НЕУТРАЛНОСТ

 

Први услов да нека држава буде неутрална јесте да та држава буде независна. Зависна држава не може да буде неутрална. Србија је сада привидно неутрална и привидно независна држава. Када се боље погледа, у Србији нико не заговара неутралност.

Они који су прогласили неутралност желе блиске војне контакте са Русијом и немају добар однос са Западом, али ни са муслиманима. Не може се градити неутралност паљењем амбасаде САД. Мора се сарађивати са државама ЕУ и НАТО, са муслиманима, да би те државе признале Србији неутралност. Морају се штитити интереси Србије у сарадњи са Русијом, јер је само тако Србија независна, и само тако може постати неутрална.

Са друге стране, еврофили и заговорници учлањења у НАТО тренутно стање схватају као пат позицију, спремајући се за нове акције, не одустајући од циља да Србију интегришу у ЕУ и НАТО. Највећа препрека у овом тренутку јесте нерешен статус Космета. Иако већи део грађана Србије жели пријатељске односе са државама Запада, такође већи део грађана Србије жели да се на Космету и у БиХ поштују српски национални интереси и интереси државе Србије.

Србија према свима може да буде неутрална само по питању Космета и Републике Српске не може да буде неутрална.

У суштини, за потврђивање статуса неутралности Србије питају се Русија и САД. Ту позицију Србије може да ојача и потврди добра сарадња са Покретом несврстаних држава и осталим државама Африке, Азије и Јужне Америке.

Учлањењем у ЕУ Србија не може да одржи статус неутралности. Тада би у односу на САД, Русију и муслиманске државе Србија морала да води политику ЕУ, то значи, Немачке и Француске.

Јасно је да Европску унију, као средство за доминацију, за своје интересе, користе и Немачка и Француска и Велика Британија и САД, своје место траже и остале државе ЕУ, пре свега оне веће попут Шпаније и Италије. Све ове државе повезују бројни интереси, али су и све ове државе у међусобним конфликтима због великог броја супростављених интереса.

На пример, уколико ЕУ није више средство које може да користи САД, ако се ЕУ отуђи, и буде потпуно под утицајем Немачке и Француске, САД више неће подржавати опстанак и развој ЕУ. У Европи је јачи утицај левице и европске државе су у великој мери социјалистичке државе, ту су већ настале пукотине унутар НАТО пакта, између левичара из ЕУ који имају свој приступ решавању питања Палестине, Авганистана, Ирака… и конзервативаца из САД и ЕУ који имају свој приступ у решавању тих питања.

У Француској неодеголисти покушавају да изграде добре односе и са САД и са Русијом. Али у Француској постоји велики отпор и ка блиској сарадњи са САД и ка блиској сарадњи са Русијом. Француска себе доживљава још увек као велику светску силу. И Европску унију гради као продужену руку за остваривање својих интереса. Иако је левица јака, Французи су велики националисти.

Тако и Немачка себе доживљава. После уједињења две Немачке и краја Хладног рата Немачка је проширила сферу свог утицаја на источну и југоисточну Европу. Слаба Русија није могла да задржи утицај у мери у којој је то било током већег дела 19. и 20. века, а САД је после распада СССР сферу својих интереса померила ка Азији, тако да је Немачка истиснула у великој мери Француску, Италију и Велику Британију из региона Балкана и средње Европе, и ту је наметнула своју политику и ту остварује пре свега своје економске интересе, под кровом Европске уније, чија је економски најснажнија чланица. Немачка свој утицај шири кроз Европску унију и НАТО (поново су немачки војници на српској земљи у савезу са истим народима из региона који су били савезници Немачке у оба светска рата). Наравно, Немачка данас није иста као пре 70 година. Али немачки национализам и даље постоји и представља претњу миру у Европи. Понашање Немачке на простору бивше Југославије током последњих 20 година то показује. Чињеница је да је највећи број Немаца чврсто решен да се нацизам више не понови, отпор јавног мњења је заиста велики када се закаже скуп неонациста у неком немачком граду, у Немачкој је јак покрет пацифиста и зелених, који су против војних интервенција, нуклеарки, итд. Па ипак, Немачка је данас нуклеарна сила, кроз пројекат стварања регија у Европи шири свој утицај и слаби друге државе, њени војници су на Космету и у Авганистану. Немачка тражи и своје место у СБ УН. Проблем је што све већи број Немаца данас види ЕУ као сметњу остваривању својих интереса, преоптерећени финансирањем других европских држава и испуњавањем задатака које добијају из Вашингтона, Лондона и Париза, притиснута са Истока поново јаком Русијом, изнутра све бројнијом муслиманском популацијом, Немци све мање желе да буду део ЕУ. Јер је ЕУ све мање организација која служи интересима стварања Велике Германије. После 20 година од уједињења Немачке, свој утицај у југоисточној Европи поново су повратиле Русија и САД. Дакле, стварају се услови за раст немачког национализма. То је данас могуће, и лако, јер је Немачка у много бољој позицији него после Другог светског рата или крајем Хладног рата. Немци имају одличне позиције и у Вашингтону и у Москви, и са једнима и са другима сарађују, на так начин правећи равнотежу између ове две државе, стварајући простор са самостално деловање. У једном тренутку, од почетка ’90-их 20. века до пред крај прве деценије 21. века, тај простор је био велики, али сада се сужава, од како расте валутни рат између долара и евра, и од када је постало јасно да ће Русија штитити своје енергетске ресурсе и користити за осваривање својих националних циљева. Неуспех приликом неуспеле приватизације Телеком Србија од стране немачке и аустријске компаније то најбоље доказује. Или неуспех око пројекта Набуко којим је требало да се Немачкој и Аустрији обезбеди независно (од САД и Русије) снадбевање гасом из Азије.

САД настављају са пројектом постављања ракетног штита у Пољској и сада се у пројекат укључује и Румунија. Своје базе имају и у БиХ, Хрватској, Србији, Македонији, кроз НАТО и у Бугарској, Мађарској, Турској и Грчкој. Русија је повратила добар део политичког утицаја у државама бившег Варшавског пакта, посебно у Бугарској, Румунији, Словачкој, Чешкој, Мађарској, а ствари се одвијају у добром смеру и према Пољској и Украјини. Са Немачком гради гасовод Северни ток, са Италијом креће у изградњу гасовода Јужни ток. У Србији су руске компаније у приватизацији купиле српске нафтне компаније, такође и у Републици Српској. САД и Русија имају конструктивну сарадњу што се тиче рата у Авганистану, а неспоразуме што се тиче политике према Србији, Ирану и Израелу. САД подржавају Албанце, Саудијце и Израелце, а Русија има добре односе са Србима, Иранцима и Палестинцима. Но, и у овим споровима, као и око Либије, постоји конструктиван дијалог између САД и Русије. Највећа препрека, у овом тренутку, између САД и Русије јесте стварање ракетног штита САД и јачање нуклеарних потенцијала Русије. Као што је и председник Русије упозорио, изградња ракетног штита, без договора и учешћа у командовању од стране Русије, водила би поново у стање хладног рата и нову трку у наоружавању. Имајући у виду економске проблеме у којима се и САД и Русија налазе, дешавања унутар држава муслиманског и арапског света, јачање Кине, проблеме у региону Пакистана и Индије, где обе државе поседују нуклеатно оружје, могући слом евра и ЕУ, повратак у стање хладног рата и нова трка у наоружавању не одговарају ни грађанима САД ни грађанима Русије. И САД и Русија треба да сарађују јер само тако могу да одрже под контролом дешавања унутар муслиманских држава (да не скрену према талибанима и Ал Каиди) и могући слом евра (и нестанак ЕУ, самим тим и НАТО пакта какав данас постоји). Основа за сарадњу између грађана САД и Русије треба да буде хришћанство, одбрана хришћанског начина живота и демократских вредности Европе.

То је прилика за Србију и ово је тренутак када Србија треба активно да се залаже за сарадњу САД и Русије, стварајући у овом региону услове за сарадњу а не за сукоб између ове две државе. Због тога Србија треба да одустане од чланства у ЕУ. Пошто ЕУ губи сваку везу са хришћанским коренима, који су основа на којој стоје САД и Русија, ЕУ не доприноси одбрани хришћанства од напада антихришћана унутар европске (са САД и Русијом) цивилизације или са стране, од муслимана. Јака Европска унија ствара слабу хришћанску Русију и спречава повратак православљу руског народа. Јака Европска унија слаби хришћане унутар САД. Даље, води предаји Космета Албанцима, завршетку изградње “зелене трансвезале“ преко Балкана, продају Израела, немогућности да се победи у рату против талибана (исламских империјалиста-џихадиста). Таква левичарска ЕУ ствара од европске деснице екстремисте, поново јача расизам у Европи. Народи ЕУ немају искуство суживота са другим расама и религијама, посебно муслиманима,  колико то имају народи САД и Русије, и зато су САД и Русија истовремено прва линија фронта одбране хришћанске цивилизације, али и мостови за дијалог и сарадњу са другим цивилизацијама. И САД и Русија су у много већој мери то, него државе ЕУ. А Србија у томе потпуно личи на САД и Русију. Срби вековима живе са муслиманима; вековима су прва линија одбране Европе од муслимана; вековима су сметња империјалистима из Европе у походу на Исток; увек на одређеној дистанци према Русији; вековима су мост између Истока и Запада – између Византије и Рима, Отоманске империје и Аустроугарске царевине, у новом добу између САД и СССР. Последњих година грађани Русије све мање виде САД као непријатеља, а полако се и у САД смањује број оних који у Русији види непријатеља. Срби су током 20. века, у већем делу тог века, позитивно гледали и на САД и на Русију.

 

Дошао је и тренутак да се хришћанство поново “открије“, после више векова “антитезе“ која је дошла кроз просветитељство, после више векова упознавања са другим религијама, после хиљдугошњих подела унутар самог хришћанства. Иако делује да је хришћана данас мало, то је само привид, јер је хришћанство дубоко усађено у грађанима и народима Европе и Северне Америке. Хришћанске цркве су у кризи, баш због тога што је међу грађанима током векова образован велики број верника који пут до Христа и Бога не тражи преко посредника. Последица тога је велики број подела међу хришћанима унутар Европе, између хришћана из Европе и Русије, између хришћана из Европе и САД. Зато неолиберали и левичари из Европе, Русије и САД међусобно много боље сарађују. Изградили су организације и институције које их повезују. Резултат је настанак Европске уније која се одриче хришћанских корена, у којој се жели искоренити религиозност. То је немогуће, јер без обзира какве су цркве, религиозност је део људске природе. Немогуће је и да се религиозност замени лажном религиозношћу, што покушавају неке окултистичке групе да ураде. Све док Христ представља оно најплеменитије и најздравије у људској емоцији и разуму, дотле ће хришћанство бити незаменљиво. А то је, за нас вернике, хришћане, време до Судњег дана.

 

Србији зато одговара овај тренутак, када ниједна светска сила нема потпуну моћ, да било шта самостално уради на простору Балкана. Ту моћ нема ни САД, нема ни Русија, нема ни Немачка, нема ни Турска, ни Иран, ни Саудијска Арабија… Досадашњи поредак у Европи, на Балкану, у северној Африци, у источној и средњој Азији, као што видимо, постаје неодржив и у наредних десетак година настаће потпуно нов међународни поредак.

 

Србија мора да изнесе своје предлоге. То може само нова власт, која није у сукобу са вредностима Запада, која није у непријатељству са САД, али која одржава добре контакте са Русијом и државама Африке, Азије и Јужне Америке. Власт која не спороводи политику интегрисања Србије у ЕУ и НАТО. Власт која није играчка Русије. Власт која ради у интересу српског народа и грађана Србије. Интерес народа и државе је мир у региону, а то је могуће само ако се изграде добри односи са Москвом, Вашингтоном и муслиманским државама. То значи да Србија не сме да буде претња било коме и да неће дозволити да буде злоупотребљавана у корист интереса само једне стране. Београд треба да постане место где ће се сусретати људи из САД, Европе, Русије и муслиманских држава и водити разговоре, тражити начине за сарадњу; место где ће сви остваривати своје интересе у мери да буду задовољни сарадњом са Србијом и да Србију не виде као могућу претњу на било који начин. Србија треба да буде добар домаћин свима, и као прави домаћин мора имати ред у кући, који ће и гости поштовати када се у њој налазе.

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

Ратко Младић и Република Српска

мај 28, 2011

Povratak patrijarhatu

мај 28, 2011

NIKOLA TESLA I TORANJ U BEOGRADU

мај 25, 2011

LOBI

мај 24, 2011

Peto evanđelje

мај 20, 2011

КОСМЕТ или ЕУ

мај 17, 2011

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА

мај 16, 2011

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?

април 17, 2011

Rat šiita i sunita

мај 16, 2011

Hrišćani

мај 13, 2011

SAD i Rusija

април 9, 2011

Zapis o Spinozi

мај 11, 2011

Европски лидери нападају мултикултурализам

април 6, 2011

Повратак у будућност

јануар 31, 2011

Bilo jednom u Francuskoj

јануар 29, 2011

Rusko-italijanski savez i njegovi istorijski efekti na Balkanu

јануар 17, 2011

ORHAN PAMUK: RUŠENJE TURSKOG SNA O EVROPI

децембар 31, 2010

Треће откровење

децембар 23, 2010

Трећи Београд

децембар 11, 2010

Kineska četvrt

децембар 9, 2010

Београд је свет

октобар 6, 2010

ЕДМУНД БЕРК

јул 5, 2010

Zidovi XXI-og veka

новембар 21, 2009

Само Свет Србију Спасава

мај 10, 2008

 

 

29 Responses to НЕУТРАЛНОСТ

  1. Varagić Nikola каже:

    To nije naš rat

    Новая Газета

    28.05.2011.

    Američki ambasador u Moskvi Džon Bajerli, bio je vidno uznemiren neadekvatnim ocenama i komentarima koji su povodom likvidacije svetskog teroriste broj jedan, Osame bin Ladena, bili objavljeni u ruskim sredstvima javnog informisanja. „Ozbiljno se govorilo o tome da je akcija likvidacije bin Ladena bila inscenirana, a da je terorista u stvari umro još pre nekoliko godina. Ujedno je spominjana i sumanuta i uvredljiva teorija o tome da je teroristički košmar 11. septembra 2001. bio organizovan od strane američke vlade, kao i bezumna izmišljotina o nekakvim planovima SAD da rasture Rusiju“ – napisao je na svom blogu ambasador. A dijalog koji je bio upriličen na poslednjoj (ničim izazvanoj) predsedničkoj konferenciji za novinare 18. maja ove godine, između predsednika RF i dopisnika Prvog kanala državne televizije Antona Vernickog, za prvog čoveka diplomatskog predstavništva Amerike u Rusiji bila je poslednja kap koja je prelila čašu.

    D. Medvedev: „Evo vidim tu je i Anton Vernickij… Zavirio sam danas na internet i tamo ugledao delić vašeg intervjua s nekim građaninom koji vam je ispričao vrlo interesantne stvari u vezi bin Ladena. Je li to istina?“

    A. Vernickij: „Po njegovim rečima, da“.

    D. Medvedev: „Sada je došao red na Amerikance da se malo tresu“.

    Po mišljenju ambasadora, bio je to jedan od mnogih novinara koji su poslednjih dana udarnički radili na popularizaciji „teoriji zavere“, a ironična šala kojom je predsednik podržao ovaj dijalog, samo je još jače istakao stil neodgovornog kafanskog razgovora koji, barem kada se ovakve teme potežu, inače vlada u medijima. I nije stvar u tome što je Džon Bajerli verovatno očekivao da bi odgovor Vernickog morao biti: „Ne gospodine predsedniče, to nije istina“, već u tome kako mu je predsednik replicirao. Što bi se reklo, baš vam i nije neki vic predsedniče…

    Hteo to ili ne, američki ambasador je razotkrio jedan od ključnih problema današnje Rusije. Pokazalo se da je za Rusiju i njeno rukovodstvo, svetski rat protiv terorizma, odnosno rat civilizovanog dela čovečanstva protiv varvarskih postupaka terorista, a koji je započet nakon tragedije 11. septembra 2001, zapravo tuđi rat. Strogo uzev, izgleda da ni većina ruskog stanovništva, taj tako upadljivo sveopšti, odnosno svesvetski karakter ovog sukoba uopšte ne smatra za nešto što je očigledno. I razlog tome nije samo to što Rusija još uvek ne oseća sebe delom civilizovanog sveta (mada naši sugrađani svoju čeljad i sve svoje ukućane najradije evakuišu u zemlje koje pripadaju takozvanoj Euro-atlantskoj zajednici, i mada baš tamo beže naši mladi mozgovi), već i to što još uvek postoji neiskorenjivo antizapadno raspoloženje koje se ne leči nikakvim javno proklamovanim „resetovanjem“, nego se još i pothranjuje spoljnopolitičkim nastupima Putina i promašenim replikama Medvedeva o „Amerikancima koji se tresu“. Oni su se 11. septembra već sasvim dovoljno „zatresli“, a s njima zajedno i sav ostali svet, ili barem onaj njegov deo koji se danas pod jednim imenom naziva civilizovanim čovečanstvom.

    Treba reći da je saglasno poslednjim sociološkim istraživanjima, stepen antizapadnog raspoloženja među stanovništvom (mada još uvek na zavidnoj visini) danas ipak u laganom padu. Posle čečenskih bojovnika, SAD zauzimaju drugo mesto na rang listi neprijatelja Rusije. Prema istraživanju javnog mnjenja koje je sproveo Levada centar u februaru ove godine, 40% upitanih smatra da su SAD glavni neprijatelj Rusije, a na spisku je još NATO sa 32% i neke zapadne zemlje sa 30%. Isti istraživač je u martu sproveo istraživanje u kome je drugačije formulisano ovo pitanje. Ono je glasilo: „Kakav je vaš generalni stav u odnosu na SAD“. Sa potpuno pozitivan i pozitivan odgovorilo je 54% upitanih, a sa negativan i sasvim negativan samo njih 33%. No ipak, rovovi u kojima su duboko ukopani naši najljući neprijatelji još uvek se nalaze u SAD.

    Psihologija tvrđave pod opsadom ili sovjetska predstava o svetu koji nas okružuje, ne samo da dominira, nego se još uvek proizvodi i revnosno usađuje u glave novih pokolenja. I to nam se čini kao nešto sasvim prirodno u epohi „pridizanja sa kolena“, koja traje evo već više od deset godina, vremenu u kome je stasalo pokolenje koje se tokom svesnog dela svog života ni s čim drugim osim „zavođenja reda“ (kakvog reda!?) nije ni sretalo. Otuda se i regrutuje svo to topovsko meso i zatrovani mladi mozgovi koji se uključuju u razne prokremaljske omladinske pokrete. Ideja tek osnovanog „narodnog fronta“, takođe je posejana na plodno i raznim lažnim mitovima štedro nađubreno tlo, iz koga će (u to uopšte ne sumnjam) veoma brzo početi da rastu izdanci otrovnog bilja sa plodovima koji će ponovo biti nazivani imenom druga Lisjenka (Трофи́м Дени́сович Лысе́нко).

    Pitanje izolacionizma se više ne odnosi na granice koje su sada zaista otvorene. Pitanje izolacionizma se danas brani u glavama koje su još uvek čvrsto zatvorene.

    Andrej Kolesnikov, Новая Газета, 22.05.2011.

    Prevod s ruskog Haim Moreno

    Peščanik.net, 28.05.2011.

  2. Varagić Nikola каже:

    Каиро: Ослобођен ирански дипломата

    КАИРО – Египатске власти ослободиле су једног иранског дипломату који је био приведен због сумње да је шпијунирао за техеранску обавештајну службу, јавили су данас египатски медији.

    Агенција Мена је јавила да је тужилаштво ослободило Иранца пошто их је египатско Министарство спољних послова обавестило да је приведени дипломата из иранске мисије у Каиру.

    Нешто раније, египатска агенција је навела да је тужилаштво започело истрагу у случају иранског дипломате Касима ал Хоеинија.

    Хосеини, који је ухапшен пре неколико дана, оптужен је да је „шпијунирао за страну државу да би нашкодио интересима Египта”, пренела је агенција АФП.

    Односи Ирана и Египта погоршани су после иранске Исламске револуције и египатског признања Израела. Иако немају пуне дипломатске односе, Иран и Египат у престоници друге земље имају успостављене мисије са дипломатама.

    Танјуг
    објављено: 29/05/2011

  3. Varagić Nikola каже:

    AP: Sirija spremna za saradnju sa UN zbog nuklearnog reaktora

    Tanjug | 29. 05. 2011.

    NJUJORK – Sirija je pristala da u potpunosti sarađuje sa Ujedinjenim nacijama, u nameri svetske organizacije da istraži jake dokaze da je Damask tajno gradio nuklearni reaktor, koji je mogao da posluži za proizvodnju nuklearnog oružja, otkriva dokument u koji je agencija AP imala uvid.

    Obećanje je sadržano u poverljivom pismu sirijskih nuklearnih zvaničnika, koje je preneo direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) Jukija Amano.
    Sirijski zvaničnici su rekli da su „u potpunosti spremni za saradnju sa agencijom“, naveo je Amano.

    Od 2008. IAEA pokušava da istraži dokaze da je meta koju su izraelski ratni avioni gađali u Siriji 2007. bio gotovo završen nuklearni rekator, koji je, jednom aktiviran, mogao da proizvede plutonijum.

    Sirijsko obećanje najverovatnije je podstaknuto nastojanjima koje predvode Sjedinjene Američke Države da Siriju prijave Savetu bezbednosti UN zbog navodnog kršenja Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja, navela je američka agencija.

  4. Varagić Nikola каже:

    Britanija sprema bombe za razaranje bunkera u Libiji

    Tanjug | 29. 05. 2011.

    LONDON – Velika Britanija namerava da uvrsti bombe za razaranje bunkera u arsenal oružja svojih ratnih aviona u Libiji, za koje smatra da će poslati glasnu poruku libijskom lideru Moameru el Gadafiju da je vreme da napusti položaj.

    „Mi ne pokušavamo da fizički gađamo pojedince u unutrašnjem Gadafijevom krugu na koje se on oslanja, ali im sigurno šaljemo izuzetno glasne poruke“, saopštio je danas britanski ministar odbrane Lijam Foks.

    „Gadafi možda nije sposoban da sluša, ali oni oko njega biće mudri da to učine“, dodao je Foks.

    Britansko ministarstvo odbrane je saopštilo da su bombe „inhenst pejvej III“, koje su teške gotovo tonu i mogu da probiju krov ili zid ojačane zgrade, stigle u italijansku vazduhoplovnu bazu odakle britanski ratni avioni kreću u misije u Libiju.

    Bivši ministar u britanskoj vladi lord Dejvis Trefgarne razgovarao je juče sa libijskim šefom diplomatije Abdelatijem Obeidijem u Tunisu, izjavio je bivši britanski ambasador u Libiji Oliver Majls agenciji Rojters.

    Majls, koji je učestvovao na sastanku, odbio da je komentariše da li je razgovarano o pokušaju pronalaženja rešenja za konflikt u Libiji.

    * Međunarodna intervencija u Libiji počela je 19. marta, u skladu sa rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u cilju zaštite civila, a NATO je komandu nad ovim operacijama preuzeo krajem marta.

    Britanska vlada sa druge strane negira da je imala bilo kakav kontakt sa zvaničnicima bliskim Gadafiju.

    „Naša pozicija je jasna. Gadafi mora da ode, kako bi libijski narod mogao da odluči o sopstvenoj budućnosti“, saopštila je portparolka Forin ofisa.

    Katarska TV stanica „Al Džazira“ emitovala je video snimak, kako je navela, stranih snaga, verovatno Britanaca, na terenu u blizini grada Misrate, koji drže pobunjenici.

    Grupa naoružanih ljudi, od kojih su neki nosili naočare za sunce i arapske marame, sklonili su se, kada su primetili da ih neko posmatra, prikazano je na snimku.

  5. Varagić Nikola каже:

    (Washington, DC) — U.S. Senator Chuck Schumer believes Republicans „want to change Medicare as we know it.“

    Appearing on NBC’s „Meet the Press,“ Schumer says his Republican colleagues want to slash Medicare funding.

    He says Democrat Kathy Hochul’s Congressional election win this week shows the GOP strategy will fail with voters.

    Hochul defeated the GOP challenger in a conservative New York congressional district.

    Republicans are demanding Medicare reform and other spending cuts in exchange for supporting a debt ceiling increase.

    Schumer says Democrats want to change Medicare delivery without cutting the benefits.

    But he says the Republican plan will cut the program’s quality of care.

    Schumer says changing Medicare from a „cost-plus“ program to a one-pay system is one way to save billions of dollars.

    Cost-plus pays doctors for every visit, prescription, and test, whereas Schumer’s plan would pay a single preset fee.

    http://www.971talk.com/news/article.aspx?contentId=8265772&featureGroupId=11652

  6. Varagić Nikola каже:

    Ministar ekonomije i regionalnog razvoja u Vladi Republike Srbije Nebojša Ćirić potpisao je danas sa nemačkom firmom “Mihlbauer” ugovor o dodeli bespovratnih sredstava za podsticaj investicija u iznosu od 500 hiljada evra za otvaranje 100 novih radnih mesta.

    Više od polovine zaposlenih biće visokokvalifikovani stručnjaci, jer se radi o sofisticiranom proizvodu koji će ova kompanija koja je svetski lider u visoko tehnološkoj proizvodnji čipova u dokumentima za identifikaciju proizvoditi u Srbiji.

    Srbija će prvi put imati proizvodnju softvera i hardvera visokog tehnološkog nivoa.

    “Mihlbauer” već je sarađivao sa Vladom Srbije u proizvodnji biometrijskih pasoša, ličnih karata i vozačkih dozvola.

    Ova kompanija ima sedam fabrika u Nemačkoj, jednu u Slovačkoj i sada novu u Srbiji.

    Izvor: Poslovno Jutro

  7. Varagić Nikola каже:

    Бугари између две ватре

    Руски амбасадор при НАТО-у Дмитриј Рогозин упозорио Бугарску да може постати мета терориста уколико на својој територији прихвати антиракетни штит

    Од нашег специјалног извештача

    Варна – Објављивање само једног новинског чланка, у којем се тврди да бугарске власти већ преговарају с Вашингтоном о томе да део антиракетног штита буде распоређен и у Бугарској, било је довољно да направи узаврелу атмосферу међу домаћинима, али и учесницима и гостима, пролећног заседања Парламентарне скупштине НАТО-а, које се одржава у бугарском граду Варни.

    Чланак, објављен у бугарском дневнику „Стандард”, у којем се наводи да Софија већ преговара о томе да радари, који ће бити део антиракетног штита, буду распоређени до краја 2013. године на Ботевом врху на Старој планини, наљутио је званичнике Владе Бугарске, који су били приморани да демантују да су добили такав предлог од Американаца.

    Међутим, новинар „Стандарда” Панајот Ангарев се, осим на незваничне изворе у Министарству одбране Бугарске, позива и на извештај званичника НАТО-а Рејмонда Кнопа, у којем се наводи да НАТО и САД желе да радари буду постављени у Бугарској, будући да постоје проблеми у преговорима са Анкаром. Турска, као муслиманска земља, не жели да се замери Ирану постављањем на својој територији инсталација које су практично усмерене да заштите од евентуалног иранског напада на Европу ракетама дугог домета.

    Будући да је пролећном заседању парламентараца земаља чланица Северноатлантске алијансе (којем присуствују и посланици земаља партнера и посматрача) присуствовао и руски амбасадор при НАТО-у Дмитриј Рогозин, бугарски званичници су се практично нашли „између две ватре” – да с једне стране уверавају америчке партнере да подржавају пројекат ракетне одбране, а с друге стране да уверавају Русе да антиракетни штит није усмерен против руских интереса.

    Руски амбасадор при НАТО-у је одмах упозорио своје домаћине да Бугарска може постати мета терориста уколико на својој територији прихвати елементе америчког и НАТО ракетног штита у Европи.

    „Што се Бугарске тиче, морате да схватите одговорност која произилази од доношења одлуке да стационирате елементе ракетног штита на бугарској територији јер ће таква инсталација бити мета. Уколико ти елементи буду у Бугарској, они могу бити на мети неког терористичког напада”, рекао је Рогозин, додавши да Русија не види као претњу то што је Румунија већ прихватила да на њеној територији буде један део инсталација будућег ракетног штита.

    Док новинар Панајот Ангарев објашњава да су САД питање о постављању радара послали претходном министру одбране Николају Свинарову, као и да његови извори тврде да се о томе већ преговара између Вашингтона и Софије, Доброслав Димитров, шеф бугарске делегације у Парламентарној скупштини НАТО-а, сматра да је све то неспоразум. Према његовим речима, Бугарска подржава штит али одлука о томе да елементи штита буду на бугарском тлу није још донета.

    Председник Парламентарне скупштине НАТО-а Карл Ламерс сматра да ће, уколико Бугарска пристане да радари штита НАТО-а буду на њеној територији, то бити позитивно за ову земљу. Ламерс је истакао да је то није амерички пројекат, како је испрва био, већ је то сада пројекат НАТО-а при чему је у њега позвана и Русија и о томе се преговара.

    Иако је демантовао да се Софија обавезала да постави радар на Стару планину, бугарски шеф дипломатија Николај Младенов је рекао да се „разговара са америчким пријатељима о томе који је најбољи начин да Бугарска буде део те нове архитектуре”.

    „За Бугарску важно да зна да систем покрива њену целу територију”, рекао је Младенов, одбијајући критике да то значи промену става званичне Софије, која је тврдила да делови овог система неће бити ан њеној територији.

    Према речима Виктора Озерова, шефа Одбора за одбрану и безбедност Савета Руске Федерације, односи Русије и НАТО-а су проблематични. С једне стране, истиче он, „војна инфраструктура НАТО-а се приближава руским границама” и „план о ракетном штиту угрожава суверенитет Русије”, а с друге стране, сарадња у Авганистану, као и заједничка борба против пирата и тероризма показују да Русија и НАТО могу да постигну међусобно разумевање.

    Ипак, заменица министра одбране Августина Цветкова каже да је уверена да ће Русија придружити пројекту изградње противракетног штита, додајући да је Русија такође део евроатлантске сарадње. „Уверавам вас да документи који произилазе после сваког самита НАТО–Русија су много оптимистичнији него изјаве које се чују. Моје мишљење је да ће сигурно доћи до тога да се Русија прикључи пројекту заједничког противракетног штита”.

    ——————————————————

    Рогозин: Могућа сарадња само на југу

    Русија је спремна да се придружи пројекту изградње противракетног штита, каже амбасадор Рогозин, али само ако добије гаранције да систем није усмерен против руских стратешких нуклеарних потенцијала, односно да је усмерен на ризике који се тичу јужног дела Европе.

    „Због тога смо сигурни да Русија и НАТО могу да сарађују добро у развоју противракетног штита у овом региону. Међутим, наша земља је изричито против изградње оваквог система у северној Европи јер тамо не постоје ризици, изузев поларних медведа и руских ракета. Због тога, ако било који антиракетни систем буде постављен тамо, Русија ће то сматрати као претњу својој националној безбедности”, каже Рогозин и додаје да верује да је могуће да се Русија и НАТО договоре да свако брани свој сектор и не угрожава један другог.

    Ненад Радичевић
    објављено: 30.05.2011.
    http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Bugari-izmedju-dve-vatre.sr.html

  8. Varagić Nikola каже:

    Bliski istok: pometeni saveznici

    Imanuel Volerstin

    Poslednjih pedeset godina politika SAD na Bliskom istoku bila je građena oko vrlo bliskih veza sa tri zemlje: Izrael, Saudijska Arabija i Pakistan. Godine 2011. SAD su u zavadi sa sve tri, i to na vrlo fundamentalan način. One su takođe u javnoj neslozi sa Velikom Britanijom, Francuskom, Nemačkom, Rusijom, Kinom i Brazilom, zbog svoje sadašnje politike u regionu. Izgleda da se niko ne slaže ili ne sledi vođstvo SAD. Može se primetiti mučna frustracija predsednika, Stejt departmenta, Pentagona i CIA-e videvši da situacija izmiče kontroli.

    Zašto su SAD stvorile tako neverovatno tesno savezništvo sa Izraelom, pitanje je velike rasprave. Ali je jasno da je, mnogo godina, odnos ostajao više nego čvrst a i sve više pod izraelskim uslovima. Izrael je bio u stanju da računa na finansijsku i vojnu pomoć i na nikad uskraćen veto SAD u Savetu bezbednosti.

    Ono što se dogodilo sada jeste to da su se i izraelski političari i njihova američka baza podrške čvrsto pomerili nadesno. Izrael ostaje nepokolebljiv prema dvema stvarima: večno odlaganje ozbiljnih pregovora sa Palestinom i nada da će neko bombardovati Irance. Obama se kreće u drugom pravcu, bar onoliko koliko mu to dozvoljava unutrašnja politika SAD. Tenzije su visoke i Natanjahu se moli, ako se uopšte moli, za republikansku predsedničku pobedu 2012. Vrhunac krize može, međutim, da nastupi pre toga, kada Generalna skupština UN bude glasala za priznavanje Palestine kao države članice. SAD će se naći u položaju gubitnika, boreći se protiv toga.

    Saudijska Arabija je imala ugodan položaj sa Vašingtonom još od vremena kada se predsednik Frenklin Ruzvelt susreo sa kraljem Abdulom Azizom 1943. godine. Dve države su bile u stanju da kontrolišu svetsku politiku nafte. Sarađivale su u vojnim stvarima i SAD su računale da će Saudijska Arabija držati na uzdi druge arapske režime. Danas, međutim, saudijski režim oseća ogromnu pretnju drugim arapskim ustankom i vrlo je uznemiren zbog volje SAD da sankcioniše svrgavanje Mubaraka, kao i zbog američke kritike, iako ne prejake, zbog saudijske intervencije u Bahreinu. Prioriteti dve zemlje sada su sasvim različiti.
    U eri hladnog rata, kada su SAD smatrale Indiju suviše bliskom SSSR-u, Pakistan je dobijao punu podršku od SAD (i Kine), svejedno koji je režim vladao. Oni su zajedno radili da pomognu mudžahedine u Avganistanu i prisile sovjetske trupe na povlačenje. Verovatno su radili zajedno i da spreče rast Al Kaide. Dve stvari su se promenile. U eri posle hladnog rata SAD su razvijale mnogo toplije odnose sa Indijom, do frustriranja Pakistana. A Pakistan i SAD su u velikoj neslozi oko toga kako upravljati uvek rastućom snagom Al Kaide i talibana u Pakistanu i Avganistanu.
    Jedan od glavnih ciljeva spoljne politike SAD od kolapsa SSSR bio je da sprečava zapadne evropske zemlje da razvijaju autonomnu politiku. Danas, međutim, tri velike zemlje – Velika Britanija, Francuska i Nemačka – upravo to čine. Ni kruta linija Dž. V. Buša, niti mekša diplomatija Baraka Obame, ne izgleda da su to usporile. Činjenica da Francuska i Velika Britanija sada traže od SAD da preuzme aktivniju ulogu u napadanju Gadafija, a Nemačka govori suprotno, manje je važna od činjenice da sve tri govore vrlo glasno i snažno.

    Rusija, Kina i Brazil pažljivo mešaju karte u uslovima svojih odnosa sa SAD. Ovih dana, nijedna od ove tri zemlje se ne slaže sa SAD, ni u čemu. One možda neće ići do kraja (kao što je korišćenje veta u Savetu bezbednosti), jer SAD i dalje imaju vrlo oštre kandže. Ali one, sigurno je, ne sarađuju. Fijasko nedavnog Obaminog putovanja u Brazil, gde je mislio da će dobiti približavanje od strane predsednice Dilme Rusef, a do čega nije došlo, pokazuje kako SAD sada imaju malu snagu.

    Konačno, unutrašnja politika SAD se promenila. Dvodelna, bipartijska spoljna politika otišla je u istorijsko pamćenje. Sada, kada SAD ulaže u rat kakav je u Libiji, istraživanje javnog mnenja pokazuje samo oko 50% podrške populacije. A političari obe partije napadaju Obamu da je ili previše jastreb(ast) ili previše golub(ast). Svi čekaju priliku da se na njega okome. Ovo može da ga prisili da uveća umešanost SAD svuda i tako izazove negativnu reakciju svih nekadašnjih saveznika.

    Medlin Olbrajt je nazvala SAD »neizbežnom nacijom«. One su još gigant na svetskoj sceni. Ali to je nezgrapan gigant, nesiguran u to kuda ide ili kako tamo da stigne. Mera opadanja snage SAD je stepen do kojeg su njihovi nekada najtešnji saveznici spremni da brane želje SAD i da to javno kažu. Mera opadanja SAD je u stepenu do kojeg one osećaju da nisu u stanju da glasno kažu šta rade i da potvrde da je sve doista pod kontrolom. SAD sada moraju da plate velikom sumom novca izbavljenje jednog agenta CIA-e iz zatvora u Pakistanu.

    Posledice svega ovoga? Mnogo više globalne anarhije.

    Ko će profitirati iz svega ovoga? Ovo je, sada, vrlo otvoreno pitanje.

    Komentar br. 303, 15. april 2011.
    Prevela Borka Đurić

    http://www.republika.co.rs/500-503/02.html

  9. Varagić Nikola каже:

    DŽON LOLAND: SRBIJA SE PENJE NA BROD KOJI TONE

    ponedeljak, 30 maj 2011 08:49

    Direktor studija u Institutu za demokratiju u Parizu, ocenio da Srbija treba da napusti evroatlantske integracije, ceo Zapad se nalazi u krizi koja će se završiti raspadom

    Evropska unija se nalazi u političkoj, ekonomskoj i institucionalnoj krizi i polako ali sigurno putuje u propast. S druge strane, Srbija po svaku cenu pokušava da se popne na brod koji tone, pri tome plaćajući najveću cenu – gubitak suverenog dela teritorije, ocenio je Dr Džon Loland direktor studija na Institutu za demokratiju u Parizu na konferenciji „Srbija: strategija opstanka“ u Beogradu prošlog četvrtka.

    Prema njegovim rečima, stranci ne bi smeli da savetuju druge zemlje šta da rade, a to posebno važi za Srbiju koja je imala veliki broj problema kao posledica tog mešanja stranaca.

    „Nije prigodno da stranci projektuju sopstvene političke fantazije na druge zemlje. Sada je već više od 10 godina kako je Srbija „prišla Evropskoj porodici“ i od tada srpskom politikom dominira evropsko pitanje. Za tih deset godina, za koliko je evropska politika potopila srpsku, Srbija nije postigla ništa. Pri tome, Srbija je platila najvišu cenu gubljenjem dela teritorije baš zbog EU u koju sada želi da se učlani. Evropska unija sada u sve hoće da se umeša, ne samo što na silu upravlja Kosovom, već se ubacuje i kao glavni arbitar u BiH. Tom nizu poraza treba dodati i poraz pred Međunarodnim sudom pravde prošle godine. I dok se rat u Bosni i raspad Jugoslavije vremenski udaljuju i dalje nema uravnotežene analize. Mislim i da presude hrvatskim generalima ne bi trebalo da budu nikakva uteha Srbima“, naglasio je dr Loland.

    Evropska unija se tokom poslednjih deset godina mnogo promenila i nalazi se u ekonomskoj i političkoj krizi. Evropska konvencija za pravljenje ustava sastavljena je još 2001. godine. U 2005. godine na dva referenduma je odbijeno usvajanje ustava, da bi se on onda zamenio Lisabonskim sporazumom. Na referendumu u Irskoj 2008. godine i on je odbijen, da bi krajem 2009. godine napokon bio usvojen.

    „Ovo znači bar osam godina institucionalne krize Evropske unije. S druge strane imamo krizu evra. Za sada četiri, možda i više, članica se nalaze na rubu bankrotstva. Iako su oblici bankrotstva različiti, od krize državnog duga u Grčkoj do krize banaka u Irskoj, uzrok je isti, a to je zajednička valuta. Da Portugal, Irska, Grčka i Španija nisu imale evro, one bi politikom kursa i kamatnih stopa mogle da izbegnu ili ublaže krizu. Ovaj tip krize nisu predvideli samo evroskeptici, već i sami kreatori evrozone. Nemci su pokušali da spreče prezaduženost vlada Mastrihtskim kriterijumima, ali oni nikada nisu poštovani. Ova kriza je bila predvidiva, ali i neizbežna. Kriza u kojoj se nalazi Evropa je strukturna i ne može biti rešena dok se struktura ne raspadne. Srbija je prvi primer pacova koji se penje na brod koji tone“, ističe Loland.

    Osim toga, EU je i nepromišljeno ušla u širenje na 27 članica. Oni se suočavaju i sa pritiskom Turske za ulazak u Evropsku uniju, a njihovi pregovori traju već šest godina. Međutim, podseća Lohland, nijedna zemlja nije vodila pregovore o članstvu u EU, a da na kraju nije primljena.

    „Budućnost EU nije ništa ružičastija nego njena sadašnjost. Ulazak Turske u Evropsku uniju bi je razneo. Političari u mnogim zemljama i sada imaju problema zbog islama, a ulazak Turske bi ih sigurno gurnuo preko ivice. S druge strane, turska elita nemilosrdno pokušava da uđe u EU, jer se turska islamistička i neootomanska elita neće smiriti dok ne uništi kemalističku nacionalnu državu, a to je kroz članstvo“, upozorava autor knjige „Travestija: Suđenje Slobodanu Miloševiću i korupcija Međunarodnog suda“.

    On je ukazao i na zanimljive razlike u zapadnoj ratnoj propagandi za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine i sadašnje akcije u Libanu. Dok je pre 12 godina za Srbiju aktivirana masovna propaganda demonizacije Miloševića i Srba uopšte, sada bombradovanje Libana jedva da se pojavljuje u medijima.

    „Deluje kao da se nalazimo u situaciji iz Orvelove „1984“ gde razni ratovi koji se vode jedva da i dopiru do svesti ljudi. S jedne strane, uspeli su ratove da učine banalnim dok, s druge strane, sve postaje besmisleno jer se politička situacija menja dok Zapad tone u krizu. Možda je i prelomna tačka u tome bio dolazak Janukoviča na mesto premijera Ukrajine 2006. godine što je označilo kraj „narandžaste revolucije“. Poznato je da su iste institucije i organizacije koje su organizovale i finansirale narandžastu, organizovale i „5. oktobar“ u Srbiji. Kasnije je to pokazala i pobeda Rusije u konfliktu sa Gruzijom, jer je tako osujećeno proširenje NATO na Gruziju i pretvaranje Crnog mora u američko jezero. To je praktično značilo i da Ukrajina nikada neće ući u NATO“, ocenio je Loland.

    On je naveo da Srbija ne treba da ide ka Evropskoj uniji i evroatlantskim integracijama, već da sledi put Ukrajine. Ukrajina nije platila nikakvu cenu zbog promene politike, već je samo prilagodila spoljnu politiku nacionalnim interesima, smatra Loland.

    Srđa Trifković ocenio je da u isto vreme imamo propadanje Srbije i Evropske unije, samo što srpska elita nije toga svesna.

    „Naša politička elita se ponaša kao da car i dalje ima svoje novo odelo. Kroz istoriju nijedna imperija koja je obezvredila svoju valutu nije opstala.Tako je Španija nakon masovnog uvoza srebra i zlata iz Južne Amerike upala u hiperinflaciju i za svega 30 godina sa pozicije najveće evropske sile pala na peto mesto. Velika Britanija, kada je iz Prvog svetskog rata izašla prezadužena i napustila zlato, prestala je da bude imperija. Sada u SAD roditelji po prvi put shvataju da njihova deca neće živeti bolje od njih. Za razliku od Velike depresije krajem dvadesetih godina prošlog veka, kada su pregurali krizu, danas nema kohezije između ljudi. Sada je to konglomerat zavađenih zajednica i ako se nastavi ekonomsko urušavanje skočiće jedni drugima za vrat. Pitanje je vremena kada će se i ta imperija urušiti“, napomenuo je Trifković.

    Profesor Kosta Čavoški ocenio je da je naša elita posrnula, jedan deo je kupljen i gleda da dobije platu, jer ne postoji dodatni prihodi osim iz inostranstva, jedan deo ćuti, a treći i dalje drži do nacionlane slobode i časti.

    „U svemu tome narod je rezigniran i ničemu se ne nada. Samo čeka da se nešto desi. Desiće se ali pitanje je kada. Narod i država počivaju na duhu slobode i osećanju identiteta i dostojanstva. Sloboda može biti unutrašnja, individualna i spoljašnja koja nije moguća bez državne nezavisnosti. Za narod je važno dostojanstvo i svest o vlastitom identitetu, bitan stožer srpske samosvesti je mit o Kosovu i Metohiji a sada hoće to da nam uzmu i, nadam se privremeno, uzeli su. Tako je i osećaj beznađa kod naroda, posledica poraza. Doživeli smo nacionalni poraz, izgubili teritorije naseljene većinski srpskim narodom i to je ugrozilo samopouzdanje“, smatra Čavoški.

    Aleksandar Mitić, direktor Centra za strateške alternative napomeuo je da se nakon dvadeset godina mogu uočiti ciljevi velikih sila. Evropska unija želi da trajno integriše Balkan i da ga stavi pod svoj administrativno ekonomski kišobran. SAD sa svojim vojnim prisustvom želi da ga stavi pod svoj bezbedonosni kišobran, dok Rusija sa bilateralnim sporazumima, gasovodima i naftovodima želi da stavi Balkan pod energetski kišobran.

    „Sada je velika opasnost puzajući ulazak u NATO koji se odigrava. Održavaju se skupovi sa temama kako Srbija da učestvuje u kreiranju politike NATO. To ima za cilj samo da legitimizuje bombardovanje Srbije 1999. godine i sve što se dešavalo posle toga“, istakao je Mitić.

    Autor Miloš Obradović
    Izvor Balkanmagazin 29. maj 2011.
    http://standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/7459-don-loland-srbija-se-penje-na-brod-koji-tone.html

  10. Varagić Nikola каже:

    Rusija uništila više od polovine zaliha hemijskog oružja

    Autor: (Beta-AFP)

    MOSKVA, 30. maj 2011. – Rusija je uništila polovinu od
    40.000 tona hemijskog oružja, godinu dana pre roka koji je predvidjen medjunarodnim obavezama, saopštio je danas šef Federalne agencije za uništavanje hemijskog oružja Valerij Kapašin

    http://www.danas.rs

    „Do 30. maja 2011. količina uništenog hemijskog oružja prešla je 20.000 ton toksičnih materija, što je više od 50 odsto zaliha(39.966.586)“, rekao je Kapašin, a prenosi agencija Interfaks.

    Rusija i SAD imaju ogromne zalihe hemijskog oružja koje moraju da unište do 2012. godine shodno odredbama Konvencije iz 1997. o zabrani hemijskog oružja. Dve velike sile poseduju najveća skladišta hemijskog oružja na svetu.

    Gotovo 200 zemalja je potpisalo tu medjunarodnu konvenciju kojom su zabranjeni istraživanje, proizvodnja, skladištenje i upotreba hemijskog oružja.

  11. Varagić Nikola каже:

    Škotska planira referendum o nezavisnosti

    Kraljica Elizabeta strahuje od raspada Velike Britanije

    Nemanja Vlačo | 31. 05. 2011. – 00:02h |

    LONDON – Kraljica Elizabeta Druga održala je krizni sastanak s Dejvidom Kameronom, premijerom Velike Britanije, povodom plana škotskih vlasti da najkasnije do 2015. godine održe referendum o nezavisnosti Škotske.

    Na sastanku u Bakingemskoj palati ona je Kameronu iznela zabrinutost da bi refendum koji planira vladajuća Škotska nacionalna partija (SNP) mogao da vodi raspadu Velike Britanije, nakon čega bi i njena titula kraljice Engleske i Škotske izgubila smisao. Dopisnik italijanskog lista „La stampa” iz Londona tvrdi da je kraljica prilikom susreta s Kameronom bila mirna, ali ledenog pogleda, kada mu je postavila pitanje o tome šta se dešava u Škotskoj.

    – Edinburg traži nezavisnost. Ujedinjeno Kraljevstvo onda više ne bi bilo ono što je sada – rekla je kraljica Kameronu i zatražila od premijera da sazna šta može da učini da spreči nezavisnost Škotske.

    Ko je Aleks Salmond?
    Vođa škotskih nacionalista rođen je u gradu Linlitgau 1954. Na čelo škotske vlade stao je prvi put 2007, a novi mandat osvojio je ovog meseca. U prvom obraćanju novom sastavu parlamenta rekao je da će okončati potčinjenost Škota Engleskoj. Voli konjički sport, golf, fudbal i seriju „Zvezdane staze”.

    Salmondova partija je već organizovala jedan referendum na nacionalnom nivou 1997, na kojem su Škoti odlučili da uspostave sopstveni parlament, što se i desilo dve godine kasnije. Nakon godina učestvovanja u koalicionoj vlasti, SNP je sada prvi put dobio mogućnost da samostalno oformi novu škotsku vladu, a samim tim i da ispuni dugogodišnje obećanje da će Salmondova partija raspisati referendum o nezavisnosti.

    Međutim, vesti o sastanku britanske kraljice i Kamerona, kao i zabrinutost Elizabete Druge za budućnost Velike Britanije u slučaju referenduma, škotska vlada okarakterisala je „nezrelom glupošću, smešnom koještarijom i tračarenjem novinara i političara iz Londona”. Iz službe za medije Bakingemske palate nisu želeli da komentarišu ovakvu ocenu iz Edinburga.

    Kraljica Elizabeta Druga ima velike posede u Škotskoj, a njen unuk Vilijam i njegova supruga Kejt studirali su na prestižnom škotskom Univerzitetu Sent Endrjuz.

    Zajedno od 1707. godine
    Uredbe o ujedinjenju dva kraljevstva usvojio je 1706. prvo engleski, a potom, 1707, i škotski parlament, čime je nastala Velika Britanija. Istog monarha imaju još od 1603. godine. Najradikalnija posledica referenduma bilo bi izdvajanje Škotske iz Ujedinjenog Kraljevstva, ali je izvesnije da bi premijer Salmond prvo tražio fiskalnu nezavisnost zemlje. Realno je da bi, i u slučaju razdruživanja, zajednička ostala vojska, briga o nuklearnim postrojenjima i kraljica, a neizvesno je da li bi Škotskoj bilo omogućeno da samostalno rukovodi naftnim platformama u Severnom moru.

    http://www.blic.rs/Vesti/Svet/257065/Kraljica-Elizabeta-strahuje-od-raspada-Velike-Britanije

  12. Varagić Nikola каже:

    Лети, лети Ангела!

    Њемачки министар иностраних послова Гвидо Вестервеле саопштио је данас да је позвао иранског амбасадора у Берлину Али Резу шеика Атара да би му изразио протест због тога што је Иран није дозволио да авион канцеларке Ангеле Меркел прелети преко територије ове земље.

    Вестервеле је оцијенио да је апсолутно неприхватљиво да авион Меркелове који је био на путу за Индију не може да прелети преко територије Ирана.

    „То је знак недостатка поштовања Њемачке. Зато сам позвао иранског амбасадора у Берлину. Отворено ћемо му рећи да Њемачка неће толерисати такво кршење међународних конвенција „, наводи министар у саопштењу.

    Авион Ангеле Меркел која је путовала у посјету Индији, привремено је спријечен да прелети преко Ирана, саопштио је портпарол Меркелове Штефен Шајберт.

    Међутим, нису наведени разлози због којих авион није могао да прелети преко Ирана. Авион је са закашњеме слетио у Њу Делхи, пријестоницу Индије.

    Новинар њемачке телевизије АРД, који је био у другом авион у коме су била и четири министра, без проблема је прелетио преко Ирана и слетио у Њу Делхи по реду вожње.

    Њемачка канцеларка учествује на њемачко-индијским разговорима који ће трајати до четвртка, 2. јуна.

    http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=2&idnovost=7539

  13. Varagić Nikola каже:

    Karzai: NATO rizikuje da postane „okupaciona“ snaga

    Tanjug | 31. 05. 2011. – 22:01h

    KABUL – U do sada najoštrijoj reakciji na bombardovanje civila u Avganistanu, avganistanski predsednik Hamid Karzai je zabranio dalje bombardovanje civilnih ciljeva i rekao da „NATO rizikuje da postane okupaciona snaga“, dok je Alijansa saopštila da su vazdušni udari na kuće neophodni i da će se nastaviti.

    http://www.blic.rs/Vesti/Svet/257248/Karzai-NATO-rizikuje-da-postane-okupaciona-snaga

  14. Varagić Nikola каже:

  15. Varagić Nikola каже:

    30. 05. 2011

    tribina…

    Uroš Đurić

    Duh mesta

    Bolja prošlost nas sustiže iz dana u dan, oprana i očišćena od taloga potisnutih nedaća. Život u ovom gradu je odvajkada bio borba s (ne)mogućnostima, koji je izgradio specifičan duh nonšalancije, poznate beogradske poze tipa – nije nam stalo, čime se vešti um brani od suočavanja s permanentno limitiranom sredinom. Ispod svega toga obično buja prkos koji ne mareći za ograničenja i tera svoje
    Uroš Đurić

    Zato je valjda moguće da Beograd bude jedina evropska prestonica koja ima evropske ekipne šampione u fudbalu, košarci (muškoj i ženskoj), vaterpolu, atletici, rukometu, plus svetsku i evropsku šampionku u streljaštvu, čak dve teniserske koje su zauzimale prvu poziciju na WTA listi, a uskoro će im se, po svoj prilici, pridružiti i trenutno najubitačniji prvi reket sveta. Imajući u vidu da su svi, ali svi do poslednjeg, radili i razvijali se u uslovima koji su daleko od optimalnih, pa čak i bazičnih za takve domete, beogradski sportski duh po svojim rezultatima zaista spada u jedinstven svetski fenomen.

    Ovih dana se navršava 20 godina od Barija, iduće godine je 20 godina od Istanbula. Svega tri evropske prestonice imaju fudbalske šampione Evrope: Madrid, Bukurešt i Beograd. Nemaju ih London, Pariz, Berlin, Rim, Brisel, Beč, Atina, Moskva, Prag, Helsinki… Samo dve prestonice imaju evropske prvake i u fudbalu i u košarci – Madrid i Beograd. Samo četiri grada u Evropi su imala po dva kluba učesnika finala Kupa/Lige šampiona u fudbalu: London (nisu osvojili ništa), Milano (titulu osvajala oba kluba), Madrid i Beograd (polovičan uspeh).

    Ako uporedimo o kakvim je sredinama reč kada su ovakve liste pred vama, ne možete a da ne ostanete zatečeni. Kako se dospelo dotle? Srbi su mali i pretežno siromašan narod. Ova zemlja nije posebno bogata niti obiluje nekim nesagledivim prirodnim resursima pogodnim za eksploataciju. Ovde nije bilo ni velikih feudalnih poseda niti velikog kapitala. Beograd je do juče bio kasaba od svega nekoliko desetina hiljada stanovnika, a univerzitet smo dobili tek pre 100 godina. Naši preci su živeli na rubovima velikih carstava, mahom potlačeni.

    Ovi u Milanu, Madridu i Londonu potomci su svetskih tlačitelja. Tlače i dan-danas, razvaljuju gde stignu, puni su love i samopouzdanja. Zato su modernizacijski procesi u devetnaestom i dvadesetom veku bili bitni. To je bila velika pobuna robova, nižih društvenih slojeva, protiv monopola manjine, monopola nad radom, nad seksualnošću, monopola nad životom. A u tim egalitarinim procesima sport je igrao veliku i oslobađajuću ulogu.

    Kada me pitaju zašto još živim u ovom gradu kad u njemu retko šta funkcioniše kako valja, nemam jasan odgovor. Otkad znam za sebe stalno sam se mučio s nečim – sa školom, okolinom, društvom, sistemom, u struci… Ali taj način na koji se ovde izlazi na kraj s činjenicom da ti stvari ne idu naruku jeste ono što me još drži zakucanog. Specifična kultura otpora u situaciji kad nemate nikakve šanse. Pogotovo kad strane tlačitelje zamene domaći, još svirepiji.

    Tu je klica nečega zbog čega je ovo podneblje u jednom trenutku bilo lider Trećeg sveta, zbog čega su se pozorišne i filmske veličine, poput Boba Vilsona, Pitera Bruka, Eugenija Barbe ili Roberta de Nira, ovde osećale kao kod kuće. Zato je Kipenberger izlagao svoje radove u predvečerje pada Berlinskog zida, zato je Bobi Fišer bio izgnan iz Amerike, zato je Harvi Kajtel ovde dolazio inkognito devedesettreće pod embargom, zato su „Urban dens skvod“ održali dva euforična umesto jednog planiranog koncerta u SKC-u na početku demonstracija 1996. i objavili album-dokument „Beograd lajv“ za „Virdžin rekords“…

    Nikad neću zaboraviti jedan neobičan trenutak. Decembar je 2008. godine, stojim na Zoo gartenu u Berlinu, upravo pristigao iz Frankfurta sa otvaranja izložbe, okružen beskrajnom gomilom navijača Herte, koji se tu okupljaju pred utakmicu s Karlsrueom, i najveći broj njih, pogotovo dece u pratnji roditelja, nosi plavo-beli dres sa brojem devet, iznad kojeg je pisalo Pantelić. Dobar osećaj.

    http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/163010/Duh+mesta.html

  16. Varagić Nikola каже:

    DREZDEN – Nemačka kancelarka Angela Merkel zatražila je juče u Drezdenu hitnu reformu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kako bi se to telo prilagodilo novom poretku nastalom nakon Hladnog rata.

    „Savet bezbednosti odražava poredak iz perioda posle Drugog svetskog rata“, ocenila je Merkelova.

    http://www.blic.rs/Vesti/Svet/258109/Merkelova-Hitno-reformisati-Savet-bezbednosti

  17. Varagić Nikola каже:

    NATO na korak od kopnene operacije

    | 05. 06. 2011. – 15:12h |

    NATO je samo „jedan korak“ od slanja vojnika u Libiju kao pomoć pobunjenicima koji žele da zbace Moamera Gadafija, rekao je zamjenik ruskog premijera Sergej Ivanov.

    „Upotreba jurišnih helikoptera je samo jedan korak od kopnene operacije“, rekao je Ivanov na godišnjem azijsko-pacifičkom samitu o bezbjednosti pod nazivom „Dijalog šangri-la“ u Singapuru.

    Britanski i francuski borbeni helikopteri juče su prvi put gađali mete u Libiji, nakon što su se dosadašnje akcije oslanjale na avione.

    http://www.blic.rs/Vesti/Svet/258182/NATO-na-korak-od-kopnene-operacije

  18. Varagić Nikola каже:

    Ministarstvo odbrane poslalo je dopis Pokretu za slobodu u kojem saopštava da je preduzelo radnje radi pribavljanja informacija i dokumenata koje je Pokret tražio 20. maja 2011. na Protestu protiv održavanja NATO konferencije u Beogradu 13-15. juna. Ministarstvo obaveštava Pokret da “iz opravdanih razloga“ odlaže postupanje po podnetom zahtevu i sebi određuje naknadni rok od 20 dana od dana prijema Zahteva za pristup informacijama od javnog značaja (Prema Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja taj rok iznosi 15 dana).

    Pokret za slobodu će isti zahtev u ponedeljak, 6. juna, dostaviti i Narodnoj skupštini Republike Srbije.

    Dopis Ministarstva i snimak sa protesta možete pogledati na ovom linku:

    http://pokret.net/cms/index.php?page=Ministarstvo-odbrane-radi-na-pribavljanju-dokumenata-o-NATO-konferenciji-na-zahtev-Pokreta-za-slobodu

    Pokret za slobodu
    http://www.pokret.net

  19. […] У САД то постаје Покрет Tea Party (ИЗБОРИ 2012. ГОДИНЕ и НЕУТРАЛНОСТ). Пут није лак. Покрет Tea Party има далеко већу предност, и […]

  20. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: POSTKRIZNI KOŠTUNICA ILI POSLEDNJA OPOMENA ČOVEKA S KIŠOBRANOM (2)

    petak, 17 februar 2012

    Upozoravajući na te neodržive društvene trendove, Koštuničina opomena iz „groba demokratije“ mnogo je više od puke kritike postmodernih političkih žanrova. Ali to ne može da se vidi iz pozicije srpskog evroentuzijazma – jedne vrste vrste ovdašnjeg „kosmopolitskog provincijalizma“, što će reći internacionalizma motivisanog osećanjem niže vrednosti. Iz te vizure svet se ne vidi čak ni kao šareni bogati izlog, već isključivo kao graal neograničene lokalne moći. Iz te pozicije iz koje elite izrastaju kao denuncijanti sopstevnog naroda ne može se videti Koštuničina kritika postmoderne države, jednako kao što se ne može prihvatiti da su se rešenja aktuelne krize u tom svetu bleštavih svetala i dugih batina našla u slepoj ulici, čak dublje nego tamo gde ga je dovela kriza sama. Odatle se ne vidi – čak ni kad se slepo kopira – da su krizne političke prakse u liberalnim demokratijama suštinske ciljeve napredovanja društva sasvim podredile strategijama, i to strategijama očuvanja sistema i zadržavanja privilegija vladajućih grupa.

    Ne vidi se – a jednako se kopira – i da je taj trend, sa jedne strane, očistio politiku od svakog humanističkog sadržaja i tradicionalnog smisla, dok se, s druge, očitovao kao krizni menažement vladajućih grupa – finansijskih, političkih i društvenih elita – koje su rešenje tražile isključivo u okvirima u kojima će moći da zadrže margine novca, moći i uticaja na koje su navikli. Osvešćujuće je kad Zigmund Bauman početke ekstremnog socijalnog raslojavanja ne vezuje za ekonomiju, nego za kretanja u međunarodnim odnosima. Naime, činjenicu da se početak enormnog rasta razlika u zaradi između sloja poslodavaca i zaposlenih u zapadnim demokratijama vezuje za početak 90-tih godina on objašnjava raspadom ravnoteže hladnog rata. Otuda su poslodavci na Zapadu, ostajući bez ideološke vrednosti svog rada, gubili potrebu da čuvaju standard radnika i tako preko gvozdene zavese demonstriraju socijalnu superiornost kapitalizma. Međunarodna kretanja kao glavni razlog te slepe ulice vidi i Koštunica: „Nestankom komunizma demokratija više nema spoljnjeg neprijatelja, ali se zato otvaraju unutrašnji problemi. (…) To su prekomerno širenje državne organizacije stvaranjem novih paradržavnih tela, brojni primeri političke korupcije, revolucije koju donose novi mediji i neslućene mogućnosti manipulacije javnim mnjenjem“ (str. 110).

    Sve to je, naravno, dovelo do toga da od 2008. godine u paketima kriznih rešenja deficiti – ne samo finansijski već i društveni – budu prevaljeni na siromašne i doskoro rastuću srednju klasu, motor stabilnosti liberalnih demokratija, koja se već petu godinu neprestano tanji stvarajući ozbiljnu napetost. Zato elite na Zapadu srednju klasu sve više drže za deo problema i čak – uverene da je nepostojanje te klase među glavnim uzrocima kineskog uspona – prete Kini kako će se njen rast završiti kad tamošnja rastuća srednja klasa postane dovoljno velika, uticajna i razmažena.

    BŽEŽINSKI I FUKUJAMA Liberalni kritičari stanja na Zapadu svesni su kako su drveta koja plodove ne daju ta društva u kojima su strategije odbrane sistema sasvim zamenile ciljeve društvenog napredovanja. Otud se kod njih javlja potreba za definisanjem novih ciljeva. Ironija istorijske sudbine, međutim, njihovu bezidejnost prikazaće u punom svetlu. Naime, čak i na ravni jezika, ta rešenja traže se po uzoru na istočne socijalističke modele, koje su sami ismejali dok su ovi pre četiri i po decenije svoju sistemsku krizu rešavali promocijom „socijalizma sa ljudskim likom“. I, kada uticajni Zbignjev Bžežinski i Frensis Fukujama – shvatajući dubinu zablude Fukujamine teorije o liberalnom kapitalizmu kao završetku hoda istorije – zagovaraju kapitalizam koji će ponovo proizvoditi društvene, a ne samo tržišne vrednosti, tada obojica izgovaraju baš tu sintagmu – „kapitalizam sa ljudskim likom“.

    Na pitanje ko je taj ko bi moćnim korporacijama smanjio margine zarade i uticaja zarad društvenog napredovanja – a to, videće se, jeste centralno pitanje – Fukujama, iako shvata potrebu za obnavljanjem ugrožene srednje klase, izbegava jasan odgovor. Umesto toga, on traži rešenje u imaginarnom ili neizrecivom, a to je, kaže, nešto „oko nas“ što „još nije rođeno“. Geopolitičar Bžežinski samouverenošću starog imperijalnog ideologa nema problem sa neizrecivim. Tamo gde su Bauman i Koštunica videli problem Zapada on vidi rešenje – u međunarodnim odnosima. Naime, i Bžežinski uočava da rast socijalnih razlika ugrožava obrazovni sistem i usporava društveni napredak, ali taj deficit ne bi rešavao u samom američkom društvu. On bi deficit Amerike i Zapada uopšte pokrio napolju – „usisavanjem Rusije“ na Zapad. Treba li reći da rešenje koje nudi nije integrističko, već kolonijalno, utoliko više što Bžežinskog ruska „građanska demokratija“ ne interesuje kao društvena vrednost, već kao američki most do sibirskih resursa.

    Šta dakle ovde imamo? Uticajnog liberalnog intelektualca, koji razume problem zapadnih demokratija. Bžežinski hoće da definiše ciljeve društvenog napredovanja, ali ipak završava razrađujući strategije u kojima trošak tog napredovanja neće smanjiti margine elite. On veruje kako je bolje (ili je lakše?) deficite pokriti „usisavanjem“ Rusije nego, recimo, afirmacijom nacionalne države. Zar nacionalna država nije jedina koja bi bila u stanju da ograniči margine elita, da obezbedi definisanje društvenih ciljeva i dovede do napredovanja? Jeste, ali Bžežinski i Fukujama pre bi pozvali Belzebuba iz pakla nego nacionalnu državu upomoć, kao što su uostalom i njihovi politički lideri pozvali komunističkog ortodoksa Genadija Zjuganova – svog internacionalističkog sabrata, jednako radog kao i oni za jedno odumiranje (nacionalne) države – samo da bi srušili Vladimira Putina, globalnu personifikaciju takvog koncepta. Jer sam pomen nacionalne države ispod Bžežinskog i Fukujame izvukao bi onaj debeli ideološki ćilim, i otkrio pod njima goli ledeni atavizam hobsovskog sveta.

    CILJEVI, STRATEGIJE, BALANS Otuda je Bžežinski u pravu: strategija vađenja političkog i svakog drugog deficita današnjeg liberalnog kapitalizma jeste u agresiji. Kratkoročno, to može biti (i jeste) unutrašnja agresija, u kojoj trošak deficita snose srednja klasa i siromašni. Sistemski, međutim, to može biti samo spoljnja agresija, gde deficit pokrivaju kolonijalni resursi, gde smela ideja Bžežinskog o Rusiji kao koloniji ne govori samo o njegovim velikim apetitima nego i o dubini deficita i nemoći sistema da se obnovi iz sebe.

    „Sve ono što je činilo klasičan pojam (nacionalne) države – vlast, teritorija i narod – sada se relativizuje i dobija sasvim novo značenje“ (str. 111), kaže Koštunica, koji postmodernu državu kao deo većih naddržavnih entiteta vidi kao stukturu koja ukida pojam državnog suvereniteta, a samim tim i individualne slobode. A to znači i da u tom mehanizmu uočava ključnu distinkciju između proklamovanog cilja (integracija) i suštinske strategije (kolonijalizacija). Otuda se Koštuničino teorijsko zalaganje za povratak nacionalne države u političkom smislu očituje kao ideja o Srbiji kao politički neutralnoj državi.

    Ta ideja u današnjim uslovima jeste redak balans između artikulacije društvenih ciljeva i stategija. Taj balans – on ga ponekad zove treći put – tvore društveni ciljevi koji se ostvaruju tek u distanci prema opisanom svetu zapadnih demokratija i idejama o postmodernoj državi. Ali tvore ga i strategije jer Koštunica je, čini se, svesniji nego ikad da se za tom trpezom – za kojom se govori o „usisavanju“ Rusije – zemlja poput Srbije ne može naći kao partner, već samo kao večera. I tu, na tu trpezu – na stranu i Kosovo, i kriza evrozone – racionalan svet dobrovoljno ne ide. Jer taj svet bleštavih svetala i dugih batina – iako voli da se hvali svojim preferencijalima i donacijama za Srbiju – široko se nadvio nad njom i dovoljno je samo malo matematike, pa da se zaključi kako je, koliko god mala i siromašna, i ona jedna od zemalja koja po receptu Bžežinskog finansira te krizne deficite, pre svega u zemljama EU.

    Zato su dva osnovna polazišta Koštuničine ideje o političkoj neutralnosti. Prvo je jasna svest da će nastavak integracija u EU nastaviti da iznutra dezintegriše Srbiju i razara njeno društveno tkivo. („Politička neutralnost Srbije umnogome je širi pojam od odnosa koji treba uspostaviti između Srbije i EU, ali političku neutralnost treba započeti pre svega prema Evropskoj uniji i dosledno je proširiti i na druge države i njihove saveze“; str. 19). Drugo je da bi naglo okretanje Srbije u nekom drugom geostrateškom pravcu koji ne bi značio neutralnost moglo da je ubije.

    Upravo u toj ideji očituje se jedinstvena Koštuničina pozicija na političkoj, donekle i na intelektualnoj sceni. Već to što se ona sastoji u balansu između artikulacije društvenih ciljeva i stategija za njihovo ostvarenje, koje nikako nisu pravolinijske, Koštunicu čini, na jednoj strani, najvažnijim faktorom društvene stabilnosti na političkoj sceni, a, sa druge, čak i kada nije najveći, najozbiljnijim protivnikom državne i društvene dezintegracije Srbije.

    Ali ono što danas gledamo na sceni na prvi pogled deluje kao trijumf srpskog političkog mainstreama – koji je za prethodne četiri godine pokazao snažnu volju da Koštunicu izopšti na marginu – pokazujući se u jednoj važnoj stvari kao vrlo ekstremna verzija svojih gore opisanih zapadnih uzora. Radi se o tome da je trajanje te politike, koju personifikuje Boris Tadić, sve društvene ciljeve apsolutno podredilo strategiji opstanka na vlasti. Čak bi se, uz mnogo dokaza, moglo reći da je i Evropska unija, ideološka himera te politike, prestala da bude njen društveni cilj (ako je ikad i bila), a postala deo strategije. Strategije pretpostavlja ciljevima i sistemska opozicija, s tim što kod nje još uvek ne znamo da li ciljeve krije ili ih u duhu vremena uopšte nema, dok nas je za četiri godine vlast uverila da ih ona zaista nema.

    Takve srpske elite – slepo odane strategijama, sa društvenim ciljevima barem u drugom planu – na drugoj strani su izazvale reakciju, više snažnu nego artikulisanu. Revolt prema vlasti zbog izdaje državnih i nacionalnih interesa stvorio je na delu široke političke margine podeljenog srpskog društva jedan vid otpora koji se očituje kao potpuna posvećenost ciljevima i potpuni prezir prema svakoj strategiji. Na tom polu strategije, čak i najbolje, doživljavaju se često kao slabost, kalkulanstvo, čak i kao otvorena izdaja. Ne radi se dakle samo o tome da mainstream Koštunicu predstavlja kao staromodnog nacionalistu, dok ga dobar deo revoltirane margine vidi kao grešnog i slabog kompromisera. Reč je o tome da je isti taj mainstream septembra 2010. godine pred UN već kapitulirao na Kosovu i sada svoj otpor u konačnoj predaji pokrajine artikuliše tek kao sredstvo da teški kamen kapitulacije ne pritisne njegov opstanak na vlasti. Radi se dakle o tome da je ta ista elita za Srbiju opasnost već po sebi. Za to vreme, revoltirana margina, koja izvikuje parole o slobodi i dekolonijalizaciji Srbije, nije svesna zamke u koju je država upala za poslednje četiri godine. Jer Srbija je miš koji je, jureći za parčetom sira sa napisom „Evropska unija“, završio vrata ukleštenog u mišolovci. Mirovanje, koje mu nudi vlast, vodi ga konačnom kraju. Ali kraju ga – kao nagao pokret koji će mu slomiti vrat – vodi i onaj deo opozicije koji je, kao reakciju u odnosu na vlast, razvio oslobodilačke ciljeve i prezreo sve strategije.

    POLITIČKA NEUTRALNOST Koštunica, rečeno je, političku neutralnost artikuliše pre svega u odnosu na EU, koja se u mandatu ove vlade ukazuje u sve čistijem obliku Nemačke očitujući se u jednom novom kvalitetu. Iako se to na terenu još ne vidi toliko jasno, nemačka i anglo-američka politika u Srbiji pokazuju najveće međusobne razlike za poslednjih 20 godina. Naravno, i jedni i drugi su za samostalnost Kosova, s tom razlikom što se Berlinu više žuri da stabilizuje to područje, naravno, apsolutno na štetu Srba. Ni jedni ni drugi nisu prijateljski raspoloženi prema Srbiji, s tim što se Anglo-Amerikanci zadovoljavaju kontrolom, pre svega u bezbednosnoj, obaveštajnoj i medijskoj sferi, dok su Nemci zainteresovani za potpunu kolonijalizaciju svih srpskih resursa, koja zahteva njihovu veću koncentraciju, dublje prisustvo i interes za svaki društveni detalj. Naravno da u toj konstelaciji ni na jednoj strani Srbija ne može da traži prijatelja, ali nemački planovi u Srbiji danas su opasniji od svih drugih. Zato bi se moglo reći da je Koštuničin fokus na Nemačku/EU kao glavnog neprijatelja srpskih interesa precizno odabran, odakle ni njegov sukob sa nemačkim ambasadorom Volframom Masom nije samo odgovor na provokaciju već i osmišljena politička akcija.

    Prozapadni kritičari koncepta neutralnosti reći će kako Srbija, okružena zemljama EU i onima koje tamo teže, kao i zemljama koje jesu ili će biti u NATO, nema nikakvih šansi. Tačno je da njena neutralnost ne proizvodi nikave garancije, ali koje pozitivne garancije proizvodi njen ulazak u NATO i EU? Nema garancija, jednako kao što ih nije imala Makedonija, koja je težila i ka NATO i ka EU, kad je, uz podršku spolja, dobila albanski ustanak završen Ohridskim sporazumom i faktičkom podelom zemlje. Nije ih imala ni Grčka kada je, kao članica NATO, napadnuta od druge članice NATO Turske. Sa druge strane, negativne garancije evrointegracija – ovde ih zovemo uslovi – odavno su na stolu. Prva među njima je odricanje od Kosova; druga je predaja privrednih resursa koja, barem za zemlje izvan zapadnog i centralnoevropskog kruga, pokazuje da se iza omamljujuće reči integracija krije zlokobna kolonijalizacija; treća je dezintegracija društva, a šta bi mogla da bude poslednja, to može samo da se nagađa. Otuda je, gledano istorijski i u svetlu današnjih međunarodnih odnosa, nastavak srpskih integracija, uprošteno gledano, najbliži ulasku u Trojni pakt 1941, gde je Hitler, paradoksalno, Beogradu nudio i više od današnjeg rajhskancelara.

    MINIMALISTIČKA GEOPOLITIKA Drugi važan međunarodni faktor politike srpske nautralnosti jeste Rusija. Dok se ogorčenim protivnicima bilo kakvih strategija ne dopada što Koštunica radije govori o neutralnosti nego o Putnovim evroazijskim integracijama, reklo bi se da je njegova distanca od tog parnera nimalo cilj, a potpuno strategija. Naravno, kad govori o Rusiji, Koštunica ne beži od toga da je među silama pomene kao najvećeg srpskog prijatelja, ali se fokusira uglavnom na privrednu saradnju s njom. Jer i ta pozicija je jasna: Srbija koja bi se u današnjem svetu potpuno okrenula Rusiji, ne bi došla do željenih ciljeva, ušla bi u zonu životnog rizika, a samoj Moskvi bila veliki teret.

    Takva Koštuničina „minimalistička“ geopolitika – prema kojoj bi neutralna Srbija ostvarila „neuporedivo bolje odnose sa Rusijom, nego Srbija koja bi postala deo evroatlantske zajednice“ (str. 22), dok „svojevrsno redefinisanje odnosa sa Vašingtonom“ vidi tako što „Srbija ne može promeniti politiku SAD prema Balkanu, ali može politikom neutralnosti postepeno na bolje menjati naše međusobne odnose“ (str. 21) – istorijski je na putu onog svetosavskog apokrifa o Srbiji kao istoku zapada i zapadu istoka. Ta ideja nije originalna, čak se i prema aktuelnoj svetskoj geopolitici čini suviše jednostavnom, ali istorijska je činjenica da je moderna Srbija, kad god je uspevala da ostvari taj balans, bila slobodna i prosperitetna, i kada god je odlazila u jednu stranu ili je slobodu gubila ili je doživljavala teška stradanja. I ne treba zaboraviti još nešto: Srbija je prosperirala kad god su zapadne sile bile međusobno konfrontirane, što danas nije akutno, ali ni besperspektivno.

    Naravno, u istoriji valja tražiti argumente, ali ne i dokaze. Tačno je da politička neutralnost ne garantuje da Srbija neće stradati u nekom sledećem svetskom polomu, ali ona se razlikuje od drugih raspoloživih opcija po tome što će u njima gotovo sigurno stradati – što u nekima već i strada – kao i svaka zemlja sa udesom da su joj neprijatelji na puškomet, a prijatelji daleko.

    Politički neutralna Srbija – ili bar distanciranija nego danas – međutim, lišila bi se brojnih mehanizama stranog pritiska, dobila bi šansu da uredi unutrašnje odnose, da svoju ekonomiju organizuje prema sopstvenim interesima, isto tako kulturu i obrazovanje. I – što je veoma važno – na taj način mogla bi da u granice podnošljivog uvede političku scenu, koja bi ponovo zavisila od svog odnosa prema građanima, kao i da suzbije uticaj pogubne petokolonaške elite. Naravno, i sam Koštunica svestan je da ne treba biti preteran idealista. „Zašto bi Srbija bila politički neutralna, odnosno samostalna i suverena država, kada je za EU i SAD neuporedivo bolje da vrše nadzor nad Srbijom i da neprestano postavljaju nove i nove uslove koje treba da ispunjavamo? A čim su Brisel i Vašington protiv političke i vojne neutralnosti Srbije, to odmah za sobom povlači da su protiv neutralnosti i svi oni u zemlji kojima je Zapad svetionik i jedini pravi putokaz. Dakle, nemam nikakvu dilemu koliko je težak cilj za koji se borimo“ (str. 107)

    Ideja nautralnosti, otuda je i društveni cilj i strategija nezavisne i slobodne Srbije. Ideja neutralnosti, naravno, ima svoje slabe tačke u današnjem vremenu, ali radi se o tome da nema nijednog argumenta kojim se ruši mogućnost neutralne Srbije a da se njime istovremeno ne ruši i mogućnost svake Srbije. A ako se to prostim ukrštanjem argumenata pokaže tačnim, tada argumenti protiv neutralne Srbije neće biti slabiji, ali će svakako biti manje smisleni.

    SMISAO KONSENZUSA Za politički neutralnu Srbiju Koštunica vidi uslove koji „ne zavise u potpunosti od nas“. Naravno reč je o međunarodnim odnosima, na koje Srbija ne može uticati. Drugi faktor su građani, koji bi trebalo da glasaju za tu politiku i koji bi – ponovo dodajem – bili spremni da je brane.

    I na tom mestu dolazi se do verovatno ključne reči Koštuničine unutrašnje politike – do konsenzusa. „Cilj politike je da se na unutrašnjem planu ostvari dogovor i nacionalni konsenzus, a da se u spoljnoj politici vodi računa o zaštiti državnih interesa“ (str. 8). Malo je prostora na ovom mestu da bi se opisali svi Koštuničini ustupci koje je, dok je bio na vlasti, žrtvovao za konsenzus i, što je još zanimljivije, većina stvari za koje mu danas zameraju baš su bile te žrtve. Prema njegovim rečima, upravo taj konsenzus, u koji su bile uključene Tadićeva Demokratska stranka i nekadašnja celovita Srpska radikalna stranka, nisu bile samo osnov prosperiteta već i najbolja zaštita teritorijalne celovitosti zemlje, posebno kada su u Briselu i Vašingtonu počele pripreme za proglašenje nezavisnosti Kosova.

    Pripremajući konsenzus dolaskom na vlast 2004, Koštunica u politički glavni tok uključuje radikale, koji su, iako najveća stranka od 2003. godine, bili na društvenoj margini; uvodeći ih u manjinsku podršku vladi, socijaliste prevodi preko čvrste petooktobarske ideološke linije; omogućuje Tadiću predsedničko mesto i tako pacifikuje DS; čini niz ustupaka, često veoma bljutavih, malim strankama i nastoji da pacifikuje Hag organizujući dobrovoljne predaje optuženih. Uzburkana politička scena iz 2002/3. godine se dobrano smiruje, kohabitacija vlade sa Tadićem stabilizuje čak i društvene prilike. Kruna tog konsenzusa događa se 2006. godine, kada Srbija dobija novi ustav.

    „Nema nikakve sumnje da je strani faktor zarad ostvarivanja svojih interesa imao ključnu ulogu u razbijanju nacionalnog jedinstva u Srbiji 2008. godine“ (str. 9), kaže Koštunica, koji Tadićev izlazak iz konsenzusa vidi kao najveću političku tragediju tog vremena. Na neki način ta tragedija bila je i lična: kako su se, posle 2008. godine rušile jedna po jedna stvar koje je njegov konsenzus proizveo – gotovo sve osim ustava – tako su se Koštuničini ustupci kojima je sve to platio okretali protiv njega postajući njegovi politički gresi.

    Umesto njegovog konsenzusa, stranci i Tadić pokušali su da formiraju jedan prozapadni konsenzus stranaka, čiji krajnji cilj bi trebalo da bude menjanje ustava. Razbijajući radikale, uvezujući kapital, kontrolišući medije, korumpirajući inteligenciju – kao tipični predstavnici postmoderne politike – Tadić i strani ambasadori mislili su pritom na sve osim na najvažnije učesnike konsenzusa – na građane. Prozapadni konsenzus političkih stranaka nikad nije postao društveni – čak je doprineo dubokoj društvenoj podeli – i tako se samo politička i javna scena sasvim izmestila izvan interesa građana.

    EKSTREMNO I MARGINALNO Tu društvenu razrokost, tako poslovičnu za postmoderna društva, platio je i Koštunica. Političar čija politika je, bez obzira na veličinu podrške, sve ovo vreme po svakom svom unutrašnjem sadržaju očitovala mainstream, po svojoj poziciji na sceni postao je margina.

    Otuda svaki politički poslenik ponosan na svoje gledište o izglobljenom Koštunici vidi sve osim navažnijeg. Gledajući Koštunicu, on ne zna da vidi sopstvenu sliku u ogledalu, jednako kao što je Gebels čvrsto verovao da je Tomas Man poludela greška nemačkog duha a Ajhman primer prilježne nemačke pedantnosti. Politička i društvena elita koja je kapitulirala odričući se svoje teritorije i prestajući da brine za interese sopstvenog naroda u svakom političkom udžbeniku biće obeležena pozicijom ekstremnog. Logično je tada da taj ekstremizam, proizvodeći sebi psihološku raconalizaciju, ekstremnim proglasi sve što isijava ma kakvim principima „normalnosti“ i čvrste političke logike.

    Da, međutim, taj proces nikad ne može biti ni stabilan ni proveden do kraja, pokazuje jedna sistemska greška. Koliko god ga marginalizovali i koliko god ga izmeštali iz političkog mainstreama, koliko god ga prećutkivali, nikad ne mogu suvislo da odgovore na jednostavno pitanje – zašto ih i takav Koštunica nervira više nego iko drugi. Jer on i njegova reč poslednji su bedemi odakle se vidi koliko je srpska politika izmeštena i iz svoje i svake ose i koliko takva ne može opstati sve dok se ta reč čuje. O tome svedoči Koštuničina knjiga. Kao što svedoči da su političke ideje izložene u njoj življe i od Koštunice i od njegove stranke. A to već garantuje da će doći na red, makar onda kad sva loša rešenja budu potrošena.

    (Kraj)

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-postkrizni-kostunica-ili-poslednja-opomena-coveka-s-kisobranom-2.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: