Antitalibani

Povodom teksta „Anti-Uskrs“ S. Jovanovića Maldorana (Danas, 23. april 2011)

Autor: Irena Ristić

Parafrazirajući Adama Mihnjika, moglo bi se reći da su od talibana jedino gori antitalibani. S. Jovanović Maldoran kao da je bliži ovim drugima. U svom antiuskršnjem tekstu, citirajući francuskog filozofa Onfrea, tvrdi da religija i neznanje idu rame uz rame. Moguće je da ta konstatacija nije daleko od istine. Samo, ona ne isključuje da rame uz rame idu i ateizam i neznanje. Ili da citiram jednog nemačkog fizičara: ljudska glupost je beskonačna. I to sasvim nezavisno od nečije religijske (ne)opredeljenosti.

Pozabavimo se dvama aspektima ovog antiuskršnjeg teksta. Prvo činjeničnim. Autor ističe da u diskusijama o religiji već hiljadama godina nema profesionalnosti. Tačnije od zatvaranja Platonove Akademije, kada je u Evropi zavladalo religijsko crnilo. Svakako da je Platonova Akademija bila hram nauke i dijaloga. Ali, ona je poznata i po tome što su njeni polaznici negovali duboko, gotovo religijsko obožavanje Platona čiji su rođendan svake godine slavili. Slučajnost ili ne, ali Platonov rođendan slavljen je istog dana kad i rođendan mitskog boga Apolona. Dakle, i progresivni polaznici Akademije su očito imali svog boga (jednog od mnogobrojnih nazovi spasitelja?). Dalje, autor tvrdi da je spasenje iz ništavila srednjeg veka stiglo s renesansom i prosvetiteljstvom. Tačno je da je renesansa označila kraj srednjeg veka i dominacije crkve. Ali da li je renesansa predstavljala otklon od religije, ili pre sjedinjenje antičkog neoplatonizma i hrišćanstva? Treba samo pogledati neka od najznačajnijih umetničkih dela renesanse i videti da su ona suštinski obeležena religijom, a da pri tome nisu prožeta ni ništavilom, ni crnilom, a najmanje neznanjem. Pri kraju svog teksta, autor piše da religija prezire plodnost. I tvrdi da simbol jajeta predstavlja vrhunac religijskog neznanja, jer uprkos svim prezirima hrišćanstva prema plodnosti, simbol seksualnosti i plodnosti opstaje baš zahvaljujući uskršnjem jajetu (a da hrišćani toga mućka valjda nisu ni svesni). Ko je ovde u neznanju, da li autor ili religija, upitno je, jer hrišćanstvo ne samo da ne prezire plodnost, već ima i vrlo afirmativan stav prema njoj: „Plodite se i množite se, i napunite zemlju“ ili „Narodite se veoma na zemlji i namnožite se na njoj“ (1. Mojsije 9,1; 9,7).

Drugi aspekt ovog teksta na koji se vredi osvrnuti tiče se autorovog suda i preporuka. Ne samo da ljude koji veruju u Hrista naziva „zadrtim“ (srećom, mi ateisti se ne prepoznajemo u tim „zadrtim“ ljudima), već na kraju svim čitaocima preporučuje da nema potrebe da slave Uskrs, zato što je cela priča o uskrsnuću jedna velika šarena laža. Takvo racionalno poimanje sveta je svakako legitimno, i ja bih se lično takođe svrstala među pristalice „religije racionalizma“. Samo, druga je stvar kada racionalisti misle da drugima treba da govore šta da slave, a šta da ne slave, u šta da veruju, a u šta da ne veruju. Tada već postaju racionalisti-talibani, koji se ni po čemu ne razlikuju od religijskih talibana. Ni jedni ni drugi, naime, ne shvataju da je religioznost pre svega jedan intiman doživljaj i lična potreba pojedinca: neko veruje u vaskrsnuće, neko, kao polaznici Akademije, u Platona, a neko u sopstveno (ne)znanje.

Autorka je istraživač u Institutu društvenih nauka iz Beograda

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/antitalibani.46.html?news_id=214323


13 Responses to Antitalibani

  1. Varagić Nikola каже:

    03/05/2011 18:50
    Irena, ko te plaća? A da nije Soroš?

    Povodom teksta „Antitalibani“ Irene Ristić (Danas, 28. april 2011)

    I ja sam racionalista, „ali“…

    Autor: Srđan Jovanović Maldoran

    Prva reakcija posle pogleda na članak Irene Ristić o mom viđenju Uskrsa je bila klasična – „O, ne. Još jedna osoba koja citira Bibliju“. A ima ih, svakako, mnogo. I svaka misli da su baš njeno bištenje Biblije i pseudočinjenica koje se tiču religije – tačne.

    Oglasite se na http://www.danas.rs

    Reakcija Irene Ristić na moj članak o Uskrsu je zanimljiva sa više tačaka gledišta. Naime, tokom celog teksta ona navodi kako je nešto što sam ja rekao „tačno“, pa se odmah potom nadovezuje jednim „ali…“, u kojem se izdvajaju besmislene beznačajnosti. „Slučajnost ili ne, ali Platonov rođendan slavljen je istog dana kad i rođendan mitskog boga Apolona. Dakle, i progresivni polaznici Akademije su očito imali svog boga,“ navodi Ristićeva, otkrivajući rupu na antičkoj saksiji. Međutim – kakve veze ovo ima sa mojim tekstom? I Pitagora je imao svoj sopstveni kult, mističan poput najmističnijih palitelja tamjana danas. Pa šta? Sve što je iole vredelo u Antičkoj Grčkoj, uništeno je hrišćanstvom, pa i sve što nije vredelo. Zašto se autorka koncentriše na nešto što nema veze sa mojim tekstom? Da se pretpostaviti da je zato što ipak nema šta da kaže. Dalje, Ristićeva navodi „umetnička dela Renesanse“ i njihove hrišćanske elemente. Pa, naravno da su imali elemente hrišćanstva! Kakve veze umetnost ima sa epistemološkim momentima razvoja nauke i činjenicama? Hrišćanstvo, nadalje, ima „afirmativan“ stav prema plodnosti samo ukoliko se, eto, vernici „množe“, kote poput štakora (ne, Ristićeva nije obratila ni najmanju pažnju na ovaj groteskni hrišćanski stav) a zarad religije same. Lako je kritikovati kada okreneš jedan deo teksta naglavačke, a drugi ne uspeš da shvatiš ni ponajmanje. Šta ono reče „nemački fizičar“…Crni Ajnštajne, ko te sve uzima u usta danas.

    Autorka samu sebe vidi među „racionalistima“. A onda, klasična reakcija, ona koja je dosadila i Dokinsu i ljudima (ups!): „Druga je stvar kada racionalisti misle da drugima treba da govore šta da slave, a šta da ne slave, u šta da veruju, a u šta da ne veruju. Tada već postaju racionalisti-talibani, koji se ni po čemu ne razlikuju od religijskih talibana“. Ovo je toliko staro i dosadno da mi je skoro muka da komentarišem. Kako reče Stiven Dž. Fraj iz Futurame, po džilioniti put, religija je ta koja tura svoje vrednosti i svoje proslave, ateisti su ti koji nude opcije. I dok religija svoje tera li tera bez ikakvih argumenata, ateistima su argumenti uvek tu. Ja nikoga ni na šta nisam hteo da prisilim, niti sam pokušavao, niti je izgledalo da jesam.

    Pogledajmo stvar sa malo udaljenije tačke gledišta. Naime, u čitavom Uskršnjem dodatku je bilo nebrojeno članaka tipičnog „pro-Usrks“ usmerenja, međutim, Ristićeva je baš moj našla da kritikuje. I to poprilično neuspešno. Vidi se iz aviona da je pokušala da ga iskrivi što je moguće više, kako bi makar nešto uspela da iskritikuje. A sebe smatra „racionalistom“. Nije našla za shodno da kritikuje onolike besmislice u intervjuu sa Irinejom, ali ne valja joj članak stanovitog Srđana!

    Pitao bih, stoga, autorku, samo jednu stvar – ko joj je naručio članak? Neka ga sledeći put napiše i potpiše sâm. Jer ovako je sramota.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/i_ja_sam_racionalista_ali.46.html?news_id=214557

  2. Varagić Nikola каже:

    Povodom reagovanja „I ja sam racionalista, ali…“ S. Jovanovića Maldorana (Danas, 4. maj 2011)

    My Name is Bond

    Autor: Irena Ristić

    Da krenemo od kraja. Mog sagovornika muči ono što obično muči pristalice teorija zavera: ko je naručio moj članak. Prevedeno na srpski: za koga radiš i koliko te plaćaju. Shodno imenom kojim se potpisujem, moglo bi se naslutiti da se iza mene krije patrijarh Irinej. Ja lično bih ipak više volela da se nalazim na platnom spisku nemačke obaveštajne službe, ili makar bogate Katoličke crkve. Ali na moju veliku žalost, ništa od svega toga nije posredi, tako da S. Jovanovića moram da razočaram: članak sam (bez ikakve nadoknade) naručila samoj sebi, jer mi smeta ad hominem-argumentacija. Ali o tome kasnije.

    Ponavljam, ja sam racionalista, i ni za šta ne tvrdim da je neupitno tačno ili netačno. Izlažem argumente, i cenim protivargumente. Time što sam za izjave S. Jovanovića rekla da su tačne, ali onda dodala „ali“, autoru sam samo htela da skrenem pažnju da njegovo zaključivanje ima logičkih propusta. On zatvaranje Platonove Akademije navodi kao početak „religijskog crnila“, samim tim valjda i kaže da je Akademija bila jedan od poslednjih stubova odbrane od najezde hrišćanstva i religijskog crnila. Činjenica da su polaznici Akademije Platona i boga Apolona religijski obožavali za mene samo znači da su, uprkos tome što su bili članovi hrama nauke, imali sklonost ka nekakvom onozemaljskom verovanju. Moj zaključak je, dakle: može se religijski verovati u nešto i neko obožavati, a uprkos tome ne skrenuti sa puta logičkog rezonovanja. To uostalom potvrđuju i mnogi veliki naučnici koji su se deklarisali kao vernici, čime se, rekla bih, opovrgava teza da religija i glupost idu rame uz rame, što je moj sagovornik tvrdio.

    Citirala sam na veliko zaprepašćenje S. Jovanovića i Bibliju. Citiranje tzv. primarnih izvora je jedan uvrežen metod da se potkrepi nešto što neko (u ovom slučaju hrišćanstvo) zastupa kroz svoje dokumente (u ovom slučaju Biblije). Da sam recimo htela da potkrepim nešto što tvrde izvorne pristalice komunizma ja bih citirala npr. Komunistički manifest u kome se mogu pročitati komunistički svetonazori. Što ne znači da je bilo koji deo Manifesta neupitno tačan ili moralno ispravan, već samo da predstavlja stav komunista, kao što Biblija predstavlja stav hrišćana. Zbog toga za mene i dalje ostaje nejasna tvrdnja S. Jovanovića da hrišćanstvo prezire plodnost, kada ono istovremeno u Bibliji poziva na plodnost. Pri tome, o motivima za „množenje“ u prvom tekstu S. Jovanovića nije bilo ni reči, pa ne razumem zašto je trebalo ja da se osvrćem na to. Bilo je samo reči o plodnosti koju hrišćanstvo prezire, što se meni činilo upitnim.

    Ali zanemarimo te sitnice. Dve stvari su vredne polemike. Smatram da autor u svom prvom, a i sada u drugom tekstu u jedan koš baca religiju (verovanje kao lična potreba pojedinca), hrišćanstvo kao jednu od mnogih religija i (SP) Crkvu kao sociopolitičku instituciju. Mislim da ako polemika treba da je plodotvorna i iole naučna, onda treba razvrstati ta tri pojma. Konačno, žaljenje autora da je umesto da kritikujem njega trebalo da kritikujem „pro-Uskršnje“ tekstove, promašuje poentu. Ja nisam kritikovala njegov ateistički stav, pa tako neću kritikovati ni teistički stav drugih. Kritikovala sam njegove neubedljive argumente i pre svega njegov način argumentovanja. Za S. Jovanovića su vernici „zadrti“, religiozni ljudi su „glupi“, hrišćani se „kote poput štakora“. Zasmetala mi je ta (ne)kultura dijaloga i ad hominem argumentacija. Ne isključujem ja da i neki vernici upražnjavaju upravo takvu (ne)kulturu dijaloga, i da nemaju ubedljive argumente za svoje stavove. Ali koristiti nepostojanje argumenata drugog za opravdavanje sopstvene neargumentovanosti podseća me na onaj argument: pa šta, i oni su klali. Ukratko, proglašavati druge glupim, zadrtim ili naivnim nije neophodno. Sasvim je dovoljno imati ubedljive argumente i slediti onu Džejms Bondovu: Live and let die.

    Autorka radi na Institutu društvenih nauka u Beogradu

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/my_name_is_bond.46.html?news_id=214904

  3. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 09. 07. 2011

    Vladimir Arsenijević

    O pitanju Boga

    U periodu od trećeg do petog juna tekuće 2011. u Dablinu je održana Svetska konferencija ateista na kojoj je usvojena Deklaracija o sekularizmu i mestu religije u javnom životu.
    ISPOVEST ATEISTE

    Uz neizostavno prisustvo neformalnog pape savremenog prozelitskog, radikalnog ateizma, biologa Ričarda Dokinsa, na ovoj konferenciji učestvovali su i mnogi drugi više ili manje poznati kritičari organizovanih religija i kreacionizma, poput harizmatičnog i elokventnog Arona Ra s Teksaskog univerziteta.

    Naravno, budući da sam pomen ateizma i dalje – da ne poverujete – izaziva „kontraverze“, ni ova konferencija nije mogla da prođe bez oštrog (istina, isključivo verbalnog) sukobljavanja okupljenih zastupnika i tribuna ateizma i sekularizma s predstavnicima različitih verskih grupacija koji su (mora se priznati – jalovo) nastojali da dominiraju diskusijama koje su pratile izlaganja govornika.

    Jedna stvar je očigledna, ma u šta da verovali – ateizam se svojom argumentacijom uvek pokaže superioran u takvom jednom „sukobu“ stavova. Što i nije čudno, s obzirom na planinu naučne evidencije sakupljene u poslednjih nekoliko vekova koja je praktično sve religijske koncepte uspešno dovela u pitanje. Izuzev, naravno, koncepta suve vere koja se dokazuje, opravdava i brani isključivo sobom samom – „Verujem zato što verujem!“ – poslednjeg utočišta pobornika teorije o postojanju i delovanju nadinteligentnog natprirodnog dizajnera, ili tvorca, takođe znanog i kao – Bog.

    Da bismo se dobro razumeli već ovde, na samom početku, otvoreno ću priznati: ja sam ateista. Premda srazmerno neradikalnog, nedogmatskog tipa. Ukoliko me neko baš ne povuče za jezik, to jest.

    Odrastao sam u proklamovano ateističkom društvu nekadašnje Jugoslavije i u jednoj poprilično prosečnoj ateističkoj jugoporodici u kojoj se nisu slavile slave niti verski praznici. Ipak, ateizam kom sam bio izložen kod kuće nije bio uzdignut na nivo ideologije ili nove večite istine. Moji roditelji su pažljivo poštovali tuđe verske osećaje. Odlazili su na slave i druge verske praznike kod onih koji su ih slavili. Ipak, hleb i vino za njih su bili i ostali samo to što (materijalno) jesu, dakle prehrambena namirnica umešena od brašna i vode i alkoholno piće dobijeno fermentacijom grožđa, dok su crkve i manastiri za njih predstavljali objekte od društvene, istorijske, kulturne i estetske vrednosti, a ne nekakva žarišta vere u „Boga jedinoga“. Ali oni, bez obzira, ni na koji način nisu indoktrinirali nas, decu: moju sestru i mene. Bili smo, naime, slobodni da po tom, kao i po ostalim životnim pitanjima, donosimo sopstvene zaključke i vrednosne sudove.

    Kako je moj pradeda po majci bio sveštenik, a naša kućna biblioteka obimna i stara, religijski tekstovi nikad nisu bili daleko od mene. U kući smo imali nekoliko luksuznih izdanja Biblije iz XIX veka koju sam još kao dete obožavao da prelistavam, a potom i da čitam. Međutim, ja sam se za Sveto pismo zainteresovao u ranoj mladosti isključivo iz literarnih pobuda, kao logični nastavak moje detinje ljubavi prema knjizi „Priče iz klasične starine“ Gustava Švaba, i večnog interesovanja za sve vrste mitova i legendi, pa tako i ove ogromne legende o jednom bogu i njegovom izabranom narodu, te njoj naknadno pridodate legende o Sinu božjem, Mesiji, Isusu Hristu.

    Bilo je to, mislim, u trinaestoj ili četrnaestoj godini mog života. Nadvijen nad ogromnom knjigom kožom presvučenih korica i požutelih strana, Stari i Novi Zavet pročitao sam u komadu, a potom i još nekoliko puta tokom života. Uprkos raznoraznim zapanjujućim atavizmima kojima ta kompilacija tekstova stvaranih kroz vekove obiluje, ja, paganin u detinjstvu, agnostik u ranoj mladosti i nedogmatski ateista u životu, Bibliju nikad nisam odbacivao s prezirom. Naprotiv. Za mene ona u svojoj celovitosti i dalje predstavlja vrhunsko štivo književnosti starine, dok pojedine epizode Starog zaveta spadaju među najuzbudljivije stranice koje sam ikada imao prilike da pročitam.

    Međutim, pitanje moguće „vere“ nije s tim nikada imalo baš nikakve veze. Mogao sam i da poverujem, niko mi nije branio, ali ja naprosto nisam video u šta bi to tu tačno vredelo verovati.

    I na kraju krajeva – zašto?

    INTELIGENTNI DIZAJN VS PRIRODNA SELEKCIJA

    Na polici s knjigama u našem domu, međutim, sasvim blizu Biblije, stajalo je i Darvinovo „Poreklo vrsta“, kao i jedna sjajna LIFE knjiga o praistoriji s fotografijama nalaza kostiju praistorijskog čoveka i evolutivnim mapama koje su prikazivale njegov razvoj od primata i hominida pa sve do savremenog, ponosno uspravljenog homo sapiensa.

    Za razliku od Biblije koja mi je bila beskrajno interesantna, ali u čiju egzaktnost nisam pomišljao da poverujem ni na trenutak, dok mi se njena dogma doimala, ako dopustite, zbunjujućom i neprivlačnom, „Poreklo vrsta“ bilo mi je kao literarno štivo, naravno, znatno dosadnije, ali zato beskrajno logično i poučno. Za razliku od suve vere koju su tzv. sveti tekstovi zahtevali od mene, uz večiti strah od kazne okrutnog „boga“, Darvinova teorija evolucije putem prirodne selekcije branila je samu sebe svojom jednostavnošću, logikom i dokazima koji se nalaze upravo svuda oko nas. U svom seminalnom delu „Iluzija boga“ Ričard Dokins prirodnu selekciju upoređuje s dizalicom, metaforom krajnje uverljivom spram mistične i sumnjive „nebeske udice“ kreacionista, i smatra je moćnim aparatom evolucije, te snažnim iskazom sazrevanja ljudske vrste koja je, s Darvinom, konačno proniknula u Tajne i Čuda stvaranja, čime je, naizgled, prestala i njena potreba za kolektivnim „imaginarnim prijateljem“ i natprirodnim tvorcem – Bogom.

    Jer, šta su Tajne i Čuda, zaista? Šta je Natprirodno?

    Tek prirodne pojave u koje još nismo uspeli da proniknemo.

    Naučni ateizam možemo smatrati poslednjim premda ne neophodno i krajnjim stadijumom razvoja teološke misli koja je polako napredovala (da li smem da kažem: evoluirala) od plemenskih animizama, preko politeizma u antici, do monoteističkih religija poput judaizma i iz njega proisteklih hrišćanstva i islama ka stidljivom agnosticizmu i, napokon, otvorenom ateizmu. Ukrupnjavanje Vrhovnog bića od prvobitnih stotina ili čak hiljada sitnih božanstava svega i svačega, preko svedenijih numeričkih, strogo uravnoteženih panteona antike do (navodno napredne, premda – ko kaže?) ideje jednog boga, naprosto je moralo da bude okončano gašenjem Boga kao takvog. I prebacivanjem celokupne odgovornosti za sopstveno postojanje i budućnost na – Čoveka.

    Ili kao što je to Tomas Džeferson napisao pre više od dve stotine godina u svom pismu Džonu Adamsu: „I doći će dan kad će mistično začeće Isusovo u utrobi device, od strane Vrhovnog bića kao oca, biti svrstano zajedno s bajkom o začeću Minerve u Jupiterovom mozgu.“

    Da se to još nije (u potpunosti) dogodilo, nije potrebno ni pominjati.

    Borba dve škole mišljenja – one koja Inteligentni dizajn pretpostavlja Prirodnoj selekciji i obratno – traje do dan danas. Jedna od potvrda za to jesu pomenute užarene diskusije na nedavno održanom kongresu ateista u Dablinu.

    Međutim, pristalice teorije o Tvorcu uvek gube na jednom pitanju jer naprosto nisu u stanju da na njega isporuče dovoljno uverljiv odgovor. Naime, ako je sve što postoji delo nadinteligentnog natprirodnog dizajnera, boga, onda se postavlja opravdano pitanje: ko je stvorio Tvorca?

    Odgovor se nameće sam od sebe: megainteligentni meganatprirodni dizajner dizajnera, Bog Boga, Mega-Tvorac.

    Nad kojim bi morao da stoji hiperinteligentni hipernatprirodni Hiper-Tvorac.

    Pa onda i superinteligentni supernatprirodni Super-Tvorac.

    I tako dalje. I tako dalje.

    A ta iscrpljujuća igra ogledala, logički i teološki vir u koji na tom mestu zapadamo, jasno je, ne vodi nikuda.

    Anno Domini 2546:
    S BOGOM ILI BEZ NJEGA?

    Pitanje neporecive ljudske potrebe za Bogom je nešto sasvim drugo, naravno. Iako potreba za Bogom Boga ni na koji način ne dokazuje, to potrebu ne umanjuje, i na tom mestu svaka dalja argumentacija ateista pada u vodu uz dramatičan pljusak.

    Sto mu munja i gromova! – šok je prostrujao redovima ateista okupljenih u Dablinu – čini se da pojedinci jednostavno žele da Bog postoji uprkos svoj evidenciji koja ukazuje na suprotno!! I u svetu bez Boga oni će ga očajnički tražiti!!!

    Ali, to je tako ljudski. Bog je možda jedna od najskupljih ljudskih zabluda, ali zabluda koju ljudi očito i dalje snažno žele.

    Ne možete, naravno, nikome propisivati ateizam, kao što ne možete nikome propisivati religiju.

    A i inače, ponekad sve to, ta ljudska čežnja za Bogom, doseže dirljive razmere. Čak i planetarno obznanjeni rezultati istraživanja koji su dokazali da nevernici imaju mnogo kvalitetniji seksualni život od vernika nisu posebno uticali na smanjenje te potrebe. Ljudi žele Boga i tačka.

    Poznajem molekularnog biologa koji je pritom iskreni vernik. Kako balansira sve to u glavi, svoju profesiju i svoja uverenja, nikada mi nije bilo jasno, ali naučio sam da ne pitam više, otkad mi je, iznerviran, objasnio: „Ja bez Boga ne bih mogao, ok! Meni je Bog potreban.“

    Mogao sam da mu odgovorim: „Potreba za Bogom Boga ni na koji način ne dokazuje“, naravno. Ali, čemu to, pomislio sam, i promenio temu.

    S druge strane, dogmatski ateizam hrani svoju prozelitsku strast verom da bi svet bez Boga predstavljao ujedno i svet bez sukoba – jednu uznapredovalu fazu ljudske civilizacije. Ta vera je više puta iskazana i na dablinskoj konferenciji.

    Ali, hm, da li je zaista tako? I šta bi moglo da nam garantuje da je zaista tako?

    U epizodi „Saut Parka“ pod naslovom „Go, God, Go“ Erik Kartmen sticajem okolnosti biva zamrznut i konačno odmrznut tek u godini 2546. Svet u kom se zatekao, svet je bez Boga. Ljudi su ateisti, koncept Boga odavno je odbačen kao zastareo. Vladaju nauka, razum i logika. Njegovi stanovnici posvećeni su isključivo negovanju racionalne misli i materijalnih vrednosti. Na površini sve izgleda skoro pa sjajno. Međutim, i u tom svetu, ispostavlja se ubrzo, bukti krvavi tripartitni rat. Vode ga suprotstavljene ateističke frakcije – Ujedinjena ateistička liga, Jedinstvena ateistička alijansa i Udružena ateistička alijansa. Uzrok rata je besmislen – nesporazum oko naziva ove tri grupacije.

    Poruka: s Bogom ili bez njega, ljudi će uvek pronaći način da se dele na grupe i pod ovom ili onom egidom ratuju do istrebljenja.

    Zato što je to deo čovekove suštine.

    Ništa nam ne garantuje, poručuju nam kreatori „Saut Parka“, da su ateisti u tom smislu kvalitativno išta drugačiji od teista.

    Jedino što umesto u Boga s jednakom strašću veruju u Nauku.

    VLADIMIR ARSENIJEVIĆ

    http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/167938/O+pitanju+Boga.html

  4. […] промене менталитета и навика међу грађанима Србије (Antitalibani, Verska prava u Srbiji и SPC potrebna temeljna […]

  5. […] промене менталитета и навика међу грађанима Србије. (Antitalibani, Verska prava u Srbijiи SPC potrebna temeljna […]

  6. Varagić Nikola каже:

    Povodom teksta „Lavina pogrešnih zaključaka“ (Danas, 19. mart)

    Beda srpskog ateizma

    Autor: Igor Živanović

    (…)

    Najproblematičniji stav g. Šreka je onaj u kome tvrdi da je potpuno „svestan da je odumiranje religije, kao društvene anomalije, dugotrajan (ali neminovan) proces i da mi samo možemo pokušavati da ga ubrzamo, ukazujući na konkretne posledice njenog uticaja u svakodnevnom životu“. Odumiranje religije je, dakle, dugotrajan, ali nužan proces koji treba da se ubrza, što on i njegovi sličnomišljenici znaju. Ono što g. Šrek ovde zastupa, hteo on to da prizna ili ne, bio on svestan toga ili ne, jeste svojevrsni istorijski determinizam i on pobija sve ono što je rekao o slobodi, pravima i toleranciji. Ovo stanovište pretpostavlja da istorija napreduje gvozdenom nužnošću, da se zna u kom pravcu napreduje i da točak istorije treba da se ubrza. Neminovno je takođe da tim točkom ponešto bude i pregaženo.

    Ne znam zbog čega sve ovo neodoljivo podseća na istorijski materijalizam staljinističke provenijencije. Možda zbog toga što su i staljinisti tvrdili da istorija napreduje gvozdenom nužnošću, da znaju u kom pravcu napreduje i da će jedna klasa neminovno na kraju istorijskog procesa da nestane, te da bi bilo najbolje učiniti nešto da nestane što pre. Istini za volju, smer istorije i njen napredak, ako tako nešto postoji, ne mogu se predvideti, pa se shodno tome ne može predvideti ni odumiranje religije u tom procesu, jer čitav proces i njegov napredak zavisi od naučnih otkrića, a ona se ne mogu predvideti.

    Autor je istraživač Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/beda_srpskog_ateizma.46.html?news_id=236540

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: