Predsednikovi ljudi

мај 31, 2011

LJUBIŠA RISTIĆ: KO SU TADIĆEVI LJUDI

Autor je savetnik u Institutu za istraživanja srpskih stradanja u 20. veku

 

Nikada predsednik Srbije i predsednikovi ljudi nisu tako lako „skinuli ljagu sa Srbije, svih građana Srbije i svih pripadnika srpskog naroda gde god da taj naš srpski narod živi“ (1) kao što je to nehotično učinjeno u slučaju Izudina Alića.

Ko je Izudin Alić?

Svoj moralni gnev povodom ove ličnosti najpre je u tekstu na sajtu „Peščanika“(2) obrazložila Biljana Srbljanović:

„PS: Sećate se onog plavokosog deteta, što ga, na jednom od bezbroj puta ponovljenih snimaka, ‘general’ miluje po glavi? Godinama predsednikovi ljudi privatno tvrde da mu je lobanja nađena samo nekoliko stotina metara dalje. Kladim se da će sada, po prvi put, o tome da progovore i javno, da zapečate ispravnost predsedničke odluke. Isplatiće se njima svaka, pa i ta glava.“

Isti moralni gnev povodom „plavog dječaka“  istresao je dva dana kasnije sarajevski „Dnevni avaz“ (3), ali je pri tome napravio „grešku u koracima“: otišli novinari u Srebrenicu, našli Izudina Alića živog i zdravog i napisali kako on ne voli sećanje na susret sa generalom Mladićem.

„Plavog dječaka kojeg Ratko Mladić 12. jula 1995. godine u Potočarima rukom tapše po obrazu i raspituje se za njegovo ime i godine, jučer smo pronašli u jednom selu u okolini Srebrenice. Zove se Izudin Alić i ne voli, kaže, da se prisjeća trenutka susreta s Ratkom Mladićem.“ 

Shvatila je „vrline puna“ Biljana Srbljanović da prostom svetu nije lako objasniti kako je neko istovremeno i živ i nije živ. Možda bi ta stvar sa Predsednikom i „predsednikovim ljudima“ nekako i prošla, ali običan svet to ne razume. Zato je požurila da brzo objavi (4) „relativno dobru vest“:

„PS: Prijatelji iz Dnevnog Avaza javili su relativno dobru vest. Onaj plavi dečak sa snimka je ipak živ, uprkos morbidnim glasinama obaveštenih ljudi.“

Priča je, nakon „relativno dobre vesti“  da je „dečak sa snimka ipak živ“, zastala na najvažnijem mestu. Očekivali smo, isto kao i Biljana Srbljanović, da predsednikovi ljudi „progovore i javno zapečate ispravnost predsedničke odluke“ povodom hapšenja generala Mladića. To se, međutim, nije dogodilo.

Ponekad se slika celine otkriva u detaljima. Baš takav detalj je priča o Izudinu Aliću. Na njima je zasnovana struktura moći u svetu, moralnost Haškog tribunala, Rezolucija o Srebrenici, Tadićevo poklonjenje u Potočarima, budućnost srpskog naroda, položaj Republike Srpske…

Ali nismo saznali odgovor na najvažnije pitanje: ko su ljudi Borisa Tadića koji već „godinama privatno tvrde da je lobanja nađena samo nekoliko stotina metara dalje“? 

Pošto isključujemo pretpostavku da je Biljana Srbljanović patološki lažov koji izmišlja šta joj „predsednikovi ljudi privatno tvrde“, zaključujemo da je država Srbija u opasnosti. 

Zato bi Boris Tadić morao da razjasni ovaj nesporazum u pogledu delovanja svijih saradnika. Ukoliko se on ne oglasi, tada bi Biljana Srbljanović morala da nam kaže njihova imena.

Ako i Biljana Srbljanović bude ćutala, mi ćemo razmotriti neke ranije isključene pretpostavke u pogledu njene ličnosti. 

1. Politika, 27. 05. 2011; „Tadić: Srbija otvorila vrata za EU“

2. Peščanik, 27. 05. 2011; Biljana Srbljanović: „Kod teče na selu“

3. Dnevni avaz, 29. 05. 2011; „Izudin Alić, plavi dječak iz Potočara: Ne voli se sjećati susreta sa krvnikom“

4. Peščanik, 29. 05. 2011; Biljana Srbljanović: „Jagode u grlu“  

Institut za istraživanja srpskih stradanja u 20. veku

Нови стандард

Ministar Jeremić nalazio se na Baliju. Šef VBA Kovač učestvovao je na rutinskom kadrovskom sastanku u Beogradu. Tužilac Vukčević bio je na Brionima. Šef BIA Vukadinović u Vašingtonu. Itd. Pitati se gde je bio premijer Cvetković zvučalo bi ironično. Pa sa kim je onda radio Tadić na ovome složenom zadatku? Koliko se zasada zna, sa anonimnim operativcima, uz tesnu asistenciju šefa kabineta Rakića, koji je za ovu svrhu naglo prekinuo svoj boravak u Sjedinjenim Državama, gde je bio upravo sa šefom BIA, vrativši se u Beograd ni pola dana pre početka operacije.

Jeste šef BIA u prošli četvrtak ujutru bio daleko preko okeana, i jeste ostao tamo i kad se njegov saputnik Miki Rakić vratio da bude pri ruci predsedniku države, ali to ne dovodi Vukadinovića u isti red sa ostalima koji su u ovoj operaciji dobili status posmatrača. Nipošto. Da sad, međutim, špekulišemo o tome da je on, možda, u Vašingtonu i bio zato da bi se ovaj projekat dobro uvezao u zajednički sa tamošnjim partnerima, verovatno bi bila plitka intriga. Ostavljamo to onima sa jačom fantazijom.Tek, BIA se prikazala kao predsednikov najpouzdaniji saveznik, i prisustvujemo, nema sumnje, zlatnoj etapi njihovih odnosa.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/uradi_sam.46.html?news_id=216438

Шпекулација да је хапшење Ратка Младића инсценирано и даље је топ тема у хрватским медијима, данас у Вечерњем листу, који тврди да је привођењу хашког бегунца претходило годину дана преговора. Лист наводи, позивајући се на писање Дневног аваза и британски Сандеј тајмс, да су преговарали Срби, Немци, Французи и Британци и да је Младић пристао кад је добио обећање да ће његовој породици бити исплаћене заостале пензије и омогућена његова „достојанствена сахрана”. У преговорима су, према неименованом дипломати, учествовали Французи, Британци и Немци, а Срби су на себе преузели разраду детаља око збрињавања фамилије, исплате Младићевих заосталих пензије, те евентуалне достојне сахране.

http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Vecernji-list-Hapsenje-Mladica-i-americke-depese.sr.html

Kako pišu “Večernje novosti“, Bilderberg grupa sastaće se i ove godine u potpunoj diskreciji, od 9. do 13. juna, u hotelu “Kempinski“ u švajcarskom planinskom centru Sent Moric. Jedna od tema na predstojećem, 59. sastanku po redu, navodi se na sajtovima dobro upućenih u aktivnosti Bilderberga, biće i Srbija – kako maksimalno ubrzati njen evro-atlantski put. Više informacija na ovu temu zasada, međutim, nema.

Predsednik Srbije Boris Tadić kategorički je juče u Nišu negirao spekulacije o sakrivanju haškog optuženika Ratka Mladića i tempiranju njegovog hapšenja pred odlučivanje o evropskoj budućnosti Srbije. On je dodao da glasine i spekulacije da je neko sakrivao Mladića i kalkulisao sa njegovim hapšenjem su nelogične i bez smisla. „Ne postoji nijedan razlog da Srbija hapsi Mladića kad dolazi Ketrin Ešton.

Poslanička grupa Ujedinjeni regioni Srbije predala je juče Narodnoj skupštini 515.792 potpisa građana za pokretanje procesa decentralizacije, kao i predloge za donošenje pet pratećih zakona. Mlađan Dinkić, lider i šef poslaničke grupe URS, očekuje da će se ova inicijativa naći na dnevnom redu parlamenta već tokom juna, ako ne na prvoj, a onda na drugoj vanrednoj sednici parlamenta. 

Deutsche Welle
list „Frankfurter Allgemeine Zeitung“ piše:

„Traženje odgovora na pitanje gdje je bio Mladić punih 15 godina, moglo bi biti neugodno za brojne srbijanske političare. Možda odgovor na to pitanje ne treba tražiti samo u Beogradu. Pretpostavlja se kako srbijanska vlada ima indicije da je Mladića finansijski pomagala tajna služba jedne velike i moćne slavenske države (autor komentara neuvijeno aludira na Rusiju). Javnost i danas vrlo malo zna o detaljima skrivanja Radovana Karadžića koji je uhapšen još prije tri godine“, piše „Frankfurter Allgemeine Zeitung“.

 

Dug je put Srbije do EU

 

Vlada Srbije nakon hapšenja Ratka Mladića očekuje brzo približavanje EU. Komentator lista „Süddeutsche Zeitung“ smatra da vlada u Srbiji prvo mora da raskrsti s nekim iluzijama i dodaje: „Samo neki predstavnici nevladinih organizacija javno ističu kako je Srbija devedesetih godina vodila osvajački rat. Brojni Srbi još gaje iluziju kako je ulazak u EU moguć bez priznanja Kosova kao nezavisne države. EU bi u principu trebalo da podrži predsjednika Borisa Tadića, ali od njega već sada tražiti i da se odrekne nekih iluzija. U te iluzije spada san da će Srbija brzo postati članica EU. Hapšenjem Ratka Mladića Srbija je samo ispunila jednu obavezu koju je još davno trebalo da realizuje“, piše „Sueddeutsche Zeitung“.

 

Autor: Azer Slanjankić; Odg. urednica: Belma Fazlagić-Šestić

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,15116681,00.html

Advertisements

Finding Darwin’s God

мај 31, 2011

 

To creationists, an acceptance of evolution cannot coexist with belief in a created world. Not only are the creationists wrong, argues a professor of biology who is also a Christian, they deny the possibility of human beings created free to choose right from wrong. Darwin’s theories, he says, can actually deepen our belief in a Creator.

(An excerpt from the concluding chapter of Finding Darwin’s God)    

http://www.findingdarwinsgod.com/excerpt/index.html   

Kenneth Miller is a professor of biology at Brown.

This article is adapted from Finding Darwin’s God: A Scientist’s Search for Common Ground Between God and Evolution, first published in September 1999 by Harper Collins. A New edition was published in April 2007.


Држава Европске уније. Узор људима из српске власти.

мај 31, 2011

КРАЊ – Окружни суд у Крању одбацио је захтев принца Александра Карађорђевића за враћање дела поседа Брдо код Крања, саопштила је данас канцеларија државног тужилаштва. Принц Александар Карађорђевић ће, такође, морати да плати суду трошкове произашле из његове тужбе, пренела је агенција СТА. Суђење око земљишта које је купио његов отац, краљ Петар Други Карађорђевић пре Другог светског рата и које се сада налази у власништву државе, завршено је 15. априла, када је суд најавио пресуду у року од месец или два. Према закону из 1991. о повраћају имовине која је национализована после Другог светског рата, Карађорђевићи немају право да им бивше власништво буде враћено, навела је словеначка агенција. Пошто је породица тражила да се закон о денационализацији буде преиспитан пред Уставним судом, што је 1996. одбијено, принц Александар Карађорђевић и његова сестра Јелисавета Карађорђевић су се обратили Европском суду за људска права у Стразбуру.

http://www.politika.rs/rubrike/region/Sud-odbio-zahtev-Karadjordjevica-za-povracaj-imovine.sr.html


Nastavlja se rasprodaja od strane izdajnika…

мај 31, 2011

 

Izvor: Novosti

Londonska Standard banka, finansijska ustanova koja kreditnim aranžmanima podržava rad najvećih svetskih rudarskih korporacija, otkupila je većinu komercijalnih dugova RTB „Bor“, a oni se procenjuju na 134 miliona evra. Englezi od RTB potražuju gotovo 100 miliona dolara, bez kamata, i predložili su dva načina regulisanja tih dugova. Po prvom, Standard banka je voljna da otpiše čak 50 odsto potraživanja, uz grejs period od tri godine, tokom kojeg bi se plaćala kamata. Glavnica duga počela bi da se vraća posle završetka izgradnje nove topionice.

Po drugoj varijanti, takozvanom Krajcerovom modelu, Standard banka nema ništa protiv da, shodno potraživanjima, dobije deo vlasništva u budućem jedinstvenom preduzeću „Kompanija RTB“, koje će biti formirano u narednih nekoliko meseci, nakon što se ugasi postojeće preduzeća „RTB Bor grupa“, koje će sa sobom „poneti“ dugove prema državnim preduzećima, koji se procenjuju na gotovo pola milijarde evra.


Православни верник и Србин убијен у Подгорици због Космета

мај 30, 2011

Aleksandar Saša Pejanović, bivši bokserski reprezentativac Jugoslavije, ubijen je juče ispred kafića „Lido“ u Podgorici. Pejanovića je usmrtio njegov komšija, policajac Zoran Bulatović, koji je odmah posle zločina uhapšen. Ubijeni Pejanović javnosti je postao poznat nakon hapšenja zbog nereda na demonstracijama u Podgorici protiv priznanja nezavisnosti Kosova u oktobru 2008. godine. On se nakon 20-ak dana bekstva posle demonstracija sam predao policiji. Pejanović je potom u pritvoru brutalno pretučen. Bivši bokser je nakon premlaćivanja privatno tužio policajce. Policajci Ivica Paunović, Milan Kljajević i Milanko Leković osuđeni su na zatvorske kazne, ali je Viši sud nedavno ukinuo tu presudu, dok su njihove kolege Bojan Radunović, Dobrivoje Đuričić i Goran Stanković oslobođeni krivice.

PRESS 31. 05. 2011

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/hronika/story/163116/%28VIDEO%29+Policajac+ubio+biv%C5%A1eg+boksera.html

НЕУТРАЛНОСТ

мај 29, 2011

 

Први услов да нека држава буде неутрална јесте да та држава буде независна. Зависна држава не може да буде неутрална. Србија је сада привидно неутрална и привидно независна држава. Када се боље погледа, у Србији нико не заговара неутралност.

Они који су прогласили неутралност желе блиске војне контакте са Русијом и немају добар однос са Западом, али ни са муслиманима. Не може се градити неутралност паљењем амбасаде САД. Мора се сарађивати са државама ЕУ и НАТО, са муслиманима, да би те државе признале Србији неутралност. Морају се штитити интереси Србије у сарадњи са Русијом, јер је само тако Србија независна, и само тако може постати неутрална.

Са друге стране, еврофили и заговорници учлањења у НАТО тренутно стање схватају као пат позицију, спремајући се за нове акције, не одустајући од циља да Србију интегришу у ЕУ и НАТО. Највећа препрека у овом тренутку јесте нерешен статус Космета. Иако већи део грађана Србије жели пријатељске односе са државама Запада, такође већи део грађана Србије жели да се на Космету и у БиХ поштују српски национални интереси и интереси државе Србије.

Србија према свима може да буде неутрална само по питању Космета и Републике Српске не може да буде неутрална.

У суштини, за потврђивање статуса неутралности Србије питају се Русија и САД. Ту позицију Србије може да ојача и потврди добра сарадња са Покретом несврстаних држава и осталим државама Африке, Азије и Јужне Америке.

Учлањењем у ЕУ Србија не може да одржи статус неутралности. Тада би у односу на САД, Русију и муслиманске државе Србија морала да води политику ЕУ, то значи, Немачке и Француске.

Јасно је да Европску унију, као средство за доминацију, за своје интересе, користе и Немачка и Француска и Велика Британија и САД, своје место траже и остале државе ЕУ, пре свега оне веће попут Шпаније и Италије. Све ове државе повезују бројни интереси, али су и све ове државе у међусобним конфликтима због великог броја супростављених интереса.

На пример, уколико ЕУ није више средство које може да користи САД, ако се ЕУ отуђи, и буде потпуно под утицајем Немачке и Француске, САД више неће подржавати опстанак и развој ЕУ. У Европи је јачи утицај левице и европске државе су у великој мери социјалистичке државе, ту су већ настале пукотине унутар НАТО пакта, између левичара из ЕУ који имају свој приступ решавању питања Палестине, Авганистана, Ирака… и конзервативаца из САД и ЕУ који имају свој приступ у решавању тих питања.

У Француској неодеголисти покушавају да изграде добре односе и са САД и са Русијом. Али у Француској постоји велики отпор и ка блиској сарадњи са САД и ка блиској сарадњи са Русијом. Француска себе доживљава још увек као велику светску силу. И Европску унију гради као продужену руку за остваривање својих интереса. Иако је левица јака, Французи су велики националисти.

Тако и Немачка себе доживљава. После уједињења две Немачке и краја Хладног рата Немачка је проширила сферу свог утицаја на источну и југоисточну Европу. Слаба Русија није могла да задржи утицај у мери у којој је то било током већег дела 19. и 20. века, а САД је после распада СССР сферу својих интереса померила ка Азији, тако да је Немачка истиснула у великој мери Француску, Италију и Велику Британију из региона Балкана и средње Европе, и ту је наметнула своју политику и ту остварује пре свега своје економске интересе, под кровом Европске уније, чија је економски најснажнија чланица. Немачка свој утицај шири кроз Европску унију и НАТО (поново су немачки војници на српској земљи у савезу са истим народима из региона који су били савезници Немачке у оба светска рата). Наравно, Немачка данас није иста као пре 70 година. Али немачки национализам и даље постоји и представља претњу миру у Европи. Понашање Немачке на простору бивше Југославије током последњих 20 година то показује. Чињеница је да је највећи број Немаца чврсто решен да се нацизам више не понови, отпор јавног мњења је заиста велики када се закаже скуп неонациста у неком немачком граду, у Немачкој је јак покрет пацифиста и зелених, који су против војних интервенција, нуклеарки, итд. Па ипак, Немачка је данас нуклеарна сила, кроз пројекат стварања регија у Европи шири свој утицај и слаби друге државе, њени војници су на Космету и у Авганистану. Немачка тражи и своје место у СБ УН. Проблем је што све већи број Немаца данас види ЕУ као сметњу остваривању својих интереса, преоптерећени финансирањем других европских држава и испуњавањем задатака које добијају из Вашингтона, Лондона и Париза, притиснута са Истока поново јаком Русијом, изнутра све бројнијом муслиманском популацијом, Немци све мање желе да буду део ЕУ. Јер је ЕУ све мање организација која служи интересима стварања Велике Германије. После 20 година од уједињења Немачке, свој утицај у југоисточној Европи поново су повратиле Русија и САД. Дакле, стварају се услови за раст немачког национализма. То је данас могуће, и лако, јер је Немачка у много бољој позицији него после Другог светског рата или крајем Хладног рата. Немци имају одличне позиције и у Вашингтону и у Москви, и са једнима и са другима сарађују, на так начин правећи равнотежу између ове две државе, стварајући простор са самостално деловање. У једном тренутку, од почетка ’90-их 20. века до пред крај прве деценије 21. века, тај простор је био велики, али сада се сужава, од како расте валутни рат између долара и евра, и од када је постало јасно да ће Русија штитити своје енергетске ресурсе и користити за осваривање својих националних циљева. Неуспех приликом неуспеле приватизације Телеком Србија од стране немачке и аустријске компаније то најбоље доказује. Или неуспех око пројекта Набуко којим је требало да се Немачкој и Аустрији обезбеди независно (од САД и Русије) снадбевање гасом из Азије.

САД настављају са пројектом постављања ракетног штита у Пољској и сада се у пројекат укључује и Румунија. Своје базе имају и у БиХ, Хрватској, Србији, Македонији, кроз НАТО и у Бугарској, Мађарској, Турској и Грчкој. Русија је повратила добар део политичког утицаја у државама бившег Варшавског пакта, посебно у Бугарској, Румунији, Словачкој, Чешкој, Мађарској, а ствари се одвијају у добром смеру и према Пољској и Украјини. Са Немачком гради гасовод Северни ток, са Италијом креће у изградњу гасовода Јужни ток. У Србији су руске компаније у приватизацији купиле српске нафтне компаније, такође и у Републици Српској. САД и Русија имају конструктивну сарадњу што се тиче рата у Авганистану, а неспоразуме што се тиче политике према Србији, Ирану и Израелу. САД подржавају Албанце, Саудијце и Израелце, а Русија има добре односе са Србима, Иранцима и Палестинцима. Но, и у овим споровима, као и око Либије, постоји конструктиван дијалог између САД и Русије. Највећа препрека, у овом тренутку, између САД и Русије јесте стварање ракетног штита САД и јачање нуклеарних потенцијала Русије. Као што је и председник Русије упозорио, изградња ракетног штита, без договора и учешћа у командовању од стране Русије, водила би поново у стање хладног рата и нову трку у наоружавању. Имајући у виду економске проблеме у којима се и САД и Русија налазе, дешавања унутар држава муслиманског и арапског света, јачање Кине, проблеме у региону Пакистана и Индије, где обе државе поседују нуклеатно оружје, могући слом евра и ЕУ, повратак у стање хладног рата и нова трка у наоружавању не одговарају ни грађанима САД ни грађанима Русије. И САД и Русија треба да сарађују јер само тако могу да одрже под контролом дешавања унутар муслиманских држава (да не скрену према талибанима и Ал Каиди) и могући слом евра (и нестанак ЕУ, самим тим и НАТО пакта какав данас постоји). Основа за сарадњу између грађана САД и Русије треба да буде хришћанство, одбрана хришћанског начина живота и демократских вредности Европе.

То је прилика за Србију и ово је тренутак када Србија треба активно да се залаже за сарадњу САД и Русије, стварајући у овом региону услове за сарадњу а не за сукоб између ове две државе. Због тога Србија треба да одустане од чланства у ЕУ. Пошто ЕУ губи сваку везу са хришћанским коренима, који су основа на којој стоје САД и Русија, ЕУ не доприноси одбрани хришћанства од напада антихришћана унутар европске (са САД и Русијом) цивилизације или са стране, од муслимана. Јака Европска унија ствара слабу хришћанску Русију и спречава повратак православљу руског народа. Јака Европска унија слаби хришћане унутар САД. Даље, води предаји Космета Албанцима, завршетку изградње “зелене трансвезале“ преко Балкана, продају Израела, немогућности да се победи у рату против талибана (исламских империјалиста-џихадиста). Таква левичарска ЕУ ствара од европске деснице екстремисте, поново јача расизам у Европи. Народи ЕУ немају искуство суживота са другим расама и религијама, посебно муслиманима,  колико то имају народи САД и Русије, и зато су САД и Русија истовремено прва линија фронта одбране хришћанске цивилизације, али и мостови за дијалог и сарадњу са другим цивилизацијама. И САД и Русија су у много већој мери то, него државе ЕУ. А Србија у томе потпуно личи на САД и Русију. Срби вековима живе са муслиманима; вековима су прва линија одбране Европе од муслимана; вековима су сметња империјалистима из Европе у походу на Исток; увек на одређеној дистанци према Русији; вековима су мост између Истока и Запада – између Византије и Рима, Отоманске империје и Аустроугарске царевине, у новом добу између САД и СССР. Последњих година грађани Русије све мање виде САД као непријатеља, а полако се и у САД смањује број оних који у Русији види непријатеља. Срби су током 20. века, у већем делу тог века, позитивно гледали и на САД и на Русију.

 

Дошао је и тренутак да се хришћанство поново “открије“, после више векова “антитезе“ која је дошла кроз просветитељство, после више векова упознавања са другим религијама, после хиљдугошњих подела унутар самог хришћанства. Иако делује да је хришћана данас мало, то је само привид, јер је хришћанство дубоко усађено у грађанима и народима Европе и Северне Америке. Хришћанске цркве су у кризи, баш због тога што је међу грађанима током векова образован велики број верника који пут до Христа и Бога не тражи преко посредника. Последица тога је велики број подела међу хришћанима унутар Европе, између хришћана из Европе и Русије, између хришћана из Европе и САД. Зато неолиберали и левичари из Европе, Русије и САД међусобно много боље сарађују. Изградили су организације и институције које их повезују. Резултат је настанак Европске уније која се одриче хришћанских корена, у којој се жели искоренити религиозност. То је немогуће, јер без обзира какве су цркве, религиозност је део људске природе. Немогуће је и да се религиозност замени лажном религиозношћу, што покушавају неке окултистичке групе да ураде. Све док Христ представља оно најплеменитије и најздравије у људској емоцији и разуму, дотле ће хришћанство бити незаменљиво. А то је, за нас вернике, хришћане, време до Судњег дана.

 

Србији зато одговара овај тренутак, када ниједна светска сила нема потпуну моћ, да било шта самостално уради на простору Балкана. Ту моћ нема ни САД, нема ни Русија, нема ни Немачка, нема ни Турска, ни Иран, ни Саудијска Арабија… Досадашњи поредак у Европи, на Балкану, у северној Африци, у источној и средњој Азији, као што видимо, постаје неодржив и у наредних десетак година настаће потпуно нов међународни поредак.

 

Србија мора да изнесе своје предлоге. То може само нова власт, која није у сукобу са вредностима Запада, која није у непријатељству са САД, али која одржава добре контакте са Русијом и државама Африке, Азије и Јужне Америке. Власт која не спороводи политику интегрисања Србије у ЕУ и НАТО. Власт која није играчка Русије. Власт која ради у интересу српског народа и грађана Србије. Интерес народа и државе је мир у региону, а то је могуће само ако се изграде добри односи са Москвом, Вашингтоном и муслиманским државама. То значи да Србија не сме да буде претња било коме и да неће дозволити да буде злоупотребљавана у корист интереса само једне стране. Београд треба да постане место где ће се сусретати људи из САД, Европе, Русије и муслиманских држава и водити разговоре, тражити начине за сарадњу; место где ће сви остваривати своје интересе у мери да буду задовољни сарадњом са Србијом и да Србију не виде као могућу претњу на било који начин. Србија треба да буде добар домаћин свима, и као прави домаћин мора имати ред у кући, који ће и гости поштовати када се у њој налазе.

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

Ратко Младић и Република Српска

мај 28, 2011

Povratak patrijarhatu

мај 28, 2011

NIKOLA TESLA I TORANJ U BEOGRADU

мај 25, 2011

LOBI

мај 24, 2011

Peto evanđelje

мај 20, 2011

КОСМЕТ или ЕУ

мај 17, 2011

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА

мај 16, 2011

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?

април 17, 2011

Rat šiita i sunita

мај 16, 2011

Hrišćani

мај 13, 2011

SAD i Rusija

април 9, 2011

Zapis o Spinozi

мај 11, 2011

Европски лидери нападају мултикултурализам

април 6, 2011

Повратак у будућност

јануар 31, 2011

Bilo jednom u Francuskoj

јануар 29, 2011

Rusko-italijanski savez i njegovi istorijski efekti na Balkanu

јануар 17, 2011

ORHAN PAMUK: RUŠENJE TURSKOG SNA O EVROPI

децембар 31, 2010

Треће откровење

децембар 23, 2010

Трећи Београд

децембар 11, 2010

Kineska četvrt

децембар 9, 2010

Београд је свет

октобар 6, 2010

ЕДМУНД БЕРК

јул 5, 2010

Zidovi XXI-og veka

новембар 21, 2009

Само Свет Србију Спасава

мај 10, 2008

 

 


Ратко Младић и Република Српска

мај 28, 2011

 

 

 

 

Познато је како је Србима тешко да се сложе. Без Центра су дочекали крај Хладног рата и распад СФРЈ. Централизам неокомуниста био је привидан – јака опозиција у Србији, анархија у РС и РСК где су локални Срби желели да се питају, а и они су између себе били подељени и без Центра. То је уједно и најбоља одбрана од оптужби да су Срби хтели стварање Велике Србије и да је ту постојао неки командни ланац па самим тим и командна одговорност иза пројекта Велике Србије.

 

Да ли је српски народ могао да избегне рат приликом распада СФРЈ? Да ли је решеност словеначких националиста, усташа из Хрватске и талибана из Босне и Херцеговине да и оружјем остваре своје циљеве – стварање независних држава елиминисањем на све могуће начине што већег броја Срба, непоштујући све оно што је Србија уложила у стварање две Југославије, нарушавајући права Срба који су живели у тим републикама, остварујући верске циљеве Ватикана и Меке – требало да натера Србе да се предају и да још 1990. године потпишу услове из Рамбујеа?

 

Чињеница је да су се усташе из Хрватске и талибани из БиХ наоружавали, не да би се одбранили од напада Срба и ЈНА, већ да би напали Србе и ЈНА. Чињеница је да су усташе и талибане наоружавали САД, Немачка, Велика Британија, Француска, Иран, Турска, Саудијска Арабија и друге државе. Чињеница је да су многе државе ван Балкана желеле рат на Балкану. НАТО је имао користи од тих ратова. Одржан је савез, САД има своје базе на Балкану.

 

Срби у те велике светске геополитичке игре и геоекономске трговине улазе без Центра, са привидним центром који су чинили бивши комунисти и удбаши.

 

Реално, да је Србија имала бољу власт крајем ’80-тих, која би све радила у корист мира и демократије, захтеви Словеније, Хрватске и БиХ би били такви да ниједан народ који држе до себе то не би могао да прихвати. Водио би се на други начин и неокортикалан и конвенционалан рат, да је Србија имала бољу власт. И био би бољи резултат. Без обзира што су иза Хрватске стајале Немачка и друге државе НАТО пакта, а иза талибана у БиХ Турска, Саудијска Арабија, Иран и САД. Иза Срба је стајала само посрнула Русија која је у том тренутку била немоћна било шта да предузме. Да ли је Русија морала да буде једини савезник? Да ли је тако очајно морао да се води информативни и медијски рат?

 

Сами против свих, између себе подељени, слуђени после 50 година комунизма, са јаком петом колоном у својим редовима, Срби су дочекали распад државе и рат.

 

У том рату, као добар војсковођа, из народа, из ЈНА, израста и Ратко Младић, постаје генерал и комадант Срба у Републици Српској.

 

Српски народ је нападнут. Све што је остало од ЈНА и било у рукама Срба стављено је у функцију одбране српског народа у Хрватској и БиХ.

 

Србија је имала лошу власт. Има и данас, 20 година после. Србију и даље води елита стасала у добу комунизма. Без обзира да ли су појединци били или нису били комунисти, меки или тврди, свеједно… Људи који су водили народ у Републици Српској Крајини нису били способни за тако нешто. Слично је и са Републиком Српском, где је највећа предност била бројност, Срби су чинили више од трећине становништва БиХ. Погледајте међусобне односе и судбине српских лидера, укључујћи и оне који су владали у Београду и биће вам све јасно. Део стратегије је био да се подстиче национализам, што збох потребе рата и одбране, што због “чишћења комунистичке прошлости“, па је национализам постао нова идеологија, а православље заборављена традиција. Грађанска опција је била тиха, а буку су стварали само они коју су у режиму у Београду видели узрок свих проблема и који су мислили (а неки били усмерени да тако говоре) да је промена режима у Београду довољна да се промени политика Хрватске, муслимана у БиХ, Немачке, САД, Турске, Ватикана, Велике Британије, Билдерберг групе…

 

Срби су починили много грешака. У ратовима су починили много злочина. Код многих је мржња и жеља за осветом због злочина почињених над српским народом надјачала све остале емоције. Један од таквих је био Ратко Младић. Храбро је ратовао, успешно је бранио Републику Српску, али је иза њега остала последица те жеље за осветом – претерано гранатирање Сарајева и масакр у Сребреници. Колико је и како крив за оно што се догодило у Сребреници, суд треба да утврди. Не само хашки суд, и не само правосудни суд.

 

Српски народ и Србија имају одговорност за оно што се догађало приликом распада СФРЈ. Али Срби нису једино одговорни и нису најодговорнији. Пошто су у том тренутку били најслабији, испали су “црна овца“, “главни кривци за распад СФРЈ и ратове који су уследили“… Данас је ситуација другачија. У Србији долази до смене генерација. Непријатељи Србије данас су слабији него пре 20 или 10 година. Савезници Србије данас су јачи него пре 20 или 10 година.

 

Србија има власт која ће испоручити генерала Младића суду у Хагу очекујући убрзање интреграције у ЕУ. Ни нека друга власт не би можда имала избор, али би се извукла би већа корист за српски народ. Чланство у ЕУ, после свега што се у последњих 10 година догодило са Косметом, Црном Гором и економијом у Србији није у националном интересу. Испоручивањем генерала Младића Србија није постала ближа чланству у ЕУ.

 

За одбрану Републике Српске Крајине, Републике Српске и Косова и Метохије није смело да страда ниједно хрватско, муслималнско или албанско дете, није смела да буде силована ниједна Хрватица, муслиманка или Албанка. Већина српског народа је била против таквих злочина и зато су појединци који су стајали иза таквих дела или у затвору у Србији или у Хагу. Зато су њихове политике поражене. Зато је патријарх Павле био толико поштован и зато је толико људи дошло на његову сахрану. Зато се данас у Србији много људи не буни због хапшења генерала Младића а гроб Милошевића нико не обилази.

 

Притисак на српски народ неће престати све док у Србији не буде дошло до нове политике чему одговара брза промена односа снага у свету, која је у току. У Црној Гори власт напада СПЦ. Суд у Хагу још увек не подиже оптужнице против лидера муслимана у БиХ и Албанаца са Космета. Датум почетка преговора за чланство у ЕУ је неизвестан и далеко. Ту Србију чека још један услов – да призна “државу“ Косово. Република Српска је под сталним притиском да одустане од већег дела свог суверенитета до ког је дошла мировним споразумом. Србија је економски окупирана, животни стандард опада, смањује се број становника.

 

Радикална и брза решења не постоје. Треба бити истрајан у БиХ да се сачува РС али и да се сачува мир и целовитост БиХ; на Космету тражити нове људе за дијалог; штити права Срба у Црној Гори, Хрватској, Словенији и Македонији; градити партнерства и на Западу (који није монолитан) и на Истоку (али не на основу мржње према Западу); учествовати у градњи међународног правног поретка, тражити да пред судом одговарају сви који су чинили злочине над Србима и упорно представљати светском јавном мњењу све чињенице у вези ратова на простору Југославије; постепено смањивати дуг и зависност од кредита и робе из иностранства реформом привреде, повећањем производње за извоз и освајањем нових тржишта…

 

Добро организована власт коју разуме и следи народ може да се извуче из овако лоше ситуације јер још увек постоји унутрашњи потенцијал за (економски, демографски, културни…) препород док међународне околности отварају нове могућности за остваривање државних и националних интереса. Србији је потребно убрзање унутрашње европеизације уз званично одустајање од чланства у ЕУ. Ова елита и ова власт није способна за такав подухват. Ова власт пристаје на испоручивање генерала Младића а да се ништа суштински позитивно по српски народ не догоди око питања статуса Космета, чланства у ЕУ и економије, док опозиција нема идеје и пројекте како Србија да преживи ако остане без фондова ЕУ, ММФ и СБ, без кредита комерцијалних банака, са опструкцијама и дестибилизацијама свих могућих врста, и, наравно, пружа мекан отпор, док се финансира новцем из буџета или партијско-буразерско-кумовском економијом.

 

Србији је потребан и нови председник Републике (или како се то буде звало у новом државном и друштвеном систему). Садашњи председник Републике и Демократске странке мора бити поражен на наредним председничким и парламентарним изборима. Не сме добити још један мандат. И не сме га заменити неки народњак-популиста. Или ако дође до формирања Уставотворне Скупштине, од стране нове политичке елите, међу којима би било и оних који су чинили изузетке у постојећој елити, треба изабрати Првог међу Једнаким…

 

Србији је потребна антиЕУ политичка опција која не гаји мржњу према Западу, према суседима, која жели и може да спроведе модернизацију, која неће подржавати диктаторе широм света, која ће утврдити савезе са онима који подржавају Србију, која ће штити националне и државне интересе, али и интересе радника, сељака и осталих грађана Србије који трпе унутрашњу окупацију од стране садашње политичке елите и тајкуна који су са њом настали и који би држали народ окупиран и да нема спољњих притисака.

 

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

 

O Kraljevini

мај 20, 2011

Saksonska i srpska tradicija

мај 19, 2011

КОСМЕТ или ЕУ

мај 17, 2011


%d bloggers like this: