koga, na osnovu svih dokaza koje sam video, mislim da je na kraju bio tragična ličnost. Što se tiče Nedića, tu su stvari mnogo, mnogo drugačije.

 

Ali, i njega neki pokušavaju da prikažu kao, kako rekoste, tragičnu ličnost, koja se navodno žrtvovala za interese srpskog naroda.

– Zaista ne znam kako se on to žrtvovao za logor Sajmište, za razne zakone koje je njegova uprava donosila… Nisam video nijedan relevantan dokaz da je on učinio išta što bi ga moglo prikazati u takvom svetlu.

 

Mislite, dakle, da je Nedić bez sumnje bio kvisling?

– Da, mislim da se na Milana Nedića s pravom može primeniti termin kvisling. Znate, kao i u Norveškoj, domaća uprava je preduzimala neke umerene napore da se nemačka kontrola „smekša“, ali ništa nisu učinili da spreče zločina, poput masakra učenika u Kragujevcu. Nedićevo ponašanje se ne može opravdati, verujem, ali se može objasniti njegovim uverenjem da će Nemačka pobediti u ratu i da zato treba biti na strani nacista. Znate, niko u Americi nije imao ni zrno sumnje da će nas Hitler savladati. Tu pre svega mislim na javnost, na atmosferu. Opcija da izgubimo od nacista prosto nije dolazila u obzir. Mislilo se na način „OK, nacisti, tražili ste, dobićete“. Ali, mnogi u kontinentalnoj Evropi, posebno u periodu 1939-42, bili su uvereni da će Nemačka da pobedi i to je uticalo na njihovo ponašanje. Pokušaji u Srbiji da se za Milana Nedića nađe neki dobar izgovor nemaju utemeljenje u činjenicama, što važi i za neka sagledavanja NDH u modernoj Hrvatskoj. Međutim, moram i to reći, nema osnova ni da se između Nedića i Pavelićevog režima povuče znak jednakosti, čemu su skloni pojedinci na Zapadu. To je preterivanje.

 

Kakva bi mogla biti skica za istorijski portret Ratka Mladića?

– Na osnovu onoga što znamo o njemu, može se reći da je on ličnost s odgovarajućom vojničkom obukom u bivšoj JNA, koja je međutim prilično lako odbacila principe ratovanja, poput poštovanja Ženevske koncencije. Takođe, kod Mladića je na početku bila čak prenaglašeno prisutna komunistička ideologija, da bi se ubrzo ispostavilo da je to bio samo spoljašnji sloj, koji je ustupio mesto onom „čitanju istorije unatrag“, sećanjima o zločinima iz prošlosti, identifikovanju Hrvata s ustašama, muslimana s Handžar divizijom, kao da je stvarno bio uveren da se masakri iz Drugog svetskog rata nad Srbma u Bosni i Hrvatskoj mogu ponoviti, pa ih treba sprečiti. A posledica je logika „da ne bi oni pobili nas, pobijmo mi njih, jednom zauvek“. Ratko Mladić je postao zatvorenik takvog načina poimanja. Činjenje konkretnih zločina dodatno je olakšano činjenicom da je u komandnoj strukturi vojske bosanskih Srba, a slično važi i za tadašnju hrvatsku vojsku, bilo mnogo ljudi koji nisu ni čuli za međunarodne principe ratovanja i humanitarno pravo, da je bilo kriminalaca i tako dalje. Naravno, sve ovo je, kao što ste rekli, samo skica.

 

Jedna potpuno drugačija ličnost je Zoran Đinđić. Šta bi bila skica za njegov portret?

– Vrlo poštujem sećanje na njega, poštujem ono što je pokušavao da učini. Znam da je bio uvučen, primoran na razne kompromise, koje je teško mogao izbeći na svom putu menjanja Srbije. Dakle, ono dobro što je postigao bilo bi nemoguće da nije činio i kompromise. Mislim da je važno da sećanje na Đinđića, njegova zaostavština, ostanu prisutni, vidljivi u srpskom društvu. Sada se i ja prisećam njegovog boravka u Vašingtonu 1996, s drugim liderima koalicije Zajedno. Ostavio je tada vrlo snažan i dobar utisak, kao i Vesna Pešić. Sećam se i osećanja tragedije koja je vladalo Beogradom posle Đinđićevog ubistva, što je bilo dostojno priznanje onome što je pokušavao da uradi u ovoj zemlji. Napori Zorana Đinđića dodatno dobijaju na ceni kada vidimo šta se zbivalo u Srbiji posle 2003, jer bez njega je sve postalo teže i komplikovanije. Drago mi je što aktuelna srpska vlada nastavlja njegovim putem, u najvećoj mogućoj meri.

 

Šta je najvažnije što ste naučili, zaključili, u svojim izučavanjima jugoslovenske prošlosti?

– Izdvojio bih tri stvari. Prvo, da nije tačno rasprostranjeno verovanje u regionu da su velike sile imale presudnu ulogu na događaje. Kada se govori o periodu pre Prvog svetskog rata, može biti osnova za tvrdnje o uticaju velikih sila kao jednom od odlučujućih faktora, mada Srbija je tada bila zapanjujuće nezavisna u odnosu na ostale u regionu, pa ju je zato Austrougarska smatrala pretnjom. Uvideo sam netačnost predrasuda da je, na primer, Britanija stvorila obe Jugoslavije, što smatraju pojedini istoričari, pogotovo iz hrvatske emigracije. Ne, to su uradili ovdašnji narodi, njihovi političari. Takođe, iako je ispalo da jugoslovenski projekat nije uspeo, verujem da je prva Jugoslavija imala šansu za uspeh, da se možda mogao naći način za srpsko-hrvatski dogovor. Do toga nije došlo, ali, kao što kaže Dejan Đokić u knjizi „Nedostižni kompromis“, oni to jesu pokušali, i to ne jednom, već stalno iznova. Za period posle Drugog svetskog rata, zaključio sam da je permanentni hendikep Titovog režima bio njegov jednopartijski karakter, s jednim neupitnim, doživotnim liderom. Ipak, ništa nije baš jednostavno. Primetio sam da je i u socijalističkoj Jugoslaviji bilo nekih „usputnih“ prilika, pogotovo s takozvanim liberalima iz šezdesetih. Njih je bilo u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, pa čak i u Makedoniji. Nikezić je imao reformske ideje, političke i ekonomske, s kojima bi Jugoslavija možda opstala. Ironično, liberalima traga nije bilo u BiH, koja je bila konzervativno, tvrdokorno uporište, što može biti objašnjenje i za potpuni neuspeh tamošnjih komunista da balansiraju između različitih etničkih grupa početkom devedesetih. Za ove teme je vrlo koristan Dejan Jović, to jest njegova knjiga „Jugoslavija – država koja je odumrla“. Tito i Kardelj su se odupirali liberalnim reformama, zadržali su jednopartijski režim s jednim liderom na vrhu, a u isto vreme ojačali su komunističke partije po republikama. Taj recept je krajem osamdesetih, početkom devedesetih doveo do pucanja druge Jugoslavije.

 

Posle Jugoslavije – Jugo-sfera

 

Posvetili ste decenije istraživanja prvoj i drugoj Jugoslaviji. Šta mislite o ocenama da treća Jugoslavija u doglednoj budućnosti nije moguća, ali da je tu „Jugo-sfera“?

„Jugo-sfera“ podrazumeva da male ekonomije država nastalih na teritoriji Jugoslavije mogu da budu održive, uspešne, konkurentne samo ako se uspostave veze među njima, kako u okviru EU, tako i bez obzira na članstvo u Uniji. To je, dakle, uspostavljanje funkcionalne tržišne ekonomije, koja ispunjava sve Kopenhagenške kriterijume EU. Imamo i „Jugo-sferu“ u oblasti kulture, već sada prilično uspešnu. Recimo, hrvatski muzičari dolaze u Srbiju i obrnuto, svi slučaju dalmatinsku i bosansku muziku, sarađuje se u filmskoj industriji. Ovo o čemu govorim su preduslovi, između ostalog, i za nešto veoma važno, a to je da mladi ljudi nađu svoju budućnost u svojoj zemlji.

 

Može li „Jugo-sfera“ biti uvod u stvaranje neke nove Jugoslavije?

– Povezivanje u formi „Jugo-sfere“ je neophodno za normalan život i budućnost, ali ono što jeste i biće unutar te sfere, dakle tačke povezivanja, jesu odvojeni nacionalni identiteti i osećaji suverenosti svake od tih država, koje smatram da će trajno ostati aktuelni. Naravno, početna „prilagođavanja“ su komplikovana, od negativnih strasti iz prošlosti do ekonomskih situacija i pojedinačnih interesa, ali stvari će početi da funkcionišu. Mislim da povratka na staro ne može biti, niti da uopšte ima potrebe za tim. Pa i EU počiva na ideji da su njene članice suverene zemlje, čija se povezivanja ohrabruju, a tu su i regije koje treba povezati, regionalne politike koje treba graditi, a važan je, naravno, i pojedinac i njegova sloboda u tim povezivanjima. Dakle, strpljenje je potrebno. A kod Srba, kao i kod Amerikanaca, to baš i nije osobina na ceni.

 

Danasov autor

Džon Lempi profesor je istorije na Univerzitetu Merilend i stariji saradnik Centra Vudro Vilson u Vašingtonu. Balkanu je posvećen još od sredine šezdesetih godina prošlog veka, kada je bio službenik američkih ambasada u Beogradu i Sofiji, nakon čega se okrenuo akademskoj karijeri. Diplomac Harvarda, doktorant Univerziteta Viskonsin, stručnjak je za balkansku istoriju i probleme tranzicije, politiku SAD u ovom regionu i evropsku ekonomsku politiku. Među knjigama koje je objavio su „Ekonomska istorija Balkana 1550-1950“, „Jugoslovensko-američki ekonomski odnosi posle Drugog svetskog rata“, „Jugoslavija kao istorija – bila dvaput jedna zemlja“ (na srpskom u izdanju Dan Grafa, 2004). U saradnji s Lenardom Koenom, trenutno završava publikaciju „Embracing Democracy in the Western Balkans: From Post-Conflict Struggles to European Integration“, koja će iz štampe izaći ove godine.

Ceo intervju:
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/ovdasnji_narodi_su_stvarali_svoju_istoriju.26.html?news_id=212313



%d bloggers like this: