Predsednikovi ljudi

LJUBIŠA RISTIĆ: KO SU TADIĆEVI LJUDI

Autor je savetnik u Institutu za istraživanja srpskih stradanja u 20. veku

 

Nikada predsednik Srbije i predsednikovi ljudi nisu tako lako „skinuli ljagu sa Srbije, svih građana Srbije i svih pripadnika srpskog naroda gde god da taj naš srpski narod živi“ (1) kao što je to nehotično učinjeno u slučaju Izudina Alića.

Ko je Izudin Alić?

Svoj moralni gnev povodom ove ličnosti najpre je u tekstu na sajtu „Peščanika“(2) obrazložila Biljana Srbljanović:

„PS: Sećate se onog plavokosog deteta, što ga, na jednom od bezbroj puta ponovljenih snimaka, ‘general’ miluje po glavi? Godinama predsednikovi ljudi privatno tvrde da mu je lobanja nađena samo nekoliko stotina metara dalje. Kladim se da će sada, po prvi put, o tome da progovore i javno, da zapečate ispravnost predsedničke odluke. Isplatiće se njima svaka, pa i ta glava.“

Isti moralni gnev povodom „plavog dječaka“  istresao je dva dana kasnije sarajevski „Dnevni avaz“ (3), ali je pri tome napravio „grešku u koracima“: otišli novinari u Srebrenicu, našli Izudina Alića živog i zdravog i napisali kako on ne voli sećanje na susret sa generalom Mladićem.

„Plavog dječaka kojeg Ratko Mladić 12. jula 1995. godine u Potočarima rukom tapše po obrazu i raspituje se za njegovo ime i godine, jučer smo pronašli u jednom selu u okolini Srebrenice. Zove se Izudin Alić i ne voli, kaže, da se prisjeća trenutka susreta s Ratkom Mladićem.“ 

Shvatila je „vrline puna“ Biljana Srbljanović da prostom svetu nije lako objasniti kako je neko istovremeno i živ i nije živ. Možda bi ta stvar sa Predsednikom i „predsednikovim ljudima“ nekako i prošla, ali običan svet to ne razume. Zato je požurila da brzo objavi (4) „relativno dobru vest“:

„PS: Prijatelji iz Dnevnog Avaza javili su relativno dobru vest. Onaj plavi dečak sa snimka je ipak živ, uprkos morbidnim glasinama obaveštenih ljudi.“

Priča je, nakon „relativno dobre vesti“  da je „dečak sa snimka ipak živ“, zastala na najvažnijem mestu. Očekivali smo, isto kao i Biljana Srbljanović, da predsednikovi ljudi „progovore i javno zapečate ispravnost predsedničke odluke“ povodom hapšenja generala Mladića. To se, međutim, nije dogodilo.

Ponekad se slika celine otkriva u detaljima. Baš takav detalj je priča o Izudinu Aliću. Na njima je zasnovana struktura moći u svetu, moralnost Haškog tribunala, Rezolucija o Srebrenici, Tadićevo poklonjenje u Potočarima, budućnost srpskog naroda, položaj Republike Srpske…

Ali nismo saznali odgovor na najvažnije pitanje: ko su ljudi Borisa Tadića koji već „godinama privatno tvrde da je lobanja nađena samo nekoliko stotina metara dalje“? 

Pošto isključujemo pretpostavku da je Biljana Srbljanović patološki lažov koji izmišlja šta joj „predsednikovi ljudi privatno tvrde“, zaključujemo da je država Srbija u opasnosti. 

Zato bi Boris Tadić morao da razjasni ovaj nesporazum u pogledu delovanja svijih saradnika. Ukoliko se on ne oglasi, tada bi Biljana Srbljanović morala da nam kaže njihova imena.

Ako i Biljana Srbljanović bude ćutala, mi ćemo razmotriti neke ranije isključene pretpostavke u pogledu njene ličnosti. 

1. Politika, 27. 05. 2011; „Tadić: Srbija otvorila vrata za EU“

2. Peščanik, 27. 05. 2011; Biljana Srbljanović: „Kod teče na selu“

3. Dnevni avaz, 29. 05. 2011; „Izudin Alić, plavi dječak iz Potočara: Ne voli se sjećati susreta sa krvnikom“

4. Peščanik, 29. 05. 2011; Biljana Srbljanović: „Jagode u grlu“  

Institut za istraživanja srpskih stradanja u 20. veku

Нови стандард

—

Ministar Jeremić nalazio se na Baliju. Šef VBA Kovač učestvovao je na rutinskom kadrovskom sastanku u Beogradu. Tužilac Vukčević bio je na Brionima. Šef BIA Vukadinović u Vašingtonu. Itd. Pitati se gde je bio premijer Cvetković zvučalo bi ironično. Pa sa kim je onda radio Tadić na ovome složenom zadatku? Koliko se zasada zna, sa anonimnim operativcima, uz tesnu asistenciju šefa kabineta Rakića, koji je za ovu svrhu naglo prekinuo svoj boravak u Sjedinjenim Državama, gde je bio upravo sa šefom BIA, vrativši se u Beograd ni pola dana pre početka operacije.

Jeste šef BIA u prošli četvrtak ujutru bio daleko preko okeana, i jeste ostao tamo i kad se njegov saputnik Miki Rakić vratio da bude pri ruci predsedniku države, ali to ne dovodi Vukadinovića u isti red sa ostalima koji su u ovoj operaciji dobili status posmatrača. Nipošto. Da sad, međutim, špekulišemo o tome da je on, možda, u Vašingtonu i bio zato da bi se ovaj projekat dobro uvezao u zajednički sa tamošnjim partnerima, verovatno bi bila plitka intriga. Ostavljamo to onima sa jačom fantazijom.Tek, BIA se prikazala kao predsednikov najpouzdaniji saveznik, i prisustvujemo, nema sumnje, zlatnoj etapi njihovih odnosa.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/uradi_sam.46.html?news_id=216438

—

Шпекулација да је хапшење Ратка Младића инсценирано и даље је топ тема у хрватским медијима, данас у Вечерњем листу, који тврди да је привођењу хашког бегунца претходило годину дана преговора. Лист наводи, позивајући се на писање Дневног аваза и британски Сандеј тајмс, да су преговарали Срби, Немци, Французи и Британци и да је Младић пристао кад је добио обећање да ће његовој породици бити исплаћене заостале пензије и омогућена његова „достојанствена сахрана”. У преговорима су, према неименованом дипломати, учествовали Французи, Британци и Немци, а Срби су на себе преузели разраду детаља око збрињавања фамилије, исплате Младићевих заосталих пензије, те евентуалне достојне сахране.

http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Vecernji-list-Hapsenje-Mladica-i-americke-depese.sr.html

—

Kako pišu “Večernje novosti“, Bilderberg grupa sastaće se i ove godine u potpunoj diskreciji, od 9. do 13. juna, u hotelu “Kempinski“ u švajcarskom planinskom centru Sent Moric. Jedna od tema na predstojećem, 59. sastanku po redu, navodi se na sajtovima dobro upućenih u aktivnosti Bilderberga, biće i Srbija – kako maksimalno ubrzati njen evro-atlantski put. Više informacija na ovu temu zasada, međutim, nema.

—

Predsednik Srbije Boris Tadić kategorički je juče u Nišu negirao spekulacije o sakrivanju haškog optuženika Ratka Mladića i tempiranju njegovog hapšenja pred odlučivanje o evropskoj budućnosti Srbije. On je dodao da glasine i spekulacije da je neko sakrivao Mladića i kalkulisao sa njegovim hapšenjem su nelogične i bez smisla. „Ne postoji nijedan razlog da Srbija hapsi Mladića kad dolazi Ketrin Ešton.

—

Poslanička grupa Ujedinjeni regioni Srbije predala je juče Narodnoj skupštini 515.792 potpisa građana za pokretanje procesa decentralizacije, kao i predloge za donošenje pet pratećih zakona. Mlađan Dinkić, lider i šef poslaničke grupe URS, očekuje da će se ova inicijativa naći na dnevnom redu parlamenta već tokom juna, ako ne na prvoj, a onda na drugoj vanrednoj sednici parlamenta. 

—

Deutsche Welle
list „Frankfurter Allgemeine Zeitung“ piše:

„Traženje odgovora na pitanje gdje je bio Mladić punih 15 godina, moglo bi biti neugodno za brojne srbijanske političare. Možda odgovor na to pitanje ne treba tražiti samo u Beogradu. Pretpostavlja se kako srbijanska vlada ima indicije da je Mladića finansijski pomagala tajna služba jedne velike i moćne slavenske države (autor komentara neuvijeno aludira na Rusiju). Javnost i danas vrlo malo zna o detaljima skrivanja Radovana Karadžića koji je uhapšen još prije tri godine“, piše „Frankfurter Allgemeine Zeitung“.

 

Dug je put Srbije do EU

 

Vlada Srbije nakon hapšenja Ratka Mladića očekuje brzo približavanje EU. Komentator lista „Süddeutsche Zeitung“ smatra da vlada u Srbiji prvo mora da raskrsti s nekim iluzijama i dodaje: „Samo neki predstavnici nevladinih organizacija javno ističu kako je Srbija devedesetih godina vodila osvajački rat. Brojni Srbi još gaje iluziju kako je ulazak u EU moguć bez priznanja Kosova kao nezavisne države. EU bi u principu trebalo da podrži predsjednika Borisa Tadića, ali od njega već sada tražiti i da se odrekne nekih iluzija. U te iluzije spada san da će Srbija brzo postati članica EU. Hapšenjem Ratka Mladića Srbija je samo ispunila jednu obavezu koju je još davno trebalo da realizuje“, piše „Sueddeutsche Zeitung“.

 

Autor: Azer Slanjankić; Odg. urednica: Belma Fazlagić-Šestić

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,15116681,00.html

Finding Darwin’s God

 

To creationists, an acceptance of evolution cannot coexist with belief in a created world. Not only are the creationists wrong, argues a professor of biology who is also a Christian, they deny the possibility of human beings created free to choose right from wrong. Darwin’s theories, he says, can actually deepen our belief in a Creator.

(An excerpt from the concluding chapter of Finding Darwin’s God)    

http://www.findingdarwinsgod.com/excerpt/index.html   

Kenneth Miller is a professor of biology at Brown.

This article is adapted from Finding Darwin’s God: A Scientist’s Search for Common Ground Between God and Evolution, first published in September 1999 by Harper Collins. A New edition was published in April 2007.

Држава Европске уније. Узор људима из српске власти.

КРАЊ – Окружни суд у Крању одбацио је захтев принца Александра Карађорђевића за враћање дела поседа Брдо код Крања, саопштила је данас канцеларија државног тужилаштва. Принц Александар Карађорђевић ће, такође, морати да плати суду трошкове произашле из његове тужбе, пренела је агенција СТА. Суђење око земљишта које је купио његов отац, краљ Петар Други Карађорђевић пре Другог светског рата и које се сада налази у власништву државе, завршено је 15. априла, када је суд најавио пресуду у року од месец или два. Према закону из 1991. о повраћају имовине која је национализована после Другог светског рата, Карађорђевићи немају право да им бивше власништво буде враћено, навела је словеначка агенција. Пошто је породица тражила да се закон о денационализацији буде преиспитан пред Уставним судом, што је 1996. одбијено, принц Александар Карађорђевић и његова сестра Јелисавета Карађорђевић су се обратили Европском суду за људска права у Стразбуру.

http://www.politika.rs/rubrike/region/Sud-odbio-zahtev-Karadjordjevica-za-povracaj-imovine.sr.html

Nastavlja se rasprodaja od strane izdajnika…

 

Izvor: Novosti

Londonska Standard banka, finansijska ustanova koja kreditnim aranžmanima podržava rad najvećih svetskih rudarskih korporacija, otkupila je većinu komercijalnih dugova RTB „Bor“, a oni se procenjuju na 134 miliona evra. Englezi od RTB potražuju gotovo 100 miliona dolara, bez kamata, i predložili su dva načina regulisanja tih dugova. Po prvom, Standard banka je voljna da otpiše čak 50 odsto potraživanja, uz grejs period od tri godine, tokom kojeg bi se plaćala kamata. Glavnica duga počela bi da se vraća posle završetka izgradnje nove topionice.

Po drugoj varijanti, takozvanom Krajcerovom modelu, Standard banka nema ništa protiv da, shodno potraživanjima, dobije deo vlasništva u budućem jedinstvenom preduzeću „Kompanija RTB“, koje će biti formirano u narednih nekoliko meseci, nakon što se ugasi postojeće preduzeća „RTB Bor grupa“, koje će sa sobom „poneti“ dugove prema državnim preduzećima, koji se procenjuju na gotovo pola milijarde evra.

Православни верник и Србин убијен у Подгорици због Космета

Aleksandar Saša Pejanović, bivši bokserski reprezentativac Jugoslavije, ubijen je juče ispred kafića „Lido“ u Podgorici. Pejanovića je usmrtio njegov komšija, policajac Zoran Bulatović, koji je odmah posle zločina uhapšen. Ubijeni Pejanović javnosti je postao poznat nakon hapšenja zbog nereda na demonstracijama u Podgorici protiv priznanja nezavisnosti Kosova u oktobru 2008. godine. On se nakon 20-ak dana bekstva posle demonstracija sam predao policiji. Pejanović je potom u pritvoru brutalno pretučen. Bivši bokser je nakon premlaćivanja privatno tužio policajce. Policajci Ivica Paunović, Milan Kljajević i Milanko Leković osuđeni su na zatvorske kazne, ali je Viši sud nedavno ukinuo tu presudu, dok su njihove kolege Bojan Radunović, Dobrivoje Đuričić i Goran Stanković oslobođeni krivice.

PRESS 31. 05. 2011

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/hronika/story/163116/%28VIDEO%29+Policajac+ubio+biv%C5%A1eg+boksera.html

НЕУТРАЛНОСТ

 

Први услов да нека држава буде неутрална јесте да та држава буде независна. Зависна држава не може да буде неутрална. Србија је сада привидно неутрална и привидно независна држава. Када се боље погледа, у Србији нико не заговара неутралност.

Они који су прогласили неутралност желе блиске војне контакте са Русијом и немају добар однос са Западом, али ни са муслиманима. Не може се градити неутралност паљењем амбасаде САД. Мора се сарађивати са државама ЕУ и НАТО, са муслиманима, да би те државе признале Србији неутралност. Морају се штитити интереси Србије у сарадњи са Русијом, јер је само тако Србија независна, и само тако може постати неутрална.

Са друге стране, еврофили и заговорници учлањења у НАТО тренутно стање схватају као пат позицију, спремајући се за нове акције, не одустајући од циља да Србију интегришу у ЕУ и НАТО. Највећа препрека у овом тренутку јесте нерешен статус Космета. Иако већи део грађана Србије жели пријатељске односе са државама Запада, такође већи део грађана Србије жели да се на Космету и у БиХ поштују српски национални интереси и интереси државе Србије.

Србија према свима може да буде неутрална само по питању Космета и Републике Српске не може да буде неутрална.

У суштини, за потврђивање статуса неутралности Србије питају се Русија и САД. Ту позицију Србије може да ојача и потврди добра сарадња са Покретом несврстаних држава и осталим државама Африке, Азије и Јужне Америке.

Учлањењем у ЕУ Србија не може да одржи статус неутралности. Тада би у односу на САД, Русију и муслиманске државе Србија морала да води политику ЕУ, то значи, Немачке и Француске.

Јасно је да Европску унију, као средство за доминацију, за своје интересе, користе и Немачка и Француска и Велика Британија и САД, своје место траже и остале државе ЕУ, пре свега оне веће попут Шпаније и Италије. Све ове државе повезују бројни интереси, али су и све ове државе у међусобним конфликтима због великог броја супростављених интереса.

На пример, уколико ЕУ није више средство које може да користи САД, ако се ЕУ отуђи, и буде потпуно под утицајем Немачке и Француске, САД више неће подржавати опстанак и развој ЕУ. У Европи је јачи утицај левице и европске државе су у великој мери социјалистичке државе, ту су већ настале пукотине унутар НАТО пакта, између левичара из ЕУ који имају свој приступ решавању питања Палестине, Авганистана, Ирака… и конзервативаца из САД и ЕУ који имају свој приступ у решавању тих питања.

У Француској неодеголисти покушавају да изграде добре односе и са САД и са Русијом. Али у Француској постоји велики отпор и ка блиској сарадњи са САД и ка блиској сарадњи са Русијом. Француска себе доживљава још увек као велику светску силу. И Европску унију гради као продужену руку за остваривање својих интереса. Иако је левица јака, Французи су велики националисти.

Тако и Немачка себе доживљава. После уједињења две Немачке и краја Хладног рата Немачка је проширила сферу свог утицаја на источну и југоисточну Европу. Слаба Русија није могла да задржи утицај у мери у којој је то било током већег дела 19. и 20. века, а САД је после распада СССР сферу својих интереса померила ка Азији, тако да је Немачка истиснула у великој мери Француску, Италију и Велику Британију из региона Балкана и средње Европе, и ту је наметнула своју политику и ту остварује пре свега своје економске интересе, под кровом Европске уније, чија је економски најснажнија чланица. Немачка свој утицај шири кроз Европску унију и НАТО (поново су немачки војници на српској земљи у савезу са истим народима из региона који су били савезници Немачке у оба светска рата). Наравно, Немачка данас није иста као пре 70 година. Али немачки национализам и даље постоји и представља претњу миру у Европи. Понашање Немачке на простору бивше Југославије током последњих 20 година то показује. Чињеница је да је највећи број Немаца чврсто решен да се нацизам више не понови, отпор јавног мњења је заиста велики када се закаже скуп неонациста у неком немачком граду, у Немачкој је јак покрет пацифиста и зелених, који су против војних интервенција, нуклеарки, итд. Па ипак, Немачка је данас нуклеарна сила, кроз пројекат стварања регија у Европи шири свој утицај и слаби друге државе, њени војници су на Космету и у Авганистану. Немачка тражи и своје место у СБ УН. Проблем је што све већи број Немаца данас види ЕУ као сметњу остваривању својих интереса, преоптерећени финансирањем других европских држава и испуњавањем задатака које добијају из Вашингтона, Лондона и Париза, притиснута са Истока поново јаком Русијом, изнутра све бројнијом муслиманском популацијом, Немци све мање желе да буду део ЕУ. Јер је ЕУ све мање организација која служи интересима стварања Велике Германије. После 20 година од уједињења Немачке, свој утицај у југоисточној Европи поново су повратиле Русија и САД. Дакле, стварају се услови за раст немачког национализма. То је данас могуће, и лако, јер је Немачка у много бољој позицији него после Другог светског рата или крајем Хладног рата. Немци имају одличне позиције и у Вашингтону и у Москви, и са једнима и са другима сарађују, на так начин правећи равнотежу између ове две државе, стварајући простор са самостално деловање. У једном тренутку, од почетка ’90-их 20. века до пред крај прве деценије 21. века, тај простор је био велики, али сада се сужава, од како расте валутни рат између долара и евра, и од када је постало јасно да ће Русија штитити своје енергетске ресурсе и користити за осваривање својих националних циљева. Неуспех приликом неуспеле приватизације Телеком Србија од стране немачке и аустријске компаније то најбоље доказује. Или неуспех око пројекта Набуко којим је требало да се Немачкој и Аустрији обезбеди независно (од САД и Русије) снадбевање гасом из Азије.

САД настављају са пројектом постављања ракетног штита у Пољској и сада се у пројекат укључује и Румунија. Своје базе имају и у БиХ, Хрватској, Србији, Македонији, кроз НАТО и у Бугарској, Мађарској, Турској и Грчкој. Русија је повратила добар део политичког утицаја у државама бившег Варшавског пакта, посебно у Бугарској, Румунији, Словачкој, Чешкој, Мађарској, а ствари се одвијају у добром смеру и према Пољској и Украјини. Са Немачком гради гасовод Северни ток, са Италијом креће у изградњу гасовода Јужни ток. У Србији су руске компаније у приватизацији купиле српске нафтне компаније, такође и у Републици Српској. САД и Русија имају конструктивну сарадњу што се тиче рата у Авганистану, а неспоразуме што се тиче политике према Србији, Ирану и Израелу. САД подржавају Албанце, Саудијце и Израелце, а Русија има добре односе са Србима, Иранцима и Палестинцима. Но, и у овим споровима, као и око Либије, постоји конструктиван дијалог између САД и Русије. Највећа препрека, у овом тренутку, између САД и Русије јесте стварање ракетног штита САД и јачање нуклеарних потенцијала Русије. Као што је и председник Русије упозорио, изградња ракетног штита, без договора и учешћа у командовању од стране Русије, водила би поново у стање хладног рата и нову трку у наоружавању. Имајући у виду економске проблеме у којима се и САД и Русија налазе, дешавања унутар држава муслиманског и арапског света, јачање Кине, проблеме у региону Пакистана и Индије, где обе државе поседују нуклеатно оружје, могући слом евра и ЕУ, повратак у стање хладног рата и нова трка у наоружавању не одговарају ни грађанима САД ни грађанима Русије. И САД и Русија треба да сарађују јер само тако могу да одрже под контролом дешавања унутар муслиманских држава (да не скрену према талибанима и Ал Каиди) и могући слом евра (и нестанак ЕУ, самим тим и НАТО пакта какав данас постоји). Основа за сарадњу између грађана САД и Русије треба да буде хришћанство, одбрана хришћанског начина живота и демократских вредности Европе.

То је прилика за Србију и ово је тренутак када Србија треба активно да се залаже за сарадњу САД и Русије, стварајући у овом региону услове за сарадњу а не за сукоб између ове две државе. Због тога Србија треба да одустане од чланства у ЕУ. Пошто ЕУ губи сваку везу са хришћанским коренима, који су основа на којој стоје САД и Русија, ЕУ не доприноси одбрани хришћанства од напада антихришћана унутар европске (са САД и Русијом) цивилизације или са стране, од муслимана. Јака Европска унија ствара слабу хришћанску Русију и спречава повратак православљу руског народа. Јака Европска унија слаби хришћане унутар САД. Даље, води предаји Космета Албанцима, завршетку изградње “зелене трансвезале“ преко Балкана, продају Израела, немогућности да се победи у рату против талибана (исламских империјалиста-џихадиста). Таква левичарска ЕУ ствара од европске деснице екстремисте, поново јача расизам у Европи. Народи ЕУ немају искуство суживота са другим расама и религијама, посебно муслиманима,  колико то имају народи САД и Русије, и зато су САД и Русија истовремено прва линија фронта одбране хришћанске цивилизације, али и мостови за дијалог и сарадњу са другим цивилизацијама. И САД и Русија су у много већој мери то, него државе ЕУ. А Србија у томе потпуно личи на САД и Русију. Срби вековима живе са муслиманима; вековима су прва линија одбране Европе од муслимана; вековима су сметња империјалистима из Европе у походу на Исток; увек на одређеној дистанци према Русији; вековима су мост између Истока и Запада – између Византије и Рима, Отоманске империје и Аустроугарске царевине, у новом добу између САД и СССР. Последњих година грађани Русије све мање виде САД као непријатеља, а полако се и у САД смањује број оних који у Русији види непријатеља. Срби су током 20. века, у већем делу тог века, позитивно гледали и на САД и на Русију.

 

Дошао је и тренутак да се хришћанство поново “открије“, после више векова “антитезе“ која је дошла кроз просветитељство, после више векова упознавања са другим религијама, после хиљдугошњих подела унутар самог хришћанства. Иако делује да је хришћана данас мало, то је само привид, јер је хришћанство дубоко усађено у грађанима и народима Европе и Северне Америке. Хришћанске цркве су у кризи, баш због тога што је међу грађанима током векова образован велики број верника који пут до Христа и Бога не тражи преко посредника. Последица тога је велики број подела међу хришћанима унутар Европе, између хришћана из Европе и Русије, између хришћана из Европе и САД. Зато неолиберали и левичари из Европе, Русије и САД међусобно много боље сарађују. Изградили су организације и институције које их повезују. Резултат је настанак Европске уније која се одриче хришћанских корена, у којој се жели искоренити религиозност. То је немогуће, јер без обзира какве су цркве, религиозност је део људске природе. Немогуће је и да се религиозност замени лажном религиозношћу, што покушавају неке окултистичке групе да ураде. Све док Христ представља оно најплеменитије и најздравије у људској емоцији и разуму, дотле ће хришћанство бити незаменљиво. А то је, за нас вернике, хришћане, време до Судњег дана.

 

Србији зато одговара овај тренутак, када ниједна светска сила нема потпуну моћ, да било шта самостално уради на простору Балкана. Ту моћ нема ни САД, нема ни Русија, нема ни Немачка, нема ни Турска, ни Иран, ни Саудијска Арабија… Досадашњи поредак у Европи, на Балкану, у северној Африци, у источној и средњој Азији, као што видимо, постаје неодржив и у наредних десетак година настаће потпуно нов међународни поредак.

 

Србија мора да изнесе своје предлоге. То може само нова власт, која није у сукобу са вредностима Запада, која није у непријатељству са САД, али која одржава добре контакте са Русијом и државама Африке, Азије и Јужне Америке. Власт која не спороводи политику интегрисања Србије у ЕУ и НАТО. Власт која није играчка Русије. Власт која ради у интересу српског народа и грађана Србије. Интерес народа и државе је мир у региону, а то је могуће само ако се изграде добри односи са Москвом, Вашингтоном и муслиманским државама. То значи да Србија не сме да буде претња било коме и да неће дозволити да буде злоупотребљавана у корист интереса само једне стране. Београд треба да постане место где ће се сусретати људи из САД, Европе, Русије и муслиманских држава и водити разговоре, тражити начине за сарадњу; место где ће сви остваривати своје интересе у мери да буду задовољни сарадњом са Србијом и да Србију не виде као могућу претњу на било који начин. Србија треба да буде добар домаћин свима, и као прави домаћин мора имати ред у кући, који ће и гости поштовати када се у њој налазе.

–

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

Ратко Младић и Република Српска

мај 28, 2011

Povratak patrijarhatu

мај 28, 2011

NIKOLA TESLA I TORANJ U BEOGRADU

мај 25, 2011

LOBI

мај 24, 2011

Peto evanđelje

мај 20, 2011

КОСМЕТ или ЕУ

мај 17, 2011

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА

мај 16, 2011

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?

април 17, 2011

Rat šiita i sunita

мај 16, 2011

Hrišćani

мај 13, 2011

SAD i Rusija

април 9, 2011

Zapis o Spinozi

мај 11, 2011

Европски лидери нападају мултикултурализам

април 6, 2011

Повратак у будућност

јануар 31, 2011

Bilo jednom u Francuskoj

јануар 29, 2011

Rusko-italijanski savez i njegovi istorijski efekti na Balkanu

јануар 17, 2011

ORHAN PAMUK: RUŠENJE TURSKOG SNA O EVROPI

децембар 31, 2010

Треће откровење

децембар 23, 2010

Трећи Београд

децембар 11, 2010

Kineska četvrt

децембар 9, 2010

Београд је свет

октобар 6, 2010

ЕДМУНД БЕРК

јул 5, 2010

Zidovi XXI-og veka

новембар 21, 2009

Само Свет Србију Спасава

мај 10, 2008

 

 

Ратко Младић и Република Српска

 

 

 

 

Познато је како је Србима тешко да се сложе. Без Центра су дочекали крај Хладног рата и распад СФРЈ. Централизам неокомуниста био је привидан – јака опозиција у Србији, анархија у РС и РСК где су локални Срби желели да се питају, а и они су између себе били подељени и без Центра. То је уједно и најбоља одбрана од оптужби да су Срби хтели стварање Велике Србије и да је ту постојао неки командни ланац па самим тим и командна одговорност иза пројекта Велике Србије.

 

Да ли је српски народ могао да избегне рат приликом распада СФРЈ? Да ли је решеност словеначких националиста, усташа из Хрватске и талибана из Босне и Херцеговине да и оружјем остваре своје циљеве – стварање независних држава елиминисањем на све могуће начине што већег броја Срба, непоштујући све оно што је Србија уложила у стварање две Југославије, нарушавајући права Срба који су живели у тим републикама, остварујући верске циљеве Ватикана и Меке – требало да натера Србе да се предају и да још 1990. године потпишу услове из Рамбујеа?

 

Чињеница је да су се усташе из Хрватске и талибани из БиХ наоружавали, не да би се одбранили од напада Срба и ЈНА, већ да би напали Србе и ЈНА. Чињеница је да су усташе и талибане наоружавали САД, Немачка, Велика Британија, Француска, Иран, Турска, Саудијска Арабија и друге државе. Чињеница је да су многе државе ван Балкана желеле рат на Балкану. НАТО је имао користи од тих ратова. Одржан је савез, САД има своје базе на Балкану.

 

Срби у те велике светске геополитичке игре и геоекономске трговине улазе без Центра, са привидним центром који су чинили бивши комунисти и удбаши.

 

Реално, да је Србија имала бољу власт крајем ’80-тих, која би све радила у корист мира и демократије, захтеви Словеније, Хрватске и БиХ би били такви да ниједан народ који држе до себе то не би могао да прихвати. Водио би се на други начин и неокортикалан и конвенционалан рат, да је Србија имала бољу власт. И био би бољи резултат. Без обзира што су иза Хрватске стајале Немачка и друге државе НАТО пакта, а иза талибана у БиХ Турска, Саудијска Арабија, Иран и САД. Иза Срба је стајала само посрнула Русија која је у том тренутку била немоћна било шта да предузме. Да ли је Русија морала да буде једини савезник? Да ли је тако очајно морао да се води информативни и медијски рат?

 

Сами против свих, између себе подељени, слуђени после 50 година комунизма, са јаком петом колоном у својим редовима, Срби су дочекали распад државе и рат.

 

У том рату, као добар војсковођа, из народа, из ЈНА, израста и Ратко Младић, постаје генерал и комадант Срба у Републици Српској.

 

Српски народ је нападнут. Све што је остало од ЈНА и било у рукама Срба стављено је у функцију одбране српског народа у Хрватској и БиХ.

 

Србија је имала лошу власт. Има и данас, 20 година после. Србију и даље води елита стасала у добу комунизма. Без обзира да ли су појединци били или нису били комунисти, меки или тврди, свеједно… Људи који су водили народ у Републици Српској Крајини нису били способни за тако нешто. Слично је и са Републиком Српском, где је највећа предност била бројност, Срби су чинили више од трећине становништва БиХ. Погледајте међусобне односе и судбине српских лидера, укључујћи и оне који су владали у Београду и биће вам све јасно. Део стратегије је био да се подстиче национализам, што збох потребе рата и одбране, што због “чишћења комунистичке прошлости“, па је национализам постао нова идеологија, а православље заборављена традиција. Грађанска опција је била тиха, а буку су стварали само они коју су у режиму у Београду видели узрок свих проблема и који су мислили (а неки били усмерени да тако говоре) да је промена режима у Београду довољна да се промени политика Хрватске, муслимана у БиХ, Немачке, САД, Турске, Ватикана, Велике Британије, Билдерберг групе…

 

Срби су починили много грешака. У ратовима су починили много злочина. Код многих је мржња и жеља за осветом због злочина почињених над српским народом надјачала све остале емоције. Један од таквих је био Ратко Младић. Храбро је ратовао, успешно је бранио Републику Српску, али је иза њега остала последица те жеље за осветом – претерано гранатирање Сарајева и масакр у Сребреници. Колико је и како крив за оно што се догодило у Сребреници, суд треба да утврди. Не само хашки суд, и не само правосудни суд.

 

Српски народ и Србија имају одговорност за оно што се догађало приликом распада СФРЈ. Али Срби нису једино одговорни и нису најодговорнији. Пошто су у том тренутку били најслабији, испали су “црна овца“, “главни кривци за распад СФРЈ и ратове који су уследили“… Данас је ситуација другачија. У Србији долази до смене генерација. Непријатељи Србије данас су слабији него пре 20 или 10 година. Савезници Србије данас су јачи него пре 20 или 10 година.

 

Србија има власт која ће испоручити генерала Младића суду у Хагу очекујући убрзање интреграције у ЕУ. Ни нека друга власт не би можда имала избор, али би се извукла би већа корист за српски народ. Чланство у ЕУ, после свега што се у последњих 10 година догодило са Косметом, Црном Гором и економијом у Србији није у националном интересу. Испоручивањем генерала Младића Србија није постала ближа чланству у ЕУ.

 

За одбрану Републике Српске Крајине, Републике Српске и Косова и Метохије није смело да страда ниједно хрватско, муслималнско или албанско дете, није смела да буде силована ниједна Хрватица, муслиманка или Албанка. Већина српског народа је била против таквих злочина и зато су појединци који су стајали иза таквих дела или у затвору у Србији или у Хагу. Зато су њихове политике поражене. Зато је патријарх Павле био толико поштован и зато је толико људи дошло на његову сахрану. Зато се данас у Србији много људи не буни због хапшења генерала Младића а гроб Милошевића нико не обилази.

 

Притисак на српски народ неће престати све док у Србији не буде дошло до нове политике чему одговара брза промена односа снага у свету, која је у току. У Црној Гори власт напада СПЦ. Суд у Хагу још увек не подиже оптужнице против лидера муслимана у БиХ и Албанаца са Космета. Датум почетка преговора за чланство у ЕУ је неизвестан и далеко. Ту Србију чека још један услов – да призна “државу“ Косово. Република Српска је под сталним притиском да одустане од већег дела свог суверенитета до ког је дошла мировним споразумом. Србија је економски окупирана, животни стандард опада, смањује се број становника.

 

Радикална и брза решења не постоје. Треба бити истрајан у БиХ да се сачува РС али и да се сачува мир и целовитост БиХ; на Космету тражити нове људе за дијалог; штити права Срба у Црној Гори, Хрватској, Словенији и Македонији; градити партнерства и на Западу (који није монолитан) и на Истоку (али не на основу мржње према Западу); учествовати у градњи међународног правног поретка, тражити да пред судом одговарају сви који су чинили злочине над Србима и упорно представљати светском јавном мњењу све чињенице у вези ратова на простору Југославије; постепено смањивати дуг и зависност од кредита и робе из иностранства реформом привреде, повећањем производње за извоз и освајањем нових тржишта…

 

Добро организована власт коју разуме и следи народ може да се извуче из овако лоше ситуације јер још увек постоји унутрашњи потенцијал за (економски, демографски, културни…) препород док међународне околности отварају нове могућности за остваривање државних и националних интереса. Србији је потребно убрзање унутрашње европеизације уз званично одустајање од чланства у ЕУ. Ова елита и ова власт није способна за такав подухват. Ова власт пристаје на испоручивање генерала Младића а да се ништа суштински позитивно по српски народ не догоди око питања статуса Космета, чланства у ЕУ и економије, док опозиција нема идеје и пројекте како Србија да преживи ако остане без фондова ЕУ, ММФ и СБ, без кредита комерцијалних банака, са опструкцијама и дестибилизацијама свих могућих врста, и, наравно, пружа мекан отпор, док се финансира новцем из буџета или партијско-буразерско-кумовском економијом.

 

Србији је потребан и нови председник Републике (или како се то буде звало у новом државном и друштвеном систему). Садашњи председник Републике и Демократске странке мора бити поражен на наредним председничким и парламентарним изборима. Не сме добити још један мандат. И не сме га заменити неки народњак-популиста. Или ако дође до формирања Уставотворне Скупштине, од стране нове политичке елите, међу којима би било и оних који су чинили изузетке у постојећој елити, треба изабрати Првог међу Једнаким…

 

Србији је потребна антиЕУ политичка опција која не гаји мржњу према Западу, према суседима, која жели и може да спроведе модернизацију, која неће подржавати диктаторе широм света, која ће утврдити савезе са онима који подржавају Србију, која ће штити националне и државне интересе, али и интересе радника, сељака и осталих грађана Србије који трпе унутрашњу окупацију од стране садашње политичке елите и тајкуна који су са њом настали и који би држали народ окупиран и да нема спољњих притисака.

 

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

 

O Kraljevini

мај 20, 2011

Saksonska i srpska tradicija

мај 19, 2011

КОСМЕТ или ЕУ

мај 17, 2011

DVERI: IDEMO ZAJEDNO U PROBOJ REŽIMSKOG MEDIJSKOG MRAKA!

petak, 27 maj 2011

Dragi, prijatelji, saborci, čitaoci…

Ovom prilikom Vas obaveštavamo da smo u proteklih 24 sata pretrpeli gotovo neshvatljiv udar na naš server i sajt. O snazi napada govori činjenica da je izveden sa oko 5.000.000 pristupa istovremeno! To znači da sa sigurnušću možemo konstatovati da je akciju koordinirala neka vrlo ozbiljna državna institucija ili moćna obaveštajna služba. Međutim, ako bilo ko misli da će nas ovime zaplašiti grdno se vara.

Samo zahvaljujući vrhunskoj stručnosti i požrtvovanosti naših programera koji su danonoćno odbijali napade na naš server, uspeli smo da sajt, za sada, održimo. Iako je ulaz na njega izuzetno usporen (ulaz na stranicu traje dva tri minuta), sajt ipak funkcioniše.

Internet prezentacija Dveri ovih dana beleži ogroman broj poseta. Taj broj poseta, iako je pristup sajtu usporen, raste iz sekunda u sekund.

Nalazimo se u vremenu kada su gotovo svi elektronski mediji u nebivalom mraku i potpuno blokirani za bilo kakvu nacionalnu misao i aktivnost. Jedini ozbiljan preostali prostor gerilskog medijskog otpora režimskom totalitarizmu za sada je moguć samo preko medija koga još uvek u potpunosti ne mogu kontrolisati. To je Internet.

U tom smislu pozivamo sve Srbe, ma gde se nalazili, koji imaju pristup slobodoljubivim sajtovima, blogovima i forumima, pojedincima na forumima i i posebno grupama na fejsbuku, tviteru i jutjubu, da u narednim danima samoinicijativno preuzimaju najbitnija dešavanja i vesti sa sajta dveri i korake koje slede u kontekstu najnovijih dešavanja povodom hapšenja generala Ratka Mladića.

Organizovanija saradnja i elektronska razmena u ovom teškom, ali otrežnjujućem istorijskom trenutku među posećenim nacionalnim, antiglobalističkim i slobodarskim sajtovima je neophodan uslov snažnijeg otpora režimu koji je izgubio svaki moralni kompas i koji što pre treba da ode na smetlište istorije.

Iako se svim silama trude da zatvore internet za svaku drugačiju misao, ovaj medij još uvek zauzima značajno učešće u informisanju, posebno među mladim ljudima. Tu činjenicu treba mnogo više koristiti nego što je to do sada bio slučaj. To je gerilski medijski recept za početak kraja i konačno slamanje antisrpskog režima Borisa Tadića

Dani koji su pred nama su jedinstvena prilika da slobodoljubiva javnost zajedno kreira jedan istorijski poduhvat ka kome šape vlasti u Srbiji još uvek ne mogu dosegnuti. Zajedno smo stvrili i još uvek stvaramo ozbiljnije nacionalno javno mnjenje odnosno medij koji će koliko toliko moći da parira medijskom mraku i jednoumlju kojem smo svedoci. To je elektronski nacionalni koridor.

Ukoliko prepoznajete u ovome začetak ozbiljne nacionalne inicijative – pridružite nam se! To je prvi korak u formiranju elektronske nacionalne mreže kao vida sinhronizovanije i organizovanije nacionalne borbe protiv sadašnjeg režimskog totalitarizma.

Svi oni koji budu raspoloženi za saradnju pozvani su već od danas da preuzimaju potpuno slobodno naša saopštenja.

Šalji dalje do pobede!

Dveri Srpske

 

www.dverisrpske.com

Povratak patrijarhatu

 

Autor: Božidar Mandić

 

Povratak je divna stvar. Vraćamo se kući posle dugog puta, bludni sin trči da zagrli oca, pas traži gospodara danima, ideje odlaze i dolaze, ali nas nikad ne napuštaju. Pa, zar je onda strašno da razmišljamo o povratku patrijarhatu, naročito sada, kad se naznačuje svrgavanje muženstvenih žena od strane ženstvenih žena.

Kad muškarac tiho propada, to se isto dešava i sa ženom. Nežni patrijarhat i probuđeni feminizam mogu biti jedino rešenje za prevazilaženje pocepanosti polova. Žene se buneprotiv svojih muževa, a zatim navlače pantalone nastavljajući onu vrstu najgoreg ženskog patrijarhata. Imitiranje muškarca vodi samo suštoj prevlasti nad njim. Odnos između M i Ž ne treba da bude ravnopravan, već adekvatan. Treba sklopiti suprotnosti, a ne podržavati seksualnu, odbijajuću istovetnost. Takav odnos uglavnom nas odvodi samo do društvene masovnosti sa zaboravom prema intimi, kosmičkim predodređenostima jin i janga i prirodnom magnetizmu. Raznorodnost ne treba da pristane na inferiornost.

Muškarci su jači pol, a žene superiorniji. Zar je tu neki pasus! Noću u krevetu, u osamljenoj retorici, žena ispoljava dominaciju i želju za vlašću i čini muškarca nemoćnim. Muškarac je ženina igračka. U suštastvenom smislu muškarac će uskoro morati da probudi u sebi emancipaciju.

Tango ponovo ulazi u modu. Nagovešteno vođstvo i vođenost daju smisao muško-ženske zajednice. Ima li išta lepše nego da te snažan muškarac uhvati pod ruku i povede po plesnoj sali ka harmoniji i poštovanju. Kamila Palja veli da je nekorektno negirati muškarčev doprinos ženskom oslobađanju i afirmaciji. Žena ne treba da se stidi da bude neiskorišćena, već vođena i voljena. Ja sam voleo svog oca jer je širio osmeh po celom domu. Nažalost, mlad je poginuo. Imao sam šest godina kada se to desilo, ali ja još pamtim podsticaje koje je davao celoj porodici – meni, bratu i mami. Zbog toga ne razumem otkud tolika strast za oceubistvom. Moje poimanje je da prethodnost ne mora biti svrgnuta, već nastavljena – poput talasa u potoku. Ljubav prema ocu i ljubav oca su kapitali koji nas čitav život vode. Hrabre. Oni nam daju snagu da izdržimo u teškim trenucima. Patrijarhat nije dominacija, već zaštita ženske nežnosti.

Sve je tako jasno i tako nerazrešivo, što se tiče polova. Laoceovski paradoks je danas više na snazi, nego u starim vremenima. Žene danas misle da su feministkinje ili emancipovane. A pravo ozdravljenje ženskog pola mora ići u pravcu potrage za ženskim atributima. Nije fer da muškarac bude vaginalan, a žene falusne. Žene danas žele da vode ljubav sa muškarcima koji nemaju erekciju. Ali, kakvo je tu zadovoljstvo!

Jak muškarac čini da žena oseti svoju senzualnost. Povratak patrijarhatu nije gospodarenje nad ženom, već njena zaštita, onakva kakva je potrebna i planeti i deci. Tamo gde muškarac sugeriše, žene u svemu imaju prednost. Potreban nam je povratak inicijativnom muškarcu da bi se smanjila agresija prema ženama.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/povratak_patrijarhatu.26.html?news_id=216166

NIKOLA TESLA I TORANJ U BEOGRADU

.

Prof. dr inž. Milun J. Babić

(…) Eto, recimo, može li neko da objasni šta, ili ko, u ovom trenutku predstavlja nacionalno-državno-društveno-razvojnu „konstantu“ u Republici Srbiji? Kralja nemamo da bi on, možda, bio takva konstanta! Ustav je „konstanta“ onda kada se to baš mora! Da li su to, možda, demokratija ili sloboda? Ti pojmovi su danas toliko rastegljivi i različito shvatani od različitih delova društvene zajednice da bi mogli imati ulogu bespogovornih „konstanti“. Je li takva „konstanta“ Kosovo i Metohija? Da ne idemo daleko, zato što i među onima koji su javno prihvatili da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo srpske teritorije ima značajnih „metodoloških i principskih nijansi“ koje ovoj ustavnoj preambuli oduzimaju atribut „konstante“.

Da li je Sveti Sava naša nacionalno-državno-društveno-razvojna „konstanta“? Pravoslavnim vernicima je ovaj srpski duhovnik i prosvetitelj velika konstanta i oko njega su spremni da se okupljaju i da slede njegova dela i ideje. Ali šta da radimo sa ateistima, sa muftijom Zukorlićem, ili sa pripadnicima drugih veroispovesti? Ako bi u tom kontekstu kojim slučajem pomenuli bilo kog političara, vojskovođu, ili neku državnu instituciju, pa čak i Vuka Karadžića, nobelovca Ivu Andrića ili sjajnog tenisera Novaka Đokovića, i usudili se da ih označite kao naše nacionalno-državno-društveno-razvojne „konstante“, odmah bi bar trideset posto građana Srbije bilo spremno da vam „pojede džigericu“.

A kako se, i da li se, može kvalitetno i stabilno razvijati bilo koja društvena zajednica, a da nema jasne unutrašnje i spoljašnje „konstante“, orijentire i primere dobre prakse koji su vremenski i politički invarijantni i prihvatljivi za bar devedeset posto građana te zajednice? Kad se zagledamo bolje u našu istoriju i sadašnjost, kandidata za takve opšteprihvatljive „konstante“ nema mnogo.

Teslu i njegovo epohalno delo niko do sada nije uspeo ozbiljno da dovede u pitanje. Iako je Srbin, i tu je činjenicu za života s ponosom javno isticao, on ipak nije osporavan od drugih nacija. Naši ljudi su, zbog Teslinog čovekoljublja i nemerljivo velikih doprinosa čovečanstvu, uvek bili veoma spremni da se sa njim identifikuju i da istaknu da se i oni napajaju sa istih vrela sa kojih se u svojoj mladosti napajao i ovaj naš velikan.

Nikola Tesla nije mit, i nije naknadno „dograđivan i profilisan“ za različite potrebe. On je stvarnost. U ritmu njegove naizmenične struje sada pulsira cela zemaljska kugla. Zahvaljujući Tesli i njegovim asinhronim električnim generatorima i motorima produktivnost ljudske zajednice dosegla je neslućene razmere. Gotovo da nema oblasti savremenog industrijsko-komunikacionog društva koja nije zasnovana na nekom Teslinom pronalasku, ideji ili viziji.

U Srbiji se niko nikad oko Nikole Tesle nije delio. Teslu su slavili i u doba kraljevine, i u vreme Tita, i tokom Miloševićeve vladavine. Teslino delo nastavili su da uvažavaju i slave i Đinđić, i Koštunica i Tadić. I nikada se nije mogao steći utisak da je neko od pomenutih pokušao da manipuliše Teslinim imenom. Možda i zato što se Teslinom ljudskom čistotom, asketskom posvećenošću kreaciji i veličinom njegovog dela i nije moglo to činiti.

Za Nikolu Teslu Srbi smatraju da je njihov jer je rođen kao Srbin, jer se u toku celog svog života deklarisao kao Srbin i zato što je svoju ostavštinu zaveštao Srbiji. Hrvati kažu da je njihov jer je rođen u Lici. Austrijanci, Mađari i Nemci polažu pravo na njega jer su mu pružili osnovna gimnazijska i univerzitetska znanja i omogućili mu da započne stručni život. Amerikanci ga smatraju svojim zbog državljanstva koje su mu dali i zbog činjenice da je u tom istraživačko-poslovnom ambijentu Tesla ostvario sve svoje ideje i vizije.

Nikola Tesla je, dakle, čovek oko koga su se u toku njegovog života, ali i nakon smrti mogle i mogu uspešno kondenzovati ideje, istraživanja i poslovne inicijative unutar svake od pomenutih nacija, ali i između njih.

Uzmimo, na primer, Teslinu „opsednutost“ praksom i rezultatom. Ne pričom radi priče, ne teorijom radi teorije. Šta mislite, koliko je takve Tesline „opsednutosti“ potrebno današnjem srpskom društvu, a pogotovo srpskoj politici i srpskoj nauci? Ili, na primer, da li bi sada, u vreme divljačke tranzicije narodne imovine u privatne zabrane, Teslina poslovična spremnost da opšti interes stavlja ispred sopstvenog mogla da deluje kao sprej protiv tzv. kontroverznih biznismena ili delova političkih struktura čija su usta veća od stomaka?

Da ne pominjemo Teslin kosmopolitizam i činjenicu da on zbog toga što je bio čovek celog sveta, nije izgubio nijedan od atributa svoje nacionalnosti. Da li bi on zbog toga bio dobar lek protiv evroskepticizma i za tretman onih koji vole da prave nacionalne i druge torove?

Sa koje god strane da pogledate, Nikolu Teslu treba uspostavljati kao nacionalno-državno-društveno-razvojnu „konstantu“ Republike Srbije! I zbog toga treba graditi Teslin toranj kao stožer oko koga će se, metaforički rečeno, namotavati i odmotavati razvoj srpskog društva, i koji će služiti kao svetionik i orijentir svim zabludelim, zalutalim i pogrešno vaspitanim građanima, ali i kao opomena svima, a posebno političarima, da je razvojni rezultat bitan, a ne priča.

Autor je predsednik Fondacije Nikola Tesla

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/gradimo_toranj_nikole_tesle.46.html?news_id=215972

–

N.V.

PS: MOJ PREDLOG JE DA SE TESLIN TORANJ GRADI NA ZVEZDARI, U ZVEZDARSKOJ ŠUMI, NA MESTU KASARNE KOJA JE UNIŠTENA TOKOM NATO BOMBARDOVANJA, BLIZU INSTITUTA PUPIN I ASTRONOMSKE OPSERVATORIJE.

VOLGINA ULICA. NAJVIŠA TAČKA U BEOGRADU.

Изолација

Већ се осећају последице, по председника САД, због тога што је спреман да се одрекне дела свете земље, и преда муслиманима, што је изазвало гнев израелског лобија. Председник Србије не долази у Варшаву.

Словачка је, како медији јављају, успела да договори са Пољском да се не истичу застава и остала обележја делегације која долази из Приштине, и на тај начин не третира као држава пошто је Словачка не признаје.

Дакле, разлог зашто председник Србије не иде у Варшаву повезан је са дешавањима око свете земље.

Због тога се и Соња Лихт огласила и рекла да изолација и избегавање Барака Обаме мора да престане.

We have met the enemy and he is us

 

Arianna Huffington

(…) We see this dynamic played out on a national scale, as well. In times of economic stress especially, there is a tendency to look for the cause of the problems in some identifiable „other“ group, race, religion or country. Before he flamed out — the victim not of outside forces but of his own ego — Donald Trump had begun to move on from birtherism to trying to finger China as the cause for our economic ills (including promising to tell Chinese leaders, „Listen, you motherf—ers, we’re going to tax you 25 percent„).

Now we certainly have our share of complex economic issues with China, but China is not the cause of our current hard times. To find the real culprits, we need not look beyond our own borders (indeed, all we need to do is tune into HBO and watch Too Big to Fail).

Others, looking for scapegoats, want to lay the blame for our troubles on Muslims. Or government workers. Or teachers. Or gay people. Or rappers. Or, or, or, or… In short, anyone but ourselves.

In the end, if we spent even a small percentage of the time we devote to obsessing about those we consider our rivals, competitors, and enemies on examining where our own fault lines are, it’s hard to believe we wouldn’t be more successful — or at least less likely to be done in by our chief rivals hiding inside us.

Pogo had it right: „We have met the enemy and he is us.“ As my compatriot Socrates told us all those centuries ago: „The unexamined life is not worth living.“

http://www.huffingtonpost.com/arianna-huffington/on-dominique-strausskahn-_b_866216.html?utm_source=DailyBrief&utm_campaign=052511&utm_medium=email&utm_content=FeatureTitle&utm_term=Daily%20Brief

LOBI

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu izjavio je da se Izrael nikada neće vratiti na „neodbranjive“ granice iz 1967. u govoru koji je održao u Vašingtonu na godišnjem Kongresu proizraelskog lobija u SAD, AIPAC.

– Želim da vas uverim u jednu stvar, mir mora da garantuje bezbednost Izraela i stoga Izrael ne može da se vrati na neodbranjive granice iz 1967 – rekao je sinoć Netanjahu. Izraelski premijer trebalo bi danas da se obrati Kongresu SAD, nekoliko dana nakon otvorenog nesporazuma s predsednikom Barakom Obamom oko mirovnog procesa. – Predstaviću svoje viđenje koje vodi ka bezbednom izraelsko-palestinskom miru – rekao je Netanjahu obraćajući se prisutnima na skupu AIPAC-a.

Američko-izraelski komitet za javne poslove (AIPAC) je najznačajnijih proizraelski lobi u SAD koji okuplja oko 100.000 članova. Godišnji kongres tog Komiteta je prvorazredni politički događaj kojem prisustvuju šefovi dve glavne američke partije i visoki zvaničnici iz Izraela.

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/netanjahu_nikada_se_necemo_vratiti_na_granice_iz_1967.83.html?news_id=34266

–

You can not mix grandmothers and frogs

Економски рат Немачке и САД – ко ће победити?

УМНИ РАТ

Потомци Јована Дучића траже земљиште „Авала филма”

Поводом текстова који су ових дана излазили о „Авала филму” у „Политици”, јавили су нам се потомци рођеног брата и сестре нашег великог песника Јована Дучића, који су желели да остану анонимни. Дучић се, наиме, није женио, нема директних наследника. Они тврде да је „Авала филм” делом направљен на 5.500 метара квадратних имања које је било у песниковом власништву. То имање, тврде, одузето је Дучићу и национализовано после Другог светског рата. Познато је да је Дучић умро у Америци 1943. године, а решење које гласи на његово име, којим му је имање на Кошутњаку одузето и национализовано, донето је 1958. године. Око 20 потомака сестре и брата Риста Глоговца, који је био старији од Јована Дучића и за кога његови потомци тврде да га је школовао, поднели су захтев за оставинску расправу и траже да се имање врати Цркви, сарајевском културном друштву „Просвјета” и наследницима, према тестаменту који је песник оставио, чији се оригинал налази у Америци. Они кажу да о свему постоје подаци у општини Чукарица и захтевају да се утврди у чијем је власништву сада то имање, ко њим газдује и шта ће бити са њим ако „Авала филм” буде распродат.

Песник Јован Дучић, који је много година радио као блистави дипломата Краљевине Југославије у више држава Европе, био је добростојећи човек. Спада у велике добротворе – много је поклањао српској цркви, просветним удружењима, Србима у Америци, где је живео пред смрт…  Мало се зна да му је једна мађарска грофица поклонила палату у Будимпешти, а Дучић ју је даривао држави Југославији, где је и данас наша амбасада.

Радојица Џунић

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Potomci-Jovana-Ducica-traze-zemljiste-Avala-filma.sr.html

You can not mix grandmothers and frogs

 

DEJAN LUKIĆ: AMERIČKO-FRANCUSKA VEZA U ELIMINACIJI STROS-KANA

Vesti

http://standard.rs/vesti/41-svet/7402-dejan-luki-ameriko-francuska-veza-u-eliminaciji-stros-kana-.html

——————–

You can not mix grandmothers and frogs

Naslov ove velike igre sa Dominikom Stros-Kanom je hegemonija dolara

tema je „big mani“ Vol strita

egzekutor je Imperija (SAD, U KOJOJ VLADAJU NEOLIBERALI: SOROŠ, KLINTON I DEMOKRATSKA STRANKA)

taktička meta je Evropa (EVRO, valuta)

via Nikolas Sarkozi (NACIONALISTA, DESNIČAR I NEOLIBERAL U DRŽAVI KOJA KORISTI EVRO)

neposredni izvođač radova je CIA

Mada član istog, globalnog, neoliberalnog, monetarnog zločinačkog udruženja.

Taknuo je u strašni „Vašington-Vol strit konsenzus“, američku hegemoniju i dominantnu kontrolu nad „velikim novcem“ još od Breton Vuda (1945).
Dominik Stros-Kan je uticajni član mračne svetske vlade u senci – grupe Bilderberg, rasni izdanak neoliberalizma, apostol „gorke medicine“ kojom veliki novac, pod zastavom takozvanih „strukturalnih reformi“, razara socijalna tkiva nesretnih primalaca njegovih zajmova.

Imperija kreće da preko Kana poravna najmanje dva otvorena računa. Jedan je „promena režima“ u Monetarnom fondu, a drugi je spasavanje režima Nikolasa Sarkozija u Parizu.  

Sarkozijev režim je američki klijent u Evropi, a sam Sarkozi agent američkih korporativnih interesa u Evropskoj uniji.
Dolazak Stros-Kana, kandidata Socijalističke partije Francuske u Jelisej (BLISKE DEMOKRATSKOJ STRANCI, SOCIJALISTIČKOJ INTERNACIONALI, SOROŠU I KLINTONU I NEOLIBERALIMA SA VOLSTRITA), bio bi politički nokdaun za Imperiju (SAD, U KOJOJ VLADAJU NEOLIBERALI: SOROŠ, KLINTON I DEMOKRATSKA STRANKA), redefinisanje francusko-američkih odnosa i slabljenje uticaja Obame u evropskom prostoru sa, istovremeno, slabljenjem arbitriranja Vašingtona u NATO paktu.
Kanu je odbijen prvobitni zahtev da se brani sa slobode, uz kauciju od milion dolara. Ko je odbio kauciju? Sudija Melisa Džonson. Ko je Melisa Džonson? Štićenica moćne figure Vol Strita, gradonačelnika Njujorka Majkla Blumberga. Ko je imenovao Melisu Džonson na današnju funkciju? Majkl Blumberg (REPUBLIKANSKA STRANKA, MILIJARDER).
Sitno tkanje paukove mreže ovde se dalje zapliće. Optužnica protiv neposlušnog Francuza podignuta je ekspresno. Ko je podigao optužnicu? Tužitelj Sajrus Vens Junior. Ko je Sajrus Vens Junior? Sin Sajrusa Vensa Seniora, nekadašnjeg državnog sekretara u vladi predsednika Džimija Kartera  (DEMOKRATSKA STRANKA, PODRŽAVAO TALIBANE U AVGANISTANU). Kakve to ima veze. Ima, i to organske.

Očuh Nikolasa Sarkozija, koga spasavaju od francuskih birača, Frenk Vizner Drugi, visoki funkcioner CIA, služio je u Stejt departmentu kao pomoćnik Državnog sekretara Sajrusa Vensa (VENS-OVENOV PLAN 1993, POČETAK MANDATA KLINTONA I DEMOKRATSKE STRANKE), oca Kanovog tužitelja, Sajrusa Vensa Juniora.
Ima li to nekog presudnog značenja u celoj aferi „Dominik Stros-Kan“. Itekako: Vensovi i Viznerovi su u čvrstim porodičnim i biznis-vezama. Sa njegove strane, Nikolas Sarkozi je i dalje u čvrstoj vezi sa očuhom Frenkom Viznerom, koji je, uzgred, aktivno učestvovao kao lobista Vol Strita i američke administracije u Sarkozijevoj izbornoj kampanji.

Usput, u američkom Kongresu već je izbačena i kandidatura Džona Lipskog za v.d. naslednika „kompromitovanog“ direktora MMF (mada mesto direktora po Breton Vudu pripada Evropi).

Lipski je Obamin čovek (DEMOKRATSKA STRANKA), a dete Vol Strita – bivši potpredsednik moćne američke banke J. P. Morgan.

Svakako da Sarkozijeve veze sa CIA – via očuh – ili pak veze očuha Frenka Viznera Drugog sa porodicom Vens odakle je skuvana brza tužba, nisu same po sebi pravni dokaz za teoriju zavere u kojoj je pokošen nezgodni Francuz.  

—-

Dominik Stros-Kan je uticajni član mračne svetske vlade u senci – grupe Bilderberg.

kandidat Socijalističke partije Francuske

Čovek u čijim žilama ima još traga degolističke krvi (DE GOL JE BIO DESNIČAR) bio je, po svim istraživanjima javnog raspoloženja, viđen kao pobednik na predstojećim predsedničkim izborima u Francuskoj. 

Usput, u američkom Kongresu već je izbačena i kandidatura Džona Lipskog za v.d. naslednika „kompromitovanog“ direktora MMF (mada mesto direktora po Breton Vudu pripada Evropi).

Lipski je Obamin čovek (DEMOKRATSKA STRANKA), a dete Vol Strita – bivši potpredsednik moćne američke banke J. P. Morgan.

Imperija (SAD, U KOJOJ VLADAJU NEOLIBERALI: SOROŠ, KLINTON I DEMOKRATSKA STRANKA) kreće da preko Kana poravna najmanje dva otvorena računa. Jedan je „promena režima“ u Monetarnom fondu, a drugi je spasavanje režima Nikolasa Sarkozija u Parizu.

Upravni odbor RTS –a izvinio se građanima

Ponedeljak, 23. maj 2012. 

Upravni odbor Radio-televizije (UO RTS) u današnjem saopštenju uputio je izvinjenje građanima Srbije koji su u periodu od 2000. do 2011. godine u programu te medijske kuće bili „predmet uvreda, kleveta i sadržaja koji bi odgovarali današnjem pravnom odredjenju vređanju inteligencije i podržavanju korupcije„.

UO RTS je saopštio da je na svojoj prvoj sednici u sredu donoseći odluku da se obrati javnosti sa programskim načelima i vrednostima koje će zastupati tokom petogodišnjeg mandata, osetio i „potrebu da se odredi prema društvenoj i političkoj ulozi“ te kuće tokom prve decenije 21. veka.

UO RTS je konstatovao „sa žaljenjem, da je program Radio-televizije Beograd (RTB) i RTS bio gotovo neprestano i grubo zloupotrebljavan kao deo propagande tadašnjeg nedemokratskog režima“.

Ocenjuje se da su „RTB i RTS više puta svojim prilozima povredili osećanja, moralni integritet i dostojanstvo građana Srbije, hrišćanskih intelektualaca, pojedinih manjina, verskih zajednica i susednih naroda i država“.

U saopštenju UO RTS-a se ističe da će ubuduće nastojati da se kroz televizijske i radijske programe javnog servisa dosledno sporovode načela iz Ustava Srbije o vladavini prava, socijalnoj pravdi, građanskoj demokratiji, ljudskim i manjinskim pravima i drugom. „Članovi UO su posebno rešeni da se založe za unapređenje razumevanja i prihvatanja različitosti, širenje tolerancije i dijaloga, i za davanje prostora posebnim društvenim grupama u programima RTS-a“, kaže se u saopštenju. Kako se navodi, UO će biti posvećen i ulozi u očuvanju kulturnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda i svih nacionalnih manjina i etničkih grupa u Srbiji, a zalagaće se i za unapređene obrazovnog, kulturnog i naučnog programa RTS-a.

—————————————————————————

Ponedeljak, 23. maj 2011. – 17:21

Autor: Beta

Upravni odbor Radio-televizije (UO RTS) u današnjem saopštenju uputio je izvinjenje građanima Srbije i susednih država koji su devedesetih godina u programu te medijske kuće bili „predmet uvreda, kleveta i sadržaja koji bi odgovarali današnjem pravnom odredjenju govora mržnje“.

UO RTS je saopštio da je na svojoj prvoj sednici u sredu donoseći odluku da se obrati javnosti sa programskim načelima i vrednostima koje će zastupati tokom petogodišnjeg mandata, osetio i „potrebu da se odredi prema društvenoj i političkoj ulozi“ te kuće tokom devedesetih godina.

UO RTS je konstatovao „sa žaljenjem, da je program Radio-televizije Beograd (RTB) i RTS bio gotovo neprestano i grubo zloupotrebljavan tokom devedesetih u svrhu diskreditovanja političke opozicije i njenih vodećih ličnosti, kao deo propagande tadašnjeg nedemokratskog režima“.

Ocenjuje se da su „RTB i RTS više puta svojim prilozima povredili osećanja, moralni integritet i dostojanstvo građana Srbije, humanističkih intelektualaca, pripadnika opozicije, kritički usmerenih novinara, pojedinih manjina, verskih zajednica i susednih naroda i država“.

U saopštenju UO RTS-a se ističe da će ubuduće nastojati da se kroz televizijske i radijske programe javnog servisa dosledno sporovode načela iz Ustava Srbije o vladavini prava, socijalnoj pravdi, građanskoj demokratiji, ljudskim i manjinskim pravima i drugom. „Članovi UO su posebno rešeni da se založe za unapređenje razumevanja i prihvatanja različitosti, širenje tolerancije i dijaloga, i za davanje prostora posebnim društvenim grupama u programima RTS-a“, kaže se u saopštenju. Kako se navodi, UO će biti posvećen i ulozi u očuvanju kulturnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda i svih nacionalnih manjina i etničkih grupa u Srbiji, a zalagaće se i za unapređene obrazovnog, kulturnog i naučnog programa RTS-a.

—

POVEZAN POST:

…ovoga puta ćemo se uzdržati od ciničnih doskočica…

…ovoga puta ćemo se uzdržati od ciničnih doskočica…

Svetislav Basara

…Blic nam je u opširnoj reportaži posvećenoj famoznom kladovskom kavijaru koji je, tvrdi člankopisac, bajagi „rado jela i Aleksis Karington, to jest Džoan Kolbi“.

…Evo, koliko večeras će se u bar pet kafana na Ibarskoj magistrali neki naćefleisani, a rodoljubivi delija (koji je za večerom pročitao Blic) uneti slučajnom poznaniku u lice i prosiktati: „Znaš li ti, more, da su na Titaniku jeli srpski kavijar?“

…E sad, cenjeni publikume, ako nekim slučajem sutra ne budete imali šta da jedete, ne klanjajte duhom: Uzmite zlatnu kašiku cara Dušana i najedite se srpskog kavijara do mile volje.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/kavijar_na_titaniku.881.html?news_id=215806

Bin Ladin’s Balkan Hosts — A Missed Opportunity

 

George Bogdanich 

 Writer, publicist and documentary filmmaker  

 

For very understandable reasons, congressional leaders and policy makers are questioning whether Osama bin Ladin was sheltered by a branch of the Pakistani government, either the ISI intelligence service or Pakistani military, when it was learned he was living in an exclusive neighborhood in a town dominated by military facilities near the capital Islamabad.

But this would not be the first time US policy makers allied themselves with foreign leaders who sheltered or actively collaborated with Bin Ladin. After the terrorist mastermind was pushed out of Saudi Arabia in the early 1990’s, he became a key supporter of Bosnia’s Muslim wartime President Alija Izetbegovic whom the US was supporting in a three sided civil war. In many ways, Bosnia was the birthplace of al-Qaeda’s pan-Islamic strategy which, for the first time, united Shiite terrorists from Iran and Lebanon in a common effort with Sunni terrorists Bin Ladin had recruited from mujahadeen fighters in Afghanistan in the fight to oust the Soviet Army. The US had supported the Afghan mujahedeen fighters in this earlier conflict, but Bin Ladin was not well known then, and his anti American views had not crystallized yet. After the US set up a military base in Saudi Arabia, however, Bin-Ladin openly declared war on the US.

It should have raised serious concerns, however, when the Bosnian embassy in Vienna, Austria issued Bin Ladin and other terrorists Bosnian passports in 1993. Bin Ladin and his deputy Ayman al-Zawahiri traveled to Bosnia and deployed a murderous unit of mujahedeen fighters in Zenica which ravaged Bosnian Serb villages. Iranian terrorists were also recruited and formed their own unit in Izetbegovic’s army.

While direct evidence of recent involvement of the Pakistani government intelligence with Bin Ladin has yet to emerge, his collaboration with Bosnia’s government during the bloody civil war of 1992-95 was well known to American intelligence, if not the general public. There were regular detailed reports about Bin Ladin’s activities in Bosnia by Yossef Bodansky, Director of the Congressional Task Force on Terrorism and Unconventional Warfare and a Bin Ladin biographer. The National Security Agency’s senior Balkan analyst John Schindler was well aware of Bin Ladin’s collaboration with the Bosnian government which he later detailed in his book Unholy Terror: Bosnia, Al-Qa’ida and the Rise of Global Jihad explaining the seminal role of Bin Ladin’s Bosnian interlude in his worldwide attacks on American interests.

US policymakers, however, kept silent about Bin Ladin’s activities in the Balkans. Public knowledge of his activities would have led to uncomfortable questions for the Clinton administration about why the US was supporting a leader with close ties to Bin Ladin at a time when the US was presenting itself as the honest broker in Bosnian peace efforts. As a result, Bin Ladin’s collaboration with Izetbegovic was not mentioned in daily state Department briefings for reporters. Then US envoy to the UN Madeleine Albright used the threat of a veto to block proposed resolutions condemning atrocities and violations of UN mandates by the Bosnian Muslims, leaving the false impression that only the Serbs were guilty of wartime abuses.

Eventually, by 1994, reporters learned on their own that Bin Ladin was meeting personally with Bosnian President Alija Izetbegovic in his office. Renate Flottau, a respected correspondent for the German weekly Der Spiegel, told an interviewer for the German language version of a documentary I was working on that she ran into Bin Ladin in the Bosnian president’s waiting room on two occasions. When Flottau later asked Izetbegovic what business he had with his tall Saudi visitor, Bosnia’s American-backed president quickly sought to downplay the significance of his meeting with the head of the emerging terrorist network.

The Dayton Agreement that ended the war in Bosnia required the Bosnian government to expel Bin Ladin’s Mujahadeen fighters, but many remained in place. Secretary of State Madeleine Albright is reported to have complained bitterly that Izetbegovic failed to carry out his pledge to remove the remaining terrorists even after Bin Ladin’s network bombed the US Embassies in Kenya and Tanzania in 1998. It was surely no surprise to US intelligence, however, when the bipartisan 9/11 Commission Report noted that two of the hijackers that attacked the World Trade center had fought in Bosnia with Bin Ladin’s forces.

US policy makers would have been well served to remember the warning against „entangling alliances“ from George Washington famous farewell speech, instead of pursuing misguided short term goals in Bosnia. Had they done so, we might not have needed to wait until 2011 to end Bin Ladin’s global jihad.

http://www.huffingtonpost.com/george-bogdanich/bin-ladins-balkan-hosts-a_b_863813.html

Posted: 05/18/11 04:06 PM ET                                       

 

 

 

          

O Kraljevini

Istoričar Miodrag Janković u autorskom tekstu za Pressmagazin objašnjava razliku između kraljevstva i monarhije.

Ni deklarisani naši „monarhisti“ ne znaju da monarhija i kraljevstvo nisu sinonimi. Monarhija je sistem vladavine gde samo jedan komanduje. Monarhija može biti nasledna ili ne, inspirisana religijom ili ne. Monarhija je politička ideja, kao što su i sve druge političke ideje. Monarhija se diskutuje.

Kraljevstvo, između ostalog, služi da bi se upravljalo ljudskim zajednicama, ono ni u kom slučaju nije ideja već realnost neodvojiva od istorijskih i geografskih koordinata. Kraljevstvo se ne diskutuje, kao što se ne diskutuje Dunav ili Kopaonik.

Monarhiju je moguće uspostaviti preko noći, pomoću referenduma ili državnog udara. Kraljevstvo podrazumeva lagano sazrevanje, konsenzus a ne plebiscit.

(…) Za razliku od monarhije, kraljevstvo se zasniva na čistoj ljubavi a ne na popularnosti i broju glasačkih listića. Kralj se voli kao svetlost, kao zenica oka.

(…) Princ, koji bi hteo da bude srpski kralj, tražio je bombardovanje položaja vojske Republike Srpske i za to bio hvaljen u Americi. Kraljevina je najsuptilniji oblik vladavine. Kralj prima miropomazanje i postaje legitimni suveren, otac koga svi poštuju i svi vole, prvi domaćin, onaj koji sudi i miri. Po definiciji, kraljevina je evharistična jer se njena suština prepoznaje kao milost božija. Kraljevstvo nije ideja, to je život.

Da bi se zrelo razmišljalo o Kraljevini Srbiji, njenoj obnovi, potrebno je najpre vratiti našoj zemlji dostojanstvo. A to je mukotrpan i težak posao. Traži ljude od integriteta. Ako bi kojom nesrećom našim „monarhistima“ uspelo da krunišu svog kandidata, to bi bio samo jedan novi pajacluk, nova sramota, razlog za još jedan stid i suze nas poniženih.

CEO TEKST:

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/160884/O+Kraljevini+ili+kako+je+Srbija+ispustila+krunu.html

–

POVEZANI POSTOVI:

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?

април 17, 2011

Излаз

јул 5, 2010

Економски рат Немачке и САД – ко ће победити?

Američki dolar, najpoznatija i dominantna valuta, ima još 14 godina života nakon čega će uslediti njegov pad, prognoziraju stručnjaci Svetske banke u najnovijoj studiji. Dolaru preti jačanje evra i kineskog juana.

Ukoliko evrozona uspešno nadvlada velike ekonomske krize unutar Unije, poput krize u Grčkoj i Portugalu, stručnjaci navode da će evro znatno ojačati.

Autori studije Svetske banke ističu da će u budućnosti veliku ulogu imati i pseudovaluta Međunarodnog monetarnog fonda, nazvana specijalna prava vučenja, koja se temelji na dolaru, evru, jenu i funti.

–

Ujedinjene nacije (UN), EU i Rusija snažno podržavaju „viziju“ američkog predsednika Baraka Obame za postizanje mirovnog sporazuma između Izraela i Palestinaca.

Obama je, takođe, u govoru kritikovao Izrael, poručivši mu da prihvati da ne može da ima stvarno miroljubivu zemlju baziranu na „stalnoj okupaciji“.

Ag.

–

The representatives of former rival Palestinian factions Fatah and Hamas, together with representatives of other Palestinian political forces, are arriving in Moscow on Friday to continue their inter-Palestinian dialogue.

http://rt.com/news/fatah-hamas-moscow-palestinian/

–

Покушај силовања може да не буде једина оптужба покренута против директора ММФ Доминика Строс-Кана. Већина Француза види у скандалу заверу против Строс-Кана у председничкој трци. Са друге стране Атлантика више говоре о томе да амерички естаблишмент није задовољан политиком коју Строс-Кан спроводи у ММФ. Међународни монетарни фонд највећи је светски делилац кредита. У њега улази 187 земаља. Највећи појединачни годишњи улог у фонд издвајају САД. Истовремено новац из ове светске касице сада у већој мери иде у ЕУ. Кредити од више милијарди сада су потребни на пример Грчкој, која се налази на рубу пропасти, Португалији, Ирској. Око трећине помоћи које добијају ове земље чини новац ММФ.

Министар финансија САД Тимоти Гајтнер већ је навео вршиоца дужности Строс-Кана – Американца Џона Липског као доброг управљача који би сасвим могао да изађе на крај са улогом новог директора организације.

Између осталог треба истаћи да Доминик Строс-Кан није први пут јунак секс-скандала. Али из неког разлога ове приче нису испливале у јавност када је он био кандидат за председника Француске и сматрао се фаворитом предизборне трке. Можда зато што је одржати се на дужности директора ММФ теже него кандидовати се за председника Француске?

(Глас Русије)

–

Nemačka kancelarka Angela Merkel zatražila je posle današnje ostavke šefa Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) Dominika Stros-Kana da i naredni generalni direktor ove finansijske institucije bude Evropljanin.

Beta, Tanjug

–

Američki milijarder Džordž Soroš tokom kratke posete Atini izazavao je veliko interesovanje ovdašnjih poslovnih krugova i vodećih ekonomista. Na večeri u njegovu čast, uz prisustvo ambasadora SAD, Brazil, Kine, grčkog ministra ekonomije Jorgosa Papakonstantinua i predstavnika krupnog kapitala, jedan od najuglednijih svetskih ekonomskih eksperata je pozvao Grke da “ponovo zainteresuju svet za investiranje u Grčkoj”.

Dovoljno će biti da se privuku investitori iz sveta za kupovinu zemlje u Grčkoj. S obzirom na to da su cene nekretnina pale, to ne bi trebalo da bude veći problem, jer se radi o atraktivnim lokacijama.

(trojka.rs)

Реформа просвете: наше школе у служби Империје!?

У сусрет стручном округлом столу о просвети, који ће се одржати 21. маја на Машинском факултету у Београду, доносимо разговор са проф. др Александром Липковским.

Ко је наш саговорник, Александар Т. Липковски – кратка биографија:

Рођен је 1955. у Цариграду. Студирао математику у Москви и Београду, где је и завршио Природно-математички факултет 1975. До 1978. радио на Ваздухопловно-техничком институту ЈНА, од 1979. до данас на Математичком факултету Универзитета у Београду, где је магистрирао (1978), докторирао (1986) и прошао сва звања од асистента приправника (1979) до редовног професора (2004). Објавио више научних и стручних радова и књига, боравио на специјализацијама у Немачкој и Русији. Био је продекан (2001-2002) и декан (2002-2004) тог факултета, проректор Универзитета у Београду (2004-2006), помоћник министра просвете за високо образовање (2007-2008) и члан Националног просветног савета (2005-2009). Говори руски, енглески и немачки. Ожењен је и има две ћерке.

ДВЕРИ: Поштовани професоре, по Вашем мишљењу у каквом се стању данас налази српска просвета после 10 година тзв. реформи?

– Слободно се може рећи да је просвета у Србији данас у катастрофалном стању, много горем него што је то била пре двадесет година, крајем осамдесетих година прошлог века. И док су проблеми просвете у деведесетим били везани за сецесију отпадничких република СФРЈ и тако изазван грађански рат, као и за варварске санкције и изолацију наметнуту од стране „просвећених“ нација, много тежи проблеми настали су у првој деценији двадесет првог века.

Они су директна последица неразумних реформи просвете наметнутих из Западне Европе. Главни циљ тих реформи је уништавање национално свесне интелигенције и деградација укупног интелектуалног нивоа просечног грађанина, претвореног у послушног конзумента који не поставља питања нити има жељу за тиме, већ своје мишљење и ставове гради на основу утицаја медија.

 ДВЕРИ: Реформа просвете после 5. октобра била је политичка реформа у правцу образовања за Ново доба. О чему се ту заправо ради?

– На први поглед, увоз реформе просвете долази из више центара Запада, али у ствари потиче из мондијалистичког круга чији је извршилац за Источну Европу Џорџ Сорос. Добро сте формулисали: образовање за Ново доба. При томе се народној већини ново доба представља као доба благостања, али данас и последњем сиромаху постаје јасно да је то благостање замишљено за 5% владара света који, свако у својој држави, управља са преосталих 95% становништва рафинираним методама које укључују контролу јавних медија и образовања.

Ове су методе развијене у Сједињеним Америчким Државама у доба хладног рата у другој половини двадесетог века, уз обилато коришћење научних средстава, пре свега психологије. У реформи образовања важну улогу игра и финансијски аргумент: трошкови општег образовања се у што је могуће већој мери преваљују на леђа грађана, да би се држава ослободила „сувишних“ трошкова, а у ствари лишила основне контролне полуге свог будућег опстанка и развоја: квалитетног образовања својих грађана.

У том правцу су усмерени сви појединачни аспекти најновијих реформи: инклузија са индивидуализованим програмима рада, потенцирање ученичких права уз обесправљивање наставника као васпитача, немогућност коришћења педагошких казнених мера и многи други. При томе се избегавају прави реформски захвати који би донели побољшање, као што је укидање сменске наставе (Србија је једина земља Европе у којој се настава изводи у више смена).

ДВЕРИ: Тинде Ковач Церовић, перјаница реформе Гаше Кнежевића, и у садашњем министарству већ три године изнова реформише наше школство, док се гласови стручне јавности не слушају?

– Нисам случајно поменуо психологију. Један део професионално неуспешних психолога је у реформи школства финансираној споља видео значајан извор прихода и здушно прионуо на посао. Предводник тог ешалона је поменута госпођа. Њено учешће у Цветковићевој влади био је услов Демократске странке у коалицији са СПС-ом коме је формално припало Министарство просвете (и науке после реконструкције). Пре него што је постала државни секретар, била је специјални саветник Божидара Ђелића (погрешно ословљаваног са „магистар“, јер је завршио „мастер“ студије које су у ствари изједначене са нашом старом дипломом) за питања просвете. Иако номинално није имала право потписа, државни секретар Тинде Ковач-Церовић је формирала „министарство“ у министарству и у потпуности управља реформом основних и средњих школа.

У два наврата њене владавине по хитном поступку је доношен и мењан Закон о основама система образовања и васпитања, једном у време министра Гаше Кнежевића, други пут у актуелном мандату министра Жарка Обрадовића. Оба пута је примењена иста матрица: регулаторни просветни механизми су истргнути из руку стручњака и просветних радника и пребачени у политички подобне савете које именују министри. При томе се привид утицаја стручњака остварује преко њиховог појединачног (али не и институционалног) учешћа у процесима одлучивања, а да у ствари немају никакву шансу да промене политички наметнуту одлуку.

Последња скандалозна промена је реформа средњих стручних школа која ће од некада квалитетних и поштованих стручних школа, поготово техничких, које су школовале кадар који је градио и изградио привреду бивше Југославије, направити школе за полуписмене раднике и мајсторе у непосредној производњи западноевропских земаља. Тамо, наиме, нико више неће у раднике. Ето, тако изгледа реформисано „школовање за Европу“ и за Ново доба као нео-робовласнички друштвени систем…

ДВЕРИ: Како оцењујете предлог Новог народног договора Двери-Покрета за живот Србије у коме је, између осталог, истакнута потреба за новом националном стратегијом образовања на свим нивоима и разматрањем могућности бесплатног студирања?

– Апсолутно подржавам цео предлог и посебно питање нове националне стратегије образовања. Веома је важно да о овако значајним питањима у јавној дискусији одлучују одговарајуће стручни људи, људи који иза себе имају дуги низ година стручног искуства, велико знање и професионални углед. Недавно сам чуо мисао немачког философа Ханса-Георга Гадамера да је савремено друштво једино у историји људских друштава у коме је срамота бити стар.

У томе лежи и један од великих проблема данашњег друштва, чији је мото „хоћу све и хоћу то одмах“. Данас није важно колико знаш већ колико имаш и колико брзо си то стекао. Свуда се намећу бескрупулозни млади људи без довољно знања и искуства, али са великом жељом да се лично промовишу кроз власт и новац. При томе њима из позадине невидљиво управљају прави владари који о сваком појединачно имају одређена компромитујућа сазнања. Ово нажалост није слика из Орвеловог дела, већ стварност.

Што се тиче бесплатног студирања, увек сам сматрао да свако образовање, па и високо, мора бити бесплатно. То подразумева да држава адекватно финансира свој просветни сектор. У нашој држави је то, нажалост, веома неодговарајуће. Са око 3% бруто националног дохотка издвојеног за просвету, Србија је више него двоструко испод просека Западне Европе (да не говоримо о апсолутном износу тог дохотка…). Није на одмет поменути ситуацију у Јапану после Другог светског рата. Када је Јапану било забрањено да улаже средства у војску, он је уложио у просвету и науку – око 20% бруто националног дохотка у вишегодишњем периоду – и то је резултирало огромним и брзим привредним развојем послератног Јапана. Наши политичари нажалост немају на уму развој Србије, већ обезбеђење својих фотеља.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri/dr-aleksandar-lipkovski.php

Peto evanđelje

Mario Kopić

Friedricha Nietzschea obično smatramo filozofom volje za moć kao suštine svijeta i vječnog vraćanja jednakog kao način egzistiranja te suštine. No Nietzsche ne govori samo o volji za moć, nego i o ljubavi. Kako razumjeti Nietzscheovu ljubav, ljubav koja je tako neobično bliska onoj o kojoj govori Dostojevski? I oko koje se slažu glavni protivnici iz romana o braći Karamazov, Ivan i Aljoša?

Posrijedi je misao o ljubavi koju izgovara Ivan, ali koju ni Aljoša ne može odbaciti: “Ljubav će zadovoljavati samo trenutačnost života, ali će samo saznanje o njegovoj trenutačnosti pojačati njegov žar onoliko koliko se prije gubio u nadanju zagrobnoj i beskrajnoj ljubavi“. Govor je o ljubavi ni za šta, ljubavi koja ne traži uzvraćaj, a krila će zadobiti kad čovjek više ne bude pribjegavao fantazmama o posmrtnom vječnom životu, čiji bi garant trebao biti ništa manje nego fantazmagorični Bog. Ljubav ni za šta jeste ljubav prema životu kao takvom, neovisno o njegovom smislu i svijesti o njemu. Kao takva – kao zahvalna, istovremeno i darežljiva ljubav – ne poznaje mržnju, jer mržnja izvire upravo iz nezadovoljstva životom, iz sjenke što je na život baca Smisao života, Smisao u čijem svjetlu bi postojanju koje ga ne doseže nedostajalo upravo ono za što bi ga bilo vrijedno ljubiti.

Mržnja prema životu, koja izvire iz nedosegnutog Smisla, a nakon smrti Boga iz očaja što toga smisla uopće više nema, što za njega uopće ne znamo, pritišće čovjeka kao “duh težine“ (Geist der Schwere). Glavni je problem Nietzscheova Zaratustre upravo kako se osloboditi tog duha težine, kako se osloboditi mržnje. “To je pojmio onaj duboki fiziolog Buda. Njegova ‘religija’, koju bi bilo bolje označiti kao higijenu, da je ne bismo miješali sa stvarima dostojnim sažaljenja kao što je kršćanstvo, učinila je svoje djelovanje zavisnim od pobjede nad resantimanom: osloboditi dušu od toga – prvi je korak prema ozdravljenju. ‘S neprijateljstvom se ne izlazi nakraj neprijateljstvom, prijateljstvom se izlazi na kraj s neprijateljstvom‘: to stoji na početku Budina učenja.“ Jer i mržnja prema mržnji još je uvijek mržnja, a kamoli mržnja koju u ime vječnog života prema životu ovdje i sada propovijeda evanđelist Ivan: “Ko ljubi svoj život, izgubitće ga. A ko mrzi svoj život na ovome svijetu, sačuvat će ga za život vječni.“ Nietzsche to stajalište, ne citirajući ga neposredno, komentira ovako: “Ako se težište života ne premjesti u život, nego u ‘onostranost’ – u ništinu – životu općenito oduzima se težište. Velika laž o ličnoj besmrtnosti uništava svaki um, svaku prirodu u instinktu – sve što je instinktima blagotvorno, što potiče život, što jamči budućnost, potvrđuje odsada nepovjerenje. Živjeti tako da više nema smisla živjeti, postaje sada ‘smisao’ života…“. Život dakle ima smisao, smislen je, ali taj smisao nije Smisao, nije unaprijed dati smisao i zato naspram života kao postojanja ne nastupa, ne može i ne smije nastupati kao suština ili ideja.

Nietzsche se u kasnom spisu Ecce homo, u kojem sažima glavne misli svojih prijašnjih radova, nedvosmisleno odriče svake mržnje i pledira za ljubav ni za šta: “Moja formula za veličinu u čovjeku jeste amor fati: ne htjeti imati ništa drugo, ni unaprijed, ni unazad, ni u svu vječnost. Ne samo podnositi ono nužno, još manje zatajiti ga – sav idealizam je lažljivost pred nužnim – nego ga ljubiti…“. Ljubiti svoj život, premda smo kao konačna, smrtna bića nužno osuđeni na smrt. To je Nietzscheova vesela vijest, vijest o smislenosti života neovisno o smrti i patnji. “Pogodit će se: problem je to o smislu patnje: da li kršćanski smisao, da li tragičan smisao… U prvom slučaju treba to da bude put k blaženom bivstvovanju, u potonjem pak bivstvovanje važi kao dovoljno blaženo da opravda svu silu patnje“. Riječ je, dakle, o vijesti koja je daleko od bilo kakvog proglašavanja apsurdnosti ili besmislenosti postojanja. Naprotiv, upravo se po njoj Nietzsche smatra novim evanđelistom, pri čemu biblijske evanđeliste, a posebno Pavla, smatra dis-anđelistima, objavljivačima mračne i žalosne, a ne radosne i svijetle vijesti. Evanđelje po Nietzscheu je “evanđelje budućnosti“ i Nietzsche ga započinje pisati kao peto evanđelje. U pismu svom uredniku Ernstu Schmeitzneru od 13. 2. 1883. kaže: “To je ‘spjev’ (Dichtung) ili peto ‘evanđelje’ ili nešto što još nema imena.“ Bit će to Zaratustrino evanđelje, koje neće biti samo evanđelje budućnosti, nego i evanđelje same budućnosti, to jest budućnosno evanđelje. Nova vijest dolazi da ukine i zamijeni staro evanđelje, tu naizgled veselu, a zapravo lažnu i lažljivu vijest. Kao što u svom predavanju povodom stogodišnjice Nietzscheova rođenja O poboljšanju vesele vijesti – Nietzscheovo peto “evanđelje“ navodi Peter Sloterdijk, pokušaji oblikovanja petog evanđelja postojali su i prije, ali ostali su u okviru već postojeća četiri ili su ih pak nastojali povezati u jedinstveno evanđelje ukidanjem ponavljanja, odnosno iz njih izljuštiti ono što odgovara modernom, prosvijećenom vremenu. Tako je početkom XIX vijeka Thomas Jefferson, predsjednik SAD, objavio 64 stranice dug tekst pod naslovom Život i moral Isusa iz Nazareta, poznat i kao Jeffersonova Biblija, u kojem čuva “racionalno jezgro“ evanđelja, a precrtava kontradiktorna, mitska i magična mjesta. Nietzsche ne želi takvo čišćenje i poboljšavanje postojećih evanđelja, nego njihovo ukidanje i nadomještanje sasma drugim, novim i na suprotnim vrednotama izgrađenim evanđeljem, onim istinskim. Naime, nadomještanjem njegovim vlastitim veselim evanđeljem, navještenjem smrti starog, kršćanskog Boga, boga suda i kazne, i rođenja novoga boga, Dioniza, boga zanosa i radosti, Boga pod čijim nebom će zaživjeti sasma novi čovjek: nad-čovjek.

Prilično drukčiji od odnosa prema biblijskim evanđelistima je Nietzscheov odnos prema samome Isusu. Nije moguće ne uočiti zanos s kojim govori o njemu u Antikristu, zanos koji ga na toj tački povezuje s Dostojevskim. Što nije iznenađujuće, budući da se na Dostojevskog izričito poziva. Nije moguće ne uočiti ni da Nietzsche gleda na Isusa s pogledom što ga je stekao kad je pročitao Idiota. Kad Nietzsche za naslov svog optužujućeg teksta izabere ime Antikrist, nema u mislima Isusa, nego Pavlovog Krista, odnosno Pavla samog kao utemeljitelja historijskog, postkristovskog, za Nietzschea upravo antikristovskog kršćanstva, do sada još ne prevladane “mržnje spram realnosti“. Za dokaz te tvrdnje dovoljan je sljedeći stav iz Antikrista: “Zapravo je bio samo jedan kršćanin i on je umro na križu“. Taj jedan je bio Krist kao kršćanin u jedino pravom značenju te riječi. S njim, s Isusom, na križu je umrlo i evanđelje kao vesela vijest, glas radosti. “Kršćanstvo kao historijsku realnost ne valja zamjenjivati s onim Jednim korijenom (mit jener Einen Wurzel), na koji podsjeća svojim imenom: drugi su korijeni iz kojih je izraslo bili daleko moćniji; neusporediva je zloupotreba kad se takve tvorevine propasti (Verfalls-Gebilde) i nakaze (Missformen) koje se zovu ‘kršćanska crkva’, ‘kršćanska vjera’ i ‘kršćanski život’ hoće istaknuti tim svetim imenom. Što je poricao Krist? – Sve što se danas zove kršćanskim“.

Nietzsche se ne smatra antikristom. Štaviše, smatra se jedino pravim tumačem života (ne učenja) “kakvog je živio taj koji je umro na križu“. Usprkos tome, ne smatra se ni kršćaninom. Zato moramo njegov tekst čitati s iznimnom pažnjom, inače će nam se dogoditi da ćemo sasma promašiti smisao zapisanog, odnosno rečenog. Problem je u tome da pred sobom nemamo samo dvije ravni, nego četiri: dvije koje se prekrivaju i dvije koje se ukrštaju. Nietzscheu je stalo do prevrednovanja vrijednosti, ali ne da bi ih obrnuo i dobro zamijenio zlim, recimo na mjesto Boga postavio Satanu, nego je i njemu stalo do dobra, samo što ono dobro koje propovijeda kršćanstvo ne smatra dobrim, nego zlim, tako da najzad nastupa sa svojim razumijevanjem dobra. To dobro je s onu stranu dobra i zla, ali ne općenito, nego s onu stranu dobra i zla u platonističkom, odnosno kršćanskom značenju. Isto vrijedi i za ljubav, istinu i tako dalje. Otuda prividna protivrječnost: Nietzsche odbacuje evanđelje, ali se ujedno smatra evanđelistom, veselim vjesnikom, odnosno vjesnikom veselja nad životom, veselja spram života: “Pravi život, vječni je život nađen – on nije obećan, on je tu, on je u vama; kao život u ljubavi, u ljubavi bez odbijanja (Abzug) i isključivanja, bez distance“.

Peščanik.net, 19.05.2011.

http://www.pescanik.net/content/view/6920/1226/

Search & Destroy: Why You Can’t Trust Google Inc

Search & Destroy author Scott Cleland is the world’s leading Google critic and has testified before Congress three times about the search-engine behemoth. Cleland takes an in-depth look at where Google is leading us, explains why we don’t want to go there, and proposes straightforward solutions.

Published by Telescope Books, Search & Destroy: Why You Can’t Trust Google Inc. is the first book to critically examine Google’s business practices, mission, and unprecedented power over information access and the digital economy.

Google has acquired far more information, both public and private, and has invented more ways to use it, than anyone in history. Information is power, and in Google’s case, Cleland argues, it’s the power to influence and control virtually everything the Internet touches. Google’s power is largely unchecked, unaccountable — and grossly underestimated.

Search & Destroy examines Google’s position as the Internet’s lone superpower — the new master of the digital information universe. And Google’s power, Cleland points out, depends almost entirely on the blind trust it has gained through masterful duplicity. Search & Destroy demonstrates how Google routinely says one thing and does another.

Don’t Want To Go There

Cleland shows that the world’s #1 brand is untrustworthy. He exposes the unethical company hiding behind a „Don’t Be Evil“ slogan. He uncovers Google’s hidden political agenda and reveals how Google’s famed mission to organize the world’s information is destructive and wrong. Cleland is the first to critically examine where Google is leading us, explain why we don’t want to go there, and propose straightforward solutions.

Google’s unprecedented centralization of power over the world’s information is corrupting both Google and the Internet, Cleland says. Google is evolving from an information servant to master — from working for users, to making users work for the Internet behemoth.

In his review, John Eade, president of the Argus Research Company, describes the new book as a wake-up call. „Search & Destroy eloquently makes the case that Google has no respect for Intellectual Property Rights, other than its own.“

Unchecked Power

„Do we want an Internet devoid of privacy, property rights, and data security ?,“ Cleland asks. Generations to come will have to live with decisions being made today based on what Cleland calls „assumed acquiescence“ to Google’s practices.

Search & Destroy conclusively demonstrates that Google’s goal is to change the world by influencing and controlling information access. Ultimately, Google’s immense unchecked power is destructive precisely because Google is so shockingly-political, unethical and untrustworthy.

Availability

Search & Destroy is an exhaustively researched investigative book containing over 700 references (including court documents) and more than 150 verbatim quotes from Google executives.

The 329-page hardcover book is available from Amazon and Barnes & Noble. E-book versions are available for Kindle, Nook, and other popular e-readers. For more information, visit www.SearchandDestroyBook.com.

About the Author

Scott Cleland is the world’s leading Google critic. Cleland has testified before Congress three times about Google. He publishes GoogleMonitor.com and Googleopoly.net, and authors the widely read PrecursorBlog.com. As President of Precursor LLC, he consults for Fortune 500 clients.

A former #1 ranked Institutional Investor independent analyst known for spotting early on why the Internet dotcom bubble would burst, Cleland was also the first analyst invited to testify before Congress about the missed warning signs of Enron’s fraud and bankruptcy. Fortune profiled Cleland as „ahead of the pack in raising questions about WorldCom’s debt, profitability, and survival.“ Cleland is also a former U.S. Deputy Assistant Secretary of State for Information and Communication Policy.

http://www.newsfactor.com/story.xhtml?story_id=78621&full_skip=1

Saksonska i srpska tradicija

Autor: Zoran Stokić

Današnju sociološku uređenost i kvalitetan život zapadnog sveta nisu stvorile njihove današnje političke institucije, nego i ta uređenost i te političke institucije postoje zahvaljujući zapadnoj kulturi i njenim tradicionalnim društvenim institucijama.

Kao uvod može nam poslužiti jedan istorijski događaj s prijema koji je vizantijski car upriličio posle prvog krstaškog pohoda, tj. to kako je on protumačen u dva potpuno različita kulturna modela. Jedan od zapadnih vitezova bio je zaprepašćen time što na gozbi „samo jedan čovek može da sedi, dok svi ostali moraju da stoje“, te je u znak protesta i on seo na carev tron! Taj čin je u vizantijskom taboru bio protumačen kao čin „neupućenosti zapadnog divljaka u tančine vizantijskih ceremonija“, a u zapadnom – kao primer svesti o „vlastitom dostojanstvu“, gde vitez u vladaru vidi čoveka koji je „prvi među jednakima“, a ne vidi ga kao „gospodara pred robovima“! Bilo je to zapadnjačko „trasiranje puta“ ka „Magna karti“ iz 1215. god. i objašnjenje zašto su nju stvorili Saksonci, a ne Vizantinci, Persijanci, Kinezi ili Sloveni.

Dok su Vizantinci na ruševinama Rimskog carstva sačuvali pravni sistem u formi Justinijanovog kodeksa, gde će jedan od principa biti i taj da „što je po volji caru, to ima snagu zakona“, dotle će Germani, nošeni inercijom svoje prademokratske tradicije, na zapadnim ruševinama istog carstva vekovima izgrađivati stalno nove i nove sociološke elemente udruživanja. Germani su bili ljudi akcije, ratnici, čiji je opstanak zavisio od njihove sposobnosti da ovladaju mehaničkim odnosima između stvari i ireverzibilnim vremenskim tokovima; mi smo, pak, bili poljoprivrednici, koji su pokušavali da ukrote neprestane promenljive oblike spoljašnjosti pomoću statičkih, vanvremenih pojmova. Da bi doskočili nepredvidljivim vremenskim tokovima, oni su objekte stvarnosti predstavljali kao dinamičke entitete, a mi smo pokušavali da preživimo pomoću mitskog „ritualnog produženja prošlosti“, a svet smo shvatali kao nešto „suštinski statično i nepromenljivo“.

Od V veka pa do normanskog osvajanja 1066. godine, osnovni sociološki ton životu naseljenika britanskog ostrva davali su Saksonci. Negde od VI veka na Ostrvo se doseljava i drugo germansko pleme, Angli, te tako neizbežno dolazi do njihove interakcije. Kad su se te dve skupine naroda srele, kad su svi počeli živeti zajedničkim kulturnim i političkim životom, našli su se pred novim društvenim problemima za čije je rešavanje bio neophodan razvoj i novih intelektualnih moći i novih institucija. Ratovi, povećanje osvojenih teritorija i broja stanovnika, mešavina plemena i naroda – rađa novi društveni organizam: sedam kraljevstava, nastalih u međuvremenu, u 9. veku završava unijom u jedno – kraljevstvo Veseks. U tim kraljevstvima monarh nije dobijao presto po pravu nasleđa, nego je biran na osnovu ličnih sposobnosti. Birao ga je savet najmudrijih (među svetovnim i sakralnim licima). Osnovna funkcija kralja bila je da predvodi ratne pohode te da predsedava crkvenim saborima. Morao je raditi za opšte dobro, inače je sasvim legalno mogao biti svrgnut sa prestola. Kralj se nije mogao mešati u odluke koje su donosili lokalni organi vlasti: seoske i gradske skupštine i sudovi, sreske i okružne skupštine.

Eto, to je bio put ka „Magna karti“, ka otvorenom društvu, koje je, kao i svaki „otvoreni sistem“, bilo sposobno da se razvija, a taj razvoj je tekao kroz procese zasnovane na ireverzibilnom poimanju vremena („dobroj beskonačnosti“), gde je svako novo događanje, makar i naizgled iste vrste, na izvestan način uvek bilo tretirano kao drugačije, kao nešto što traži nov i kvalitetniji pristup. – I sve to za razliku od zatvorenog društvenog stanja u kome smo živeli mi („loša beskonačnost“), u kom se težilo održanju ili ponavljanju uvek istih društvenih formi i u kome, kao u svakom „zatvorenom sistemu“, nije bilo razvoja, te se i dalje nastavlja vizantijska i osmanska tradicija, u kojoj podanici nisu vlasnici ne samo sredstava za proizvodnju nego ni onoga što proizvode, ali ni sopstvenih života. U kulturi gde je strah od smrti suzbijan strahom od kazne konzervirala se tradicija nepoverenja u ljude, pesimizam, tu za tradiciju slobode i ljudskog dostojanstva nema mesta.

U zapadnom feudalnom društvu, pak, postojao je široki dijapazon i gradacija sloboda i zavisnosti. Iako nije bilo individualnih sloboda u današnjem smislu reči, nije bilo ni potpunih nesloboda. Vlastela nije imala posla direktno s pojedinim seljacima, nego s opštinama, selima i okruzima, koji su omogućavali seljacima da se suprotstave vlasteli u sudskim procesima u slučajevima kada su ovi pokušavali da prekrše običaje u cilju ličnog bogaćenja. I dok su u despotskim sistemima svi bili robovi od vrha do dna, čovek je u zapadnom feudalnom društvu bio staleška ličnost koja je imala svest o tome da kvalitet njegovog života zavisi od drugih ljudi, od moći – ceha, grada, vlastele – a to je sve vodilo ka razvijanju poverenja u sugrađane i njihovog međusobnog uvažavanja. Bio je to put ka optimizmu u zajedničkim poduhvatima.

Komunizam nas je vratio u „prokletu avliju“. Tito je umro 1980, a mi smo protraćili još 30 godina i danas smo dalje od evropske kulture nego što smo to bili čak i pod Brozom. Despotska kultura se prenela i u XXI vek, te naša omladina počinje da ljubi svoje okove i slavi despote (Gadafija, Čaveza i slične) i, kao u svakom zatvorenom društvu, radi direktno u korist svoje štete.

Na kraju zabeležimo i to da se u Engleskoj, gde je nastala industrijska revolucija, koja je iz temelja promenila život na planeti, u periodu od 1700. do 1800. broj stanovnika povećao za 50 odsto, a od 1800. do 1900. za 260 odsto! Za to vreme, naši daleki preci jedva preživljavaju u selima osmanske imperije. Ni Uzbek u Monteskjeovim „Persijskim pismima“ ne kaže uzalud: „Stanovništvo se najviše smanjuje tamo gde vlada despotizam.“ Razumemo li mi ove reči?

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/saksonska_i_srpska_tradicija.46.html?news_id=215509

–

Robert Fisk: Why no outcry over these torturing tyrants?

The Independent

Saturday, 14 May 2011

Christopher Hill, a formerUSsecretary of state for east Asia who was ambassador to Iraq– and usually a very obedient and un-eloquent American diplomat – wrote the other day that „the notion that a dictator can claim the sovereign right to abuse his people has become unacceptable“.

Unless, of course – and Mr Hill did not mention this – you happen to live inBahrain. On this tiny island, a Sunni monarchy, the al-Khalifas, rule a majority Shia population and have responded to democratic protests with death sentences, mass arrests, the imprisonment of doctors for letting patients die after protests and an „invitation“ to Saudi forces to enter the country. They have also destroyed dozens of Shia mosques with all the thoroughness of a 9/11 pilot. But then, let’s remember that most of the 9/11 killers were indeed Saudis.

And what do we get for it? Silence. Silence in theUSmedia, largely silence in the European press, silence from our own beloved CamerClegg and of course from the White House. And – shame of shame – silence from the Arabs who know where their bread is buttered. That means, of course, also silence from al-Jazeera. I often appear on their otherwise excellent Arabic and English editions, but their failure to mentionBahrainis shameful, a dollop of shit in the dignity that they have brought to reporting in theMiddle East. The Emir ofQatar – I know him and like him very much – does not need to belittle his television empire in this way.

CamerClegg is silent, of course, because Bahrainis one of our „friends“ in the Gulf, an eager arms buyer, home to thousands of Brit expatriates who – during the mini-revolution by Bahrain’s Shia – spent their time writing vicious letters to the local pro-Khalifa press denouncing Western journalists. And as for the demonstrators, I recall a young Shia woman telling me that if only the Crown Prince would come to the Pearl Roundabout and talk with the protesters, they would carry him on their shoulders around the square. I believed her. But he didn’t come. Instead, he destroyed their mosques and claimed the protests were an Iranian plot – which was never the case – and destroyed the statue of the pearl at the roundabout, thus deforming the very history of his own country.

Obama, needless to say, has his own reasons for silence. Bahrain hosts the US Fifth Fleet and the Americans don’t want to be shoved out of their happy little port (albeit that they could up-sticks and move to the UAE or Qataranytime they wish) and want to defend Bahrain from mythical Iranian aggression. So you won’t find La Clinton, so keen to abuse the Assad family, saying anything bad about the al-Khalifas. Why on earth not? Are we all in debt to the Gulf Arabs? They are honourable people and understand when criticism is said with good faith. But no, we are silent. Even when Bahraini students in Britain are deprived of their grants because they protested outside theirLondonembassy, we are silent. CamerClegg, shame on you.

Bahrain has never had a reputation as a „friend“ of the West, albeit that is how it likes to be portrayed. More than 20 years ago, anyone protesting the royal family’s dominance risked being tortured in the security police headquarters. The head of it was a former British police Special Branch officer whose senior torturer was a pernicious major in the Jordanian army. When I published their names, I was rewarded with a cartoon in the government newspaper Al-Khaleej which pictured me as a rabid dog. Rabid dogs, of course, have to be exterminated. It was not a joke. It was a threat.

The al-Khalifas have no problems with the opposition newspaper, Al-Wasat, however. They arrested one of its founders, Karim Fakhrawi, on 5 April. He died in police custody a week later. Ten days later, they arrested the paper’s columnist, Haidar Mohamed al-Naimi. He has not been seen since. Again, silence from CamerClegg, Obama, La Clinton and the rest. The arrest and charging of Shia Muslim doctors for letting their patients die – the patients having been shot by the „security forces“, of course – is even more vile. I was in the hospital when these patients were brought in. The doctors’ reaction was horror mixed with fear – they had simply never seen such close-range gunshot wounds before. Now they have been arrested, doctors and patients taken from their hospital beds. If this was happening inDamascus,HomsorHamaorAleppo, the voices of CamerClegg, and Obama and La Clinton would be ringing in our ears. But no. Silence. Four men have been sentenced to death for killing two Bahraini policemen. It was a closed military court. Their „confessions“ were aired on television, Soviet-style. No word from CamerClegg or Obama or La Clinton.

What is this nonsense? Well, I will tell you. It has nothing to do with the Bahrainis or the al-Khalifas. It is all about our fear ofSaudi Arabia. Which also means it is about oil. It is about our absolute refusal to remember that 9/11 was committed largely by Saudis. It is about our refusal to remember thatSaudi Arabiasupported the Taliban, that Bin Laden was a Saudi, that the most cruel version of Islam comes fromSaudi Arabia, the land of head-choppers and hand-cutters. It is about a conversation I had with a Bahraini official – a good and decent and honest man – in which I asked him why the Bahraini prime minister could not be elected by a majority Shia population. „The Saudis would never permit it,“ he said. Yes, our other friends. The Saudis.

 http://www.independent.co.uk/opinion/commentators/fisk/robert-fisk-why-no-outcry-over-these-torturing-tyrants-2283907.html

–

Rat šiita i sunita

мај 16, 2011

Kuća fudbala

Komentar Danas

Autor: Redakcijski komentar

Prošlog vikenda u prisustvu predsednika FIFA Sepa Blatera, ministarke omladine i sporta Snežane Samardžić Marković, predsednika Fudbalskog saveza Srbije Tomislava Karadžića i ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, prvi čovek UEFA Mišel Platini svečano je otvorio srpsku „kuću fudbala“ u Staroj Pazovi. Jedne makaze, puno osmeha i još više međusobnog tapšanja po ramenu na pomenutom događaju, učinili su da okupljeni bar nakratko skrenu pažnju javnosti sa gorućih problema najpopularnijeg domaćeg sporta.

Skandal na finalu Kupa Srbije, fijasko reprezentacije do 17 godina na Evropskom prvenstvu u našoj zemlji, posteri na kojima je predsednik FSS iza rešetaka, koji su se pojavili u najpoznatijoj beogradskoj ulici, sraman dogovor države i nekada „prve dame srpskog fudbala“, smanjenje kazne Urošu Mišiću samo su neka od dešavanja koja su tokom proleća frapirala sve domaće ljubitelje fudbala. Ako se tome pridodaju konstantni ispadi navijačkih grupa na događajima koji nisu samo sportski i dugogodišnji loši nastupi domaćih klubova i reprezentacija na međunarodnim takmičenjima, jasno je da srpskom fudbalu ne samo da „ne cvetaju ruže“ kao što brojni demagozi svakodnevno pokušavaju da nas ubede, već da je situacija, realno, lošija nego ikada ranije…

Što se tiče klubova, tu je situacija kristalno jasna. Postoje oni koji ne žele da igraju (Vojvodina), oni koji ne znaju da igraju i koji se u nedostatku novih trofeja diče onim što su osvojili pre više decenija (Zvezda), oni koji koriste takvo stanje i prisne odnose sa FSS kako bi osvajali domaće trofeje a zatim se transformisali u „topovsko meso“ na evrosceni (Partizan) i na kraju su oni mali klubovi koji su na jedan ili drugi način u „talu“ sa pomenutim timovima i kojima je jedini interes da te iste „velikane“ dovedu u svoje gradove i gradiće i tako bar nakratko razvesele, inače unesrećeno, lokalno stanovništvo… Ipak, ono što je zajedničko za sve klubove jeste činjenica da iza svih stoji bar po jedan političar koji sebe vidi kao superheroja i spasitelja.

Kada je reč o reprezentaciji, njoj igrači (Lazović, Luković…) ali i pravi navijači lagano okreću leđa, a nekima selektor čak i ne dozvoljava da igraju iako su bez premca na svojoj poziciji… Naravno, rezultati u kvalifikacijama za EP su najblaže rečeno – loši.

Posle svega, postavlja se pitanje za koga je otvorena ta „kuća fudbala“. Ako je za mlade i perspektivne igrače, kojih na sreću još uvek ima, onda će im barem biti lakše da se u odličnim uslovima bore protiv „stručnjaka“ kojima je hobi uništavanje selekcija u mlađim kategorijama…

Ipak, predsednik FIFA Sep Blater izjavio je da je „srpski fudbal odlično organizovan i da ima svetlu budućnost“, što je samo potvrda da je, kao onomad na Marakani, ponovo prekršen zakon koji zabranjuje služenje alkohola na događajima koji imaju veze sa sportom… 

www.danas.rs

–

POVEZANI POSTOVI:

POSTOJI LI RAT PROTIV MAFIJE?

мај 14, 2011

Спартак

април 10, 2011

Korupcija ubija Srbiju

новембар 29, 2010

КОСМЕТ или ЕУ

У суштини, било је, увек, јасно, да је Космет на првом месту.

Но, желели смо и улазак у ЕУ, да будемо део европске породице. Искрено смо то желели. И ја, лично, и већина грађана Србије, по свим истраживањима. 

Очигледно је то немогуће, без слабљења и разбијања Србије.

Дакле, Србија треба да одустане од ЕУ. Званично. 

То није довољно. Да би преживела, Србија треба да ради на разбијању ЕУ. 

Са савезницима, са онима са којима нам се поклапају интереси.

ЕУ не може још дуго да опстане, она ће бити растурена, изнутра и споља, и без деловања Срба и Србије, али Србија нема времена и мора да убрза те процесе. Јер, ако нестане Србија, какве има везе да ли ће нестати и ЕУ.

Свесни смо да ЕУ неће постићи резултате ни у БиХ. 

–

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

УМНИ РАТ

мај 17, 2011

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА

мај 16, 2011

Kraj Evropske unije

јун 17, 2008

УМНИ РАТ

+

протојереј Андреј Ткачев

+

Раније је појам као „умни рат“ био познат само монасима. И то не свим монасима, већ само поштено монахујућима. И друго, тај склоп речи је звучао помало архаично: „невидљива борба“. Годи слуху, али је неразумљиво.И ето, тај појам је преживео. Сада основе невидљиве борбе или вођења умног рата, или основе унутрашњег духовног супротстављања (зовите како желите) треба да буду познате најширим слојевима крштеног становништва. Основни курс аскетикетреба да се предаје као што су раније на курсевима грађанске одбране људима говорили о нуклеарној експлозији, хемијском нападу и коришћењу биолошких отрова.Наравно специјални курсеви из ове области су фантазија. Корисна знања и навике духовне самозаштите треба да се предају дедовским тачније светоотачким начином – од свештеника пастви, од родитеља деци, од учитеља ученицима. И још је неопходно активирати се на информационом пољу. То поље и јесте поље битке. Оно о чему је маштао Мајаковски догодило се већ одавно: бајонет је изједначен са оловком. Радио су изједначили са казненим авио-експедицијама, а квалитетне часописе са армијским нападима.

Ја се лично не предајем. Уопште се нећу предати, тим више – без борбе. Тешко ми је да видим Гуливера како служи лукавим Лилипутанцима. Болно ми је да гледам садашњост, знајући прошлост и предосећајући будућност. Зато певам: „Устај, земљо огромна“. Певам тихо, а не на сав глас. Прво, зато што ће онај ко има уши да чује чути. А друго, зато што је наш рат – умни. Немамо разлога да вичемо.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.pravoslavie.ru/smi/45620.htm

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/teme/serbia/ocima-vere/ocima-vere-umni-rat.php 

–

ПОВЕЗАН ПОСТ:

Hrišćani

мај 13, 2011

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА

Никола Варагић

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

Београд, јануар-фебруар 2011. године

Закључак

(…) Мултикултурализам је у западној Европи проглашен за пропао пројекат, и то се пре свега односи на питање муслимана у Европи. У Србији и овом региону тај проблем је потпуно друге природе. Овде живе аутохтони муслимани, вековима уназад, и никако се не може дозволити да мултикултурални и мултиконфесионални начин живота доживе крах, јер би то водило поново у ратно стање.

Што се Срба и Алабанаца тиче, кроз дијалог са Албанцима (са Космета, Албаније, Црне Горе и Македоније) мора се решавати проблеми и тражити начини за миран суживот два народа, а пошто је у региону и свету данас све  повезано и међузависно, до договора између Албанаца и Срба није могуће доћи ако у то нису укључени и Црногорци, Македонци, Грци и Бугари. Не може се постићи мир на Космету а да Македонија остане нестабилна.

Што опет указује да је немогуће да дође до договора између Албанаца и Срба ако се у том договору не нађу и интереси САД, Русије, Турске, Немачке, Ирана, Велике Британије, Италије и Ватикана. Исто важи и за Босну и Херцеговину, само што је ту ситуација другачија у смислу да су Бошњаци и Срби братски народи, са различитим вероисповестима.

Све државе региона су веома сиромашне и у великим економским проблемима, свака даља дестабилизација у региону никоме не може донети ништа добро, и зато је најбоље да се крене са стварањем економске заједнице између Србије (са посебним статусом Космета) Босне и Херцеговине (са посебним статусом Репубике Српске), Црне Горе, Албаније и Македоније (са посебним статусом западне Македоније). Све ове државе слабо напредују у постизању европских стандарда и ти стандради никада неће бити достигнути ако то није израз унутрашњих тежњи људи који живе на овом простору. Европеизација је процес који не сме бити заустављен, он мора да се спроводи вољом људи који живе у овом региону, и треба га потпуно одвојити од просеца прикључењу Европској унији. Ове државе не могу још најмање 10 година постати чланице ЕУ, док је у ЕУ у кризи и постоји реална могућност да Европска унија нестане, у овом облику, до 2020. године

(…) “Зло није од хаоса… који је неограничена могућност… већ од космоса… нужности и немогућности… Треба ићи изнад Добра, треба тражити Бога“ (Шестов). Са једне стране, Србији, и региону, прети хаос. Са друге стране, Србија, и државе региона, теже ка успостављању космоса (поретка). Узрок због кога може доћи до хаоса налази се у лошем поретку (космосу) који сада имамо у Србији и региону. Многи Срби мисле да је Доброу које они верују Бог, и да спроводе Божју вољу, тако што мисле да је баш њихова вера, или идеологија, или странка, или организација, та која је позвана да наметне своја уверења и оствари своје интересе унутар Србије. Слично је када се гледа на припаднике других народа и вера, који нису као Срби изабрани небески народ. Слично је и у народима у региону, и међу њима многи (у неком народу и већина) мисле да је њихово Добро од Бога и да Србе треба прогонити и уништити. И свету прети хаос, због лошег међународног поретка (космоса). Када имамо лош поредак (космос) тада наступа хаос који није нешто негативно, већ позитивно, јер нам даје бројне могућности, неограничене комбинације, за стварање слободнијег и савршенијег поретка (космоса). 

(…) Србија мора да добије нове људе у власти, и ти нови људи треба да донесу програм за наредних 20 до 30 година, и тај програм треба примењивати на делу. Нема још много времена за организовање, криза у Србији и свету постаје све озбиљнија и опаснија. Ако не чувамо себе, не може нас ни Бог сачувати.

КРАХ!

Бранко Драгаш

Зашто се обара вредност динара? Ко зарађује?

Погледајмо калкулацију.

Народна банка издаје хартије од вредности за покривање буџетског дефицита државе:

•    каматна стопа записа: 13%

•    рок доспећа: 6 месеци

•    износ мај 2011: 2.100.000.000 евра

•    купци записа: банке

•    курс у тренутку продаје: 107 динара

•    курс у тренутку поновне куповине: 98 динара

•    Финансијка шпекулација

банке мењају евре у динаре: 2.100.000.000 евра x 107 динара =224.700.000.000 динара;

•    банке пласирају у записе динаре: 224.700.000.000 динара x 13% = 29.211.000.000 динара;

•    зарада на 6 месеци: 29.211.000.000 динара : 2 =  14.605.500.000 динара

•    укупна вредност после шест месеци: 224.700.000.000 динара + 14.605.500.000 динара =239.305.500.000 динара;

•    банке за динаре  купују евре по курсу 1 евро=98 динара: 239.305.500.000 динара : 98 евра/дин = 2.441.892.850 евра;

•    профит за 6 месеци: 2.441.892.850.000 евра – 2.100.000.000 евра = 341.892.850. евра;

•    профитна стопа: 16,28%;

•    годишња профитна стопа: 32,56%

Наставља се превара са хартијама од вредности народне банке. Динар јача да би профитирали шпекуланти. Рачун плаћају грађани Србије. Годинама се врше овакве малверзације. Годинама пишем и опомињем грађане да ће скупо платити ову игру са курсом динара. Нема играња са девизним курсом!

Где је крај?

На самом смо крају. Балон ће пући. Динар се не може бранити новим задуживањем. Дефицити буџета се не могу покривати скупим кредитима. Шпекуланти ће изаћи богатији из ове преваре. Динар ће стрмоглаво да падне. Девизни курс ће да експлодира.

Поновиће се руски сценарио са  рубљом.  у августу 1998 у једном дану рубља је пропала 400%. Русија је банкротирала. Спас је донела – промена режима. Исто ће се десити у Србији. Девизни курс ће пасти у кратком времену 100%. Надокнадиће за кратко време свих десет година лажи. Девизни курс не може да се држи под стегама.

Јака привреда – јак динар.
Слаба привреда – слаб динар.

Србија ће банкротирати.

Грађани ће упасти у велике невоље. Велики број фирми ће пропасти. Следи социјална револуција. Режим мора да падне, заједно са његовом плаћеном опозицијом. Србији треба нови грађански покрет. Нови концепт и нови људи. За спас србије!

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri/branko-dragas/krah-spekulacije-sa-dinarom.php

–

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

Признали би и “државу Косово“…

мај 16, 2011

POSTOJI LI RAT PROTIV MAFIJE?

мај 14, 2011

Кад ако не сад?

мај 3, 2011

Budzet Srbije pred bankrotom

јун 10, 2008

Признали би и “државу Косово“…

… САМО ДА НЕ СПРОВЕДУ РЕСТИТУЦИЈУ У СРБИЈИ!

—-

Iako je Ministarstvo finansija tvrdilo da će u roku od dvadesetak dana od momenta kada se Ustavni sud izjasni o predlogu za utvrđivanje ustavnosti Zakona o povraćaju imovine crkvama i verskim zajednicama, izaći sa predlogom teksta zakona o restituciji, čini se da će to biti još jedno u nizu olako datih obećanja. Čak i uz uvažavanje svih praznika i prakse spajanja neradnih dana, rok koji je sama administracija sebi dala već je istekao, a zakon ni na pomolu.

http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/kadrovanje_i_kadrovsko_nadgornjavanje.4.html?news_id=215388

—–

Zamenik premijera i lider socijalista izjavom o podeli Kosova, odnosno „idejom o razgraničenju“, uzburkao javnost   –  Dačiću niko ništa ne može

http://www.danas.rs/danasrs/politika/dacicu_niko_nista_ne_moze.56.html?news_id=215397

—–

Investicioni fond Salford, u čijem sastavu je Denjub fuds grupa, planira da u 2012. godini počne prodaju dve mlekara u Srbiji, kao i kompanija Knjaz Miloš i Bambi Banat, izjavio je danas generalni direktor Denjub fuds grupe Slobodan Petrović. Petrović je dodao da ne može da kaže s kojim potencijalnim kupcima za Imlek i Mlekaru iz Subotice pregovara Salford jer je većina tih kompanija na berzi i sa njima imaju ugovor o zaštiti podataka, kako se ne bi uticalo da cene njihovih akcija. On je istakao da su u pitanju najveći i najpoznatiji proizvođači u Evropi. Salford je od 2003. godine počeo da kupuje mlekare u Srbiji i, prema rečima Petrovića, u tom poslu je predugo ostao u Srbiji. – Mi smo fond koji ima ograničeni rok trajanja, investitori su nam dali sredstva na određeno vreme, kako bi uvećali njihov ulog – kazao je Petrović.

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/salford_u_2012_prodaje_svoje_kompanije_u_srbiji.83.html?news_id=34076

Полиција без налога ушла у просторије СНП Наши 1389

По наређењу „полиције из Београда“, како је рекао начелник Лесковачке полиције, забрањена је трибина СНП НАШИ 1389 у Лесковцу која је требала да се одржи у суботу 14. маја.

саопштење:

http://nasi1389.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=510%3A—-1389–&catid=36%3Avesti

Повезан пост:

Акција: Уједињени лопови Србије

мај 11, 2011

Rat šiita i sunita

Jedan saudijski diplomata ubijen je danas u Karačiju, najvećem gradu u Pakistanu, i to se dogodilo samo dva dana pošto su na tamošnji konzulat Saudijske Arabije bačene dve ručne bombe, saopštila je lokalna policija. Na diplomatu, koji je vozio automobil i bio sam u vozilu, pucali su iz pištolja nepoznati napadači koji su bili na motociklu. Kako navodi policija u Karačiju, žrtva je pripadnik „bezbednosnog osoblja“ u konzulatu a ubijena je nedaleko od te zgrade, napadnute u subotu. Pretpostavlja se da je diplomata išao od kuće na posao. Prema rečima zamenika glavnog policijskog inspektora, ubistvo je po svoj prilici povezano sa napadom na zgradu saudijskog konzulata u kojem nije bilo žrtava.
Motiv ubistva nije jasan, ali do njega dolazi u vreme tezija između muslimanskih šiita i sunita, kako na Bliskom istoku tako i u Pakistanu. Saudijska Arabija godinama finansijski podržava sunitske organizacije u Pakistanu, što izaziva gnev manjinskih šiita. U međuvremenu, Iran je finansirao šiitske organizacije u Pakistanu, i tokom 1980-ih i 1990-ih ta zemlja je bila poprište rata na daljinu između Irana i Saudijske Arabije, a posebno krvavo bojište bio je Karači. Ovaj grad sa 18 miliona stanovnika ključajući je kazan etničkih, sektaško-verskih i političkih tenzija, i poznat je po izlivima nasilja.

DANAS, 16.05.2011.

–

POVEZANI POSTOVI:

IZETBEGOVIĆ: Pogrešio sam što sam podržavao Zukorlića

мај 14, 2011

Лична порука краља Саудијске Арабије председнику Русије

март 26, 2011

Hidžab, marama kao politika

фебруар 9, 2011

Islam i reforme

новембар 8, 2010

Kako postati pravi musliman

мај 19, 2010

EU – Iran

децембар 12, 2008

A ovi, šta ovi hoće?

Član Predsedništva Albanske demokratske partije Azgan Haklaj je, kao predstavnik premijera AlbanijeSali Beriše, zatražio juče u Oraovici kod Preševa ujedinjenje svih albanskih teritorija u jednu državu.

–
Ivica Dačić, ministar policije i lider socijalista, drugi je zvaničnik iz Srbije, posle šefa pregovaračkog tima Beograda Borislava Stefanovića, koji je u poslednjih desetak dana načeo staru temu o podeli Kosova.

–

Hoće sam sebe da uhapsi? Kad već nemamo policiju?

мај 15, 2011

Hoće sam sebe da uhapsi? Kad već nemamo policiju?

Bivši predsednik Hrvatske Stjepan Mesić izjavio je danas da je za buduću saradnju zemalja u regionu od izuzetne važnosti suočavanje sa „stravičnim zločinima“ koji su počinjeni na ovim prostorima.“Za te zločine moraju odgovarati oni predstavnici vlasti koji su ih naredili, oni koji su ih izvršili i oni koji su znali da se dešavaju, ali nisu ništa učinili da ih spreče„, rekao je Mesić na neformalnom skupu koji je na Fruškoj gori organizovala regionalna nevladina organizacija Igmanska inicijativa.

„Пројекат Србија“

На изузетно посећеној трибини Двери на Машинском факултету у Београду, у четвртак, 12. маја, пред око 300 углавном младих људи, свој нови Пројекат Србија представили су чланови Београдског синдиката: Феђа Димовић, Александар Протић и Бошко Ћирковић Шкабо. Тема је била: Утицај популарне културе на систем вредности.

У надахнутим излагањима и кроз одговоре на бројна питања из публике Синдикалци су на свој оргиналан начин отворили свакако најважнију тему у Србији данас: шта је уопште наш систем вредности и какак би требало да буде. На више примера у музици, култури и политици показајући да данашњи систем вредности и у свету и код нас пропагира материјализам, себичност и одсуство бриге за заједницу, они су се заложили за унутрашњу револуцију у свакоме од нас, која би на прва места лествице система вредности поново истакла поштење, родољубље, солидарност, племенитост, породицу, скромност… У томе се заправо и садржи суштина Пројекта Србија: то је позив свима, од појединаца, преко политичких организација и свих слојева друштва до државе, да се укључе у овај пројекат и подрже једини систем вредности који може донети промене и нешто добро у Србији.

Овај традиционални систем вредности могуће је заступати у новом веку, на модерне уметничке начине и кроз савремене информационе технологије – закључак је који је Београдски синдикат понудио свима који нису пристали на менталне, медијске и политичке манипулације и који мисле својом главом, спремни да се придруже овој борби за праве вредности у нашем друштву. Нема и не може бити нити једне озбиљне промене у Србији на боље, ако не дође до промене свакога од нас, наших породица и друштва на боље. Зато је пре сваке политичке и друге акције на првом месту Пројекат Србија, пројекат који се залаже за повратак традиционалним врендостима и заједницама у ново, модерно рухо обученим.

Користимо се приликом да се у име организатора захвалимо Београдском синдикату на овој веома надахнутој трибини. Двери су својимдосадашњим 12-годишњим активизмом у друштвеној области стално истицале ову тему значаја система вредности, али је веома важно и преломно када исто тако 12 година стара музичка атракција попут Београдског синдиката то каже на свој препознатљив и популаран начин. Јасно је да се ради о једној новој генерацији на друштвеној сцени Србије која проговора различитим језицима и у различитим друштвеним формама заснованим на истом систему вредности.

Информативна служба Двери – Покрета за живот Србије 

POVEZAN POST:

Neki novi klinci

мај 14, 2011

Neki novi klinci

PRESS, 15. 05. 2011

komentar dana

Marko Prelević

Grupa srednjoškolaca iz Zaječara napravila je kontrasvirku tokom koncerta estradne umetnice Jelene Karleuše na glavnom trgu. Deca su ponela pojačala i gitare. Deca su se dobro zezala. Deca su nosila transparente na kojima je dotična silikonska lutka nazvana kravom, a njeni poklonici – telcima.

O povređenim Zaječarcima – ili, možda, uvređenim kopitarima – drugom prilikom, jer je mnogo važnija reakcija Dive. Elem, Džej Kej je klincima sa bine kazala da mogu da joj – popuše. Baš tim rečima. Uhvatila se pri tom i za onu stvar (šta god ona bila), pokazala srednji prst (to već znamo šta je) i poručila im da su nevažni, jer ona ima mikrofon, a oni – ubogi, obespravljeni, nesrećni – nemaju.

Daleko bilo da je reč samo o vulgarnom ispadu estradne zvezde za koju je dugo važila priča da ne peva na otvorenim prostorima, jer tako ne može ljudima da naplati izlaz. Stvar je mnogo gora. I po nju i po Srbiju, mada za potonju – hvala zaječarskim klincima – nade još ima.

Na stranu to što je diva raspuklog glasa majka dvoje, pa bi, valjda, trebalo – neka su joj deca živa i zdrava – da obrati pažnju na svoj rečnik. Zanemarimo čak i to što je izabrana za gej-ikonu, kao veliki zaštitnik pripadnika LGBT populacije u Srbiji. Taj je oreol prevashodno zaslužila kolumnama nepoznatog porekla i kakvoće u jednom dnevnom listu, posle čega je, opet, gostovala u udarnom televizijskom terminu kod vrlo uglednog i cenjenog novinara i pojavila se na promociji stranke koja je važila za modernu. Sve slikajuć’ se s elokventnim liderom.

Divota. Jelena Karleuša, simbol Druge Srbije. Zrno izblajhane svetlosti u zatucanoj zemlji. Zaštitnik naših prava, psovač naše dece.

Ne, to i nije toliko važno. Ono što simbolizuje osionost vedeta srpskog društva – pa bili oni pevači, političari ili puki otvarači usta – baš je to „Ja imam mikrofon“. Opasna rečenica koja danas vređa svakog ko misli. Jelena ju je izgovorila, ostale „mikrofondžije“ je misle. E tu nastupaju klinci iz Zaječara, neki novi otporaši, koji su – nemajući dotično pomagalo – odlučili da uzmu gitare i stvari u svoje ruke. Pa, ako i postoje „dve Srbije“, onda prvu čini hiljadu ljudi koji su cupkali uz Karleušine hitove, a drugu tma duhovitih dečaka i devojčica, budućih studenata i lidera ove zemlje, koji žele da u svom gradu slušaju nešto mnogo bolje. A to uopšte nije tako loše.

Zato, omladino, mikrofon je vaš.

–

POVEZANI POSTOVI:

Zaječarci „pozdravili“ Karleušu sa transparentom: „Krava na bini, telci u publici!“

мај 11, 2011

Акција: Уједињени лопови Србије

мај 11, 2011

БРАНКО ИЛИЋ

мај 11, 2011

Покрет за слободу

мај 11, 201

Двери српске и Београдски синдикат – ПРОЈЕКАТ СРБИЈА

мај 11, 2011

Бирај, лидеру!

мај 11, 2011

Црна рупа?

мај 10, 2011

Nacionalni tim

мај 7, 2011

Osnovan Novi OTPOR

април 20, 2011

“Ako se može njima, može se i nama”

април 5, 2011

Аристократија и демократија

јануар 2, 2011

Трећи пут да створимо Србију… за трећи миленијум…

децембар 4, 2010

Плато

октобар 6, 2010

Otpor nije gotov?

септембар 19, 2010

(С)ЛАГАЛИЦА, (С)ЛАГАЊЕ…

октобар 11, 2009

Борба се наставља

новембар 27, 2008

Desetogodišnjica Otpora

новембар 14, 2008

ПЕТИ ПАРК

октобар 6, 2008

IZETBEGOVIĆ: Pogrešio sam što sam podržavao Zukorlića

Bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović ocenio je da je pogrešio što je podržavao glavnog muftiju Islamske zajednice u Srbiji Muamera Zukorlića. Izetbegović je u intervjuu za sarajevsko Oslobođenje odbacio tvrdnje Zukorlića da se sa predstavnicima rivalske Islamske zajednice Srbije u Karađorđevu i Sarajevu netransparentno dogovarao o položaju te zajednice. Prema rečima Izetbegovića, „u Karađordjevu nije ni pomenuta Islamska zajednica“.

– A da je pominjana, ja bih zagovarao jedinstvo islamske zajednice Bošnjaka. Ako Srbi mogu imati patrijarha u Beogradu čija se duhovna ovlašćenja odnose i na Srbe u BiH, zašto Bošnjaci ne bi imali reisa u Sarajevu koji organizuje verski život Bošnjaka u Srbiji – rekao je Izetbegović. Istakao je da je „uvek podržavao jedinstvo islamske zajednice i da će tako i nastaviti“. „Podržavao sam i Muamera Zukorlića, ali sam, očigledno, pogrešio„, rekao je on. U Srbiji deluju dve rivalske islamske zajednice. Zukorlić predvodi zajednicu koja je u sistemu Rijaseta BiH, dok je na čelu druge reis Adem Zilkić.

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/izetbegovic_pogresio_sam_sto_sam_podrzavao_zukorlica.83.html?news_id=34019

–

POVEZANI POSTOVI:

Pokušaj džamahirizacije Sandžaka

мај 12, 2011

Референдум

мај 11, 2011

PROF. DR DARKO TANASKOVIĆ: BOŠNJAČKA INTELIGENCIJA NEĆE POLOŽITI ISPIT PRED ISTORIJOM

април 11, 2011

Босна и Херцеговина

март 19, 2011

Islam i reforme

новембар 8, 2010

Муфтија и Бошњаци

октобар 5, 2010

Досаде

јун 29, 2010

Deklaracije i rezolucije

април 25, 2010

POSTOJI LI RAT PROTIV MAFIJE?

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: FUDBALSKI RAT ILI NASTAVAK JEDNE OPERACIJE IZ 1999.

Ima li onda išta logičnije nego okidač za autonomašku priču tražiti preko fudbala? Zašto ne, tu je sve što treba – i crnogorski novac, i autonomaški političari i prevaspitani navijači, kao bitan teg iz zone uticajne urbane margine. I, naravno, dok beogradski mediji u svojim navijačima vide najveće zlo ovog sveta, njihovi miljenici iz novosadske gradske vlasti dodeliće ovih dana nekakvo priznanje navijačima Vojvodine, koji su u sredu pomogli u nastavku operacije iz 1999. A to će reći da nije problem ni ako si navijač, ni ako si kriminalac, čak ni ako si političar, važno je samo da ne voliš Srbiju i put ka vrhu otvara se samo tako. Ponižavajuće, zar ne?

Naravno, ne treba zaboraviti još jednu važnu kariku: srpski Fudbalski savez i Partizan kao njegovog nespornog miljenika. Zašto su oni bili potrebni da bi se rušili oni mostovi? Trebao je jedan korisni idiot, idealni negativac. Jednostavno, kad udariš na tu bandu od tajkuna, kriminalaca i političara oko Toleta Karadžića, pored takve ekipe uvek možeš da izgledaš kao nevinašce; na njih i Al Kaida kad bi udarila, to bi ličilo na kršenje ljudskih prava Al Kaide. Bingo, dakle!

CEO TEKST:

http://standard.rs/vesti/36-politika/7318-eljko-cvijanovi-fudbalski-rat-ili-nastavak-jedne-operacije-iz-1999-.html

–

DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ: Dokle ćemo da se foliramo?

Hoću da pitam, ljudi moji, čemu sve ovo? Čemu ovo foliranje? Čemu ova potemkinovska maškarada? Koji je krajnji cilj? Ima li iko u vrhu državne politike bilo kakvu konkretnu ideju o boljoj budućnosti Srba i Srbije? Pa, zar je moguće da se sve meri rejtinzima? Ima li nečeg vrednijeg i svetijeg od fotelje? Kada će neko od nesposobnih ministara biti smenjen? I dokle će, bre, da se hapse samo lopovi iz bivše vlasti, samo oni iz opozicije? Pa, majku mu staru, je l’ moguće da su baš svi dosisti prepodobne poštenjačine?

CEO TEKST:

http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/161083/Dokle+%C4%87emo+da+se+foliramo.html 

–

Zoran Panović: Parodija Maksimira

Nije ovo repriza Maksimira već njegova parodija. Može li simbolika „dana kada su Vojvođani pokradeni u Beogradu“ da učini više od svih vapaja „gde su naši novci“? I zar Nenad Čanak nije dobio simbol vredan divljenja – parolu „Vratite nam Kup!“ U tom kupu su i novci i ovlašćenja, i policija, maltene sublimirana autonomija. Kup je sad i etatističko pitanje. Ni prvi čovek AP Vojvodine Bojan Pajtić nije propustio šansu da pruži podršku oštećenom FK Vojvodina. Šta je sve politikantski u svim iskrenim i iznuđenim „autonomaškim“ izjavama. Pa to što se desilo Vojvodini desilo bi se i Slobodi iz Užica, i Borcu iz Čačka, i Radničkom iz Kragujevca… Njih nije lako „terati“ iz Srbije. Smešno je skandirati im „ustaše“. Teško je u njima videti „nove Slovence“. Ko bi se za njihovu pravdu borio, sem Mlađana Dinkića u kontekstu „regionalne politike“?

A šta da je umesto Vojvodine to veče igrao Novi Pazar. I da je doživeo poništen gol i nesviran penal. Da su se njegovi igrači nakon „konsultacija“ povukli s terena, i da muftija Zukorlić kaže „vratite nam Kup“. Vidite kako odmah autonomaštvo Nenada Čanka postaje simpatično i nevino.

CEO TEKST:

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/parodija_maksimira.26.html?news_id=215213

–

POVEZANI POSTOVI:

»Da sam krala, krala sam«

мај 13, 2011

АНЂЕО СМРТИ

мај 5, 2011

Кад ако не сад?

мај 3, 2011

LAŽ

април 29, 2011

Спартак

април 10, 2011

Dragan J. Vučićević, predsednik UO Pressa poručuje Zoranu Panoviću, glavnom uredniku i članovima redakcije „Danasa“

април 5, 2011

Специјални суд

март 6, 2011

Turisti ili…

фебруар 28, 2011

Korupcija ubija Srbiju

новембар 29, 2010

Čemu BIA?

новембар 15, 2010

Лустрација

новембар 8, 2010

Чији је овај мали?

октобар 31, 2010

Морална паника

октобар 18, 2010

Упалите ТВ и гледајте:

октобар 10, 2010

Све је једно…

септембар 14, 2010

Млади лавови, стари мангупи

септембар 12, 2010

Војска

август 10, 2010

Оставка!

август 5, 2010

Džedaj u Galaktičkoj Republici

август 2, 2010

Коминтерновац

јул 10, 2010

Детектор истине

јул 3, 2010

Пукли!

јун 19, 2010

Где сте српски генерали?

јун 14, 2010

Добре вести

јун 6, 2010

КОНКУРС број 2011

март 28, 2010

Сада или никада! Ако ово прође, готово је са Србијом…

март 27, 2010

Нитков!

децембар 22, 2009

Partizani

децембар 22, 2009

Građanima bolji i NATO od političkih partija

децембар 2, 2009 

»Da sam krala, krala sam«

Naslov teksta o nagodbi Svetlane Ražnatović sa Tužilaštvom uzet je iz njene pesme „K’o na grani jabuka“. Strofa pesme glasi:

„Da sam krala, krala sam,
Sve sam zvezde pokrala,
Prešlo mi u naviku,
Otkad sam bez tebe ostala…“

tatjana tagirov

Samo izricanje presude u Palati pravde pokazuje uticaj politike na pravosuđe i jasno svedoči da nismo svi jednaki. Lično obezbeđenje optužene Ražnatović pravilo je red u samoj Palati pravde, zabranjujući novinarima da uđu u sudnicu i čuvajući vrata dok im je štićenica bila unutra. A sve vreme džip optužene gospođe stajao je nepropisno parkiran na ulici ispred Palate pravde, a da niko nije pozvao Parking servis.

Fetišizaciji slučaja Svetlane Cece Ražnatović u danu kada je Viši sud prihvatio nagodbu između nje i Tužilaštva, doprineo je modni kreator Saša Vidić, izjavom za magazin „Hello“ u kojoj kaže da je specijalno za ovu priliku kreirao garderobu za njeno pojavljivanje pred sudijom: „Ceca će se na toj formalnoj varijanti pojaviti u mom kostimu, jednoj formalnoj varijanti prilagođenoj za takve prilike. Nakon toga Ceca planira da se potpuno povuče, kada ćemo zajedno krenuti da osmišljavamo kreacije za njeno novo scensko pojavljivanje i album“, rekao je Vidić.

CEO TEKST:

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=990283

Hrišćani

Srpski komunisti i ateisti dva puta su uspeli da prizovu u svoju korist bombardovanje Beograda i Srbije od strane hrišćanskih i kapitalističkih Sjedinjenih Američkih Država.

Ili, srpski hrišćani su dva puta dozvolili da srpski komunisti naprave bolji dogovor sa Zapadom.

Ili, SAD i nisu (više) toliko hrišćanska tvorevina, posebno što su drugi put bombardovali Srbiju kao saveznici muslimana?

A Rusi? Koliko je na istoriju odnosa Srbije i SAD u 20. veku uticala komunistička Rusija?

Pa Evropa? Evropska unija nije hrišćanska tvorevina.

–

POVEZANI POSTOVI:

Pokušaj džamahirizacije Sandžaka

мај 12, 2011

„Крвави Васкрс 1944“

мај 12, 2011

НЕОЛИБЕРАЛНИ РЕЖИМ ДЕЦЕ КОМУНИЗМА

април 30, 2011

Autizam

април 5, 2011

Неолиберали и талибани

март 28, 2011

DA LI SU SAD ŽELELE DA SPASU JUGOSLAVIJU?

мај 9, 2011

Bilo jednom u Francuskoj

јануар 29, 2011

SAD i Rusija

април 9, 2011

Deklaracija iz 1948.

децембар 24, 2010

Србија као кључни партнер САД

јул 2, 2010

Anarchy in the EU, sa sve Srbijom

март 4, 2009

Људска права и моћ Запада

мај 10, 2008

Pokušaj džamahirizacije Sandžaka

TRAGOM

Autor: S. Novosel 

Islamska zajednica (IZ) sa svim svojim obrazovnim, odgojnim i humanitarnim institucijama brine se o vašoj deci, o siromašnima, o celokupnom našem biću. Priznaćete, nedostaje još nešto. Nedostaje prilika da sami i halal zaradite svoju nafaku, svoju platu i svoj zalogaj. To se ne može obezbediti sa Bošnjačkog nacionalnog veća (BNV), niti iz Bošnjačke kulturne zajednice (BKZ) niti iz Islamske zajednice. Zato, morate osvojiti onu zgradu tamo. Imaćete priliku vrlo brzo – ovo je, između ostalog, rekao glavni muftija IZ u Srbiji Muamer Zukorlić, na centralnoj proslavi 11. maja – Dana bošnjačke nacionalne zajednice u Novom Pazaru. Na trgu u Novom Pazaru.

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/pokusaj_dzamahirizacije_sandzaka_.55.html?news_id=215186

POVEZANI POSTOVI:

Kako postati pravi musliman

мај 19, 2010

Повратак у будућност

јануар 31, 2011

Hidžab, marama kao politika

фебруар 9, 2011

Неолиберали и талибани

март 28, 2011

Босна и Херцеговина

март 19, 2011

PROF. DR DARKO TANASKOVIĆ: BOŠNJAČKA INTELIGENCIJA NEĆE POLOŽITI ISPIT PRED ISTORIJOM

април 11, 2011

DA LI SU SAD ŽELELE DA SPASU JUGOSLAVIJU?

мај 9, 2011

Референдум

мај 11, 2011

Masovna organizacija gladne raje Evropske Srbije

Dve mrtve starice

NATAŠA B. ODALOVIĆ

Mrtvo telo sedamdesetogodišnje žene, koja je u nekoj ubogoj udžerici kod Požarevca ili gde već, preživljavala sa svojom majkom hraneći se mahom iz kontejnera, inače staricom od 90 godina, pri tom slepom, oglodali su psi u krevetu u kojem je umrla. Slepa starica je šest dana čekala mrtvu kćer sedeći u toj istoj sobi i ne shvatajući zašto psi mljackaju i šta zvaću kada u kući nije bilo ni korice hleba. Šestog dana mučena glađu i žeđu počela je da doziva mrtvu kćerku, da kuka, vrišti dok komšije konačno nisu čule i zatekle prizor iz pakla. Ovo nije scenario novog REKOM spota. Mada po umetničkom dojmu – neodoljivo podseća.

Da odmah razjasnimo. REKOM je za autorku ovog teksta samo normalan nastavak one ideje za koju se zalagala, apsolutno neprofitno, od početka raspada SFRJ, dakle od 90 – ideje antiratne kampanje. Dakle, kažem da svakoj inicijativi koja će pomoći žrtvama i njihovim porodicama pa i ideji REKOM. I nema tu mesta za neko ali, posebno kada mladi ljudi u medijima na sebi svojstven način, s puno entuzijazma govore o ovoj inicijativi. Sasvim suprotno mislim o sadržaju i emitovanju u svim terminima spotova za REKOM. Ti spotovi nemaju veze sa pričom o žrtvama, naprotiv. U meri u kojoj su skaradni, u meri u kojoj upotrebljavaju decu, u meri i načinu na koji se prikazuju, u meri u kojoj su mnogima groteskni na način bau-bau horora „z“ produkcije, liče mi na sve osim na ono što bi trebalo da budu – reklama za kampanju vraćanja dostojanstva čoveku i njegovoj ljudskoj žrtvi. Ne znam koliko ova kampanja košta, ne verujem pisanju vazda nesklonih tabloida svemu što ima veze sa antiratnim kampanjama, ali plašim se da se REKOM ne otrgne kontroli i da se ne desi što i s dobrim delom antiratnog projekta u Srbiji. On se u jednom trenutku dok smo mi „volontirali“, za neke druge ljude, nažalost, pretvorio u unosan biznis. Kao što je rat, s druge strane, bio unosan biznis za „patriote“ koji su oslobađali tuđe teritorije tako što su pljačkali kuće u koje su varvarski upadali i proterivali domicilne. Ipak, dajem svoj potpis za REKOM, ali ovaj tekst pokreće jednu drugu kampanju, oslonjenu na najurgentniji problem Srbije, kojim smo otpočeli ovaj tekst – najstrašniji pomor ogromnog procenta građana Srbije, koji ne poseduju ništa sem statističkog broja, imena i prezimena. Njima su oduzeta sva ljudska prava, ali to nije sve. Oni su atipična nova vrsta „slobodnih“ logoraša, nad kojima država vrši specifičnu torturu lišavajući ih hrane, lekarske nege, ogreva, odeće, ma koje mogućnosti da prežive. Oni su osuđeni na smrt. Ta smrt ne spada u oblike „ljudskih“ smrti. Siromaštvo u Srbiji svakodnevno ubija ljude lišavajući ih svakog atributa ljudskosti. Ubija ih pornografski. Ubija ih tako da pred prizorima tih smrti pristojan čovek želi da zatvori oči, ali kako to nije rešenje, čovek ipak gleda, nemoćan da se suprotstavi državi ravnodušnih nemilosrdnih bogataša i profitera. Šta preduzeti? Tako smo došli na ideju o pokretanju kampanje MO(g)REM po uzoru na REKOM. Druge nema.

Krenuli smo sa razmišljanjem o spotu. Novca nemamo. Došli smo na ideju da spot možda i ne treba ponuditi nekom skupom reditelju. Bilo bi dovoljno emitovati priču o dve starice i psima s početka teksta. Puštati scenu koju su zatekle komšije i čike u belim uniformama kada su konačno stigle. Ali to je tako eksplicitno strašno da smo odmah predvideli sudar sa uvek budnom RRA koja mališane mora da zaštiti od ovoga i drugih oblika nasilja koje ih okružuje. I tako smo mi iz MO(g)REM-a ostali takoreći prepušteni sami sebi. Uostalom, i da napravimo spot, nemamo novca za emitovanje. Pokušaćemo da se izborimo za nedeljni termin na RTS između „Mikijeve radionice“ i „Hana Montane“ kako bi i najmlađi i tinejdžeri mogli da se suoče sa stvarnošću u kojoj žive, a u kojoj psi jedu siromašne ljude, koji su ih za života hranili i mada su sami jeli iz kontejnera. Ali siromašni ljudi su najbolji ljudi u Srbiji. Oni vole svoju zemlju za džaba. Čak i na svoju štetu.

Jedan mladi reditelj (još studira režiju) ponudio mi je juče ovaj scenario. Kaže, liči na REKOM, ali ipak je MO(g)REM. A REKOM nas neće tužiti zbog preuzimanja ideje. Spot, ukratko: Pas koji je pojeo staricu koja ga je hranila, odnosi njenu ruku u krilo slepoj preživeloj starici (kao u pesmi Majka Jugovića, kada Damjanova ruka pada u krilo majci iz kljuna ptice koja preleće dvore Jugovića) i progovara ljudskim glasom bez laveža: „Evo ruke koja nas je hranila. Bili smo gladni. Sada će doći čike u belom koje nikada nisu pohodile ovu kuću. Pa čike u plavom, koje vas možda imaju u nekoj evidenciji. Pa najzad čike šinteri koji će nas ubiti. Ali mi ćemo bačeni na đubrište večno zavijati žaleći na svoj pseći način ovu strašnu sudbinu, kojoj smo samo dodali strašnu završnicu, ali za koju mi, psi, ne možemo biti odgovorni.“ „Žao nam je tvoje ćerke, jadna, gladna, nesretna, devedesetogodišnja građanko Srbije.“ MO(g)RES je skraćenica za Masovnu organizaciju gladne raje Evropske Srbije. Daj svoj glas protiv siromaštva i neljudskosti.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/dve_mrtve_starice.891.html?news_id=215113

„Крвави Васкрс 1944“

Милослав Самарџић:

„Крвави Васкрс 1944“

Савезничка бомбардовања српских градова

УНА Прес, Београд 2011.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri/vladimir-dimitrijevic/bombardovanje-srbije-1944.php 

… Да бисмо се растали са последњим илузијама о нашим „савезницима“, у помоћ нам пристиже књига вредног Милослава Самарџића, публицисте из Крагујевца и дугогодишњег разградитеља лажних конструкција комунистичке историографије… 

…  Савезничко бомбардовање – подршка Титу. У ствари, у питању је била подршка Титу, која је договорена на састанку Рузвелта, Черчила и Стаљина у Техерану 1943. године. Краљ Петар Други и ђенерал Дража пуштени су низ воду, а Фицрој Маклејн је обавестио Броза да може рачунати на подршку савезничке авијације, што је овај одмах материјализовао писмом својим командантима у коме каже: „Јавите нам која мјеста треба бомбардовати“. И српски изроди су одмах похитали да испуне жељу свог вође: најгрлатији су, у захтевима да се наши градови бомбардују, били Пеко Дапчевић и Коча Поповић.

Када је бомбардована Подгорица, Пеко је изјавио да су ефекти били добри, иако Немци скоро да нису имали губитке, а бомбе су убиле 2000 грађана. Када су словеначки комунисти тражили да се бомбардује Љубљана, Кардељ није поступио као Пеко и Коча. Оштро је укорио своје ревносне партијске другове:„Не разумем које вас потребе терају на то и у чију би корист било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ би претрпео готово никакве губитке.

Није још готово!

ТЕЛЕКОМ – ШТА НАМ ЈЕ ДАЉЕ ЧИНИТИ! 

Мирослав Пaровић

Притисак јавности и свих учесника у неформалном фронту морао би се пренети на тежњу да се Телеком доведе у жељено стање у коме би могао да испуни све своје стратешке потенцијале, чиме би заиста постао један од мотора развоја Србије.

Прошло је само недељу дана од када је пропала продаја Телекома а појавио се неочекивано велики број реакција у јавности што поред осталог говори и о величини победе која је остварена. Део реакција је стигао од стране разних учесника неформалног фронта против продаје Телекома који су легитимно проглашавали победу и давали осврт на сопствене активности. Међутим, режим је покренуо ретко виђено спиновање јавности како би сакрио сопствену срамоту и пораз.

Сам поступак одбијања понуде Телекома Аустрија праћен је најавом поделе бесплатних акција грађанима па је ова тема истакнута у први план. Режиму је требало само пар дана да из дефанзиве крене у контранапад. Већ исте вечери када је објављена радосна вест председник Тадић је оправдавао рад владе и „одлучно“ демантовао да је било корупције и намере да се Телеком прода будзашто. Даље је потпредседница ДС-а тврдила да је та странка против распродаје државних ресурса. Коначно, уследило је неколико текстова у којима је постављено питање одговорности за овакав исход, и то гле чуда, одговорности највећих бораца против продаје Телекома!

Ствар је врло једноставна. Режим је поводом продаје Телекома претрпео озбиљан пораз и сада би да то сакрије и покуша да што пре преокрене ситуацију у своју корист. Намера је и да се покаже како је овакав исход сплет околности који нема много везе са активностима учесника неформалног фронта, усамљен случај а не некаква основа за даље удружено деловање и нове победе или поразе. Како за кога!

Зато је од суштинске важности да се на овоме не смемо зауставити. Ако сада задовољни исходом расформирамо фронт они ће наставити по старом и временом у тишини спровести своје намере. Није довољно ни просто рововско одржавање фронта јер се тиме губи иницијатива и режиму пружа шанса за прегруписавање. Иако је добијена веома важна битка потребно је проћи још доста корака на путу до коначне победе.

Правци развоја Телекома

Пре свега мора се инсистиранти на довођењу новог руководства. Ново руководство треба прво да изврши консолидацију предузећа после дугог периода стагнације које је проузроковано ишчекивањем продаје и организационим променама која су се унапред спроводиле за потребе будућег купца.

Након тога потребно је оспособити предузеће да квалитетно обавља своју основну функцију. То значи да својим корисницима пружа што квалитетније услуге, по што повољнијим ценама, уз обављање послова на што ефикаснији начин како би се из оствареног профита стабилно пунио буџет Србије.

Даље је потребно да предузеће укључи моторе којим би се кренуло на пут развоја Србије. То би значило наставак политике ширења у региону, давање озбиљних послова квалификованим домаћим предузећима као и иницирање стратешких пројеката у којима би се ангажовали па самим тим и оснажили домаћи факултети и институти…

Нешто нам говори да се и са друге стране фронта размишља о довођењу новог руководства али са другачијим циљем. Плашимо се да би ново руководство поред осталог имало задатак да из изцрпљеног предузећа извуче и последњу пару како би се надоместио мањак у планираним средствима за потребе изборне кампање.

Питање продаје као и даљи развој ситуације у вези Телекома ће вероватно пред налетом других озбиљних тема полако излазити из фокуса јавности а поготово из фокуса медија под контролом режима и западног фактора.

Сходно томе претпостављамо да ће досадашњи неформални начин заједничког деловања бити мање ефикасан те да ће бити потребно налазити друге начине како би се ситуација у Телекому кретала у жељеном правцу. Зато је потребно да се искуства и неформална савезништва из ове битке са ограниченим циљем искористе као основа за још важније битке које су пред нама. Фронт против продаје Телекома се мора прегруисати и спојити са другим у један јединствени, здружени фронт. Циљеви борбе на том фронту треба да буду смена режима, борба против уједињених монопола Србије и свеобухватна промена система.

Једино тако ће битка за Телеком бити коначно добијена!

Није још готово!
Одлучујуће битке су пред нама!
Настављамо борбу до коначне победе!

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/pokret-za-zivot-srbija/saopstenja/telekom-sta-nam-je-dalje-ciniti.php

Референдум

Чедомир Антић

Република Српска је у опасности. Исти они у Босни, региону, ЕУ и САД, који су 1992. прекршили устав СР Босне и Херцеговине и укинули конститутивност српског народа у овој вишенационалној републици, данас, после скоро две деценије, покушавају да пониште права српског народа. Реч је о планским и дугорочним настојањима чији је циљ стварање унитарне Босне.

(…) У Србији смо сведоци кампање коју извесне невладине организације, мале али врло утицајне странке и неки медији, спроводе против легитимних права Републике Српске. Чујемо, преко националне фреквенције, да је референдум „већ поражен”, захваљујући неутемељеним оптужбама које је међународни представник изнео пред Саветом безбедности УН.

(…) Све то показује да Србија, са владама какве је имала у време Милошевића, али и данас, не наступа као земља којој је изнад свега стало до тога да српски народ не буде угрожен, ма где да живи.

Напредни клуб

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/Referendum.sr.html

–

Pavle Radić

Suviše veliku cenu platili su bosanskohercegovački Srbi u zadnjih dvadesetak godina zbog srljanja u zablude u koje su ih gurali politički avanturisti. Mala im je uteha što su neki u Hagu. To što su podsticani, a neki i instalirani iz Beograda, ne menja ništa na stvari. Problem je u tome što stare nacionalističke matrice, iza kojih se skrivaju uski interesi vladajuće oligarhije, dave BiH i u bedi drže živote miliona tamošnjih ljudi. Još je veći problem što su takvi političari rado viđeni gosti Beograda, o kojoj god vladajućoj garnituri da je reč. Problem je u tome što im se stalno teatralno hodočasti u Banjaluku a pri tome stalno zaobilazi Sarajevo. Istovremeno beogradski političari stalno tobože podržavaju integritet BiH. O tome da su politički avanturisti iz Banjaluke miljenici beogradskih medija, koji od njih stvaraju uzorne branioce tobože nacionalnih interesa, da i ne govorimo.

Neće srpski narod BiH sa takvim „liderima“ izaći na zelene grane. Prezir Dodika i njemu sličnih prema državi u kojoj stolećima Srbi žive sa ostalim narodima, prezir prema BiH, neće Srbima doneti ništa dobrog. Bude li se u Banjaluci nastavila politika inata i separatizma, i bude li i dalje podržavana iz Beograda, sve veća egzistencijalna beda i životna nesigurnost prazniće iz BiH Srbe. Da li je to nacionalni srpski interes? Zar se iz tragičnih devedesetih baš ništa nije naučilo ni u Banjaluci, ni u Beogradu?

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/opasno_teranje_inata.46.html?news_id=215043

–

Патријарх српски Иринеј који је данас допутовао у дводневну посету Републици Српској, посетио је Манастир успенија пресвете Богородице у Добруну, где је позвао вернике и свештенство да шире братску љубав међу хришћанима, као и према припадницима других вера. Патријарх Иринеј је, у краткој беседи у манастиру, нагласио да данашње генерације треба да учине све да се никад не понови рат који никоме не доноси добро, већ да се сви неспоразуми решавају разговором.

„Постоје разни начини како се могу решити несугласице међу народима и потенцијално завађеним странама да би се избегао рат, а то су разговор, пријатељска убеђивања, све на миран начин”, рекао је патријарх Иринеј, преносе локални медији.

http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Patrijarh-srpski-pozvao-vernike-na-bratsku-ljubav.sr.html

–

Француска, земља која тренутно председава Савету безбедности УН, ни током јучерашњег дана није сазвала чланице УН на консултације о захтеву Србије да истрага о трговини људским органима на Косову буде под покровитељством Уједињених нација. Тако ће се на данашњој седници у Њујорку наћи само једна тачка дневног реда – редовни извештај Унмика о Косову.

http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Francuska-nije-uvrstila-zahtev-Srbije-za-sednicu-SB-UN.sr.html

–

Данило Шуковић

Члан Савета за борбупротив корупције

Kористећи законске погодности, појединци су купили велике површине пољопривредног земљишта. Њихов је интерес да ово земљиште буде у што краћем року доступно странцима. Србија према члану 63 тачка два Споразума о стабилизацији и придруживању треба у року од четири године од ратификације овог документа да омогући правним и физичким лицима из земаља Европске уније да купују земљиште и друге непокретности.

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Kupi-jeftino–prodaj-skupo.sr.html

–

Glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc, pred sletanje na beogradski aerodrom juče po podne, razgovarao je sa šeficom Odbora za evropske poslove Parlamenta Holandije Herdom Ferburg, koja ga je obavestila o zaključcima posete holandskih parlamentaraca Srbiji, saznaje Danas. Ferburgova je telefonom kontaktirala Bramerca, kako bi ga upoznala sa sadržajem prekjučerašnjih sastanaka koje je imala s predsednikom Tadićem, premijerom Cvetkovićem, potpredsednikom vlade Đelićem, ministrom Jeremićem i srpskim poslanicama, pre svega o temi „pune saradnje“ vlasti u Beogradu s Haškim tribunalom.

„Nismo u potpunosti zadovoljni saradnjom Srbije s Tribunalom. Takođe, naša delegacija nije uverena da tužilac za ratne zločine Vukčević ima stopostotnu kontrolu nad aktivnostima potrage za Mladićem i Hažićem“, ekskluzivno saznaje Danas poruku koju je Herda Ferburg prenela Seržu Bramercu. Sudeći po onome što je Danasu rekao njen zamenik Hari van Bomel, Holanđani smatraju da Srbija jednostavno nije spremna da dobije status kandidata za članstvo u EU do kraja godine. 

http://www.danas.rs/danasrs/politika/holandjani_rekli_bramercu_da_nisu_zadovoljni_srbijom.56.html?news_id=215058 

–

Milan Grujić

… Ovoj zemlji su neophodni koreniti rezovi, od kojih neki čak zadiru i u sam osnov zapadnog društvenog i ekonomskog sistema.

… Realno sagledavanje našeg odnosa prema EU apsolutni je prioritet, iz kojeg će dalje proizaći mnoge neophodne promene. Stav francuskog premijera, koji je pre dva meseca ponudio Tunisu (?!) da preko reda uđe u EU ako urgentno organizuje povratak svojih državljana koji su izbegli u Evropu, do te mere relativizuje samu suštinu ove organizacije da se prema njoj ubuduće moramo postaviti isključivo kao prema partneru u trgovini.

Šta to konkretno znači? Pa, ako nam kažu: „Srbija će u EU 2020″, a kažu, mi moramo da odgovorimo: „OK, čujemo se 2018″! Ovakav odgovor je neophodan jer nam omogućava da privremeno zaboravimo na hiljade propisa koje nam nameće put ka EU, a od kojih su po srpsku privredu u ovom trenutku najpogubniji razni bescarinski režimi.

Stvar je prosta, mi moramo znatno podići sopstvenu privredu, a to Srbija može da uradi jedino ako njeni građani masovno počnu da koriste naše proizvode.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/160770/Najlep%C5%A1e+%C5%BEelje.html

Zapis o Spinozi

Mario Kopić  

Animi tamen non armis, sed amore et generositate vincuntur.

(”Ipak se duše ne pobjeđuju oružjem, nego ljubavlju i plemenitošću.”)

Tako je pisao Baruch (Benedikt, “blagoslovljeni“) de Spinoza u dodatku četvrtome dijelu svoje Etike dokazane geometrijskim redom. Sabrano je u ovoj kratkoj rečenici upečatljivo životno iskustvo jednoga od najosebujnijih mislilaca u povijesti. Ekskomuniciran je 1656. iz sinagoge u svojoj 24 godini najtežim oblikom izopćenja (takozvanom “velikom anatemom“, cherem): ”Po odluci anđela, po sudu svetaca, izopćujemo, odričemo se, proklinjemo i odbacujemo Barucha de Espinozu s pristankom Božjim i pristajanjem svekolike svete općine… proklinjemo ga kletvom kojom je Jošua prokleo Jerihon, kletvom kojom je Elizej prokleo sinove i svim onim prokletstvima koja u zakonu stoje. Bio proklet danju i bio proklet noću. Bio proklet kad liježe na počinak i bio proklet kad ustaje. Bio proklet kad izlazi i bio proklet kad ulazi. Gospod neka mu nikad ne oprosti. Neka srdžba i gnjev Gospoda planu protiv toga čovjeka… i neka se pod nebeskim svodom satre ime njegovo i neka ga Gospod, na nesreću njegovu, odvoji od svih Izrailjevih plemena… Naređujemo da niko s njime ni usmeno ni pismeno ne opći, da mu niko ne iskaže nikakve milosti, da mu se niko ne približi i ne ostane s njime pod istim krovom, da mu se niko ne smije približiti na četiri lakta, da niko ne čita spise koje bi sastavio ili napisao”. Trebalo je to izopćenje završiti kamenovanjem, no liberalne prilike u Holandiji toga doba onemogućile su izvođenje svih elemenata kazne i ona se naposljetku svela na uskraćivanje pomoći zajednice i božanske naklonosti.

Pierre Bayle u članku o Spinozi u monumentalnom Dictionnaire historique et critique (1697) pripovijeda kako je Spinoza isprva nevoljno napustio sinagogu i da je to učinio tek nakon što je ”izdajnički napadnut na izlazu iz teatra, od Jevrejina koji ga je izbo nožem”. Iako je srećom ostao samo ranjen, vjerovao je da ga je ovaj namjeravao ubiti, pa je nakon toga prekinuo sve veze sa sinagogom.

Srdžbu moćnika svog vremena Spinoza je izazvao i time što je svojim Teološko-političkim traktatom državi povjerio zadatak da ograniči zadiranje crkve u tuđa prava, da omogući i očuva slobodu religioznih i političkih uvjerenja. Jer svrha države leži u realizaciji slobode. U tom kontekstu iznosi misli koje ni danas nisu izgubile ništa od svoje oštrine: ”Zamislimo da bi se ova sloboda dala ugušiti i da bi se ljude dalo tako nadzirati (homines retineri) da se ne usude ni pisnuti bez odobrenja vrhovnih vlasti; no nikad se ne bi dalo izvesti da i misle samo ono što vrhovne vlasti hoće. Iz toga nužno slijedi da će ljudi svakodnevno jedno misliti a drugo govoriti te da će slijedom toga iskvariti povjerenje (fides), koje je u republici tako nužno, te će pothranjivati odvratna licemjerja i nevjere, izvor svake prevare i kvarenja svih dobrih karaktera… Može li se za jednu republiku zamisliti veće zlo od toga da časni ljudi, koji misle drukčije i ne znaju se prikrivati, bivaju protjerani u izgnanstvo kao zločinci? Što može, velim, biti pogubnije od toga da se ljudi koji nisu počinili nikakav zločin ni nedjelo nego su slobodnog duha (liberalis ingenii), smatraju neprijateljima i odvode u smrt te da stratište, strašilo zlih, postaje najljepša pozornica na kojoj se, na sramotu veličanstva, pokazuju primjeri najuzvišenije tolerancije i vrline?”

Živio je Baruch de Spinoza samotno, skromno i povučeno, sasma predan svojoj filozofiji. Bio je, kako je pisao jedan njegov biograf, ”kao zakopan u kakvom muzeju”. Izdržavao se uglavnom od svog zanata brusača optičkih stakala za naočare, mikroskope i teleskope, u kojem je navodno postigao iznimnu vještinu. Odbijao je novac kojim su mu prijatelji htjeli poboljšati i olakšati život. Govorio je kako je priroda s malim zadovoljna, pa i on želi biti takav. Odbijao je ponuđena odjela govoreći: ”Hoću li tada biti drugi čovjek? Rđavo je ako je vreća bolja nego meso iznutra”. Odbio je uljudno ponudu redovne profesure na univerzitetu u Heidelbergu s najširom slobodom filozofiranja (cum amplissima philosophandi libertate) i s povjerenjem da tu slobodu neće zloupotrijebiti protiv oficijelno priznate religije. U obrazloženju je naveo kako bi morao odustati od daljnje izgradnje filozofije ako bi se htio posvetiti podučavanju omladine. Zatim, kako nije siguran do kojih granica smije slobodno filozofirati, a da ne pobudi mnijenje kako želi uznemiravati oficijelno priznatu religiju. Odluku o neprihvaćanju donio je i stoga što je iskusio kako razmirice među ljudima ne nastaju toliko iz vatrene religiozne predanosti koliko iz različitosti ljudskih afekata ili iz duha protivstavljanja koji sve, čak i ono tačno kazano, obično preokreće i odbacuje i kako je ljudskim afektima više izložen onaj koji je na višem položaju. Siguran u neometan život koji već posjeduje u svojoj skromnosti, a nesiguran da bi ga drukčije mogao osigurati, radije je odustao od javnih predavanja.

U svim zgodama o životu, koje su do danas došle, zrcali se lik čovjeka koji je živio u skladu s onim što je mislio. Zato je Spinoza i jedan od posljednjih filozofa čija se misao mjerila njegovim načinom života, filozof čije je mišljenje egzistencijalno svjedočilo u svakodnevici. To je ujedno i razlog zašto je postao ono što Jonathan Israel naziva ”sekularnim svecem i objektom hagiografije”, što su ga shvaćali kao model, simboličko otjelovljenje načina života koji je, ovisno o prihvaćanju ili odbacivanju njegove misli, trebalo slijediti po svaku cijenu ili odbacivati kao najveće moguće zlo.

Za Spinozu je slobodno ljudsko biće ono koje živi isključivo pod vodstvom uma (ex ductu rationis) i kojim ne upravlja strah. Biti slobodan (liberus) znači neposredno željeti dobro i djelovati i živjeti ustrajavajući na toj želji (voluntas, appetitus,cupiditas), bez odustajanja ili poraza. Upotrijebimo li ono što Spinoza vidi kao prirodnu mudrost duha, odnosno uma, tada ćemo biti kadri postići ono što je opisano na posljednjim stranicama njegove Etike kao ”blaženstvo” (beatitudo). To je blaženstvo intelektualna ljubav (amor intellectualis) čovjeka prema Bogu, koja pak nije nikakva ljudska djelatnost, nikakva ljudska strast, nego dio beskonačne ljubavi kojom Bog ljubi samoga sebe (mentis erga Deum amor intelectuallis pars est infiniti amoris,quo Deus se ipsum amat). Naša se dakle ljubav prema Bogu mora u osnovi pojmiti kao prouzročena Bogom kao jedinim uzrokom, što znači da mi ljubimo Boga, ukoliko Bog u nama ljubi samoga sebe kao jedino istinsko biće. No što Spinoza podrazumijeva pod Bogom? Njegova je poznata izreka: Deus sive natura, to jest Bog ili priroda. To znači da ne mogu postojati dvije supstancije, kao što je Descartes predložio svojim razdvajanjem mišljenja (cogitatio) i protežnosti (extensio) poput drveća, stijena i zvijezda. Postoji samo jedna jedinstvena, beskonačna supstancija i ona je identična s Bogom.

Za razliku od Descartesa, koji je samo nagovijestio bliskost Boga i supstancije, ali ništa više od toga, Spinoza ih je odlučno povezao ujedno. Bog nije nikakav transcendentni duh, nego na svaki način beskonačno bivstvujuće, ens absolute infinitum, to jest bivstvujuće koje u sebi jeste i koje se sobom poima (quod in se est et per se concipitur), koje je, kao proizvodeća priroda (natura naturans), imanentno svim stvarima kao proizvedena priroda (natura naturata). Drugim riječima, iz te proizvodeće prirode nužno proishodi sva proizvedena priroda, ali na takav način da se njena suština nalazi u proizvodećoj prirodi. Ili još tačnije: proizvodeća priroda manifestira se kroz proizvedenu prirodu kao što proizvedena priroda postoji samo kroz proizvodeću prirodu.

Kao neizmjerna moć (potentia) koja samu sebe proizvodi i održava, ta supstancija obuhvaća sve pojedinačne svjetovne stvari i određuje ih do kraja i bez ostatka. Ona nije iznad stvari, nego u njima – ona je ono jedino uistinu stvarno u njima, jer ih ona omogućuje i održava u svijetu bivstvovanja. I budući da su sve prirodne stvari samo ”modifikacije”, to jest način postojanja osnovnih atributa supstancije, to znači da čovjek ne uživa nikakav privilegiran položaj u svijetu i ne raspolaže nikakvom posebnom moći. Ljudski duh nije ništa drugo do običan skup ili skupina ideja, čiji red (ordo idearum) sasma prati red stvari (ordo rerum).

A što Spinoza podrazumijeva pod ljubavlju, ljubavlju koja, kako smo naveli na početku, pobjeđuje duše? Stav dobrote i pravednosti prema nekoj osobi, djelovanju ili stvari koje izazivaju radost, ugodu ili porast snage za djelovanje. Plemenitost (generositas) bismo mogli prevesti i s darežljivošću ili širokogrudnošću, a podrazumijeva razumsku želju da se drugima pomogne i s njima stvori prijateljski odnos.

Ljubav i plemenitost u ljudskoj duši izaziva osjećaj radosti i ugode. ”Mržnja se uzvratnom mržnjom povećava, a ljubavlju, naprotiv, može biti zatrta” (odium reciproco odio augetur et amore contra deleri potest). Ukoliko me neko mrzi, ja njegovu mržnju ne mogu pobijediti svojom mržnjom. Moja bi mržnja uvećala mržnju. Ne bih pobijedio njegovu i mržnja bi se nastanila u meni. No, ukoliko na njegovu mržnju odgovorim ljubavlju, moguće je da ona nestane. U svakom slučaju mržnja se neće proširiti na mene. Neće rasti. ”Mržnja, koju ljubav sasma pobijedi, prelazi u ljubav, pa je ljubav stoga veća nego da mržnja nije prethodila” (odium, quod amore plane vincitur, in amorem transit; et amor propterea major est, quam si odium non praecessisset). Spinoza misli kako je uistinu moguće tuđu mržnju pobijediti ljubavlju i na taj način promijeniti ljudsko srce. Smatra kako je moguće da se srce koje mrzi promijeni i počne ljubiti. U tom času ono ljubi više i snažnije negoli srce koje uopće nije mrzilo. To, dakako, ne znači kako bi bilo razumno najprije mrziti da bi se nakon toga više ljubilo. To je uostalom i nemoguće, jer mržnja vazda hoće sve više mržnje. Na nekoliko mjesta Spinoza u Etici raspravlja o ljubavi i mržnji, no sve se smisleno jedini i sabire u jednu tačku: samo ljubav mijenja ljudsku dušu!

Po strani od učenih akademskih studija i masivnih komentara, Spinozina filozofija kroz tri je vijeka ostala neuhvatljivom, skoro čarolijom i čudom na dohvat mišljenja, ali za njom se rijetko posezalo. Razloge možda najbolje izražavaju riječi kojima završava njegova Etika: ”Koliko je sve izvrsno teško, toliko je i rijetko” (sed omnia praeclara tam difficilia quam rara sunt)“. No jedan od najvećih mislilaca, Friedrich Nietzsche, najbliži susret s njom nije izbjegao. U tom susretu prepoznao je najzad sebe: ja sam zapravo spinozista! Franzu Overbecku piše 30. jula 1881. iz Sils-Marie: ”Sasma sam zadivljen, sasma očaran! Imam prethodnika, i to kakvog! Spinozu nisam skoro uopće poznavao: da me je sada njemu privuklo, to je ‘instinktivna radnja’. Ne samo da je njegova opća tendencija jednaka s mojom – saznanje učiniti najmoćnijim afektom – nego i u pet glavnih tačaka njegova učenja nalazim sebe; ovaj najneobičniji i najsamotniji mislilac upravo mi je u ovim stvarima najbliži: on poriče slobodu volje, svrhe, običajni poredak u svijetu, ono neegoističko, zlo… In summa: moja samotnost koja mi je, kao na najvišim vrhuncima, često, prečesto oduzimala dah i činila da krv pokulja, sada je u najmanju ruku samotnost u dvoje. Čarobno!”

Peščanik.net, 11.05.2011.

http://www.pescanik.net/content/view/6872/1226/

Zaječarci „pozdravili“ Karleušu sa transparentom: „Krava na bini, telci u publici!“

Novosti.rs – 11. 05. 2011. 23:00h

Pedeset srednjškolaca sa gitarama na Karleušinom koncertu vikalo „lomača, lomača“ i „vratite nam Zaječar, ovo je grad rokenrola!“. Doneli transparent “Volovi na ražnju, krava na bini, telci u publici” i tako pevačici rekli šta misle o njoj.

http://www.pulsonline.rs/puls-poznatih/1613/zajecarci-pozdravili-karleusu-sa-transparentom-krava-na-bini-telci-u-publici

Акција: Уједињени лопови Србије

Активисти СНП Наши 1389 су на почетку трибине партије Уједињених региона Србије која је одржана 10. маја у Младеновцу, на којој је говорила потпредседник Владе Србије и потпредседник  Г17 Плус Верица Калановић, раширили транспарент на којем је писало „УЈЕДИЊЕНИ ЛОПОВИ СРБИЈЕ – Динкић, Верко, Калановићка„. Овим је послата јасна порука „партији лопова“ да су непожељни у Шумадији. Иначе на трибини су износили лажи које Динкић говори већ више годинa, а на питање о обећаних хиљаду евра и економској пропасти Калановићка је узвикивала да је она „поштена јер је мајка двоје деце“. Оваква политика Динкића и његових водоноша довела је до тога да многе мајке са више од двоје деце немају своје синове и кћери да прехране, јер су их лопови из Г17+, а сада региона економски упропастили.

Саопштење:

http://nasi1389.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=504:-q-q&catid=36:vesti

БРАНКО ИЛИЋ

.

.

MTV nagrada –  2000. godine

http://www.youtube.com/watch?v=RnZGwHFAMA4

–

Revolutionary Bid – 2010. godine

http://www.youtube.com/watch?v=TlhxgJRpon8&NR=1