Специјални суд

Rečnom deltom se naziva karakteristični oblik ušća reke. Najpoznatija delta je delta Nila, koja je dobila naziv po sličnosti oblika grčkom slovu delta (Δ) i time postala eponim za sve druge delte širom sveta. Smanjenjem brzine toka vode kako se približava ušću, smanjuje se i snaga vode kojom nosi razne vrste sedimenta, koji se zbog toga taloži na dno i stvara prepreku. To opet dovodi do toga da voda menja smer kako bi zaobišla prepreku, ili se razdvaja na rukavce.

Zato, pravac agrar.

Delta Maxi je prodat, sa 300 miliona evra duga koji je imao prema bankama i proizvođačima, sa spornom imovinom C marketa i nezavršenim sudskim procesom.

U Srbiji vlast koja je stvorila Deltu kreće da se obračunava sa najsiromašnijim građanima. Javna preduzeća počela da oduzimaju stanove najsiromašnijima zbog neplaćenih komunalija.

Još uvek nijedan direktor javnog preduzeća nije odgovarao za krađu.  I ti isti direktori, koji su opljačkali sva javna preduzeća, sa svojim prijateljima prolitičarima i tajkunima, kreću da oduzimaju stanove siromašnim građanima zbog par desetina hiljada dinara duga.

No, da li će uspeti? Da li će uspeti da naplate dugove od svih građana? Da li će uspeti da rasprodaju sve privatne i državne kompanije?

Da li će tih par stotina ljudi, koji su u poslednjih 20 godina stekli velika bogatstva, stvarno da se izvuku i da nikada ne objasne kako su stekli prvi i deseti i stoti milion? Da li će sada sa tim opljačkanim novcem od siromašnih i uništenih seljaka kupovati zemljište, pa preprodavati strancima, pa nam onda još pokažu kako su vešti biznismeni, kako znaju da naprave profit?  Prvo naprave monopol u prodaji reklama ili proizvodnji šećera ili maloprodaji, pa onda taj novac ulože u kupovinu zemlje, pa onda preprodaju strancima, i izađu pred narod i kaži – eto kako se prave pare, pogledajte kako smo sposobni. Da li baš sve može da prođe, tako jeftino, da na naslovnu svojih novina stavite pornić i detalje iz rijalitija, a da onda u svojim kolumnama pljujete po onima koji to tako rade i zaglupljuju narod sa pornografijom i rijalitijima?

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦА:

Србији је потребан хашки суд или још боље специјални суд за процесуирање злочина и криминалних радњи почињених у времену комунизма и посткомунизма – транзиције и приватизације. Немам никака лични однос према људима који треба да се појаве пред једним таквим судом. Као верник, окренут сам будућности и не желим да се оптерећујем са оним што је иза мене. Што се комуниста тиче, то су у већини старији људи, које чека и Божји суд и суд историје. Што се тиче злоупотреба у току приватизације, Србији је потребна ревизија целе економске политике, од 1990. године до данас, подвлачење црте над досадашњим процесом транзиције, на свим нивоима. Сви који се појаве пред овим новим специјалним судом треба да буду третирани на хуман и цивилизован начин, са свим правима које имају по закону, са претпоставком невиности док се не докаже другачије, итд. Али, да ли Србија има довољно кадрова у полицији и правосуђу који би преузели на себе стварање оваквог суда и вођење тих процеса, а да то не буде политички  суд настао после освајања власти од стране револуционара или јакобинаца (било које боје)? Другим речима, да ли је Србији потребна револуција, једна револуционарна власт која би привремено преузела сву власт у Србији и која би после тога створила овај нови специјални суд? Да ли је до тога могуће доћи мирним и демократским путем, кроз изборе, тако што би нека нова политичка опција у будућности имала већину у скупштини; тако што би се унутар правосуђа и полиције људи из правосудног система и полиције боље самоорганизовали, изборили за департизацију и победу стручности и струке; или тако што би дошло до великих промена у постојећим странкама које би извели чланови тих странака (све наше странке су маршалске, што значи, председници су доживотни владари)? Да ли грађани Србије могу да чекају, да издрже, још неколико година ову тешку социјалну и моралну кризу? Да ли је било шта могуће ако не дође до реформи тајних служби, отварања досијеа, примања и стварања квалитетнијих обавештајаца? Како до тога да дође ако се не стекну политички услови, или, службе безбедности могу саме да се реформишу, изнутра, тако што би вођење служби преузели способнији кадрови који се сада налазе у служби? Кроз неку врсту пуча? Како да неко са Космета, од Албанаца, одговара за погром Срба из 2004. године или трговину органа, ако нико из служби безбедности Србије није одговарао зато што није предвиђен погром и етничко чишћење из 2004. када су Срби и остали неалбанци као и њихова имовина остали небрањени и незаштићени пред албанским терором, ако службе безбедности за све ове године нису прикупиле јасне доказе о трговини органима и нису заштитиле потенцијалне сведоке? Шта су радили? Да ли је Србија баш толико уцењена, немоћна и економски окупирана па није могла достојанственије и одлучније реаговати да би се заштитили животи грађана Србије који живе на Косову и Метохији? Ако је Србија у тако лошој позицији, да ли неко и за то треба да одговара, макар политички и морално, ако не правосудно, па ако је одоговоран због слабог учинка у заштити Срба са Космета или због пљачке грађана Србије у току приватизације да буде смењен и искључен на дужи рок из владајућих структура, или је за све крив неко други?

(…)

Ако се у наредној деценији направи дисконуитет са претходним деценијама, што се тиче друштвене селекције, што се тиче односа културе и народњаштва, створиће се услови за моралан и сваки дуги опоравак, најбољи ће остајати да живе и раде у Србији, многи способни људи ће се вратити у Србију, а то ће опет бити најбољи пут за победу “беле куге“, то ће бити најважнији дисконуитет са претходним деценијама. То је могуће само уз веру да ће то тако и бити. Вера је потребна и због дешавања око Србије, у свету, који управо настаје, у коме је све неизвесно, у коме је све отворено и могуће, тако да уз разум, и са вером треба наоружати, и ићи у сусрет догађајима који нас чекају. У нестабилном свету треба имати унутрашњу стабилност. Треба доћи до новог националног (друштвеног) договора – унутар елите, елите која постоји и елите која настаје, између елите (нове аристократије) и народа, између привредника и радника, итд. Један од путева да се до тога дође јесте спровођење оних процес који су давно морали да се спроведу и који су предуго одлагани – унакрсна процена имовине највиших државних функционера па онда и свих осталих, реституција, завршетак суђења за ратне злочине из ратова из ’90-тих 20. века, борба против организованог криминала у привреди, успостављање специјалног суда за злочине из доба комунизма, ревизија приватизације и концепта транзиције, омогућавање нормалног и независног рада Државне ревизорске институције и Агенције за борбу против корупције, реформа служби безбедности, повратак судова части унутар струковних и привредних организација, завршетак судских процеса за политичка убиства и корупционашке афере које су се догодиле у претходних 20 година

42 Responses to Специјални суд

  1. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 05. 03. 2011

    Dosta zločina

    Dragan J. Vučićević

    Rijaliti zločin

    Ne treba biti previše pametan pa razumeti da je projekat „Rijaliti Srbija“ zapravo zajednički zločinački poduhvat koji ima za cilj da kolektivno anestezira Srbe i što duže ih zadrži što dalje od surove realnosti. Previše je tu slučajnosti da bi išta bilo slučajno, previše je tu sistema da bi se moglo govoriti o incidentu ili prolaznom medijskom fenomenu.

    Činjenica da su ove nedelje svi beogradski mediji, pa i oni najozbiljniji, kao centralnu temu nametnuli „govor mržnje i antisemitizam“ Miloša Bojanića i Maje Nikolić (?!?), fakat da se o „Rijaliti Srbiji“ organizuju akademske rasprave i da se ovim problemom u javnosti bave najviši državni funkcioneri, ali bez ikakve konkretne odluke kojom bi se sprečio ili bar ograničio strašni „rijaliti zločin“, definitivno potvrđuje da je srbijanski Veliki Brat ostvario svoj cilj. Nametnuo je Srbima lažnu realnost umesto realnog života!

    Pa tako niko više u ovdašnjoj javnosti i ne primećuje da se samo u prva dva meseca ove 2011. Srbija kod inostranih kreditora zadužila za neverovatnih 1,2 milijarde evra (?!?), da je državni dug porastao na čak 23,8 milijardi što nas, uz Hrvatsku i Mađarsku, svrstava u red najzaduženijih zemalja u regionu! Niko više i ne govori o činjenici da su Srbiji danas prvi put u istoriji plate najmanje u bivšoj Jugoslaviji, da 800.000 ljudi gladuje (podatak Crvenog krsta), da više od pola miliona penzionera mesečno živi sa manje od 11.000 dinara (!!!), da je 750.000 radno sposobnih ljudi nezaposleno, da čak 160.000 onih koji rade ne primaju nikakve plate (???)!

    Niko se ne uzbuđuje ni nad podatkom da je Srbija jedina zemlja u regionu u kojoj nijedan političar nije uhapšen zbog korupcije. Niko više ne postavlja pitanje kako je moguće da je politikantstvo već decenijama najprofitabilniji biznis, niko više ne problematizuje poreklo milionske imovine onih koji se u životu nisu bavili ničim drugim osim jalovom, estradno-burazerskom politikom.

    Umesto svega toga, umesto postavljanja suštinskih pitanja, umesto insistiranja na rešavanju najvećih problema, Srbima se preko strogo kontrolisanih medija nameće „Rijaliti Srbija“. Srbija u kojoj pitanje svih pitanja jeste to da li je Bojanić rekao da mrzi Jevreje, da li je Đani istukao Grua, da li je Vendi skinula gaćice i da li je ono čudo što se odaziva na ime Boki 13 proterano iz Srbije… „Rijaliti Srbija“ je, razumemo se, najefikasnija i najjeftinija droga kojom korumpirani skotovi drže pod kontrolom ceo jedan narod. I treba biti ili mnogo glup ili neoprostivo naivan pa poverovati da se sve ovo dešava samo zbog rejtinga i samo zbog tiraža.

    (Karl Poper: Televizija ima ogromnu moć nad ljudskim duhom, moć koja nikada ranije nije postojala. Ako ne ograničimo njen uticaj, ona će nastaviti da nas vodi na stranputicu, sve dalje od civilizacije…)

    http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/153309/Rijaliti+zlo%C4%8Din.html

  2. Varagić Nikola каже:

    06. 03. 2011

    PRESS

    KOMENTAR DANA

    Veljko Lalić

    Impetus

    Ne postoji vest koja je Srbe više uplašila od one da ljudima plene stanove zbog neplaćenih računa za struju. I ne postoji vest koja bi mogla da izazove veći haos u Srbiji i da dovede bukvalno do impetus (nezaustavljive) revolucije, od revolucije računa

    I to u Srbiji izgleda ne primećuju jedino nerekonstruisani savetnici. Jer, ne preti nama nikakva Fejsbuk ili es-en-es revolucija, već prosta – revolucija neplaćenih računa.

    I to iz jednog veoma prostog razloga koji ima direktne korene u našim genima i poznavanju sopstvenog naroda.

    Srbi, jednostavno, ne vole da plaćaju račune. Ni za struju, ni za parking, ni za TV pretplatu, ni za stanarinu, ni za smeće, ni porez. Ništa ne volimo da plaćamo. I to nam je zabeleženo u genetskom kodu. To nam je ostalo od Turaka…

    Harač, namet… To, jednostavno, nije naš stil. Ovu stvar prvi je shvatio Hrvat koji je ovladao Srbijom – JB Tito, pa zatim Tito-Srbin Slobodan Milošević.

    Nema se, može se. To je bio njihov moto, u kojem se živelo loše – ali makar niko na ovom svetu nije mogao da te izbaci iz stana. Osim ako si imao mnogo stanova. I to je prvo čega se seća svaki pedesetogodišnjak koji je ostao bez posla od kada su došli stranci. Seća se „fiće“ i stambene liste. I eventualno kad mu se rodilo prvo dete.

    Zbog toga ovaj moderni harač i brutalno zadiranje u privatnost treba hitno zaustaviti. Kao ekonomski antianalitičar mogu da predložim samo radikalnu meru, onu koja nema veze s ekonomijom, ali ima s mozgom.

    Treba da se ponište svi dugovi. Da se rekonstruišu… Da se potpiše novi ugovor s narodom. Bolji od onog potpisanog 5. oktobra. Zašto to ne bi bio poklon narodu za izlazak iz krize. Poklon nezaposlenim pedesetogodišnjacima koji više neće moći da prežive novu krizu. Nek to bude poslednji ustupak zanesenoj generaciji koja je iz fiće ušla tenk, a iz kapitalizma izašla na ulicu.

    Nek to bude legalizacija računa, ili takozvano SVOĐENJE. Jer, stvarno, ako neko može da legalizuje uništavanje šuma i posađivanje surčinskih kuća po centru Beograda, što je čista hajdučija, onda valjda može i taj pedesetogodišnjak koji u ovih deset godina nije mogao da plaća račune – da legalizuje svoj dug.

    I još nešto, ovaj narod nema ništa osim stanova. To je razlika između nas i Italijana. Svaki stari Firentinac u nekretninama ima dva miliona evra. Zato oni voze dobra kola i imaju dobru filozofiju. Elita nastaje na dokolici. I sigurnosti. A to jedino svako ima u svom toplom domu.

    I zato se to – ne dira!

  3. Varagić Nikola каже:

    Sajt Pištaljka

    Državi možda ni dinar od prodaje „Maksija“

    Beta | 07. 03. 2011.

    U budžet Srbije od poreza na prodaju „Delta Maksija“ belgijskom „Delezu“ možda neće ući ni dinar, piše danas sajt Pištaljka koji istražuje zloupotrebe službenog položaja u vlasti, preduzećima i institucijama.

    U tekstu se pojašnjava da se, po zakonu, osnovica za porez na kapitalnu dobit određuje na osnovu odnosa između nabavne i prodajne cene odnosno u slučaju „Maksija“ između uloženog i zaradjenog.

    To znači, kako se navodi, da će poreznici, ako se ispostavi da su ulaganja u „Maksi“ bila veća od 932 miliona evra, koliko „Delez“ plaća za taj lanac trgovina, konstatovati takozvani kapitalni gubitak i u budžet Srbije neće se sliti ni dinar.

    Da će naplaćeni porez biti znatno manji od cifre kojom se spekuliše smatra i član Ekonomskog saveta premijera Srbije Milojko Arsić koji takođe kaže i da ne zna koliko je tačno uloženo u „Maksi“.

    – Sigurno je da se u budžet neće sliti najavljenih 93 miliona evra. To bi se desilo samo ukoliko je Mišković dobio „Maksi“ za džabe, a svi znamo da se to nije desilo – rekao je za Pištaljku Arsić.

    Pištaljka je, na osnovu „Deltinih“ podataka iz prethodinh godina i izveštaja o poslovanju iz Agencije za privredne registre, sračunala da je u „Deltu“ uloženo 800 miliona evra.

    Ako bi se ta cifra pokazala kao tačna, osnovica za porez bila bi oko 130 miliona evra a u državnu kasu otišlo bi oko 13 miliona.

    http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/239882/Drzavi-mozda-ni-dinar-od-prodaje-Maksija

  4. Varagić Nikola каже:

    Rasprodaja

    Vladimir Gligorov

    Ono što bi možda moglo da bude poučno u prodaji preduzeća Delta stranom kupcu jeste da se odluka o učešću stranog kapitala donosi kada se privileguje poslovanje domaćih preduzetnika. Paralelna pouka se može izvesti iz nameravane prodaje Telekoma, o čemu se odluka donosi onda kada se ne pazi na rast stranog duga. Evo zašto.

    Pođimo od jednostavnog podatka: spoljni dug Srbije je na kraju 2010. bio gotovo 24 milijarde evra, ili oko 80% njenog bruto domaćeg proizvoda (BDP) od približno 30 milijarde evra. Kako taj dug nastaje i od čega zavisi njegovo dalje kretanje? Jednostavno rečeno, dug nastaje zbog deficita, dok kretanje zaduženosti zavisi od stanja, na tekućem računu bilansa plaćanja. Prošle godine, na primer, na njemu je registrovan deficit od nešto manje od 2 milijarde evra. Za toliko je potrebno da se zemlja dodatno zaduži ili se na drugi način finansijski obaveže prema inostranstvu. Prošlogodišnji deficit u razmeni sa inostranstvom je mali u odnosu na one koji su bili karakteristični za period od 2004. do 2008, dakle posle prvog perioda oporavka, a pre krize. U tom se periodu uglavnom došlo do trenutnog stanja stranog duga. Na početku, dakle 2001, strani dug je bio oko 86% bruto domaćeg proizvoda, a 2004. je bio na nivou od oko 54% (delimično zbog otpisa dugova, a najviše usled realne apresijacije dinara u odnosu na evro što čini BDP u evrima većim). Da bi na kraju 2008. iznosio gotovo 70%. U evrima je mnogo vidljiviji taj brz rast zaduženosti: 2004. ukupni spoljni dug je iznosio nešto manje od 9,5 milijardi evra, ili nešto manje nego 2001, a 2008. je već narastao na 21 milijardu evra. U sledeće dve godine dodato je još nešto manje od 3 milijarde evra. Naravno, u odnosu na BDP, teret je znatno veći budući da se on u te dve godine smanjio, a dinar je uz to značajno devalvirao. Zapravo, u ove dve poslednje godine došlo je do dramatičnog prilagođavanja u spoljnoj trgovini i u ukupnoj međunarodnoj razmeni, jer su prethodno nagomilani dugovi smanjili sposobnost zemlje, pre svega korporacija i domaćinstava, da se dodatno zadužuju u inostranstvu. Ovde ima smisla uz put se podsetiti da je period od 2004. do 2008. bio obeležen zagovaranjem ekonomskog nacionalizma i državne potpore nacionalnim i regionalnim liderima.[2]

    Strani dug će se povećavati i u ovoj i u sledećim godinama, sva je prilika za iznose veće od onog iz prošle godine. Da li će, ili bolje rečeno za koliko će, rasti i u odnosu na BDP zavisi od stope njegovog rasta i od kursa dinara, ali je prilično jasno da se stiglo gotovo do gornje granice zaduženosti, bar u tom smislu da preti značajno povećanje rizičnosti ukoliko se rast zaduženosti ne dovede u okvire održivosti.[3] Problem je u tome što privreda Srbije, takva kakva je sada, zahteva povećani deficit u razmeni sa inostranstvom kako bi došlo do ubrzanja privrednog rasta. Usled toga, restruktuiranje privrede kako bi se rast zasnivao na izvozu zahteva jedan period, od nekoliko godina, relativno usporenog rasta, a verovatno i privrednu stagnaciju. No, to je nezavisna tema.

    E sada, šta je posledica privredne politike vođene u periodu između 2004. i 2008? Visoka spoljna zaduženost, kojoj je vodila, znači da je sada potrebno dugove vraćati, jer je dodatno zaduživanje otežano ili skupo, što mora da ide na račun potrošnje. Smanjenje ili stagnacija potrošnje, pak, idu na račun zarade preduzeća i poreskih prihoda države, što i jednima i drugima dodatno otežava vraćanje dugova. Usled toga, alternativa je prodaja privatne i javne imovine. Trenutni primeri su prodaja preduzeća Delta i nameravana prodaja Telekoma. To nije ništa neuobičajeno u zemljama koje zapadnu u krizu. Primera ima veoma mnogo kada su bile neophodne rasprodaje usled prezaduženosti, bez obzira da li je reč o prvatnim ili javnim dugovima.

    To je ta pouka. Delta je prodata u velikoj meri da bi se namirili poverioci. Isto će biti i sa javnom imovinom, nezavisno od toga koliko se njena privatizacija odlaže. Zapravo, izbor je više u tome da li da se privatizacije izvrše dok država još nije prezadužena ili kasnije – dakle izbor je između prodaje i rasprodaje. Rast državnog duga zavisi od fiskalnog odnosno budžetskog deficita, koji opet zavisi od rasta javne potrošnje i javnih prihoda. I jedno i drugo zavise od privrednog rasta, jer što je veći BDP manji su socijalni problemi, pa tako i taj deo javnih rashoda, a veći su i javni prihodi, budući da je povećana poreska osnova. No, brzina privrednog rasta dosta zavisi od javnih ulaganja, jer su javna dobra i dobra sa značajnim spoljašnjim efektima, kao što su infrastruktura i ustanove, veoma zapušteni. Država će, dakle, morati da se zadužuje, što i čini, posebno u poslednje dve godine, ali se i u tome moraju poštovati uslovi održivosti. Budući da se javni dug veoma brzo približava gornjoj granici održivosti, moraće da se prodaje imovina kako bi mogli da se servisiraju dugovi i obezbedi tekuća i potrošnja za razvoj. Usled toga, odluke koje se sada donose o javnoj potrošnji i javnom dugu zahtevaće prodaju kompanija kao što je Telekom, bilo sada ili u bliskoj budućnosti.

    To je dakle ta pouka: strani i javni dugovi se mogu finansirati ili smanjenom potrošnjom ili prodajom imovine. Politika vlada, a naravno i glasača i socijalnih i, da ih tako nazovem, poslovnih partnera koji su te vlade birali ili podržavali, u periodu od 2004. do danas, sadržala je odluke o rasprodaji privatne i javne imovine koje se sada donose. Ideologija ekonomskog nacionalizma tada i patriotske politike danas – uglavnom su podržavale pogrešnu politiku tada i, verovatno iz neznanja, još veću rasprodaju sutra.

    Peščanik.net, 07.03.2011.

  5. Varagić Nikola каже:

    Срећко Михаиловић

    Природа оксиморонске владавине

    Пронија је давање државне земље, заједно са сељацима који на тој земљи раде и живе, као награде за учињене услуге, или као капаре за неке будуће услуге. Пронијарски систем настаје у Византији у првом веку другог миленијума, касније захвата и земље Немањића, а обнавља се у Србији у првом веку трећег миленијума.

    Кварење модерне демократије је у вези са партократским тенденцијама. У простом рачуну политичке постмодерне доминира самеравање аутократија и партократских либералних демократија. Предност се даје владавини која у већој мери пружа шансе за обуздавање волунтаризма, а то јесте поменута оксиморонска владавина (немогућа смеша партократије, либерализма и демократије). Прагматични друштвени истраживачи, у својим продемократским теоријама, постулирају једноставну претпоставку: разноразне аутократије су мање-више једино под контролом божанске или сличне силе, док је у партократско-либерално-демократској владавини контрола и обуздавање волунтарне наспрам институционалне моћи у рукама неколицине моћника. Боље је да је владавина продукт компромиса неколицине адвоката најмоћнијих интереса него да је продукт самовоље једног монарха или диктатора. Боља владавина (али не и добра владавина којој нико не тежи осим подјармљених и понижених) зависи од баланса моћи у овој особеној охлократији (владавини најлошијих). – У крајњој линији није битно што врховни моћници своју владавину виде као аристократију (коалиција елита), а објављују је као либералну и парламентарну демократију. Битно је, међутим, што доминантни светски истраживачи некритички интерпретирају такво стање ствари, водећи се логиком да је боље и грам демократије него да је уопште нема. Отуда је у данашњем свету, друштвена наука много мање критична према системима владавине него она од пре 150 или пре 100 година. За модерну друштвену науку охлократски карактер модерне аристократије је недодирљив а тиме и неупитан! Капитализам је у социолошким и политиколошким наукама, удаљеним од сваке идеолошке неутралности, дефинитивно остварио комунистичко једноумље.

    Партије, тј. партијске вође, у модерним демократијама, држе у рукама извршну власт и то нико и нигде не спори, па ни у оним земљама које себе виде као божанску еманацију демократије. У крајњој линији то и јесте један од темељних принципа парламентарне демократије. Међутим, партије, тј. партијске вође, у модерним демократијама, у рукама држе и законодавну власт. Судска власт је мање или више независна, ретко где потпуно независна. Како је то код нас – недавно смо видели, а и сада гледамо. При том, у свему овоме, треба стално имати на уму да иако подела власти не гарантује демократију, без поделе власти нема демократије!

    Модерне демократије су порозне за утицај економских моћника; политичка и економска моћ се међусобно држе и у оним земљама које себе виде као оличења демократије, а недавно смо на светском нивоу видели пружену (прилично видљиву) руку политичке моћи неким дављеницима из света економије… Код нас је то нешто друкчије. Политичка моћ, пронијарски структурисана, у својим рукама држи велики део економије, а понизно кокетира са остатком.

    Институције, тај модерни медијатор политичке и сваке друге моћи у данашњем свету, у земљама оксиморонске владавине имају прецизно дефинисана (руководећа) места која припадају политичкој моћи, сва остала места су по правилу подложна меритократским принципима. У нас су институције, као и све друго, додељене пронијарима, тј. партијским феудалцима. Партије аминују свако радно место, а ако се и уважава нека мериторност онда је то у оквиру дате партијске припадности кандидата. При овако ретком ресурсу као што је то радно место, и запошљавање на радном месту „баба сере” подложно је партијским критеријумима, а камоли које друго. У таквим условима избори су за наше политичке партије својеврсна „куповина на одложено” – оне купују гласове, а плаћају радним местима, функцијама и другим бенефитима након освајања (дела) власти.

    Домаћа партократија у својим рукама држи извршну и законодавну власт (парламент), а судску (ипак) делимично. Домаћа партократија у својим рукама има готово све друштвене установе и знатан део привреде. Када је све то набројано (и много тога ненабројаног) у њиховим рукама, илузија је да и ми нисмо у тим рукама. Нама чак ни међу силним изборним обећањима не нуде стање без партократије, а неке партије евентуално кажу да ће се борити против последица своје владавине (нпр. против корупције).

    Партократија је светски феномен. Ретко јој се која земља успешно одупире, али неке барем томе теже. У нас је партократија апсолутно раширена и несумњиво доминантна. Тај феномен више препознају жртве партократије него друштвене науке које окрећу главу на другу страну. У свету, па и овде.

    социолог

    Срећко Михаиловић
    http://www.politika.rs/pogledi/Srecko-Mihailovic/Priroda-oksimoronske-vladavine.sr.html

  6. Varagić Nikola каже:

    Komunalna preduzeća planiraju zaplene

    Pre građana naplatiti dugove preduzećima

    I. Kranjčević i dopisnici | 08. 03. 2011. – 00:02h

    BEOGRAD – Odluka JKP “Čačak” da prodajom stana četiri domaćinstva naplati od njih dugovanje za grejanje u skladu je sa zakonom, ali ne i u skladu sa socijalnom politikom. Ako se već ide na to da se smanji dug, neka krenu od institucija i javnih preduzeća koji imaju ogroman dug, kaže za „Blic” Stevan Lilić, profesor Pravnog fakulteta i predsednik udruženja Pravnici za demokratiju.

    Ljubodrag Tadić je jedan od četiri dužnika u Čačku za koje je sud doneo rešenje o plenidbi stanaNaprosto, sa stanovišta socijalne politike nije prihvatljivo, iako je zakonski omogućeno, da komunalna preduzeća građanima naplaćuju dug prodajom nepokretnosti. Nek se krene od institucija i javnih preduzeća koja imaju ogroman dug, a istovremeno su donatori čiji direktori imaju ogromne plate.

    Mora da postoji neki inicijalni primer građanima, a ne da se krene od njih samih. Tek kada bi automobil ili zgrada nekog javnog preduzeća bili oduzeti na ime duga, takav primer bi mogao da bude primenjen i na građanima smatra profesor Lilić.

    Čačani, koji su dobili sudska rešenja prema kojima će dugogodišnji dug za grejanje morati da izmire prodajom stanova, za samo tri dana uplatili su 3,5 miliona dinara duga i verovatno će, zbog izmirenja dela duga, JKP povući tužbe. Direktor JKP “Čačak” Petar Domanović izjavio je Tanjugu da cilj podnetih tužbi protiv najvećih neplatiša nije bio da im se oduzmu stanovi, već da oni konačno izmire dugovanja pošto se nisu obazirali na više ranije donetih izvršnih presuda.

    Gordana Vuković, sudija Prvog osnovnog suda, objašnjava da poverilac, u ovom slučaju javno komunalno preduzeće, podnosi sudu predlog za izvršenje, odnosno zahtev za naplatu dugovanja, u kojem predlaže sredstvo naplate.

    U 90 odsto slučajeva se predlaže prodaja pokretnosti, a u poslednje vreme sve češće imamo slučajeve obustave dela zarade. Ipak, dešava se da poverilac navede i nepokretnost kao sredstvo naplate. Deo novca od prodaje nepokretnosti odlazi na namirenje duga, a ostatak se vraća vlasniku prodatog stana objašnjava sudija Vuković.

    Beograđani su sa 7,5 milijardi dinara najveći dužnici komunalnim preduzećima, a Infostan je najveći poverilac sa više od milion predmeta. Grad je počeo s naplatom dugovanja komunalnih usluga sa računa zaposlenih u JKP, nakon čega sledi naplata dugovanja zaposlenima u Gradskoj upravi, pa tek onda ostalim građanima. JKP “Infostan” ponudilo je dužnicima sporazum o izmirenju starog duga na rate, kao i beskamatne kredite za refinansiranje duga iz 2010.

    Gradsko veće u Kragujevcu pripremilo je odluku kojom će građanima najvećim dužnicima ponuditi reprogram plaćanja na 36 meseci bez kamate. Drastične mere, poput utuženja kojima se oduzima imovina, biće primenjene prema onima koji i tu ponudu budu ignorisali. Miodrag Grujović, sudija i portparol Osnovnog suda u Nišu, kaže da u tom gradu do sada nije bilo slučajeva prodaje stana radi namirivanja duga iako je ukupan dug Nišlija oko sedam milijardi dinara.

    Preduzeća kojima se duguje predlažu plenidbu i prodaju pokretne imovine navodi Grujović.

    Novosađani duguju oko milijardu dinara za komunalne usluge, a dug uglavnom bude naplaćen reprogramom, obustavom dela zarade ili penzije dužnika. Poslednji slučaj plenidbe je upravo u toku i radi se o dužniku koji ima dug od 1.800.000 dinara, a pre toga poslednji zabeleženi slušaj je bio pre oko tri godine.

    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/239983/Pre-gradjana-naplatiti-dugove-preduzecima

  7. Varagić Nikola каже:

    Otvoreno pismo potrošača Vladi Srbije

    Nišlije traže obustavu oduzimanja stanova zbog dugova

    B.J. | 08. 03. 2011.

    Centar za zaštitu potrošača „Forum“ iz Niša zatražio je da rekonstruisana Vlada Republike Srbije preduzme hitne mere za obustavljanje postupaka oduzimanja stanova građanima zbog dugovanja prema preduzećima koja se bave uslugama od opšteg ekonomskog interesa .

    U otvorenom pismu potrošača traži se, takođe, da Vlada naloži tim preduzećima da otpočnu sa primenom novog Zakona o zaštiti potrošača koji u poglavlju pod nazivom usluge od opšteg ekonomskog interesa u potpunosti reguliše ovu oblast.

    Svima u ovoj zemlji, a u prvom redu Vladi Srbije bi moralo da bude jasno da su u poslednjih 10 godina mnogi građani ostali bez posla i da nemaju mogućnost da plaćaju vrlo skupe usluge centralnog grejanja, navode u „Forumu“.

    – Zbog ovakvog stanja, veliki broj gađana je i podnosio zahteve JKP koja se bave distribucijom toplotne energije, za raskid ugovora o isporuci toplotne energije, jer nisu u mogućnosti da plaćaju te usluge, ali im ova preduzeća to nisu odobravala, već su nastavljala da im isporučuju toplotnu energiju. Na taj način direktno su uticala na stvaranje velikih dužnika, sa očiglednom namerom da im u određenom trenutku, kada dugovi dostignu velike iznose, pokrenu postupak oduzimanja stanova – navodi predsednik “Foruma” mr Jovan Jovanović.

    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/240082/Nislije-traze-obustavu-oduzimanja-stanova-zbog-dugova

  8. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 09. 03. 2011

    PRESS

    Čovek od velikog poverenja – BivŠi okruŽni tuŽilac Aco Stojev i dalje u drŽavnoj sluŽbi

    Pustio Bagzija, radi kod Šabića

    Nekadašnji okružni tužilac koji je učestvovao u saslušanju Dejana Milenkovića-Bagzija posle pokušaja atentata na Zorana Đinđića, zaposlen u povereništvu za informacije od javnog značaja

    Bivši okružni tužilac Aco Stojev, koji je u februaru 2003. godine odlučio da protiv člana zemunskog klana Dejana Milenkovića-Bagzija ne podnese tužbu za pokušaj ubistva premijera Zorana Đinđića, već godinu dana je zaposlen u kancelariji poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića. On vodi sektor za zaštitu podataka o ličnosti.
    Milenković je februara 2003, posle saslušanja u Četvrtom opštinskom sudu zbog uletanja kamionom u kolonu vozila Vlade Srbije, pušten na slobodu jer tužilac Stojev nije smatrao da postoji dovoljno dokaza da bi se Bagzi optužio za pokušaj atentata. Njemu je tada napisana samo prekršajna prijava za falsifikovanje lične karte.

    Stojev je imenovan za zamenika okružnog javnog tužioca 2003. godine, neposredno pred atentat na premijera Đindića, i pozvan je da u policiji rukovodi pretkrivičnim postupkom zbog incidenta koji se dogodio kod novobeogradske „Arene“, u kome je učestvovao Dejan Milenković. Taj atentat na premijera nije uspeo, ali već sledeći pokušaj 12. marta iste godine jeste.

  9. Varagić Nikola каже:

    Борис Беговић

    Крај епохе?

    Долазак Делеза и оних који ће после њега тек доћи означава крај периода у којем су доминирали домаћи капиталисти класе „не питај ме за први милион”

    Делта холдинг и њен власник Мирослав Мишковић (сада изгледа неспорни, где нестаде Милка Форцан?) продали су свој драгуљ у круни – Делта Макси. Мало ко је био изненађен том трансакцијом, чак ни постигнутом јединичном ценом, мада је изненађење то што је продат целокупни капитал предузећа.

    Зашто је дошло до ове капиталне трансакције? Верујем да основни разлог лежи у неодрживости пословног модела не само Максија, већ целе групације Делта–Мишковић. Не бих о свим разлозима неодрживости, али кључни проблем је настао финансирањем инвестиција задуживањем, уз низак принос многих од тих инвестиција и ефективно растуће обавезе према повериоцима, пре свега банкама. Неминовно је дошло време за озбиљно реструктурирање целе групације и за промену пословног модела, тако да верујем да је ово само први корак. Закључак: без обзира на то колико је неко моћан, нема праштања у свету бизниса и тржишта. Онај који чини (пословне) грешке сноси њихове последице. Једино држава може себи да приушти да до миле воље чини грешке и да онда последице тих грешака пребаци на неког другог, на пример на пореске обвезнике, садашње или будуће. Једино држава може да увећава своју потрошњу усмерену ка омиљеним деловима бирачког тела, да се сваким даном све више задужује и да се бави само козметичким променама организације извршне власти. Може јој се!

    Да ли ће групација Делта–Мишковић сада, као што неки најављују, бити највећи инвеститор са силном готовином од ове капиталне трансакције? Мало је вероватно. Велики део овог прилива вероватно ће отићи на сервисирање и консолидовање поприличног дуга који групација има према банкама, чији су се услови сервисирања озбиљно погоршали. Може се очекивати некакав аранжман превремене отплате дуга, којим ће бити обухваћени сви повериоци и највећи пословни пројекти групације – вероватно да су најкритичнији они у области некретнина. Врло вероватно да је одлука да се прода целокупан капитал Максија била условљена и потребом за све већим једнократним приливом што пре, уместо малим, али сигурним и растућим приносом од дивиденди на преосталих 50 одсто власништва компаније под управом неког другог. Дакле, великих инвестиција тешко да ће бити. Дошла је фаза консолидације групације и плаћања (не само финансијских) дугова.

    Какве ће бити последице ове капиталне трансакције? У самој трговини је оправдано претпоставити да ће добављачи бити плаћени, да ће се, независно од цена, побољшати услови њихове исплате и регуларност на том плану, али може се очекивати да ће бити пооштрени критеријуми за пословну сарадњу, захтевани квалитет робе и рокови испоруке. Долази светски капитализам, капитализам великих корпорација у којима постоји писана процедура за све: за куповину, за плаћање, за запошљавање, за отпуштање, за кување кафе… И она се на јединствен начин примењује у свим земљама света у којима та компанија послује. На питање новинара, директор (не власник) купца Максија одговорио је: „у нашим документима записано је”. Дакле, не: „Ја мислим, Ја сматрам, Ја ћу да урадим, Ја обећавам!”. И зато није ни битно како се он зове и да ли ће сутра да буде на месту на којем је сада. Капитализам великих корпорација је бескрајно досадан, препун процедура, докумената, правилника и упутстава, која нису мртво слово на папиру, него се примењују 24 часа дневно, седам дана у недељи. А људима у Србији доноси нешто што им деценијама недостаје – извесност.

    И још нешто. Долазак светских корпорација означава ограничен и уравнотежен утицај на економске политике државе. Наравно да се и те компаније труде да побољшају услове свог пословања и да су спремне да се у том смислу ангажују, међутим, постоје јасне границе које се не прелазе.

    Коначно, полако ће са наше сцене нестати тзв. естрадни бизнисмени (Мишковић, додуше, никада није спадао у ту групу), попут ударне тројке Костић–Грујић–Спасојевић. Не можете новине да отворите, а да у њима нема нека њихова изјава. Не о томе чиме се они баве и шта су им пословни планови (уколико их уопште имају), него о томе шта влада треба да ради и какву политику треба да води. Шта, држава, не они, треба да прода, а шта да купи? Долазак Делеза и оних који ће после њега тек да дођу означава крај једне епохе, у којој су доминирали домаћи капиталисти класе „не питај ме за први милион” и сами оперативно водили своје послове, по систему снађи се како год можеш, знаш и умеш. Долази епоха корпоративног капитализма, раздвојености власништва и управљања и, бар у почетку, странаца као менаџера.

    Danke Mischkowitsch!

    председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета БУ

    Борис Беговић

    http://www.politika.rs/pogledi/Boris-Begovic/Kraj-epohe.sr.html

  10. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 09. 03. 2011

    PRESS

    Krivična prijava

    Gradnja po Zlatiboru

    Direktori „Zlatibor turista „ i „Kolinga“ osumnjičeni da su prisvojili 106,4 miliona dinara

    Užička policija podnela je krivičnu prijavu protiv Ratka Jeremića (68), direktora Preduzeća „Zlatibor turista“ na Zlatiboru, kao i protiv Milana Zukanovića i Jovana Jovanovića, vlasnika kompanije „Koling“ iz Beograda, zbog sumnje da su zloupotrebom položaja i falsifikovanjem službene isprave stekli protivpravnu imovinsku korist od 106,4 miliona dinara!

    Kako saznajemo, istraga protiv osumnjičenih, koji posle saslušanja u policiji nisu zadržani u pritvoru, povezana je sa istragom protiv Miomira Ostojića, zvanog Miša Omega, s obzirom na to da je njegova supruga Zorana od akcijskog fonda otkupila akcije „Zlatibor turista“. Međutim, do formalne registracije u Agenciji za privredne registre nije došlo.
    Ratko Jeremić, osumnjičeni direktor „Zlatibor turista“, još u avgustu 2000. godine zaključio je i potpisao aneks ugovora o suinvestiranju. On se tereti da je na nezakonit način ustupio suvlasnicima „Kolinga“ neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini.

    – Kompanija „Koling“ je izgradila tri apartmana i šest garaža, čime je nezakonito pribavila imovinsku korist od 80.217.614 dinara. Te promene nisu registrovane u poslovnoj dokumentaciji – navode u policiji.

    Na isti, nelegalan način su zaključili ugovor o zajedničkom investiranju sa preduzećem „Neimar B“ iz Beograda i izgradili apartmanske objekte koje su prodali privatnim kupcima i tako nezakonito zaradili 26.194.140 dinara.

    – Sva trojica osumnjičenih su saslušani juče, ali nisu zadržani, već će biti u redovnom postupku, i to pred Višim sudom u Užicu – zaključuju u policiji.

    Inače, preduzeće „Zlatibor turist“ se već više od godinu dana nalazi pod proverama policije i tužilaštva kao jedna u nizu sumnjivih privatizacija i transakcija vezanih za Mišu Omegu. Naime, Zorana Joksimović je u septembru 2008. godine kupila 44 odsto firme „Zlatibor turist“, u čijem vlasništvu se nalaze 23 luksuzna apartmana „Kraljevi konaci“, kao i restoran na zlatiborskom jezeru i 4.000 kvadrata poslovnog prostora. Apartmani i prostor na najboljim lokacijama na Zlatiboru kupljeni su za iznos daleko manji od tržišnog, pa se istražuje ko je to omogućio Joksimovićima. U isto vreme proveravaju se i nekretnine koje poseduju Sreten Jocić i Darko Šarić, takođe „kraljevi“ Zlatibora, kao i da li je bilo saradnje sa Joksimovićem u ovim transakcijama. Šariću su, inače, nedavno oduzeti apartman od 60 kvadrata na Zlatiboru i zemljište na području opštine Čajetina.

    Milan Zukanović, vlasnik „Kolinga“, izjavio je za Press da ne zna o čemu se radi.

    – Verujte mi, nisam gledao vesti i ne znam ništa o krivičnoj prijavi – rekao je Zukanović.

    Na pitanje da li je saslušan u policiji i da li su osnovani navodi krivične prijave koja ga tereti da je sa Jeremićem i Jovanovićem stekao protivpravnu imovinsku korist od 106,4 miliona dinara, Zukanović je ponovio da ne zna o čemu se radi.

    E. P.

  11. Varagić Nikola каже:

    10. 03. 2011

    Tanjug

    Saslušan Velimir Ilić

    Lider Nove Srbije Velimir Ilić saslušan je danas u policiji u sklopu istrage protiv njegovog stranačkog kolege, bivšeg direktora „Puteva Srbije“ Branka Jocića

    Ilić je ispitivan po nalogu specijalnog tužioca za organizovani kriminal.
    Jocića je juče uhapšen zbog osnovane sumnje za davanje i primanje mita, zloupotrebu službenog položaja i pranje novca.
    Zajedno s Jocićem, u policiju su privedeni Dragan Pavlović, vlasnik preduzeća „Rotijer“, Marija Božić iz Paraćina, Predrag Todosić, bivši direktor JP „Put Loznica“ i Jocićeva majka Radmila, koja je naknadno puštena.
    Oni se sumnjiče da su prilikom ugovaranja radova na sanaciji klizišta na području opština Krupanj i Loznica, zloupotrebili sredstva dobijena od Evropske banke, neosnovano isplaćujuci iznos od oko 43 miliona dinara, privatnom preduzeću „Rotijer“ za radove koje ono nije obavilo na sanaciji klizišta.
    Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević izjavio je Tanjugu da će osumnjičeni sutra biti izvedeni pred istražnog sudiju i da će tužilaštvo u zakonskom roku, podneti i zahtev da se protiv njih pokrene istraga.

  12. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 10. 03. 2011

    BETA

    Krivična tužba protiv Nataše Kandić

    Tužilaštvo za ratne zločine najavilo je danas da će zamenik tužioca za ratne zločine Dragoljub Stanković podneti krivičnu tužbu protiv direktorke Fonda za humanitarno pravo Nataše Kandić zbog navoda da „tužilaštvo uzima novac“

    U saopštenju se navodi da će Stanković podneti tužbu protiv Nataše Kandić zbog krivičnog dela klevete (čl. 171 Krivičnog zakonika Republike Srbije), zbog navoda da „tužilaštvo uzima novac“ iznetih u današnjoj emisiji „Kažiprst“ B92. Stanković, kako se navodi, nije imenom i prezimenom prozvan u emisiji, ali se izričito pominje u izveštaju Fonda „Saradnja državnih organa Republike Srbije i Fonda za humanitarno pravo“, dostavljenom tužiocu za ratne zločine 11. novembra 2010. Zato se odlučio na ovaj korak, piše u saopštenju.
    Tužilaštvo je ocenilo da „ovakvi neargumentovani i zlonamerni istupi predsednice Fonda za humanitarno pravo Nataše Kandić degradiraju i nanose štetu Tužilaštvu za ratne zločine i zameniku tužioca Stankoviću lično“.
    Stanković je postupao i postupa u najkompleksnijim predmetima ratnih zločina kao što su „Braća Bitići“, „Ćuška“, „Suva Reka“, „Orahovačka grupa“, „Anton Lekaj“, „Trgovina organima“, navodi se u saopštenju i dodaje da mu je u nekoliko navrata, zbog postupanja u tim predmetima, bila ugrožena bezbednost.
    „Eventualnu naknadu štete koju će u ovom postupku tražiti, Dragoljub Stanković uplatiće na račun Uduženja porodica ubijenih, nestalih i kidnapovanih sa Kosova Metohije“, navelo je Tužilaštvo.
    Direktorka FHP-a Nataša Kandić je u emisiji B92 rekla da Fond ima informaciju da je za oslobađanje iz pritvora jednog osumnjičenog u Tužilaštvu za ratne zločine uzet novac. Ona nije precizirala ko je, kada i u kom slučaju uzeo novac. Navela je i da ne postoje dokazi, ali da je od nekoliko izvora stigla takva informacija.

  13. Varagić Nikola каже:

    http://www.pescanik.net/content/view/6510/171/

    1991 – Formirane Crvene beretke, kao tajna formacija Resora državne bezbednosti (RDB), na čijem čelu je Jovica Stanišić. Glavna uloga u formiranju Beretki pripala je Mihalju Kertesu i njenom prvom komandantu, Frenkiju Simatoviću. Glavni centar za obuku Beretki bio je u Kuli, ali i na Tari, a od 1991-1995. u Pajzošu (Slavonija) i Tikvešu (Baranja). Jedinica učestvuje u svim ratovima devedesetih.

    1996 – Milorad Ulemek – Legija, na poziv Jovice Stanišića, po raspuštanju Arkanovih Tigrova, pristupa Beretkama. Od 1985. do 1992. on je pripadnik Legije stranaca, a od 1992. član Arkanove Srpske dobrovoljačke garde (Tigrovi)…

    1997 – Na proslavi godišnjice osnivanja Beretki u Kuli prisustvuju Slobodan Milošević, Franko Simatović, Jovica Stanišić, Milorad Ulemek, Milorad Vučelić, Mihalj Kertes. Simatović drži govor i navodi da je jedinica vodila borbe protiv hrvatskih oružanih policijskih snaga u zonama Benkovac, Stari Gospić, Plitvice, Glina, Kostajnica, u „združenim operacijama“ u Istočnoj Slavoniji, koridoru kod Brčkog u „Drinskoj i Sarajevskoj“ operaciji, dok su u Zapadnoj Bosni njeni pripadnici činili okosnicu armije Fikreta Abdića. Jedinica je, kako navodi, bila „mala, mobilna, ubitačna i diskretna“… Posle Petog oktobra, angažovana na jugu Srbije u poslovima obezbeđenja važnih funkcionera (do novembra 2001.), kao i prilikom hapšenja Miloševića u vili Mir. Jedinica je ostala bez prave namene u novim uslovima. 15.01.2002.. je izdvojena iz sastava RDB, a 25.03.2003.. rasformirana.

    1998 – Pred početak rata na Kosovu, Jovica Stanišić je smenjen, a na njegovo mesto postavljen Radomir Marković. Na mesto komandanta JSO, umesto Franka Simatovića, dolazi Milorad Ulemek – Legija… U februaru snage MUP-a Srbije ubile 14 članova porodice Jašari… U oktobru na Kosovu nasilno izmeštene stotine hiljada ljudi… Dolazak misije OEBS-a.

    1999 – 15. januara incident u selu Račak (otkriveno 45 tela), 6-23. februara pregovori u Rambujeu, 24.03.1999 – počela NATO intervencija koja je trajala 78 dana… 26.03. masakr u Suvoj Reci, ubijeno 48 članova porodice Beriša…11.04.1999 – ubijen Slavko Ćuruvija (Uskrs)… 09.06. potpisan Kumanovski sporazum… Krajem rata na Kosovu formacija dobija zvanično ime – Jedinica za specijalne operacije (JSO). Krajem jula Milošević odlikuje Ordenom za hrabrost šefa bezbednosti JSO Milorada Bracanovića i Milorada Ulemeka – Legiju… 11.08. totalno pomračenje Sunca u Evropi i Aziji. U Srbiji mediji savetuju građane da spuste roletne, ulice puste… 01.10. Drugi čečenski rat… 03.10.1999 – Atentat na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali… 10.12. umro Franjo Tuđman.

    2000.

    10.01.2000.. – 19 opozicionih stranaka formiralo koaliciju pod nazivom Demokratska opozicija Srbije – DOS.

    15.01.2000.. – U holu Interkontinentala ubijen Željko Ražnatović Arkan.

    07.02.2000.. – Ubijen ministar odbrane SRJ, Pavle Bulatović… Stjepan Mesić pobedio na predsedničkim izborima u Hrvatskoj.

    17.02.2000. – IV kongres SPS-a, Milošević opoziciju naziva „janičarima“.

    18.03.2000. – Umrla Jelena Šantić.

    26.03.2000. – Vladimir Putin izabran za predsednika Rusije.

    03.04.2000. – Na Palama uhapšen Momčilo Krajišnik (u pidžami i papučama).

    14.04.2000. – Na Trgu Republike DOS održao prvi miting pred oko 100.000 građana. Upućen zahtev za organizovanje slobodnih izbora.

    25.04.2000. – Ubijen Žika Petrović, gen. direktor JAT-a.

    03.05.2000. – Na malom području neba sreli se Sunce, Mesec, Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn.

    03.05.2000. – U Požarevcu tuča između dvojice otporaša i obezbeđenja diskoteke Madona, otporaši uhapšeni.

    13.05.2000. – U Novom Sadu ubijen Boško Perošević, predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine.

    17.05.2000. – Policija zauzima Studio B, onemogućeno emitovanje radija B2 92 i Indeksa.

    25.05.2000. – Ministar pravde Petar Jojić poslao pismo Karli del Ponte „kurvi koja se prodala Amerikancima“.

    27.05.2000. – Miting opozicije na Trgu republike (SPO, DS, DSS, Otpor, Ženska mreža).

    29.05.2000. – Lideri opozicije u Moskvi.

    15.06.2000. – Pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi.

    22.06.2000. – Umro Slobodan Inić.

    02.08.2000. – Otpor započeo kampanju Gotov je.

    07.08.2000. – Koštunica istaknut kao predsednički kandidat DOS-a.

    25.08.2000. – Nestao Ivan Stambolić.

    24.09.2000. – Redovni izbori za Skupštinu SRJ, lokalnu samoupravu i vanredni izbori za predsednika SRJ. Koštunica pobedio Miloševića. Veće građana Savezne skupštine: DOS 59, SPS-JUL 44, Bulatovićev SNP 30 (Đukanovićev DPS je bojkotovao izbore, izlaznost u C.G. je bila niska); od 20 mesta za Srbiju u Veću republika: DOS 10, SPS-JUL 7, SRS 2, SPO 1. DOS osvojio 105 od 110 odbornika u Beogradu.

    28.09.2000. – Izborna komisija objavila da Koštunica nije osvojio više od 50% glasova, zakazala drugi krug izbora za 8. oktobar. Protesti širom Srbije.

    29.09.2000. – Štrajk u rudarskom basenu Kolubara.

    01.10.2000. – Na olimpijskim igrama u Sidneju, odbojkaška reprezentacija SRJ osvojila zlatnu medalju.

    02.10.2000. – Milošević drži poslednji govor: stvarni šef DOS-a nije Koštunica nego Đinđić, saradnik NATO-a, koji želi rasparčavanje zemlje i večni rat, Srbe će snaći sudbina Kurda.

    05.10.2000.. i dalje – Zbog odbijanja vlasti da prizna poraz na predsedničkim izborima, više stotina hiljada ljudi zauzelo saveznu skupštinu i zgradu državne televizije (Buldožer revolucija), čime je okončana vladavina Miloševića (priznaje poraz na televiziji 6. oktobra). Značajna uloga u mirnom raspletu pripisuje se susretu Ulemeka sa Đinđićem u Gepratovoj ulici. Formalno vlast preuzima samo Vojislav Koštunica (7. oktobra), DOS sa SPS-om i SPO formira prelaznu vladu (24.10, na čelu Milomir Minić) koja traje do novih izbora koji su zakazani za decembar…DOS na republičkom nivou nema vlast do januara 2001.. Za to vreme, na funkcijama u DB-u i vojsci ostaju Miloševićevi ljudi: Radomir Marković i Nebojša Pavković. DOS zahteva od Koštunice da ih smeni, ali on poručuje da revanšizma neće i ne sme biti. Na sednici DOS-a je u glasanju o smeni Markovića bilo 17:1 glasova u korist smene Markovića, ali zbog DSS-ovog glasa protiv odluka nije sprovedena…

    06.10.2000. – U Beograd dolazi ministar spoljnih poslova Rusije, Ivanov, i posreduje između Miloševića i Koštunice. Rezultat je sastanak u 19h između Koštunice i Miloševića (sastanku prisustvuje i Pavković). Sastanak snima KOS, Milošević podseća Koštunicu: “Udružili ste se sa onim izdajicama i ološima, a ja sam vam stranku održavao u životu.” Milošević predlaže da ga Koštunica imenuje za saveznog premijera. Koštunica kaže da je to možda dobronameran predlog, ali da ne dolazi u obzir, jer kada bi to predložio “pojeli bi me ovi iz DOS-a”.

    07.10.2000. – Koštunica i Rade Marković se sastaju – tajno, bez znanja ostalih lidera DOS-a. O sastanku svedoči sam Marković u knjizi Kazna bez zločina: „Novi predsednik je apsolutno bio protiv toga da podnesem ostavku dok se ne konstituiše nova vlada Srbije i ne postavi novi načelnik Službe. Po povratku na radno mesto, sazvao sam prošireni kolegijum. Došli su načelnici svih centara iz Srbije.“ Na tom sastanku dogovoreno sistematsko uništavanje dokumentacije DB-a. Od 7. oktobra komunikaciju između Koštuničinog kabineta i Markovića preuzima Ljiljana Nedeljković. Po drugim izvorima, Koštunica se sa njim sastao još preko 20 puta do hapšenja Radeta Markovića 24. marta 2001..

    21.10.2000. – Posmrtni ostaci Jovana Dučića preneti iz SAD u Trebinje; sahrani prisustvuje i Koštunica (posećuje i Sarajevo).

    06 -11.11.2000. – pobune u zatvorima u Srbiji, pobune Albanaca na jugu Srbije, iza pobuna stoje Rade Marković i nereformisana DB.

    novembar 2000. – Uoči parlamentarnih izbora iz DSS-a prećeno samostalnim izlaskom na izbore i tražena veća kvota na zajedničkoj izbornoj listi kao uslov da njen nosilac bude Vojislav Koštunica… 12. novembra Koštunica izjavio za Politiku: Siguran sam da u ovom trenutku nije volja naroda da se ruše institucije kao što su vojska i policija, niti da se po raznim ustanovama ljudi smenjuju samo zato što su bili članovi SPS-a… Džordž Buš pobedio Al Gora… Otpor dobio nagradu MTV za slobodu mišljenja Free Your Mind.

    21.11.2000. – Stručnjaci Haškog tribunala u 520 grobnica na Kosovu pronašli oko 4.000 tela i delova ljudskih tela, izjavila u Savetu bezbednosti UN-a glavna tužiteljka tribunala, Karla del Ponte… Gradimir Nalić (savetnik Vojislava Koštunice za ljudska prava) prisustvovao slavi JSO u Kuli, održao govor i sebe najavio kao budućeg ministra policije, rekao da će vlada da proda jedinicu Hagu i da zato treba podržati Koštunicu.

    23.11.2000. – Otmica sina Lepe Brene.

    01.12.2000. – Počela predizborna kampanja za republičke izbore.

    02.12.2000. – Otkriveno telo sudije Simeunovića.

    04.12.2000. – Koštunica i Zoran Žižić na Hilandaru.

    15.12.2000. – Uhapšen pa pušten Mihalj Kertes, pozvao se na poslanički imunitet.

    23.12.2000. – DOS-ova pobeda na izborima: 176 od 250 poslaničkih mesta. Mandate u skupštini osvojili i socijalisti (37), radikali (23) i Stranka srpskog jedinstva (14)… Restrikcije struje.

    2001.

    09.01.2001. – Koštunica (rimski Mesađero) izjavio da je ostanak Radomira Markovića na mestu šefa DB bio ”pragmatična odluka” … Biljana Plavšić se dobrovoljno predala Haškom tribunalu.

    13.01.2001. – Koštunica prima Miloševića.

    19.01.2001. – Bil Klinton doneo odluku o ukidanju spoljnog zida sankcija SRJ.

    20.01.2001. – Džordž Buš 43. predsednik SAD.

    23.01.2001. – Prva poseta Karle del Ponte Beogradu.

    25.01.2001. – Formirana nova republička vlada čiji je predsednik Zoran Đinđić. Na prvoj sednici nova vlada odlučuje da smeni načelnika DB-a Radomira Markovića. Istog dana Rade Marković podnosi ostavku (Koštunici). Đinđić odbija zahtev Legije da na čelo DB-a dođe Milorad Bracanović. Za novog načelnika službe imenovan je Goran Petrović koji je u vreme Miloševića izbačen iz DB-a… Koštunica u intervjuu istog dana izjavio da bi izručenje Slobodana Miloševića destabilizovalo SRJ i da neće pristati da sarađuje sa Karlom del Ponte.

    januar 2001. – Početak sukoba u Makedoniji između albanske grupe Oslobodilačka nacionalna armija (ONA) i makedonske vlade.

    06.02.2001. – Zoran Sokolović, bivši ministar policije, izvršio samoubistvo.

    09.02.2001. – Protesti u Hrvatskoj zbog naloga za hapšenje Mirka Norca.

    10.02.2001. – Predsednica delegacije Evropskog parlamenta za odnose sa Jugoistočnom Evropom, Doris Pak, u Beogradu traži od SRJ hapšenje vukovarske trojke: oficira bivše JNA Veselina Šljivančanina, Mileta Mrkšića i Miroslava Radića.

    13.02.2001. – Uhapšen bivši generalni direktor RTS Dragoljub Milanović zbog sumnje da je odgovoran za pogibiju 16 radnika RTS-a 23. aprila 1999.

    16.02.2001. – Bombaški napad na autobus Nišekspresa kod Podujeva, poginulo 10 ljudi.

    24.02.2001. – Uhapšen Radomir Marković i još dvojica aktera atentata na Ibarskoj magistrali.

    26.02.2001. – umro Dragoslav Avramović, bivši guverner Narodne banke.

    28.02.2001. – Koštunica potpisao ukaz o penzionisanju Ratka Mladića.

    10.03.2001. – U saobraćajnoj nesreći gine Maja Tasić, narodna poslanica iz GSS-a.

    01.04.2001. – Crvene beretke hapse Slobodana Miloševića, posle višesatnih pregovora koje sa Miloševićem vodi Čedomir Jovanović.

    02.04.2001. – Vojislav Koštunica izjavljuje: „Ne meri se sve novcem. Postoji i nešto što se zove obraz. Spremni smo da sarađujemo, ali to ne znači da ćemo prihvatiti nešto što može ugroziti nacionalno i državno dostojanstvo zarad šake dolara. Pojedini naši zvaničnici još nisu svesni novih odnosa SRJ i međunarodne zajednice i činjenice da ucene ne vode ničemu.“… Na inicijativu Koštunice, formirana Komisija za istinu i pomirenje.

    06.06.2001. – U Srbiji registrovano više od 390.000 izbeglica iz bivše SFRJ.

    09.04.2001. – Kidnapovan Miroslav Mišković, oslobođen narednog dana posle ispunjenja zahteva otmičara… Postaju jasne veze Beretki sa organizovanim kriminalom (JSO + zemunski klan = zemunska jedinica)… Istog dana Politika prenosi izjavu Koštunice sa BKTV da “nije bilo štete zbog nesmenjivanja Radomira Markovića, a sa druge strane, rizik koje bi promene dovele je izbegnut”.

    april 2001. – Bivši urednik Politike ekspres daje izjavu policiji da je nalog za tekst koji poziva na linč Slavka Ćuruvije potekao od Mirjane Marković.

    april 2001. – Advokati Rajko Danilović, Dragoljub Todorović i Nikola Barović traže od premijera da rasformira Beretke i suspenduje funkcionere RDB za koje se sumnja da su učestvovali u četvorostrukom ubistvu na Ibarskoj magistrali, otmici Ivana Stambolića i ubistvu Slavka Ćuruvije.

    24.04.2001. – Informativna služba Generalštaba VJ saopštava da je protiv 245 pripadnika VJ pokrenut postupak, a protiv njih 183 podignuta optužnica zbog krivičnih dela počinjenih od 1. marta 1998. do 26. juna 1999. na Kosovu.

    04.05.2001. – Okružno javno tužilaštvo u Beogradu podiže optužnicu protiv bivših funkcionera RDB Radomira Markovića, Nikole Đurčića, Milana Radonjića i Branka Crnog, zbog odavanja državne tajne… U Parizu uhapšeni Dušan Spasojević i Luković Kum (Francuzi) i izručeni Srbiji. Kada to vidi na dnevniku, Milorad Ulemek puca u televizor i pali diskoteku Tvrđava u Kuli. Goran Petrović ga suspenduje.

    07.05.2001. – Neredi u Banjaluci povodom polaganja kamena temeljca za obnovu Ferhadije.

    proleće 2001. – izdata naredba MUP-u Srbije i resoru DB da naprave belu knjigu o organizovanom kriminalu u Srbiji.

    03.05.2001. – Na teritoriji Beograda, u jednoj hladnjači pronađeni leševi među kojima ima žena, dece i staraca, kao i osoba u uniformama OVK, prenosi Radio B92.

    4-5.06.2001. – Pijana junska noć, DSS planira upad vojske (zovu Pavkovića u sred noći) u Biro za informisanje vlade.

    15.05.2001. – Prvi u nizu članaka u Nacionalu o „duhanskoj mafiji“ (Stanko Subotić Cane).

    11.06.2001. – U Jagodini, u ulazu svoje zgrade ubijen dopisnik Večernjih novosti Milan Pantić… Potpredsednik Vlade Srbije, Vuk Obradović, razrešen dužnosti zbog optužbi za seksualno uznemiravanje.

    13.06.2001. – Na sednici Savezne vlade usvaja se Predlog zakona o saradnji sa Sudom u Hagu, a sednica saveznog parlamenta pred kojim će se naći ovaj predlog zakazana je za nedelju dana kasnije. Predsednik SRJ Vojislav Koštunica izjavljuje da je Predlog ovog zakona na sednici vlade usvojen demokratski, voljom većine.

    15.06.2001. – Policija uhapsila pukovnika policije Milorada Lukovića (Ulemeka), zvanog Legija, i kapetana policije Branka Veljkovića, koji su u klubu Bojan Stupica izvršili napad na policajca. Te noći Ceca Ražnatović u Stupici slavi svoj 28. rodendan. U tom trenutku u Centralnom zatvoru nalaze se Milorad Ulemek Legija, Dušan Spasojević, Mile Luković, Radomir Marković i Slobodan Milošević… Istog dana, na ličnu Koštuničinu inicijativu, bez konsultovanja Generalštaba, za šefa Službe bezbednosti VJ postavljen Aco Tomić.

    16.06.2001. – Vladimir Putin stigao u dvodnevnu posetu SRJ.

    18.06.2001. – Umro Davorin Popović, pevač Indeksa.

    20.06.2001. – Suspendovani Legija podneo ostavku na dužnost komandanta JSO i raskinuo radni odnos u MUP-u Srbije. Na njegovo mesto u JSO dolazi Dušan Maričić – Gumar.

    21.06.2001. – Na zahtev savezne vlade, Predlog zakona o saradnji sa Haškim tribunalom povučen iz skupštinske procedure, jer na višečasovnim pregovorima predstavnika DOS-a i SNP-a nije postignuta saglasnost o kompromisnom rešenju.

    23.06.2001. – Savezna vlada usvojila Uredbu o postupku saradnje sa tribunalom u Hagu. Sednici nisu prisustvovali članovi vlade iz SNP-a (osim Miodraga Kovača). Savezni ustavni sud najavio ocenu ustavnosti uredbe.

    26.06.2001. – Koštunica primio delegaciju SPS-a i obećao da Milošević neće biti izručen Hagu.

    28.06.2001. – Savezni ustavni sud, u istom sastavu kao i kada je poništio izbornu pobedu DOS-a prethodne godine, proglašava privremenu suspenziju Uredbe Savezne vlade… Zoran Đinđić saziva sednicu Vlade na kojoj se, pozivajući se na članove 90 i 136 republičkog Ustava, kao i na član 16 Ustava SRJ, donosi Uredba o direktnoj primeni statuta Haškog tribunala. Milošević izručen Hagu na osnovu uredbe Vlade Srbije (na Vidovdan). Taj sud je 24. maja 1999. optužio Miloševića i još četvoricu visokih funkcionera njegovog režima za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata nad kosovskim Albancima u prvoj polovini 1999. Zoran Đinđić u obraćanju naciji objašnjava da je vlada bila prinuđena na ovakvu odluku kako bi zaštitila interese Srbije. Koštunica tu odluku ocenjuje kao udarac na vladavinu prava i na saveznu državu. Njegove kasnije najjače izjave: to je bio državni udar, Milošević je kidnapovan (iz zatvora)… Završena ekshumacija 40 leševa iz masovne grobnice na policijskom poligonu 13. jul kod Batajnice, žrtve su Albanci iz Suve Reke.

    29.06.2001. – Zoran Žižić, predsednik Savezne vlade podnosi ostavku zbog izručenja Miloševića u Hag… Na donatorskoj konferenciji za Jugoslaviju, održanoj u Briselu, prikupljeno 1,28 milijardi dolara pomoći SRJ… Pet zemalja naslednica SFRJ u Beču potpisalo okvirni Sporazum o sukcesiji… Koštunica posetio patrijarha Pavla i obavestio ga “o političkoj krizi nakon izručenja naših građana Haškom tribunalu”… Izvršni odbor DSS-a, u znak protesta zbog Miloševićevog izručenja Hagu, odlučio da ova stranka istupi iz DOS-a i formira posebne poslaničke klubove u oba parlamenta.

    30.06.2001. – Pretučeni učesnici nesuđene prve Gej parade u Beogradu… Koncert Zdravka Čolića na Marakani.

    jul 2001. – Gradimir Nalić, Koštuničin savetnik za ljudska prava, tvrdi da je Milošević prilikom ekstradicije fotografisan u Institutu za bezbednost, da su fotografije plaćene i sugeriše da je neko naplatio ucenu raspisanu za Miloševićem. Iz DSS-a stižu zahtevi za smenu čelnih ljudi RDB-a: Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića… 5. jula Koštunica izjavio za Vreme da je „deo naše javnosti profitirao na priči o zločinima počinjenim samo na jednoj strani, a posebno na veličanju Haškog suda. Na tome su ovde napravljene mnoge karijere i zgrnuti silni novci.” Povodom zahteva za smenu generala Pavkovića izjavio je: ”Bilo je veoma mnogo neozbiljnih pokušaja da se izvede sukob između VJ i drugih državnih struktura… smatrao sam da nikako nije dobro da zbog parčeta mesa koljemo čitavog vola.”

    04.07.2001. – Formiran UBPOK (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala), za načelnika postavljen Radovan Knežević, a za zamenika kapetan Dragan Karleuša. (Iz Bele knjige: Jedna od glavnih delatnosti zemunskog klana je krijumčarenje opojnih droga, povezani su sa Kosmajac Dragoslavom i surčinskom grupom, zajedno čine jednu od najjačih međunarodnih krijumčarskih grupa za ovaj deo Evrope.)

    06.07.2001. – DSS traži rekonstrukciju Vlade. Najviše na udaru ministarstva pravde i unutrašnjih poslova… Istog dana Večernje novosti prenose izjavu Koštunice (za Korijere dela sera) da je optužnica Miloševića ”stereotipna, šematizovana i prazna”. On kaže da nije gledao televizijski prenos prvog Miloševićevog pojavljivanja pred sudom, rekavši da bi to bilo ”suviše mučno”.

    09.07.2001. – Večernje novosti prenose izjavu Koštunice (Stampi) da se ekstradicija bivšeg predsednika SRJ može smatrati pokušajem ograničenog državnog udara.

    14.07.2001. – Vlada Srbije saopštila da je otkriven kamion-hladnjača u akumulacionom jezeru hidroelektrane Perućac, gde je nađeno između 50 i 60 tela kosovskih Albanaca.

    03.08.2001. – Na Novom Beogradu ubijen bivši visoki službenik DB Momir Gavrilović, pošto se u jutarnjim satima sastao sa Koštunicom.

    08.08.2001. – Povodom ubistva Momira Gavrilovića dnevni list Blic otvorio aferu pozivajući se na dobro obavešten izvor: da je Gavrilović ubijen, jer je u razgovoru u Koštuničinom kabinetu izneo podatke o sprezi vlasti i kriminala.

    17.08.2001. – DSS odlučila je da napusti vladu, jer su njeni članovi i premijer umešani u kriminal.

    05.09.2001. – Blic preneo da je Koštunica (na TV Politici) izjavio da je bivši predsednik SRJ ”u pravnom smislu reči otet (iz zatvora) i predat haškim istražiteljima”.

    11.09.2001. – teroristički napadi na Njujork i Vašington… U septembru Okružni sud u Beogradu obustavio krivični postupak protiv čelnika zapadnih zemalja i NATO, optuženih za agresiju na SRJ…

    19.09.2001. – Dušan Spasojević pušten iz pritvora.

    02.10.2001. – Skupština Srbije usvaja Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom.

    07.10.2001. – SAD počinju vazdušne napade na Avganistan.

    09.10.2001. – Milošević optužen i za ubistvo više od 400 i deportaciju najmanje 170.000 Hrvata (druga optužnica).

    21.10.2001. – Jugoslovenski general u penziji Pavle Strugar, koga je Haški tribunal optužio za zločine u Dubrovniku krajem 1991, dobrovoljno se predao tom sudu.

    02.11.2001. – U škole u Srbiji ponovo uvedena veronauka (građansko vaspitanje od 07.11).

    05.11.2001. – Skupština SRJ usvojila Zakonik o krivičnom postupku koji, pod određenim uslovima, predviđa izručenje jugoslovenskih državljana međunarodnom sudu… Ukinuta smrtna kazna u SRJ.

    novembar 2001. – U Obrenovcu Beretke hapse braću Predraga i Nenada Banovića i isporučuju ih u Hag, koji braću tereti za zločine počinjene u logoru Keraterm kod Prijedora 1992.

    09.11.2001. – Dok je Đinđić u Americi, Beretke povlače svoje pripadnike iz obezbeđenja ministara i aerodroma. Razlog za pobunu je navodno taj što su zloupotrebljene hapšenjem braće Banović.

    12.11.2001. – Dok Milorad Ulemek svedoči u postupku za ubistvo na Ibarskoj magistrali, Beretke sa 24 hamera, pod punim naoružanjem blokiraju autoput u Beogradu. Beretke iznose političke zahteve koji se poklapaju sa zahtevima DSS-a: traže ostavku ministra policije i načelnika DB-a i donošenje zakona o saradnji sa Hagom. Koštunica kao predsednik Jugoslavije i vrhovni komandant VJ poredi oružanu pobunu JSO sa štrajkom lekara… Tokom pobune generali Tomić i Pavković službeno putuju u Moskvu, a tog istog dana (busy day) kod Tomića dolaze Borislav Mikelić i Legija. Tomić garantuje Legiji da se vojska (Kobre) neće mešati u pobunu. Pridružuje im se i Dušan Spasojević i poklanja Tomiću mobilni telefon. Susretu prisustvuje i Rade Bulatović. Na izlasku Legija i Spasojević razgovaraju: nećemo reći Šešelju da smo ostvarili kontakt sa Koštunicom… Jugoslovenski viceadmiral u penziji Miodrag Jokić, optužen za ratne zločine na području Dubrovnika 1991, dobrovoljno se predaje Haškom tribunalu.

    14.11.2001. – zatvorena sednica vlade, posle Đinđićeve noćne posete sedištu Beretki u Kuli vlada smenjuje Gorana Petrovića sa mesta šefa DB-a. Na to mesto postavlja Andreju Savića, a Legijinog čoveka Milorada Bracanovića za njegovog zamenika (umesto Zorana Mijatovića). Đinđić najavljuje da je 2002.. godina borbe protiv organizovanog kriminala… U Avganistanu saveznici ulaze u Kabul.

    16.11.2001. – Pariski klub otpisao 66 odsto duga SRJ… Izašao prvi film iz serijala Hari Poter: Hari Poter i kamen mudraca.

    21.11.2001. – Nedeljnik Reporter objavljuje spisak 17 osoba, bivših i sadašnjih rukovodilaca MUP Srbije, protiv kojih Haški tribunal navodno skuplja dokaze za zločine na Kosovu. Objavljen je i „spisak svedoka ili osumnjičenih, sigurnih učesnika akcije na Kosovu iz sastava MUP Srbije“, na kojem se nalazi 345 imena.

    23.11.2001. – Tribunal u Hagu podigao treću i najtežu optužnicu protiv Miloševića. Prve dve se odnose na zločine na Kosovu i u Hrvatskoj, a treća na zločine u BiH.

    24.11.2001. – Patrijarh Pavle osveštao zvona za Hram Svetog Save.

    27.11.2001. – NASA saopštila da je svemirski teleskop Habl otkrio atmosferu na planeti 150 miliona svetlosnih godina od Zemlje.

    29.11.2001. – Dan republike proslavljen poslednji put.

    06.12.2001. – Predsednik skupštine Srbije Dragan Maršićanin podnosi ostavku. Skupština Srbije bira Natašu Mićić, potpredsednicu republičkog parlamenta, za predsednicu skupštine… Umro Džordž Harison.

    08.12.2001. – Umro Mirza Delibašić.

    12.12.2001. – Usvojen novi Zakon o radu.

    2002.

    12.02.2002. – Pred Tribunalom u Hagu počinje suđenje Miloševiću.

    23.02.2002. – Posetom Zlatiborskom okrugu počinje turneja Vlade: Srbija na dobrom putu.

    07.03.2002. – Predsedništvo DOS-a većinom glasova podržava Predlog saveznog zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Predstavnik DSS uzdržan.

    16.03.2002. – umro Danilo Bata Stojković.

    28.03.2002. – Rade Bulatović, savetnik za bezbednost Koštunice, u autorskom članku u nedeljniku NIN pozdravlja promene u DB kao „pobedu patriotizma“ i naglašava da je „naročito pozitivan napredak“ postignut smenom Gorana Petrovića i „postavljanjem gospodina Andrije Savića“ na mesto šefa DB-a… Uhapšen Momčilo Perišić (akciju bez znanja rukovodstva VJ vodio Aco Tomić).

    18.03.2002. – DSS traži ostavku republičke vlade.

    19.03.2002. – Momčilo Perišić podneo ostavku, a Đinđić traži smenu Ace Tomića. Koštunica odbija predlog da se Tomić penzioniše.

    april 2002. – Bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije Vlajko Stojiljković izvršio samoubistvo na ulazu u Skupštinu SRJ… Jugoslovenski ministar za rad, zdravstvo i socijalnu politiku Miodrag Kovač izvršio samoubistvo u Madridu.

    17.04.2002. – Savezna vlada poziva 23 osobe koje je Haški tribunal optužio za ratne zločine, od kojih su 10 jugoslovenski državljani, da se dobrovoljno predaju tom sudu. Pozivu jugoslovenskih vlasti odazvali su se Dragoljub Ojdanić, Milan Martić, Mile Mrkšić, Nikola Šainović, Vladimir Kovačević i Momčilo Gruban.

    07.05.2002. – Oteta Ljilja Buha.

    29.05.2002. – Predstavnici DSS podnose ostavke na članstvo u upravnim odborima javnih preduzeća i ostavke na mesta načelnika okruga.

    07.06.2002. – DSS predstavlja svoju vladu u senci, čiji je predsednik Dragan Maršićanin. Nekoliko dana kasnije, administrativni odbor skupštine prihvata 13 ostavki poslanika DOS-a i odlučuje da prestaju mandati 21-om poslaniku DSS, zbog neredovnog učešća u radu parlamenta.

    jun 2002. – U Beogradu ubijen pomoćnik načelnika Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije, general-major Boško Buha… 15. juna Ceca peva na Marakani.

    24.06.2002. – Ukazom Koštunice smenjen načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković. Za zastupnika načelnika Generalštaba VJ postavljen je general-potpukovnik Branko Krga. Koštunica odbio da obrazloži svoju odluku, a nije se složio ni sa zahtevom Mila Đukanovića i Milana Milutinovića da se smene još neki generali uključujući i generala Aca Tomića. Pavković izjavljuje da je vojsci u noći između 4. i 5. juna 2001.. bilo naređeno da upadne u Biro za komunikacije Vlade Srbije. Tokom leta to ispituje Anketni odbor Skupštine Srbije (Pijana junska noć).

    03.06.2002. – Lideri DOS-a odlučili da zamene 50 poslanika koji nisu redovno dolazili na sednice parlamenta i na taj način blokirali rad. Među njima su i 23 poslanika iz DSS-a.

    11.06.2002. – Administrativni odbor prihvatio odluku DOS-a. DSS napušta parlament i izlazi iz DOS-a.

    jul 2002. – Vlada usvojila Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala. Da bi postao važeći, bilo je potrebno da postane sastavni deo saveznog Zakona o krivičnom postupku. Za tako nesto bilo je neophodno da ga izglasa i Savezna skupština. DSS i crnogorska Socijalistička narodna partija opstruiraju donošenje zakona do decembra 2002.. Ovaj zakon prvi put uvodi status svedoka saradnika. Ljubiša Buha Čume spreman je da postane svedok, ali čeka se zakon. Na osnovu njegovog iskaza bila bi još tada podignuta optužnica protiv Milorada Ulemeka i pripadnika zemunskog klana… Predsednica Skupštine Nataša Mićić raspisuje izbore za predsednika Srbije za 29. septembar… 8. jula u Beogradu predstavljena knjiga za decu Radovana Karadžića „Ima čuda nema čuda“.

    18.07.2002. – U Srbiji donet zakon po kojem je Resor Državne Bezbednosti transformisan u Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA).

    26.07.2002. – Savezni ustavni sud poništio odluku o oduzimanju 21 mandata DSS-u.

    27.07.2002. – Predsedništvo DOS na sednici u Novom Sadu donosi odluku da DSS isključi iz vladajuće koalicije.

    29.07.2002. – Nakon isključenja DSS iz DOS-a, administrativni odbor Skupštine Srbije joj oduzima 45 poslaničkih mesta.

    03.08.2002. – Pokušaj ubistva Ljubiše Buhe Čumeta u kojem učestvuje i Legija.

    septembar 2002. – Pisma Ljilje Buhe (09-30. septembra, Nacional i Identitet) koja joj diktiraju Spasojević i Mile Luković (koja DSS citira tokom kampanje za predsednika): „Đinđić je često bio gost u našoj kući.“ Jedno od pisama je adresirano na Koštunicu: Čume priprema njegovo ubistvo, a vlada Zorana Đinđića je povezana sa kriminalom. Koštuničin slogan na ovim izborima je Zna Srbija (da ja nisam kriminalac kao Đinđić). Na mitingu u Nišu Koštunica kaže da ima „neka tajna veza između mafije, kriminalaca i aktuelne vlasti“. U TV duelu sa Labusom: Je li se putovalo avionima Stanka Subotića Caneta? Jeste. Je li sporno nešto u njegovom bogatstvu? Jeste. U mom krugu prijatelja ne spada ništa iz Surčina.“

    12.08.2002. – Slobodan Milošević iz Haga predlaže Šešelja za zajedničkog patriotskog kandidata. SPS odbija i kandiduje Batu Živojinovića.

    18.09.2002. – umrla Margita Stefanović Magi, Ekatarina Velika.

    29.09.2002. – Predsednički izbori, Koštunica i Labus ulaze u drugi krug.

    02.10.2002. – U Okružnom sudu u Prokuplju počinje suđenje dvojici pripadnika Specijalnih antiterorističkih jedinica (SAJ) MUP-a Srbije, Saši Cvjetanu i Dejanu Demiroviću, koji je u bekstu… Biljana Plavšić izjavila da se oseća krivom po tački optužnice za zločin protiv čovečnosti, ostale tačke (uključujući genocid) povučene.

    13.10.2002. – Drugi krug predsedničkih izbora. Koštunica tesno pobedio Labusa, ali izlaznost nije bila dovoljna… DSS tih dana u medijima lansira priču o pokušaju atentata na Koštunicu.

    23.10.2002. – Okružno javno tužilaštvo u Beogradu podiže optužnicu protiv više lica osumnjičenih za otmicu i ubistvo 16 muslimana iz Sjeverina 1992.

    29.10.2002. – Beogradska policija hapsi više osoba pod sumnjom da su učestvovale u ubistvu generala policije Boška Buhe.

    06.11.2002. – Predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić raspisuje za 8. decembar nove predsedničke izbore.

    11.11.2002. – Miroljub Labus napustio DS.

    18.11.2002. – Švajcarska deblokirala račun Milovana Bojića, jer nisu dostavljeni dokazi da se protiv njega vodi postupak.

    27.11.2002. – Na šabačkom groblju ekshumirana 33 neidentifikovana tela za koje se pretpostavlja da su žrtve rata u BiH i Hrvatskoj.

    05.12.2002. – U Beogradu otvoren Merkator.

    08.12.2002. – Ni ponovljeni predsednički izbori nisu uspeli (Šešelj-Koštunica) zbog slabe izlaznosti.

    15.12.2002. – NVO G17 plus transformisana u političku stranku, predsednik Miroljub Labus.

    decembar 2002. – savezna skupština usvaja zakon o borbi protiv organizovanog kriminala… Pripadnici JSO i zemunskog klana miniraju preduzeće Difens Roud u vlasništvu Ljubiše Buhe Čumeta (noć između 20. i 21).

    30.12.2002. – Predsednica parlamenta Nataša Mićić preuzima dužnost predsednika Republike, budući da je predsedniku Milanu Milutinoviću mandat istekao dan ranije.

    2003.

    januar 2003. – nakon saznanja da mafija dobija podatke koji su državna tajna, Đinđić odlučuje da smeni tadašnji vrh BIA, Andriju Savića i Milorada Bracanovića. Formirano Specijalno tužilaštvo i Posebno odeljenje Okružnog suda za organizovani kriminal (Specijalni sud)… Đinđićeva inicijativa da se započne rasprava o statusu Kosova „s obzirom na to da nam vreme ne ide naruku“ (16. januar)… Milan Milutinović se dobrovoljno predao Haškom tribunalu.

    28.01.2003. – Legija objavljuje Pismo srpskom narodu: Odbrojavaju nam poslednje dane… U to vreme piše još nekoliko pisama, koja nije poslao: Montgomeriju, Labusu, Velimiru Iliću i Slobodanu Vuksanoviću.

    februar 2003. – u saveznoj skupštini svečano proglašena Državna zajednica Srbije i Crne Gore. Koštunica ostaje bez ijedne funkcije. DSS više nema nikakvu vlast u zemlji… Dragan Jočić tvrdi da su tužiocu još u oktobru 2002. upućeni dokumenti o pokušaju atentata na Koštunicu… Aleksandar Tijanić: Ako Đinđić preživi, Srbija neće, izjava Nacionalu 1. februara.

    04.02.2003. – Dragan Jočić o pismu Milorada Ulemeka: „Analiza političkog stanja i dešavanja posle 5. oktobra koju bi mogla da potpiše većina građana“ (Legija kao vox populi).

    07.02.2003. – Ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović izjavljuje da očekuje da će se Milorad Luković Legija odazvati sudskom pozivu ukoliko mu on bude uručen na osnovu navoda Ljubiše Buhe-Čumeta.

    19.02.2003. – Zoran Đinđić operisan zbog povrede Ahilove tetive, koju je zadobio u fudbalskom meču sa pripadnicima žandarmerije na Kopaoniku (15. februara).

    21.02.2003. – Pokušaj atentata na Zorana Đinđića kod hale Limes u Beogradu. Vozač kamiona Dejan Milenković-Bagzi uhapšen na licu mesta. Određen mu je pritvor od 8 dana, ali vanraspravno veće IV suda ukida mu pritvor 4 dana ranije. Bagzi je u bekstvu do 2006.… Posle neuspelog atentata, Đinđić odlazi u Banjaluku i studentima drži predavanje Od nacionalizma do patriotizma.

    23.02.2003. – Mira Marković odlazi u Moskvu.

    24.02.2003. – Šešelj se predao Hagu i poručio da će u Srbiji na proleće biti krvi do kolena. Tomislav Nikolić na mitingu SRS izjavljuje: „Recite Đinđiću da je i Tito pred smrt imao problem sa nogom.“… Bagzi pušten iz pritvora.

    05.03.2003. – Donet akt o postavljanju Jovana Prijića za specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala. Počinje kampanja protiv Prijića da je bio član JUL-a. Za to vreme on uzima iskaz od svedoka saradnika Ljubiše Buhe Čumeta koji se nalazi u vojnoj bazi u Slovačkoj gde je pobegao od zemunskog klana.

    11.03.2003. – Jovan Prijić i pripadnici policije završavaju ispitivanje Ljubiše Buhe Čumeta u Slovačkoj i u dva sata noću vraćaju se u zemlju sa njegovim potpisanim iskazom koji je tog trenutka validan za sud.

    12.03.2003. u 8 ujutru – Zbog laži koje se svakodnevno objavljuju o njemu, specijalni tužilac Jovan Prijić podnosi ostavku. Odlazi u rodni Zrenjanin.

    12.03.2003. u 12.45 – Ispred ulaza u vladu Srbije ubijen je premijer Srbije Zoran Ðindić. Jovan Prijić se vraća u Beograd i preuzima slučaj ubistva premijera. Istog dana, na osnovu dotadašnje istrage i iskaza Ljubiše Buhe Čumeta, tužilac i policija zaključuju da su premijera Srbije ubili pripadnici JSO sa članovima zemunskog klana. Izdata je poternica i uvedeno vanredno stanje.

    13.03.2003. – Vlada saopštava da je do 17 sati policija uhapsila 56 osoba za koje se sumnja da su umešani u ubistvo premijera. DSS predlaže formiranje koncentracione vlade… Uhapšeni Jovica Stanišić (isporučen Hagu 11.06.) i Franko Simatović Frenki.

    15.03.2003. – Sahrana Zorana Đinđića u Aleji velikana. Stotine hiljada ljudi na ulicama Beograda.

    17.03.2003. – Uhapšena Svetlana Ražnatović-Ceca zbog sumnje da je u bliskim vezama sa ubicama Zorana Đinđića… Zabranjen list Identitet, vlasništvo Ulemeka i Spasojevića… Izabran prvi Savet ministara SCG, predsednik (po Ustavnoj povelji) Svetozar Marović, ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, a odbrane Boris Tadić.

    18.03.2003. – Zoran Živković izabran u skupštini za novog premijera Srbije… Uhapšen Milan Sarajlić, zamenik republičkog tužioca, osumnjičen za spregu sa organizovanim kriminalom… Zabranjen list Nacional.

    20.03.2003. – Početak rata u Iraku.

    23.03.2003. – Srušena kuća u Šilerovoj ulici u Zemunu, vlasništvo Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, osumnjičenih za učešće u Đinđićevom ubistvu.

    24.03.2003. – Uhapšen Zvezdan Jovanović… Županijski sud u Rijeci osudio generala Mirka Norca i Tihomira Oreškovića na višegodišnje kazne zatvora za masakr u Gospiću.

    25.03.2003. – Odlukom Vlade Srbije rasformirana JSO.

    27.03.2003. – U obračunu sa policijom u Meljaku ginu Dušan Spasojević-Kum i Mile Luković.

    28.03.2003. – Na Fruškoj gori nađeno telo Ivana Stambolića koga su otela, ubila, bacila u kreč i zakopala četvorica pripadnika JSO.

    04.04.2003. – uhapšen Borislav Mikelić, bivši predsednik vlade tzv. Republike Srpske Krajine, povezivao DSS, zemunski klan, krugove u Republici Srpskoj uključene u atentat.

    07.04.2003. – Zvezdan Jovanović daje iskaz, pročitan 25.12.03. na suđenju.

    08.04.2003. – sahranjen Ivan Stambolić… Uhapšeni Aco Tomić i Rade Bulatović.

    april 2003. – Pritvoren Milorad Bracanović, zamenik načelnika BIA… Zvezdan Jovanović priznaje ubistvo Zorana Đinđića… Nebojša Čović optužuje Šešelja da je na „oproštajnom ručku“, pred odlazak u Hag dao instrukcije za „fizičku eliminaciju“ Zorana Đinđića i da je čuo da su se pojedinci iz vlade viđali sa Legijom. Dragan Maršićanin optužuje potpredsednika Vlade, Čedomira Jovanovića, da je održavao veze sa Dušanom Spasojevićem.

    15.04.2003. – Udes džipa u kojem se vozio ministar Dragan Veselinov, poginula prolaznica Katarina Marić.

    22.04.2003. – U Srbiji ukinuto vanredno stanje uvedeno 12. marta. U toku akcije Sablja privedeno je više od deset hiljada ljudi, a u pritvoru je zadržano četiri i po hiljade. Podneto je 3.919 krivičnih prijava protiv 3.400 osoba zbog sumnje da su izvršile 5.812 krivičnih dela. Rasvetljeno je 28 ubistava, 23 ubistva u pokušaju, 45 iznuda, 15 otmica, 208 krivičnih dela neovlašćene proizvodnje, držanja i stavljanja u promet opojnih droga i više desetina ostalih težih krivičnih dela. U skladu sa Naredbom o legalizaciji oružja, do 20. aprila predato je oko 40.500 komada oružja i više od dva miliona municije različitog kalibra.

    01.05.2003. – Džordž Buš proglasio kraj invazije na Irak.

    06.05.2003. – Izašao prvi broj tabloida Kurir.

    20.05.2003. – Otpor pokrenuo potpisivanje peticije za smenu Dragana Veselinova (dao ostavku 29. maja).

    23.05.2003. – Otvoreno obnovljeno zdanje JDP-a, izgorelo oktobra 1997.

    01.06.2003. – Velimir Ilić šutnuo novinara novosadske TV Apolo.

    04.06.2003. – U Obiliću ubijena porodica Stolić.

    07.06.2003. – List Danas objavljuje pismo Vojislava Koštunice od 4. juna, upućeno generalu Acu Tomiću u Okružni zatvor u Beogradu, sa rečima podrške i ohrabrenjem „da izdrži“ muke na kojima se našao (da ćuti).

    11.06.2003. – Jovica Stanišić isporučen u Hag.

    13.06.2003. – Na Ceraku uhapšen Veselin Šljivančanin.

    01.07.2003. – Osnovano Tužilaštvo za ratne zločine za teritoriju Srbije.

    04.07.2003. – Ukinut pritvor Radetu Bulatoviću, određen tokom akcije Sablja.

    15.07.2003. – Izabrani članovi lustracione komisije.

    17.07.2003. – Mlađan Dinkić optužio Zorana Janjuševića (premijerov savetnik za bezbednost) i Nemanju Kolesara (šef Agencije za sanaciju banaka) za pranje novca preko firmi na Sejšelima i Kipru (afera Janjušević-Kolesar ili Sejšeli).

    18.07.2003. – Nebojši Pavkoviću ukinut pritvor.

    22.07.2003. – Skupština bira Vladimira Vukčevića za tužioca za ratne zločine i Kori Udovički za guvernerku. Iz ovog glasanja će u septembru G17 plus pokrenuti aferu Bodrum.

    23.07.2003. – Milorad Bracanović, bivši zamenik direktora BIA, pušten iz pritvora.

    21.08.2003. – Podignuta optužnica za atentat.

    26.08.2003. – Mlađan Dinkić iznosi optužbe protiv ministarke saobraćaja Marije Rašete-Vukosavljević i njenog supruga, kao i protiv Čedomira Jovanovića, proširuje optužbe protiv Janjuševića i Kolesara.

    27.08.2003. – Miodrag Jokić, penzionisani admiral JNA, pred Haškim tribunalom priznaje da je kriv za ratne zločine u Dubrovniku.

    septembar 2003. – Veruović na Radiju B92 prvi put pominje treći metak.

    05.09.2003. – U sedištu G17 plus prikazan snimak koji pokazuje da je 22.07. u skupštini za guvernera NBS glasano karticom poslanice Nede Arnerić, mada je ona bila odsutna (u Bodrumu).

    10.09.2003. – Švedska ministarka spoljnih poslova Ana Lind izbodena nožem u trgovačkom centru u Stokholmu, umire dan kasnije.

    17.09.2003. – Nataša Mićić raspisuje predsedničke izbore za 16. novembar.

    19.10.2003. – Umro Alija Izetbegović.

    20.10.2003. – U Hagu otpečaćene optužnice protiv 4 srpska generala (policijski Sreten Lukić i Vlastimir Đorđević, vojni Vladimir Lazarević i Nebojša Pavković), premijer Živković kaže da njihovo hapšenje „nije prioritet“.

    28.10.2003. – G17 plus optužio ministra policije Dušana Mihajlovića za sukob interesa (afera Lutra).

    13.11.2003. – Vršilac dužnosti predsednika Srbije, Nataša Mićić, raspustila parlament i raspisala vanredne parlamentarne izbore u Srbiji za 28. decembar.

    14.12.2003. – Boris Tadić, nosilac liste DS, priznao da Neda Arnerić nije bila prisutna na glasanju u skupštini 22.07.

    16.11.2003. – Održani predsednički izbori u Srbiji. Predsednik po treći put u poslednjih 14 meseci nije izabran (Nikolić osvojio više glasova od Mićunovića, ali nedovoljna izlaznost).

    22.12.2003. – Počinje suđenje grupi od 36 optuženih lica za ubistvo premijera Zorana Đinđića i druga krivična dela pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu. Pred tročlanim Sudskim većem, kojim predsedava Marko Kljajević, optužnicu zastupaju zamenici specijalnog tužioca Milan Radovanović i Nebojša Maraš.

    25.12.2003. – Predsedavajući Sudskog veća Marko Kljajević čita iskaz Zvezdana Jovanovića.

    28.12.2003. – U Srbiji održani vanredni parlamentarni izbori. Najviše poslaničkih mesta osvojila SRS (82), pa DSS (53). Zatim slede DS (37), G17 plus (34), a koalicija SPO-NS i SPS osvojile su po 22 poslanika (ništa za manjinske stranke).

    2004.

    04.02.2004. – Dragan Maršićanin po drugi put predsednik skupštine Srbije, glasovima DSS, G17 plus, SPO-NS i SPS.

    22.02.2004. – Pred Specijalnim sudom u Beogradu počinje suđenje optuženima za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi… Boris Tadić izabran za predsednika DS.

    01.03.2004. – Ubijen svedok optužbe Kujo Kriještorac, jedini očevidac atentata.

    03.03.2004. – Koštunica postaje predsednik Vlade. Iste noći izgoreo Hilandar. U Vladi su i G17 plus i koalicija SPO-NS. Vlada je izabrana uz podršku poslanika SPS-a, čiji predstavnici nisu ušli u Koštuničin kabinet. Vladu čine potpredsednik Miroljub Labus i 17 ministara. Jočić izabran za ministra policije, Zoran Stojković ministar pravde, Bulatović direktor BIA, Tijanić direktor RTS, Čolić ministarka prosvete… Odmah počinju opstrukcije procesa: Specijalni sud treba ukinuti (Zoran Stojković), sve treba “vratiti u stadijum istrage” (Dragan Jočić), jer je proces montiran od “pravih ubica” (Gradimir Nalić), koje treba tražiti u samoj vladi Zorana Đinđića (generalni sekretar vlade Mihajlov 17. maja). Specijalni tužilac Prijić, autor optužnice, ustupa mesto novom tužiocu, njegov zamenik Radovanović je uhapšen pod optužbom da je svojoj supruzi odao državnu tajnu, a predsedavajući veća Marko Kljajević napušta proces i sud sa obrazloženjem da ne može da sudi pod pritiskom. Pripadnici policije koji su se istakli u vanrednom stanju otkrivanjem i hapšenjem atentatora izloženi su sistematskoj čistki, hapšenjima, smenama sa važnijih funkcija. Ubijena su dva svedoka, važan svedok-saradnik, i jedini svedok koji je prepoznao optužene atentatore, ministri Jočić i Stojković i direktor BIA Bulatović tajno se sastaju sa prvooptuženim dok se on nalazi u bekstvu, povlači se optužba protiv generala Ace Tomića i Borislava Mikelića… Optuženi prete svedocima i Specijalnom tužiocu, vređaju sud i ostale učesnike postupka. Njihovi simpatizeri demonstriraju u sudnici sa upadljivim oznakama Crvenih beretki (pijetet prema jedinici – Jočić), pretnje majci i sestri Zorana Đinđića (napadnuta 15. maja) i sudijama. Prvooptuženi postaje medijska zvezda.

    17.03.2004. – Eskalacija nasilja na Kosovu. Skupština Srbije usvaja Zakon o pravima optuženih pred Haškim tribunalom i članova njihovih porodica. Paljenje džamija.

    14.04.2004. – Saslušan svedok saradnik Miladin Suvajdžić.

    27.04.2004. – u Kuriru izlazi intervju pripadnika Beretki kapetana Džoa koji kaže da je Đinđića trebalo ubiti.

    april 2004. – Treći svedok saradnik Ljubiša Buha zahteva da javnost bude isključena tokom njegovog svedočenja. Prema nezvaničnim informacijama, Buha ponavlja brojne optužbe na račun zemunskog klana koje se odnose na ubistva, otmice i trgovinu drogom i veze sa policijom, obaveštajnim službama i ljudima iz vlasti… U Specijalnom sudu telohranitelj premijera Milan Veruović svedoči da su se pri atentatu na Đindića čula tri hica, a da ga je u Urgentnom centru reanimirao doktor blizak Legiji.

    02.05.2004. – Posle 14 meseci skrivanja, Milorad Luković (Ulemek), zvani Legija, predaje se organima MUP Srbije (Guriju) ispred svoje kuće u Beogradu. Naknadno izjavio da se predao, jer ima poverenja u novu vlast. U noći predaje, između 2. i 3. maja imao sastanak u zgradi MUP-a sa Jočićem i načelnikom javne bezbednosti Miroslavom Miloševićem. Sastanku prisustvuju i Stojković, Bulatović, Nikitović, Tijanić. Jočić dugo odbija da preda službenu belešku o ovom susretu (prvo poriče da se sastanak dogodio, pa da nije važno da li se dogodio, pa da je u MUP-u bilo bezbedno jer je Legija opasan čovek, pa da Centralni zatvor ne radi noću).

    17.05.2004. – Dejan Mihajlov kao šef izbornog štaba Maršićanina čita saopštenje u kome se kaže da je „bivša vlast ćutala kad su ubili premijera. Znali su ko je doneo odluku da se Đinđić ubije i znali su ko ga je ubio“.

    maj 2004. – Feljton u Politici ekspres o tome da je ubijeni premijer kriminalac… Dejana Milenkovića-Bagzija u Atinu zove njegov advokat Biljana Kajganić, u kome mu ona nudi status svedoka saradnika rečima da je to „sredila sa starim drugarima“ – ministrom policije Draganom Jočićem, „koji je odmah pristao“, i Radetom Bulatovićem, šefom BIA, koji je to potvrdio posle konsultacije „gore“ – ali da je uslov da Milenković kaže da je on, po nalogu svedoka saradnika Ljubiše Buhe, organizovao ubistvo bivšeg radnika DB-a Momira Gavrilovića u avgustu 2001. (sve ovo se saznaje u septembru).

    13.06.2004. – Održan prvi krug izbora za predsednika Srbije. U drugi krug ulaze Boris Tadić i Tomislav Nikolić.

    15.06.2004. – Legija izjavljuje da je po nalogu državnih funkcionera (Čede Jovanovića), tajkuna i mafijaša prebacio preko granice 600 kilograma zaplenjenog heroina. Pre toga iz DSS-a obećavaju da će sada Legija da kaže istinu.

    27.06.2004. – Održan drugi krug predsedničkih izbora. Pobeđuje Boris Tadić sa 53,7% glasova.

    juni 2004. – Nikola Milošević (DSS) promoviše knjigu Zoran Đinđić u mreži mafije u Medija centru.

    16.07.2004. – Dejan Milenković-Bagzi uhapšen u Solunu.

    16.08.2004. – Svedok saradnik Zoran Vukojević naveo da je informacije o haškim optužnicama zemunski klan dobijao od Borislava Mikelića i Radeta Bulatovića.

    28.08.2004. – Rade Bulatović, šef BIA, sudskom odlukom obeštećen sa 669.000 dinara za skoro tri meseca provedena u pritvoru tokom akcije Sablja. Smenjeni svi organizatori akcije Sablja: Milan Obradović, Goran Radosavljević Guri, Bora Banjac. Smenjeno još 18 načelnika sekretarijata MUP-a širom Srbije i 15 načelnika uprava policije.

    07.09.2004. – ministarka prosvete Ljiljana Čolić izbacila Darvinovu teoriju evolucije iz programa za osmi razred (pod pritiskom dala ostavku 16.09).

    09.09.2004. – nedeljnik Vreme objavljuje transkript presretnutog razgovora iz maja 2004. između Dejana Milenkovića-Bagzija i njegovog advokata Biljane Kajganić.

    01.10.2004. – Počela sa radom Narodna kancelarija predsednika Srbije Tadića.

    03.10.2004. – Nenad Bogdanović (DS) izabran za gradonačelnika Beograda (sa 50,19% glasova, ispred Aleksandra Vučića iz SRS), u Novom Sadu je izabrana Maja Gojković (SRS), najviše mesta u pokrajinskoj skupštini imaju SRS i DS.

    05.10.2004. – U kasarni Topčider, ispred podzemnog vojnog objekta Karaš pod nerazjašnjenim okolnostima poginula dvojica gardista VSCG: Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović.

    08.10.2004. – umro Žak Derida, francuski filozof.

    03.12.2004. – Čedomir Jovanović isključen iz DS-a, zbog „narušavanja stranačke discipline“.

    21.12.2004. – Skupština Srbije izjednačila pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta po pravima sa pripadnicima NOR-a.

    26.12.2004. – Najmanje 250.000 ljudi poginulo u cunamiju posle najjačeg potresa na području Indijskog okeana u poslednjih 40 godina.

    30.12.2004. – Na kioscima se pojavio prvi Legijin roman Gvozdeni rov (do sada ih napisao 8).

    2005.

    24.01.2005. – Beba Popović u Insajderu (1. deo intervjua; 2. i 3. deo 31. januara i 7. februara).

    28.01.2005. – Predaje se general Vladimir Lazarević i najavljuje dobrovoljni odlazak u Hag.

    02.02.2005. – Grčka izručuje Dejana Milenkovića-Bagzija, jednog od osumnjičenih za ubistvo Zorana Đinđića.

    22.03.2005. – Milan Obradović, bivši šef beogradske policije, i Milorad Bracanović, nekadašnji zamenik načelnika RDB Srbije, privedeni zbog sumnje da su iznuđivali iskaz od članova takozvane Makine grupe. U pritvoru su proveli dva meseca.

    04.04.2005. – Policijski general Sreten Lukić smešten u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala, pošto je doputovao iz Beograda (otet u bolnici), gde se dobrovoljno predao.

    13.04.2005. – Čedomir Jovanović u Insajderu (2. deo intervjua 19 aprila)… Beba Popović svedoči na suđenju za atentat.

    25.04.2005. – U Hag doputovao general Nebojša Pavković, koji se posle nekoliko nedelja skrivanja predao vlastima u Beogradu.

    16. i 17.05.2005. – Beba Popović svedoči na suđenju za atentat.

    03.06.2005. – Uhapšena četvorica pripadnika paravojne formacije Škorpioni zbog sumnje da su izvršili ratni zločin protiv civilnog stanovništva u Srebrenici.

    jun 2005. – U skupštini nije izglasana deklaracija o Srebrenici… Milan Obradović u Insajderu (6. juna)… Jočić i Bulatović priznali da su razgovarali sa Legijom u noći hapšenja. MUP Srbije potvrdio za B92 da postoji beleška o njihovom razgovoru. Deset meseci kasnije, u emisiji Insajder Televizije B92, Miroslav Milošević, bivši načelnik policije, izjavio je da su se u noći predaje u zgradi MUP-a našli i Aleksandar Tijanić, direktor RTS-a, i Nikitović, šef kabineta Koštunice. Ministar pravde Zoran Stojković nikada nije jasno odgovorio na pitanje da li je i on te noći bio tamo.

    29.06.2005. – Legija i još petorica pripadnika Beretki osuđeni na po 15 godina zatvora zbog četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali.

    11.07.2005. – Srđa Popović predaje Predlog za proširenje optužnice protiv Legije za oružanu pobunu.

    18.07.2005. – U objedinjenom postupku za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi osuđeni Radomir Marković, Milorad Ulemek i još nekoliko pripadnika JSO. (pravosnažno 2007.)

    27.07.2005. – Smenjen Jovan Prijić, specijalni tužilac za organizovani kriminal. Na njegovo mesto postavljen Slobodan Radulović, okružni javni tužilac iz Kragujevca.

    septembar 2005., uhapšen Vladan Batić. Uhapšen tužilac Radovanović, smenjen Maraš, svi iz predmeta.

    05.11.2005. – Osnovan LDP.

    2006.

    14.02.2006. – Milorad Ulemek, Zvezdan Jovanović i Dušan Krsmanović prisustvuju uviđaju na mestu ubistva premijera Đinđića.

    mart 2006. – Počeli pregovori o statusu Kosova u Beču.

    11.03.2006. – Uhapšen Goran Kljajević, predsednik Trgovinskog suda i brat Marka Kljajevića… Slobodan Milošević pronađen mrtav u svojoj ćeliji u Tribunalu. Dobrica Đosić 12. marta zamoljen da za Glas javnosti prokomentariše smrt Slobodana Miloševića: „Verujte, bolestan sam i ne mogu ništa da vam kažem. Čuo sam da je Slobodan Milošević umro, ali ne mogu da pričam. Zvali su me mnogi novinari.“

    15.03.2006. – Povodom odluke suda da se Mirjani Marković, za kojom je raspisana poternica, dozvoli dolazak u zemlju na sahranu supruga, Koštunica izjavio za Politiku: „Sahrana je civilizacijski čin koji se poštuje. To je i u duhu naše tradicije i uveren sam da će se svi, u ovakvoj prilici, odnositi na ovaj način.“ Istog dana Politika prenosi i telegram patrijarha Pavla: „Očekujemo od državnih organa i sveukupnog naroda da budu na visini svoje odgovornosti pred Bogom, istorijom i tragičnim krajem Miloševićevog zemnog života. Smrt je svetinja i svako ima neotuđivo pravo na grob i dostojnu sahranu, pogotovo ljudi koji su, kao Slobodan Milošević, obeležili sobom svoje vreme i sudbinska događanja u životu kako srpskog, tako i drugih naroda ove smutne epohe.“

    29.03.2006. – Umro Milan Radovanović, od srčanog udara, pripadao originalnom sastavu Specijalnog suda, aktivno učestvovao u pisanju optužnice, odlučivao ko će biti svedok saradnik; nakon hapšenja 2005. završio u samici krila Okružnog zatvora, u kojem su bili pritvoreni i pripadnici zemunskog klana, protiv kojih je pisao optužnicu za ubistvo Đinđića.

    21.05.2006. – Crna Gora na referendumu glasa za odvajanje od Srbije.

    28.08.2006. – Marko Kljajević zatražio da bude razrešen sudske dužnosti.

    06.09.2006. – Novi predsedavajući Sudskog veća na suđenju optuženima za ubistvo premijera je sudija Nata Mesarović.

    septembar 2006. – Ubijen Zoran Vukojević, svedok saradnik (3. juna?). Načelnik Uprave Kriminalističke policije Milorad Veljović izjavio je da je Vukojević odbio fizičku zaštitu Jedinice za zaštitu učesnika u krivičnom postupku. Jočić izjavio da ubistvo nema veze sa predmetom suđenja. Zameniku specijalnog tužioca Mioljubu Vitoroviću republički tužilac Slobodan Janković nije produžio mandat. Vitorović je poznat po završnoj reči na suđenju za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, kada je direktno optužio Slobodana Miloševića da je naredbodavac tih zločina. Vrhovni sud Srbije ukinuo je presudu za Ovčaru i vratio predmet Veću za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu na ponovno suđenje.

    07.10.2006. – Ubijena Ana Politkovska.

    28-29.10.2006. – Referendum za potvrđivanje predloga novog ustava (izlaznost 54,91%, „za“ je 53,04%).

    08.11.2006. – Srbija dobila novi ustav, koji u uvodnom delu definiše Kosovo kao sastavni deo zemlje. Sutradan raspisani parlamentarni izbori za 21. januar 2007.

    2007.

    21.01.2007. – Parlamentarni izbori u Srbiji (SRS 81, DS 64, DSS+NS 47, G17+ 19, SPS 16, LDP-ova koalicija 15, stranke nacionalnih manjina 8).

    19.02.2007. – Srđa Popović predaje Predlog za dopunu dokaznog postupka, u kojoj traži svedočenje Koštunice u vezi sa pobunom.

    15.05.2007. – formirana Vlada Srbije, premijer ponovo Vojislav Koštunica.

    23.05.2007. – posle četiri godine, završeno je suđenje za ubistvo premijera Srbije. Pripadnici JSO Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, kao i pripadnici zemunskog klana, osuđeni su prvostepenom presudom na ukupno 378 godina zatvora.

    26.09.2007. – U Hagu osuđeni: Mile Mrkšić na 20 godina i Veselin Šljivančanin 5; Miroslav Radić oslobođen.

    2008.

    25.01.2008. – U Moskvi, Velimir Ilić u prisustvu Tadića i Koštunice potpisao sporazum o prodaji NIS-a Gasprom-u… Srpski ministar policije Dragan Jočić teško povređen u saobraćajnoj nesreći.

    17.02.2008. – Proglašenje nezavisnosti Kosova.

    21.02.2008. – Miting protiv otcepljenja Kosova, govori Koštunice, Kusturice… paljenje ambasada… Na ruskoj državnoj TV u dnevniku, novinar komentarišući događaje u Beogradu u živom programu izjavljuje: „Danas su se žitelji Beograda verovatno setili drugih mitinga. Setili su se kako se talasala masa koja je svrgla starca Miloševića. Bili su to, između ostalog, ti isti fudbalski fanatici. Setili su se kako je zemlja, otupela od liberalnih obećanja, plačući ispraćala na onaj svet marionetu Zorana Đinđića – čoveka koji je uništio legendarnu srpsku armiju i specijalne službe, prodao Hagu heroje srpskog otpora zarad apstraktne ekonomske pomoći i koji je za to dobio zasluženi metak.“

    08.03.2008. – raspad koalicije DS-DSS, Koštunica raspisuje izbore za 11. maj. Bio je premijer Srbije četiri godine, u dva mandata, ukupno od marta 2004. do jula 2008.

    2009.

    03.03.2009. – bivši zamenik načelnika BIA Milorad Bracanović, osuđen na dve godine zatvora zbog neprijavljivanja ubistva Ivana Stambolića, pušten je dva meseca ranije na uslovni otpust.

    19.06.2009. – gotovo deceniju kasnije Vrhovni sud Srbije doneo presudu optuženima za ubistvo četvorice članova SPO i pokušaj ubistva Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali oktobra 1999. Na višedecenijske kazne zatvora osuđeni, između ostalih, i bivši načelnik DB-a Radomir Marković, kao i komandant rasformirane JSO Milorad Ulemek.

    2010.

    09. i 10.06.2010. – uhapšeni članovi zemunskog klana Sretko Kalinić u Zagrebu i Miloš Simović u Beogradu. Simović je u svom iskazu izjavio da su i pre novembra 2001. Borisav Mikelić i Zoran Šami dolazili u Šilerovu i podstrekavali članove zemunskog klana na pobunu. On je rekao i da je kampanje DSS-a finansirao Dušan Spasojević, vođa zemunskog klana.

    11.11.2010. – Srđa Popović predaje Krivičnu prijavu protiv Legije, Zvezdana Jovanovića, Koštunice, Aca Tomića i još petorice zbog pobune Beretki 2001… DSS psihotično reaguje na prijavu: „Sa najdubljim gnušanjem odbacujemo optužbe protiv predsednika DSS i smatramo da je prevršena svaka mera u primitivnoj kampanji koja se neprestano vodi protiv DSS. Samo moralno posrnulo i izopačeno biće kao što je advokat Srđa Popović, branilac ustaškog doglavnika Artukovića, može da se odvaži na tako dijaboličan i bezuman čin, da projektuje sebe i optužuje druge za dela za koja bi jedino on sam bio kadar. Samo najgora vrsta podstrekača na ubijanje Srba kao što je advokat Popović, koji je potpisao zahtev da se bombarduju njegov rodni grad Beograd i Srbija, može da pere svoju prljavu savest tako što lažno optužuje nevine ljude. DSS sa potpunim prezirom razobličava moralnu nakaznost advokata Popovića i najoštrije osuđuje raspirivača ove gnusobne histerije.“

    Peščanik.net, 10.03.2011.

  14. Varagić Nikola каже:

    Smrt na domaku srpskog sna

    Vesna Pešić

    Kada sam čula da je Zoran ubijen prvi put sam u životu zaplakala nad Srbijom. Pomislila sam: baš nam se ne da. Zoran je bio naša nada, naša najjača karta, on je bio ta naša Evropa ka kojoj težimo više od dva veka. Verovala sam da smo s njim na domaku našeg sna. Verovala sam u našu budućnost zato što imamo Zorana. Nekim čudom nam se bila osmehnula sreća da na čelo Srbije dođe čovek koga su krasili retka inteligencija, briljantnost i energija. Ne ustežem se da glasno kažem da se ponosim što je premijer Srbije bio nemački doktor filosofije, što smo imali lidera koji je po svom obrazovanju i sposobnostima prevazilazio svoje kolege. A eto, zatekao se baš kod nas, u Srbiji. Činjenica je da u srpskoj istoriji nismo imali državnika koga je krasilo toliko evropejstvo, briljatnost i obrazovanje.

    Kroz glavu mi proleće Knez Mihailo, nesuđeni reformator, pod čijim spomenikom smo zajedno proveli tolike dane, te 1996. godine.

    O Zoranu ne mogu da govorim samo kao o političkoj ličnosti. Ružica, njegova žena, zna koliko sam ga volela. Često smo ga se sećale kako je, kao mladi filozof, pravio malu decu svojim starijim kolegama. Tokom osamdesetih godina, kada su cvetale tribine, sa naočarima a la Trocki, on tek izbije iz poslednjeg reda i onako zabriljira i kao od šale održi svojim profesorima lekciju. Negde oko sredine osamdesetih godina započela je velika rasprava o civilnom društvu između filozofa Srbije i Slovenije. Slovenci su tvrdili da se u okviru Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN) može razviti civilno društvo, dok smo mi iz Srbije tvrdili da ne može. U Sloveniji su obožavali Zorana, bio je njihov guru. Na Bledu se održavao važan filosofsko-politički skup, a mi iz Beograda smo rešili da krenemo sa našim klincem Zoranom da se pravimo važni. Dođe Zoran iz Nemačke, pokupi nas kolima, Nebojšu Popova, Svetu Stojanovića i mene, i krenemo u Sloveniju. Naš vunderkind nas nije izneverio i još jednom je očarao braću Slovence, objašnjavajući nam „uslov mogućnosti“.

    Iako su mnogi umeli da cene Zorana, često sam se pitala zašto privlači toliko mržnje u Srbiji. Jedan moj prijatelj rekao je da je u pitanju zavist, koju je ovako opisao: „Mrze Đinđića jer su inferiorni i zavidni. Zato što on nema autoritet iznad sebe. Ni crkvu, ni Nikolu Pašića, ni Staljina, ni Amerikance, ni Tita, ni Dražu, ni kralja, ni tatu, ni mamu, ni rodni kraj. Moraš, bato, nečemu da se potčiniš, jer ako nećeš, ti se onda kao smatraš boljim od nas… A plus ih još i svaki put izradi, jer je pametniji. To su naprosto patrijarhalna, konzervativna g… koje nervira kad neko nekažnjeno odbija da ima autoritet.“

    Pišem ove redove iz Meksika ne samo zato da bih iskazala svoju potresenost zbog ubistva Zorana Đinđića. Hoću da kažem zašto je ubijen i ko ga je ubio. Srbija ne sme da se pravi luda i da još jednom zapuši uši. Hipokriziji nema mesta jer Srbija sedi na tempiranoj bombi. Nije Zorana ubio nikakav „zemunski klan“, jer takva terminologija sugeriše da je premijer bio kriminalac, nekakav narkotrafikant, u lancu mnogih, već ubijenih krimosa. Po toj teoriji nekako ispada da se nije desilo političko ubistvo, da iza toga ne stoje ekstremisti, nego da je reč o ljudima koji, eto, ne poštuju zakon. Ali to jednostavno nije istina. Kada se kaže „organizovani kriminal“, to zvuči neutralno, jer njega svuda ima, manje ili više. Prikriva se realnost da je taj „zemunski klan“ deo (bivše) vlasti, one ubilačke, koja je preživela 5. oktobar, osvežila se i krenula u akciju. Tako „organizovani kriminal“ je organizovani deo Miloševićeve policije i vojske. Ti koji ubijaju imaju visoke pukovničke i generalske činove i dobili su ih zato što su ubijali.

    Kažu, nije dobro radilo Zoranovo obezbeđenje. Možda, ali je to ipak još jedna obmana. Jer, od vlasti, to jest paramilitarne vlasti, nemaš gde da se skloniš. Nije Zoran vladao i sve stavio pod kontrolu, kako to neki zlobno misle. Da je uklonio Crvene beretke i sve njihove veze, danas bi bio živ. Vladale su i danas vladaju masovne ubice koje su okupili Slobodan Milošević i njegovi najbliži saradnici. A to su isti oni koji su ubijali civile po Hrvatskoj i Bosni. Isti oni koji su ubili Ćuruviju i Ivana Stambolića, isti oni koji su pobili ljude iz SPO na Ibarskoj magistrali, isti oni koji su danas ubili Zorana Đinđića. Štitili su ih, namerno i nenamerno, političari koji su se protivili famoznoj „gvozdenoj metli“. Umesto da je DOS, po preuzimanju vlasti, sve formacije pod oružjem razoružao i napravio nove službe, odjednom je zavladao neki zalutali strah da će nam se dogoditi 1945, da ćemo prekršiti ljudska prava i zakone i povrediti nezavisno sudstvo. Šampioni prava i ljubitelji Mladića.

    Znamo ko je ubio Slavka Ćuruviju, Ivana Stambolića i, sada, Zorana Đinđića. Bivši i sadašnji službenici koji nisu razjureni i pohapšeni. Ista ta službenička fela, taj kordon smrti, štiti Mladića i Šljivančanina. Srbija ne sme u sebi da krije takve tajne. Vanredno stanje ne treba ukinuti dok se zločinci ne zatru. Omražena „metla“ treba da radi kako više nikome ne bi palo na pamet da od Srbije pravi podzemne hodnike u kojima žive ubice. Tu poruku im je poslao Zoran Đinđić. Raščistio je političku scenu, ono njeno ekstremno krilo, koje je davalo legitimitet naoružanim bandama ubica koji su sebe nazivali „patriotima“. Više im niko nije ostao. Zoran je ubijen upravo kada im je postalo jasno da je igranka završena.

    To nije kraj priče, ona tek treba da se raspliće. Stranke, civilne organizacije, stručnjaci i građani treba da se okupe oko novog ustava koji će postaviti temelje naše zajednice. Donošenje novog ustava Srbije mora da stavi tačku na priču o teritorijama i to u oba smera. Niti nam treba da se širimo, niti treba da se cepamo i raspadamo. Ne verujem u „logiku istorije“ koja tobože nalaže da se moramo raspadati da bismo se jednog lepog dana ujedinili.

    Odakle da počnemo? Od odgovornosti. Od toga da se DOS raspao pre nego što je stvarno uspostavljena njegova vlast. Od toga da revolucija od 5. oktobra nije završena, o čemu svedoči mrtav Zoran Đinđić. Od toga da u državi u kojoj je ubijen predsednik vlade neko mora da podnese ostavku, a da pri tom ne preti da će povući svoje poslanike kada treba glasati za reforme.

    Ovo što nam se desilo nije opomena, već nalog da se vratimo na početak i da se prisetimo šta su naši ciljevi i principi do kojih držimo. Srušili smo Miloševića zato da bismo od razorene Srbije napravili modernu državu koja pripada Evropi. Ja predlažem da ne odustanemo ni po koju cenu.

    Volela sam Zorana, bio mi je prijatelj!

    Meksiko, 12. marta 2003.

    (Objavljeno u listu “Danas”)

    Peščanik.net, 10.03.2011.

  15. Varagić Nikola каже:

    Zločinci i branitelji

    Dušan Miklja

    | 09. 03. 2011.

    Slučaj penzionisanog generala Divjaka i drugih pre njega zahteva odgovore na najmanje tri načelna pitanja: najpre na to da li branitelji mogu da budu i zločinci? Sudeći po reagovanju hrvatskog premijera i nekih bosanskih zvaničnika, oni to ne mogu po samoj definiciji „branitelja“. Ali šta ćemo u tom slučaju sa ubijenim regrutima iz Dobrovoljačke ulice koji su se povlačili te, prema tome, isto tako po definiciji, nikoga nisu napadali. Da li ti mladići imaju takođe prava na status žrtve ili je proizvoljno terminološko razlikovanje dovoljno da im takav status uskrati?

    Dolazimo, tako, do drugog načelno pitanja: ko je ovlašćen da u krajnjem ishodu odluči ko je ratni zločinac, a ko ne? Da li je to sud ili su to vlade ili čak demonstranti na ulicama? Daleko od toga da ove dve poslednje kategorije nemaju pravo na svoje mišljenje, koje može biti zasnovano na ubeđenju, ali i predubeđenju, političkoj proceni, stanju međususedskih odnosa i mnogim drugim okolnostima, što sve zajedno ipak ne može da ospori činjenicu da je sud jedini nadležan i da osudi i da oslobađa.

    Treća načelna nedoumica tiče se, najzad, odgovornosti tužilaštva ili, još određenije, odgovornost za ozbiljnost optužnica. Ako, kako smo naknadno obavešteni, neke od optužnica nisu potkrepljene dovoljnim dokazima, nameće se pitanje zbog čega su, uopšte, podizane? Ako je, prema tome, i vladama i narodima u okruženju stalo do pomirenja i dobrosusedskih odnosa, što tada, kako se to čini u svim pravno uređenim državama, ne prepuste ovlašćenim institucijama da utvrde istinu i namire dug prema žrtvama. Kako da im verujemo da zaista teže pravdi ako je ne traže na sudu, već od politike i ulice?

    http://www.blic.rs/Komentar/Svet-i-mi/240191/Zlocinci-i-branitelji

  16. Varagić Nikola каже:

    Ближи се девет увече

    Кад Империја каже „Јагма!“

    Какве то има везе са Мишковићевом продајом „Максија“ и са још много тога што ће се дешавати у Србији?

    Београд, 11.03.2011

    Кажу да је турски султан, кад упадне у новоосвојени град са својом ордијом, узвикивао:„Јагма!“ То је значило да је војсци било дозвољено да пљачка шта стигне, и то до девет увече. После тога, ако се неко затекне да отима, бивао је убијен на лицу места.

    Какве то има везе са Мишковићевом продајом „Максија“ и са још много тога што ће се дешавати у Србији? Па, има. Јер, и у нас се ближи девети час. Овде, наравно, ником, па чак ни многим гледаоцима риалити шоуа, не мора да се објашњава да на власти није офуцани лепотан Борис Тадић, са бившим члановима ВИС„Идоли“.

    Веровати да Тадић влада Србијом исто је што и веровати да је Џорџ Буш Млађи владао у САД (да, то је онај што се фотографисао са наопако окренутим двогледом на очима). Овде, наравно, што непосредно, што посредно, влада Империја. У почетку је то значило:„Не би било Тита да није Вол Стрита“, који је србоубици Грозу испоручио огромне количине „зелембаћа“ да би га одржао на власти, као клин забоден у Источни блок и оснивача „Покрета несврстаних“(јер, боље „несврстан“ него уз Кремљ.)

    Тито је у Југославији гонио и затварао политичке противнике, убијао неподобне (види филм „Београдски фантом“ ), трпао људе у луднице због опозиционарства и – ником ништа. На сахрану му је дошао скоро цео свет, на челу са битним људима оба блока. Онда су газде с Вол Стрита одлучиле – Титославија нам више не треба, јер је „Горби“ растурио Источни блок. Али, Титославија је ипак била држава, која је била добро наоружана, са релативно високим нивоом запослености и социјалне сигурности, релативно бесплатним школством, здравством и свим оним што Вол Стрит није волео.

    И мајстори, зидари Куле вавилонске, почели су да руше. А то не би могли да ураде да свуда, и на сваком месту, у бившим СФРЈ републикама, нису имали своје играчке (играче, како ко више воли.) Као, Империја није знала да се Туђман хвалио како му жена није „ни Српкиња, ни Жидовка“, и да Алија Изетбеговић жели да од Босне прави Саудијску Арабију. И као нису знали да је Слоба Милошевић био Титов банкар који је на зиду држао Рокфелерову слику, у младости раној…

    И онда је почела игранка звана „рат на просторима бивше СФРЈ“, која је у СРЈугославији значила „крени-стани“ ратну тактику, живот под санкцијама, непрестано народно незадовољство које каналише лажна опозиција… А крв се лила, права и страшна, и Срби су протеривани са својих вековних огњишта… За то време, у свим земљама бише Југе, власт је сарађивала са својим тајкунима, који су социјалистичку имовину претварали у капиталистичку, чинећи разне услуге домородачким режимима. Радило се по старом, опробаном УДБИНОМ рецепту. УДБА, да…

    То је она метастатичка организација, настала из туморозне комунистичке ћелије народног организма, која је уобличавала сав политички и јавни живот Титославије (ко не верује, нека чита четворотомни „Полицијски досије“ Војислава Шешеља, из кога се види да је у СФРЈ, и земљама насталим из исте, поредак могао да се зове УДБОКРАТИЈА.)

    УДБА је на време уочила се титотопија распада, па је кренула да себи спрема вечну власт, које нема без економије. Причао ми је човек који је, политички, робијао у Забели – с њим је био тип осуђен за привредни криминал, зато што је прекршио правила игре. Шта то значи? УДБА је у СФРЈ имала своје привреднике који би, пошто с„благословом“ централе опљачкају фирму којој су директоровали, „бежали“ на Запад и тамо оснивали своје фирме (или твртке, зависи да ли су из Београда или Загреба, не?)

    Наравно, они су добијали свој део плена, с којим су могли сјајно да живе, али остатак прихода ишао је у централу која га је на задатак послала. Ако узмеш долар више, готов си, јер правила су правила… Овај кримос из Забеле се „забројао“, па почео да узима више но што му је одређено, јер га је обузела коцкарска страст. УДБА га киднапује у Италији, пребаци у Титославију и осуде га за привредни криминал, кога се нико никад не би сетио да се човек није замерио газдама.

    И за време Слобе то је тако ишло: Империја јер пуштала локалне играче да, са својим тајкунима, растурају здраво ткиво националних привредних система (као, нису знали за Кипар и, као, нису знали да Мило и дружина шверцују цигаре), а сарађивали су са свим локалним тајним службама (јесмо ли заборавили да је, због те сарадње, Јовица Станишић у Хагу добио америчке гаранције да се „лепо владао“?)

    А онда су тајкуни све више јачали, и, у дослуху с Империјом, увиђали да се са старим диктаторима више не може даље и више пљачкати, па су својим добротворима окретали леђа, кретали у финансирање опозиције и помагали разне врсте „плишаних револуција“, да би постали господари живота и смрти на територији за коју је Вол Стрит узвикнуо:„Јагма!“ Паметни тајкуни су знали да ће пљачкати само до девет увече – то јест, скупиће што више домаћих ресурса и капитала у своје руке, а затим ће то предати правим газдама, везаним непосредно за Империју.

    Ником од озбиљних тајкуна није падало на памет да начине Милошевићеву или Ђинђићеву грешку – да помисле да су самостални играчи. Они само пљачкају за другог, узимају за себе колико им се да и послушно се повлаче, да крцкају добијено. А, наравно, све су ово радили са знањем локалних тајних служби, које већ деценијама сарађују с Империјом.

    Ако се неко не сећа, нека се сада сети: продавац „Максија“ је, на почецима слобократије, био један од омиљених људи режима, који се находио близу врха власти. А затим је пришао досократама. И сад распродаје све што је сабрао својим часним тајкунским методама. Наше распродаје, наше, господо. А наше је постало њихово да би на крају прешло у руке Империје. Све прљаво и покварено треба да обаве локални играчи, а онда долази девети час, и све прелази у руке странаца, оних који воле да све буде „чисто“.

    Бићемо робље у својој земљи – и тада више неће морати да пуштају чак ни риалити шоуе, јер Империја иде даље, примењујући исте методе свуда. А челник delta forces Србије иде у заслужену мировину. Сви ти Мирослави, Миросинке, Млађани су заслужили своје мировине…
    Што, наравно, не значи да се Србија неће освестити, и вратити власништво над оним што јој је отето. Јер, Империја се већ добро нахерила, и пашће. А онда ћемо се свега сетити.

    Аутор: Жарко Огњановић

    http://www.dverisrpske.com/

  17. Varagić Nikola каже:

    Sirotinja i njena policija

    Goran Babić

    S vremena na vrijeme dođe do pometnje među prodavcima što na asfaltu „robu“ drže na kartonskim kutijama. Uzvik „Ide inspekcija!“ rasprši šaroliko društvo poput jata vrabaca te se družina na brzinu pogubi da bi se, kad opasnost prođe, vratila.

    Pojava, sad već masovna, zaslužuje da joj se priđe i sa druge strane. Kad Vujaklijin „Leksikon stranih reči i izraza“ objašnjava pojam konteksta, kaže kako je to „splet okolnosti i činjenica povezanih s nekim događajem, situacijom i sl. koje treba poznavati da bi se dati događaj, situacija i sl. razumeli“. Iskoristimo ovo tumačenje i u slučaju „ulične prodaje“, elementarnog oblika sive ekonomije kojom će se navodno pozabaviti komunalni policajci, koje je ovih dana, u eri opšte nezaposlenosti, vlast zaposlila.

    Gledajući, dakle, na tu pojavu izvan konteksta, ona je i ružna i štetna. Ružna jer nagrđuje izgled gradskih prometnica, a štetna jer državi uskraćuje porez i predstavlja nelojalnu konkurenciju svima, koji porez plaćaju. Život bi, elem, da nije konteksta bio jednostavan i vlast bi bila posve u pravu ako zanemarimo sitnicu što umjesto da umanjuje siromaštvo ona povećava represiju.

    Zaista, da li bilo koji ulični prodavač dreždi na suncu, kisne na kiši ili mrzne na studeni iz čistog zadovoljstva i puste obijesti? Prije bih rekao da to čini iz muke i nevolje te da se time ne bi bavio da ne mora. A mora jer ga je ta ista vlast (oličena u uniformi) ostavila bez posla i tako nezaposlenog bacila na ulicu pretvorivši ga u lumpenproletera da bi mu još na pleća natovarila inspektora, siromaha zaduženog da u ime države kinji drugu sirotinju.

    Naći će se doduše i takvih da kažu kako svejedno nije kriva vlast, nego na primjer Vujaklija. Jer da taj nije izmislio famozni kontekst, ne bi valjda bilo ni bijede ni policije. Ali je bar plan za izlazak iz krize uistinu sjajan. Iz čemera će nas izbaviti panduri.

    http://www.blic.rs/Komentar/Iz-mog-ugla/242568/Sirotinja-i-njena-policija

  18. Varagić Nikola каже:

    Посланицима СПО достављен је нацрт текста о отварању тајних досијеа служби безбедности од 1944. до данас. Од предлога закона СПО, који је у скупштинску процедуру ушао пре три месеца, а Влади Србије достављен још 2004. године, није остао ниједан члан, иако је јавно речено да је предложени закон прихватљив, уз извесне амандмане „техничке природе”. Уместо тога, написан је нови текст који забрањује отварање тајних досијеа и руга се жртвама тајних служби, а њихове припаднике и доушнике проглашава заштићеним и недодирљивим.
    Грађанин који је жртва тајних служби или његов правни наследник, ако је он умро или је убијен због својих идеолошких, политичких, верских или националних уверења, мора да пише молбу да му се омогући увид у његов досије. То му, тобоже, дозвољавају. Доносу му копију досијеа, без права да види оригинал и без могућности да провери да ли је копија верна оригиналу. У тој копији су затамњена (деперсонализована) имена припадника тајних служби који су састављали тајне оптужнице, затамњена су имена доушника који су службама безбедности цинкарили људе, затамњени су и „извори” на које се позивају аутори тајног досијеа, затамњени су и сви садржаји који би, посредно, могли да открију агенте и доушнике.

    Ругању слободном друштву и жртвама тајних служби ту није крај. Грађанин нема право да добије ни ту и такву копију свог досијеа, нити сме да фотографише било шта. Дозвољава му се, једино, да, својеручно, запише у свој нотес шта је прочитао, али под условом да тај запис буде „минималан”!

    Медијима је забрањен приступ било чијем досијеу, а жртва им не сме показати ни ону своју кратку забелешку о садржају копије досијеа која му је показана.

    А шта предвиђа законски предлог посланика СПО? Оно што пише у законима усвојеним у Немачкој, Чешкој, Пољској, Румунији, Мађарској…

    Немачким законом о отварању досијеа Штазија, примера ради, сваком грађанину гарантује се увид у оригинални досије и право да са собом понесе копију оригинала. Имена припадника тајне полиције и њених доушника се не затамњују. Ако су извештаји агената и доушника потписани шифром, грађанин има право да сазна њихова права имена.

    Увид у досије било ког грађанина, уз његову сагласност, имају и медији, а научним истраживачима није потребна ни та сагласност. Комисија за досијеа је независна и обавезна да провери да ли су неке данашње јавне личности радиле за Штази. Та службена провера односи се на чланове савезне или покрајинске владе, посланике, чланове општинских и градских представничких тела, дипломате, судије, тужиоце, истакнуте верске личности… Ни резултати ових провера не крију се од јавности.

    Нетачна је теза да Источна Немачка, Чешка, Пољска или Мађарска не могу да нам буду узори, јер су Титов режим и тајне службе били „много блажи и подношљиво толерантни”. О тој „благости” сведоче процене да је, само од октобра 1944. до краја 1946. године, у Србији ликвидирано око 100.000 идеолошких противника нове комунистичке власти, и то, углавном, без суђења и тајно, уз кључну улогу служби безбедности и њихових доушника. Не сме се прећуткивати ни истина о крвавом распаду Југославије, о мору мртвих, стотинама хиљада избеглих, о засејаној мржњи међу људима и народима, јер је све то последица уређења Титове Југославије и одлучујуће улоге за Титовог живота устоличених политичких лидера, комунистичких генерала и свемоћних тајних служби.

    Најмање што дугујемо жртвама, и мртвим и живим, а жртва је и цео народ, је да 2011. године не скривамо и не штитимо кривце стотина хиљада људских и породичних трагедија и затирања самог појма човечности. Србија вапије за истином.

    Ко је наређивао масовна смакнућа противника комунизма после 1944, ко је те људе цинкарио, ко је састављао спискове смрти, ко је убијао и где, ко се због злочина над народом окитио орденом народног хероја, ко је наредио да се на масовним гробницама по Србији подижу солитери, стадиони, вештачка језера, клинике, школе и обданишта? Ко је, на крају 20. века, по истом обрасцу, поновио свој сулуди пир у Сребреници и Вуковару, по Косову убијане Албанце затрпавао на полицијским полигонима у Београду, бацао их у српске реке и језера? У чијим су лабораторијама злочини из деведесетих, злочини Титових и Милошевићевих специјалних јединица и тајних служби, проглашени за злочине Драже Михаиловића?

    Морамо сазнати и обелоданити како тајне службе у Хрватску доводе вође усташке емиграције, побуњују Србе, криминалце и убице уздижу за ратне команданте и браниоце Срба, како плету крваво коло по Косову и Босни.

    Морамо сазнати и народу саопштити и ко је све од припадника такозване националне елите (челници политичких странака, академици, бизнисмени, писци, уредници медија, владике, судије, тужиоци, министри, посланици) радио за Озну и Удбу, а од деведесетих за РДБ и ВБА. Ко је од њих, и данас, на вези са ВБА и БИА, службама које нити су реформисане нити су доживеле лустрацију? Ко, зашто и у спрези са ким већ 11 година тајне службе и њихова тајна досијеа штити као највећу тајну и врховно добро народа и државе Србије?

    Све ово и много тога још морамо да сазнамо и објавимо, а понуђени предлог закона о тајним досијеима забрањује да сазнамо било шта, осим трагичне чињенице да је жртва жртва и да тако мора да буде још 60 година. Да, још 60 година! У понуђеном тексту цементирања затворених досијеа служби безбедности пише да ћемо целовиту истину о садржини и творцима досијеа моћи да откријемо тек 60 година после усвајања закона!

    Због свега овога, посланици СПО гласаће против. Боље је и не усвајати закон него, под изговором отварања досијеа, затворити их до пролећа 2071. године.

    Истина – отрежњење – помирење! Тај лек себи су прописали и пију га сви народи доскорашњег Варшавског пакта изван тадашњег Совјетског Савеза. Затрпавајући реактор вишедеценијских зала, Србија се трагично удаљава од Европе, од будућности и од Србије каква је била док је била Србија, а не пољана за дресуру и тортуру целог народа.

    председник СПО

    Вук Драшковић

    http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Zatvaranje-zatvorenih-dosijea.sr.html

  19. Varagić Nikola каже:

    Patrijarh razgovarao sa Mlađanom Dinkićem

    Autor: Beta

    Beograd – Patrijearh Srpske pravoslavne crkve Irinej danas je sa predsednikom Ujedinjenih regiona Srbije (URS) Mlađanom Dinkićem i njegovom zamenicom Vericom Kalanović razgovarao o najvažnijim životnim problemima građana Srbije, saopšreno je iz URS.

    Kako se navodi u saopštenju, razgovor je prošao u „iskrenom tonu“, a jedna od tema bila su i „nastojanja da se obezbedi bolji život“ za građane Srbije.

    „Ljudima treba posao“, rekao je patrijarh, ističući, upravo, nezaposlenost kao ključni problem Srbije. Konstatovana je posebno teška situacija u nerazvijenim područjima, specijalno na jugu Srbije, odakle ljudi masovno odlaze jer ne mogu da žive od svog rada“, prenosi URS.

    Dinkić i Kalanović izrazili su uverenje da jedino investiranje u nerazvijena područja može da vrati život i obezbedi da pojedini delovi Srbije ne ostanu „zemlja bez ljudi“.

    „Samo odlučan podsticaj ekonomskom razvoju svih delova naše zemlje može obezbediti bolji život građana Srbije“, zaključeno je zajednički prilikom današnjeg susreta.

    http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/patrijarh_razgovarao_sa_mladjanom_dinkicem.83.html?news_id=32293

  20. Varagić Nikola каже:

    Небојша Ромчевић, драмски писац

    Ове сезоне се носи револт

    На локалним изборима у једној од централних градских општина победу је однела једна странка. Њен подмладак покушава да направи коалицију да би успоставио власт са странком аутсајдера и пијанаца. Предводник те странке пристаје на коалицију ако му удају ћерку која је, иначе, промискуитетна. Уз пут траже да им се дају атрактивни пословни простори. Наступа ценкање, у фазону: локални избори су избор локала, а не победа. Цео догађај се претвара у апсурд. И удавача, наравно, има своје услове: жели мужа Београђанина, а с обзиром да је страначки младожења из провинције унајмљује глумце који ће тумачити његове родитеље, старе Београђане… Ово је кратак садржај новог комада Небојше Ромчевић „Својта”, који ће ускоро, у режији Николе Завишића, бити премијерно изведен на сцени позоришта „Бошко Буха”, у Београду. Играју: Милорад Мандић Манда, Милош Влалукин, Анастасиа Мандић, Александра Симић, Катарина Марковић, Горан Јевтић, Андрија Милошевић и други.

    Драмски писац Небојша Ромчевић поново својим смелим сценским заврзламама, без пардона, упире прстом у многе догађаје, појаве, проблеме који тиште све нас. Сатирична представа „Својта” о подмлатку политичких странака само је наставак његовог особеног драмског стваралаштва.

    Из наслова комада „Својта” наслућује се тема. Зашто драма са оваквим „заплетом” ?

    Не могу да замислим којим жанром осим комедије би се могло говорити о нашој друштвеној стварности. Морате све више да стилизујете комедију не би ли она била комична у односу на већ комичну стварност. Термин „својта” подразумева групу која не прави разлику на расној, верској или на полној основи. Једино што их везује је интерес, а то је начин на који српска елита схвата модерни капитализам. У Србији су остале само празне љуштуре идеолошких, моралних и других несугласица, а наше је становништво подељено на тлачитеље и тлачене. Очигледно то више није само српски проблем. „Својта” је заправо метафора на локалном нивоу онога што се догађа на глобалном. То код мене има вид комедије, која има некакву функцију протеста. Нисам наиван да мислим да позоришни текстови имају велике домашаје, али су ипак нека сатисфакција људима који слично мисле. Да дођу, виде представу и схвате да нису усамљени. Да нису пролупали приватно, него да смо пролупали колективно. И ја са њима. То је обично затишје пред буром. А ја се бури надам!

    У својим драмама сте многе догађаје, проблеме, појаве, антиципирали?

    Сигуран сам да је социјална ситуација у Србији катастрофална и да је то страховито раслојавање дошло до тачке пуцања. Да се даље не може овако. Претње казнама, репресијом, запленом имовине у земљи која вам обезбеђује јако мало било чега, која је последња у свету у свим сферама рада државне управе је неодржив концепт. На политичком нивоу то је представа која већ 25 година траје са истим глумцима, истим улогама, истим изанђалим политичарима, офуцаним идејама, без било какве нове концепције. Коначно, зашто би ти људи нешто мењали, када могу да докажу да живе у најбољем од могућих светова?

    Упорно тврдите да између државе и грађанства постоји хладни рат. Односно да држави не верујете ништа?

    Сва лица од левице до деснице актери су комада који је заслужио да буде скинут са репертоара и давно заборављен. Једина идеја јесте повећати пореске стопе, акцизе, марже, таксе и казне и на тај начин додатно пљачкати већ урнисано становништво. Све што је наша елита примила од капитализма јесте: наплатити по сваку цену без милости. Европска Унија и Косово су алиби иза државних неправди које се према становништву свакодневно чине. Од када знам за себе неки Ханибал је пред вратима и управо због тога није добро потезати неке ствари, као што је, рецимо, социјална правда. Тако да је и комад „Својта” заправо камичак у зиду незадовољства који би требао да нас раздвоји од овог система вредности и неког будућег система вредности. Нисам утописта, али сам довољно очајан да морам да верујем у утопију. Морам да верујем у могућност потпуног дисконтинуитета у политици, на овај или на „онај” начин.

    Интелектуалци најчешће нису уз власт, кажете, а уколико то и постану, онда престају то да буду. Да ли је и зашто интелектуалац данас заћутао?

    На анализу наше ситуације, политичког система, историје, потрошено је све што је могло да се каже. Можда интелектуалци и не ћуте, али можда нас није вредно слушати. Рационализација проблема не помаже када су у питању емоције. Док се 1. мај обележава печењем прасади, а не масовним протестима на улици, све су приче сувишне. Ствари су толико јасне да нема потребе за додатном артикулацијом. Становништво има запањујућу моћ да трпи, и „гледа своја посла”. Криза ће бити толико продубљена да ће људи, ипак морати да постану лојални једни другима због дубине проблема. Није питање да ли ће, већ само када ће сваки дахија наше елите проћи као дахија ако не остави народу било какву опцију за преживљавање. Разноразни облици пљачке под велом попуњавања буџета за добробит грађана негде ће морати да се зауставе. Никако да намиримо све те свастике, удаваче, шураке и пашеноге, швалерке и љубавнице, огромни државни апарат који стоји на две стаклене ножице које зовемо привреда. Нико неће да ради, свако хоће да буде менаџер, а ко не уме баш ништа: управља државом.

    И даље се боримо за „врапца у руци”?

    Данас је и врабац све више на грани. Знам за министре који су се слатко смејали тези да може доћи до немира, јер сматрају да српски народ никада неће изаћи на улицу тражећи социјалну правду. Вероватно неће излазити, већ ће изаћи само једном. Социјална правда постаје глобални захтев и верујем да је свету потлачених доста и вера, и нација, и идеологија. Побуна је „ин”, ове сезоне се носи револт.

    Б. Г. Требјешанин
    објављено: 04.11.2011.
    http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ove-sezone-se-nosi-revolt.sr.html

    Небојша Ромчевић

    http://www.b92.fm/_player/flash/B92FMPlayer.php?uid=null&playlist_id=81588&playlist_type=1

  21. Varagić Nikola каже:

    VLADIMIR ĐOKOVIĆ: DOBAR PRIMER IZ HRVATSKE ILI KO BEŽI OD ZAKONA O NEZASTAREVANJU PLJAČKE U TRANZICIJI

    subota, 19 novembar 2011

    U hrvatskoj predizbornoj praksi – a tamo su izbori u decembru ove, a ne sledeće godine – postoji primer zajedničkog delovanja vlade u odlasku i predsednika, koji nije tako davno preuzeo dužnost. U maju je Vladina većina donela zakon o nezastarevanju krivičnih dela ratnog profiterstva i krivičnih dela iz procesa tranzicije i privatizacije, što je predsednik Ivo Josipović predložio još u vreme kad nije bio predsednik. Tako je tamo, uz uporište u njihovom ustavu, za večito ostao kažnjiv ceo niz krivičnih dela, poput ratnih i zločina protiv čovečnosti.

    Utisak je da je dobar primer iz susedstva srpska vlast prećutala. A hoće li se ipak za njim povesti u neko doba kad se sasvim približe izbori, neće, kao i obično, zavisiti od nje, nego od onih koji su dovoljno moćni da takav zakon u Srbiji isposluju. To, naravno, nije ni narod a nisu ni građani Srbije. Daleko bilo da su to političke stranke. Kao po dogovoru, te institucije političke elite, uglavnom se ne zalažu za nezastarevanje krivičnih dela, poput recimo nepočinstava, kojih je puna privatizacije, koja u Srbiji traje bar deceniju i po. Iako bi im tagav zakon mogao biti dragocen predizborni adut. Prostim prepisivanjem iz hrvatskih „Narodnih novina“, pandana našem „Službenom listu“, obradovali bi a možda i zagrejali mnogog birača u Srbiji.

    Uzmimo za primer krivično delo nesavesnog poslovanja u privredi – pravo direktorsko delo za koje se ionako juri neko nepodoban i nespreman da plati reket. Ako je to delo počinjeno u privatizaciji, ne bi zastarevalo. Pa onda namerno prouzrokovanje stečaja. Zvuči poznato i svakodnevno u zemlji gde su grobari državne imovine, koja je nastala iz društvene, upravo stečajni upravnici – službenici Centra za stečajeve Agencije za privatizaciju, koja je, gle čuda, državna institucija. Ili, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, odnosno zaključenje štetnog ugovora. Među krivičnim delima iz privatizacije, čije zastarevanje je ukinuto, su i nedopuštena trgovina, utaja poreza ili doprinosa, odnosno utaja poreza i drugih davanja. Slede prevara, falsifikovanje službene isprave, pa opet zloupotreba položaja i ovlašćenja, nesavestan rad u službi, prevara u službi, primanje mita i davanje mita.

    Ima kod hrvatskih suseda još večitih krivičnih dela – pranje novca (prikrivanje protivzakonito dobijenog novca), zatim zloupotreba stečaja, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, sklapanje štetnog ugovora, izbegavanje carinskog nadzora…

    I tako, delo po delo, u više godina zakasnelom početku ozbiljnog obračuna sa korupcijom, nabrojali su susedi na dan kad su doneli zakon 13. maja više od 20 konkretnih krivičnih dela iz njihov krivičnog zakonika. Naravno, i po tom zakonu se za dela iz 90-tih sada sudi bivšem premijeru i predsedniku HDZ Ivi Sanaderu. Stoje primedbe da je taj zakon pisan za jednog čoveka i suđenje njemu. Stoji i to kako zakone za bešenje pojedinca ne bi trebalo ni donositi. Ipak, činjenica je da susedi imaju zakon koji je otvorio mogućnost da se pred sudom napadnu mnogi tranizicijski dobitnici ili gotovo svi, a kod nas toga nema. Štaviše, kod nas to nije ni politička tema.

    Kako u politici nema slučajnosti, ne bi trebalo smetnuti s uma da je hrvatski zakon donet baš 13. maja. Na Dan bezbednosti, koji su proslavljale sve bezbenosne službe bivše zajednički otadžbine SFRJ. Što bi reko Ilija Čvorović u uvek svežem „Balkanskom špijunu“: „A mene, na Dan bezbednosti, ako se sete, sete…“

    http://www.standard.rs/vladimir-djokovic-dobar-primer-iz-hrvatske-ili-ko-bezi-od-zakona-o-nezastarevanju-pljacke-u-tranziciji.html

  22. […] Специјални суд  Like this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово . […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: