Неолиберали и талибани

Волстрит журнал, гласило неолиберала, повезује Сребреницу и Бенгази и на тај начин пружа подршку рату у Либији.

У Босни и Херцеговини у савезу су били муџахедини који су долазили из исламских држава и неолиберали са Запада. Против православних Срба.

У Либији сада Запад (Француска, Велика Британија и САД) ратује на страни побуњеника. Побуњеници су повезани са Ал каидом. Баш као муслимани из Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије.

Краљ Саудијске Арабије тражи помоћ Русије. Иран подржава побуњенике у Либији али је против НАТО интервенције. Такође, у Саудијској Арабији, Бахреину, Сирији и у још неким државама, протесте организују шиити, против сунитских владара. Сунитиски владари тражили су заштиту и Запада.

Неолиберални талибани са Запада подржавају рат у Либији. На пример, бивши немачки министар спољних послова који је то био у време напада на СР Југославију, критикује Немачку и њену канцеларку због тога што је овог пута Немачка изабрала да не учествује у нападу на другу државу. Бивши амбасадор САД, из администрације коју је водила Демократска странка, назива Србе фашистима, у муџахединима из Босне и Херцеговине и усташама из Хрватске види савезнике, и жали што је настала Република Српска. Сетимо се француских “философа“.

Неолиберали са Запада, од Њујорка преко Лондона, Париза до Берлина и Рима као да мисле једном главом. Као да имају једну базу коју сви следе, своју Ал каиду.

DODATAK:

ADAM CURTIS

Dobrice i zloće

Zamisao o „humanitarnoj intervenciji“ koja stoji iza odluke da se napadne Libija predstavlja jedno od centralnih uverenja našeg doba.

Gadafi je zastupao čudnu, izvrnutu sliku teorije koju su razvijali Kušner i drugi bivši levičari u Evropi.

Ali jedan deo priznanja bio je i istinit i neugodan za sve bivše marksiste i maoiste u humanitarnom pokretu. Mudžahedine kojima su pomagali, podržavali su, finansirali i naoružavali Amerikanci.

http://www.pescanik.net/content/view/6719/1254/


25 Responses to Неолиберали и талибани

  1. Varagić Nikola каже:

    Turska će preuzeti kontrolu aerodroma u Bengaziju

    Autor: Beta

    Turski premijer Redžep Tajip Erdogan izjavio je danas da će Turska preuzeti kontrolu aerodroma u Bengaziju kako bi se olakšao transport humanitarne pomoći za Libiju.

    Erdogan, međutim, nije precizirao kada će Turska preuzeti aerodrom u Bengaziju, uporištu pobunjenika na istoku zemlje. On je, takođe, rekao da će Turska pomoći u sprovođenju odluke o zone zabranjenog leta, ali da neće uzeti učešća u vazdušnim napadima na kopnene ciljeve. Erdogan je naglasio da njegova zemlja nikada neće upotrebiti oružje protiv libijskog naroda.
    Turska je jedina muslimanska država članica NATO-a.

    http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/turska_ce_preuzeti_kontrolu_aerodroma_u_bengaziju.83.html?news_id=32204

  2. Varagić Nikola каже:

    Komandant libijskih pobunjenika: Moji borci su povezani sa Al Kaidom
    M. Milikšić | 26. 03. 2011.

    Abdel Hakim al Hasidi, vođa libijskih pobunjenika, izjavio je da se ljudi koji su se borili protiv savezničkih trupa u Iraku, sada nalaze na bojnom polju, okrenuti protiv snaga režima Moamera el Gadafija, piše „Telegraf“.

    http://www.blic.rs/Vesti/Svet/243959/Komandant-libijskih-pobunjenika-Moji-borci-su-povezani-sa-Al-Kaidom

  3. Varagić Nikola каже:

    Incko bi mogao suspendovati odluku Izborne komisije BiH

    Autor: Beta

    Visoki predstavnik u BiH Valentin Incko mogao bi danas objaviti odluku kojom suspenduje stav Centralne izborne komisije (CIK) o imenovanju Doma naroda Parlamenta Federacije BiH i izboru predsednika i potpredsednika FBiH.

    Kako danas piše sarajevski Dnevni avaz, Incko će suspendovati odluku CIK-a sve dok se o tom pitanju ne oglasi Ustavni sud FBiH. List navodi da je kasno sinoć u Uredu visokog predstavnika održan sastanak čelnih ljudi OHR-a, na kome se razgovaralo o suspendovanju odluke Izborne komisije. Centralna izborna komisija zaključila je prošle sedmice da „izbori za Dom naroda Parlamenta Federacije BiH nisu sprovedeni u svih 10 kantona u FBiH u skladu sa Izbornim zakonom, čime nisu ispunjeni uslovi za njegovo konstituisanje“. Komisija je zaključila i da izbor predsednika i potpredsednika FBiH u entitetskom parlamentu BiH nije sproveden u skladu sa Izbornim zakonom tako da treba da bude poništen.

    U Sarajevu je pre dve sedmice konstituisan Dom naroda Parlamenta Federacije BiH bez delegata dve hrvatske partije – HDZ BiH i HDZ 1990, zbog čega je danas CIK poništio izbor predsednika i potpredsednika Federacije. Dva HDZ-a tražila su da njima pripadnu sva ministarska mesta predviđena za hrvatske stranke u Federaciji BiH, ali se s tim nisu složile ostale stranke.

    U BiH su u oktobru prošle godine održani opšti izbori, a vlast na nivou BiH još nije formirana, a način formiranja vlasti u Federaciji BiH izaziva velike političke tenzije.

    http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/incko_bi_mogao_suspendovati_odluku_izborne_komisije_bih.83.html?news_id=32197

  4. Varagić Nikola каже:

    Лавров: Мешање у грађански рат није по резолуцији СБ УН

    МОСКВА – Активности ваздухопловства западне коалиције у интересу либијских побуњеника представљају у суштини мешање у грађански рат у Либији и превазилазе мандат који је утврдио Савет безбедности УН за учеснике операције, изјавио је данас министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров.

    Према његовим речима, мешање коалиције западних земаља у грађански рат у Либији није одобрено Резолуцијом 1.973 Савета безбедности УН.

    „Сматрамо да мешање коалиције у унутрашњи, грађански рат, у суштини, није одобрено резолуцијом СБ УН”, рекао је Лавров, а пренела је агенција Итар-Тас с.

    „Видимо медијске извештаје и овде, и у Европи, и у САД, о томе да званичници земаља које учествују у тој коалицији, дају изјаве које, с једне стране, потврђују да они прате само циљ заштите цивилног становништва, али с друге стране стижу вести, које нико не демантује, о наношењу удара коалиционе авијације по војсци (либијског лидера Моамера) Гадафија, уз подршку наоружаних побуњеника”, рекао је по Интерфаксу Лавров.

    Руски министар је затражио међународну проверу медијских извештаја о људским жртвама ваздухопловних удара земаља које од 19. марта учествују у операцији „Одисеја. Зора”.

    http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Lavrov-Mesanje-u-gradjanski-rat-nije-po-rezoluciji-SB-UN.sr.html

  5. Varagić Nikola каже:

    JOŠKA FIŠER, JASTREB IZ 1999:

    NEMAČKA JE TREBALA DA SE UKLJUČI U RAT U LIBIJI

    Osećam stid zbog grešaka nemačke vlade, kao i, nažalost, zbog ponašanja lidera opozicionih stranaka koje su u prvi mah podržali taj skandalozni propust.

    Nemačka kancelarka Angela Merkel sklona je političkoj navigaciji u liniji vidokruga, odnosno u usko ograničenom prostoru. Ali, kada magla onemogući vidljivost, ne možete voziti instinktom (što izgleda kao da je slučaj ovog puta), a ako ste izgubili naočari, izlažete opasnosti ne samo sebe već i ostale. Takav scenario odnosi se na politiku Nemačke prema Libiji.

    Lako je sagledati posledice takvog stava, budući da Nemačka nikada nije bila izolovanija na međunarodnoj sceni. Ta država je izgubila kredibilitet u Ujedinjenim nacijama i na Bliskom istoku, zbog čega je zauvek prokockala šansu da postane stalna članica Saveta bezbednosti, i pokazala da su opravdana strahovanja da se Evropi „loše piše“.

    Rezolucija 1973 Saveta bezbednosti UN, kojom je dato zeleno svetlo za aktuelnu misiju u cilju zaštite Libijaca, predstavlja rezultat otvorenog ili prećutnog sporazuma pet članica tog tela koje imaju pravo veta. Istovremeno, pokretanje akcije podržale su članice Arapske lige, Organizacije islamske konferencije, a dve arapske države su se uključile vojnim sredstvima. Postavlja se pitanje šta je još bilo potrebno nemačkoj vladi da podrži intervenciju, kao i šta je svrha multilaterizma koje lideri te zemlje koriste u svojim pompeznim govorima o međunarodnom pravu kada zvaničnici u Berlinu ne žele da zaštite građane Libije od brutalnog režima koji upotrebljava sva raspoloživa sredstva u borbi za opstanak. Odgovor glasi da sve to predstavlja samo praznu priču Berlina, a Ujedinjene nacije niti saveznici neće zaboraviti takav stav Nemačke.

    Sve što imam da kažem jeste da osećam stid zbog grešaka nemačke vlade, kao i, nažalost, zbog ponašanja lidera opozicionih stranaka koje su u prvi mah podržali taj skandalozni propust. Vođenje spoljne politike ne odnosi se samo na stvaranje dobrog imidža na međunarodnoj sceni, već i na preuzimanje odgovornosti za donošenje teških strateških izbora čak i ukoliko to ne garantuje popularnost na domaćem terenu. Stoga, molim zvaničnike u Berlinu da me poštede priče o odluci Rusije i Kine da budu uzdržane prilikom glasanja o Rezoluciji 1973, jer su te dve države faktički uklonile prepreke za pokretanje intervencije. S druge strane, suzdržanost Nemačke naprosto se doživljava kao protivljenje operaciji, jer ona nema pravo veta i ključna je članica Evropske unije i NATO.

    Ne znam o čemu je razmišljao ministar inostranih poslova Nemačke Gido Vestervele. On je najpre s pravom diskretno podržao borce za ljudska prava u Africi, zatim otišao na trg Tahrir u Kairu da bi dobio ovacije Egipćana, što je, takođe, predstavljalo ispravnu odluku, pozvao libijskog vođu Muamera Gadafija da se povuče s vlasti i založio se za pokretanje međunarodne istrage protiv njega, ali je pokazao kukavičluk prilikom glasanja u Savetu bezbednosti. Vesterveleova odluka nema nikakve veze sa „politikom morala“, niti sa zaštitom nemačkih i evropskih interesa.

    Javnosti je rečeno da je situacija u Libiji suviše rizična i da nemačka vlada ne želi da se nađe „u neobranom grožđu i na kraju pristane da pošalje kopnene trupe da učestvuju u ratu“. Ali, oni koji ne žele da se izlože rizicima ne bi trebalo da budu članovi vlade jer se upravo u tome krije suština njihovog posla.

    Nesumnjivo, misija u Libiji je rizična, budući da ostaje nejasno ko će biti novi lokalni „igrači“ i kako će izgledati budućnost te države. Ipak, ne smemo zaboraviti drugi scenario koji podrazumeva da će Gadafi nastaviti svoj „krvavi pir“ u cilju ponovnog uspostavljanja kontrole nad svim delovima države. Libija nije ni Avganistan ni Irak. Nemačka i druge evropske države poslale su vojnike u Avganistan u znak solidarnosti sa našim partnerima iz NATO, u najvećoj meri sa Sjedinjenim Državama. Kada je reč o Iraku, dominantna zapadna sila pokrenula je rat vođena ideološkim razlozima, kojima se protivila većina članica Saveta bezbednosti.

    Najzad, Libiju nikako ne bi trebalo porediti sa Bosnom, iako izgleda da je vlada kancelarke Angele Merkel preduzela iste korake kao Zeleni tokom devedesetih godina prošlog veka. Iako je tadašnja odluka Berlina da ne učestvuje u humanitarnoj vojnoj intervenciji imala elemente tragedije, u ovom slučaju reč je o čistoj farsi.

    Poput Balkana, obale Mediterana predstavljaju deo zone bezbednosti EU. Naivno je verovati da članica Unije sa najvećim brojem stanovnika može da se drži podalje u kriznoj situaciji u regionu koji je veoma značajan za interese Evropljana.

    Autor je bio ministar inostranih poslova i vicekancelar Nemačke u periodu od 1998. do 2005.

    Izvor Project Syndicate/Danas, 26. 03. 2011.

    http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/6931-joka-fier-jastreb-iz-1999-nemaka-je-trebala-da-se-ukljui-u-rat-u-libiji.html

  6. Varagić Nikola каже:

    Bivši potpredsednik vlade i trenutno najistureniji ruski opozicioni političar Boris Njemcov

    Ti ljudi nisu nikakvi asketi, oni sanjaju o životu u Evropi, gde poseduju mnoge nekretnine; zato bi našoj državi ovakve sankcije pomogle mnogo više nego prazna priča o slobodi govora. Evropa je uvela sankcije protiv visokih predstavnika Belorusije, Irana… Kakva je razlika među ljudskim pravima u Belorusiji i Rusiji?

    Shvatam da Putinovi džudo partneri, braća Rotenberg (Arkadije i Boris Rotenberg, vlasnici firme Strojgazmontaž) masno zarađuju za račun „Severnog toka“, ali ne vidim pozitivne ekonomske učinke tog projekta, kao ni „Južnog toka“. Putinov prijatelj Jurij Kovaljčuk je prisvojio najlikvidniji deo Gazproma, drugu banku u državi, Gazprombank, koja na tržištu vredi 25 milijardi dolara, a da sam za nju nije platio ništa. Slično se desilo sa najvećim ruskim osiguranjem Sogaz, gde radi Putinov bratanac u drugom kolenu, pa sa najvećim penzijskim fondom Gazfond, sa televizijskim stanicama NTV i Gazprom-Media, koji vrede 7 milijardi dolara, a ne zna se kuda su nestale brojne deonice Gazproma. Na investicionim projektima Gazproma rade pre svega braća Rotenberg, najveći snabdevači plinskim cevima, pod kontrolom drže i gigantski projekat „Severni tok“, pa 8 milijardi dolara vredan projekt Sahalin – Primorje (Vladivostok) kao i gasovod Džugba – Soči, koji spada u projekat olimpijskih igara. Sve pomenute projekte braća su dobila bez tendera. Džudisti retko postaju stručnjaci za gas.Njegov prijatelj Genadij Timčenko je akcionar Novoteka, koji je drugi gasni gigant u državi, a deonice tog preduzeća je od Gazproma kupio po skoro dve milijarde nižoj ceni od tržišne. Putin i njegovo okruženje jednostavno pljačkaju Gazprom. Pošto kradu ogroman novac, Gazprom nema dovoljno sredstava za nove projekte. Gasna polja na poluostrvu Jaman i gasno Polje Stokman zahtevaju na stotine milijardi investicija, ali tog novca nema, jer Putinovi prijatelji i prijateljice žive na račun Gazproma. Najveće rusko preduzeće preotela je banda lopova.

    Državno naftno preduzeće je takođe i Gazpromneft, bliska državi je i kompanija Surgutneftgaz. U sve tri kompanije za izvoz brine upravo Timčenko. Konstatacija našeg stručnog izveštaja, da veći deo izvoza državne nafte ide preko Timčenka, bila je osporavana na sudu, ali im nije uspelo. Iako su naši sudovi potpuno pod Putinovim nadzorom. Ko donosi odluke o izvozu? Odluka je u rukama vlade, jer se radi o državnim preduzećima. A ko je predsednik vlade? Pa Putin. Krug je zatvoren.

    Sličan stručni izveštaj sam napisao i o bivšem moskovskom gradonačelniku Juriju Lužkovu, u kojem sam se takođe bavio korupcijom. Dok je bio gradonačelnik govorili su da su to sve same laži, a sada su baš na osnovu mog izveštaja protiv njega pokrenuli istragu.

    Milijarderi poput Gejtsa, Brina i osnivača Facebooka Cukerberga nisu ništa uzeli od američke države. Ljudi koji su devedesetih godina prošlog veka bili sitni preduzetnici, kod nas su putem krađe državne imovine ili državnih resursa preko noći postali milijarderi.

    Medvedev je bloger, a ne državnik. To što priča je besmisleno. Predsednik je već tri godine, a da još ništa nije uradio. Singapurski model nije pogodan za velike države. Putin je uništio sve instrumente borbe protiv korupcije. Posle ubistva Ane Politkovske novinari se ne usuđuju da istražuju korupciju, opozicija ne može ništa da uradi, svi sudovi su pod Putinovim uticajem.

    Kada sam bio u vladi, nafta je koštala deset dolara. Bilo je teško, ali nam je ipak uspelo da spasemo državu. Tada sam sanjao da se cena popne do dvadeset dolara pa da živimo kao u Kuvajtu. Sada nafta košta više od sto dolara za barel, ali bez obzira na to imamo budžetski deficit. Najveća teškoća je kolaps penzijskog sistema. Deficit u penzijskom fondu već sada iznosi 40 milijardi dolara i svake godine se povećava. 2001. godine je iznosio 60 miliona dolara. Penzijski fond je sada već bankrotirao i potpuno zavisi od državnih dotacija. Ruska demografska situacija je veoma loša; broj stanovnika se za vreme Putina smanjio za pet miliona, povećava se broj starijih, dok broj radno sposobnih opada.

    Lužkov je kao gradonačelnik imao visoku podršku birača kao i Putin, a odmah posle smenjivanja je njegov rejting snažno pao. Po istraživanju nezavisnog centra Levada u Moskvi sam čak i ja popularniji nego Lužkov, mada me nikad nema na televiziji i mada me optužuju da sam američki špijun. Imam 73% podrške, a Lužkov 66%. Naše televizijske stanice su sredstva političke propagande. Uključite TV Rusiju i pratite je nedelju dana. U početku će vam biti muka, a posle ćete početi da verujete da je Putin najbolji političar na svetu. A Rusi takvu televiziju ne gledaju nedelju dana, već dugi niz godina. Putinu sam predlagao da se suočimo u televizijskoj debati; iako znam da svoje nastupe uvek pretvara u spektakl. Bio sam spreman da mu unapred pošaljem pitanja. Sasvim naivna pitanja, kao što su: kakva je razlika između Hodorkovskog i Abramoviča, kako su se obogatili vaši prijatelji, kako možete sebi da priuštite sat koji košta koliko i vaša godišnja plata. Televizije su dobile dekret da me ne smeju objavljivati.

    Daleko sam od toga da mislim da je Hodorkovski anđeo, ali on je svoje odrobijao. To što se sada dešava je Putinova lična osveta, budući da pati od hodorofobije u posebno teškom obliku. Veruje da ovaj predstavlja pretnju za njega lično. Jasno je da nova zatvorska kazna nema veze sa pravom i da su sve rešili Putin i Sečin (moćni potpredsednik ruske vlade). Nema nikakve sumnje da je u pitanju politički motivisan proces.

    Kada su me na dan dočeka Nove godine odveli u zatvor, tamo nije bilo ni kreveta, ni dušeka, ni vode, što nije bilo baš najprijatnije. U zatvoru nisam imao većih teškoća, jer u Rusiji prema političkim zatvorenicima uvek pokazuju poštovanje. Što se tiče evropskog suda, mogu samo da kažem da se nadam što bržem postupku.

    Ne želim da u Rusiji dođe do revolucije, želim promenu vlasti. Ako do nje ne dođe, onda nastupa revolucija. Borba za slobodu je naša unutrašnja stvar i s tim Obama, Bajden, Sarkozi ili Merkelova nemaju ništa. Jedino što Zapad može da uradi je da na Rusiju pritisne sa zahtevom za ispunjavanjem međunarodnih obaveza.

    Kavkaz smo zauvek izgubili. Tamo ne važe zakoni Rusije, nego se živi po šerijatskom pravu. Terorizam je u porastu i nedavno su žrtve napada postali čak i ruski turisti koji su bili krenuli na Elbrus. Svakog dana se desi jedan ili dva teroristička napada. Glavna greška je u tome što je Putin lojalnost lokalnih elita kupovao za novac, zbog čega na izborima za njega glasa 100% birača. Na ruske republike na Kavkazu godišnje trošimo 6 do 7 milijardi dolara budžetskog novca koji odlazi pre svega u ruke proruskog čečenskog predsednika Ramzana Kadirova. Oni ostaju deo Ruske federacije samo zbog finansijskih koristi. Na Kavkazu treba ponovo uvesti izbore, slobodu govora, a pre svega obnoviti ustavni poredak Ruske federacije. Ako to nismo u stanju da uradimo, treba da priznamo da to više nije naša teritorija. Ja bih pozvao sve tamošnje vođe i rekao im da ćemo novac uplatiti tek kada više ne bude terorističkih napada kakav je bio onaj na aerodromu Domodedovo. Organizovao bih posebnu bezbednosno-obaveštajnu agenciju, jer se sadašnji pripadnici FSB na Kavkazu uglavnom bave otmicama i ucenama, što im donosi masne prihode. Na Kavkazu je reč o putinizmu koji je doveden do apsurda. I Putin i Kadirov žele da vladaju večno, s tom razlikom što Putin i dalje želi da putuje na Zapad i zato bar približno pazi šta radi, dok je Kadirovu to sasvim svejedno.

    Nisam razočaran demokratijom, nego Juščenkom i Timošenkovom, koji ništa nisu uradili. Tešim se filozofskom mišlju da je put do slobode dug i da nema čuda. Ipak mislim da je Ukrajina na pravom putu, jer tamo biraju svoje predstavnike, a vlast je smenjiva. Rusija je na prvi pogled uspešnija, jer je bogatija, u državi vlada red, ali je opšti trend negativan.

    Razgovarala Polona Frelih

    Preveo Pavle Rak

    Delo, Ljubljana, 19.03.2011.

    http://www.pescanik.net/content/view/6598/61/

  7. Varagić Nikola каже:

    BILJANA ĐOROVIĆ, AUTOR ZABRANJENOG „ATLANTISA“:

    DANAS ISPISUJEMO ISTORIJU MEDIJA U SRBIJI
    ponedeljak, 28 mart 2011

    Ana RADMILOVIĆ

    Čak je bilo reči i da emisija ugrožava manjine. Ukoliko su pritom mislili na moćnu elitu koja vlada iz senke, nadajmo se da su bili u pravu.

    Sa talasa Drugog programa Radio-Beograda u petak je munjevito ukinut „Atlantis“, kultna emisija Drugog programa Radio-Beograda. Ni to jedno od poslednjih mesta u srpskim medijima – koje je odisalo duhom slobode i gde su se mogli čuti ljudi poput Edvarda Hermana, Noama Čomskog ili Majkla Parentija – nije preživelo vladu Borisa Tadića. Prema raspoloživim informacijama, emisija je ukinuta istog dana pošto je na sastanku Programskog saveta RTS član tog saveta Dragoljub Mićunović žestoko kritikovao „Atlantis“. Kako stvari stoje, urednik Drugog programa Radio-Beograda Đorđe Malavrazić bio je slab na kritiku „veterana srpske demokratije“ i „borca za ljudska prava i slobodu izražavanja“, pa je emisiju istog dana ukinuo i ona nije emitovana u svom redovnom terminu u nedelju u 17 časova.

    Već u subotu vest je objavio internet portal „Balkanmagazin“. Vest je preneo „Novi Standard“, posle čega se dogodila prava pobuna čitalaca slobodnih internet portala, koji su žučno protestovali protiv zabrane. Istog dana pokrenuta je peticija za odbranu „Atlantisa“ na adresi http://www.gopetition.com/petition/44202.html.

    Autor Biljana Đorović može da bude ponosna na svoje slušaoce i poklonike emisije, koji su pokazali veliku inicijativu za odbranu „Atlantisa“. Tu „pobunu slušalaca“ jedne emisije, koja je stajala kao jedna od poslednjih oaza medijske slobode i razmišljanja, Biljana Đorović opisuje ovako:

    „Danas ispisujemo istoriju medija i novinarstva u Srbiji na jednom fenomenološki izuzetno važnom i značajnom primeru kakav je ponovno potapanje Atlantide u jednom virtuelnom prostoru slobode pod nazivom „Standard“. I to ‘Novi Standard'“.

    Šta se tačno desilo na tom sastanku Programskog saveta i o čemu se polemisalo? Koje je vaše delo, za šta ste krivi?

    – U petak me pozvao glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2 Đorđe Malavrazić. Saopštio mi je da je zasedao Programski savet i da je njegov predsednik Dragoljub Mićunović izneo stav o „Atlantisu“ – da je emisija jednostrana, gosti zastupaju neprimerene stavove, nema suprostavljenih strana i sl. Malavrazić je u razgovoru sa mnom insistirao na ozbiljnosti izrečenih kritičkih opaski i drugih govornika. Jedan je pomenuo emisiju u kojoj smo se u negativnom kontekstu bavili zabranom ulaska dr Srđi Trifkoviću u Kanadu. Čak je bilo reči i da emisija ugrožava manjine. Ukoliko su pritom mislili na moćnu elitu koja vlada iz senke, nadajmo se da su bili u pravu.

    Emisija je već jednom bila zabranjivana pre ovog slučaja. Šta se tada dogodilo?

    Šta je „Atlantis“

    Osvrćući se na ulogu i značaj „Atlantisa“, Biljana Đorović kaže da je njena emisija nastala iz jedne ideje koja u osnovi pripada Borislavui Pekiću i da „po pravcima realizacije, toka i sudbine vidimo da korespondira sa mitom o Atlantisu“:

    – „Atlantis“ nije tek radijska emisija, kao što nije ni geografski pojam niti kontinent. „Atlantis“ je ispitivao potencijale medija i predstavlja studiju slučaja zasnovanu na ideji otvaranja medijskog prostora za ispitivanje istine. „Atlantis“ je postao mogućnost da mediji realizuju svoje najbolje potencijale: u njemu su gostovali ljudi za koje je karakteristično odsustvo žudnje za moći ili vladanjem; otvorili smo neke od najznačajnijih fenomenoloških, duhovnih i spiritualnih, kulturoloških i političkih tema. U „Atlantisu“ ste mogli da slušate o pitagorejskoj mistici brojeva, konclogorologiji, istoriji smrtne kazne, zlu… Napravljen je ceo ciklus o Šekspiru, preslušavani dnevnici Borislava Pekića i njegov razgovor sa Dragim Stojadinovićem, bratom Milana Stojadinovića, vođen u Londonu, 70-ih godina prošlog veka, zbog čega je Pekić odložio svoj odlazak u bolnicu. Govorili smo o jereticima, alhemičarima, prognanicima, misticima, logici robotske civilizacije, odgovornosti, smislu i istini, Dišanovom pisoaru. Prirodno, nastavili smo istraživanja o pitanjima simulakrumske prirode civilizacije i tokova u njoj koja su se veoma nepovoljno reperkutovala na našu sadašnju situaciju. A, ako jednom krenete pekićevskim tragom, otvaraju vam se čudesna vrata i počinjete da se družite sa najdivnijim savremenicima – profesorima Edvardom Hermanom, Noamom Čomskim, Majklom Parentijem, Dijanom Džonston, Rimom Lejbou, Džudit Risman, zatim novinarima kakav je Džon Pildžer, istraživačima poput Džona Staubera. Od naših filozofa i teoretičara tu su bili pokojni Nikola Milošević, zatim Milan Brdar, Divna Vuksanović, Kosta Čavoški, Ratko Božović, Ljiljana Bogoeva-Sedlar… I, naravno, gospođa Ljiljana Pekić, koja je obeležila „Atlantis“ i omogućila da se realizuje kao prostor u kome je nastavio da živi veličanstven pekićevski duh.

    Kada krenete tim putem, u prilici ste da ispitate i sagledate dimenzije užasa koje su imperijalna politika i politička korektnost proizveli širom sveta u velikom talasu destruktivnosti, koja preti da zemlju pretvori u gigantski konclogor, što se upravo ovih dana događa.

    – Da, emisija je trebalo da bude ukinuta 1. februara. Reagovala je NVO za medije Amicus Juris i ceo niz intelektualaca iz sveta, koji su osudili najavu ukidanja emisije. Slušaoci su protestovali na sajtu Radio-Beograda i glavni urednik Malavrazić mi je rekao da emisija ostaje na programu, da on nije imao nameru da je ukine, već premesti u termin petkom. Tada je rekao i da će se rešiti pitanje mog platnog koeficijenta, koji je najniži na programu, i pored toga što sam magistar i radim jednu složenu emisiju. Zanimljivo je kako je tretiran moj rad i izuzetan napor, koji podrazumeva proučavanja, prevode i istraživanja. Kao da našoj medijskoj kući ništa ne znače gostovanja svih tih ljudi, koji čine čast i ljudskom rodu i Srbiji, čijoj su drami posvetili svoju istraživačku energiju. To je, međutim, smetalo i to je dovelo do ukidanja emisije. Paradoksalno!?

    Kaže se da je ovaj put emisija ukinuta „nezvanično“. Šta znači nezvanično u ovom slučaju?

    – Novinar „Balkanmagazina“ nije mogao da dođe do pouzdanih informacija ko je doneo odluku o ukidanju. Prema pisanju ovog magazina, to se nije dogodilo na sastanku Programskog saveta, koji takvu ingerenciju nema.

    Ima li šanse da emisija bude vraćena u program?

    – „Atlantis“ je neuništiv budući da se radi o utopijskoj ideji, koja se i ovog puta pokazala kao veoma značajan i važan korektivni mehanizam. Ovo što se sa emisijom dogodilo uticaće i na teorijski dikurs i na revitalizaciju ideala novinarstva, koje je nestalo kao misija i pretvorilo se u nepodnošljivo ništavnu profesiju proizvođača simulakruma. Mi smo na kraju jednog civilizacijskog ciklusa obeleženog destrukcijom i da li ćemo to kao vrsta preživeti, veliko je pitanje. „Atlantis“ će i kao emisija i kao misija nastaviti da postoji, i ne mogu je ukinuti nikakvi dekreti, zahtevi za političkom korektnošću i slični opskurantizmi. Novinar ne sme da bude sluga sistema, partijskih interesa i proizvođača beščašća. Verujem da je Pildžer u pravu kada zahteva od novinara da govore istinu i kada ih smatra odgovornim za procese koji čovečanstvo pretvaraju u humanitarni otpad. Od nas novinara zavisi da li ćemo u tome učestvovati ili ćemo svoju energiju i znanje upotrebiti kako bi razotkrili mehanizme i suprotstavili se zlu. To je misija „Atlantisa“.

    Otkud Mićunović u celoj priči?

    – On je član Programskog odbora, koji, kako možemo pročitati na sajtu RTS, zastupa interese gledalaca i slušalaca u celini; razmatra ostvarivanje programske koncepcije Radiodifuzne ustanove Srbije i upućuje preporuke i sugestije generalnom direktoru i Upravnom odboru.

    Da li ste kontaktirali s njim posle toga što je napravio insistirajući da emisija bude zabranjena?

    – Ne, sastanak je održan 25. marta i mene je glavni urednik pozvao da odmah dođem, čak su i automobil poslali po mene. Mom sastanku sa Malavrazićem prisustvovala je urednica redakcije kojoj pripadam. Osuda emisije nije trpela nikakva odlaganja izvršenja. Morala je biti ukinuta. Kvari omladinu a i ostale.

    Da li ste kontaktirali s nekim iz Upravog odbora ili od prisutnih na tom mračnom sastanku?

    – Nisam. Za sada kontaktiram samo sa slušaocima, kojima nije dato nikakvo obaveštenje o ukidanju emisije niti obrazloženje zbog čega. Dugački prsti cenzure rade u tišini i mraku. Neko je te emisije pažljivo odvajao, satima preslušavao i smeškao se: „Ovo će biti dovoljno; ovo će pokazati da je ‘Atlantis’ opskurna desničarska emisija; evo, i ovo je dokaz, i ovo, i ovo…“ Ko je to uradio? Ne smemo biti naivni pa poverovati da je Mićunović slušao svake nedelje „Atlantis“. Ali ima ih koji jesu. Jedan od njih je čak javno rekao posle jedne pozorišne predstave: „‘Atlantis’, to mi nećemo trpeti. Mi ćemo tu emisiju ukinuti“. Taj isti kolega je izjavio da se on lično zalagao za bombardovanje Jugoslavije 1999.

    Kakva je reakcija kolega iz Radija? Jesu li ljudi uplašeni?

    – Da, kad sam napustila prostorije glavnog urednika, prilazile su mi kolege kojima se ta ujudurma u vezi sa „Atlantisom“, koja traje dugo, uopšte ne dopada. Uplašeni? Od koga, čega? Plate na Radio-Beogradu su ispod republičkog proseka. Sada se sprema nova sistematizacija, nova penzionisanja i otpuštanja. Sistem nas decenijama navikava na život po logici – niko nam od vas nije potreban. Dovoljni smo mi koji upravljamo. Vi ostali ste potrošna roba i, ako neki konj crkne, ima drugi. Uvek će se naći onaj koji će da radi bez pogovora.

    Da li na Radio-Beogradu rade uplašeni ljudi i šta mislite, dokle će taj strah još trajati?

    – Radio Beograd još uvek čuva svoju specifičnost. Većina novinara angažovana je na odbrani vrednosti, smisla i značaja kulture i morala u kulturi, politici, obrazovanju… Urušavanje svih vrednosti, što predstavlja vodeći civilizacijski modus operandi, čini da su ljudi nezadovoljni, rezignirani i utučeni. Mnogo je ljudi sa našeg programa umrlo tokom nekoliko poslednjih godina.

    Postoji li slobodno novinarstvo u Srbiji?

    – Budući da sam teoretičar medija, mogu reći da su moja istraživanja pokazala da slobodno novinarstvo ne postoji nigde u svetu, sem u slučaju malog broja alternativnih medija. Mediji su sistemski uvezani sa moći i interesima, i po svojoj strukturnoj poziciji predstavljaju orvelijanska ministarstva istine, koja imaju zadatak da rat predstave kao mir, ropstvo kao slobodu, laž kao istinu. Tako je i u Srbiji. Srećom, postoje alternativni mediji i moramo stvoriti sistemska rešenja koja će tim medijima omogućiti egzistencijalni opstanak. U Srbiji je mnogo veoma dobrih novinara koji su to na svetskom nivou, ali koga to zanima. Koliko imamo pravih dokumentarnih filmova o događajima vezanih za raspad Jugoslavije? Nemamo dopisnike iz sveta. Zašto smo dozvolili da naš medijski prostor zaposednu strane korporacije. Kako je Slobodan Reljić otišao iz NIN-a? NIN se nije smeo prodati i predati. Na sreću, odlazak NIN-a pratio je uspon magazina „Pečat“, „Geopolitika“ i celog niza časopisa u elektronskoj formi koji su okrenuti beskompromisnim traganjima za istinom.

    Šta je slobodno novinarstvo?

    – Novinarstvo i novinari ne smeju da budu poslušnici sistema i produžene ruke politike. Uloga novinara i njihova odgovornost je ogromna budući da mediji imaju presudan uticaj na ljude. Odgovornost je na svakom pojedincu. U vreme kada mediji proizvode logistiku percepcije i čine mogućim svaki rat, novinari su u velikoj meri odgovorni za svet koji nastaje nakon intervencija i okupacija. Svako ko je gledao dokumentarne filmove Džona Pildžera razumeće o čemu govorim. Pildžer je paradigma onoga kakav bi novinar trebalo da bude.

    Da li mi, pored cenzure spolja, trpimo i onu još goru autocenzuru i da li je to možda slika naših medija tokom poslednje decenije?

    – Upravo tako. Autocenzura je vodeći fenomen: novinari često osluškuju političke vetrove i kalkulišu, prilagođavaju se promenama pre nego što su se dogodile pod parolom da imaju kredite, porodice, i da lako mogu biti zamenjeni nekim ko je dobro slušao vetar. Vremenom je to osluškivanje postalo uslovni refleks, pa novinari, umesto da osluškuju događaje i istražuju njihov kontekst i suštinu, zauzimaju „bez pogovora“ (drama Harolda Pintera) ugao gledanja koji od njih zahtevaju vlast ili interesi. To je dovelo do toga da se stvarnost i njena slika u medijima nepovratno odvoje i udalje na štetu svake logike i verovatnosti. Međutim, uprkos svemu, mislim da je neophodno razumeti da od samih novinara zavisi. Novinari moraju da budu prepreka da vlast i politika rade ono što nije u opštem interesu. Novinari moraju da svet učine boljim mestom, a ne da svedu svoju ulogu na to da doprinesu da nas simulakrumi i spektakli zabavljaju do sveopšte kataklizme. Sloboda i odgovornost su neraskidivo povezani i čine samu suštinu čoveka. Bez slobode čovek prestaje da bude čovek i postaje robot koji omogućava trijumf sablasti.

    http://standard.rs/vesti/36-politika/6934-biljana-orovi-autor-zabranjenog-atlantisaq-danas-ispisujemo-istoriju-medija-u-srbiji-.html

  8. Varagić Nikola каже:

    28. 03. 2011

    Beta

    Reakcije na Inckovu odluku

    Ambasada SAD podržala je danas odluku visokog predstavnika Valentina Incka da privremeno suspenduje dve odluke Centralne izborne komisije u BiH ocenjujući da će se time otkloniti sve pravne nejasnoće o statusu izabranih organa vlasti Federacije BiH, „Ovom odlukom visokog predstavnika otkloniće se pravne nejasnoće u pogledu statusa izabranih organa vlasti Federacije BiH dok Ustavni sud FBiH ne donese odluku o ovim pitanjima“, navodi se u saopštenju ambasade SAD

    Dodaje se da „odluka visokog predstavnika osigurava da institucije Federacije BiH mogu funkcionisati i odgovoriti na hitne potrebe i važna pitanja od interesa za sve građane“.
    Povodom Inckove odluke da suspenduje odluke Izborne komisije, Stranka za BiH (SBiH) navodi da je i ranije upozoravala na delovanje OHR-a „u poslednje vreme“.
    „SBiH je više puta ukazivala da je praktično na delu suspenzija Dejtonskog sporazuma, a sada i institucija BiH, što zemlju vodi u anarhiju“, navodi se u saopštenju stranke.
    Dodaje se da je Incko „u maju prošle godine, pozivajući se na političke, a ne pravne argumente, zatražio od Pravobranilaštva BiH da prestane sa aktivnostima usmerenim na knjiženje državne imovine na ime Bosne i Hercegovine, suprotno članu 1. Ustava BiH“.
    „Pri tom su derogirane i pravosnažne presude sudova u Bosni i Hercegovini što je bez presedana u demokratskoj praksi“, navodi se u saopštenju Stranke za BiH koja poziva visokog predstavnika „da preuzme odgovornost za doslednu zaštitu Dejtonskog sporazuma i vladavine prava u Bosni i Hercegovini“.
    Izborna komisija je 24. marta zaključila da izbor predsednika i potpredsednika Federacije BiH nisu sprovedeni u skladu sa Izbornim zakonom te da ih treba poništiti, kao i izbori za Dom naroda Parlamenta Federacije BiH.
    Ove odluke je danas poništio visoki predstavnik Valentin Incko, navodeći da će presuda Ustavnog suda FBiH u ovom sporu biti obavezujuća.
    U Sarajevu je pre dve sedmice konstituisan Dom naroda Parlamenta Federacije BiH, bez delegata dve hrvatske partije (HDZ BiH i HDZ 1990), zbog čega je Izborna komisija BiH poništila izbor predsednika i potpredsednika Federacije.

  9. Varagić Nikola каже:

    KAKO JE UGAŠEN „ATLANTIS“: MIĆUNOVIĆ I IVANJI OTERALI ČOMSKOG

    utorak, 29 mart 2011 1

    Miloš OBRADOVIĆ

    Dragoljub Mićunović: „Kao slušalac, imam pravo da kažem da li mi se sviđa ili ne, posebno sa stanovišta javnog servisa“

    Pošto je emisija „Atlantis“, posle prošlonedeljne sednice Programskog odbora RTS, skinuta sa Drugog programa Radio Beograda, još nije sasvim jasno ko je to i zašto učinio.

    Programski odbor nije ovlašćen da skida emisije sa programa a njegovi članovi kažu da to nisu ni tražili. Oni smatraju da je emisiju ukinuo Upravni odbor, ali njegov predsednik kaže da ne zna ništa o tome. Podsećamo, generalni direktor RTS, kao i direktor Radio Beograda, kažu da nisu ugasili emisiju „Atlantis“ i upućuju na urednika Radio Beograda 2, koji, međutim, već četvrti dan neće da odgovori novinaru „Balkanmagazina“ na pitanje da li je i zašto to učinio.

    NEPRIHVATLJIVA EMISIJA Emisija „Atlantis“ na Drugom programu Radio-Beograda nije ukinuta zbog Programskog odbora RTS, već su to uradili Upravni odbor i uredništvo Radio Beograda, rekao je za „Balkanmagazin“ predsednik Programskog odbora Dragoljub Mićunović.

    „Na Programskom odboru vođena je debata o toj emisiji, ali nikakvi zahtevi nisu podneti niti su se tražile personalne promene. Zamerke na ovu emisiju su kršenje elementarnih prava, stavovi o diskriminaciji, pitanje profesora Trifkovića, ocene Srebrenice i holokausta. Ja, kao slušalac, imam pravo da kažem da li mi se sviđa ili ne, posebno sa stanovišta javnog servisa“, rekao je Mićunović.

    Akademik Nikša Stipčević, predsednik Upravnog odbora RTS rekao nam je da nije obavešten o ovoj promeni i da ne zna ništa o tome, kao i da odluka o ukidanju emisije mora da je donesena na predlog Programskog odbora.

    Željko Ivanji, član Programskog odbora iz redova G17 plus, izjavio je da je obaveza uredništva da reaguje na stvari koje su se govorile u emisiji „Atlantis“ i bez kritika Odbora.

    „Urednici Radio-Beograda i ranije su dobijali pretnje i trpeli pritiske da se ne preduzima ništa po pitanju ove emisije. Predsednik odbora Mićunović je insistirao da se ovo raspravi i dobio je podršku. Tako smo dali i podršku uredništvu da reaguje, mada urednik mora da reaguje, bez obzira na pritiske ili podršku, jer to mu je obaveza. Mi tamo nismo doneli nikakvu odluku, ali smo bili saglasni da emisija navodi na govor mržnje i relativizuje svaki zločin. Ovo je neprihvatljivo, a posebno za javni servis i urednici moraju da preuzmu odgovornost. Relativizacija zločina je od najveće opasnosti po naše društvo. Ne može se reći, na primer, da u Srebrenici nije bilo pogroma. To nije za raspravu. Mada u toj emisiji i nije bilo nikakve debate i to je njen najveći problem. Problem je što bi neko mogao te stavove da poistoveti sa stavovima javnog servisa jer se emituju na njegovom programu“, rekao je Ivanji.

    DVA „JAKA GLASA“ Juče smo pokušali da dobijemo sekretara Programskog odbora kako bi zatražili zapisnik sa sednice od četvrtka 24. marta, na kojoj je potegnuto pitanje nepodobnosti „Atlantisa“, ali nismo uspeli da dođemo do sagovornika. Zato i dalje nije jasno kakav je stav Programskog odbora o ovoj temi s obzirom da tamo ima 18 članova. Uspeli smo da utvrdimo samo da su dva člana Odbora, inače predstavnici stranaka (DS i G17) iz vladajuće koalicije, kritički govorili o emisiji „Atlantis“. Pronašli smo još dva člana od kojih jedan nije ni prisustvovao sastanku Odbora, a drugi se nije izjašnjavao. Prema tome, nije jasno kako je mišljenje samo dva od 18 članova Odbora izazvalo ukidanje emisije? Urednik Drugog programa Radio Beograda, zasad, izbegava da to objasni.

    Podsećamo, „Programski odbor zastupa interese gledalaca i slušalaca u celini. Programski odbor razmatra ostvarivanje programske koncepcije Radiodifuzne ustanove Srbije i, u vezi sa tim, upućuje preporuke i sugestije generalnom direktoru i Upravnom odboru“. Trebalo bi, znači, da se čitav Programski odbor ili bar njegova većina izjasni o ovoj temi, s obzirom da je u njemu šest narodnih poslanika ali i 12 članova „iz reda profesionalnih udruženja, naučnih ustanova, religijskih zajednica, udruženja građana, nevladinih organizacija i sl.“ To se nije dogodilo.

    Takođe, Programski odbor svoje „sugestije upućuje generalnom direktoru i Upravnom odboru RTS“, a ni to se nije desilo.

    Kako sada izgleda, urednik Radio Beograda 2 sam je procenio da su dva glasa predstavnika vlasti u Odboru dovoljna da kritikovanu emisiju skine sa programa, bez dalje rasprave i drugih argumenata.

    Balkanmagazin

  10. Varagić Nikola каже:

    Ексклузивно: онкологија белоруске опозиције

    Михаил И. Хасмински

    Либерално демократска опозиција у Русији са онколошке тачке гледишта.

    Београд, 28.03.2011

    Претпостављам да је многим Белорусима већ досадила предизборна тематика у новинским чланцима и телевизијским репортажама, али пошто од предстојећег гласања зависи не само даље благостање државе Белорусије, него и њена будућа судбина, хајде да сада поразговарамо о онкологији.

    – Прилично неочекивани заплет! Какве везе има та тема са изборима у Белорусији?

    – Има најнепосредније везе. Ствар је у томе да се онколошко обољење суштински манифестује кроз патолошко претварање здравих ћелија у малигне (које добијају „зле“ особине за организам). Такве трансформисане ћелије губе многе своје претходне функције и излазе ван контроле организма. Престају да раде за њега, почињу да раде против организма и из тог разлога постају штетне и погубне. Свакодневно се у нашем организму формира велика количина таквих патолошких ћелија, али на срећу, непрекидно делују сложени и ефикасни природни механизми који их уништавају. Само у случају када таква заштита закаже, развија се онколошко обољење.

    Свака држава се може упоредити са живим организмом, чије су ћелије њени грађани. Да би у њој све било у реду и сви системи и органи радили нормално, организам треба да функционише по једном мудром плану, непрестано се бринући о свим својим ћелијама и органима и снабдевајући их оним што је неопходно, корисно, али не и прекомерно. Настављајући нашу аналогију, може се закључити да је такво мудро и јасно уређење одраз здравог друштва – социјално оријентисане државе у којој постоји благостање.
    Хајде да сада заједно проанализирамо у чему се састоје те зле особине, које добијају побуњене малигне ћелије?

    Прва од тих особина је стремљење такве ћелије да се издвоји од целине организма и задобије независност (слободу) од свих осталих – њених здравих „суседа“. Патолошки промењеним ћелијама више није потребан рођени организам са његовим строгим и контролишућим имуним системом, јер се појављује други циљ – створити свој сопствени, одвојени свет, независан од целине – свет малигног тумора. До каквих последица то доводи – свима је јасно.

    На независност и слободу сада позивају „демократски“ расположени опозиционари. Хајде да видимо: Какву то слободу они желе? И од кога? Ако погледамо њихове аргументе постаје очигледно да им је потребна лична слобода сваког човека од система државне контроле, од његових законских ограничења и обавеза пред друштвом.

    То јест независност, како од интереса целог друштва, тако и од свих људи који чине друштво. У крајњој линији – то је ничим ограничена слобода да се живи и троши без сметњи и препрека. Ово вас не подсећа на нешто? Малигне ћелије такође стреме да се ослободе од планова и потреба сопственог организма, стреме да изађу ван контроле имуног система. А на крају страда цео организам.

    Које још зле особине одликују малигне ћелије? Њихова друга штетна особеност је „егоизам“. Изашавши из потчињености једном уређеном систему, оне живе „само за себе“, почињу брзо да се деле, множе без контроле и стварају мноштво таквих истих дегенерисаних ћелија. Потребе организма са преосталим здравима органима и ткивима их апсолутно не интересују. Вратимо се нашој аналогији.

    Зар се позиви опозиције на крају не своде на тај исти егоизам? Само послушајте како нас уверавају да ако сваки човек почне да се брине искључиво само за себе, на крају ће се створити просто савршено и срећно друштво!

    Међутим, чињеницу да ће друштво које се састоји из егоиста кренути ка саморазарању, мало ко увиђа те се тиме и користе либерали-манипулатори, позивајући наивне људе у редове својих истомишљеника. Трудећи се да убеде народ да је снажна, моћна држава велико зло и гушење личних интереса њених грађана, опозиционари у суштини делују као што делују и малигне ћелије, које одбијају да живе у складу са интересима организма и тиме га доводе на границу могуће пропасти.

    Трећа зла особина се састоји у томе што те патолошке ћелије имају „потрошачку психологију“?. Малигне ћелије увек теже ка неограниченој потрошњи. На шта позивају опозиционари и либерали? Они се куну у обећања да ће плате и пензије бити веће, расподела дохотка постати боља, а разноврсност робе постати већа. И коначно ће се догодити остварење бајке – интеграција у „добростојећу“ Европу, Европу благостања. О том илузорном благостању могло би се пуно рећи, али то је сасвим друга тема.

    Сви бисмо то желели – да живимо у изобиљу и да имамо све неопходно за живот, али обратите пажњу на једну важну ствар: ови манипулатори људске свести непрестано говоре о повећању благостања, квалитета робе, услуга и слободе пословања, али из неког разлога не говоре о моралном и духовном развоју. И то није случајно јер духовно и морално развијени људи таквом патолошком друштву, где свако мисли о својој сопственој користи и интересима, нису потребни. Они су као кост у грлу за такво друштво. Троши и не размишљај – ето њихове пароле.

    Вратимо се примеру са малигним ћелијама. За разлику од здравих, све малигне ћелије не само да троше много више различитих елемената за њихов раст, већ чак стварају додатне крвне судове, дрско и покварено узимајући од организма неопходне материје за живот. Организам престаје те материје да добија у потребној количини – и тиме се објашњава такозвана „кахексија“, крајња исцрпљеност оболелих од рака на терминалном стадијуму болести. Малигне ћелије једноставно не могу да се зауставе у својој неограниченој потрошњи. Тиме они троше и ослабљују цео организам.

    Зар манипулатори људске свести не покушавају да заразе читав свет таквим потрошачким фетишизмом? Зар не извитоперују тиме морал људи, претварајући их у „патолошке ћелије“ друштва? Погледајте каква господа данас владају већином ресурса у „демократским“ земљама? Погледајте те тајкуне, банкаре, владаре и закулисне играче света? Ето, они су малигне, незасите ћелије. Да ли желите да такве похлепне и егоистичне појединце имате на челу своје земље?

    Сада смо дошли до још једне особине малигних ћелија – све оне живе и развијају се на штету других ћелија, оне су – индивидуалисти. Њихова егоистична, потрошачка природа доводи до тога да свака малигна ћелија почиње да се бори са другим, истим таквим ћелијама као што је она.

    Ето и „демократија“ са њеним тржишним односима предлаже људима да живе по закону џунгле, где свако преживљава како уме и тако да у сваком тренутку може бити „поједен“ од јачег. У паролама опозиције су добро маскирани, али ипак приметни позиви да се живи у таквим „џунглама“, у којима сада живе милиони људи, који су већ поверовали тим „малигним обновитељима“.

    Опозиција позива белоруски народ на владавину индивидуализма, при чему мерило животних вредности постаје само сопствено „Ја“. То доводи до тога да људи престају да саосећају са ближњим и труде се да „узму све што им живот пружа“ и да отму од другог.

    Међутим, сваки егоизам и индивидуализам доводе до даљег распада свих структура. Разорна сила таквих моралних претпоставки се већ показала у другим земљама, где је у таквим „џунглама“ погинуло или деградирало хиљаде и хиљаде невиних људи, који просто нису умели или принципијелно нису желели да иду против своје савести, да варају, издају и обмањују како би себи обезбедили „место под сунцем“.

    Гину стари људи, деца, незапослена интелигенција, гину и опијају се без својих фирми радници који су навикли само на друштвено користан рад. Зар не знате за то? Погледајте земље које је већ поразио овај либерални рак. Таква жалосна слика може се видети на примеру Русије, Украјине и других већ „преображених и слободних“ земаља.

    Сада и вас, Белорусе, који живите у хуманој држави са сачуваним вредностима, ти новојављени опозиционари зову на јачање индивидуализма где је свако сам себи друг, ортак и брат, а сваком другом – вук. Поразмислите о овоме и не идите за њима – од степена вашег поверења тој непријатељској војсци сада зависи судбина Белорусије.

    Међутим, опасна болест под именом „рак“ има још једну страшну особину: малигне ћелије се одликују способношћу да метастазирају. То се дешава јер се дегенеративне малигне ћелије нису у стању да се нормално повезују, као што то чине здраве ћелије. Код патолошких ћелија нарушена је такозвана ћелијска адхезија (међусобно сједињавање ћелија, које доводи до формирања правилне структуре одређених ткива).

    Зато се делови рака откидају и путујући по лимфним и крвним судовима сеју смрт у друге органе и друга ткива организма. Тако се може навести још једна особина малигних ћелија рака: све оне су рушитељи.

    Зар тај патолошки процес није налик на отуђеност људи у демократијом преображеним земљама? Отуђеност становника једне земље који су саставна ћелија те земље је особеност садашње „тржишне“ савремености. Људи – индивидуалисти губе елементе заједништва и саучествовања у животу друштва и друштвених интереса, губе везу једни са другима. То не може остати без последица. Егоизам и индивидуализам чине људе суровим и заражавају цело друштво.

    – Оваква слика делује прилично застрашујуће. У њој заиста има много сличности са државом и њеном политиком.

    – Да, то је тако. Неопходно је схватити да свака држава функционише као живи организам. Погледајте како се у нашем организму уз узајамну подршку ћелија остварује строга контрола усмерена ка једном циљу –одржавању хомеостазе а тиме и самог живота.

    Тако треба да функционише и нормална држава, као друштво њених самосвесних грађана. Зар се може оспорити чињеница да што боље функционише организам, то боље живе и све здраве ћелије (људи) из којих се он састоји? Да би био здрав, организам (држава) треба да се састоји из већине здравих ћелија, које раде на заједничком добру, али притом не треба да буду индивидуалисти, егоисти, потрошачи и рушитељи.

    – Ако се слобода не манифестује у форми егоистичне самодозвољености, да ли је ипак неопходно да постоји макар елементарна независност у неком областима? Да ли треба да постоји нпр. слобода штампе?

    – Знате, никаква независност ни у природи, ни у животу друштва не постоји, није је било , нити може бити. Извините за ово поређење, али ако например, крава не зависи од свог господара, зависиће од времена, вукова, лопова. Ако престанемо да будемо зависни од једног фактора, појављује се зависност од неког другог.

    У нашем случају: ако нисмо зависни од сопствене снажне државе, зависићемо од туђих држава, које највероватније неће осећати ништа према теби. Погледајте те „независне“ суседе Белорусије, које су под паролом те озлоглашене „независности“ практично већ изгубили државни суверенитет.

    Што се тиче независне штампе мало ко увиђа да је независна штампа – очигледна лаж. Ако штампа не зависи од државе, зависиће од власника и његових донација. Из тога следи да ће штампа изражавати или једне или друге интересе власника. Осим тога, таква „слободна“ штампа је често принуђена да због новца пропагира лажне вредности, бескрупулозно искривљује историју и једноставно – да манипулише јавним мнењем.

    Уз помоћ примитивно разрађених технологија и нападне рекламе она ће служити интересима својих налогодаваца – интересима који немају ништа заједничко са интересима народа. И уколико се белоруска држава изненада распадне, штампа (медији) ће се наћи у рукама људи који су је до тога довели. Они ће користити ту „независну“ штампу, да би и даље без препрека тровали људске душе лажима, простаклуком и другим гадостима. Све то, опет, није тешко сагледати на примеру суседних земаља, поражених либералном кугом.

    – Међутим, опозиција тврди да је садашњи „режим“ претворио Белорусију у полицијску државу јер влада „исувише строго“.

    – Сваки живи организам треба да буде „строг“ према својим ћелијама, а посебно када му прети опасност. Како сада занемарити „строгост“ када Белорусију са свих страна непрестано притискају и маштају да у њој направе хаос и неред, какав су већ направили у другим земљама либерали свих врста, демократе, наранџасти револуционари? У таквим условима Руководство државе једноставно не може и не сме да буде слаб и да чини уступке? Административни апарат је попут имунитета организма, који треба да одржава одређену структуру и равнотежу (хомеостазу). Ако такве „строге“ контроле нема, све патолошке ћелије ће убрзо изаћи ван њене контроле и и на тај начин је уништити.

    Важно је разумети да садашње руководство, колико може, чува интересе свог народа и земље у целини – као интересе целог организма. За Запад и либерале би наравно, било много боље да се појави могућност да се Белорусија развали и прекроји по њиховој мери, јер је она данас најопаснији пример за друге земље. Она је пример како се дуго времена може бранити од напада потенцијалних рушилаца државе. Код ваших суседа су се већ догодила огромна разарања. Уместо потрошачког раја обећаног народу, под заводљивим паролама слободе, реформатори су приватизовали сву државну имовину, предавши је у руке групици тајкуна.

    Тајкуни су разорили целокупан сложени државни организам: привреда, сеоска домаћинства, министарство здравља, образовање и све социјалне институције. За будзашто су купили земљу и индустрију сировина, а сада дижу цене, спроводе пензијске реформе, реформе здравства, образовања и многе друге. Погледајте шта се десило у скоро свакој земљи Савеза независних држава (бившег СССР-а – прим. прев.), у којима управљају либерали демократије. Они су малигне ћелије у пракси – разорне и сурове.

    Међутим, многи људи, нажалост, ту опасност још увек не схватају и остају у илузијама створених пропагандом. Чини ми се да бар у том смислу, Председник Белорусије не мора водити активну предизборну кампању. Он може једноставно само да окупи све незадовољне и да их одведе на „екскурзију“ у суседне земље бившег СССР-а. И да им тамо покаже тај другачији живот о којем тако маштају – да им покаже потенцијалну будућност, давши им да дотакну ту сурову реалност. Таква екскурзија сама по себи може донети победу садашњем Председнику, јер је разлика више него очигледна.

    За разлику од других република, Белорусија је сада снажна држава, у којој је очувана социјална заштита свих грађана, где је здравство и образовање бесплатно, која има снажну армију, у којој ради већина индустријских предузећа, где функционишу сеоска домаћинства и у којој нема тог распада као у другим републикама бившег СССР-а. Дакле, довољно је само да објективно погледамо како живи белоруски народ и како живе људи у земљама у којима су метастазе либералног рака већ учиниле своје одвратно дело.

    Сећам се интересантног случаја чији сам сведок био прошле јесени. На научној конференцији у Москви разговарао сам са једном женом – онкологом из Минска. Почели смо да говоримо о политици. Она се сложила да је ниво указивања медицинске помоћи у Белорусији много већи и квалитетнији него у другим републикама, али је ипак почела да критикује политички систем своје земље.

    Сведок нашег разговора је био један старији и веома познати, цењени руски професор, хуманиста, доктор медицинских наука и аутор многих значајних књига, који је пропутовао пола света због науке. Он је ту жену слушао и слушао, а затим је само просто рекао: „Знате, а ми вама ипак завидимо“. И у том тренутку је она престала са расправом, очигледно схвативши да, ако је такав човек са огромним ауторитетом дошао до таквог закључка, то значи да сигурно има добар разлог.

    – Али ни у Белорусији није све идеално.

    – Осим Бога ничег идеалног у свету уопште ни нема. Да бисмо живели у идеалној држави сви њени грађани треба да буду идеални. Хајде да проценимо сопствене личне квалитете. Можемо ли себе назвати идеалним? Ето одговора.

    – Слажем се са вама: идеалних људи нема. Међутим, ипак су људи различити: што не може један – може други. Зато се некима чини да би опозициони кандидат, дошавши на власт мога да измени нешто и да исправи недостатке који сада постоје.

    – Не сумњам да постоје недостатци па чак и преваре. Они постоје у свакој земљи. И код вас постоји бирократија, крутост власти, а често и очигледна глупост неких чиновника. Међутим, хајде да замислимо следећу слику: замислите да живите у сопственом стану и да имате старе инсталације, истрошене санитарије, проблеме са гасом, али у целини имате добар стан, који тражи само одређено реновирање.

    Онда вам долази човек који са одглумљеним ужасом упире прстом у недостатке, а затим „брижно“ предлаже да предате ваш стан њему у власништво, заклињући се да ће у њему све исправити, па чак и урадити скупоцени евро-ремонт. Тада ћете у стану живети безбрижно, уз један услов – нећете више бити власник стана. Међутим, увиђате да је то препредени преварант, који је на тај начин отео стан од ваших суседа, не испунивши ниједан договор, већ их је, напротив, истерао на улицу. Да ли ћете веровати таквом доброчинитељу? Да ли ћете му предати своју имовину?

    – Не, наравно! Треба бити потпуно луд па да неком пролазнику дате сопствени стан…

    – Управо такви пролазници сада и покушавају да вам отму ваш заједнички дом – Белорусију. Код суседа су све већ отели, а вама су већ дали предивна обећања. Тешко је схватити да су многи људи спремни да пристану на понуде таквих варалица, уместо да једноставно уложе напор да исправе реалне недостатке у сопственом дому – промене инсталације, промене дистрибутера гаса, поправе санитарије… Исправити, а не предавати некоме своје имовину! Надам се да је метафора јасна.

    – Метафора је, наравно, јасна и оно о чему сада говорите у суштини је свима потпуно очигледно. Али, зашто ипак тако пуно разумних људи показује склоност да верује тим западњацима, поборницима илузорне „слободе“, либералима и демократама?

    – Из истог баналног разлога због кога наивни људи верују различитим варалицама и шибицарима. Све те варалице веома вешто увлаче у игру понудама и обећањима баснословног добитка. Потенцијалне жртве наивно верују да ће уловити „премију“ и јако зарадити. Потпуно је некорисно објашњавати им просте ствари да нико никада није добио „велики улог“ и да ако је нешто и добио, то је само са циљем разбуктавања коцкарске страсти и увлачења у даљу игру.

    Сем тога, сви знају да увек близу „дежурају“ помоћници шибицара, који активно помажу играчима, дају савете и охрабрују. Они делују под маском случајних пролазника и провоцирају наивног играча да настави са игром. Покушај да победиш тај тим искусних варалица апсолутно је нереалан – колико год се трудио, увек ћеш бити поражен. У поређењу са политичким варањем разлика је у томе што „демократе“ пљачкају неупоредиво веће количине и то не само поједине људе, већ читаве народе.

    – Да, али таквих лаковерних људи који су спремни да варалицама дају свој дом није мало. Сада је сваки четврти-пети гласач спреман да гласа за опозицију. И међу њима има много младих.

    – Хајде да замислимо адолесцента који жели слободу. Отац га храни, облачи, брине о њему, пружа му кров над главом, али тражи послушност према утврђеним породичним правилима и да се придржава поретка. Адолесценту ништа од тога није занимљиво – он жели лажно схваћену „слободу“, која се огледа у веселој забави без икаквих ограничења од стране оца. Почиње адолесцентски бунт против оца: дрскост, претње, објашњавање… Притом, он бунтује и жури на журку управо у ситуацији кадa има кров над главом, јело, и све неопходно за нормалан живот. Присталице опозиције размишљају као тај бунтовник – адолесцент. Важно је да научимо да правилно одредимо приоритете.

    У Белорусији сада практично нема наркомафије, постоји прехрамбена и производна сигурност, веома ниска стопа незапослености, специјалне службе ефикасно раде, постоји јака и способна војска, нема дивљања криминала. Образовање и здравство су бесплатни и доступни сваком, пензије су загарантоване.

    У вашој земљи (Белорусији, прим.прев.) нису за будзашто продате и разграбљене институције од стратешког значаја, као и државни ресурси, није било дивљачких експеримената са шок-терапијом и потпуним осиромашењем народа, са деградирањем целокупне народне имовине, као што је то било у Русији и другим републикама. Зар је разумно све то заменити за забавну „журку“ само да бисте спровели „празновање непослушности“? Зар је разумно развалити сопствени дом у коме постоји одређени стабилни поредак, и на његовим рушевинама направити дискотеку? Погледајте са ужасом шта је остало након таквих „дискотека“ у суседним земљама.

    Нека вам не да Бог да видите поредак либерала у вашој земљи: када богатство читаве земље опљачка и покраде групица варалица. Када са полица у продавници нестану домаћи производи, а на сурогате из увоза поставе цену астрономских висина; када уведу плаћену медицинску услугу и свако од вас добије „слободу“ да умре без неопходне скупе операције; када почне криминално „дивљање“ са пуцњавом и експлозијама, а земља упадне у наркотички колапс, и много другог…

    – Шта имамо – не чувамо, а кад га изгубимо – плачемо?

    – Да, управо тако. Док се проблем не појави, не размишљамо о њему. Бринемо због неких других ствари. То се предивно види на примеру са здрављем: док смо здрави, практично се не сећамо здравља. А када се озбиљно разболимо, сви претходни проблеми нам се чине потпуно бесмисленим. Тако је и у државном поретку. Док постоји много тога доброг, то се не примећује и прихвата се као нешто што се само по себи подразумева. Али када се лишите тога, захваљујући политичким варалицама, кршићете прсте од муке. Јако је горко када касно прогледате.

    – Да, у праву сте и ваше речи би требало да чују сви они којима је драга рођена земља. Михаил Игоревичу, шта саветујете белоруским бирачима пред такавим озбиљним избором?

    – Нека сваки бирач још једном одговорно размисли: да ли би желео да пусти туђе, непријатељске ћелије у сопствени организам , или у своју земљу, које ће на крају да је разоре? Да пристаје да се поруши „репресивни“ имунитет како би унутар државе лажна „демократија“ и разуздани либерализам могли да живе и да трују цело друштво идеологијом егоизма и индивидуализма? Ви одлучујете: да ли ће Белорусија живети и даље или умрети због различитих реформаторских измишљотина – либералних реформи које ће, на радост Запада и многобројних његових прирепака у трен ока претворити државу у јазбину за криминалце свих врста.

    Док сам био у школи, имао сам пријатеља чија је бака била родом из Белорусије. То је била предивна, добра и простодушна старица. И сада, након толико година, као никада до сада, сећам се пословице, коју нам је често понављала: „Какво зрно сејеш, такво ћеш и сакупити“.

    Имајте на уму: ви нисте посматрачи – ви сте учесници.

    Немојте сејати у гласачке кутије трула зрна опозиције. Само тако ћете сакупити добру жетву.

    О аутору:

    Михаил Игоревич Хасмински

    – кризни и клинички психолог. Радио је у онколошкој болници за децу. Од 2006. године руководи Московским центром кризне психологије, који је основан по благослову Свјатејшег патријарха московског и све Русије, Алексеја II при патријаршијском подворју. Члан је асоцијације психо-онколога Русије.
    Интервју је објављен у децембру 2010. године у водећим средствима јавног информисања републике Белорусије.

    Са руског превео: Станоје Станковић

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/prenosimo/nase-vesti/beloruska-opozicija.php

  11. Varagić Nikola каже:

    Амбасадор Алжира уручио оштар демарш Јеремићу

    БЕОГРАД – Амбасадор Алжира у Републици Србији Абделкадер Месдоуа уручио је данас министру спољних послова Републике Србије Вуку Јеремићу оштар колективни демарш у име афричке и арапске групе држава поводом недавне изјаве председника Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића, у којој је афричке народе и државе назвао „канибалима”, саопштило је данас Министарство иностраних послова Србије.

    У демаршу се наводи да су „изјаве лидера ове странке, која је при томе члан парламента, озбиљне, расистичке и вређају државе и народе који су, упркос јаким притисцима, свесрдно подржали Србију у одбрани њеног територијалног интегритета и одлучили да одржавају односе прожете пријатељством и солидарношћу”, наведено је у саопштењу МИП Србије.

    Дипломатски доајен афричке и арапске групе држава изнео је „згражавање и велику разочараност чињеницом да није било званичне реакције на овакву расистичку реторику и нагласио да очекује осуду и извињење за овакав вербални изгред”.

    Министар Јеремић се извинио за ову непријатност и у име Владе Републике Србије пренео уверавање да ова изјава не представља званичан став државе.

    Министар Јеремић је, такође, нагласио да ће са садржајем овог демарша упознати руководство надлежних институција. Приликом скупштинског заседања 21. марта ове године лидер ЛДП Чедомир Јовановић, дао је, у вези са тренутним дешавањима у Либији, изузетно озбиљне изјаве о афричким народима и државама, назвавши их „канибалима”, а да председништво тим поводом није дало никакву реакцију, наведнео је у демаршу.

    http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Ambasador-Alzira-urucio-ostar-demars-Jeremicu.sr.html

  12. Varagić Nikola каже:

    Patrijarh razgovarao sa Mlađanom Dinkićem

    Autor: Beta

    Beograd – Patrijearh Srpske pravoslavne crkve Irinej danas je sa predsednikom Ujedinjenih regiona Srbije (URS) Mlađanom Dinkićem i njegovom zamenicom Vericom Kalanović razgovarao o najvažnijim životnim problemima građana Srbije, saopšreno je iz URS.

    Kako se navodi u saopštenju, razgovor je prošao u „iskrenom tonu“, a jedna od tema bila su i „nastojanja da se obezbedi bolji život“ za građane Srbije.

    „Ljudima treba posao“, rekao je patrijarh, ističući, upravo, nezaposlenost kao ključni problem Srbije. Konstatovana je posebno teška situacija u nerazvijenim područjima, specijalno na jugu Srbije, odakle ljudi masovno odlaze jer ne mogu da žive od svog rada“, prenosi URS.

    Dinkić i Kalanović izrazili su uverenje da jedino investiranje u nerazvijena područja može da vrati život i obezbedi da pojedini delovi Srbije ne ostanu „zemlja bez ljudi“.

    „Samo odlučan podsticaj ekonomskom razvoju svih delova naše zemlje može obezbediti bolji život građana Srbije“, zaključeno je zajednički prilikom današnjeg susreta.

    http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/patrijarh_razgovarao_sa_mladjanom_dinkicem.83.html?news_id=32293

  13. Varagić Nikola каже:

    MALAVRAZIĆEVA ODBRANA: OKO “ATLANTISA“ SE OKUPLJAJU LUDACI

    petak, 01 april 2011

    Dok su u Programskom odboru RTS kritikovani „kršenje elementarnih prava, stavovi o diskriminaciji, ocene Srebrenice i holokausta, govor mržnje i relativizovanje svakog zločina“, glavni urednik navodi zaprašivanje iz aviona, trovanje hranom i ludosti kao razloge za ukidanje emisije „Atlantis“, Radio Beograda 2.

    Emisija „Atlantis“ pre nedelju dana skinuta je sa Drugog programa Radio Beograda, odmah posle sednice Programskog odbora RTS-a, na kojoj je kritikovana od strane nekoliko članova. Da bi pouzdano saznali šta se tačno dešavalo na Programskom odboru i koji su pravi razlozi njenog ukidanja, pošto su u javnost izašla različita obrazloženja, Balkanmagazin je zatražio zapisnik sa ove sednice.

    Zapisnik čeka odobrenje

    Javnost će, međutim, na taj zapisnik morati da sačeka bar još mesec dana, do sledeće sednice Odbora. Kako nam je objašnjeno u RTS-u, tek treba da se završi stenogram od koga će potom biti sačinjen zapisnik. Zatim, na sledećoj sednici ovaj zapisnik mora biti usvojen od strane svih članova da bi, tek onda, možda, bio dostupan javnosti.

    Tako će „do daljnjeg“ ostati nedovoljno jasno šta su ustvari primedbe na optuženu i osudjenu radio-emisiju i šta je zaista dovelo do njenog gašenja? Članovi Programskog odbora RTS-a, koji su imali primedbe, govore za Balkanmagazin o jednim detaljima a glavni urednik, koji je „izvršio kaznu“, iznosi u dnevniku Politika sasvim druge razloge zbog kojih je ukinuo emisiju „Atlantis“, mada novinaru Balkanmagazina nije hteo da obrazloži tu svoju odluku.

    Ludosti na programu?

    Dragoljub Mićunović i Željko Ivanji, članovi Odbora, pominjali su „kršenje elementarnih prava, stavove o diskriminaciji, pitanje profesora Trifkovića, ocene Srebrenice i holokausta“ kao i da „emisija navodi na govor mržnje i relativizuje svaki zločin“.

    Dordje Malavrazić, glavni urednik Radio Beograda 2, medjutim, navodi zaprašivanje Srbije iz aviona i trovanje sveta hranom?

    Šta je javnosti ponudio Malavrazić kao argumente za ukidanje „Atlantisa“? Možemo li da zamislimo čitav sat nekog razgovora u kome se tvrdi da „nas svetski moćnici svakoga dana iz aviona koji lete nad Srbijom zaprašuju kako bi nas uništili“ a nema „nikoga ko bi izustio da su to ludosti“? Glavni urednik Malavrazić baš tako je odgovorio na pitanje novinara Politike „O čemu se radi“, povodom gašenja „Atlantisa“ (Politika, 30. mart, strana 20, „Zašto je nestao Atlantis“).

    Čak i ako takvu jednočasovnu emisiju na radiju možemo da zamislimo – zašto autor odmah nije u ludačkoj košulji izveden iz studija Radio Beograda 2, zajedno sa gostima takve svoje emisije? Zašto se slušaoci odmah nisu javili i ukazali na emitovanje sumanutog programa preko radija? Konačno, zašto glavni urednik odmah, tada nije reagovao? Nego je sačekao da mu na to ukažu Mićunović i Ivanji, mada oni kažu da na to nisu ukazali nego na nešto drugo?

    Reč „druge strane“

    U svojoj izjavi Politici, Malavrazić tvrdi da je „u Atlantisu zapravo, reč o sistematskom kršenju osnovnog pravila novinarskog profesionalizma da uvek treba čuti i drugu stranu“.

    Da je iz Politike – ali nije – postavljeno pitanje i „drugoj strani“, o čemu se radi, onda bi se od Biljane Djorović, autorke „Atlantisa“, moglo čuti, kao što je objasnila za Balkanmagazin, da je kod „zaprašivanja“ reč o pojavi chemtrails, odnosno o tragovima koje avioni ostavljaju iza sebe. U jednoj od emisija, jedan od gostiju pomenuo je to jednom prilikom, na kraju emisije. Ta pojava, inače, već dve decenije okupira pažnju istraživača, naučnika i novinara u svetu a, na primer, na hrvatskoj televiziji posvećen joj je nedavno – serijal, ukazuje ona. I na Radio Beogradu ovoj temi trebalo je da bude posvećena jedna emisija „Atlantisa“, planirala je Djorović i dogovorila razgovore sa naučnicima i istraživačima iz Evrope i SAD o tome, ali je emisija – ukinuta.

    Modifikovana tema

    Kao drugi primer, Malavrazić navodi kako je u „Atlantisu“ emitovano „da zapadni vladari svetom nastoje da putem genetski modifikovane hrane smanje svetsko stanovništvo za tri i po milijarde“. Djorović na to podseća da je o genetski modifikovanoj hrani u „Atlantisu“ raspravljala grupa uglednih gostiju, sa različitim pogledima na tu temu, da je više od 800 najuglednijih naučnika iz 84 zemlje potpisalo upozorenje o opasnosti od GMO i poslalo vladama svih evropskih zemalja, pa i našoj, kao i da sedam saveznih država SAD traže da se sudi za zločine protiv čovečnosti čelnicima „Monsanta“, jedne od vodećih kompanija za proizvodnju genetski modifikovane hrane. Zar javni servis ne treba da se bavi tom temom, pita ona.

    Kako je ova emisija, prema priznanju Malavrazića, i ranije bila na meti „za gašenje“, može se pretpostaviti da razlozi koje on navodi za ukidanje „Atlantisa“ u izjavi za Politiku – nisu i stvarni ili barem nisu oni o kojima se govorilo na Programskom odboru RTS-a. Stvarnost je, medjutim, da u izjavi za Politiku Malavrazić pokušava da autora, goste i slušaoce „Atlantisa“ – proglasi ludim.

    http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/6971-malavrazieva-odbrana-oko-atlantisa-se-okupljaju-ludaci.html

  14. Varagić Nikola каже:

    Bernar-Anri LEVI

    Ponedeljak ujutro. Ne znam šta se stvarno dogodilo prekjuče, u subotu, u spavaćoj sobi sada već čuvenog hotela „Sofitel“ u Njujorku. Ne znam – niko ne zna, jer ništa nije procurelo iz izjava učesnika – da li je Dominik Stros-Kan kriv za činjenice navedene protiv njega ili je u tom trenutku doručkovao sa svojom ćerkom.

    IZLOŽEN RASPEĆU Ne znam, ali bilo bi dobro da odmah možemo da znamo kako je sobarica mogla ući u sobu sama, suprotno pravilima, koja u većini velikih hotela Njujorka obezbeđuju „brigadu sobarica“, koju čine dve osobe, i to u sobi čoveka koji ima najveći stepen obezbeđenja na planeti.

    Ne želim ulaziti u razmatranja plitke psihologije – kako kažu niskog policijskog posla – koji navodno želi zaviriti u mozak učesnika i zapažanju, na primer, da famozni broj sobe (2806) odgovara datumu (28. 06.) otvaranja socijalističkih izbora, čiji je on nesporni favorit, i zaključuju to kao propali sučaj, samoubilački lapsus i tandara-mandara…

    Ono što znam jeste da ništa na svetu ne odobrava da se jedan čovek tako baca među zveri. Ono što znam jeste da ništa, nikakva sumnja, jer ponavljam da se, dok pišem ovaj tekst, još radi samo o sumnjama, ne odobrava da se celi svet naslađuje, tog jutra, spektaklom siluete vezane lisicama, osobe koja je i posle trideset sati pritvora ponosna.

    Ono što znam jeste da ništa, nijedan zakon na svetu ne treba da dopusti da neka druga žena, njegova žena, veličanstvene ljubavi i hrabrosti, bude takođe izložena raspeću opijenog pripovedačkog javnog mnenja i ko zna kakve mračne osvete.

    Ono što još znam jeste da Stros-Kan, čiji sam prijatelj već 25 godina i čiji ću prijatelj ostati, nije monstrum, nije nezasita i zla zver niti pećinski čovek, kako nam ga sada predstavljaju: zavodnik, sigurno, šarmer, prijatelj žena, a prvenstveno svoje, naravno; ali ta brutalna i nasilna osoba, ta divlja životinja, taj primat, to sigurno nije, to je apsurd.

    Zameram američkom sudiji koji se, dok ga je predavao nezasitoj masi lovaca na sliku koji su čekali ispred palate pravde u Njujorku, pretvarao da je reč o okrivljenom kao i svakom drugom.

    Zameram sistemu pravosuđa sramnog naziva „optužnički“, koji dozvoljava da bilo ko može bilo koga optužiti za bilo kakav zločin – na optuženom je da dokaže da su optužbe lažne i bez osnove.

    Zameram tabloidnoj njujorškoj štampi, sramoti profesije, koja je bez imalo opreza i pre provere činjenica, prikazala Dominik Stros-Kana kao bolesnika, pokvarenjaka, skoro serijskog ubicu, poremećenu osobu.

    Zameram Francuskoj, svima onima koji su iskoristili priliku kako bi izravnali račune ili unapredili svoje poslove.

    Zameram komentatorima, političkim analitičarima i ostalim bliskim prijateljima uzvišene politike koji su bez imalo srama od prve sekunde počeli da bale nad teorijama „nove raspodele pozicija“, „novog deljenja“ u ovom ili onom smislu. Ovde se zaustavljam, jer postaje mučno.

    VALJANJE U SEKSU Zameram – jer jednog treba imenovati – zastupniku Bernara Debrea, koji je zaista „neukusan“, koji se „valja u seksu“ i koji se već duže vreme ponaša kao „jadnik“.

    Zameram svima onima koji su sa zadovoljstvom prihvatili svedočenje jedne druge mlade žene, Francuskinje, koja kaže da je bila žrtva pokušaja silovanja istog tipa; koja se lomila osam godina i, osećajući priliku, izvadila svoj stari dosije i prodala ga medijima. I, naravno, zgrožen sam političkim značajem događaja.

    Levica koja, ako Stros-Kan umakne, gubi svog šampiona Francuske, čiji je odani i najkompetentniji službenik već godinama. I na kraju Evropa, da ne kažem svet, za koji je, radeći na čelu MMF, pomogao da se najgore izbegne.

    BLAŽA PRAVILA IGRE Imali ste, s jedne strane, ultraliberalne tvrdolinijaše, pristalice strogog plana bez modifikacija ili nijansi – i imali ste, s druge strane, s Dominikom Stros-Kanom na čelu, one koji su počeli da primenjuju blaža pravila igre, povoljnosti prema proleterskim narodima i da u njima pomažu najslabije i najugroženije.

    Njegovo hapšenje desilo se samo nekoliko sati pre sastanka sa pravovernom nemačkom kancelarkom, na kome je trebao da joj da predlog o slučaju jedne države – Grčke – za koju je imao plan kako da je dovede u red bez potrebe da se pre toga ta država baci na kolena. Njegov poraz ujedno će biti i poraz tog slučaja. Biće to katastrofa za celi region Evrope i sveta, koji MMF drži pod dirigentskom palicom, da prvi put u svojoj istoriji nisu podrazumevali žrtvovanje zarad viših finansijskih interesa. To će za sada biti strašan predznak.

    Dnevni Avaz

  15. Varagić Nikola каже:

    Egipat: zašto su crkve u plamenu?

    Dok pišem ovaj tekst, nekoliko stotina Kopta ponovo se ulogorilo ispred zgrade državne televizije. Desetog dana njihovog protesta, njihov logor – u koji uveče dođe više hiljada ljudi, kako se radni dan privodi kraju i temperatura postaje prijatnija – izgleda slično onome iz marta. Iako je privremeni ministar unutrašnjih poslova izjavio da će delovati „gvozdenom pesnicom“, a premijer najavio mere kojima će se dodeljivati dozvole za građenje crkava i džamija na jednakoj osnovi, i kojima će se odgovorni za napade naći pred vojnim sudovima, demonstranti su još uvek u strahu. Jedna koptska porodica oplakuje smrt svog dvadesetsedmogodišnjeg sina, koji je 15. maja ubijen dok je išao na posao. Naoružani nasilnici ubili su dvoje ljudi prošlog vikenda dok je 60 povređeno. Vojska je najavila da će produžiti vanredno stanje dok predsednik ne bude izabran, navodeći kao razlog brigu za sigurnost građana. „Kako god stvari krenu, bićemo pod vojnom vlašću barem još nekoliko godina,“ rekao mi je juče jedan ugledni biznismen. Kao što je to rekao jedan moj drugi prijatelj, „Egipat danas: horor film, bolivudska produkcija.“

    Yasmine El Rashidi, The New York Review of Books, 17.05.2011.

    Prevela Bojana Obradović

    Peščanik.net, 22.05.2011.

    —————————————————-

    Tomaž Mastnak

    Sa slovenačkog preveo Mario Kopić

    Guardian je prije nekoliko dana objavio još jedan u nizu tekstova koji izvještavaju o Saifovim kontaktima i vezama s britanskim (i ne samo britanskim) političarima, bankarima i biznismenima. Te ljude, koje su vukli poslovi s naftnom velesilom Libijom, Gadafi mlađi je privlačio kao magnet. Među njegovim tješnjim vezama u središtu je Nathaniel Rothschild, financijsko-špekulantski milijarder. Zatim je tu laburistički velikaš lord Mandelson, funkcionar u Blairovi i Brownovi vladi te evropski komesar za trgovinu, čovjek s jakim vezama u poslovnom i medijskom svijetu. Blair je označio Saifa za „ličnog porodičnog prijatelja“. S gospođom Blair i lordom Mandelsonom Saif Al Islam imao je priliku prijateljevati, između ostalog, na lovačkoj zabavi, koju je na svom bakingenskom posjedu priredio Nathaniel Rothschild. Rothschild je imao Saifa Gadafija i Mandelsona u gostima i u porodičnoj vili na Krfu. Zatim je organizirao večeru u Saifovu čast u New Yorku, na kojoj je bilo više nego tuce poslovnih porodica, pretežno američkih Jevreja. Priredio je i zabavu u čast Saifova doktorata. Saif se odužio proslavljanjem rođendana u nekom raskošnom hotelu u Crnoj Gori. Za zabavu gostiju za velike je novce iznajmio neku pop zvijezdu. Na takvim zabavama i večerama, u privatnim i trendovskim restoranima te ekskluzivnim klubovima, Saif Al Islam družio se i s vrhunskim arhitektima, kojima je nudio poslove u svojoj domovini, s velikim izdavačima, ljudima iz modnog biznisa, traženim stručnjacima za PR i uopće s galerijom ljudi koji spadaju u tzv. jet set.

    http://www.pescanik.net/content/view/6924/1270/

  16. Varagić Nikola каже:

    Џон Пилџер
    ‘‘ПОПРАВИТЕ СЕ’‘, ИЛИ ЋЕМО ВАС ПОБИТИ!

    Који је најјачи и најнасилнији ‘‘изам’‘ на свету? Већина ће на то питање одмах поменути уобичајена страшила, као рецимо исламизам, комунизам више не будући актуелан. Но одговор је, писао је Харолд Пинтер, само ‘‘површно примећен, нимало документован још мање истински схваћен’‘. Јер, само једна идеологија тврди да је једини неидеолошки, ни леви ни десни, најузвишенији пут: либерализам.
    У свом огледу О слободи из 1859, у који се модерни либерали куну, Џон Стјуарт Мил описује моћ империје. ‘‘Деспотизам је легитимни начин владања варварима’‘, писао је он, ‘‘под условом да му је циљ њихово поправљање, а да су му средства оправдана остварењем тог циља’‘. ‘‘Варвари’‘ су по том гледишту били велики део човечанства од којих се захтевала ‘‘потпуна послушност’‘. И француски либерал Алексис де Токвил сматрао је крваво подјармљивање других ‘‘тријумфом хришћанства и цивилизације’‘, ‘‘јасно предодређеним Провиђењем’‘.
    ‘‘Тврдња да су либерали миротворци а конзервативци ратни хушкачи згодан је мит’‘, писао је 2001. историчар Хајвел Вилијамс, ‘‘али империјализам либерала може бити опаснији због своје неомеђене природе – убеђења да је он узвишенији облик живота, уз порицање свог ‘праведничког’ фанатизма’‘. Оно што је, говорећи то, имао на уму био је говор Тонија Блера после напада од 11. септембра 2001, у коме је тадашњи британски премијер обећао да ће ‘‘преуредити овај свет око нас’‘ у складу са властитим ‘‘моралним вредностима’‘. После бар милион мртвих – само у Ираку – овај трибун либерализма данас опслужује и тиранију у Казахстану за надокнаду од 13 милиона долара.
    Блерови злочини нису неуобичајени. Од 1945. више од једне трећине чланица Уједињених нација – 69 земаља – искусиле су или инвазију, или збацивање власти, сузбијање народних покрета, фалсификовање избора или бомбардовање. Историчар Марк Кертис процењује последични број мртвих на више милиона.
    Све то је углавном био пројекат предводника либерала, Сједињених Држава, чији је слављени ‘‘либерални’‘ председник Џон Кенеди, према новијим истраживањима, током Кубанске кризе 1962. одобрио бомбардовање Москве. ‘‘Ако морамо да применимо силу’‘, изјавила је Мадлен Олбрајт, државни секретар у либералној влади Била Клинтона, ‘‘то је зато што смо ми Америка. Ми смо незаменљива нација. Усправни смо и високи. Видимо даље у будућност’‘. Нема јасније и сажетије дефиниције модерног, силеџијског либерализма.
    И Сирија је дуготрајан пројекат. Погледајмо шта пише у једном америчко-британском тајном обавештајном извештају:
    ‘‘Да би се олакшало деловање ослободилачких снага (…) треба уложити посебне напоре зарад уклањања одређених кључних личности и започети изазивање унутрашњх немира у Сирији. ЦИА је спремна, а СИС (МИ6) ће покушати да изведе мање саботаже и инциденте преко својих контаката (…) Неопходни степен страха (…) и (намештени) погранични сукоби пружиће изговор за интервенцију (…) ЦИА и СИС треба да примене (…) акционе и психолошке мере да би увећали напетост’‘.
    Тај текст написан је 1957, иако би могао потицати и из недавног извештаја Краљевског института обједињених служби, чији аутор духовито и суптилно примећује да су ‘‘неке западне специјалне и обавештајне снаге по свему судећи већ дуго присутне у Сирији’‘.
    И тако нам из Сирије и Ирана намигује светски рат. Израел, насилничка творевина Запада, већ под окупацијом држи део Сирије. То бар није новост. Израелци праве излете на Голанску висораван одакле посматрају грађански рат којим западне обавештајне службе руководе из Турске, а који финансирају и наоружавају мрачњаци из Саудијске Арабије.
    Пошто је приграбио добар део Палестине, дивљачки напао Либан, глађу изморио становништво Газе и створио незаконит нуклеарни арсенал, Израелу нико ништа не замера у текућој кампањи дезинформација, чији је циљ устоличавање западних клијената у Дамаску и Техерану.
    Двадесет првог јула коментатор Гардијана, Џонатан Фридленд, упозорио је да ‘‘Запад неће вечно стајати по страни (…) И Сједињене Државе и Израел брижно мотре на сиријски хемијски и нуклеарни арсенал за који се тврди да је стављен у приправност, страхујући да Асад може одлучити да само у огњу смрти сиђе с власти’‘. А ко то тврди? Уобичајени ‘‘експерти’‘ и шпијуни.
    Попут њих, и Фридленд прижељкује ‘‘револуцију без праве интервенције каква је била нужна у Либији’‘. По сопственим подацима, НАТО је имао 9.700 ‘‘борбених полета’‘ на Либију, у више од трећине случајева гађајући цивилно становништво пројектилима пуњенени ураном. Погледајте фотографије рушевина Мисурате и Сирта, и масовне гробнице које је пронашао Црвени крст. Прочитајте извештај УНИЦЕФ-а о побијеној деци, ‘‘у већини млађој од десет година’‘. Попут уништења ирачког града Фалуџе, тих злочина није било у вестима пошто су оне, у облику дезинформација, само још једно оружје за напад.
    Четрнаестог јула, Либијска осматрачница људских права, иначе противник Гадафијевог режима, известила је: ‘‘Ситуација са људским правима у Либији сада је много гора него у време Гадафија’‘. На све стране се одвијају етничка чишћења. Према организацији Амнести Интернешенал, целокупном становништву Таварге ‘‘и даље је забрањено да се врати у град, а куће су им опљачкане и спаљене’‘.
    Но, утицајни англо-амерички теоретичари познати као ‘‘либерални реалисти’‘ већ дуго проповедају да су либерални империјалисти – тај термин, наравно, никада не користе – миротворци и управљачи кризама, а не њихови изазивачи. Одвратили су човечанство од међусобног упознавања и затрпали га жаргоном који служи ратном хушкању. Подвргавајући читаве народе вивисекцији, открили су и опасност од самог постојања ‘‘неуспешних држава’‘ (које се тешко дају израбљивати) и ‘‘отпадничких држава’‘
    (отпорних на западну доминацију).
    Неважно је њима је ли неки режим демократски или диктаторски. Исто важи и за оне најмљене да обаве њихов прљави посао. На Блиском истоку, од доба Насера до данашњег Асада, сарадници западног либерализма били су исламисти – касније Ал Каида – а одавно дискредитовани концепти демократије и људских права служе им само као реторско покриће за завојевачке подухвате, ‘‘по потреби’‘. Plus ca change… (’‘Све се мења да би остало исто’‘; прим. Уредништва Српског листа)

    Напомена: Објављено на сајту Глобалних истраживања (www.globalresearch.ca) 5. септембра 2012. Превод и редакција Уредништва Српског листа.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: