Odbor za slobodu misli i izražavanja je – i to je zanimljiv podatak – nastao 1984, kada je postojanje takvog tela bilo praktično bezopasno, a prestao je da postoji 1989, ubrzo nakon dolaska na vlast Slobodana Miloševića. Tokom devedesetih, kada je bilo toliko razloga da se brane ljudska prava,Odboru nije palo na pamet da se aktivira (…) Možda ste primetili – Ćosić nije potpisnik peticije, čime je, očigledno, javnosti sugerirano da on, ipak, ne može da se izjednači sa njima, da je institucija za sebe. Kako kaže Vojislav Koštunica – ključna je Ćosićeva reč, on će to najbolje sam. Verovatno misle da će tako imati najveću težinu, da će nas sve uplašiti svojim autoritetom. Reč je o svojevrsnom autizmu: ti ljudi ne shvataju šta njihova imena, među kojima i Ćosićevo, u javnosti danas znače – kaže za portal Analitika jedan od najuglednijih jugoslovenskih advokata, Srđa Popović.
Tamara Nikčević, Analitika, 04.04.2011.
KOSMET VIA KOSMOS 
ФРАНКФУРТ – Бивша главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте изјавила је да је о трговини органима на Косову проговорила тек када је схватила да њену истрагу о том страшном злочину нико неће да настави и оценила да Еулекс није способан да води ту истрагу, већ да о њој треба да одлучи Савет безбедности УН.
Она је у интервју за сутрашње франкфуртске„Вести“ рекла да је учинила све што је могла и да та истрага о трговини органима у случају „жута кућа“ није могла да се настави јер неке сведоке није могла да доведе на саслушање, а неки су одбијали да буду саслушани. Зато нема шта да жали, рекла је она на питање да ли жали због евентуалних пропуста у вези са том истрагом.
„Уз све то Албанија није хтела са нама да сарађује, на Косову смо такође имали тешкоћа…Дакле било је проблема свих врста укључујући и проблем надлежности (хашки суд није био надлежан за територију Албаније већ само за територију бивше Југославије). Укратко, радила сам шта сам могла и мислила сам да би неко други требало да настави ту истрагу. Нажалост, нико није наставио да истражује. Зато сам ту епизоду о наводима о трговини органима унела у књигу“, додала је Дел Понте.
Она је рекла да није тачно да није могла да нађе сведоке. „Ја сам такође нашла сведоке. Не знам тачно са којим је сведоцима разговарао Дик Марти, али мислим да је нашао бар један део сведока са којима смо ми разговарали. Осим тога он је наставио истрагу после много година. Јер ми смо, ако се добро сећам, истраживали 2003. и 2004. Године“, подвукла је она.
Бивша тужитељка хашког суда рекла је да као тужилац никада није наредила уништавање узорака, чак ни када је реч о Сребреници и одећи и документима жртава који су били уништени, за шта је, како је рекла, оптужују мајке из Сребренице.
„Не, никада нисам потписала никакав налог за уништење узорака и не знам ништа о томе. Канцеларија тужиоца је канцеларија у којој ради 600 људи. Имате одељење за евиденцију, имате истраживачку јединицу – не знам ко је то могао да уради. О томе нисам ништа знала, а да сам знала – спречила бих уништавање доказа. Требало је сачувати те доказе како би онај ко поново отвори истрагу могао да их користи“, рекла је Дел Понте.
Она је навела да је приликом прошлогодишњег сусрета рекла Дику Мартијиу да треба да иде у Хаг, јер тамо постоји досије и тамо су докази који су сакупљени у „жутој кући“ и остало.
„Ја тада нисам знала да су доказни узорци били уништени“, рекла је Дел Понте. Такође је указала да је затражила од Хашког трибунала да спроведе унутрашњу истрагу и открије ко је дао налог за уништавање доказа.
„Чим сам сазнала за уништење узорака поставила сам питање Трибуналу. Они су затим спровели унутрашњу истрагу и треба њих да питате за резултат. Ја знам који је тај резултат, али не могу да вам то кажем јер нисам више у Трибуналу. Питајте (Сержа) Брамерца (садашњег главног хашког тужиоца). Зна врло добро ко је наредио“, подвукла је она.
Испичала је, такође, да је видела поверљиви извештај Унмика из 2003. у коме се говори о трговини органима уз изјаве сведока без имена, али уз бројне детаље који су били довољни да неколико њих затим буде убијено.
„Овако ствари стоје – ми добијамо извештаје од наших истражилаца са Косова и са других места. На основу тих извештаја ми одлучујемо да отворимо истрагу. Истраживали смо у „жутој кући“, а када више нисмо могли да наставимо истрагу ми смо је суспендовали као што је то процедуром предвиђено како би неко други наставио једног дана истрагу. Ви можете да идете у Њујорк у УН и шта ћете да им кажете? Мој је посао био да истражујем и припремим оптужницу“, објаснила је Дел Понте истичући да је због тога што се ради о посебно страшном злочину то унела у своју књигу.
„Видела сам да нико ништа не ради по том питању. Треба да проверим, али мислим да сам о томе и јавно говорила чини ми се 2004. године, али на жалост то није имало неког одјека“, рекла је она.
Дел Понте сматра да Еулекс не може да води итсрагу и да о њој треба да одлучи Савет безбедности УН.
„Колико знам Еулекс није способан да води истрагу јер пре свега нема заштиту сведока која би била ефикасна. Еулекс не може да води истрагу ван граница Косова, јер нема надлежност за то, а ова истрага управо то захтева. Да би та истрага била независна о њој треба да одлучи Савет безбедности УН“, додала је Дел Понте.
http://www.politika.rs/rubrike/dosije-Hasim-Taci/Svet-o-Taciju/Del-Ponte-Euleks-nesposoban-za-istragu-o-zutoj-kuci.sr.html
Džefri Najs, nekadašnji tužilac Haškog tribunala, ekskluzivno govori za Danas
Karla del Ponte sprečila optužnicu protiv lidera NATO
RAZGOVOR
Autor: Aleksandar Roknić
Beograd – Karla del Ponte, bivša glavna tužiteljka Haškog tribunala, sprečila je podizanje optužnice protiv lidera NATO zbog nedostatka dokaza, kaže ekskluzivno za Danas ser Džefri Najs, nekadašnji tužilac Haškog tribunala, na pitanje zašto haško tužilaštvo nije optužilo lidere NATO ili zemalja članica zbog bombardovanja SR Jugoslavije i ubijanja civila. Najs navodi da je Tužilaštvo imalo spremljen izveštaj o bombardovanju Jugoslavije, ali da je „odlučeno da se zbog nedostatka dokaza ne podiže optužnica“.
Čija je to bila odluka?
– Karle del Ponte. Dobro se sećam toga.
Šta mislite danas – da li je bilo dovoljno dokaza za optužnicu protiv lidera NATO za bombardovanje Jugoslavije?
– Radije se ne bih izjašnjavao o tome.
Zašto čelni ljudi OVK, Hašim Tači, Agim Čeku, nisu nikada procesuirani u Tribunalu?
– Oni su bili politički lideri.
Ali ako ih poredite sa srpskim, bosanskim ili hrvatskim političarima, zašto i oni nisu završili u Hagu?
– Mislim da je očigledno da u slučajevima u kojima imate mnogo strana u sukobu postoje slabosti, kao i u slučajevima protiv nacista posle Drugog svetskog rata. Ako pogledate sve strane u sukobu, dokazi pokazuju da su većinu zločina počinile srpske snage u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu. Bilo je i zločina koje su počinile sve strane u sukobu. Lord Dejvid Oven (bivši šef britanske diplomatije i evropski pregovarač sa balkanskim liderima od 1992. do 1995. – prim. aut.) na suđenju Miloševiću bio je veoma pošten kada je rekao da su Srbi počinili više zločina od drugih. Ako ste tužilac, šta ćete uraditi? Krivično ćete goniti samo najozbiljnije zločine, a ako neka grupa nije počinila tako ozbiljne zločine, oni će se izvući bez kazne. Ili ćete krivično goniti samo vrh, što je, pretpostavljam, bila odluka tadašnje glavne tužiteljice Karle del Ponte. Mislim da je to bilo sasvim razumljivo, jer ne možete suditi baš svima. A pitanje je i koga biste mogli da dobijete. Što se kosovskih Albanaca tiče, nije tako jednostavno podići optužnicu protiv nekoga samo zato što mislite da je kriv. Potrebni su dokazi za suđenje. Ako nema dovoljno dokaza, šta se može? Ne može se reći da bi bilo fer da na svakih pet optuženih Srba treba optužiti pet Hrvata i trojicu kosovskih Albanaca. Morate imati dokaze.
Zašto je Tužilaštvo Tribunala, a i vi ste bili u to vreme u tužilaštvu, nikada nije procesuiralo slučaj „Žuta kuća“?
– Taj slučaj nikada nije dospeo do mene. Sada vidimo, na osnovu dokumenata koji su procurili u javnost, da su u Tužilaštvu znali za to. Tada, 2002-2003. godine to je bilo na nivou glasina. Čak i 2004. kada je bila istraga i kada su objavljeni ključni dokumenti o „Žutoj kući“. Da je bilo dovoljno dokaza da se neko optuži, Tužilaštvo bi to sigurno uradilo. Ali dovoljno dokaza nije bilo. Taj slučaj meni nikada nije predočen.
Šta danas mislite o politici Karle del Ponte u vezi sa podizanjem optužnica?
– Zaista ne znam šta je bila njena politika. Mislim da bi bilo fer da su optuženi svi za koje je postojalo dovoljno dokaza da su počinili ozbiljne zločine. Ali ne možete da sudite ljudima samo da biste popunili broj, a to se dogodilo i zato sam nezadovoljan. Srbi bi voleli da vide više kosovskih Albanaca na suđenju, ali dokazi su dokazi.
Imate li neki kontakt sa gospođom Del Ponte danas?
– Ne, nikakav.
Sećam se da ste pre nekoliko godina rekli da će narodi u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini, onog momenta kada međunarodna zajednica napusti to područje, ponovo zaratiti. Šta mislite danas?
– Ne sećam se da sam to rekao. Čak i da sam to rekao, ne verujem da sam to rekao tako kategorično, pošto ne znam šta bi moglo da se dogodi na tuđoj teritoriji. Moje znanje o vašoj kulturi i politici je oskudno. Ja sam bio strani tužilac uključen u predmet koji se dogodio na vašoj teritoriji. Moguće je da je pitanje, na koje sam dao odgovor, bilo opšte i da se odnosilo na neophodnost suđenja i pomirenja, što bi moglo da spreči ljude da ponovo ratuju. Ali mislim da ima malo dokaza, zasad, da bi to uradili ponovo. Šta vi mislite?
Nažalost, moguće je da se ponovo zarati, jer je suviše zločina počinjeno, a ljudi na Balkanu dugo pamte takve stvari. Postoji li mogućnost pomirenja u regionu?
– Jedino što mogu da kažem je da novo krivično pravo sugeriše da se najbolji napredak među zemljama koje su bile umešane u rat postiže kada se ne koristi samo jedan metod ili suđenje, nego se formiraju komisije za istinu, reparacije, sećanje… Nisam siguran koji je najbolji način da te stvari funkcionišu u bivšoj Jugoslaviji. Možda bi ove mešovite mere mogle da dovedu do nekog rezultata. Ali to je politička odluka. Ja sam samo radio posao tužioca u sudu.
Mislite li da je Haški tribunal pao na ispitu pomirenja u regionu?
– Nerealno je očekivati od Tribunala da postigne velike rezultate u pomirenju. Isto tako, nerealno je očekivati i od nacionalnog zakonskog sistema u jednoj zemlji da spreči ljude da čine krivična dela i zločine. Političari i nacionalni sistemi treba da odluče kako će da redukuju, smanje kriminal. Međunarodni sistem nema druge mogućnosti, osim da sudi u predmetu. Odrediti da li je neko pao ili uspeo u procesu pomirenja je daleko dublja tema u kojoj političari moraju da preuzmu odgovornost.
Ali oni ne žele da preuzmu nikakvu vrstu odgovornosti.
– Mislim da ste u pravu. Jedan od problema, a to nije samo problem Haškog tribunala, nego i drugih sudova, bila je želja pojedinih političara da tužioce drže u šaci. Najbolji primer za to je slučaj Ratka Mladića. Njegovo hapšenje bi Tribunal svakako želeo, jer imaju predmet protiv njega. Ali kojim mehanizmom raspolaže Tribunal da ga uhapsi? Kada bi probao i uspeo, to bi bilo sjajno, ali bi svakako bio kritikovan zbog toga što nije uspeo da ga uhvati.
Da li će, po vašem mišljenju, Mladić ikada biti uhapšen?
– Vi to znate bolje nego ja. On je u vašoj, a ne u mojoj zemlji. Zaista ne znam.
Šta će biti ako Mladić bude uhapšen posle zatvaranja Tribunala i ko će da mu sudi?
– Pretpostavljam da će Međunarodni krivični sud jednostavno preuzeti predmet i suditi mu po pravilima Haškog tribunala. To se već desilo u slučaju Čarlsa Tejlora. Zvuči mi logično, ali ne znam da li im je to plan. Svakako mu ne bi trebalo dozvoliti da se izvuče nekažnjeno.
Postoji li mogućnost da neki od sudova u regionu sudi Mladiću?
– Naravno, to bi bilo interesantno, ali koji? U Srbiji? U Bosni imate međunarodne sudije i dobre bezbednosne uslove u sudovima, a i mnogi bi rekli da bi bilo pravedno da porodice žrtava mogu da dođu u sudnicu i vide njegovo lice pred sudijama. Previše je očekivati da će sve porodice iz Srebrenice moći da dođu avionom u Hag na suđenje. Možda bi Bosna bila bolja. Postoji mišljenje da bi trebalo suditi tamo gde su zločini počinjeni. Logično mesto bi bila Bosna.
Bili ste zaduženi za predmet protiv Slobodana Miloševića. Mislite li da bi Milošević dobio doživotnu kaznu zatvora da je dočekao kraj suđenja?
– Zaista ne znam.
Zamerali su vam da se za to suđenje niste dovoljno dobro pripremili i da ste suviše improvizovali.
– Ali uvek mora da se improvizuje, jer je taj slučaj uvek napredovao, kao i svi drugi slučajevi. Milošević je bio budalast, jer nije odmah prihvatio da se svi zločini za koje je optužen odmah uvedu u zapisnik. Umesto toga, tražio je da se dokazi čitaju, a to je trajalo mesecima. Da je pristao, imao bi veliku prednost nad Tužilaštvom, jer naši najbolji dokazi su stizali nedeljama, mesecima, godinama nakon što je suđenje počelo. Ali on je želeo da otegne suđenje.
Cilj ratova u bivšoj Jugoslaviji
l Da li je osnovna ideja ratova u bivšoj Jugoslaviji promena demografske slike?
– Izgleda da to nije bio plan u početku, ali je ubrzo promenjen u tradicionalni plan pravljenja Velike Srbije, odnosno objedinjavanja svih Srba u jednu državu.
Mislite li da je bilo koji od entiteta na prostoru bivše SFRJ uspeo u svojim planovima?
– Demografi su pokazali značajne promene u demografskoj slici Bosne i Hercegovine, poredeći izborne liste iz 1991. i 1997. godine. Ali ljudi moraju da donesu sopstveni zaključak. To ja ne bi trebalo da radim, jer nisam sudija. To je tema za raspravu na osnovu demografskog materijala, koji sugeriše da nije bilo plana da se promeni etnička slika manjina.
Gost Helsinškog odbora
Ser Džefri Najs, nekadašnji tužilac Haškog tribunala, gostovao je u Beogradu na poziv Helsinškog odbora za ljudska prava, na njihovoj konferenciji o Demografskoj slici regiona.
http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/karla_del_ponte_sprecila_optuznicu_protiv_lidera_nato.55.html?news_id=213017
BEOGRAD 08. 04. 2011
PRESS
Crne prognoze Vlade Srbije
Za 9 godina 670.000 Srba manje!
Broj stanovnika smanjen za čak 220.000 u poslednjih deset godina, a u narednih deset biće još gore, kaže se u prvom nacionalnom izveštaju Vlade Srbije. Glavni razlozi: mali broj rođenih, veliki broj umrlih i iseljavanje.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/157201/Za+9+godina+670.000+Srba+manje%21.html
[…] У суштини, у Србији су на власти две врсте комуниста – лењинисти и стаљинисти. Лењинисти настављају спровођење идеја и планова Треће интернационале према српском народу као “тамници народа“. Ти се планови у последњих 20 година спроводе путем неолибералне идеологије и либералних политичких структура и зато лењинисте називам либералкомунистима. Стаљинисти су покушали да поврате достојанство нацији, да уваже постојање нације, и зато стаљинисте називам националкомунистима. После смрти комунистичког диктатора у политички живот Србије поново су се вратили стаљинисти. Они су покушали да уваже скоро 1000 година православне историје и традиције. Али тако да опстане комунистичка идеологија. У тоталитаристичкој држави која се није ослободила негативног наслеђа патријархата и чија се елита није уздигла изнад малограђанског духа, тешко је доћи до обожења, до индивидуализације, до слободномислећих појединаца, јер се деценијама у Србији стварају “послушни грађани“ и “слепи следбеници“ који не траже много за себе и своје породице, који ће се жртвовати за “велике ствари“, а ту је и феномен “потрошачког друштва“ и “конзуменизма“ где можемо наћи људе који мисле само на себе (Autizam). […]
[…] У суштини, у Србији су на власти две врсте комуниста – лењинисти и стаљинисти. Лењинисти настављају спровођење идеја и планова Треће интернационале према српском народу као “тамници народа“. Ти се планови у последњих 20 година спроводе путем неолибералне идеологије и либералних политичких структура и зато лењинисте називам либералкомунистима. Стаљинисти су покушали да поврате достојанство нацији, да уваже постојање нације, и зато стаљинисте називам националкомунистима. После смрти комунистичког диктатора у политички живот Србије поново су се вратили стаљинисти. Они су покушали да уваже скоро 1000 година православне историје и традиције. Али тако да опстане комунистичка идеологија. У тоталитаристичкој држави која се није ослободила негативног наслеђа патријархата и чија се елита није уздигла изнад малограђанског духа, тешко је доћи до обожења, до индивидуализације, до слободномислећих појединаца, јер се деценијама у Србији стварају “послушни грађани“ и “слепи следбеници“ који не траже много за себе и своје породице, који ће се жртвовати за “велике ствари“, а ту је и феномен “потрошачког друштва“ и “конзуменизма“ где можемо наћи људе који мисле само на себе (Autizam). […]