Nikola Tesla

 

When i was in school all i heard of was Thomas Edison, Albert Einstein, Henry Ford etc.

They never talked up Nicolas Tesla.

I wonder why?

Some 100 years later this banking families are still screwing us and destroying countries financially.

Everything to make way New World order. They don’t give a shit about money because they create the money. They want absolute control.

MrFabre…1987      (two weeks ago)

—

Tesla Secret

.

http://www.youtube.com/watch?v=rDa3JEd1O9Y&feature=player_embedded

.

In 2007, MIT scientists proved Nikola Tesla’s claims about a free energy system which wirelessly transmits power to your home…

.

http://www.teslasecret.net/hyperlinkmagic/1

ИЗБОРИ 2012. ГОДИНЕ

—

ИЗМЕЂУ КОМУНИЗМА И НЕОЛИБЕРАЛНОГ КАПИТАЛИЗМА

У САД је, недавно, једна невладина организација либералних хришћана (хришћана-левичара) упозорила републиканце, који су одани учењу Ayn Rand, да је пут којим они иду супротан учењу Исуса Христа.

Ayn Rand је била атеиста и заговорник либералног капитализма. Велики број утицајних људи у САД образован је под њеним утицајом. Међу њима је велики број хришћана и капиталиста. Била је велики противник социјализма, комунизма, фашизма и нацизма.

Glenn Beck је дошао до податка да ту левичарску хришћанску НВО, која је критиковала републиканце због тога што следе Ayn Rand, финансира и George Soros (следбеник Karl-а Popper-а, у младости марксисте, касније идеолога “отвореног друштва“ и либералне демократије).

Karl Popper је пореклом Јеврејин из Аустрије (атеиста). Ayn Rand је пореклом Јеврејка из Русије (атеиста). George Soros је пореклом Јеврејин из Мађарске (атеиста). George Soros данас је познат као финансијер покрета који ради на стварању “отвореног друштва“, подржава Демократску странку, ради на уништењу хришћанства и конзервативаца у САД, легализацији наркотика, идеологији хомосексуализма… Један је од највећих светских КАПИТАЛИСТА а бори се против капитализма и заговара светски СОЦИЈАЛИЗАМ. Познато је да је и Карл Маркс био Јеврејин из Немачке, атеиста. Сигмунд Фројд је био Јеврејин из Аустрије, атеиста.

После Библије, као најчитаније и најутицајније књиге јудеохришћанске цивилизације, књиге које су највише утицале на развој атеизма, индивидуализма, капитализма и либералне демократије у евроатлантској цивилизацији а написане крајем 19. века, на почетку и током средине 20. века, биле су: “Капитал“ написан од стране Карла Маркса (“Capital“, Karl Marx), књиге (“откривање“ Ега) Сигмунда Фројда (Sigmund Freud), књига Karl-а Popper-а “Отворено друштво и његови непријатељи“ (“The Open Society and Its Enemies“) и “Atlas Shrugged“ од Ayn Rand. (Не треба заборавити и научни рад Чарлса Дарвина).

Конзервативци (републиканци) из Сједињених америчких држава председника Барака Обаму (Демократска странка) називају марксистом и социјалистом. Републиканска странка (Republican Party)  била  је победник у Грађанском рату (друга половина 19. века) и заслужна је за укидање ропства у САД. Конзервативци (републиканци) су хришћани подељени на бројне хришћанске цркве и организације (Non-denominational, Protestant, Catholic, Ortodox…). Постоји више варијанти конзервативизма унутар САД (“liberal conservatism“, “conservative liberalism“, “libertarian conservatives“, “fiscal conservatism“). Конзервативце уједињују заједничке вредности, од вере у Бога, преко борбе против абортуса и генетског инжењеринга, идеја о држави и капитализму које су потекле од оснивача конзервативизма Едмунда Берка (Edmund Burke) до борбе за људска права (self-determination), до борбе против “социјалистичке државе“ и ПРОГРЕСИВАЦА (Progressivism – “socialism“, “communism“, „social liberalism“, „classical liberalism“).

Прогресивна странка (Progressive Party) је била најјача странка почетком 20. века у САД. Данас су њени наследници у Демократској странци (Democratic Party) и унутар “зеленог лобија“ (Green Party).

Председнички кандидат Демократске странке и прогресиваца, на изборима 2012. године, биће поново председник САД Барак Обама. Конзервативци још увек нису изабрали свог кандидата. Више кандидата је сада у трци за гласове конзервативаца – Републиканске странке – „Grand Old Party“ и “Tea Party movement“.

За сада се издвајају три политичара за могућег лидера конзервативаца и новог председника САД. То су Mitt Romney, Rick Perry и Sarah Palin.

Одређен број републиканаца не подржава “Romneycare“ (“Оbаmаcare“) и због тога неће гласати за Mitt Romney-а (који је мормон и припадник “The Church of Jesus Christ of Latter-day Saints“).

Део конзервативаца подржава Rick Perry-а за председника САД иако је повезан са  (доводи се у везу са) Билдерберг групом (Bilderberg Group) и глобалистима. Rick Perry је методиста („methodist„).

Део конзервативаца и припадника Tea Party movement подржао би кандидатуру Sarah Palin за председника САД. Када је рођена њен отац је био припадник Католичке цркве. Касније је мењао цркве. Она себе декларише као “Bible-believing Christian“ (Non-denominational Christianity).

У другој половини 20. века унутар САД настала је још једна јака странка, која има утицај на политику САД и почетком 21. века. То је Либертаријанска странка (Libertarian Party – „libertarian“ – left-wing anarchism, libertarian socialism). Политика ове странке је између “личних слобода“ и “економских слобода“, тачније, залаже се и за персонални и за економски либерализам. За лидера либертаријанаца данас важи Ron Paul. Близак је Републиканској странци и доводи се у везу са Tea Party movement.

 

Велики број припадника Tea Party (још увек) не подржава одређену странку и одређеног кандидата. Припадници Tea Party заговарају идеје конзервативизма и делом либертаријанизма. Пре свега – хришћанства и капитализма. Они траже кандидата који је хришћанин и лојалан својој држави, а не идејама социјализма (што мањи порези и што мање мешање државе у живот грађана), глобализма (да није члан Билдерберг групе) и неолибералне економије (да се не премештају фабрике у државе Трећег света, да штите средњу класу а не најбогатије капиталисте који стварају “Нови светски поредак“ и “светску владу“ – new world order и  world socialist government). Више су окренути унутрашњој политици и уређењу своје државе него уређењу и мењању света. За разлику од већине демократа (прогресиваца) и Европљана, подржавају Израел. Израел има јачи лоби у САД него у ЕУ. То је зато што су конзервативци у САД искренији хришћани. Као предводник (ауторитет) ово покрета све се више издваја млада радио водитељка Dana Loesch. Tea Party постаје Глас америчке нације, грађана САД, који воле своју државу. Можда ће постати и Трећа партија, права опозиција постојећој владајућој елити. Tea Party movement је настао пре око 2 године.

–

У Великој Британији на власти су конзервативци и либерали (Conservative Party и Liberal Democrats). У опозицији је странка левице (Labour Party). Слично је и у Немачкој. И у Француској. Европска десница је све слабија, све корумпиранија. Због велике везаности највећих европских конзервативних странака и њених лидера за неолибералну идеологију и економију, унутар Европе, као одговор на доминацију левице у држави и друштву, јача радикална десница (фашизам и нацизам).

Познато је да је велики део Европљана навијао да кандидат “прогресиваца“ Барак Обама победи на изборима у САД. Слична је ситуација и за изборе 2012. године. Све је извесније да ће Обама остати фаворит за већину грађана Европске уније.

Председник Русије Владимир Путин је једно време имао добре односе са председником САД Џорџом Бушом. Покушао је да изгради ближе односе између православних Руса и хришћана из САД. Међутим, делује као да је и за руску власт фаворит на изборима 2012. године, поново, Барак Обама. Председник Русије Дмитриј Медведев, који има симпатије глобалиста и подржава либерализам у Русији, отворено навија за Обаму. Русија је била комунистичка држава 70 година. И Русија је, попут ЕУ и САД, подељена на атеисте и хришћане. Део атеиста гради либерални капитализам, док је део атеиста остао веран идејама комунизма. Русија је данас капиталистичка држава. У њој се и капитализам и демократија граде, још увек се постављају темељи, а православно хришћанство се опоравља после вишедеценијског прогона и насиља које је вршено над хришћанима у Русији. Као кандидати за новог председника Русије који треба да буде изабран на изборима 2012. године помињу је Владимир Путин и Дмитриј Медведев. Уколико се Владимир Путин кандидује, он ће бити (поново) председник Русије.

Унутар Европске уније и Русије преовладава савез хришћана (конзервативаца) и неолиберала, али тај савез је на штету хришћана, јер елита спроводи неолиберална начела. Идеологија неолиберализма, када се не рачуна економија, јесте фузија социјализма и либерализма, дакле, идеологија левице. Зато конзервативци из САД на Европу гледају као на “социјалистичку творевину“. Још увек, и Русију, виде као на комунистичку државу. Руси су, за ралику од већине народа из држава ЕУ, све више везани за своју (православну) цркву и последњих 20 година међу њима расте патриотизам (национализам) – идеологија деснице. Са том појавом, и економско-војним опоравком, расту и империјалне тежње, па се сукоб између хришћана из Русије и хришћана из САД све више догађа због различитих политичких и економских интереса (сукоб два национализма, или тачније, два изолационизма, па отуда толико великог неразумевања између грађана Русије и САД у протеклих 150 година) а све мање због идеолошких несугласица (сукоб између комунизма и капитализма, хришћанства и атеизма, што је била основа сукоба током Хладног рата). Тај сукоб је пре свега сукоб владајућих елита, које имају супростављене личне интересе, и у нешто мањој мери, сукоб настаје због верских разлога (односа Православне и Протестантске цркве и њихових верника). Владајућа елита Русије још увек није (потпуно) “инкорпорирана“ у систем владања који стварају Билдерберг група, Трилатерална комисија и Римски клуб (две организације су основане у западној Европи а једна у САД, и заједно контролишу Међународни монетарни фонд, Светску банку и Светску трговинску организацију, у коју Русија још увек није примљена). Део владајуће елите Русије чува традицију комунистичке борбе против “империјалног Запада, Ватикана и Волстрита“, а део чине припадници хришћанске вере и Православне цркве, која велика сметња остваривању циљева глобалиста, из владајуће елите Запада.

ВЕРА И “ПОМЕРАЊЕ ПЛАНИНА“

У Србији је на власти, како сам већ писао на блогу, “неолиберални режим деце комунизма“. Србија је окупирана држава. Један део територије је под физичком окупацијом (Косово и Метохија), остатак Србије је под “меком“ окупацијом (спровођење колонизаторске политике кроз државне институције и медије и контрола над привредом и токовима новца).

Осим ограниченог учешћа неких продесничарских странака у власти, од 1990. до 2000. и нешто већег учешћа од 2000. до 2008. године, у Србији доминирају комунисти и либерали на власти – од 1945. комунисти, од 1968. заједно комунисти и либерали. Србија нема праву десницу, и то је још једном показано, недавно у Београду, на обележавању 100 година од рођења комунисте Милована Ђиласа, када су неки истакнути десничари дошли да одају почаст. То није спорно, и није да Милован Ђилас то не заслужује, већ се ради о томе да су српски десничари (православци) под утицајем комунистичких и либералних структура (ту су потпуно на линији неолибералних глобализатора, иако се боре против “глобализационе агенде“), те имају улогу само да “глуме“ опозицију. Да подрже “продемократску“ и националну фракцију унутар комуниста. Десница у Србији у последњих 20 година више ради на своју штету него за своју корист. Тако изгледа и “национално помирење“.

Кроз модерну историју, српска десница је била окренута и Русији и Западу. У току 19. века Русија  је била савезник у борби за слободу. После Првог светског рата, као чланица победничке савезничке коалиције, српска елита је имала боље односе са државама Запада. У комунизму, као што је познато, Србија (СФРЈ) је сарађивала и са СССРом и са НАТОм. Данас имамо десничарске странке које се боре да Србија постане члан НАТО и ЕУ и не желе било какав контакт са Русијом и имамо десничарске странке које су оштро против уласка Србије у НАТО и ЕУ и за много ближе односе са Русијом и Кином.

Када је пре 25 година дошло до националног самоосвешћивања, многи су се, природно, окренули православљу, али само када се ради о представљању себе пред другим. Људи су остали атеисти, само су се на пописима изјашњавали као православци и славили су славе. Петокраку су заменили кокардом. Тако је пре 65 година кокарда замењена петокраком, али је суштински остао нетакнут патријахални систем, остала је доминација духа народњаштва и популиста (са деградацијом – упоредити смисао за уметност кнеза Павла и комунистичког диктатора који је дошао после њега).

Левица треба да буде левица, а десница треба да буде десница, и онда као такви, са јасних позиција, и левичари и десничари, треба да сарађују, и буду Целина, као народ и држава. Србији су потребне демократске институције које ће омогућити конструктивну сарадњу и дијалог између левичара (атеиста) и десничара (теиста). Потребан је центар кроз који ће све пролазити, у коме ће се све укрштати. Тај центар не сме да буде само једна институција, институција суверена или монарха, већ више институција, попут Скупштине и Уставног суда, и шире, кроз друштвене организације попут универзитета или удружења новинара, књижевника, уметника и научника… Србија данас није ни централизована ни децентрализована држава, потребно је, истовремено, споровести и централизацију и децентрализацију. Иначе ће на сваки покушај етатизације државе јачати анархизам у друштву.

Начелно, опис нове српске деснице, како је описујем, желим и стварам, одговара опису политичке странке центра, грађанске опције, либертаријанизму као облику владања, која припада урбаном конзервативизму, као личном животном путу појединаца (већина Срба данас живи у градовима или дијаспори, где опет већина живи у градовима, што је битна разлика у односу на конзервативизам у Србији из прекомунистичког времена). Пошто су Срби православне вере, тачан опис је – православна демократска и капиталистичка десница. Најтачнији опис је религиозна десница, јер без вере у Бога и Христа нема деснице. Задатак нове православне деснице је одбацивање и превладавање културе источњачког деспотизма, свести комунистичког тоталитаризма и неолибералног конформизма.

Србија се није много одмакла од комунистичког система. Постоје одређене слободе, грађани могу да причају шта хоће а да не буду ухапшени, али само док се не угрозе, на било који начин, “свети национални“ монополи. Како је и могло више да се напредује када су демократију у Србији “уводили“ комунисти. Истина је да је власт једне партије замењена владавином више партије које су све настале из истог коминтерновског центра. Из тог центра је изашао и велики број српских “капиталиста“. Десница није успела да створи један такав Центар – српска Црква и српска десница није имала и још увек нема антикомунистички (немарксистички) Центар.

Србију чека биолошка смена генерација. Једна генерација људи, који су као млади дошли на власт после Другог светског рата, сада природним путем полако напушта овај свет. Србију сада води генерација људи у којој су се појединци као личности формирали у комунизму и Југославији. У политички живот је ушла и нова генерација, унутар које су се појединци формирали као личности после распада комунизма и Југославије. То је генерација која стоји иза Отпора и Двери српске, две организације младих људи које су у истом историјском тренутку настале. Отпор је имао велику улогу у рушењу режима пре 11 година. Ове, 2011. године, деценију касније, ту улогу има невладина организација, покрет, Двери српске.

Ове две организације, настале потпуно независно једна од друге, представљају долазак нових генерације и оне су само врх леденог брега. Једна је ствар шта су до сада учинили и шта ће учинити лидери ових организација а сасвим друга ствар каква епоха настаје, шта ће донети дух које нове генерације доносе и чији су представници, у овом времену, у овој декади, били лидери Отпора и Двери српске. Ово пишем као неко ко је био члан Отпора, ко је свакодневно учествовао у протестима из 1996/97 године, а данас сарађује са људима из Двери српске. Отпор се распао оног тренутка када је један број лидера, после 2000. године, ушао у владајућу Демократску странку (пре њих су у поједине странке ушли лидери студентских протеста из 1996/97 године). Данас постоји као “извозник“ демократских револуција ненасилним путем широм света (путем института који су основали бивши отпораши). Песница, симбол Отпора, постала је симбол бројних покрета широм света (за ово место и овај тренутак није тема да ли су ти отпораши који извозе револуције нечији агенти или нису, ионако су ти појединци блиски Демократској странци, која мора бити поражена на изборима – овде истичем дух отпора). И православна организација Двери српске противи се насиљу и насилним методама у својој борби. То је нова вредност коју доносе нове генерације – ненасилна борба за своја права. Борба за демократске вредности. Иако је Отпор нестао као организација која се бави друштвеним и политичким животом у Србији, дух студентских протеста из 1996/97 и Отпора из 2000. године није престао да постоји и тај дух шири већина отпораша, обични чланови који су припадали тој организацији, попут мене, и многих других, који су пре 10 и више година завршили средњу школу и у свему томе учествовали веома млади. Борба за демократију и модерну Србију није престала. Обе организације су око себе окупиле велики број младих људи. Зато ове организације издвајам као представнике једне нове Србије која настаје, као видљиви врх великог леденог брега који се крије испод воде. Двери српске су почетком 2011. године иницирале постизање новог народног договора и најављен је излазак на изборе 2012. године. То значи могућност да Србија постане хришћанска и демократска држава.

Много је отпораша који ЕУ више не виде као обећан рај, и много је православаца који (више) не желе да буду везани искључиво за Русију. Један од разлога зашто толико демократских покрета у тоталитарним друштвима, као узор узима српску организацију, јесте тај што се Срби доживљавају као антиглобалисти, као народ који је храбро бранио своју државу пред налетом империјалног неолибералног неоколонијализма са Запада, и зато широм света у Србији и српском Отпору људи проналазе оно што им је најближе – желе демократију и бољи стандард али тако да не буду (поново) нечија колонија. Да један тоталитаризам не замене другим тоталитаризмом. Тако је Србија после 11 година добила Двери српске у политици. У Србији не би прошло ни да је пријатељска Русија била на месту Запада и хтела да спроводи своје планове супротно вољи српског народа. Сваки народ жели да буде слободан и свака држава жели да буде суверена. Мудри људи, у Србији, схватају да је са глобализмом готово, да решење није антиглобализам, Србија не може да живи и постоји ван света, али ни под окупацијом, схватају да се свет мења и да не постоји ниједна земаљска сила која у наредних неколико деценија може контролисати све процесе, да ће се центри моћи мењати и да ће светски поредак стално неко да руши а неко да ствара нови, и зато је једино решење – алтерглобализам и војна неутралност (договор са Русијом и САД).

Зато су важни избори у Русији, Србији и САД који се одржавају следеће године. Први пут после 150 година имаћемо могућност да и у Москви и у Београду и у Вашингтону на власти буду хришћани (као већина).

Како ће Србија изгледати за 30 година зависи управо од генерација које сада улазе у политички живот Србије. Зато сам ту традиционалну и метафизичку поделу, унутар нових генерација, везао, не желећи тако да преувеличам значај тих организација, за Отпор и Двери српске. Пошто сам као човек урбаног и космополитског духа у души отпораш, а Србин православац/хришћанин у срцу, близак ми је и дух Отпора и дух Двери српске. Дакле, хришћанске и демократске вредности. Без духа демократије нема духа саборности. Управо људи који сада улазе у политику, и који се међу младима, у основи, могу поделити на отпораше и дверjaне, имају све услове да својим деловањем у наредној декади прекину 200 година стару недемократску, деспотску, традицију владања. Убеђен сам да је то могуће и да ће то тако бити. Србија је у светску историју ступила први пут под вођством лозе Немањића, други пут се у историји појавила под вођством лозе Карађорђевића и лозе Обреновића, и сада је време да, после скоро једног века под именом Југославија, Србија и по трећи пут ступи у историју света. Да ли као монархија, опет, по трећи пут, каква би то монархија била, наследна или ненаследна, парламентарна или просвећени апсолутизам, или нешто сасвим ново и другачије него што је до сада постојало, треба на демократски начин, уз друштвени консензус, нови народни договор – решити, договорити. Да ли ће се мера, однос снага, уређивање државе, тражити преко улице, кроз физичке обрачуне неистомишљеника, кроз медијске и привредне обрачуне, тако да се пропаст Србије и српског народа настави, или ће се Србија на другачији начин уредити? На улице треба позивати грађане само ако медији остану затворени за нове људе који улазе у политику, ако власт примењује репресивне и недемократске механизме онемогућавања рада и постојања алтернативе или авангарде овом систему, ако не настане побуна унутар владајућих структура од стране оних који вреде, изузетака.

Могућ је и такав сценарио – да власт онемогући поштену демократску борбу. У том случају мора доћи до превремених председничких избора (можда и превремених парламентарних), јер је притисак на власт све већи – унутрашњи због све теже економске ситуације и претеране корупције и спољашњи због политике да ЕУ нема алтернативу што значи да и признавање парадржаве Косово нема алтернативе. О избору за председника може да се разговара после редовних парламентарних избора, осим ако, да поновим, власт не покрене репресивне методе против политичких противника. Политичка елита, под контролом страних центара моћи, поново игра своје игре. Тако странка која је економски уништила државу сада предводи децентрализацију, као, прешли су у опозицију, док владајућа странка подржава њихов предлог децентрализације а водеће десничарске странке шаљу позитивне сигнале овој странци и речи похвале њеном председнику. За народ, за грађане, сви су они – исти. То је разлог да се већ сада размишља и о избору за председника/монарха, као путу за стварање Уставотворне Скупштине и новог државног уређења.

Зато очекујем да Двери српске израсту у праву опозицију, да постану до краја 2011. године прва права опозициона политичка организација од 1945. године. Наравно, у Србији опозиција може бити само православна и демократска десница. То није лако, бројне замке су постављене од стране српских комуниста (левичара) и страних окупатора (неолиберала и фашиста/нациста). Ипак, верујем да ће Двери српске разбити све комунистичке и неолибералне монополе и замке, од оних које их/нас чекају од стране Демократске странке Србије преко оних које су постављене од стране левичара окупљених око недељника Печат до оних које се очекују од стране глобалиста и прогресиваца на власти. И ДСС као странка деснице, и Печат под уредништвом левичара, контролишу се из истог центра. Сви су под контролом комуниста из САНУ, тзв. “очева нације“. Са друге стране, идеолошки противници, дакле, неолибералне странке владајуће коалиције и прогресивци у медијима (квинслизи) учиниће све да се политика Двери што мање чује у јавности путем медија, покушаће дезинформацијама и подметањима да саботирају политичко деловање Двери. Оно најважније, и једни (ДСС, СРС, СНС, Печат, НСПМ…) и други (ДС, СПС, УРС, ЛДП, Политика, РТС…) контролишу финансијске токове у држави, или су под контролом оних који имају новац, и ту ће са њихове стране највећи притисак да се врши – да Двери прикупе што мање новца за кампању и свој рад. То ће се превладати ако се дође у ближи контакт са народом, са грађанима, ако се са њима директно разговара, ако се изгради интернет герила, па грађани стекну поверење у људе који се нађу на листи Двери, ако прихвате политички и економски програм Двери (који управо настаје) и грађани крену као појединци са малим прилозима да финансирају Двери, па се укључе власници малих и средњих предузећа, часни капиталисти (којих има у Србији), па стигне озбиљнији новац од стране Срба из расејања, који могу да одиграју пресудну улогу, да на велика врата и прави начин припадници српског расејања (где се налази бољи део српског народа а све више и бројнији) уђу у политички живот Србије после избора 20102. године а Србија напокон искористи, како треба, потенцијал који носи расејање. Такође, Двери српске, нова српска десница, до избора мора ступити у савезе и са партнерима из света, мора се добити подршка од Москве до Вашингтона, где год се пронађу савезници. Све ће то тако бити – на изборима 2012. године листа Двери српске појавиће се као једина и права опозиција, као предводник нове српске деснице, као покрет који ће победити на изборима, који ће покренути суштинске промене у Србији (“дестаљинизацију и рехристијанизацију“) и ослобађање од спољашњих центара моћи које у колонијалном положају држе Србију.

Шта се наслеђује/преузима? У каквом је стању Србија, шта се догађа у региону, има ли краја светској економској кризи?

Проблеми Грчке или Сирије и Либије неће нестати до 2012. године. Постаће још озбиљнији. Доћи ће до још веће кризе унутар еврозоне и ЕУ. Унутар САД доћи ће до заоштравања односа између конзервативаца и прогресиваца, а нови народни/грађански покрет Tea Party постаје покрет отпора против глобализма и стварања светске владе од стране најбогатијих и најмоћнијих људи света који су повезани кроз већ помињане организације. У Русији ће се наставити стабилизација на макроплану, али на микроплану, када се гледа задовољство грађана, и власт у Русији, и власт у САД, после избора 2012. године, чека доста грађанских побуна. Чак и да на изборима у Русији и САД не дођу на власт људи који би одговарали Србији (у Русији је пре свега важно да ли власт ради у корист грађана и да ли има искрену подршку народа, јер ако тога нема ниједна власт не може да буде добра ни за Србију – пример: Гадафи и Либија), за разлику од претходних деценија, унутрашње прилике унутар ових држава биће знатно сложеније и отвориће више могућности за деловање Србије за добро Србије и човечанства. Зато је, природно, услов свих услова промена власти у Србији, јер ако на власт у Русији и САД и дођу људи који би могли бити савезници Србије, ако у Београду буду погрешни људи на власти, од побољшања међународног положаја Србије неће бити ништа.

У овом историјском тренутку савезници Србије могу бити Русија и САД, и зато ове две државе истичем. Због тога што неће признати “Косово“, нова власт ће у Србији одмах прекинути процес интеграције у ЕУ. Пошто постоји велика могућност да хришћани и у Москви и у Вашингтону буду на власти после 2012. године, а у ЕУ левичари/либерали и понегде фашисти/нацисти, треба што пре покренути стварање великог хришћанског савеза између Русије, Србије и САД.

Познато је да су и Православна црква и Протестантска црква подељене на више цркава, од којих је свака аутономна. Многе су у међусобним сукобима (нпр. православне цркве из Москве и Цариграда су у међусбном сукобу, а слично је између бројних протестантских цркава у САД). Постоји тежња међу православним црквама да дође до међусобног дијалога, постоји тежња и код протестантских (и осталих хришћанских) цркавама у САД да дође до међусобног дијалога и озбиљније сарадње. И једни и други се ка томе крећу са циљем да се зауставе антихришћанске снаге унутар држава у којима живе православци и протестанти и спољни напади који долази из нехришћанских цивилизација и држава. Процеси који се одвијају унутар ЕУ нису добри за хришћанску цивилизацију. У овом историјском тренутку, потенцијал за консолидацију хришћана постоји само у САД, Русији и Србији, и ове три државе чекају избори 2012. године. До тада треба формирати велику хришћанску коалицију између православних хришћана и протестантских хришћана. Садашња левичарска и неолиберална владајућа елита у Србији подржала је на прошлим изборима Барака Обаму, чак је и штампала његову књигу, док је покварила односе са владајућом елитом у Русији. Дакле, српска владајућа елита у овом тренутку има добре односе са Демократском странком из САД и странкама Социјалистичке интернационале из Европске уније, док је практично прекинут сваки контакт са владајућом странком у Русији. Антихришћанска власт у Београду сарађује са антихришћанима у ЕУ и САД. После 2012. године хришћанска влада у Београду треба да сарађује са хришћанским владама у Москви и Вашингтону. Српски неолиберали не одустају од својих планова, јер су они само периферија неолибералних центара моћи са Запада, одакле им стижу поруке да не одустају и да ће се њихови (светски) планови успешно реализовати. Цена коју српски народ плаћа, коју плаћају грађани Србије, јесте поптпуно уништена привреда, све више незапослених и сиромашних, наставља се одлазак младих и образованих… То се стање које ће затећи нову српску власт 2012. године.

Како Двери, без новца, под медијском блокадом, да постану главни стуб нове владе у Србији. Поред личног напора који ће учини дверјани, и неколико изненађења која ће се догодити до краја године, чиме ће добити већу пажњу јавности и знатан број присталица, састављање нове владе неће бити могуће без коалиције са бар две странке. Које би то странке биле? То могу бити Демократска странка Србије и Социјалистичка партија Србије (уколико пређу цензус). Да би ове две странке биле успешне на наредним изборима морају да изврше доста кадровских промена у својим редовима (пример: да ДСС постане препознатљив по Фонду Слободан Јовановић а не по Колубари/ама). Ако би ове две странке то постигле, то би политички заокружило стварање новог народног договора. Приликом преговора о састављању владе ушло би се у разговоре са две државотворне странке из постојећег система, које су уједно, до сада, биле главни противници интеграцији Србије у НАТО и ЕУ. Које су истовремено, са српске стране, најближи партнери Русије. То је политика и Двери српске.

Али, политика Србије не сме да буде изолација од Запада, напротив, треба више него икад сарађивати са Западом. Такође, мора се креирати и нова политика према муслимани на Балкану, према Турској, према Ирану и арапским државама. Овога пута треба наћи праве партнере и искрене савезнике на свим странама света. Посебно се ово односи на будућу сарадњу са САД. Без постизања консензуса са политичком елитом која стоји иза политика које спроводе ДСС и СПС, није могуће направити стратешку сарадњу са хришћанима из САД (мада ова српска елита није битна по себи, битна је због времена, јер Србија и Срби немају времена да чекају да биолошки изумре “веће стараца“ и да са њима оду њихови “пулени“ које су распоредили у државним институцијама, службама безбедности, медијима… осим уколико им је жеља да са њиховим биолошким нестанком дође до нестанка целог српског народа – ми млади, као појединци, можемо се снаћи и у некој другој држави или радикализовати борбу против система, што нас опет доводи на почетак: да ли имамо времена и смемо дозволити да у Србији још неколико година владају неспособни и корумпирани људи?). Уколико би Србија успела да усагласи интересе хришћана из Русије и хришћана из САД (бар) у овом региону, да се не сукобљавају, Србија би за савезнике имала две хришћанске државе које у свом поседу имају највише нуклеарног оружја и највише нафте и гаса на свету. Што би учинило лакшим статус неутралности Србије. Антиамериканизам је у доста случајева савим оправдан, али је често и злоупотребљаван од стране Европљана – ако погледамо ко највише држи под контролом српску економију и српске банке, видећемо да је у питању капитал из држава ЕУ, а не САД. Дошле су нафтне компаније из Русије а не из САД. ЕУ преузима од УН и САД контролу над Косметом и БиХ, а видимо да се спроводи политика супротна интересима Србије. Оправдано се сумња да ће ЕУ истражити случај трговине органима на Космету, што је тражено резолуцијом Савета Европе (институције која не припада ЕУ). Европска унија је много више под контролом антихришћанских глобализатора него што је случај у САД, где постоји јачи отпор глобализацији (што је разумљиво јер у САД живи једна хришћанска нација, а у ЕУ више десетина нација, од којих су неке изгубиле скоро све везе са хришћанством).

Зашто су хришћани толико инфериорни на политичкој сцени Србије, 20 година после слома комунизма? То је питање које би дверјани морали да поставе ДСС-у и ако се добију прави одговори из ове странке, може се приступити, после избора, разговорима о коалицији. Зашто Србија није раскрстила са негативним наслеђем комунизма? То је питање за СПС, од чијег одговара зависи њихово учешће и могуће састављање нове владе. Питање транзиције и приватизације је питање за обе странке, за остале странке и појединце који би хтели да приступе новом народном договору.

Ако се на неки други (досадашњи) начин буде радило, то ће бити само добит за људе из Двери, ДССа и СПСа, уколико уопште дођу у позицију власти (лично сумњам да би), где ће дверјани стећи привилегије које им постојећи систем омогућује а људи из ДССа и СПСа ће задржати постојеће привилегије, док се услови живота обичних грађана неће поправити, јер ће систем остати исти. Није решење, за Србију, да Двери постану само парламентарна странка, без учешћа у власти, јер живот у Србији заиста више “не може да чека“.

То је прво и најважније обећање које су дали људи из Двери српске – рушење “уједињених монопола Србије“ у политици, економији, образовању, медијима… То тражи већина грађана Србије, већина српског народа. Отуда све више апстинената на изборима. Не треба Двери српске да се приклоне ДССу и ставе своја имена на листу ове странке, да би им ДСС омогућио “приступ медијима“. Нису симпатизери Двери незадовољни радом људи који воде Двери, већ су чланови и гласачи ДССа незадовољни радом људи који воде ДСС. Што се СПСа тиче, са том странком је много теже постићи договор, посебно док је на њеном челу садашњи председник СПСа. Зато је за Двери, а најпре за Србију, најбоље да се разговара о постизборним коалицијама. Лично, уверен сам да Двери, ако остану по страни, као противник свим странкама, и режиму, и систему, могу бити највеће изненађење на наредним изборима. Са великим бројем гласача и посланика, разумљиво, преговарачка позиција Двери после одржаних избора биће знатно боља. Неће се више радити о неким “клинцима“ којима  ће “мудраци“ из постојећег система (који је уништио Србију) да соле памет и “усмеравају“ у “правом“ смеру њихову енергију и знање. Глас народа, глас обичних грађана, само ако дверјани остану доследни до краја, до дана избора, и после тога, приликом преговора за састав владе, може да се чује и може да се уважи. Све остало, понављам, јесте јефтина игра/политика да се Двери искористе да придобију неке апстиненте, младе, расејање, разочаране чланове странака, и да све њихове наде утопе у постојећи систем (живо блато). Реално, постојећа елита, да има знања и воље, радила би до сада другачије, не би чекали појаву нових људи и нових организација на политичкој сцени.

Двери српске имају потенцијал да постану нова српска десница у политичком животу Србије. Србија у наредној деценији мора добити истинску десницу – хришћанску, демократску и капиталистичку. Само тако српски народ може опстати. Српска левица, после распада комунизма, није испунила своју основну мисију – заштита права радника, поштовање Другог, права жена су чак и уназађена… Једини напредак је бољи статус хомосексуалаца, али је то постигнуто више због испуњавања услова за чланство у ЕУ и НАТО него зато што су српски левичари (пре свих из ДСа и СПСа) то хтели. Из неког разлога, нико са Запада не врши озбиљнији притисак на српску власт због тога што није донет закон о реституцији, али због права хомосексуалаца на власт је вршен много већи притисак, и отуда одржавање Параде поноса, а нема још увек закона о реституцији. Српски левичари  (бивши комунисти) дозволили су да радници највише страдају у току процеса транзиције. У свим осталим друштвеним процесима, који су до сада припадали левици, православна црква и верници могу преузети даље и потпуно спровођење – људска права, једнакост и братство међу људима и нацијама, толеранција према припадницима других религија, брига о сиромашним, бољи однос према женама… Знамо историју православне цркве, вишевековни прогон од стране муслимана, па полувековни прогон од стране комуниста. Историја српског православља дуга је 1000 година, то је дуга традиција, унутар које се сакупило доста знања, и само је питање вере и времена када ће оно најбоље што српски православни дух поседује поново испливати на површину. Српска црква данас јесте слаба, али то није разлог да се она даље уништава. Наравно, само свештенство српске цркве може сачувати своју цркву. Ако свештенство то не уради, црква ће нестати јер неће бити више верника који ће ићи у цркву коју води лоше свештенство. Двери српске су прва права православна организација у српској политици после више од 60 година. Са доласком Двери српске на власт, Србија би после дугих 70 година поново имала православне вернике за владаре. Не само то, већ би Србија после више од 70 година добила демократску власт и истинске демократе на власти. Показало се да они који су дошли после 1990. и после 2000. нису били ни исрени верници ни истинске демократе. Нити су праве патриоте.

Двери српске морају изаћи самостално на изборе 2012. године са својом листом кандидата за 250 посланичких места у Скупштини Србије. То је једини исправан пут.

Како да се изгради нова историјска аристократија? Ако то јесте Божја воља, шта ми треба да учинимо, шта од нас захтева Промисао? Незнања је много више него знања. Већи део Срба не познаје своју религију, не разуме модерну економију, превише је међу Србима народњаштва, паланачког менталитета, радних навика из доба комунизма, превише патње. Мора да се схвати да су сами Срби највећи кривци за ситуацију у којој се налазе, па тек онда други, непријатељи, долазе као кривци. То је прво што треба да се зна. То могу да ураде и то морају да ураде нови српски десничари. Десничар је по природи окренут себи, свом народу, и ако неко то себи треба да каже, то је српски десничар (посебно то треба да ураде као хришћани који не гледају трун у оку другог док у свом оку имају брвно). Левичари и либерали то траже од српских десничара. Десничари траже од српских левичара и либерала да не говоре да су само Срби криви и да се боре и за права Срба. Србији су потребни нови људи и на десници и на левици. Људи који су способни да сачувају и традицију и универзалне вредности. Такви људи постоје, такви људи долазе. Природна аристократија постоји у овом народу, она је изданак овог народа, она је нада овог народа. Чак и у најмрачнијим временима, Срби су имали узоре и водиче достојне великим искушењима. У наредним годинама припадници природне аристократије (посебно међу новим генерацијама) морају да се упусте у борбу, и кроз борбу међусобно препознају, изграде хијерархију и донесу написане и ненаписане законе и правила које ће сви подједнако да поштују. Избори 2012. јесу само почетак те борбе, почетак грађења новог система вредности – где ће породичне вредности да се цене, где ће се поштовати личне слободе, где ће бити мање корупције (непотизма и осталих видова), мање издаја – од избора 2012. године мора кренути позитивна селекција у друштву и држави, мора се покренути економски опоравак, јер без економске независности, нема ни других слобода.

Нова српска десница у том нивоу деловања мора да се очисти од комунистичког и православног наслеђа, да економији приђе са капиталистичким духом какав је присутан код англоамеричких конзервативаца. Капитализам није непријатељ Срба, само зато што долази са непријатељског Запада, како су то учили српски комунисти а пре тога православци током целог 20. века. Време је да нови талас индустријализације и информатизације у Србији покрене српска православна десница. То је задатак српске деснице у наредним деценијама – развој предузетништва и људских права, заштита приватне имовине и права радника, учење о хришћанском светоотачком предању и религији која ће бити унутрашња и приватна, отварање врата науци и научним сазнањима и применама, критички осврт на целокупну историју и истраживање претхришћанског порекла и традиције, упознавање са светом и прихватање других и другачијих, више сарадње са другим нацијама, државама и религијама, слободан интернет, брига о породици, забрањена ГМО храна и заштита природе… Велики је задатак пред српском десницом: ослобађање од негативног наслеђа комунизма, превазилажење слабости и лоших навика створених у ери православља и ропства. На том путу велику помоћ српска десница неће имати корист ако се буде много бавила европском екстремном десницом и исламским фундаменталистима. Модерна православна српска десница треба да се повеже да десничарима са Запада, са муслиманима, али са оним демократским и верски толерантним делом верника и свештвенства са Запада и Истока, који је отворен према православљу. Да би у томе успела сама српска десница мора бити таква. Само Свет Србију Спасава. Поред слоге. Слоге нема ако нема мере.

Доћи до мере, то је највише знање, највеће умеће.

Либерални капитализам, као и комунизам и православље, има и своју тамну страну. На темељима либералног капитализма расте и један свет у коме је све дозвољено, у коме је све могуће постићи новцем и трговином. Оно највредније што треба чувати из православља, из социјалистичке традиције, јесте једнакост богатих и сиромашних пред Богом и законима (скромност и солидарност међу људима) Дух не може да живи без тела, после векова лагања да је сиромаштво блажено а богатство проклето, после неразумевања капиталистичког схватања света од стране православних Срба, касније и данас од комуниста, дошло је време да се дух предузетништва (капитализма) прошири кроз народ.

Србија не треба да буде само теократија, нити само атеистичка република, у свету је зато створен систем паламентарне монархије и секуларног државног уређења. Тај систем није савршен и довршен, нити га треба копирати. Србија има своју светосавску традицију, православно хришћанство, наслеђе Византије, вредности које су универзалне и вечне, своју словенску и претхришћанску традицију, има и вредности које треба чувати и поштовати а које су наслеђе социјализма – добар део потребних знања за опстанак и препород може наћи у себи и код себе. Србија треба да буде уређена по мери њених грађана. Сви људи јесу једнаки и сви људи не могу бити једнаки. Процес стварања историјске аристократије је прекинут. Опстала су природна и езотерна аристократија, које требају у наредном периоду поново да створе историјску и егзотерну аристократију. Ту су опасности највеће, јер је неизбежан сусрет са мрачним езотерним круговима Запада и Истока, у великој игри тајних и моћних организација. Неизбежан је и сукоб са моћним егзотерним силама света. Англоамерички империјализам и либерално капиталистички модел живота, који се намеће, наилазе на велике отпоре у свакој европској нацији, које покушавају да заштите свој језик, културу, веру, права својих радника и грађана… Отпор који се јавља у европским нацијама против американизма и муслиманизације, има и лоших страна, јер јача национализам, у већини европских народа националисти не воле друге народе, посебно Србе (Словене). Са Истока стиже претња од стране исламског фундаментализма и ширења ислама (неоосманизам).

У Србији сада постоји неједнакост, али то је изопачена неједнакост, то није природна неједнакост. После дугог периода негативне селекције и власти просечних, неумерененог егоцентризма и непотизма, уз велико незнање, створена је једна дегенеративна владајућа елита и систем где се до неједнакости у већини случајева не долази поштеним радом већ преваром, где квалитет не исплива зато што је квалитет, већ исплива онај који само хвали власт, онај који има везу, ко ради за личну корист, просек… Као владајућу (јавну) мисао у друштву имамо мешавину најгорих елемената који су узети из комунизма, либералног капитализма и православља, а то су бољшевизам у вођењу државе и схватању оног ко другачије мисли и у друго верује, неолиберализам у економији и јавном животу, паланачки менталитет у свакодневном животу и лицемерно лагање о благословеном сиромаштву и заостајалости која је предност.

Када се све сагледа, постаје јасно зашто Двери српске треба самостално да изађу на изборе. Против себе ће имати српску елиту, али ће из кампање изаћи са народом на својој страни. Између постојеће елите и народа, посебно оних још нерођених, или тек рођених Срба, јасно је шта треба да буде избор људи из Двери, а сви остали, којима је стало до Србије више него до неке странке, институције или (неког) самозваног оца нације, треба да подрже Двери српске у политичкој борби и арени у коју су ушли.

НОВИ НАРОДНИ ДОГОВОР

Ово је списак 10 начела за стварање новог народног договора који је инициран од стране  Двери српске, испод је линк, за опширније упознавање. Од почетка године, када је упућен позив за стварање новог народног договора, одржано је више десетина трибина и округлих столова у Србији. Двери настављају са својим радом. Управо су представљене и организације које су приступиле стварању новог народног договора.

1. Породица на првом месту!

2. Солидарност – социјални патриотизам!

3. Домаћинска економија!

4. Реални и одрживи развој Србије

5. За јаку Србију слободних људи!

6. Против страначко-паразитског система и колонијалне управе!

7. Спољна политика остваривања само српског интереса

8. Српска мрежа: једино српске интеграције немају алтернативу!

9. Културно-просветна и спортска политика идентитета!

10. Ново одушевљење

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/pokret-za-zivot-srbija/o-pokretu/programska-nacela/novi-narodni-dogovor.php

–

Двери српске су православна организација. Јасно је да Србија у 21. веку није и не може бити само православна држава, ни приближно, као у 19. веку, или током Средњег века. Јасно је и да се сви Срби не могу натерати да буду православни хришћани. Јасно је и да нису сви православни хришћани “искључиви“, нетолерантни, ретроградни, рурални, да се не опиру сви модернизму, да нису против науке, за потлачен положај жена, не мрзе сви православни хришћани Запад… На крају, ако било кога мрзе, нису хришћани. “Бог је љубав“, “у Христу нема ни Јеврејина ни Грка, ни мушкарца ни жене“.

Унутар младих, нових, генерација, Србија има, поново, у политичком животу – на много мање деструктиван начин – поделу на партизане и четнике, или Прву и Другу Србију. Мањи је број људи који су “искључиви“. Мање је спорних ставова, који се не могу решити договором. И зато смо се десетак нас, који су различитих политичких, идеолошких и верских опредељења, окупили пре две године са циљем стварања Треће Србије. То је група људи која разговара о томе како би Србија требало да изгледа у будућности, шта је било тачно у прошлости, шта није добро у садашњости. Основна идеја је да, без обзира на наше разлике (Прва-Друга Србија), покушамо доћи до консензуса око неопходних друштвених процеса које треба споровести у будућности да би нам свима било боље. Да би Србија могла да се развија и ствара историју. По трећи пут.

Двери српске су озбиљна организација, са 12 година деловања у невладином сектору. Сада се налазе у политичкој кампањи, излазе на наредне парламентарне изборе. Они су, реално, у овом тренутку, најозбиљнија политичка организација која може довести до промене власти. Без Двери, заправо, нема промене власти. А суштинске промене догодиће се ако у стварању и реализовању новог народног договора не учествују само православни хришћани, русофили и политички истомишљеници. Осим што у једном сви треба да буду истог политичког мишљења – Србија треба да буде слободна и развијена држава, у којој ће грађани живети у слободи, имати могућност избора, у којој ће моћи живети достојно од свог рада, да у Србији мора да се успостави ред, чега нема ако нема одговорности за изговорене речи и учињена (не)дела.

Без историјске аристократије власт је у рукама просечних (популиста) и такви су резултати рада – просечни. Власт просечних може да доведе само до ентропије, никако до развоја, до великих дела и остварених циљева. Најважније је знати да просечни не отварају пут даровитим индивидуалцима. Прави аристократа мора сам да се изборе за себе, свој статус, своју част, своје име… Природну аристократију може само Бог да одабере, нема судија и нема људи који могу да одреде ко је прави аристократа а ко није. Прави аристократа је уметник. Креатор, стваралац. Србију води лажна аристократија, медиокритети, безбожници и/или лажни верници. Када је требало применити најбоље што је свету дала Поносна револуција, англоамерички конзервативизам и либерализам, либертаријанизам, Срби су се окренули тековинама и методама француких револуционара (јакобинаца), укинули демократију и приватну имовину, побили аристократију и капиталисте, уништили су православну цркву. И данас ти хибриси и бољшевици и њихови наследници и следбеници (и националисти и анационалисти), да би пратили савремене токове модерног света, узимају само најгоре што је остало од либералног капитализма, виде само најгоре што може да се нађе у конзервативизму. Као што су оно најгоре од социјализма применили у Србији. Тако да смо крајем 20. и почетком 21. века добили ту несрећну комбинацију бољшевизма и неолиберализма унутар владајућих елита. У суштини, у Србији су на власти две врсте комуниста – лењинисти (либералкомунисти) и стаљинисти (националкомунисти) Лењинисти настављају спровођење идеја и планова Треће интернационале према српском народу као “тамници народа“. Ти се планови у последњих 20 година спроводе путем неолибералне идеологије и либералних политичких структура. Стаљинисти су покушали да поврате достојанство нацији. Познато је да су стаљинисти у Русији укинули Коминтерну, а у Србији су лењинисти на Голи оток послали стаљинисте. После смрти комунистичког диктатора у политички живот Србије поново су се вратили стаљинисти. Они су покушали да уваже традицију и схватили су да су српски корени православни, и да, ако хоћеш да сачуваш сећање свог народа, не можеш му избрисати 1000 година историје и традиције. Али, то су покушали да ураде на свој комунистички и атеистички начин, у ту игру су превише дубоко увукли свештенство Српске православне цркве, тако да су српски попови данас у добрим односима са онима који су јахали попове и палили цркве као млади револуционари. И то су непријатељи искористили да и православље и родољубље оцрне као превазиђене и штетне појаве. У систему који већ 65 година стварају комунисти, дакле, они који не прихватају другог и другачије, у тоталитаристичкој држави која се није ослободила негативног наслеђа патријархата и чија се елита није уздигла изнад малограђанског духа “периферије“, тешко је доћи до обожења, до индивидуализације, до слободномислећих појединаца, јер се деценијама у Србији стварају “послушни  грађани“ и “слепи следбеници“ који не траже много за себе и своје породице, који ће се жртвовати за “велике ствари“.

Немамо велики избор. Имамо Двери српске. И Двери српске имају нас. Од свих нас, заједно, зависи будућност Србије. Овај текст је још један прилог за стварање новог народног договора (нове српске деснице). Ово је сажета верзија радне верзије за књигу коју сам написао почетком године, наслова “Нова српска десница“ и коју још нисам уредио и дописао за штампање. Пошто је и књига само сажета верзија ставова које сам износио на блогу током последње три године, питање је и да ли је то потребно у овом тренутку. Блог носи назив “KOSMET VIA KOSMOS“, у поднаслову “Начертаније Меморандума за 21. век“.  После нелегалног проглашења независности Косова од стране Албанаца са Космета, уз велику подршку одређеног броја држава са Запада и арапског света, у ситуацији када Србија није имала никакав програм за решавање питања Космета, када је као реакција на то признавање дошло до великог народног незадовољства које је националистичка елита погрешно усмерила, а пред почетак светске економске кризе коју је наредна неолиберална власт “превидела“, одлучио сам да блог буде место где сви заинтересовани могу прочитати моје мишљење. Истовремено, да све текстове других аутора које сам прикупљао за себе, поделим са људима који посећују блог. Наравно, једно је да се бавимо узроцима и последицама кроз теорију и речи, а сасвим друго на делу. Зато је поред теорије важно створити дело, у овом случају, организацију способну да теорију претвори у дело. Таква организација још увек не постоји, нити ће постојати, јер та организација треба да буде сама држава Србија. Двери српске постају народни, надстраначки, покрет. Оно што увек представља опасност, када се освоји власт и дође на положаје моћи, јесте изједначавање државе са организацијом (или странком, или појединцем), па се један тоталитаризам само замењује другим, или дође до “трулог компромиса“ са деловима претходног режима који опстају у сваком режиму, тако да се очекује од вођа Двери српске да покажу храброст, политичку вештину и демократски дух, да остану скромни хришћани који не робују “сујети света“. До сада нисам желео да уђем у политику, да се окружим неспособним и сумњивим сарадницима који ће само уништавати туђе и грабити за себе. Потребни су ми људи од којих могу нешто да научим. Који ће прво да мисле на општи па тек онда на лични интерес. Тај “нуклеус“ који сам чекао је створен. Створен у смислу да се појавио довољан број појединаца спремних да започну посао. Двери српке постају организација око које можемо да се окупимо за наредне изборе и демократским путем освојимо власт. После тога треба створити државу. То је посао који захтева време и рад више генерација.

–

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Закон о реституцији и Трећа Србија

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

Нови народни договор и грађанска држава

Izbori za predsednika 2012 (latinica)

 

———————————————————————————–

ANA RADMILOVIĆ: ZAPAMTI, EJMI, IMA ONIH KOJI NIKAD NE PADNU JER PUZE!

јун 23, 2011

ЈОВАН Б. ДУШАНИЋ: ПОКУШАЈ РЕАНИМАЦИЈЕ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА

јун 20, 2011

Лузери иду заједно до краја…

јун 19, 2011

Још једном о комунистима и њиховим наследницима…

јун 18, 2011

Гробница и дневник (или дневници, или гробница за дневнике?)

јун 16, 2011

Права страна

јун 15, 2011

Tea Party movement

јун 13, 2011

Izbori za predsednika 2012 (latinica)

јун 12, 2011

Крај лажне идиле

јун 12, 2011

Неверство

јун 7, 2011

Дахије (ни)су Срби

јун 6, 2011

Како је Република Српска постала матица

јун 1, 2011

Aryan & Hyperborea

јун 1, 2011

Православни верник и Србин убијен у Подгорици због Космета

мај 30, 2011

НЕУТРАЛНОСТ

мај 29, 2011

We have met the enemy and he is us

мај 25, 2011

LOBI

мај 24, 2011

Bin Ladin’s Balkan Hosts — A Missed Opportunity

мај 23, 2011

Search & Destroy: Why You Can’t Trust Google Inc

мај 19, 2011

КОСМЕТ или ЕУ

мај 17, 2011

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА

мај 16, 2011

„Пројекат Србија“

мај 15, 2011

Neki novi klinci

мај 14, 2011

Hrišćani

мај 13, 2011

Црна рупа?

мај 10, 2011

Intelektualac u ekonomskoj krizi

мај 9, 2011

DA LI SU SAD ŽELELE DA SPASU JUGOSLAVIJU?

мај 9, 2011

СВЕТ(О)

мај 5, 2011

WARNING: “NORMALCY BIAS“

мај 3, 2011

Кад ако не сад?

мај 3, 2011

ПАТРИЈАРХ ПОЗВАО ВЛАСТИ ДА ВРАТЕ НАРОДУ ИМАЊА И СЛОБОДУ

мај 2, 2011

НЕОЛИБЕРАЛНИ РЕЖИМ ДЕЦЕ КОМУНИЗМА

април 30, 2011

Četiri teze o socijalnom dijalogu

април 30, 2011

Српска економска криза

април 29, 2011

Antitalibani

април 27, 2011

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?

април 17, 2011

Masa i moć

април 15, 2011

Модернизација

април 14, 2011

Подмлађивање Академије

април 9, 2011

Тиха апокалипса

април 4, 2011

Kosovo je bilo srce albanskog nacionalnog pokreta

април 2, 2011

Kosovo’s Mafia: How the US and allies ignore allegations of organized crime at the highest levels of a new democracy

март 29, 2011

Ljudi počinju da shvataju da imaju veću moć od diktatora

март 5, 2011

Саборност

март 1, 2011

Izvori svetlosti ruskog Ničea

фебруар 21, 2011

Аристократија и демократија

јануар 2, 2011

О српским револуционарима и реакционарима

децембар 28, 2010

Дестаљинизација и рехристијанизација

децембар 26, 2010

Deklaracija iz 1948.

децембар 24, 2010

Трећи пут да створимо Србију… за трећи миленијум…

децембар 4, 2010

Čemu BIA?

новембар 15, 2010

Too many people? No, too many Malthusians

новембар 13, 2010

Нас и Руса 300 милиона!

новембар 11, 2010

Нација

новембар 8, 2010

Дијалектика и теодицеја

октобар 12, 2010

Kritika zla

октобар 9, 2010

Ljudska prava – iza ateizma

октобар 8, 2010

“Да ли треба да ратујемо једни са другима?“

мај 24, 2009

ANA RADMILOVIĆ: ZAPAMTI, EJMI, IMA ONIH KOJI NIKAD NE PADNU JER PUZE!

„Mnogi bi dali kilo života
za dvajes’  grama talenta moga;
talenat jeste opojna droga,
mož’ se uradi samo kod Boga“.

 

Šta još reći o fijasku, debaklu, o sramoti i očitom javnom i skandaloznom posrnuću pevačice Ejmi – a što beogradska dosadna javnost već nije rekla, večito sablaznuta, večito u šoku, uvek iznenađena i svakodnevno zatečena situacijom? Ništa. I pisani su tekstovi i blogovi, i čudilo se na Fejsbuku i sablažnjavalo se tokom telefonskih razgovora, i vojni nam se ministar, čovek frapirao – a on je iskusan tip, zna sve o umetnosti, zna bre kako Miroslav Ilić to sebi nikad ne bi dozvolio. I ne bi. A zašto?Zato što gospodin Miroslav (gospodin se nikada ne piše ispred imena, nego ispred punog imena i prezimena oli samo prezimena, al’ nema veze – ovo nije promocija pismenosti, i verujem da će se već naći neko da zaključi da se radi o promociji opojnih sredstava), gospodin, gde smo stali, Miroslav – ode malo tamo-‘vamo, cigu-ligu, udri po emocijama ganutih gastarbajtera što nisu naučili nemački, al’ su zato zaboravili srpski (verovatno jerbo ga nisu znali ni pre) i to je OK.

JA KAO FAŠISTA Ali duh Ejmi je pre duh onog Šabana, koji je ovde loše prošao, nad kojim se takođe naša javnost izvoljevala sablažnjavati (dok je bio živ, sad je mrtav pa ga svi vole). Ne bi se desilo tastu na ministra, jer je taj jedan ‘ladan tip koji radi posao. A Šaban je bio kralj. I postoji izvesna razlika u ponašanju kraljeva i ‘ladnih profi zabavljača. I postoji izvesna razlika između gafova koje sebi mogu da dozvole ‘ladni profi zabavljači i gafova rezervisanih za kraljeve.  

Kao fašista, zadržavam pravo da pravim razliku u pravima, i nisu svi jednaki. Neko može sebi da dozvoli čak i da izađe mrtav pijan i drogiran na binu. Neko ne sme ni da mašta o saplitanju, mora da radi k’o mrav i bude dobar. Jer neko može samo jednom da se saplete i nema ga. Neko može da padne i digne se, i to je opet od Boga. Nema da se kupi. Ne zarađuje se finim ponašanjem. Ima ko celi život vredno radi i ne bude ni jednog sekunda prva violina. I to je takođe do Boga. 

Naravno, nevažno je šta misli ministar vojni o talentovanoj i seksipilnoj pevačici. Od njega se i ne očekuje da misli bilo šta drugo od onoga što je napisao na svom Fejsbuk profilu. Tužno je što nam je grad postao grad gde dominira duh ovakvih tipova. Odnosno nije više grad. I još je tužnije što su najglasniji u pljuvanju „posrnule“ sada neki ljudi koji se ponose svojom građanštinom. A istina je da tu nema ničeg gradskog. Nema ni prigradskog. Ni predgradskog, jer ovo mesto ne „preti“ da postane grad. Čak ni oni davni malograđani, roditelji danas sablaznutih (i večito sablaznutih) kvazigrađana, ni oni ne postoje. Malograđanin je ipak pokazivao nekakvu tendenciju ka približavanju gradu, ka asimilovanju u to čudo koje plaši različitostima i mami šarenilom. Grad je jedan svet u malom. A Beograd odavno nije ni svet ni „svet“. On je glavna ulica neke varošice, kičerajski okićene poput Knez Mihajlove, sa rugobama od staklenih zgrada usred nečega što je starije od naših sećanja, sa buticima i seljačkim kafićima.

TO ODUZIMA SAMO ŽIVOT Iako je zabavno bilo slušati o skandalima, po skandalima poznate Ejmi – sada je i kuso i repato uzelo da se preneražava što se neko poznat po skandalima usudio napraviti isti u našem selu. Ni cirkus više nije za Beograd. Ni šatra sa svadbarskom muzikom. Jer, ili je politički stav slušati već nekog narodnjaka/zabavnjaka/kvazirokera itd, kao što je politički stav pušiti ili uživati u zabranama svake vrste, kao što je politički stav i vakcinisati se protiv gripa, ili ne. Sve je politički stav…  

Ejmi ne peva na predizbornim binama naših političara i javnost koja je naučila samo da gazi neistomišljenika i brani istomišljenika, našla se zbunjenom. I onda je ta javnost, zbunjena jer je uvek zbunjena, čitala kako visokomoralni šalju umetnicu na lečenje, groze se njenog neprofesionalizma (što je duhovito, posebno kada to čitate u „statusima“ zgubidana po Fejsbuku), čitali smo kako im je ukrala pare. Neka budala je na nekom blogu čak izrazila sumnju da je pevačica i došla u Srbiju da bi zaradila (otela, pardon) pare od sirotinje, za još droge.

Budala ne zna da je bolja „roba“  pijana Ejmi, koja ne može da završi koncert, od treznog i dosadnog Đuleta, koji se takođe izvoleo onako rokerski sablaznuti, ili još treznijeg tasta na Šutanovac. Mera trezvenosti nikada nije bila mera kvaliteta kad je umetnost u pitanju. To čudo nad kojim se zgražava Beograd, inače poznat po malom procentu ovisnika svake vrste, a koje se zove droga ili alkohol ne daje, ali i ne oduzima, talenat. Oduzima samo život, a to ipak nisu posla jedne tračerske i dokone selendre. Božja su, k’o i taj talenat. Još od onog Dionisa.

http://standard.rs/vesti/36-politika/7670-ana-radmilovi-zapamti-ejmi-ima-onih-koji-nikad-ne-padnu-jer-puze-.html

POVEZAN POST:

Pismo organizatora Evropske smotre folklora

јун 17, 2011

Сајт са националном фреквенцијом – удар на режимску цензуру!

 

Данашња медијска ситуација у Србији, поготово случај медија са националном фреквенцијом, призива једну једину асоцијацију: цензуру. Она се манифестује кроз систематско потискивање свих садржаја који би могли да угрозе аспирацијe режима. Најбољи пример за то су малверзације са отпуштањем новинара и гашењем емисија (уредник „АЛО“, Мићуновићево гашење „Атлантиса“ на Радио Београду) које показују две битне ствари:
1. режим је све више тоталитаран;
2. режим је уплашен.

Због свега тога, сматрамо да је крајње неоправдано говорити о медијима са националном фреквенцијом, јер та фреквенција не значи и фреквенцију информација, тако да проглашавамо нови термин: МЕДИЈИ СА НАЦИОНАЛНОМ ЦЕНЗУРОМ!

Интегрални медијски систем

Двери су, због овакве ситуације, одлучиле да уведу интегрални медијски систем, превасходно оријентисан на интернет. Он ће у себе укључивати и укључује, нове социјалне мреже, повећану телевизијску продукцију, интернет радио (започео са емисијом Атлантис ултра) и стрип (Србијин забавник). На тај начин, из месеца у месец развијаћемо потпуно алтернативан медијски систем, са намером да парира медијима са националним цензуром управо ширењем оних информација које режим жели да сакрије од грађана Србије. Наш сајт је место за нецензурисане вести свих формата, од видео записа, до скенираних докумената, недовољно познатих јавности (линикуј на софа споразум, налази се у наше весту).

У том смислу, развили смо и промовисаћемо концепт Националног електронског коридора, који повезује све патриотске и слободоумне сајтове, јер је интернет последњи џеп отпора на који режим још увек, и поред оркестрираних хакерских напада, не може да спусти шапе.

Почело је почело!

Ово је само почетак медијског контранапада. Доста смо се жалили и понашали као Калимеро. Режим је слеп и глув када су медијске слободе у питању и никакво позивање на вредности демократије ту не помаже. Због тога, насупрот медијима са националном цензуром у Србији, излазимо са концептом САЈТА СА НАЦИОНАЛНОМ ФРЕКВЕНЦИЈОМ. Праве информације ће се пробити!

Редакција сајта Двери

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/saopstenja/2011-godina/nacionalna-frekvencija-ili-cenzura.php

Како се политичке идеје Двери константно краду!?

 

аутор: Бошко Обрадовић

Београд, 20.06.2011

У наредних месец дана, у четири наставка која ће се појављивати уторком, доносимо политичке белешке Бошка Обрадовића, члана Управног одбора Двери – Покрета за живот Србије, настале поводом првих 100 дана нашег политичког покрета. У овом програмском тексту у четири дела биће обрађено како нам крађа наших политичких идеја, зашто је ово историјска политичка шанса, шта нисмо и нећемо, а шта јесмо и хоћемо, и како ћемо све то остварити.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri/obradovic-bosko/dveri-kako-nam-konstantno-kradu-politicke-ideje.php

Следећег уторка: Други део – Зашто је ово историјска политичка шанса?

 

ЈОВАН Б. ДУШАНИЋ: ПОКУШАЈ РЕАНИМАЦИЈЕ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА

Излагање проф. Душанића са округлог стола који је на Економском факултету у Београду 17. 06. 2011. организовала академија економских наука.

(…) Уместо полемике које би се свела на „јалову“  интелектуалну акробатику, неолиберале бих подсетио на текст нобеловца Џозефа Стиглица, једног од најпознатијих савремених економиста (професора на најпрестижнијим светским универзитетима, а раније председавајућег Већа економских саветника председника САД Била Клинтона те потпредседника Светске банке). У тексту „Крај неолиберализма“ он пише: „Свет није био милосрдан према неолиберализму, том бућкуришу идеја, базираном на претпоставци фундаменталиста да тржиште, као саморегулирајући систем, ефикасно расподељује ресурсе и одлично служи интересима друштва. Управо тај тржишни фундаментализам лежи у основи такозваног ‘Вашингтонског договора’ (…) Неолиберални тржишни фундаментализам је увек био политичка доктрина која је била у служби одређених интереса. Он није никада био потврђен у економској теорији. Сада је јасно да га није потврдила ни историјска пракса…

(…) На саслушању пред Конгресом САД Ален Гриспен је изјавио да је имао велику веру у моћ тржишта те да је накнадно увидео грешку у неолибералној идеологији слободног тржишта. На том саслушању председавајући (Wаxман) прво цитира ранију изјаву Алена Гриспена („Ја имам идеологију. Мислим да слободно тржиште представља најбољи начин организовања економије“), па каже: „Ви сте били убеђени у то да тржиште само себе регулише (…) моје питање је једноставно – да ли сте грешили„, Ален Гриспен одговара: „Да, открио сам да је то била грешка„. На допунско питање: „Нашли сте грешку?“, а Ален Гриспен још једном понавља: „Да, увидео сам грешку у моделу„. Председавајући даље пита: „Другим речима, ви сте увидели да је ваш поглед на свет, ваша идеологија била погрешна„, а одговор гласи: „У праву сте. Био сам очајан због те чињенице (…) све у шта сам веровао 40 година била је грешка„.

(…) „Ваша одлука да прво од мене тражите да напишем реферат за традиционални децембарски скуп који организујете, а два дана пред његов почетак ме обавестите да реферат („Либерализација, стабилизација, приватизација – Програм модернизације Србије или програм економског неоколонијализма“), који сам Вам доставио у року који сте захтевали – због великог броја приспелих радова – нисте прихватили за официјелни програм Конференције, разлог је због чега Вам се обраћам.

Већину мојих текстова са ових наших скупова до сада сте скоро редовно цензурисали (видети у „Економским аналима“, децембар 2003, мој апел да то не чините), а сада сте направили нови искорак и мој рад у целини забранили за јавну презентацију. Сматрао сам и сматрам да на овим нашим скуповима (поготово што их организују институције тако звучних имена – Научно друштво економиста, Академија економских наука, Економски факултет) треба да се чују различита, па и супростављена, мишљења, а не само мишљења економиста истомишљеника – неолиберала.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://standard.rs/vesti/37-ekonomija/7641-neoliberalizam-za-i-protiv-1-jovan-b-duani-pokuaj-reanimacije-neoliberalizma-.html

–

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА ИМОВИНЕ ПОЛИТИЧАРА И ТАЈКУНА

јун 19, 2011

НЕОЛИБЕРАЛНИ РЕЖИМ ДЕЦЕ КОМУНИЗМА

април 30, 2011

Zlatni papagaj

фебруар 14, 2011

Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

септембар 30, 2010

Srbija kao Somalija

децембар 9, 2009

Стварни циљ српске приватизације

новембар 10, 2009

Алави и неспособни

септембар 20, 2010

Политика деструкције

фебруар 13, 2009

Budzet Srbije pred bankrotom

јун 10, 2008

—

Ann Coulter

 „Demonic: How the Liberal Mob is Endangering America„

Coulter is the legal correspondent for Human Events and writes a popular syndicated column for Universal Press Syndicate. A Connecticut native, Coulter graduated with honors from Cornell University School of Arts & Sciences, and received her J.D. from University of Michigan Law School, where she was an editor of The Michigan Law Review.

In your new book, you make the case that liberal thought in America has, as its source, mob behaviors. You write that some of those behaviors include myth-making, an embrace of contradictory ideas, a mob mentality that paints all sort of people as enemies, the creation of messiahs, and the acceptance of political violence as a valid solution. 

Pouke skandiranja u Hrvatskoj

LIČNI STAV

Autor: Mr Milan Rodić

Nemili događaji u Splitu vezani za gay paradu, a ponajviše reakcija holandske ambasadorice na još veću odlučnost za povećanje monitoringa našoj zemlji vezano za poglavlje 23 – pravosuđe i ljudska prava, koja je odmah premijerku i vladu stavila u stanje pripravnosti i odlučnosti da se istraži ko je to ugrožavao gay učesnike i da se svi kazne po hitnom postupku, naveo me da vam napišem ovaj članak.

Već deceniju i pol desetine tisuća navijača po hrvatskim stadionima pjevaju slogan Ubij!UbijSrbina!! nekad i uz prisustvo ljudi iz vlade i ministara (Primorac i dr.), ali policija i državno odvjetništvo nisu nikada podnijeli kaznene prijave za djelo zločina iz mržnje, nego nekoliko prekršajnih prijava i na tome se sva ta mržnja prema pripadnicima srpskog naroda završavala. I ako je policija snimala video nadzorom te događaje, i vrlo dobro zna tko su počinioci i podstrekači mržnje, nije nikad to kazneno sankcionirala.

Zna to vrlo dobro ministar Karamarko, i vjerojatno po njegovom nalogu nije ništa po navedenom ni poduzimano. Vjerojatno ni za ove nemile događaje u Splitu ne bi ništa poduzeo da nije oštro reagirala ambasadorica Holandije kao i neki drugi diplomati, ali sada je nastupila panika u vladi i hitno treba reagirati i kazniti te mlade počinioce, jer ne daj bože da u Evropskoj uniji saznaju da ih je vlada varala i da kod nas postoje dvojni kriteriji koji ovise o nacionalnoj pripadnosti, i ne previše skrivenoj diskriminaciji prema Srbima hrvatskim državljanima kao i diskriminacija prema svima onima koji ne misle kako misli Vlada i HDZ npr. anonimne prijave protiv visokih dužnosnika SDP-a (Linić, Obersnel, Mršić i dr.)

Poznati pjevni slogan ubij!ubij!Srbina samo je zamijenjen riječima ubij!ubij pedera! a melodija je ostala ista, kao što su ostali isti sumanuti i opasni pojedinci u hrvatskoj vladi koji su hrvatsku državu shvatili kao vlastiti posjed, a hrvatski narod i druge građane kao kmetove iz doba Franje Tahija.

Takvim shvaćanjem države ti opasni ljudi po narod i hrvatsku državu instrumentalizirali su zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast u korist stranke kojoj pripadaju i koja je sad na vlasti i u svoje vlastite interese (čast rijetkim pojedincima).

Da li je gospođa Kosor i ministar pravosuđa pošteno obavijestila članice EU i njihova tijela o sramnom donošenju izbornog zakona po kojem srpska nacionalna manjina po dogovoru Šeksa i Pupovca gubi dvojno pravo glasa i Sabor donosi takvu odluku bez obzira što krši članak 15 Ustava RH?

Da li ih je izvijestila o sramnom stavu Ustavnog suda koji je čuvar ustavnosti i zakonitosti cijele države a koji bez obzira na primjedbu nezakonitosti ukidanja dvojnog prava glasa Srba od strane sveučilišnih profesora stručnjaka za ustavno pravo, nije donio odluku iako je svjestan da o tom ovisi jednakopravnost građana kod glasanja na slijedećim parlamentarnim izborima?

Da li ih je izvijestila da se ustavni zakon o nacionalnim manjinama iako je na snazi, uopće ne provodi, doli kozmetičkog izbora dožupana, dogradonačelnika, i zamjenika načelnika u općinama, iz redova srpske nacionalne manjine, koji nemaju nikakvu zakonsku ingerenciju.

Da li ih je izvijestila da su tisuće građana srpske nacionalnosti osuđene u odsutnosti najvećim dijelom bez pravovaljnih dokaza i to svi na kazne zatvora od 20 godina?

Da li ih je izvijestila da od sile pohapšenih ljudi koji svi pripadaju vladajućoj stranci nije još nitko pravomoćno osuđen?

Pa o kojim vi to ljudskim pravima i njihovim visokim standardima govorite gospođo Kosor kad vam pojedinci vladaju policijom, pravosuđem, Saborom (primjer – prijetnja Šeksa javno Predsjedniku Sabora da će biti smijenjen) i ljudskim sudbinama hrvatskog naroda i njegovih građana, te ga svojom zloporabom vlasti doveli na dno dna ljudske bijede i nevolje.

Autor je predsjednik Srpske narodne stranke iz Hrvatske

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/pouke_skandiranja_u_hrvatskoj.46.html?news_id=217696

–

POVEZANI POSTOVI:

НОВА СРПСКА ВЛАДА

јун 19, 2011

Evropska Austrija

јун 18, 2011

Крај лажне идиле

јун 12, 2011

НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА ИМОВИНЕ ПОЛИТИЧАРА И ТАЈКУНА

Бранко Драгаш ексклузивно за Двери

Приморан  сам, (као послован човек који је на тржишту од 1984 и као јавна личност од 1990, ради заштите интереса јавности и моралне катарзе која је неопходно потребна  за оздрављење нашег ментално болесног друштва), да проговорим о све учесталијим наступима тајкуна у јавности,  о њиховој  бесрамној потреби да нам држе моралне лекције, да нас критикују, да нам прете, да нас понижавају и да нам вређају интелигенцију.

Један од њих је и Милан Беко.

(…) Приморан сам, морам то да признам, да се огласим јер не могу више то слушам и не могу да дозволим, на линији свог људског достојанства и професионалног ангажмана, да ми лекције држи контроверзни бизнисмен о коме све знам, кога је Ђинђић лансирао као свог тркача, који је био пресрећан да опонаша свога Учитеља, који је био клинац за бизнис, који никада не би добио прилику од нас, (који смо тада окретали на југословенском тржишту велики капитал), да нас Ђинђић то није молио, који је био непознат, нестручан и непризнат, а који је прагматично и без емоција, вођен својом похлепом, продао свог творца и заштитника, издао га, бесрамно прешао на другу  политичку страну,који је увек бирао погрешну страну,јер није ништа знао о историји, политици и управљању државом, који је до уласка у власт био потпуни анонимус, кога је Деспот узео да му буде потрчко…

(…) НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА  ИМОВИНЕ  ПОЛИТИЧАРА И ТАЈКУНА

–
•    Доноси се Закон о пореклу капитала у периоду 1989 – 2011 за све политичаре који су  се професионално бавили политиком у странкама или су били на државним функцијама и за све пословне људе који су радили у том времену.

•    Закон се односи на све пословне људе, укључујући МБ и мене.

•    Принцип закона треба да буде следећи: имовина коју је политичар и пословни човек имао 1989, пореди се са имовином коју политичари и пословни људи има 2011 и уколико се покаже да испитани поседује огромну личну имовину и имовину повезаних лица, која се није могла зарадити у том периоду, национализује му се сва имовина.

•    Признаје се компанијама пословних људи годишња профитна стопа од 20%, на капитал који су имали 1989, па  се обрачун врши закључно са 2011, капитал који се појави изнад  обрачунатог капитала се национализује.

•    Политичарима којима се буде национализовала имовина забрањује се доживотно бављење политиком.

•    Пословним људима којима се буде национализовала имовина се забрањује појављивање у медијима.

Сматрам да је овај метод најпоштенији.

Финансијски ренген за све политичаре и пословне људе од 1989. до 2011. године.

Сви ми који смо били у бизнису у испитиваном периоду треба да идемо на финансијски ренген и да тако, напокон, одвојимо праве пословне људе од криминалаца.

Поштеним политичарима и поштеним пословним људима све ово одговара.

Одговара и грађанима Србије јер се исправља једна велика историјска неправда која им је учињена, кажњавају се политичари и тајкуни, а држави се враћа украден капитал.

Пошто дуго познајем Милана Бека и знам како је настао и шта је радио, изазивам га на телевизијски дуел да пред грађанима Србије отворено разговарамо о прошлом и садашњем времену, да сучелимо пословне философије и пословне стратегије, да на слободном тржишту, без залеђина, без Тате и Маме, без партијских олигарха, без потплаћених новинарчића, који пишу о слободном тржишту и конкуренцији, док псећи понизно пузе пред тајкунима, отворено проговоримо о томе како је ко стицао капитал и какве су му данас обавезе према друштву.

Мислим да би тај дуел био јако интересантан за нашу јавност.
Нико ми није смео од 1990 да изађе на стручно сучељавање.

Изађи, ако смеш!

Бранко Драгаш

Београд, 17.06.2011

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri/branko-dragas/beko-izadji-na-crtu.php

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

НОВА СРПСКА ВЛАДА

јун 19, 2011

Слободна Србија

март 31, 2011

Специјални суд

март 6, 2011

Аристократија и демократија

јануар 2, 2011

НОВА СРПСКА ВЛАДА

 

Željko Cvijanović 

(…) Naravno, prethodne dve decenije pokazale su da Srbija ne može biti stabilna ako je takvom ne žele i ne vide u Vašingtonu i Briselu. Međutim, manje se govorilo o tome da ona ne može biti stabilna ni ako je takvom ne vidi Moskva, verovatno jedino mesto na svetu odakle je moguć neposredan uticaj na Srbiju, bez posredstva korumpiranih medija i uštrojenih političara…

Hajde da vidimo šta su danas problemi između Moskve i Beograda. Prvo, Srbija pod Tadićevom vladom neće ulaziti u ozbiljne privredne poslove sa Rusijom, i to su, svaka za sebe, pokazale posete Putina i Medvedeva, sa kojima je štošta bilo dogovoreno i ništa realizovano. Ako se do sada o tome koliko će biti posla sa Rusijom pitao Boris, od sada se pita Putin. I rekao bih da je njegov odgovor da se čeka sledeća srpska vlada.
(…) Sa druge strane, kompatibilnost pozicija Amerike i Rusije na Kosovu, pa čak i iracionalno rigidna pozicija EU, koja im se konfrontira, otvaraju šansu Srbiji da zakorači prema zoni stabilnosti, koju neće morati da plaća svojim teritorijama i drugim preskupim stvarima. Ali u tom pravcu je, naravno, ne može odvesti Tadić, čovek čija je slika sveta ostala u 90-im. I to danas zna većinska Srbija, to zna Moskva, i to sve više razumeva Vašington. Ni on ni njegovi strani partneri zato ne mogu da računaju s tim kako cela priča o stabilnosti može da stane u činjenicu da narod ćuti. Jer narod ćuti, zato što nije iracionalan i što su izbori blizu, ali neka oni koji Borisa i dalje žele na vlasti samo pokušaju da to i ostvare. Ako uspeju i ako jave Srbima da će pod ovom ili nekom sličnom vladom živeti još četiri godine, videće hoće li Srbi nastaviti da ćute i kako će se Tadićev san o stabilnosti raspasti kao peščani dvorac.

Srbiju dakle putem stabilnosti, za koju su zainteresovani svi koji ne žele upaljen i nepredvidiv Zapadni Balkan, ne može odvesti Tadić. Naravno, tamo je neće odvesti ni onaj ko veruje da se cela priča o stabilizovanju pa zatim oslobađanju Srbije može svesti na nekakav neohladnoratvoski koncept iz Putinovog minhenskog govora, što bi trebalo da podrazumeva naše isključivo okretanje Rusiji. Ali široko uključivanje Rusije u ovdašnje procese, što je Tadić izbegavao, može da bude veoma produktivno, naravno ne zanemarujući aspiracije ostalih među velikima.

Toliko o stabilnosti, a oslobađanje? U tome nam ne može pomoći niko osim nas samih. Pre toga potrebno je najpre stabilizovati Srbiju, zaustaviti načete procese dezintegracije i privrednog propadanja ili, rečju, kroz ovu komplikovanu međunarodnu situaciju provući se kao pas kroz rosu. I čitati promene u svetu mnogo suptilnije od Tadića, i zauvek znati da danas razmišljamo o stabilnosti, ali da je cilj sloboda, i da to dvoje nije isto.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://standard.rs/vesti/36-politika/7623-eljko-cvijanovi-rusi-i-mi-ili-ruenje-poslednjeg-tadievog-mita-.html

—

Veljko Lalić

Najveći problem u pravljenju svakog teksta oko odnosa Srbije i NATO oduvek je u tome što ne možete da pronađete pravog vojnog stručnjaka koji bi našao normalne razloge zašto ne treba da uđemo u Alijansu. Zato se ta priča u Srbiji oduvek svodi na kafansku raspravu (kao uostalom i sve ostalo) u kojoj svako zna bolje od hirurga da „rak ne treba otvarati“, a od vrhunskog trenera – tipa Radomira Antića – da je „Australijance trebalo napasti s tri špica“. Naravno, na kraju je uvek jasno šta se desi kad se „rak ne otvori“ ili ukoliko se bilo ko napadne s tri loša špica… Ali tada je kasno… I zato, što se mene tiče, o NATO možemo da razgovaramo samo s emocionalnih i političkih stanovišta. A, tu je tek jedna zbrka neviđena.

(…) I, zato bih ja voleo da Srbija uđe u NATO iz sebično kalkulantskih interesa ove zemlje, baš kao što bih kao običan građanin voleo da negde javno izrazim nezadovoljstvo brutalnim NATO bombardovanjem suverene Libije. Ali, nemam s kim!

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/165478/Spremte+se%2C+antinatovci.html

—

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

Лузери иду заједно до краја…

јун 19, 2011

НЕУТРАЛНОСТ

мај 29, 2011

You can not mix grandmothers and frogs

мај 23, 2011

„Пројекат Србија“

мај 15, 2011

Neki novi klinci

мај 14, 2011

Nacionalni tim

мај 7, 2011

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?

април 17, 2011

SAD i Rusija

април 9, 2011

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА

мај 16, 2011

Лузери иду заједно до краја…

	Ocena: 2.45 ЧИТАОЦИ ЛИСТА ДАНАС

18/06/2011 BEOGRAD

Predsednik Gradskog odbora Demokratske stranke (DS) Dragan Đilas izjavio je danas da je odluka o saradnji Socijalističke partije Srbije (SPS) i DS bila istorijska, jer je Srbiju pokrenula u pravom smeru, ka Evropskoj uniji.

http://www.danas.rs/danasrs/politika/djilas_istorijska_je_odluka_o_saradnji_spsa_i_dsa.56.html?news_id=217690

КОМЕНТАРИ СА САЈТА ЛИСТА ДАНАС:

– E, blago nama! Nešto me prožima jeza…

– Sve je isto samo njega nema,a k’o da je tu.U stvari,tu je klon.

– Pazi da vam opet ne glasam za DS.

– Moze Djilas sa svakim. Otkupio stranku od nas autenticnih demokratai radi sta hoce. „Svejednost u politici je autizam zbog vlasti koja donosi novac“

– pa posle neka neko kaze da u srbiji nisu dozvoljeni istopolni brakovi

 

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

Evropska Austrija

јун 18, 2011

Још једном о комунистима и њиховим наследницима…

јун 18, 2011

Крај лажне идиле

јун 12, 2011

Izbori za predsednika 2012 (latinica)

јун 12, 2011

Хрватска 1. јула 2013 улази у ЕУ. Било је време… и срећно…

јун 11, 2011

Antispomenik

јун 11, 2011

Француско-британски војни савез

јун 5, 2011

Држава Европске уније. Узор људима из српске власти.

мај 31, 2011

Економски рат Немачке и САД – ко ће победити?

мај 20, 2011

КРАХ!

мај 16, 2011

Bilo jednom u Francuskoj

јануар 29, 2011

Kraj Evropske unije

јун 17, 2008

Evropska Austrija

 

Za dobijanje statusa nacionalne manjine, prema Ustavu Austrije, potrebno je da zajednica koja to želi može da dokaže prisustvo od 150 godina jedne svoje institucije u ovoj zemlji.

Srbi su ove godine ispunili ovaj uslov, pošto je Crkvena opština Srpske pravoslavne crkve ove godine napunila 150 godina postojanja.

Međutim, na austrijskoj strani ne postoji spremnost da Srbima, koji su u ovu zemlju došli većinom krajem šezdesetih godina prošlog veka, kao „gastarbajteri“, odobri ovaj status.

Austrijanci na drugačiji način tumače svoj Ustav i smatraju da na status nacionalne manjine imaju pravo samo autohtoni narodi, koji vekovima žive na teritoriji Austrije, kao što su koruški Slovenci ili gradišćanski Hrvati.

Ali i prema tim manjinama se ne poštuje Ustav u potpunosti, zbog čega već godinama postoji spor između Ljubljane i Beča, jer vlasti u austrijskoj pokrajini Koruška nisu bile spremne da dozvole dvojezične table.

http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/Austrija/Vesti/86568/Savez-Srba-u-Austriji-Nismo-trazili-status-manjine

Epska tragedija Makrene Spasojević

 

Vlada Arsić

(…) sve je počelo početkom proleća ratne i hladne 1915. godine, kada su u Srbiji, na trenutak, zaćutali rika topova i zlokobni zvuk artiljerijskih granata. Dok su zaraćene strane lizale rane, ljudi su na poljima žurili da zaseju useve i prikupe letinu. Znali su da predah neće potrajati, da se austrijska i švapska soldateska, posle teških poraza na Ceru i Kolubari, svaki čas mogu uspraviti.

Makrena Spasojević o tome nije razmišljala. Otkako zna za sebe bavila se jedino njivom, štalom, kućom i okućnicom. Sve drugo bilo je izvan njenog sveta, daleko, zamršeno i teško dokučivo. Nije razumela pa nije ni marila. Živela je na selu i od sela, živela je za sina jedinca i za dan kada će ga oženiti. Otkako je ostala udovica, samo je o tome mislila. Da snaju dovede i unuke na put izvede, da joj se kuća ne zatre i slavska sveća zauvek ne ugasi. A i to će se, Bogu hvala, uskoro dogoditi. Curu je već odabrala, samo da se jesen primakne. Tako je majka snevala, ali tako nije bilo.

Već u avgustu, ratni vihor ponovo je zahvatio Srbiju. Tutnjali su ratni doboši od Save i Dunava, do Drine i Morave. Austrijanci i Švabe su udarali s preda, a Bugari s leđa, kako znaju i kako im dolikuje. Iscrpljena srpska vojska, proređena bolestima i ratnim strahotama, povlačila se ka jugu vodeći sa sobom stare i izmučene, mlade i neiskusne. Svakog ko je pušku mogao da nosi i zemlju na umoru da brani. Ponela je ratna stihija i Makreninog Marinka, jedinoga sina, iako ni prag punoletstva nije video.

Krenuo je sin za vojskom, a majka za sinom. Vunene čarape je isplela, prtenu košulju ponela. Leto je bilo i vruće kad je polazio, a sad već kiše udarile i studen pritisla. Išla je majka za sinom, ali je vojska brže izmicala. Tek pred vratima Albanije pokolebala se i na očajnički korak odlučila. Zamoliće lično kralja da čarape ponese i svom vojniku preda. Jer, zaboga, ko će znati gde je vojnik, ako ne zna njegov kralj.

Dugo je stajala pred Vezirovim mostom preko Crnog Drima, zagledajući svakog vojnika koji je na njega zakoračio. Košulju je dala jednom ranjeniku, a čarape je čuvala za sina. Tamo je bila i kada je na most sa svojom skromnom pratnjom stupio kralj Petar. Već ga je videla u porti manastira Gračanice, bila je tamo posle božije službe, ali mu nije smela prići. Sada više nije imala kud. Prišla mu je i pružila čarape.

– Uzmi ovo, gospodaru, i navuci preko čizama, tako ćeš lakše preći preko mosta – rekla je Makrena dok su vojnici slušali, a njene reči mnogo kasnije Bogosav Marjanović preneo na papir. – Kad pređeš most, tebi one neće trebati, gospodaru. Skini ih i potraži moga sina Marinka Spasojevića, iz valjevskog sela Slovca, tvoga vojnika, u Užičkoj je vojsci. Tako se, rekli su mi, zove njegova jedinica. Ako iko mog Marinka, a daće bog da je živ, može naći, možeš samo ti, gospodaru, i neka ti je to pred bogom najveći amanet“.

Poljubila mu je ruku, okrenula se i krenula nazad put svoga Slovca. Kralj Petar se na svom mukotrpnom putu kroz albanske gudure, pored svih drugih briga i nedaća stalno raspitivao za vojnika Marinka Spasojevića, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa. Sve dok sudbina i puki slučaj nisu umešali svoje prste.

Makrena se vratila u Slovac gde se, u međuvremenu, smestio manji austrijski odred sa pet teških i nepokretnih ranjenika. Dok je tuđin čuvao most preko Kolubare, u selo su pristizale crne vesti sa ratišta. Skoro svakodnevno se po neka kuća oblačila u crno ruho, a lelek i kuknjava su budili selo. Slušali su to i Austrijanci, naročito ranjenici, koje je bolni jauk podsećao i na njihov neumitni kraj. U naricanju za svojim ranije umrlim suprugom i poginulim mladićima iz sela prednjačila je Makrena. Zapazio ju je jedan vojnik, teško ranjeni momak, koga je podsetila na njegovu majku. Na samrti je zavetovao svoje drugove da ga isprati baš ona. Pozvali su je kada je umro, ali je ona odbila. Nije bilo para, niti sile koja bi je na to mogla naterati. Sve dok joj ne rekoše da je to bila poslednja želja umrloga, te da je u njenom naricanju prepoznao glas svoje majke koja boluje za njim. Tek tada je poklekla. Setila se svog Marinka, svog jedinca, za kim niko neće zakukati.

I kukala je Makrena kako već samo majka može da zaplače. Naricala je na grobu neprijateljskog vojnika, oplakujući svoga sina o kome ništa nije znala. Kukala i presvisla. Kad je kovčeg spuštan u raku, kada su prvi grumeni zemlje zadobovali po dasci, Makrena je posrnula. Ostala je bez glasa i pala u grob. Kada su je izvadili, bila je mrtva.

Makrena nije dočekala vesti o svom sinu. A one nisu bile nimalo vesele. U potrazi za izgubljenim vojnikom, jedne studene zimske večeri kralj Petar je zastao. Kraj puta, kraj strme kozje staze pažnju mu je privukla grupa mrtvih, smrznutih vojnika. Njih petorica sedela su oko vatre koja je dogorevala, ukočenog lica, smrznutog pogleda. Kao da je nešto predosećao, kralj je naredio pratiocima da ih pretresu i pronađu vojne bukvice. U jednoj od njih je pisalo: „Marinko Spasojević, selo Slovac, srez Valjevski, vojska Užička…“

Kralj Petar nije ima srca da crni glas pošalje u otadžbinu. Ćutao je, ali nesrećnu ženu sa Vezirovog mosta nije zaboravio. I dalje je čuvao vunene čarape od kojih se nikada nije odvajao. Tek po povratku u zemlju, već oronuo i teško oboleo, kralj je poslao profesora i državnog savetnika Iliju Đukanovića u Slovac. Majku da pronađe, saučešće da izrazi, ali da detalje smrti njenog sina ne pominje. Kao da je bela smrt u ledenim gudurama Albanije bila u kobnoj vezi upravo sa čarapama koje su danima tragale za svojim nesuđenim vlasnikom.

Đukanović je otišao, ali Makrenu u životu nije zatekao. Tu je i saznao za detalje njene smrti, ali o tome nije mogao da izvesti kralja. Rekao je samo da je Makrena umrla, da u Slovcu nije imala nikog svog, te da su na nju već svi zaboravili.

– Smrtna bila, pa umrla – kralj Petar je sa olakšanjem primio ovu vest – Gospod bog se smilovao da sudbinu svog sina nikada ne sazna. Ali, nije zaboravljena. Ako su je drugi u sećanju zametnuli, ja nikako ne mogu!

Pružio je Đukanoviću svežanj novčanica i zamolio da ponovo ode u Slovac i na Makreninom grobu podigne spomenik. Na njemu je bilo isklesano: „Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni Spasojević, koja leži ovde, i njenom sinu Marinku, koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije.“

Koliko se zna, ovo je jedini primer da jedan vladar o svom trošku podigao spomenik podaniku. Ali ni to ne beše kraj priče o kralju Petru, vunenim čarapama i Makreninoj posmrtnoj sudbini. Jer, kada je kralj nedugo posle toga umro, na njegovim nogama, po njegovoj naredbi, bile su Marinkove seljačke čarape.

U svojoj knjizi „Čarape kralja Petra“ Milovan Vitezović je zapisao da se tog vrelog letnjeg dana, 16. avgusta 1921. godine, u Pavlovića vili na Topčiderskom brdu oko samrtne kraljeve postelje okupio brojan lekarski konzilijum. No, pomoći više nije bilo. Bolničar koji je prišao da popravi ležaj iznenadio se kada je pod jastukom našao seljačke debele čarape.

– Obuj mi ih, da ugrejem noge. Pri obrazu umreću – jedva čujno je izgovorio umirući vladar i zauvek sklopio oči.

Vest o smrti omiljenog kralja odjeknula je širom Srbije. Retko su koje novine propustile priliku da napišu nešto o njegovom skromnom i ubogom životu, a najbolja ilustracija za to bio je upravo gvozdeni vojnički krevet na kome je izdahnuo, i obične, seljačke čarape, u kojima je umro. Malo je ko uistinu znao priču o Makreni, Vezirovom mostu i smrznutom srpskom vojniku. Još manje su o tome, očigledno, znale i posleratne vlasti, kada su 1945. godine naredile da se spomenik sruši. Nije ih zanimala sudbina nesrećne srpske majke, ali im je na spomeniku smetalo ime člana omrznute dinastije, od koje se nisu libili sve da preotmu.

Ipak, da tako ne ostane, 65 godina kasnije potrudilo se Društvo srpskih domaćina, pre svih njihov predsednik Nićifor Aničić, poslovni čovek iz Johanesburga a rodom sa Jadovnika, kome nije bilo skupo da izdvoji najveći prilog za podizanje novog spomenika, ali ni previše teško da na njegovo otkrivanje zapuca čak iz Južne Afrike. A ono što je 14. maja rekao nad humkom umalo zaboravljene Makrene, prenosimo u celosti:

– Dragi braćo i sestre, dragi domaćini, ne znam da li se ikad igde dogodilo da jedan vladar podigne spomenik običnoj seljanki – rekao je Aničić. – Učinio je to kralj Petar Prvi Karađorđević. Skroman, kakav je bio, nije dao da o tome pričaju radio stanice i pišu novine.

Kralj Petar je, očigledno, znao da se pred onog gore ide praznih ruku i punog srca, podizao je spomenik ljubavi, ne očekujući pritom nikakve hvale ili slave. Učinio je to i Nićifor Aničić, dokazujući da u našem narodu još ima ljudi spremnih da učine nešto dobro za rod iz koga potiču, baš kao što je svojevremeno učinila i Makrena Spasojević, obična žena i majka, koja je na branik otadžbine dala jedino vredno što je imala i što je mogla dati.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/165402/Epska+tragedija+Makrene+Spasojevi%C4%87.html

Још једном о комунистима и њиховим наследницима…

Stići pre svitanja

Zoran Panović

(…) u beogradskom Domu omladine održana spektakularna debata o Milovanu Đilasu povodom sto godina od njegovog rođenja, koji je takođe robijao u Mitrovici, a da je zatvor bukvalno doživljavao kao univerzitet svedoči činjenica da je u njemu na toalet papiru preveo Miltonov „Izgubljeni raj“. Zašto, pobogu, spektakularna debata? Kako drugačije okarakterisati skup na kome se pojave Matija Bećković i Nadežda Gaće, Dobrica Ćosić i Borka Pavićević, golootočani i ljubitelji Kande, Kodže i Nebojše, Mojkovčani i mladi anarhisti. Sve se dešava u objektu koji je obnovljen američkim parama, a to ne smeta ni SANU guruima ni mladim anarholiberalima. I sve te spojke deluju nekako prirodno, mada realno one prirodno mogu da deluju samo u TV debatama Predraga Sarape. Nigde drugde. Na debati nije bilo ni Čede ni Dinkića, ni Vučića, ni Jeremić Vuka, ni Ivice, ni Šutanovca, ni prezimenjaka Dragana, ni mladih radikala, čak ni Vulina. Namerno pominjemo mlade lavove srpske politike, jer šta će njima Đilas, šta oni tamo pametno mogu čuti, kamoli se motivisati da urone u jedno impresivno politikološko-literarno delo; da probaju da bolje razumeju stvarnost preko prošlosti. Možda i da se bolje snalaze u budućnosti. Da razumeju značaj kontroverze, snagu ličnog čina, odnos morala i politike. Ali, kakve to veze ima sa pozitivnim publicitetom koji mora da obezbedi armija ispoliranih pi-arova, sekretara i vodonoša. Takvi mozgovi za spinovanje su u stanju da porede debatu o Đilasu čak sa emisijom koju vodi Lea Kiš na Pinku, u kontekstu publiciteta i rejtinga.

Bez političke elite koja je danas u Srbiji parodija Milovanove „nove klase“ i koja je ovu debatu bojkotovala iz bahate nezainteresovanosti, a ne iz neke namere, to nedeljno veče je imalo neku mistiku andergraunda. Da me pogrešno ne razumete, ali mene je veče o Đilasu najviše podsetilo na veče posvećeno Azri i Džoniju Štuliću od pre otprilike godinu i kusur dana na istom mestu, sa Davorinom Bogovićem i sklepanim bendom. Sva ta nadrealnost možda i deluje nekome kao „kemp“, kao simpatični resantiman, mada takvo postmoderno ičšitavanje ne treba da zaseni činjenicu da je sve te ljude okupio duh čoveka koji je napisao „Novu klasu“- jednu od sto najuticajnih knjiga 20. veka, u društvu sa knjigama Sartra, Čerčila, Hokinga…

U aprilu 2009. u studiju RTS (emisija Olivere Kovačević „Da, možda, ne“), upremas su se našli Borka Pavićević i Dule Savić. Bilo je jezivo. Borka je posle čak zavapila „zašto nas spajate“. Još gadnije bilo je pre neko veče na TV B92 kad se upremas nađoše Kosta Čavoški, Borka Pavićević, Ljiljana Bulatović i Nataša Kandić. Sem kod Sarape koji to jedini ume (setimo se divne emisije sa Sonjom Biserko i Branom Crnčevićem), ovakvo medijsko poigravanje je rizično u smislu survavanja ozbiljnosti teme u hard tok šou, iako to nije limit ni ambicija pojedinih emisija. E, sad kad smo naveli ove primere, valjda vam je jasnije kako je na onoj đilasovski mističnoj debati u prošlu nedelju sve bilo komplementarno u svojoj ontološkoj nespojivosti.

Šta sve, deco, možete naučiti od Milovana Đilasa. Na primer, da je poslednji građanski rat na ovim prostorima bio repriza građanskog rata 1941-45, ali samo bez partizana. Možete markirati i impresivnu intelektualnu vertikalu – neobičan „trijumvirat“: Milovan Đilas, Desimir Tošić i Mihajlo Mihajlov. U kom smislu? Iako su sva trojica, svako na svoj način, imali ozbiljnih problema sa titoizmom, oni za razliku od ostrašćenih konvertita sasvim odmereno, bez žuči i ličnih animoziteta analiziraju epohu dajući prednost razumevanju i tumačenju u odnosu na lične sudbine. Eto, u „Druženju s Titom“, Đilas je napisao da bi ovaj, da se rodio u Americi, bio Ford.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/stici_pre_svitanja.1083.html?news_id=217598

>

>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Povratak kraljice u Madlenianumu

јун 17, 2011

Pismo organizatora Evropske smotre folklora

јун 17, 2011

Гробница и дневник (или дневници, или гробница за дневнике?)

јун 16, 2011

Priča ko šta stigne… samo nema pametnih u medijima… u državi… a sve pod patronatom “Evropljana“

јун 15, 2011

Неверство

јун 7, 2011

Kraj za komuniste, kralj za narod

јун 7, 2011

O Kraljevini

мај 20, 2011

Saksonska i srpska tradicija

мај 19, 2011

Nacionalni tim

мај 7, 2011

Почните да разоткривате комунистичке злочине!

новембар 13, 2010

О српским револуционарима и реакционарима

децембар 28, 2010

Дестаљинизација и рехристијанизација

децембар 26, 2010

Povratak kraljice u Madlenianumu

Autor: J. Tasić

Beograd – Na maloj sceni Opere i teatra Madlenianum, povodom pola veka od smrti kraljice Marije Karađorđević (1900-1961) u nedelju uveče 19. juna biće izvedena monodrama Dragane Bošković „Povratak kraljice Marije Karađorđević“. Lik prve jugoslovenske kraljice tumači Ljiljana Stjepanović. Predstavu, koja je nastala pre 20 godina, juna 1991, režirao je Aleksandar Đorđević, a autor muzike je Vojislav Voki Kostić.

– Ova predstava zaslužuje da ponovo zaživi u Beogradu, gde nije često igrana, iako se izvodi već dve decenije. Prošle godine izvedena je Domu porodice Pavlović u Jevremovoj ulici, koji je fantastičan prostor za ovu intimnu, potresnu, apolitičnu priču jedne nesrećne žene. Madlenijanum je, takođe, pravo mesto za ovu monodrama, koja je zapravo istorijski čas, jer mnogo toga ne znamo ni o kraljici Mariji, ni o tom vremenu – kaže za Danas glumica Ljiljana Stjepanović.

Prema njenim rečima, rad na ovoj ulozi devedesetih godina prošlog veka, kada je Karađorđevićima još bio zabranjen dolazak u otadžbinu, bio težak, ali da je „utoliko izazov bio veći“.

– S pokojnim kraljevićem Tomislavom vodila sam duge telefonske razgovore o njegovoj majci. Mnoge detalje o kraljici Mariji čula sam i od njene prijateljice gospođe Bele Pavlović. Princ Tomislav bio je više nego zadovoljan mojom interpretacijom kraljice Marije – zvao me je „mama“ i često pratio na gostovanjima – priča Ljiljana Stjepanović.

U pogovoru trećeg izdanja svoje knjige „Povratak kraljice Marije Karađorđević“ dramaturg, teatrolog, pozorišni kritičar, dramski pisac, profesor dramaturgije i urednik Dramskog programa RTS Dragana Bošković objašnjava da se „ovaj kraljičin solilokvium događa ranih šezdesetih, u kasne sate, kada urgira da joj tadašnje Jugoslovensko poslanstvo u Londonu odgovori na lični zahtev da, posle svoje smrti, počiva na Oplencu, zadužbini Karađorđevića, pokraj svoga muža, i ranih jutarnjih časova, kada će se telefon oglasiti, sa odgovorom“.

„Neki kažu da je kraljici tada dozvoljena sahrana na Oplencu, ali bez kraljevskih počasti. Bilo kako bilo, svedoci smo da naša kraljica ne počiva na Oplencu. Vraćajući je u Srbiju, tu skromnu, omiljenu, vrednu vladarku, puštamo priču njenog života da se odvija u toj sudbonosnoj noći… Ova monodrama intonirana je kao pojedinačna sudbina kojoj okolnosti nisu išle na ruku, jedne ličnosti kojoj dugujemo njenu istinitu, materinsku, intimnu, privatnu priču.., napominje Dragana Bošković, uz opasku da je ova predstava „nedovoljno igrana kod nas, ali da je izazivala veliko uzbuđenje i ogromno interesovanje u Rumuniji, Švajcarskoj, Švedskoj, Engleskoj…“.

Kraljica Marija je druga kći rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna i rumunske kraljice Marije, unuke engleske kraljice Viktorije. Kao praunuka kraljice Viktorije, nosila je titulu princeze Velike Britanije i Severne Irske do udaje za kralja Aleksandra Karađorevića 1922, kada je postala kraljica Srba, Hrvata i Slovenaca. U braku sa kraljem Aleksandrom rodila je tri sina: kralja Petra Drugog (1923-1970), kraljeviće Tomislava (1928-2000) i Andreja (1929-1990).

Školovana u prestižnim engleskim školama, koje su pohađači članovi britanske krune, imala je umetničkog dara, posebno za vajarstvo, ali je narodu ostala upamćena po zadžbinarskom i dobrotvornom radu, kojim se bavila i tokom života u emigraciji. Umrla je u snu u noći između 21. i 22. juna 1961. u Londonu i sahranjena u Kraljevskom groblju Frogmor u Vindzoru. 

http://www.danas.rs/danasrs/kultura/povratak_kraljice_u_madlenianumu.11.html?news_id=217614

Pismo organizatora Evropske smotre folklora

Ogorčen tretmanom učesnika Evropske smotre folklora u Beogradu, predsednik Saveza Srba u Austriji Dragiša Vasiljević uputio je otvoreno pismo predsedniku Srbije, civilnim i crkvenim vlastima u Beogradu. 

Pitajući Borisa Tadića čega i koga se stidi, Vasiljević pored ostalog konstatuje: „U prestoni grad je došlo 4.000 lepih i lepo vaspitanih momaka i devojaka kojima je Srbija u srcu i čiju kulturu i tradiciju žele da sačuvaju i neguju. Vi ste tu mladost ignorisali. Treba da znate, kad već toliko želite u EU, da se tamo niko ne stidi svojih opanaka i svoje nošnje, da je oblače kad god im se ukaže prilika za to. Samo se u Srbiji oni koji su došli na vlast, stide opanaka svojih predaka“. Vasiljević zamera i gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu što, kao domaćin smotre nije došao da pozdravi njene učesnike. Nema razumevanja ni za izostanak ministra za dijasporu Srđana Srećkovića, za koga tvrdi da je dan pre skupa otišao u Tursku. 

Vasiljević u ovom otvorenom pismu ne štedi ni patrijarha srpskog Irineja:

„Neshvatljivo je da se ni on nije pojavio na manifestaciji da pozdravi učesnike, sve one koji po nekoliko stotina kilometra pređu da bi njega dočekali kada je bio u poseti Austriji. Nije čak ni vladiku poslao, već samo sveštenika. Nije morao ni njega“.

Predsednik Saveza Srba u Austriji nije zaboravio ni beogradske medije za koje navodi da o dijaspori „izveštavaju samo onda kad od nas treba napraviti divljake i huligane“.  

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/260680/Tadic-i-Irinej-se-stide-opanaka

EULEX ВОДИ ИСТРАГУ?

 

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić potvrdio je juče da je administracija EU srpskim vlastima uputila pismo kojim traži da se ispita privatizacija više od 20 preduzeća kako bi se utvrdilo da li su one bile u skladu sa zakonom i evropskim kriterijumima.

КАДА НИСИ МОНОПОЛИСТА НА ВЛАСТИ…

 

АЛИ АКО ЈЕСИ, ОНДА ИМАШ ДОБРЕ УГОВОРЕ, РАДИШ ЗА ДОБРЕ ЦЕНЕ, УЗМЕШ ДОСТА И СА СТРАНЕ, И ТАДА ТВОЈИ РАДНИЦИ ИМАЈУ 1000 ЕВРА ПЛАТУ…

Dragan Đilas je ocenio da bi uspešni biznismeni u Srbiji patriotizam trebalo da pokažu time što će, na uštrb svog profita, povećati plate svojim radnicima, i kritikovao bogaćenje na račun siromaštva, odnosno činjenice da je većina ljudi u Srbiji primorana da radi za 15.000 dinara mesečno, a ne za onoliko koliko bi realno bilo da im se plati.

Na pitanje novinara kolika je plata njegovih radnika, Dragan Đilas je objasnio da se već šest godina ne bavi privrednom delatnošću, ali da je pre nego što je postao gradonačelnik nivo zarada u firmi u kojoj je manjinski vlasnik bio oko 1.000 evra. Tada sam postavio uslove da prosečna plata mora da bude 1.000 evra, i to se poštuje.  – kazao je Đilas.

„КОЛОНА СРАМА“ – ТЕКСТ ЦЕНЗУРИСАН У „ПОЛИТИЦИ“

Феђа Димовић

.

Петак, 17 Јун 2011 08:21

 

Због „увредљивог“ и „неистинитог“ садржаја ова колумна Феђе Димовића није објављена у дневном листу „Политика“, па је овом приликом ексклузивно преносимо на БС сајту!

„Ако сви прихватају лаж коју намеће Партија – ако сва писана документа причају исту причу – онда лаж постаје историја и прелази у истину. Парола Партије је гласила: Ко контролише прошлост, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост. А ипак се прошлост, иако по природи измењива, није изменила. Све што је данас истина, истина је од почетка до вечности.“ – ЏОРЏ ОРВЕЛ, „1984“.

 

У Београду је, без обзира на осећања народа, одржан НАТО самит. Велики патриота Шутановац је поручио нама малим квазипатриотама да ово нема везе са приступањем пакту и да Србија и даље остаје «неутрална». Није изостало ни ликовање због мањка већих уличних демонстрација. Како и очекивати протесте, када је овај народ одавно схватио да се на улици не може добити ништа друго осим дугог притвора. Пола београдске омладине је већ иза браве, а ови старији су постали алергични на уличне «промене». Уосталом, пре само једанаест година смо улицом довели на власт ове данашње НАТО лакеје, који нам сада држе лекције из демократије. Грешку је направила и опозиција која није умела да организује јединствени митинг, него је опет свако морао да буде господар у своме атару. Ипак, све то никако не осликава право расположење народа према НАТО пакту. У супротном, српски атлантисти више не би морали да нам причају бајке о неутралности, већ би отворено прогласили своје намере.

Моја идеја је била да се ових дана искључим из дневно-политичких дешавања, како би пришпарао живце и време. Очигледно нисам успео у својој намери. Мислио сам да организација овог скупа никако не може бити моја срамота. То је дело марионетских политичара за које нисам ни гласао – они ће једног дана морати да погледају у очи потомцима који ће узалудно гинути на далеким ратиштима. Свестан сам да ја лично не могу ништа да урадим против толике силе, али барем не морам да их љубим у уста док ме силују. Међутим, један догађај ме је поново вратио на место које ми је у овом систему резервисано.

У уторак сам кренуо из канцеларије до суда да завршим неки посао. Позвао сам такси за који ми је речено да стиже за три минута. Пошто сам испред куће узалудно стајао неких десетак минута, кренуо сам у правцу такси станице у Васиној улици. Тамо сам затекао огромну колону аутобуса и тролејбуса који су блокирали таксисте на станици, што је и био разлог моме чекању. На аутобуској станици код «Платоа» скупио се огроман народ који је стрпљиво очекивао да превоз крене, не схватајући разлог због којег аутобуси и тролејбуси стоје у месту, а нови који пристижу остају на крај колоне и не мичу се. Није био у питању никакав квар, па су људи нервозно гледали на сатове, очигледно каснећи на своје послове. Придружио сам се гомили, јер сам већ предвидео разлог због којег се све ово дешава и хтео да проверим своје слутње. На крају се пред нама појавио ознојени диспечер ГСП-а, и обавестио нас да џабе чекамо, јер превоз неће кренути све док овуда не буде прошла «НАТО делегација». Немајући куда, кренуо сам пешице са намером да негде успут ухватим такси или било који други вид превоза. Стигао сам до следеће станице код «Теразијске чесме», а превоз још увек није прорадио. Дан је био веома сунчан, па је велики број људи на станици покушавао да се на сваки начин заштити од врућине. Неки су беспомоћно махали новинама и лепазама, други су потражили спас испод тенди и нечега што би требало да представља дрвеће. Да градски оци нису садили мотке уместо дрвећа, вероватно би цела станица била у хладу.

Делом из протеста, али и из знатижеље, сео сам да попијем кафу у башти хотела «Москва» и сачекам развој ситуације. Ту ми се већ јавила идеја да напишем ову колумну. Било ми је невиђено жао народа који се по ко зна који пут суочавао са новим понижењем. Ни криви ни дужни били су осуђени да поново дочекају НАТО колону, која ће овај пут испарадирати центром Београда.

Несвесно су се распоредили по тротоару као свечани одбор за дочек, што је можда и била намера оних који су блокирали саобраћај. Не знајући, чекали су оне који су их до јуче засипали осиромашеним уранијумом и касетним бомбама. У глави су ми се мешале мисли са псовкама, док сам узалудно чекао конобара да ме послужи. Инертност особља у «Москви», ме је неодољиво подсећала на прилично пасиван однос праве Москве према дешавањима у Србији. Однос снага код нас је потпуно јасан, као што је јасно да ћемо на крају завршити као НАТО држава. Руси то омогућавају, све док у амбасади држе његову екселенцију Конузина, који по мишљењу многих упућених није учинио ништа више од довођења Цеце на прославу Националног дана Руске федерације. Прича о четири стуба наше дипломатије је шарена лажа. Ми смо били и остали класична англо-америчка колонија. При том, нисмо умели ни да се изборимо за било какве вазалне привилегије, него су нам господари узели један део територије и дали га на управу другим вазалима. Бесан због свега устао сам и кренуо пешице што даље од овог призора. Нисам хтео да будем присутан кад буде пролазила НАТО колона, без обзира на сву знатижељу. Као шамар ме је пекла срамота учињена моме народу.

http://www.beogradskisindikat.com/

Гробница и дневник (или дневници, или гробница за дневнике?)

КРИТИКА

ogled iz anatomije – o knjizi dnevnik samoće vidosava stevanovića

Otrov iz fusnote

 

 

božo koprivica

(…) Kiš je za književne generacije koje će doći postao moralna norma i institucija. Horizont, horizont i po. A kakav se literarni ološ bio udružio protiv Kiša, to doušniče Gradskog komiteta (šifra Muca-Buca) to malo bolje zna Kišov prijatelj Mirko Kovač: „Ta je knjiga (Grobnica…) bila i umjetnički i komercijalni uspjeh, samo je u Americi dostigla tiraž od preko pedeset tisuća primjeraka. No, kada je ta knjiga već objavljena u Zagrebu, na nju se i njezina autora podigla neviđena hajka. Bio sam mu tada najbliži, proživio sam njegovu dramu. Te književne ništarije i novinarske propalice igrale su na tu kartu da ga proglase plagijatorom i lopužom, a iza toga se skrivala mračna antisemitska, šovinistička i staljinistička nakana. Razbojnici su Danila izveli na sud. A on je tu briljirao, držao je lekcije iz etike i estetike, lekcije iz književnosti. On je branio vlastiti život. Na kraju je njegovim progoniteljima uzvraćeno Božjom pravdom, Danilovim uzletom u sam vrh svjetske književnosti.“

Vrhunac beščašća, podlosti, metastaza žute zavisti, bolesne mržnje je optužba (u formi neposlatog pisma Kišu od pre 20 godina, u bedastoći naknadne hrabrosti) kako je Kiš učestvovao u ratnom huškanju, u zločinu 90-ih, i kako je D. Kiš antisemita: „U međuvremenu se taj nacionalizam izmetnuo u nešto opasno u nacionalkomunizam i ja sam svojevoljno, ne želeći da učestvujem u propagandi ni u budućim zločinima, postao njegova žrtva… U to vreme ti si postao saveznik i saučesnik u radu srpskih nacionalista u Akademiji… Znamo da su oni koji odlučuju – Ćosić, Isaković, Medaković – nacionalkomunisti i ne trpe antikomuniste koliko ni antinacionaliste. Morao sam im napraviti ustupke oko srpskog nacionalizma, složiti se sa onim što čine i sa onim što će tak činiti, a jedna faza na tom putu je i antisemitizam.“ Ima li, imaš li, smradu iz Cvetojevca, jednu reč, jedno slovo kao dokaz. Osim iskrenog trača tvoje žene i neugasle mržnje. Ima li gore sudbine nego početi kao pesnik („Trublje“, možda Trublje i komentari) a završiti kao lešinar, kao hijena. Sa rakom reči i dušom u ispljuvku.

Fukara i u refrenu: da bi potvrdio dokaze svoje mržnje, V. S. ide kod pouzdanog svedoka. Kod koga? I da bi sve bilo diletantski literarno V. S. napusti svadbu (to je znak karnevala), pa onda besciljno, melanholično luta Beogradom i, iznenada svrati – kod koga? Kod Dobrice Ćosića: „Onda sam odlučio da iznenada posetim nekadašnjeg prijatelja… Kod Dobrice sam, sami smo, sedim pred slikom Save Šumanovića koja mi više ne pričinjava zadovoljstvo.“ Laž kao mržnja dolazi iz laguma nemoći i nasušne, lešinarske more: „Čujem sebe kako pitam nešto na šta pre toga nisam ni pomislio: ‘Primio si Kiša u Akademiju. Zbog njega ili zbog vas?’“ Pa, gledaj sad tu odu piscu protiv koga, kobajagi, piše celu knjigu. Knjiga protiv D. Ć. a ono odica: „I moj nekadašnji prijatelj, čovek učtiv i uzdržan, okružen svojom tajnom moći kao oreolom, kaže mirno: ‘On je tako hteo. Pošto je teško bolestan, dopustili smo mu da umre kao srpski akademik.’“ Pre četrdeset godina rekao bi: „Dopustili smo mu da umre kao jugoslovenski komunista.“

Kakav susret dva najambicioznija, dva najsujetnija pisca u srpskoj književnosti. Dve osrednje nesreće. Bez trunke duhovitosti u svojim pisanijama. Zamislite tu nesreću Dobrice Ćosića da se pojavi, sa tom ambicijom i upiranjem cele, gotovo, cele Srbije da bude najveći pisac 20. veka. A ono prva tri mesta na ATP listi ‘neosvojiva’ – Andrić, Crnjanski, Krleža, pa Krleža, Andrić, Crnjanski, Crnjanski, Krleža, Andrić, a posle se pojavila generacija Pekić, Kiš, Kovač – i šta će tu sad pisac iz 19. veka Dobrica Ćosić. A u 19. veku Sremac i Matavulj… I Dobrica Ć. je počeo da piše dnevnik – dnevnik u kome je najplemenitiji, najodgovorniji, najistorijskiji, najobrazovaniji, najreligiozniji, najlepši. I čekajući vesti iz Švedske. Ozbiljno zaražen narcizmom i neugaslom mržnjom, njegov nesuđeni naslednik (rezerva za oca nacije) Vidosav Stevanović u svom dnevniku otrcava pisce – Pekića, velikog pisca i gospodina Borislava Pekića, Ljubu Simovića, Bulatovića, Gojka Nikoliša, Dragoslava Mihailovića (Kad su cvetale tikve) Stanka Cerovića…) da bi on ostao jedna jedina književna i moralna gromada: „Slobodan napušta svitu i prilazi mi, rukuje se sa mnom. „Imaš li ti moj broj telefona?“ „Imam, razume se.“ „Zašto se onda ne javljaš?“ „Javiću se, svakako ću se javiti.“ Kakav je ovo ljubavni dijalog, kakva je to rima u prozi: „razume se – javiću se, svakako ću se javiti“. Ovaj Dnevnik samoće je tužbalica V. Stevanovića, žal što se nije javio, ali ostala je ljubav, ostao je ovaj lament. Lament i refren: „Ko zna koji put našao sam se u kući Dobrice Ćosića.“

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=996053

–

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

KRLEŽA I TOMAS MAN

фебруар 16, 2011

ФАМОЗНО

јун 3, 2011

Потомци Јована Дучића траже земљиште „Авала филма”

мај 23, 2011

Intelektualac u ekonomskoj krizi

мај 9, 2011

O kretanju

фебруар 6, 2011

Autizam

април 5, 2011

IGOR MANDIĆ

децембар 14, 2009

Ispovest otpuštene asistentkinje Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Jasne Šakote Mimice

децембар 1

Политика није курва

новембар 18, 2009

Владари Србије

октобар 8, 2009

ПЕТИ ПАРК

октобар 6, 2008

Priča ko šta stigne… samo nema pametnih u medijima… u državi… a sve pod patronatom “Evropljana“

 

Srpski tajkun Milan Beko (i ministar za privatizaciju u vladi SPSa pre 2000) izjavio je danas na na tribini „Čekajući kapitalizam: uloga krupnog kapitala u demokratizaciji srpskog društva“ koju su organizovali nedeljnik „Vreme“ i Fondacija „Fridrih Ebert da je netačan mit da domaći “kapitalisti“ ostvaruju značajne privilegije korupcijom i ocenio da su u Srbiji svi izloženi „reketu“. „Politička oligarhija u Srbiji zauzela je feudalizovanjem sve krupne nacionalne resurse. Reket se kreće odozgo prema dole i toliko je opasnija društvena pojava“.

——————————

„Mediji su kontrolori države. Mediji su istraživači. Oni treba da osvetle procese u društvu ukažu na propuste i kriminal. Oni su i korektiv javnosti i nezaobilazan gradivni činilac javnosti i zato imaju posebnu ulogu u kreiranju atmosfere u društvu“, istakao je predsednik Srbije Tadić na Skupštini Evropske federacije novinara. On je rekao da će se boriti za slobodne medije i status novinara i naglasio da bez slobodnih medija nema ni demokratije ni prespektive Srbije.

Права страна

 

Драгослав Павков

(…) Шта да се ради? Као прво, морамо јасно установити јесу ли исправне процене алтернативних медија и опозиционих политичких фактора да се у Србији живи лоше. Лично, мислим да живимо лоше, али таман толико лоше колико то одговара режиму; дакле нисмо гладни, а све „док не туку“ да се трпети… Да се трпети чак и када нам туку децу, јер ко их је терао да гурају нос тамо где му није место!? Шта они има да бране Младића!? Власт је то, море…

Друго, вештим манипулисањем режим супротставља раднике сељацима, пензионере службеницима у државној управи, Телеком свима осталима, а подмићивањем синдикалних руководилаца постиже да је било каква координација и каналисање незадовољства ових супротстављених интереса немогућа.

Млади, они који би по некаквом реду требали да буду најборбенији део популације тј. они који би требали да буду најзаинтересованији за (своју) будућност, заокупљени су сасвим другим питањима… „Младост“ је постала све релативнија, сасвим је уобичајено да „млади“ проређене косе и са пивским трбушчићима живе код родитеља, који узгред често живе код својих родитеља… Уместо да се окупљају против режима који их лаже и пљачка, који их са билборда позива да дипломирају и „пале напоље“, способни су да организују једино протест беспослених лузера који се буне јер им је Ђилас онемогућио пијанчење после десет увече…

Они који стварно живе лоше, људи из провинције који су у педесетим годинама старости остали без посла, сељаци са пар хектара земље који ових дана по пет динара нуде краставце које опет нико неће да купи јер је режим преко својих медија проширио панику о „зараженим краставцима“, млади који су позавршавали школе а немају шансе да се запосле јер нису ни банкари ни пекари… Њих нема ко да чује.

Ма како да се организују, кога брига шта неки сељак виче испред општине у Сомбору? Кога брига шта виче отпуштени радник шабачке „Зорке“? Режим је правилно схватио да мора подмитити Београд и Београђане; они малобројни који су свесни проблема а живе у главном граду не могу окупити критичну масу људи која би довела до промена.

Да би било јасније о чему причам, колико грађана је било на антиНАТО протесту испред Филозофског, колико на Старом мосту? Колико Београђана се одазвало позиву Двери? Када се то упореди са антиНАТО демонстрацијама у земљама чланицама НАТО пакта, шта то говори о нама? Много нам је добро, или много нам је лоше. Пошто нам као што знамо није добро – остаје оно друго: Ми смо друштво под аналгетицима. А познато је коме се дају најјачи аналгетици, ономе који трпи најјаче болове. Само, такође је познато  да аналгетици што се дуже узимају, све слабије делују. Отуда, због те ошамућености ваљда нисмо ни способни да на изборима смењујемо лопове и барабе; код нас то без мотке не иде. А онда после извесног времена схватимо да су нови које смо довели исти или гори од претходника и Јово наново: Ћути и трпи до следеће револуције, а године пролазе, генерације се смењују…

Неко ко има намеру да преузме власт у земљи мораће да загризе добар комад онога од чега се прави пита која се не може јести…  Да обећа ревизију свих приватизација и одузимање незаконито стечене имовине. Увођење реда у правосуђе, државну управу и локалну самоуправу. Увођење већинског изборног система, где ће се и поред свих лоших страна тог начина бирања народних представника – сам грађанин учинити одговорним за свој избор. Да сачини програм насељавања напуштених делова Србије, нарочито пограничних реона према тзв. „Косову“, Бугарској и Македонији. Да каже грађанима са којим новцем ће то урадити. Ако имамо „стратешког страног партнера“ на државном нивоу – да се то каже људима… Ако га немамо, да им се каже такође, а онда да им се понуди „У се и у своје кљусе“, па ко воли нек изволи…

Или ће србијанска провинција опет гласати погрешно и против себе, овог пута за Динкићеве „Регионе“ . Који осокољен добрим резултатима приче о хиљаду еврића од „бесплатних“ акција, сада хара са „антибеоградском“ жваком.

ЦЕО ПОСТ:

http://www.pravastrana.com/vest.php?prev=http://www.pravastrana.com&post=122

—

Novi soj bakterije Ešerihije koli, od koje je umrlo 35 pacijenata, a više stotina ima trajno oštećenje bubrega, stvoren je u laboratoriji u svrhe genetskog inženjeringa i sada je opasnost za čitavo čovečanstvo, rekao je za Index profesor genetike i oplemenjivanja bilja na Visokom učilištu u Križevcima Marijan Jošt.

www.danas.rs

——–

LOS ANGELES (AP) — Texas Gov. Rick Perry, who has been mentioned as a potential Republican presidential candidate, is accusing the Obama administration of transforming abortion into a U.S. export and breaking faith with the nation’s founding principles by supporting taxpayer-funded embryonic stem cell research. Perry said the direction of stem cell research under the Obama administration was “turning the remains of unborn children into nothing more than raw material.” The governor never mentioned the presidential election, but talk about his possible candidacy has increased since two of his former political advisers recently fled Newt Gingrich’s troubled campaign.

AKMIIKEUS

Posted on June 12, 2011 at 8:00pmGov. Rick Perry has never been shy about putting his faith on display, from speeches at prayer breakfasts, to his 2005 signing of abortion restrictions into law at a church school’s gym, to inviting the nation’s governors to a prayer meeting at Reliant Stadium that some are calling “Prayer-a-palooza.”

But when it comes time to giving, the governor doesn’t come close to the biblical guidance of tithing.

From 2000, when Perry became governor, through 2009, he earned a total of $2.68 million, according to his tax records. Of that amount, he gave half a percent to churches and religious organizations, or $14,243.

By comparison, Americans averaged gifts of nearly 1.5 percent of their income to churches and religious groups.

This suggests that at least in terms of financial giving, “biblical teachings don‘t seem to weigh very heavily on the governor’s action.”

–

Randyrocker

Posted on June 12, 2011 at 7:09pmBEWARE!!!
This Texas Gov. Rick Perry is A NEW WORLD ORDER GUY and that means danger.
If you don’t know what I mean do some research and learn for yourself all about these NWO followers.
Barack Obama is the Democrat’s version of a NWO follower, what6 you DO NOT WANT, is another NWO fellow under the guise of a Republican leader. Stop this NWO in its tracks now, and dump anyone that even smells like they’re a follower of the NWO doctrines.
Even Raines was once involved with the FED so watch out for which Republicans are trying to lead you down the road to nowhere.

–

TRILO

Posted on June 12, 2011 at 7:00pm

With all due respect Mr Perry stay in Texas. We do not need another Bilderberg elitist from Texas in the White House.

 –

Liberal_Atheist_Critical_Thinker

Posted on June 12, 2011 at 7:30pm

What if you wife had been raped and got pregnant by the rapist?

What if the baby had a terrible birth defect that couldn’t be fixed?

Sorry to burst your bubble, but these terrible things happen, and people have to make decisions when they do.

Life isn’t always wine and roses.

–

Bob_R_OathKeeper

Posted on June 12, 2011 at 7:44pm

Hey liberal moron, fools like you are the ones that think, “life can roses and wine”, you have no idea where you stand, you are all over the place and rightly so, you have no moral compass, you’re worthless as a muslim, you know, the people you support that have NO TOLERANCE, LOL! You’ve drove yourself into a corner, poor, pathetic fool.

 –

UpstateNYConservative

Posted on June 12, 2011 at 8:33pm

The arrogant, whiny, holier-than-thou pu$$y liberal F-hole just talks too much.

I‘m sick to death of the liberal idea that it’s okay to murder babies. I don’t get Nazi like liberals, who find excuses to kill babies.

My God (this is for Christians ONLY) was generous, that He gave me children who are perfect. But, if one of my children was someone else, I’d have to learn new things. So be it.

I believe there IS a loving God. Anything I have from Him, no matter what, is a blessed gift.

If there are any possible curses in my life, they are the F-ing liberals I have to suffer all the time.

–

dizzyinthedark

Posted on June 12, 2011 at 7:57pm

This man needs to address his attendance at one of the Bilderberg meetings and his NAFTA stance on whether it was deliberately hidden. I was Perry fan, don’t get me wrong, but when ‘red’ flags start showing up……?!

The Blaze

„Podsticajno priznanje“ – Nobelova nagrada i „Medalja slobode“

 

Autor: Slobodan Pavlović

Vašington – U tekućim ovdašnjim gužvama, prošla je bez većeg publiciteta prošlonedeljna ceremonija dodele nemačkoj kancelarki najvećeg američkog nacionalnog priznanja. Angela Merkel ušla je tad u istoriju kao četvrti strani laureat „Medalje slobode“ – posle pape Jovana Pavla II (odlikovanog u svojstvu reformatora istočnoevropskog prostora), Nelsona Mandele (pobednika nad aparthejdom u Južnoj Africi) i svog nekadašnjeg prethodnika Helmuta Kola (ujedinitelja Nemačke, pre dve decenije). 

„Da se nije malo preuranilo sa tim crvenim tepihom ispred Bele kuće i toliko počasti za nekoga ko se, u najboljem slučaju, može označiti samo kao naš neodlučni partner u Evropi?“, oglasio se indikativnim komentarom na tu temu vašingtonski Post (i dalje, inače, primetno naklonjen Obami i njegovim demokratima). Uz propratno upozorenje da je na tu silnu, isforsiranu počast za gošću iz Berlina potrebno gledati pre svega kroz prizmu „partnerskog deficita“ kao problema s kojim se širom sveta sve više suočava Obamina administracija.

Shodno tome, sudeći prema većini eksperata koji se bave globalnom pozicijom i rejtingom najmoćnije sile sveta, na najprestižniju američku medalju gošći iz Berlina potrebno je, pre svega, gledati kao na neko „podsticajno priznanje“ – poput one Nobelove nagrade za mir iz 2009, dodeljene Baraku Obami (na zaprepašćenje međunarodne javnosti) u vreme kad još nije bio sastavio ni godinu dana za kormilom u Beloj kući. Konkretno: ne kao potvrdu ili ilustraciju zadovoljstva SAD sadašnjom saradnjom sa Nemačkom – već prevashodno kao iščekivanja našta se računa u budućnosti. I to ne samo onoga što bi trebalo neposredno da se uradi, već i svega ostalog našta se dalje računa i očekuje u saradnji i sa svim saveznicima i partnerima širom sveta.

(…) Za budžet Pentagona u sledećoj fiskalnoj godini (počinje 1. oktobra) Obamina administracija je, naime, zatražila 553 milijarde dolara, što je negde na nivou onoga što je Kongres odobrio za 2011. Problem je, međutim, na drugoj strani: SAD pokrivaju čak dve trećine budžeta zajedničke odbrane koji obuhvata 27 ostalih savezničkih država iz NATO, što je proporcija koju u ovoj sadašnjoj fazi ekonomskog posrtanja, velike nezaposlenosti i opšte besparice ovde više niko nije spreman dalje da toleriše u daljem nadgornjavanju na tom terenu sa „tradicionalnim saveznicima“. 

http://www.danas.rs/danasrs/svet/globus/deficit_para_i_saveznika.12.html?news_id=217394

Kierkegaardov samoizbor

 

Mario Kopić  

 

Život Sörena Kierkegaarda spolja gledan bio je frugalan u događajima. Jednostavan, istkan od tek nekoliko presudnih relacija. Ponajprije od odnosa prema ocu, najdubljeg izvorišta njegovog intelektualnog, filozofskog i ljudskog napora: “Od dječje dobi bio sam pod utjecajem silne melankolije, čija se dubina može izmjeriti samo prema jednako tako silnoj spretnosti da to sakrijem pod prividom veselosti i joie de vivre (radosti življenja). Koliko mi pamćenje doseže, moja jedina radost bila je u tome da niko ne uoči koliko sam nesretan. Ovaj odnos (jednaka veličina melankolije i umijeća prikazivanja) znači da sam bio upućen na sebe i na odnos s Bogom… Kao dijete odgojen sam u kršćanstvu, kruto i ozbiljno. Već u najranijem djetinjstvu bio sam skršen teškim utiskom melankolije u koju je utonuo moj otac i koju je prenio na mene… Nikakvo čudo zato što mi se u tim vremenima kršćanstvo učinilo najneljudskijom okrutnošću – iako ga nikad nisam prestao poštovati, čak ni onda kad sam od njega bio najdalje. Donio sam čvrstu odluku da nikada nikoga neću uputiti u teškoće koje sam upoznao i o kojima, koliko sam čitao i čuo niko nije rekao ni riječi… Bio sam čvrsto odlučio da svoje snage upotrijebim u obranu kršćanstva, ili da ga u svakom slučaju prikažem u njegovu istinitom obliku. Već u ranoj dobi i zahvaljujući svom odgoju ustanovio sam da je kršćanstvo rijetko kad prikazano u svom istinskom obliku, da ga oni koji ga brane najčešće izdaju, iako, barem po mom mišljenju, i njegovi protivnici rijetko pogađaju cilj; ovi potonji, barem po mom mišljenju, često pogađaju etablirano kršćanstvo, koje se bolje može nazvati karikaturom istinskog kršćanstva, čudovišnom mješavinom nerazumijevanja, iluzije itd. i oskudno malenog obroka istinitog kršćanstva. Tako sam, na neki način, volio kršćanstvo, ono je za mene bilo dostojno poštovanja – ono me je, dakako, ljudski rečeno, učinilo izvanredno nesretnim. To odgovara mom odnosu s ocem, osobom koju sam najdublje volio“.

Potom je tu Kierkegaardov odnos prema Regini Olsen, s kojom se najprije zaručio, a zatim prekinuo zaruke: “Pretpostavimo da sam se oženio… Za pola godine, pa i manje, ona bi se satrla. Sa mnom je povezano – i to je ono dobro i ono loše u vezi sa mnom – nešto sablasno, nešto što ne dopušta nikome da me trpi ako mora biti sa mnom svaki dan i ako sa mnom ima stvarni odnos… U osnovi ja živim u duhovnom svijetu“.

I na kraju od Kierkegaardova odnosa prema svojoj crkvi s kojom se pred kraj života našao u frontalnom i oštrom sukobu: “Dokle god u Danskoj postoji hiljadu stipendija za učitelje kršćanstva, sve je učinjeno da se kršćanstvo onemogući… Ako bi država htjela spriječiti pravu poeziju, trebala bi dati hiljadu stipendija za kraljevske pjesničke činovnike. Na taj način cilj bi ubrzo bio postignut: zemlja bi bila prepolovljena ništavnim pjesništvom, a istinsko pjesništvo bilo bi onemogućeno“. I još: “’Da li je apostol Pavle imao ikakav oficijelni položaj?’ Ne. Pavle nije imao oficijelni položaj. ‘Da li je onda zarađivao mnogo novaca na neki drugi način?’ Ne, nije zarađivao novaca ni na koji način. ‘Da li je bio barem oženjen?’ Ne, nije bio oženjen. ‘Ali onda Pavle zaista nije ozbiljan čovjek’. Ne, Pavle nije ozbiljan čovjek“.

Kierkegaard je navodno uživao u relativno zdravom životu. No razbolio se krajem septembra 1855. godine i kolabirao na ulici 2. oktobra. Na vlastitu želju prenijet je u bolnicu Fredericks u Kopenhagenu, gdje mu se stanje naglo pogoršalo. Umro je šest sedmica nakon toga, 11. novembra 1855. u dobi od 42 godine. Uzrok smrti nije poznat, provizorna dijagnoza glasila je: spondylitis tuberculosa, tuberkulozno zapaljenje donjeg dijela kičme.

U posljednjem zapisu, nekoliko dana prije no što će onemoćati, iskustvo vlastitog života sabrao je ovako: “Svrha života je u tome da se dođe do najvećeg gađenja nad životom. Ko je dotle došao… prošao je u kršćanskom smislu ispit života i zreo je za vječnost. Nastao sam prijestupom; nastao sam protiv Božje volje. Krivica, koja na jedan način i nije moja, iako me u Božjim očima čini zločincem, jeste: dati život. Kazna odgovara krivici: nemati nikakve životne radosti, biti doveden do najvišeg stupnja gađenja nad životom… Većina ljudi danas je tako bez duha, tako lišena Milosti, da se kazna na njih uopće i ne primjenjuje. Izgubljeni u ovom životu, oni se lijepe za ovaj život; bijući ništa, oni postaju ništa, njihovi su životi izgubljeni. Jedino oni koji su do ove mjere zgađeni nad životom mogu Božjom Milošću pristati uz misao da je to Bog učinio iz ljubavi tako da ni u najdubljoj skrivenosti vlastite duše ne sumnjaju da je Bog ljubav; samo oni zreli su za vječnost“. Dugogodišnji prijatelj, pastor Emil Boesen posjetio ga je u bolnici dok je umirao i ljubazno mu rekao da mu je u životu inače dobro išlo. On je nato odgovorio: “Zbog toga sam i veoma sretan i veoma žalostan jer ne mogu podijeliti svoju sreću s nekim drugim“, nastavivši: “Molim se za to da ne budem očajan u času smrti“. Kierkegaard je uz to povjerio Boesenu da ne želi primiti pričest od svećenika, nego samo od laika. Na Boesenov sud da je tako nešto teško izvedivo, Kierkegaard je odvratio da će u tom slučaju umrijeti bez pričesti. “Ja sam izabrao!“ rekao je odlučno i pojasnio: “Svećenici su državni službenici, a službenici s kršćanstvom nemaju veze. Bog je vladar. Postoje međutim ljudi koji se radi udobnosti vlastitog života obraćaju na kršćanstvo. To su hiljade svećenika i niko u ovoj zemlji ne može umrijeti a da ne pripada tom krugu. Na taj način oni su vladari i svršeno je s Božjom vladavinom. Ali Njega će se slušati u svemu“.

Nažalost, Kierkegaardova mirna smrt bila je kratka vijeka. Znameniti pisac Hans Christian Andersen izvještava nas o skandalu koji se dogodio u Kierkegaardovom kierkegaardu (danski: crkveno dvorište). Uprkos neumornim i neumoljivim tiradama protiv degradacije kršćanstva koje čine danski pastori, Kierkegaard je sahranjen s punim crkvenim počastima, a hvalospjev je održao njegov stariji brat Peter Christian, biskup Aalborga. Bijesan zbog takvog licemjerja, Kierkegaardov nećak Henrik Lund održao je protestni govor. Ismijavao je svećenstvo, a napose biskupa Petera zbog toga što pokapaju nekoga ko se odrekao svake veze s onim što je Henrik nazvao “pastorovim glumatanjem kršćanstva“. Svoj govor je zaključio, obraćajući se gomili i pokazujući na svećenike, Kierkegaardovim riječima: “Držite lopove!“ Na nadgrobnom spomeniku uklesani su stihovi crkvene pjesme Hansa Adolpha Brorsona Det er en liden tid (Još jedno kratko vrijeme).

Sve u svemu, kao što kaže Denis de Rougemont u eseju Dva danska princa: Hamlet i Kierkeggard, Kierkegaardov život može se usporediti sa sudbinom Hamleta, na osnovu toga što su obojica bili melankolici, imali izvršiti jedan strahovit nalog, odrekli se lične sreće, odlučili se na dvoboj pri kraju svoga života i umrli u njemu.

O Kierkegaardu se s pravom govori kao o ocu filozofije egzistencije. Sloboda koju je prosvjećenost mislila u borbi protiv svakog autoriteta i protiv svega što čovjeka zarobljava, s Kierkegaardom traži svoje pozitivno određenje. Drama slobode ne odigrava se u spoljašnjim odnosima, nego u ljudskoj unutrašnjosti, u odnosu čovjeka sa samim sobom.

Ako slobodu mislimo kao mogućnost izbora, Kierkegaarda nećemo moći razumjeti. Imati pred sobom izbor između dvije ili više mogućnosti još uvijek ne znači biti slobodan. Suponiramo li da čovjek može birati, recimo, između dobra i zla, slobodu bismo mogli misliti i kao izbor zla. Neko bira zlo zato što je slobodan. Mogao bi i drukčije, ali budući da je slobodan, može birati i zlo. To što se može odlučiti za zlo pokazivalo bi da je slobodan. Za Kierkegaarda ovako mišljenje nije probilo ni u tajnu čovjeka ni u tajnu slobode. Jer čovjek je puno dublji i složeniji.

Moći birati zlo pokazuje upravo suprotno, pokazuje da čovjek nije slobodan. Samo neslobodan čovjek bira zlo kao što i svaki izbor zla uvećava neslobodu. “Niko nije tako užasno zarobljen, i ni iz kakvog zarobljeništva nije tako teško pobjeći kao iz tog u kojoj individua sama sebe drži zarobljenom!“ Nesloboda, neistina, demonsko je zatvoreno i ovisi upravo o onome protiv čega se zatvara. Nesloboda je upravo u neprekidnoj borbi protiv slobode, neistina je u stalnom kombatiranju istine, zlo je u neprestanoj borbi protiv dobra. Obratno, sloboda se ne ravna iz odnosa prema zarobljeništvu, istina se ne mjeri neistinom, dobro se ne pokazuje opirući se zlu.

Gdje se otvara sloboda? Začudno, tamo gdje nije posrijedi izbor između dvije ili više mogućnosti, nego izbor jednoga. Sloboda se otvara u trenutku kada čovjek bira samoga sebe onakvim kakav jeste, kada bira sebe kao biće koje svagda ima mogućnost da se izabere. Ne kada se odlučuje između različitih mogućnosti koje bi možda mogao realizirati, nego kada bira sebe onakvim kakav uistinu jeste i sa svim što jeste! U tom trenutku izbora samoga sebe ili samoizbora čovjek stupa u slobodu. Prisvaja samoga sebe: “Kad se sve stiša oko čovjeka, svečano kao zvjezdana noć, kada je duša u cijelom svijetu sama sa sobom, onda se ona ne susreće sa izvanrednim čovjekom, nego sa samom silom vječnom. To je kao kada bi se nebo otvorilo. I čovjek bira samog sebe ili, štaviše, prisvaja sebe sama. Tada je duša ugledala nešto najuzvišenije – nešto što smrtno oko ne može vidjeti, što se nikada ne može zaboraviti. Čovjek nije postao nešto drugo nego što je bio, već postaje on sam“.

Iz izgubljenosti dolazi k sebi i ulazi u slobodu. U uspjeloj formulaciji Waltera Schulza iz njegove knjige Fichte i Kierkegaard, “samoizbor je zahvaćanje sebe kao slobode, skok u slobodu koji se događa iz slobode“. Kada čovjek bira samoga sebe? U trenutku odluke za dobro. Odluka za zlo je, dakako, vazda otvorena. No ona nije na istoj ravni kao odluka za dobro. Odluku za zlo donosim iz neslobode i njome postajem još neslobodniji. Zlo koje odabirem već me drži u ropstvu. Odluka za zlo dolazi iz robovanja zlu i vazda vodi samo još većem ropstvu. Kierkegaard će zato izlaz iz stanja neslobode i neistine u koje čovjek zapadne svojom vlastitom krivicom vidjeti kao dar što ga donosi spasitelj, iskupitelj i miritelj. Italijanski filozof Emanuele Severino u svojoj Savremenoj filozofiji tu situaciju ovako interpretira: “Čovjek je iskonski u neistini, i ako mu je dopušteno ući u istinu… to se može dogoditi samo ‘u određenom trenutku’ vremena zahvaljujući Učitelju koji nije samo nosilac istine, nego koji pruža i uvjete za njeno razumijevanje, i koji dakle nije puki ‘Učitelj’, nego i ‘Spasitelj’, ‘Iskupitelj’, ‘Miritelj’, to jest ima karakteristike što ih kršćanstvo pripisuje Bogu“.

Bilo kako bilo, izvjesno je tek da zlo i dobro nisu na istoj ravni, da zlo živi od borbe protiv dobra, a da dobro ne živi od borbe protiv zla. Dobro naprosto vri iz sebe. Biti slobodan znači samo jedno: moći se odlučiti za dobro!

Nama ta Kierkegaardova odluka danas znači da se u odnosu spram drugoga moramo osloniti na vjeru da dobrota drugoga prethodi njegovoj zlobi, da se dobro vraća dobrim i da zato zlo neće prevladati nad dobrim. To ne znači ništa drugo nego da se s ravni bližnjeg i najbližeg pomičemo na ravan daljnjeg i najdaljeg i da zato transcendentna vjera u dobronamjernost drugoga više nego ikad prije zahtijeva vjerovanje u sebe.

Peščanik.net http://www.pescanik.net/content/view/7047/1226/

–

POVEZANI POSTOVI:

Tea Party movement

јун 13, 2011

God Is Not a Christian – Desmond Tutu

јун 2, 2011

Peto evanđelje

мај 20, 2011

Zapis o Spinozi

мај 11, 2011

Masa i moć

април 15, 2011

Тиха апокалипса

април 4, 2011

Саборност

март 1, 2011

Треће откровење

децембар 23, 2010

Ljudska prava – iza ateizma

октобар 8, 2010

Nauka i religija

октобар 7, 2010

Вера

септембар 8, 2010

ЕДМУНД БЕРК

јул 5, 2010

Исус Христ

март 28, 2010

Emanuel Svedenborg

август 2, 2009

 

Bilderberg 2011

 

Charlie Skelton
London Guardian
June 13, 2011

On his way back from Bilderberg, Alexei Mordashov, the Russian steel magnate, swept through the airport checkpoint in a window-tinted people carrier. Here he is, about to board his private jet at St Moritz airport: http://www.infowars.com/bilderberg-2011-handbags-at-dawn/

Still, we got to enjoy the two-tone swirls of Fu Ying (China’s Vice-Minister of Foreign Affairs and current Chinese Ambassador to the UK) on Lord Mandelson’s nature walk. Here’s a reminder: it’s Fu Ying strolling with Neelie Kroes, European Commissioner for Digital Agenda and a Vice President of the European Commission.

More video footage and photos of Bilderberg Group members on their bizarre stroll down the mountain which took place on Saturday that was quickly ambushed by journalists and activists.

http://www.infowars.com/more-video-footage-photos-of-wandering-bilderbergers/

 

Kurt Nimmo
Infowars.com
June 13, 2011

The Bilderbergers are not a secret society, insists Andrew Kakabadse, a professor at Cranfield University School of Management. The meeting is just a get-together of bankers and business magnates who understand how capitalism works and are trying to help.

Henry Kissinger, Bill Clinton, Prince Charles, Peter Mandelson, George Osborne, Tony Blair, Eric Schmidt – these are merely interesting people who were sent invitations. It’s basically nothing more than rich people saying nice things to each other, Kakabadse explains.

Nothing to see here. Please move along.

On other hand, the professor says when royalty rubs elbows with Wall Street and former presidents, wars are prevented and crises “smoothed out.”

If you believe any of this, I have a bridge for sale.

It is interesting that Bloomberg feels compelled to explain away Bilderberg. In the past, they would simply ignore the annual meeting.

Now they describe Kissinger and Rockefeller as somewhat boring folks who prevent wars and financial crises.

——-

Saudis to Quit Oil Business?

The world’s richest oil state is doing the incredible…

And a handful of tiny U.S. stocks could soon explode as a result.

http://www.stansberryresearch.com/pro/1102PSTS39VD/PPSTM623/PR

Stansberry & Associates Investment Research

Tea Party movement

 

Liberal Christian Group Says You Must Choose:

Ayn Rand or…Jesus

Prominent GOP leaders have praised Rand’s philosophy and beliefs. But Rand made it clear that you can’t follow her and Christ. AVN claims that Rand’s teachings are a “direct contradiction to the Bible.”

+

http://www.theblaze.com/stories/liberal-christian-group-says-you-must-choose-ayn-rand-or-jesus/

—

Alisa Zinov’yevna Rosenbaum (Ayn Rand), February 2 [ January 20] 1905 – March 6, 1982, was a Russian-American ( Russian Jew) novelist, philosopher, playwright, and screenwriter. She is known for her two best-selling novels and for developing a philosophical system she called Objectivism.

 „I am not primarily an advocate of capitalism, but of egoism; and I am not primarily an advocate of egoism, but of reason. If one recognizes the supremacy of reason and applies it consistently, all the rest follows.“

Rand’s political philosophy emphasized individual rights (including property rights), and she considered laissez-faire capitalism the only moral social system because in her view it was the only system based on the protection of those rights. She was a fierce opponent of all forms of collectivism and statism, including fascism, communism, socialism, and the welfare state.Rand believed rights should be enforced by a constitutionally limited government.

In metaphysics, Rand embraced philosophical realism and atheism, and opposed anything she regarded as mysticism or supernaturalism, including all forms of religion.

In ethics, Rand argued for rational egoism (rational self-interest), as the guiding moral principle. She said the individual should „exist for his own sake, neither sacrificing himself to others nor sacrificing others to himself.“

Although she rejected the labels „conservative“ and „libertarian,“ Rand has had continuing influence on right-wing politics and libertarianism. Jim Powell, a senior fellow at the Cato Institute, considers Rand one of the three most important women (along with Rose Wilder Lane and Isabel Paterson) of modern American libertarianism, and David Nolan, one of the founders of the Libertarian Party, stated that „without Ayn Rand, the libertarian movement would not exist.“ In his history of the libertarian movement, journalist Brian Doherty described her as „the most influential libertarian of the twentieth century to the public at large,“ and biographer Jennifer Burns referred to her as „the ultimate gateway drug to life on the right.“ Despite Rand’s untraditionally Republican stance as a pro-choice atheist, the political figures who cite Rand as an influence are most often conservative or libertarian members of the United States Republican Party. She often took controversial stances on political and social issues of the day. These included supporting abortion rights, opposing the Vietnam War and the military draft (but condemning many draft dodgers as „bums“), supporting Israel in the Arab-Israeli War of 1973 as „civilized men fighting savages“, saying European colonists had the right to take land from American Indians, and calling homosexuality „immoral“ and „disgusting“, while also advocating the repeal of all laws against it.

 In 1951 Rand moved from Los Angeles to New York City, where she gathered a group of these admirers around her. This group (jokingly designated „The Collective“) included future Federal Reserve ChairmanAlan Greenspan.

http://en.wikipedia.org/wiki/Ayn_Rand

—

Big Brother Boss: It’s Time for Federal Gov to Employ People and Create Middle Class; Top Congressional Obama Ally Schakowsky Admits Jobs Dems Created Are Low Income, Says Americans Don’t Know What Collective Bargaining Is

http://www.theblaze.com/stories/big-brother-boss-stupid-americans-dont-know-what-collective-bargaining-is-its-time-for-federal-gov-to-employ-people-and-create-middle-class-top-congressional-obama-ally-jan-schakowsky-admits-j/

Крај лажне идиле

 

После 15 година побеђивања, због “леђа“ које имају иза себе у Риму, Бечу и Берлину, Хрвати су први пут заустављени  – минимално и симболично – у освајању српских земаља, тако што су органи Србије казнили две хрватске компаније у власништву њихових тајкуна, за непоштовање конкуренције.

Одмах је из Хрватске стигао одговор, прва и једина велика инвестиција српског предузетника је доведена у питање, а породици Ђоковић је забрањено да уђу у Дубровник. 

Тек ће доћи до заоштравања. Тако и треба. Начин како је српска елита до сада радила – “добри односи“ са Хрватском  да би и једни и други ушли у ЕУ – су били само на штету Србије. Реално, сада када је потврђен пријем Хрватске у ЕУ, они ће се фолирати још мало, док се не осигура улазак тако да нико не доведе у питање…

А Србија? Да ли ова власт (са све опозицијом) има неки план? Наравно да нема.

Да ли неко у Србији ипак има неки план? Наравно да има.

Зато ће Србија да добије нову власт на наредним изборима.  

–

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

What is the Vatican hiding?

јун 6, 2011

Дахије (ни)су Срби

јун 6, 2011

КАКО НАСТАЈЕ ЗЛО

јун 3, 2011

LOBI

мај 24, 2011

КОСМЕТ или ЕУ

мај 17, 2011

Мали Србин и Велика Србија

април 15, 2011

Босна и Херцеговина

март 19, 2011

15. година од хрватског геноцида

август 4, 2010

Romantizam (naivnost) i realizam (stvarnost)

јул 20, 2010

Националсоцијалиста (нациста)

јул 12, 2010

ВAТИКАН И СРБИ

март 18, 2010

Suđenje je možda i dobra ideja

јануар 8, 2010

Ustaša

јануар 7, 2010

Slučaj Kosova i Metohije i Republike Srpske Krajine

децембар 20, 2009

NATO i Hrvatska ugrožavaju mir i stabilnost na Balkanu

децембар 11, 2009

Одмах поднети тужбу за етничко чишћење и геноцид

децембар 11, 2009

Узнемирујуће

октобар 10, 2009

Histri

април 14, 2009

EU – Iran

децембар 12, 2008

Izbori za predsednika 2012 (latinica)

 

12.06.2011.

Predsednik Republike Srbije i DS je rekao da je kandidatura za EU i datum početka pregovora najvažniji cilj Srbije i poručio međunarodnoj zajednici da Srbija ne čini ništa zbog pritisaka nego zbog postizanja ciljeva koji će doneti dobrobit svim građanima. „Moja najveća greška je što nisam odmah na početku ekonomske krize izašao pred građane i rekao im da je kriza toliko duboka i teška i da naši planovi sa kojima smo izašli pred građane nisu ostvarivi u vremenu koje dolazi„, rekao je Tadić na sednici Glavnog odbora DS u Beogradu. „Gradimo više i brže nego ikada u istoriji, ali mnogo sporije nego što smo obećali gradjanima“, rekao je predsednik Srbije.

preuzeto od srpskih medija ili tačnije medija DS i onih “iznad“

KOMENTAR: Predsednik nije pogrešio, jer NIJE ZNAO da je počela ekonomska kriza. Predsednik je, pred početak ekonomske krize, današnjeg predsednika URS hvalio kao najboljeg i najsposobnijeg ekonomistu. Takođe, predsednik je kasnije izjavio da je Srbija izašla iz krize, a danas nije rekao da i zbog toga preuzima odgovornost. Danas je izjavio da Srbija ništa ne radi zbog pritiska sa strane, a pre mesec dana da se međunarodni položaj Srbije (okupacija) neće još dugo promeniti. 

I da ne preuzima odgovornost, jasno je da je odgovoran, jasno je da je nesposoban da vodi Srbiju i da nema ljude oko sebe koji mogu nešto dobro da urade za državu, srpski narod i građane Srbije. 

–

Избори за председника 2012

јун 1, 2011

 

Председник ове државе је, на почетку економске кризе, изјавио да нема кризе. Затим, да ће криза брзо да прође. Па је затим изјавио да је криза прошла. А криза све дубља и озбиљнија.

Сећате се прича о оцењивању министара, борби против корупције… Све је још горе него што је било.

У седмој години мандата открио је да је пољопривреда потенцијал. После пар недеља пољопривредници су блокирали целу Војводину.

Сада је изјавио да Србија мора још дуго да трпи окупацију. Вероватно још један мандат којем се нада.

Доживеће успех као у изградњи коридора. За Србију је најбоље да то буде културно, на изборима, вољом народа. Задатак Двери српске и свих осталих који су против система и ове елите није само да се освоји власт у Скупштини, потребно је освојити и председничке изборе, да би се кренуло ка суштинским променама. Наравно, те победе би означиле почетак ослобађања. У ропству нема и не може бити доброг животног стандарда. 

Pritisak na političku elitu, poziv na samodisciplinu

Nizak atmosferski pritisak

LIČNI STAV

Autor: Vesna Pešić

Ovih dana u Skupštini Srbiji teče rasprava o novom zakonu o finansiranju stranaka. Prethodni je bio loš jer nije postojao nezavisni organ koji bi efikasno kontrolisao stranačke finansije. Narodski rečeno, najveća mana mu je bila ta što su političke stranke postale glavni izvor korupcije. Zbog korumpiranosti one su u narodu postale neomiljene, s njima i političari, parlament, vlada i sve političke institucije. Bilo koja da je u pitanju građani ih ocenjuju loše i nemaju poverenja u njih.

Novi zakon koji će biti donet za koji dan, reklamiran je da mu mane nema. Eto, prošao je više javnih rasprava i sve „evropske instance“, uključiv i famoznu Venecijansku komisiju. Njegovo donošenje spada u nužne uslove za dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU. A sve u cilju da se smanji korupcija u Srbiji, partokratija i generalno – katastrofalno upravljanje javnim službama i resursima.

No, iako je unapred rečeno da je zakon dobar, on ima mnogo mana, pa se poslanici ubiše od kritike i pisanja amandmana. A verovatno će se i Vlada (predlagač zakona) umešati svojim amandmanima. Prateći debatu, stiče se utisak da diskutanti, namerno ili nenamerno, promašuju temu. Jer, suština stvari nije u savršenom zakonu. Nema zakona koji će smisliti tako dobru kontrolu koja bi obuzdala raspojasanost i korumpiranost političke elite. Jer kad je o toj stvari reč – cela priča ne staje u zakon.

Potrebna je posebna atmosfera. Atmosfera moralnog pritiska, svest o tome da nije reč samo o zakonu, nego o integritetu naših političara i da se dalje ne može ovako. Bez tog ekstra pritiska, neće se korumpirana država izlečiti.

I ranije, dok nije bilo zakona, pitali smo se zašto služi višepartijski sistem ako novoizabrana vlast niti govori a još manje goni svoje prethodnike koji su se o zakone i dobro upravljanje ogrešili. A uvek se znalo da su prethodnici svašta nevaljalo radili, bilo da je reč o gradskoj (beogradskoj), republičkoj ili nekoj drugoj vlasti. Svaka stranka, kad na nju dođe red, odluči da krene utabanim stazama svojih prethodnika. Ako bi pobednik, koliko da zaplaši pobeđenog, krenuo da priča i preti, čula bi se uobičajena fraza „aha, pa to je progon političkih protivnika“. Pa kad će jednom da se progovori jer kad si na vlasti – ne isplati se jer ti nije u interesu, kad odeš s vlasti postaješ „politički protivnik“ o kome se iz pristojnosti ne govori. Razbiti tu zaveru ćutanja teško je postići samo zakonom. Jer elita vlasti, bilo da je trenutno na vlasti ili u opoziciji, zadržava svoje „duhovno“ jedinstvo: ona je sama sebi najdraža.

U Skupštini se mnogo toga čulo o manama zakona. Nešto će se i popraviti, ali će problem ostati. Jer, nema pozitivne atmosfere. U taj zakon niko ne veruje i kao da se već smislilo kako će biti izigran. Uporno se nije čula prava reč: danas u Srbiji gotovo nema političkog vođe i njegovih bližnjih koji neće prodati svoj deo lovine u javnim službama za svoju ličnu korist, moć i komociju. Niko se nije zapitao zašto ih nema i gde su ljudi od integriteta da ovaj zakon ozbiljno shvate. Možda će kontrolori izvaditi stvar? Možda. Ali njih biraju tako što su bar negde uvezani. Ko će da vaspitava vaspitače, davno je postavljeno pitanje. Zato svako društvo, sâmo za sebe, mora da nađe odgovor kako se vaspitač vaspitava. Odgovor verovatno treba tražiti u šansama kojih uvek ima, ali brzo promiču i brzo se propuštaju. Pošto je zakon o poštenom finansiranju stranaka naručena stvar, možda jednog lepog dana i proradi pod mnogo jačim atmosferskim pritiskom.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/nizak_atmosferski_pritisak.46.html?news_id=217200 

Хрватска 1. јула 2013 улази у ЕУ. Било је време… и срећно…

 

Split, 11. 06. 2011

NASILJE prekinulo GEJ PARADU U HRVATSKOJ

‘Povorka ponosa’ u Splitu završila se juče pre nego što je planirano, i to u krvi: povređeno je najmanje deset osoba, među kojima i četiri novinara, a policija je privela više od 300 ljudi.

Na jedva 200 učesnika gej skupa na splitskoj rivi nasrnulo je nekoliko hiljada protivnika „paradiranja“, a naglasniji povici opozicije bili su „Ubij pedera“, „Nakaze“, ali i „Cigani, Cigani“ i „Ubij Srbina“ (?!), praćeni fašističkim pozdravima.

–

RIM 11. 06. 2011

Stotine hiljada ljudi učestvovale su danas u Rimu na Europrajdu, velikoj gej-paradi, sa koje je izraženo protivljenje stavovima Vatikana o homoseksualnosti, a kritikovana je i „retrogradna“ Italija premijera Silvija Berluskonija. Posle karnevalske povorke održan je koncert pop zvezde Lejdi Gage. Tokom povorke oko 400.000 učesnika plesalo je oko četrdesetak vozila, uključujući i mali voz kojim su se vozile „porodice duge“ – gej roditelji i njihova deca.

–

PRESS 12.06.2011.

Antispomenik

Autor: Radivoj Cvetićanin

Strancima jesu podizani spomenici po Beogradu. Lamartin, Fleming, Gandi, Franš Depere. I sami stranci su ih dizali, kao poklone gradu: Rusi Puškinu, Grci Rigi od Fere, Bugari Ćirilu i Metodiju. Čak je nemački maršal Makenzen, kao okupacijski guverner grada, dao 1915. podići spomenik „srpskim junacima“, onima koji su poginuli u bitkama protiv njega. Poljaci sad spremaju bronzanog Šopena za park kod Manježa.

Ovako bi, otprilike, mogla izgledati priča mladog vodiča u turističkom autobusu, koji vodi u razgledanje Beograda. Zapravo, tako bi ona izgledala do pre neki dan. Otad, pa nadalje, međutim, u njegov repertoar ulazi jedan novi topos: Hejdar Alijev na Tašmajdanu. Pisac? Pronalazač? Mirotvorac? Vojskovođa? Buntovnik? Prosvetitelj? Kompozitor? Ne, to su oni koje smo spomenuli u gornjim redovima. Alijev ne spada među njih. Ali: od prošle srede ušao je u njihovo slavno društvo, koje je Beograd odabrao za večno pamćenje.

Pa ko je onda, i šta, taj čovek? Potpis na postamentu spomenika na Tašmajdanu kaže da je u pitanju „nacionalni lider azerbejdžanskog naroda“. Ove četiri nesrećno spojene reči tu su, izgleda, da ne otkriju ništa. Alijev je u Sovjetskom Savezu počeo pod Staljinom, enkavedeovsku karijeru nastavio pod Hruščovom, uzdigao se kao partijski proteže kod Brežnjeva, pod Andropovim prešao iz Bakua u Moskvu, prvi i poslednji put pao pod Gorbačovom, izveo tranziciju ka nezavisnosti zemlje pod Jeljcinom, igrao ulogu kontrolora haosa u postsovjetskom Azerbejdžanu pod Putinom. Kroz nekoliko istorijskih epoha prošao je sa savladivim gubicima: u ratu sa Jermenima oko Nagorno Karabaha, i u ratu oko kladionica, igara na sreću i kockarnica, sa Turcima.

Među tzv. komunističkim dinosaurusima imao je status najtrajnije zvezde. Znao je da kombinuje plemenske običaje i komunističku ideologiju, istočnjačku despotiju i autoritarnu vladavinu, nepotizam i otvaranje. Poput našeg Miloševića, dva puta je pobeđivao na izborima, svaki put pod internacionalnim sumnjama i optužbama za nameštanje i krađu glasova. I njegov je kovčeg, slično Miloševićevom, bio neželjen za mrtvačnice nekoliko zemalja tranzita, kada je iz Klivlenda, gde je lečen u misterioznim okolnostima, prebacivan u zemlju. U nekrolozima koji su ga 2003. ispratili sa ovoga sveta kao njegovo klasično nasleđe navedena je endemska korupcija u državi koja leži na nafti i gasu. Računao je – ali nije stigao – da dadne baze Amerikancima. Doveo je tek Britiš petroleum. Ukinuo je rusku ćirilicu, i uveo latinicu kao nacionalno pismo. Napokon, uspostavio je dinastiju. Sa samrtne postelje, u stilu Severne Koreje dekretirao je za naslednika sina koji je – ništa loše – uživao reputaciju plejboja i bonvivana. U istome stilu, čim je sahranjen nikli su tombovi i mauzoleji. Jedino nije sproveden jedan naum najradikalnijih sledbenika, pa se zahvaljujući tome Azerbejdžan još uvek zove Azerbejdžan a ne, kako je predlagano, Hajderistan.

Eto, to je u kratkim crtama čovek pored čije će se bronzane biste odsada zaustavljati šetači Tašmajdana. Ispred njih će stajati neko za koga se sa manje ili više sigurnosti može kazati da je bio onaj ko je kršio ljudska prava, ograničavao slobode, redukovao demokratiju, praktikovao tiraniju. Romano Prodi kazao je svojevremeno za jedan od njegovih izbora na kojem je, naravno, pobedio, da su savršena farsa. Ovakvih i sličnih ocena ima tuce. Pokušate li naći suprotne, nećete imati mnogo sreće. Možete da listate papire satima, da konsultujete stručnjake, da, dakle, najodgovornije priđete obavezi da potražite i svetlu stranu te istorijske persone. Dospećete do pohvala i veličanja samo u materijalima propagandne mašinerije koju ima svaki autokrata, i koju je, dakakao, imao i on. Alijev, međutim, ne samo da nije bio predmet, hajd recimo sad – nekakve lustracije, nego se njegova posthumna slava još i širi svetom.

I mi smo se tu još našli da budemo predvoditelji. Onaj turistički vodič kroz Beograd koji će ispred spomenika Rigi od Fere lako reći da je taj buntovnik, a ispred spomenika Ćirilu i Metodiju da su prosvetitelji, biće u stvarnoj nevolji kad se pojavi ispred Alijeva. Kako da kaže da je spomenik u Beogradu podignut jednom azijatskom despotu? Nije nepoznata praksa da se belezi postavljaju domaćim vlastodršcima, najčešće to oni rade sami, ali uvoziti strane!

I sad smo možda na ključnoj deonici ove priče: ko, dakle, može zaslužiti spomenik? Na ovo jednostavno pitanje ide isto takav odgovor: onaj ko poseduje makar neku vrlinu. Smisao spomenika i leži u promociji vrline, i pokušaju da se ona uspostavi kao trajna vrednost. Izvan toga, spomenik ne postoji, postoji zapravo kao anti-spomenik. Kad ovaj kriterijum primenimo na onoga kome je u sredu otkriven na Tašmajdanu, nema ni teorijskih izgleda da bi on mogao biti zadovoljen. Izvan manipulacija koje je proizvodila njegova nomenklatura, od sovjetskih do postsovjetskih vremena, nema dobre vesti o njemu. Fajl Alijev jedna je crna hronika, koju samo verni sin i njegovi ovdašnji prijatelji mogu pred nama patetično čitati kao odu čestitosti i časti.

Da bizarnost bude veća, istim potezom kad je otkriven spomenik „nacionalnom lideru azerbejdžanskog naroda“ otkriven je vizavi i spomenik Miloradu Ciciju Paviću. Akteri ovoga događaja našli su da pisca i vođu daleke nacije spaja Hazarski rečnik! Na prvi pogled, duhovita dosetka, koja će se, međutim, vrlo brzo pokazati ne samo kao plitka, nego i kao beskrupulozna. Nismo žalili truda: uzeli smo u ruke – eto baš egzaktno – osamdeset i peto Prosvetino, tzv. žensko, izdanje ove slavne knjige, i napor je bio uzaludan: Hazara ima ali Azera nema. Damo li šansu fikcionalnom nad bukvalnim, ni tu nećemo bolje proći. Kod nas su ovakvi trikovi sa etnogenezama imali lepu tradiciju, setimo se samo Milića od Mačve i njegovih teorija o liniji Sorabi i Srbi; ona se iznenada – gde se možda najmanje očekivala – pojavila u svome punome sjaju mistifikovanja, manipulacije i laganja. U svrhu toga da se Alijev bolje primi ako je u večnom dijalogu sa jednom nesumnjivom književnom veličinom, i u njegovome nespornom društvu.

Najgore u svemu možda je ipak sledeće: nije realno verovati da oni koji su izveli ovaj poduhvat nisu znali šta rade. Najpre gosti iz Azerbejdžana: dokaz za to je što su upravo u istome danu kada su prodavali indulgencije za Hejdara Alijeva u Tašmajdanskom parku, kod sebe uklonili spomenik Mubaraku koji je stajao u jednom predgrađu Bakua. Pošli su od onoga što je narod Egipta rekao o svome bivšem vođi nacije i postupili bez sentimentalnosti. A onda i naši: da su bili svesni podvale govori i to što su brže bolje priopštili da će Azerbejdžan u svome glavnom gradu primiti naš uzvratni dar, spomenik Nikoli Tesli. Genija za takoreći diktatora! U opštem rasulu svih vrednosti i Tesla je eto dospeo na rasprodaju.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/antispomenik.26.html?news_id=217126

Нико не доводи у питање нашу војну неутралност

Војни самит у Београду привилегија за Србију, каже начелник генералштаба Војске Србије генерал Милоје Милетић

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Niko-ne-dovodi-u-pitanje-nasu-vojnu-neutralnost.sr.html

Kaligula

.

Michael Savage, juče, u svojoj radio-emisiji Savage nation:

.

“Mislim da je Bil Klinton Kaligula našeg vremena, razorio je moral na Zapadu… Povodom vesti da se Hilari Klinton kandiduje za direktora Svetske banke… zamislite… Vidim da se Hilari Klinton kandiduje za direktora Svetske banke a da će Bil Klinton postati generalni sekretar Ujedinjenih nacija i to će biti kraj sveta…“

.

http://www.michaelsavage.wnd.com/

http://www.971talk.com/Other/streaming.html

Интернет герила: Сиренама против НАТО -а!!!

 

 

Преузмите звук шизеле са нашег сајта и пуштајте га свако вече за време трајања конференције, тачно у 19.30, када почиње једна НАТО информативна емисија која треба да нас убеди да је добро то што нам раде.

Изнесите звучнике на прозоре и терасе и појачајте до максимума! Ширите даље ову вест и позовите пријатеље, комшије и познанике! Нека наш бунт и наш глас другима звучи као опасност!  

---

Звук сирене којом ћете „зачинити“ конференцију у Београду можете преузети овде!
НАТО марш напоље из Србије!

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/teme/serbia/ne-u-nato/sirena-za-dobrodoslicu-nato-srbija-ometa-konferenciju.php   

Овим позивом редакција се придружује и подржава кампању сајта www.antinato.in.rs   

“Bošnjačka kulturna zajednica“ – proslava u Sjenici

Fon Rasmunsen i Fon Koštunica

 

NATAŠA B. ODALOVIĆ

 

Da li ste već rešavali psiho test: Pred dolazak NATO u Beograd, da li vas više nervira:

a) Fon Rasmunsen,

b) Fon Koštunica?

c) nijedan,

d) obojica i to veoma, veoma.

Ako ste odgovorili pod B: Vi ste neskloni čitanju, nemate razvijenu maštu niti posebne emocionalne sposobnosti, rečnik vam je redukovan i odgovara vrlo određenoj vrsti ljudi kakve nekada nisu baš primali na dvorovima, a u sudnicama nikada nisu sedeli na mestu predsedavajućeg. Veoma ste meki i savitljivi, lako napredujete u karijeri i odlično obavljate poverene zadatke iako o njima najčešće ne znate ništa. Savršen izbor zanimanja za vas nije preporučljivo izgovoriti u javnosti jer bi se mogla narušiti bezbednosna situacija.

Ako ste odgovorili pod A: Vi ste skloni hlebu bez motike, volite da pričate, ali ne i da delate. Veoma ste sanitarno gadljivi, ali i lenji da sanitarni čvor izgradite čak i kada su i alat i sve prateće dozvole u vašim rukama. Vi ste navodno skloni maštanju o idiličnoj kućici u šumici s kozicom i kravicom, ali nesvesno maštate da skončate na ostrvu Sveta Jelena samo ako pre toga makar pet minuta možete da budete Napoleon, ili sličan samodržac. Talentovani ste za pisanje, ali lenji da to činite. Savršen izbor za vas, idealan po vašu okolinu: penzija.

Ako ste odgovorili pod C: Vi ste na jakim sedativima, hitno se posavetujte sa Slavicom Đukić Dejanović. Idealno zanimanje: šengen u ruke i bežite u svet. Nađite tri palme na otoku sreće i tamo se sećajte Srbije samo kao ružnog sna, koji vam više neće nauditi, dobri čoveče.

Ako ste odgovorili pod D: Vi dugo pokušavate da živite u Srbiji, nekako s proleća, nekako s leta, nekako s jeseni i nikako zimi. Ubeđujete da je moguće i ovde ostati i živeti kao sav normalan svet. Idealno zanimanje nikada nećete dobiti, pa vam ga neću preporučiti. Vama nema pomoći, osim utehe: Uprkos svemu vi ste prekrasno ljudsko biće. Vi ste čovek koji poštuje sebe i druge, volite ljude i savršeno razlikujete čojstvo i junaštvo. Pri tom odlično rasuđujete kada je vreme da upotrebite jedno, a kada drugo. Vi znate da svaka greška u nerazlikovanju to dvoje košta ljude oko vas, daleko više nego vas. Zato ste spremni da najtežu cenu plaćate sami.

Elem, a moglo je bolje… Da se nešto onaj baja raskošnog imena Andreas fon Rasmunsen udvarao nama, onako kako se nedavno lirski pred sastanak Rusija – NATO na nivou ministara odbrane u Briselu, udvarao Rusiji, cenim da bi mu dali, ne bi mu banke uzeli! Pazite, on izjavi pred sastanak s Rusima, ne u Moskvi, već u Briselu, da „NATO nikada ne bi napao Moskvu“. A nama, drug Organ Natoa dolazi šutanovački pozvan u Beograd (čitaj: takoreći nezvan), stiže bez cveća, čokolade, bez komplimenata, bez reči udvaranja kao Rusiji, ama bez namere da se izvini jer je NATO Srbiju i Beograd već počastio 1999. drugačijim dolaskom. Ne suštinski drugačijim, ali formalno drugačijim.

Dolaze na samit, vele partnerskih zemalja, kao da pored tolikih članica NATO nisu imali gde da samituju, nego ovde, usred situacije, koju još Slavica Đ. D., skupa s konzilijumom za bezbednost nije dijagnostikovala, niti terapiju odredila. Naravno, pretpostavka je da će nam preko TV ovako reči: Bezbednosna situacija pred samit u Beogradu u granicama normale. Terapija: Na ulice izvesti nekih sto hiljada specijalaca i svih 22 vojnika na odsluženju civilnog roka, odlikovanih od Šutanovca novim leptirovkama i parom gamašni, i samit bez problema može da počne. Ura!

Sad stižemo do Koštunice. Političar koji inače ne izlazi na ulicu bez preke potrebe. Kad pripale neku zgradu ambasade. Džamiju, i sl. On dođe više kao vatrogasna služba, verujući da reč može da dobaci dalje od vatrogasnog šmrka. Inače se politikom bavi u klimatizovanim prostorijama, naučnim institutima, i šire, tribinama najumnijih Srba i mesija. Sad čitam da on i njegova mala, iskreno, simpatična strančica DSS, izlaze na ulice da se bune protiv NATO! Da li je pozvao narod da mu se pridruži, ili je u slet uvršteno spontano okupljanje naroda, koji će spontano dobiti po gubici i ostalim organima od strane svoje policije, kojoj će uzvratiti kamenicama, bakljama i ko zna čime – još se ne zna. Da, kad nema rešenja ljudi su skloni suicidnom ponašanju. Kad neko umisli da je mesija lako postaje predvodnik suicidnih. Naravno, to se dešava u slučaju da mesija ima muda kamikaze pa sa suicidnima i sam skače u vatru i vodu, raznosi se eksplozivom i slično. Kad nema muda, obično ima guzicu, kojom pošto napravi silno sranje po gradu, zapuši nos, i kaže posilnom:“Ne bi ja tu više ništa diro, pusti ludake“, i vrati se kući, nazad, u vekovni dremež iz kojeg, sećate se, nije mogla nastati ni nauka dok se nisu pojavili pravi ljudi… bla, bla.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/fon_rasmunsen_i_fon_kostunica.891.html?news_id=217022

Евро-долар, САД-ЕУ

 

Сви који проричу крах долара и САД а не помињу ЕУ и евро, или не стављају у исту раван, то пророкују на основу пророчанства из времена када није постојала садашња и оваква ЕУ, када није постојао евро као европска валута…

Неверство

На трулом и антихришћанском Западу, некако, има много више оних који нису трули, у јавном животу има много више хришћанства, у црквама има више људи (посебно у САД). На том и таквом Западу они који чине прељубу доживе осуду јавности и медија. Тешко је онима који мрзе Запад, или само САД, да схвате и прихвате да тамо нису сви лицемерни. Управо смо сведоци како су један такав (покушај) чина (прељубе) Андрју Брајтбарт (Аndrew Breitbart) и Дејна Леш (Dana Loesch) изнели пред јавност САД и одмах смо видели конгресмена из Демократске странке (Њујорк) који се на телевизији, плачући, извињава јавности и својој супрузи. Сада се тражи његова оставка. Узорни Мел Гибсон је, преко ноћи, постао неко са ким се спрдају конзервативци. Када се сазнало за аферу Арнолда Шварцинегера, иако је републиканац и гувернер Калифорније, највише је од стране републиканаца нападан, тако да се Глен Бек (Glenn Beck) шалио да, парафразирам, “прељубници можда неће завршити са Хитлером или Бин Ладеном али сигурно хоће са Сорошем, делећи собу, у паклу“…

У Србији се једино председник скупштине Србије после 2000. године због таквог чина нашао у медијима. Не сећам се неког другог случаја. Овај је, вероватно, имао и неку политичку позадину (можда, попут афере недавно ухапшеног директора ММФ-а, али остаје чињеница да и тада људи обично учине прељубу, а из неких других разлога то дође до јавности)… Данас је у скупштини један посланик СРС рекао посланику СНС да је боље да се “држи секретарица јер се у то боље разуме“’…

Како ће ко да живи његова је приватна ствар. Како ће двоје људи да уреди своју везу такође је приватна ствар тих људи. Ако оставимо оне који имају договор да живе другачије  (или су припадници исламске религије) него како се живи у хришћанском моногамном браку, већина људи жели да живи баш таквим животом, жели такав брак између мушкарца и жене, и обавезују се једно другом на верност и у добру и у злу. Дакле, у том случају, превара је баш то – превара, када дође до прељубе, то је – неверство, издаја. Ако се крије, дуже време, то је скоро као злочин. Како се сада осећа брат Рајана Гигса, легенде Манчестер Јунајтеда, када је сазнао да је брат (Рајан) све време од како је упознао девојку коју је оженио, спавао са њом. Рајан Гигс је потпуно уништио живот свом брату. Тачније снаја, супруга његовог брата. Да ли ће Рајан Гигс задржати углед у друштву? Неће. Али, можда му порасте популарност у Србији.

После се питате, Срби, што вас ваши политичари варају и лажу? 

А можда се и то временом промени. Ово је текст из сутрашњег Прес-а:

08. 06. 2011

PRESS

Veliki broj srpskih švalera misli da običan seks sa drugom ženom nije bračno neverstvo ako ne prorade emocije, sa takvima se često susrećemo u terapiji, kaže dr Zoran Milivojević. Urbana legenda kaže da se samo u Srbiji uči da se broj 7 piše precrtan i da time naš narod želi da poruči da za nas ne važi sedma božja zapovest: „Ne čini preljubu.“ Jedino u Srbiji postoje i posebne poslovice o bračnim neverstvima. Muška glasi: „Ako sam oženjen, nisam uštrojen“, a ženska: „Ako sam udata, nisam oduzeta.“ (…) Srbija ne pamti kada je neka bračna razmirica dospela na naslovne strane. Daleko od toga da su Srbi „operisani“ od bračnih izleta, ali to je kod nas još tabu tema. Osim, možda, u muškom društvu, u kojem se prosečan mačo Balkanac i uzoran muž najčešće hvali „kako je“ i „koga je“, vođen onom narodnom da „ako se ne zna, onda se nije ni desilo“… 

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/164134/Letnji+serijal+Pressa%3A+Seks+van+braka+nije+uvek+greh.html

ПОВЕЗАН ПОСТ:

Povratak patrijarhatu

мај 28, 2011

ТИ СИ ЈА, ЈА САМ ТИ

септембар 12, 2008

Kraj za komuniste, kralj za narod

.

Grub napad predsednika Borisa Tadića na naš list, prema dobro obaveštenim izvorima „Alo!“, deo je plana skovanog u njegovom kabinetu da se zbog katastrofalnog rejtinga Demokratske stranke među biračima svi preostali slobodni mediji pre izbora pretvore u bespogovorni servis vlasti, koji će objavljivati samo informacije pogodne da se sakrije stvarno stanje u zemlji. Urednici i novinari najuglednijih srpskih medija još jednom su izrazili zaprepaštenje Tadićevom namerom da uređuje sve medije. Glavni urednik najuglednijeg srpskog nedeljnika NIN Nebojša Spaić predsednikov pritisak na „Alo!“ i njegove vlasnike smatra „nastavkom obračuna s medijima, koji je Boris Tadić najavio još u izbornoj noći objavljujući svoju pobedu“. Njegov kolega, glavni urednik dnevnog lista „Danas“, Zoran Panović smatra da „mediji moraju biti slobodni baš kao i pravosuđe bez čega nema demokratije“.

Žalio se na „Alo!“ antisrpskom listu!

Predsednik Srbije Boris Tadić za kuknjavu na neposlušne srpske novine odabrao je „Frankfurter algemajne cajtung“, jedan od čuvenih antisrpskih medija, koji je devedesetih bio najzaslužniji za širenje rasističkih stereotipa o Srbima kao „ružnim, prljavim, zlim“. – Tih godina su za „Frankfurter algemajne cajtung“ izveštavali Johan Georg Rajsmiler i Viktor Majer, poznati po sejanju mržnje prema Srbima. To su ozbiljne novine krupnog kapitala, vrlo uticajne u nemačkoj političkoj i privrednoj eliti i utoliko je gore što su sebi dopustili stereotipiziranje čitavih nacija – kaže Bakić. „Alo!“ je juče kontaktirao i sa novinarom Mihaelom Martensom, koji je radio intervju sa Tadićem. „‘Alo!‘ nisu novine, već đubre, s povremenim rasističkim, a najčešće primitivnim prizvukom. Ukoliko želite da saznate šta mislim o vašim novinama, pročitajte šta je Lav Trocki 1912. godine napisao o srpskoj štampi. To ilustruje šta danas imam da kažem o „Alo!“, razjario se novinar Mihael Martens, koji je u spornom intervjuu s Tadićem „Alo!“ nazvao nacionalističkim i ekstremističkim novinama. Mada smo vrlo uljudno pitali Martensa na osnovu čega je u sugestivnom pitanju Tadiću naš list optužio za zastupanje ekstremističke pozicije, nemački kolega je nastavio s uvredama.

Evo šta je „Frankfurter algemajne cajtung“ pitao Tadića i šta je on odgovorio.
Vaše angažovanje za saradnju Srbije sa Hagom je u zemlji kritikovano od strane nekih nacionalističkih medija, pre svega od strane tabloida „Alo!“, koji zastupa ekstremističke pozicije. Te novine se nalaze u vlasništvu „Ringiera“ i „Axel Springera“. Ne smeta li investitorima politička klima u zemlji?
– Nažalost, neki investitori koji investiraju u srpske medije ne vode previše računa o političkim i socijalnim posledicama svojih aktivnosti. Ali, profit ih interesuje. Mene to veoma brine. Tokom devedesetih godina, kada smo se borili protiv Miloševićevog režima i bili izloženi mnogobrojnim pretnjama tadašnjih vlastodržaca, gajio sam iluziju da ce se u Srbiji izgraditi proevropsko razmišljanje čim bude došlo do demokratizacije medija i čim stigne strani kapital. Danas smo suočeni sa apsurdnom situacijom da mediji koji se nalaze u vlasništvu investitora iz EU i partnerskih zemalja, u ovom slučaju iz Nemačke i Švajcarske, spadaju u nosioce antievropskog duha u Srbiji. To je potpuno paradoksalno – odgovorio je Tadić.

http://www.alo.rs/politika/39228/Tadicev_plan_za_medije_Sve_pod_sapu_DS

http://www.alo.rs/politika/39193/Tadicu_no_pasaran

Kolumnistu poslali na godišnji zbog pominjanja Tadića!

Da je Boris Tadić odlučio da sve srpske medije baci pod noge govori slučaj poznatog kolumniste jednog našeg dnevnog lista (ime mu ne objavljujemo iz egzistencijalnih razloga) , koji je samo zbog pominjanja njegovog imena po naredbi „odozgo“ poslat na prinudni godišnji odmor.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/tvPressing/story/163009/Ratko+Mladi%C4%87+-+tri+pri%C4%8De!.html

–

PS: OVAJ ŠTO PIŠE PANOVIĆU POSL’A SVOG NOVINARA NA ODMOR PO NAREĐENJU ODOZGO, PREKO Đ.

Dragan J. Vučićević, predsednik UO Pressa poručuje Zoranu Panoviću, glavnom uredniku i članovima redakcije „Danasa“

What is the Vatican hiding?

 

The Vatican’s Complicity in Genocide in Fascist Croatia – The Suppressed Chapter of Holocaust History

by Barry Lituchy, 10 May 1998

 

Fourteen years ago the U.S. Government de-classified the now famous „La Vista Report“ of May 15, 1947, a top-secret U.S. Army Intelligence report documenting the Vatican’s role in aiding the escape of numerous high-ranking Nazi war criminals, among them Ante Pavelic, fascist leader of wartime Croatia; Franz Stangel, Commander of Treblinka; Eduard Roschmann, „the Butcher of Riga“; Klaus Barbie, „the Butcher of Lyon“; SS General Walter Rauff, inventor of the mobile gas truck; Adolf Eichmann, „architect of the Holocaust“; and tens of thousands of others.

(…) Far from suggesting that the Vatican did anything wrong, the document instead tries to portray the role of the Church during the Holocaust in a mostly positive light, insisting that „many“ members of the Church did „give every possible assistance“ — implying that those who didn’t were a minority, and going on to claim that the Vatican categorically condemned and opposed fascism and Nazism, making reference to pronouncements that at best are equivocal.

(…) If we consider for a moment the manner in which the phenomenon of genocide has been treated in the twentieth century by both historians and governments, in general we can say that it often has been cynically exploited for political purposes. When it suited the Western powers, they criticized the genocide of Armenians by Turkey in World War I. But after Turkey became a bulwark against the Soviet Union and a military ally, this chapter of twentieth century history was suppressed — and largely remains so to this day. Most historians in this country are still unwilling to consider the mass extermination of Native American peoples or the deaths of millions of Africans during slavery as acts of genocide, legally sanctioned by this country. At the U.S. Holocaust Museum the history of the Holocaust has been tailored to fit the political fashions of the Clinton administration and the New World Order: hence, one finds the words „Serbs“ and „Russians“ are altogether absent from the official record of the Holocaust, and instead are replaced in the most obscene Orwellian manner by the words „Yugoslavs“ and „Soviets.“ A most vicious and ironic cover up, considering that the U.S. today does not even recognize the existence of these states or peoples. In all of these cases we see instances of the suppression of the history of genocide against certain peoples for clearly political purposes (not least of which is the desire to target these same peoples for future destruction). The role of the U.S. and British governments in protecting and employing Nazi and fascist mass murderers will also probably not be fully disclosed or incorporated into history books in our lifetimes.

(…) The Vatican had done all it could to support the Austrian and German war effort in 1914 against Serbia and considered Serbia as the „evil“ behind the war. In his report of July 29, 1914 to the Austrian Foreign Minister Berchtold, the Austrian charge d’affairs to the Vatican, Count Palffy reported the views of the Vatican Secretary of State, Cardinal Marry del Val, who, speaking on behalf of then Pope Pius X

„…expressed the hope that the monarchy would go through to the end… [and] the opinion that it is a pity that Serbia wasn’t made smaller much earlier…. The Pope and the Curia see Serbia as a destructive disease which is slowly eating away at the Monarchy to its very essence and which will eventually destroy it.… Austria is and remains a Catholic state par excellence, the strongest bulwark of Christ’s Church in this century. The demolition of this bulwark would mean for the Church the loss of its firmest support. It would lose its strongest defender. Therefore, for this reason, just as it is necessary for Austria, for the sake of its self-preservation to get its organism rid, if necessary by force, of the evil which is eating away at it, so it is indirectly necessary for the Church to do everything that could serve this purpose.“(9)

 

In August 1914 the Vatican encouraged its clergy to rally the Catholic populations of Croatia and Slovenia to fight Serbia, portraying the conflict as a holy war against the very „enemy of Jesus,“ i.e.: the Serbs. The Bishop of Ljubljana, Anton Jeglich, called on the Slovenian soldiers

„…to take arms and defend Catholic Austria and our Catholic imperial family from the sworn enemy of Jesus himself….let us fight the enemies of God, against the enemies of Catholic Austria, against the enemies of the Catholic Habsburg house.“(10)

 

Combined with the Catholic fanaticism encouraged by the Vatican was the extreme racial violence expressed toward the Serbs throughout Austria-Hungary and summed up in the popular jingle of August 1914: „Alle Serben mussen sterben!“(11) This blending of Catholic fanaticism and racial violence toward the Serbs born in the last days of the Habsburg Empire and sponsored by the Vatican prefigured the later emergence of Croatian fascism. Indeed, in World War I, one out of every four male Serbs would be killed — a dress rehearsal, one might say, for the greater genocide to come.

(…)  The Croatian Catholic Church and the Vatican were directly involved in helping the fascist regime in Croatia carry out a triple genocide against Serbs, Jews and Romas from 1941 to 1945 in every possible way. By the time they were done, they had killed one million people. The Catholic Church assisted the Croatian fascists in every aspect of their murderous rule, from open political and financial support, to serving in their military units in every phase of the war, to serving in their government, to participating in arrests, expropriations, deportations, forced conversions and mass murders of racially persecuted peoples. Catholic Priests even served as concentration camp commanders in some of the worst death camps of World War II. And it was all done with the full knowledge and support of Pope Pius XII and the Vatican.(19)

On April 10, 1941 the Independent State of Croatia was declared by Ustashi arriving in Zagreb with Nazi troops during the Nazi’s invasion and dismemberment of Yugoslavia which began on April 6 and continued until the surrender of the Yugoslav government on April 17. While 30,000 were killed by the Luftwaffe in the bombing of Belgrade, Zagreb and Croatia were left untouched and the Nazis were greeted like heroes in the streets of Zagreb. Once again much of the responsibility for preparing public support for Nazism in Croatia lies with the Catholic Church, which had published articles in its publications as early as 1939 calling for an independent Croatia. In 1940 an article appeared in the official Church publication „Catholic List“ praising Mein Kampf and adding that there was no conflict between being a good Catholic and a good Nazi.(20) Indeed, similar articles were published by innumerable Catholic clergy all over Europe in the 1930’s and 1940’s. Urged on by the Catholic clergy, thousands of Croatian officers and soldiers in the Yugoslav army deserted to the Nazi-Ustasha side as did a large part of the membership of the popular Croatian Peasant Party.

While the Ustashi rode to power on the backs of the Nazi Wehrmacht, units of Ustasha soldiers fought alongside them. Among the very first armed divisions of the Ustasha army were numerous Catholic priests. The military exploits of one priest, Ilija Tomas of Klepac, were hailed in the Croatian fascist publication „Hrvatski Narod“ on July 25, 1941.(21) Another Catholic publication „Nedelja“ praised the military exploits of dozens of priests, especially those in monastic orders such as the Franciscan Radovan Glavas, and the priest Ivan Miletic who led Croatian fascists in joint battle with Wehrmacht forces.(22) Priests who led Catholic organizations in Croatia and Bosnia such as the „Crusaders Brotherhood“ and „Catholic Action,“ which had tens of thousands of members, established military units within them and were used as recruiting centers for the Ustasha military.(23) These are not unique examples. The entire Catholic press in this period in Croatia was thoroughly pro-fascist, racist and supportive of the elimination of the „minorities.“

The leader of the Catholic Church in Croatia, Archbishop Stepinac, fervently supported the Ustasha movement and welcomed the invading Nazi army as it entered Zagreb. On April 11th he met with Ustasha leaders and on April 12th he blessed the newly arrived Ustasha leadership in a public ceremony at his cathedral. In his Easter address of that month he compared the creation of the new fascist state to the resurrection of Christ. In his pastoral letter of April 28th he ordered the clergy and called upon all Catholic people of Croatia and Bosnia to follow their „Poglavnik“ (Fuhrer) Ante Pavelic, for he had seen in Pavelic’s rule „God’s hand in action.“(24) The pastoral letter was read over the radio and in every Catholic parish in fascist Croatia.

Stepinac met with the Croatian Fuhrer when he arrived from Italy on April 16th. That evening Stepinac held a dinner party in his residence in honor of Pavelic and the Ustasha leadership. In his diary, Stepinac described the day and admitted that Pavelic told him of his plans to „exterminate“ the non-Catholic religions in Croatia. Stepinac’s diary indicates that he too was prepared for an all out religious war, for he added that „If that man (Pavelic) rules Croatia for ten years…. Croatia will be a paradise on earth.

(…)  Croatia became at this time, as Croatian historian Antun Miletic has said, „a land of concentration camps.“ In order to execute the state’s racial laws, the Directorate for Public Security under Eugen Kvaternik was ordered by Interior Minister Andrija Artukovic to create a series of concentration camps throughout Croatia. From April to August 1941 Serbs, Jews, Romas and anti-fascists who were not killed outright were relocated to collection camps, such as Danica, Kerestinec, Pag, Caprag, Jadovno, Krushchica, Loborgrad, Gornja Rijeka, Djakovo, Tenj, Sisak, Jastrebarsko and the Lepoglava Prison. Some of these, like Jadovno and Djakovo were also major death camps. In other cases surviving inmates were transported for extermination to the main concentration camp system in Croatia which opened in August 1941, Jasenovac.

It was at Jasenovac that between 600,000 and 700,000 Serbs, at least 30,000 Romas and 25,000 Jews were systematically murdered between August 1941 and April 1945. Of all of the death camps during the Holocaust Jasenovac was the third largest overall in terms of victims. In terms of size it was probably the largest, spread out over 240 square kilometers (150 sq. miles) and encompassing actually a series of five major and three smaller „special“ camps.(39) Jasenovac was intended to serve as „the radical solution“ to Croatia’s racial problem a factory of death. Indeed, it was built around a former brick factory. Its first Commander was the notorious Maks Luburic, a man specifically sent to the Third Reich for training at various Nazi concentration camps prior to the opening of Jasenovac.Jasenovac holds a number of ghastly distinctions for its cruelty. It possessed some of the largest camps for women and children during the war – the names of some 20,000 children murdered there have been collected thus far. It was noted also for its extreme brutality every known method of murder and torture was employed there, as well as a few unknown anywhere else. There are very few examples in human history that can compare with the scale of murder, terror and barbarism conducted at Jasenovac. 

And yet it is not even mentioned at the U.S. Holocaust Museum in Washington DC. Why? 

http://freetruth.50webs.org/Appendix4.htm

Дахије (ни)су Срби

 

Муамер Зукорлић, главни муфтија Бошњака у Србији, недавно је у једној радио емисији говорио афирмативно о Србији, остављајући утисак конструктивности и простор за сарадњу са српским десничарским и православним организацијама. Али је рекао и да је Република Српска настала на геноциду, да Бошњаци немају националну државу и да не треба за све кривити Турке јер су, на пример, дахије били Срби. Један слушалац се јавио у програм и питао муфтију колико је 2+2-2 а везано за његов став око Републике Српске.

Да кренемо са дахијама. Познато је да су дахије заиста били Срби, али потурчени, они који су примили ислам. Били су то турски јаничари који су одбили послушност султану, нису прихватили његове реформе, убили су пашу и поделили Београдски пашалук између себе. Били су сурови према становницима, Србима, подигли су намете, убили много православних Срба. То је натерало православне Србе да покрену Први српски устанак: све слабија Порта, све мањи утицај Истанбула у региону и велика репресија дахија-јаничара-Срба у Београду и Србији. Ово је краћа верзија песме “’Буна против дахија“:

Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,;
Нит’ су ради Турци изјелице,
Ал’ је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;

У прољеће на светог Трипуна,
Један данак три пута се вата,;
А три пута игра на истоку.
То гледају Турци Бијограци,
И на града сви седам дахија:
Аганлија и Кучук-Алија,
И два брата, два Фочића млада,;
Мехмед-ага и шњиме Мус-ага,
Мула Јусуф велики дахија,
Дервиш-ага грацки таинџија,
Старац Фочо од стотине љета,
Све седам се састало дахија;
Бијограду на Стамбол-капији,

„Турци браћо све седам дахија!;
„Тако наши инџијели кажу,
„Да ће ваше куће погорети,
„Ви дахије главе погубити;

Кад то чуше сви седам дахија,
Све дахије ником поникоше,;
И преда се у земљу поглаше,
С књигом не зна нико бесједити,
Ни како ће књизи одказати.

Ал’ бесједи Бирчанин Илија:
„Господару, Фочић Мехмед-ага!
„Ево теби и сто кеса блага,
„Поклони ми живот на мејдану.“
Вели њему Фочић Мехмед-ага:;
„Не будали, Бирчанин Илија!
„Тко би горског упустио вука?“
Мехмед-ага викну на џелата
Џелат трже сабљу испод скута,
Те Илији одсијече главу;;

Кад је Ђорђе Србље узбунио
И с Турцима веће завадио,
Онда Ђорђе прође кроз нахије,;
Па попали Турске карауле,
И обори турске тефериче,
и удари на Турске паланке,
Све паланке он Турске попали,
Женско, мушко, све под мач удари,;
Тешко Србље с Турцима завади.

А кад Ђорђе исијече Турке,
Исијече Турке зулумћаре,
Онда Ђорђе у градове уђе;
Што би Турак’ по градов’ма б’јелим,;
Што би Турак за сјече, ис’јече;
За предаје што би, то предаде;
За крштења што би, то искрсти.
Кад је Ђорђе Србијом завлад’о,
И Србију крстом прекрстио,;
И својијем крилом закрилио
Од Видина пак до воде Дрине,
Од Косова те до Биограда,
‘Вако Ђорђе Дрини говорио:
„Дрина водо! племенита међо;
„Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије!
„Наскоро ће и то време доћи,
„Када ћу ја и тебека прећи
„И честиту Босну полазити.“

Турски јаничари, када су прогласили непослушност Порти, уместо да су у православним Србима нашли савезника, да би утврдили власт у свом пашалуку, они су према Србима, према својима, јер су и јаничари пореклом Срби, били још суровији. Они нису били ништа мање сурови од власти Порте док је била јака. Јака Порта је понекад излазила у сусрет захтевима Срба, када су хтели да буду део Империје и одани султану. Дахије су морале да прикупе новац за борбу против султана, али су и потврдили оне психолошке теорије да су људи који су конвертити (или издајници) у служби страног окупатора много суровији према својим  сународницима него странци-окупатори. Православни Срби никада се нису помирили са окупацијом и све време борили су се против окупатора, у свим српским земљама. Срби су аутохтон народ на простору од Далмације до Ђердапа, од Саве до Вардара, то су земље на којима су Срби чинили већинско становништво вековима пре доласка отоманске војске и ислама на Балкан. Бошњаци као нација нису постојали до времена комунизма у другој половини 20. века. Данашњи Бошњаци нису наследници средњевековних Босанаца, у смислу да је Босна и Херцеговина само њихова земља. Босна се као област први пут помиње у спису „О управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита чији је наслов „О Србима и земљи у којој сада станују“ (10. век). Истина, Босна и Херцеговина никада није била само српска, само земља православних Срба, попут Шумадије. У средњем веку ту су претежно живели Срби обе хришћанске религије, било је Хрвата, за превласт су се бориле католичке краљевине, посебно Мађари (Угари), који су имали велики утицај у средњевековној Босни после распада српског царства. Босна из тог времена била је и уточиште богумила (хришћанска секта) које су прогонили и Цариград и православни владари као и Католичка црква и католички владари. Када су се појавили Турци, дошло је до поделе Босне  између Мађара и Турака. Тада настаје Херцеговина, под вођством Србина Стефана Вукчића Косаче, јужни део краљевине се издвојио, као херцешство светога Саве, односно данашња Херцеговина, као део данашње државе Босне и Херцеговине. Дакле, православни Срби су одмах по доласку Мађара и Турака у Босну (15. век) створили Републику Српску. Три века касније (крај 18. и почетак 19. века) започели су ослобађање свих српских земаља, што је довело до ослобађања Херцеговине и Крајине. Прво су у Балканском рату ослобођене источне и јужне земље од Турака, а затим после Првог светскох рата и западне земље од Аустроугара. Тако је дошло до настанка прве Југославије – државе Срба, Хрвата и Словенаца (почетак 20. века) – после рата са Аустроугарском империјом, која је анектирала БиХ, после 30 година управљања над БиХ, које је стекла на Берлинском конгресу, и која је владала над земљом коју су насељавали Хрвати и Словенци (Јужни Словени). Дакле, прва Југославија је била држава Јужних Словена, хришћана. Ту државу су прихватили и муслимани из Босне, и то после договора са српским радикалима, што је у радио емисији подсетио муфтија Муамер Зукорлић. Током Другого светског рата у Босни је власт имала усташка и злочиначка НД Хрватска и муслимани у Босни су подржавали нацистичко-фашистичку окупацију Југославије. Било је и муслимана партизана, као што је било и муслимана који су били у четницима (југословенској војсци).

Босанци, као и Црногорци, када помињу средњевоковно доба, имају право само да се позивају на аутономију власти, али не и на етничко порекло, у односу на (православне) Србе. Нешто попут Срба и осталих грађана Војводине данас, када се боре за своја права и аутономију унутар Србије. Јер су Срби у Војводини стварали своје херцешство светога Саве, у једној мери независно, и свакако, пре него што је дошло до уједињења са Србијом и остатком српских земаља. Прве српске државе настајале су управо на простору данашње Црне Горе и Босне и Херцеговине. Србија се у историји, под тим именом и на данашњој територији, први пут појављују под владавином лозе Немањића, чији је први престони град био у Расу, област Рашке (средњевековно име за Србе, тако смо се звали, било је Рашани) а то је област данашњег Новог Пазара, града у коме живи муфтија Зукорлић, у области коју Бошњаци називају Санџак. Неколико векова пре доласка првих Турака и првих муслимана у Србију. Матица данашњих Бошњака је Босна. Дакле, српска и хришћанска Босна, која се после нестанка Цркве босанске приклањала источним или западним суседима, у односу на околности и притиске.

Када је дошло до Српске револуције и ослобађања српских земаља, велики број Турака и осталих грађана Отоманске империје, који су били одани Истанбулу и исламу, напустили су овај регион. По неким проценама, у другој половини 19. века, са ових простора се у регион Мале Азије вратило преко милион људи. Вратило, јер су отерани, јер су били дошљаци, јер су били окупатори. Касније се то наставило, када је дошло до велике размене становника између Турске и Грчке. Данас један број Турака, као национална мањина, живи у БиХ, на Космету, у Грчкој, и нешто већи број у Бугарској.

Бошњаци су у већини пореклом Словени, Срби, исламске вероисповести. Бошњаци јесу аутохтон народ. То се не може негирати. Данашњи Бошњаци нису пореклом само Словени и нису само и једино Словени. Данашњи Бошњаци живе на простору Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије вековима уназад. То је чињеница коју морају да прихвате народи који живе на простору ове три државе. Срби морају да прихвате бошњачки идентитет, јер је он стваран, реалност. Такође и црногорски, онај неправославни део Црногораца који себе виде као посебан народ. Али и Бошњаци и Црногорци морају да престану да негирају своје порекло које је везано за српски народ и српски језик и морају да престану да гледају на Србе као окупаторе Босне и Херцеговине и Црне Горе који шире некакву великосрпску хегемонију. Историјско право, које Срби имају у ове три државе, у смислу аутохтоности и права над власништвом земље, могла би да оспори само Византија, која не постоји више од пола миленијума, и која је те територије изгубила пре 1000 година, од стране Срба, који су пре више од једног миленијума на том простору почели да стварају своју државу и да се шире ка истоку (врхунац су била освајања цара Душана). Осим Византије, право Срба могло би бити оспорено и од античке Римске империје (чијих је 17 императора рођено на простору данашње Србије). Римска империја, такође, не постоји већ више од 1000 година.

Бошњацу су, као народ, почетком 21. века, реалност. Бошњаци су пореклом Словени, Срби, хришћани, али чији прецу су примили ислам пре више стотина година, који нису остали, генетски, само Босанци или Срби, јер је било крвног мешања и са другим муслиманским народима који су насељавали Отоманску империју. Бошњаци су људи који на првом месту себе виде као муслимани. Исламска вера је оно што је одредило идентитет ових људи, а не порекло са средњевековном Босном и Босанцима. Бошњаци су временом постали искрени и верни муслимани, одани Мухамеду и Алаху. Они нису одани Истанбулу или Меки, већ Алаху. Осим исламских фундаменталиста, који не чине већину бошњачког народа, Бошњаци себе не поистовећују са Турцима, већ себе виде као посебан народ. Временом се део муслимана, пошто се ради о муслиманима који живе у модерној Европи, који су у једном тренутку живели и у репресивној секуларној комунистичкој држави, удаљио од ислама и религије, и данас велики део Бошњака није веран Алаху, јер не верује у Бога. Они себе виде као Бошњаке, због свог порекла, које је, колико им је данас познато, везано за ислам, али не и као муслимане, јер им нису таква уверења. Поштују ислам као што велики број Срба (комуниста) поштује славе као део православне традиције. Прво су постојали само муслимани, као скупина људи који су припадали исламу и водили међусобно заједничко порекло као муслимани рођени на овом простору који говоре српским језиком. Као народ без јасног идентитета, чији идентитет је стваран од 19. века до краја 20. века, данас постоје Бошњаци и међу њима је све мање муслимана. Наметење ислама од стране Бошњака муслимана оним Бошњацима који нису муслимани има ефекат као кад Срби православци покушавају да наметну хришћанство Србима атеистима. Дакле, никакав. Неће успети ни ако репресивно и насилно то раде, попут комуниста приликом увођења комунизма.

Бошњаци муслимани не могу да наметну ислам ни оним Бошњацима који нису муслимани, а хтели би то православним Србима. Сваки такав покушај мора водити у рат. Зато Република Српска није настала на геноциду, јер је Република Српска била одговор на ширење муслиманског милитантног фундаментализма, који је у једном тренутку постао владајућа мисао међу Бошњацима. Босна и Херцеговина под влашћу муслимана из Сарајева била је и остала пројекат муслимана не само из БиХ, не само са Балкана. То је био пројекат стварања муслиманске државе у Европи. Тај пројекат је наишао на добар пријем међу западним НАТО државама (посебно међу левичарима и либералима) које су тако хтеле да направе компензацију са муслиманима у Азији – хтели су да створе исламску државу у Европи а да у замену осигурају опстанак Израела и сачувају своје економске и енергетске интересе у исламским државама. Срби нису хтели целу Босну и Херцеговину. Срби су хтели, и добили, само своју Републику Српску.

Република Српска је много старија од Санџака. Република Српска је стара колико и Рашка. Што не значи да Бошњаци у Босни и Херцеговини не треба да имају своја права, да не треба да граде БиХ као већински народ као своју матичну државу. Или Бошњаци у Србији, као мањински народ, да не треба да имају одређен степен локалне власти у складу са децентрализацијом и проширивањем надлежности локалних самоуправа. Време је да после два века, од како су Турци напустили Балкан, и скоро једног века од како у Босни и Херцеговини власт немају Мађари, Аустријанци или Немци, дође до уређења односа, суштинског и трајног, између Срба и Бошњака, мирним и демократским путем. Да би дошли до тога, и Срби и Бошњаци морају да изаберу оне који ће их у тим преговорима предводити. Што значи да је потребно да дођу нове генерације на власт, и међу Бошњацима и међу Србима. Муфтија Муамер Зукорлић може бити предводник те нове генерације, међу Бошњацима муслиманима. Услов да то постане, поред подрше сопственог народа, јесте и да престане са негирањем Републике Српске, са признањем да Република Српска није настала на геноциду, и наравно, са поштовањем државе Србије у којој живи. Са српске стране, до историјског договора може довести само нова српска десница, која се окупља око Двери српске и припрема за наредне изборе у Србији. Са српске (православне) стране потребан је нов начин опхођења према Бошњацима, са много више поштовања према уверењима које Бошњаци носе, везано за своју веру и свој идентитет. Све остало, техничке ствари, треба решавати преговорима, уз добру вољу обе стране. Босна и Херцеговина је држава бошњачког и српског народа. У Србији живе муслимани, али нису сви муслимани Бошњаци, и самим тим не могу сви муслимани у Србији да буду под контролом муслимана Бошњака из Босне и Херцеговине. Бошњаци у Рашкој, у Санџаку, треба да остварују сва права која им по људским и Божјим законима припадају. (Православни) Срби који буду чинили нову власт у Београду треба све да учине да се и у Рашкој/Санџаку, као и у остатку Србије, створе услове за бољи живот грађана. Треба подржати и остваривање права Бошњака у Црној Гори, где су угрожена и права Срба.

Зато је најбоље, имајући у виду и нерешено питање и нерешен статус Космета и Македоније, а имајући у виду колико смо сви заједно далеко од чланства у ЕУ, да ове државе, тачније ови народи, иду ка стварању лабаве конфедерације и знатно дубље и шире економске и културне контабилности, како сам раније предложио да се решава статус Космета и Метохије. То је немогуће без успостављање владавине права – судског процесуирања ратних злочинаца и сузбијања организоване мафије – у свакој држави, у сваком народу, у целом региону. Са или без помоћи држава које се налазе ван Балкана. На пример, управо је дошло до великог неслагања између Турске и Аустрије (и Немачке) око избора новог председника ОЕБС-а, веома озбиљног и дубоког сукоба, који може пореметити европску безбедност и сигурност. Да ли ће се сукоб између Истанбула и Беча и овог пута негативно одразити на Босну и Херцеговину? Бошњаци и Срби имају могућност да први дођу до стратешког договора, што би омогућило да се до договора дође и између Срба и Албанаца, а после тога ће бити лакше решавати статус и проблеме у Хрватској, Македонији и Црној Гори.

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

НЕУТРАЛНОСТ

мај 29, 2011

Ратко Младић и Република Српска

мај 28, 2011

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА

мај 16, 2011

IZETBEGOVIĆ: Pogrešio sam što sam podržavao Zukorlića

мај 14, 2011

Босна и Херцеговина

март 19, 2011

Hidžab, marama kao politika

фебруар 9, 2011

Повратак у будућност

јануар 31, 2011

Француско-британски војни савез

 

NATO na korak od kopnene operacije

05. 06. 2011.

NATO je samo „jedan korak“ od slanja vojnika u Libiju kao pomoć pobunjenicima koji žele da zbace Moamera Gadafija, rekao je zamjenik ruskog premijera Sergej Ivanov.

„Upotreba jurišnih helikoptera je samo jedan korak od kopnene operacije“, rekao je Ivanov na godišnjem azijsko-pacifičkom samitu o bezbjednosti pod nazivom „Dijalog šangri-la“ u Singapuru.

Britanski i francuski borbeni helikopteri juče su prvi put gađali mete u Libiji, nakon što su se dosadašnje akcije oslanjale na avione.

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/258182/NATO-na-korak-od-kopnene-operacije

————————-

DREZDEN – Nemačka kancelarka Angela Merkel zatražila je juče u Drezdenu hitnu reformu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kako bi se to telo prilagodilo novom poretku nastalom nakon Hladnog rata.

„Savet bezbednosti odražava poredak iz perioda posle Drugog svetskog rata“, ocenila je Merkelova.

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/258109/Merkelova-Hitno-reformisati-Savet-bezbednosti

———————————————————————————————————————————————

02. 11. 2010.

Velika Britanija i Francuska nameravaju da potpišu sporazum od zajedničkom razvoju i testiranju nuklearnih bojevih glava. Planovima se predviđa formiranje centra za razvoj tehnologije u Velikoj Britaniji, i drugog, za izvođenje nuklearnih proba, u Francuskoj.

Na svom samitu u Londonu britanski premijer Kameron i francuski predsednik Sarkozi nameravaju da prezentiraju i planove o zajedničkim vojnim snagama za intervencije u inostranstvu.

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/214888/Velika-Britanija-i-Francuska-Sporazum-o-zajednickim-nuklearnim-probama

СЕЋАЊЕ

 

Лоренс Иглбергер, некадашњи амбасадор у Београду и једини амерички професионални дипломата који је доспео до положаја државног секретара, преминуо је данас у 80. години у Шарлотсвилу, у Вирџинији, после кратке болести.

Службеник америчке амбасаде у бившој Југославији био је од 1961. до 1965. године, а амбасадор од 1977. до 1980. Распад бивше Југославије, он је 1992. упоредио са „грчком трагедијом“ и предвидео да ће у том рату погинути много људи.

Иглбергер је, као заменик државног секретара, од 1989. до 1992. године, био и главни саветник администрације Џорџа Буша старијег за питања настала распадом бивше Југославије.

Истовремено, није био склон војној интервенцији. Понекад постоје проблеми за које нема брзог решења, а некада постоје проблеми за које нема никаквог решења, рекао је тада Иглбергер, због чега је стекао репутацију да је наклоњен Србима, а западноевропска штампа га је називала „Лоренсом од Србије“.

Иглбергер је, међутим, видео мане код свих етничких група у бившој Југославији, и ни за једну страну није сматрао да је посебно сјајна. 

Рођен 1930. у Милвокију, у држави Висконсин, одрастао је у републиканској породици. Републиканац је остао је до краја живота, иако умерени.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/903388/+%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D1%83%D0%BE+%D0%B4%D0%B8%D0%BF%D0%BB%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B0++%D0%9B%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BD%D1%81+%D0%98%D0%B3%D0%BB%D0%B1%D0%B5%D1%80%D0%B3%D0%B5%D1%80.html

 

———————————————————————————

Интервју, Прес, Београд

Sarajevski pisac Muharem Bazdulj spada u najveće književne zvezde na prostoru bivše Jugoslavije. Oni koji više prekopavaju kioske sa štampom od knjižara prepoznaju ga po fantastičnim kolumnama i tekstovima koji redovno izlaže u svim najznačajnijim magazinima i dnevnim listovima od Triglava do Tetova, u kojima obrađuje teme od Kundere, preko benda U2, pa sve do Lionela Mesija. Objavio je nekoliko knjiga, a onu naslova „Druga knjiga“ u engleskom prevodu objavio je „Northwestern University Press“ (Ilinois) i to u čuvenoj ediciji „Writings from an unbound Europe“.

(…) Iako je u Bosni, recimo, u vreme SFRJ navijanje za Zvezdu ili Dinamo bilo način za isticanje vlastitog srpskog odnosno hrvatskog identiteta (za razliku od Partizana i Hajduka koji su doživljavani kao svejugoslovenski klubovi), te 1991. godine, u osvit rata, u Bosni su ljudi u ogromnoj većini strastveno navijali za Zvezdu u njenom pohodu na Kup šampiona. Ja sam imao četrnaest godina, ali se toga dobro sećam. U Sarajevu se, recimo, posle pobede u finalu slavilo toliko masovno da je sutradan na konferenciji za štampu, a nakon što je mesecima tvrdio da se u Sarajevu stvara antisrpska atmosfera, Radovan Karadžić priznao da je takvo slavlje dokaz da ta atmosfera baš i nije toliko antisrpska koliko je on dotad mislio. Nije prošla ni godina, a Karadžić i Mladić, zajedno sa Arkanom, vođom Zvezdinih navijača, počeće, uz sve ostalo, nemilosrdno da granatiraju to isto Sarajevo.

U tvojoj knjizi „Sjetva soli“ pominje se čuvena naci žurka u Sarajevu, koja je održana 1988. Po čemu je značajan taj događaj? Zato što su se na njemu našli danas bitni likovi na kulturnom prostoru cele bivše Jugoslavije ili je to bio dokaz i da Sarajevo može da iznedri nepodobnosti a ne samo mejnstrim bendove dobre viceve?
– Bila su mi zanimljiva oba ta aspekta pomenute teme, ali mi je literarno bio najinteresantniji taj, skoro bih rekao, tranzicijski spoj dve forme mikrototalitarizma. Mislim da je u vreme hladnog rata Kundera kazao da ljudima na Zapadu privatnost ugrožavaju mediji, a na Istoku policija. Ovde je postojala sprega policije i medija. Socijalizam je već bio skoro na izdisaju, pa policijska represija nije bila toliko žestoka kao što bi možda bila nekoliko godina ranije, ali su se na učesnike te žurke zauzvrat okomili mediji. Na neki način time kao da je anticipiran i budući razvoj događaja, a kad je reč o hajkama i ideološkom egzorcizmu.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/163589/Turbo-folk+je+izle%C4%8Dio+Balkan.html

 

КАКО НАСТАЈЕ ЗЛО

Милослав Самарџић

 

Јосип Броз Тито рођен је 7. маја 1892. године у селу Кумровцу у Аустроугарској (данас у Хрватској). Село је било забачено и заостало, о чему сведоче обе верзије о настанку имена. На локалном дијалекту реч “кумерно“ значи замазано, блатњаво, прљаво, док немачка реч “кумер“ означава јад и невољу. Мештани су називани тим подругљивим речима и тако је остало име “Кумровец“. (Ако другачије није назначено, подаци из предратне Брозове биографије преузети су из књиге Пере Симића “Тито – тајна века“. Симић је истраживао у московским архивима и решио је мистерије о Брозовом пореклу и предратном животу.)

(…) Мали Јосип најпре је похађао сеоску четворогодишњу основну. Први разред је понављао, а у другом, трећем и четвртом постигао је слаб успех. Ипак, показао је један таленат. Пошто је као понављач био крупнији од остале деце, учитељ му је поверио да на школској табли уписује имена немирних ђака. То је радио ревносно, па је често био редар. А као редар добио је још један задатак: да у присуству учитеља туче прутом по испруженим длановима ђаке које је означио као непослушне.

(…)  Те 1912. године Јосип Броз почиње “да се кинђури“, облачећи се изнад свог статуса, али и примања. То ће се ускоро променити на дужи рок. Наиме, крајем године Броз је регрутован за техничку службу Бечког арсенала. Оставио је добар утисак на старешине, који му због тога омогућавају да заврши подофицирску школу и добије чин каплара. Такође су му омогућили да вежба мачевање. Постао је првак 25. домобранског пука у овој дисциплини, а потом и други у аустроугарској армији. Награду му је уручио један од надвојвода из династије Хабзбурга. “Ја примам честитке од надвојводе! Обичан војник руковао се с чланом царске породице!“ – говорио је много година касније, не скривајући одушевљење.

Непосредно после овога Аустроугарска напада Србију и почиње Први светски рат. Брозов 25. домобрански пук припадао је 42. домобранској вражјој дивизији, сачињеној већином од Хрвата. Дивизија је потучена најпре у Церској, а потом и у Колубарској бици. Ипак, Аустроугари су више месеци држали под окупацијом делове Подриња и Посавине, починивши масовне ратне злочине. Мапа кретања хрватске ђавоље дивизије поклапа се са мапом најсвирепијих злочина над српским цивилима.

(…) Броз је напредовао од каплара до водника и добио је две сребрне медаље за храброст, по једну на српском и руском фронту.

(…) Вражја 42. дивизија пребачена је у Русију јануара 1915. године. У једној борби марта месеца Броз је тешко повредио средњи прст леве руке. Инвалидитет прста касније је скривао кожном навлаком или рукавицом, што ће постати један од елеманата приче о замени “правог Тита“.

Априла месеца тешко је рањен и заробљен. Аустроугари нису знали за то, па су децембра 1915. његово име објавили на листи погинулих.

Више од годину дана Броз је лечен у Казањској области, а затим је пребачен у заробљенички логор у Алатиру. Ту су се ратни заробљеници српске, хрватске и словеначке националности управо спремали да откажу послушност Аустроугарској и да се као добровољци јаве у српску војску, која се тада, 1916. године, налазила на Солунском фронту. Броз је то одбио, па је пребачен у заробљенички логор у Ардатову. Управа логора додељује га тројици сељака да ради у њиховом млину.

После неколико месеци, руска царска армија премешта Јосипа Броза у заробљенички логор у Кунгуру, у Пермској губернији. Овде су ратни заробљеници крчили шуме кроз које је грађена железничка пруга. Броз постаје “нека врста команданта“ својим друговима. Остајао је у бараци и бавио се административним пословима, све док није начинио неки пропуст, због ког су га козаци тешко претукли корбачима и бацили у затвор. “Издржао сам тридесет удараца које никада нећу заборавити“, рекао је касније једном биографу.

У затвору Броза затиче Фебруарска револуција 1917. године. Казна му је ускоро истекла, али је поново ухапшен због хушкања заробљеника на демонстрације. Премештен је у околину Перма, где је радио на оправци пруге. Одатле теретним возом бежи у Петроград, па у Финску, где га хапсе и упућују према логору у Кунгуру. Приликом транспорта искаче из воза и бежи ка Омску. Ту га затиче Октобарска револуција.

(…) Бољшевици се примичу Омску 1919. године и Броз им подноси две молбе: да добије совјетско држављанство и да се учлани у Руску комунистичку партију (бољшевика). Обе молбе му одбијају, утврдивши да је у претходном периоду “бежао од Црвене армије“. Дали су му само легитимацију за повратак у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, и то тек 5. августа 1920. године. То му неће сметати да изјављује како је учествовао у Октобарској револуцији.

(…) Са супругом у деветом месецу трудноће, Броз улази у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца без пребијене паре. После једнонедељног задржавања у карантину, у Марибору, полиција га уводи у књигу сумњивих лица, уз обавезу да се редовно јавља властима.

(…) Не може се поуздано утврдити када је постао члан КПЈ. Разуме се, касније му је у партијској књижици уписана најранија могућа година: 1920.

(…) Као комуниста први пут је ухапшен 1925. у Бјеловару, због сакупљања оружја и припремања оружаног устанка. Њега и његове партијске другове пустили су после осам дана. Тада се сели у Загреб, па у Краљевицу, затим у Београд и Смедеревску Паланку, и најзад опет у Загреб.

У Загребу средином 1927. године добија прву партијску функцију: постаје члан Месног комитета КПЈ. На састанцима комитета успешно се залагао за стаљинизацију партије. Као илегална, партија је била малобројна – са 80 чланова загребачки комитет спадао је међу најбројније у земљи – али је успевала да убаци своје људе у легалну синдикалну организацију. Тако је и Броз ујесен те 1927. године добио прву плаћену функцију: секретар хрватске филијале Савеза радника металске индустрије и обрта Југославије.

Између ове две функције одробијао је пет месеци, због субверзивне комунистичке активности. Пролећа 1928. хапшен је и због насилног понашања, јер је ометао скуп Социјалистичке партије. Поново је ухапшен лета те године, у својој канцеларији у Савезу металаца, али је успео да побегне кроз клозетски прозор. После седам дана у стану Брозових полиција проналази скривено оружје и пропагандни материјал. Ухапшени су и Пелагија и Јосип Броз. Пелагија је ослобођена, а он је осуђен на пет година затвора.

(…) Ипак, у редовима комуниста робија је дизала углед. Зато је лета 1934. Броз добио задатак да оде на први службени пут у иностранство. У Бечу, где се налазило седиште ЦК КПЈ, поднео је извештај Чижинском о стању у земљи. Тема је била спор између југословенских и хрватских комуниста.

Ускоро, Броза примају у Политбиро и Централни комитет, што су биле плаћене функције. Тада узима псеудоним “Тито“, мада му је званично лажно име и даље било “Валтер“. И на новој дужности остаје радикалан. Тражи да се у извођењу револуције сарађује и са “најреакционарнијим национал-шовинистичким организацијама“. Затим издаје директиву да се где год је могуће оснивају тајне “борбене групе“, наоружане палицама, боксерима, кратким батинама или корбачима. Захтевао је да се избегава употреба ватреног оружја, али да се оно сакупља и скрива на погодна места.

Већ крајем те 1934. године Чижински одлучује да пошаље Броза у Москву. У писмима Коминтерни генерални секретар га хвали и препоручује, уз напомену да је реч о “раднику који је шест година провео на робији“, због чега “он можда у почетку неће бити рутиниран онако као неки извјежбани интелектуалци“.

(Из књиге “Истина о Титовим партизанима“, која је у припреми.)

НАСТАВИЋЕ СЕ

http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B/40791/%D0%9A%D0%90%D0%9A%D0%9E+%D0%9D%D0%90%D0%A1%D0%A2%D0%90%D0%88%D0%95+%D0%97%D0%9B%D0%9E%3A+%D0%A2%D0%98%D0%A2%D0%9E.html

ФАМОЗНО

Jubilarni, 100. broj magazina STATUS, ekskluzivno je objavio razgovor predsednika Srbije Borisa Tadića i književnika Svetislava Basare.
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/257566/Basara-i-Tadic-oci-u-oci

Svetislav Basara

17/05/2011
Ivica Dačić, cenjeni publikume, sve češće i sve odlučnije nastupa kao avangarda radničke klase. Možda je, zaista, kucnuo čas da se vratimo markističkom pragmatizmu sa drugom Dačićem na čelu. Konačno, za marksističkog vakta nam je mnogo bolje išlo.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/podela.881.html?news_id=215408

Svetislav Basara

02/06/2011
Osim što je čovek posebnog kova, Ivica Dačić se sve više ističe kao politički filozof. U intervjuu za novi broj Nina, Ivica je otišao korak dalje sa idejama deobe. Predložio je, naime, da se južna republika podeli između Srbije i Albanije. Ivicina razmišljanja su prve laste racionalnog pristupa rešavanja kosovskog problema.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/malo_kosovo.881.html?news_id=216618

–

ИДЕЈА О ПОДЕЛИ ДОЛАЗИ ОД КОМУНИСТЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА. СА КОЈИМ, НАВОДНО, ТАДИЋ НЕМА ВЕЗЕ. НИ ДАЧИЋ. А ТЕК МОНАРХИСТА И ПРАВОСЛАВАЦ БАСАРА.

ЕВО ШТА О ТОМЕ МИСЛИ ВЛАДИКА СА КОСМЕТА:

03. 06. 2011.

Vladika raško-prizrenski Teodosije uveren je da će narod na Kosovu i Metohiji opstati a ideju o podeli tumači kao lošu jer, po njemu, svaka podela može dovesti do eskalacije nasilja.

God Is Not a Christian – Desmond Tutu

 

1984 Nobel Peace Prize winner

The following is excerpted from the Archbishop Desmond Tutu‘s new book, ‘God Is Not A Christian: And Other Provocations.’

(…) When we read the classics of the various religions in matters of prayer, meditation, and mysticism, we find substantial convergence, and that is something to rejoice at. We have enough that conspires to separate us; let us celebrate that which unites us, that which we share in common.

Surely it is good to know that God (in the Christian tradition) created us all (not just Christians) in his image, thus investing us all with infinite worth, and that it was with all humankind that God entered into a covenant relationship, depicted in the covenant with Noah when God promised he would not destroy his creation again with water. Surely we can rejoice that the eternal word, the Logos of God, enlightens everyone — not just Christians, but everyone who comes into the world; that what we call the Spirit of God is not a Christian preserve, for the Spirit of God existed long before there were Christians, inspiring and nurturing women and men in the ways of holiness, bringing them to fruition, bringing to fruition what was best in all. We do scant justice and honor to our God if we want, for instance, to deny that Mahatma Gandhi was a truly great soul, a holy man who walked closely with God. Our God would be too small if he was not also the God of Gandhi: if God is one, as we believe, then he is the only God of all his people, whether they acknowledge him as such or not. God does not need us to protect him. Many of us perhaps need to have our notion of God deepened and expanded. It is often said, half in jest, that God created man in his own image and man has returned the compliment, saddling God with his own narrow prejudices and exclusivity, foibles and temperamental quirks. God remains God, whether God has worshippers or not.

This mission in Birmingham to which I have been invited is a Christian celebration, and we will make our claims for Christ as unique and as the Savior of the world, hoping that we will live out our beliefs in such a way that they help to commend our faith effectively. Our conduct far too often contradicts our profession, however. We are supposed to proclaim the God of love, but we have been guilty as Christians of sowing hatred and suspicion; we commend the one whom we call the Prince of Peace, and yet as Christians we have fought more wars than we care to remember.

We have claimed to be a fellowship of compassion and caring and sharing, but as Christians we often sanctify sociopolitical systems that belie this, where the rich grow ever richer and the poor grow ever poorer, where we seem to sanctify a furious competitiveness, ruthless as can only be appropriate to the jungle.

http://www.huffingtonpost.com/desmond-tutu/god-is-not-a-christian_b_869947.html?utm_source=DailyBrief&utm_campaign=060211&utm_medium=email&utm_content=BlogEntry&utm_term=Daily%20Brief

Избори за председника 2012

 

Председник ове државе је, на почетку економске кризе, изјавио да нема кризе. Затим, да ће криза брзо да прође. Па је затим изјавио да је криза прошла. А криза све дубља и озбиљнија.

Сећате се прича о оцењивању министара, борби против корупције… Све је још горе него што је било.

У седмој години мандата открио је да је пољопривреда потенцијал. После пар недеља пољопривредници су блокирали целу Војводину.

Сада је изјавио да Србија мора још дуго да трпи окупацију. Вероватно још један мандат којем се нада.

Доживеће успех као у изградњи коридора. За Србију је најбоље да то буде културно, на изборима, вољом народа. Задатак Двери српске и свих осталих који су против система и ове елите није само да се освоји власт у Скупштини, потребно је освојити и председничке изборе, да би се кренуло ка суштинским променама. Наравно, те победе би означиле почетак ослобађања. У ропству нема и не може бити доброг животног стандарда. 

Како је Република Српска постала матица

Бошко Обрадовић: Како је Република Српска постала матица!?

(…) Велики доказ слободарства Републике Српске је и позив Борачке организације Дверима да буду једини гост централног митинга у Бањалуци и обрате се практично у име читаве српске интелектуално-политичке елите са обе стране Дрине. Јер позвати на централни митинг у престоници РС једино системску опозицију из Србије и политичку организацију која је предмет невиђене медијске цензуре у Београду, свакако је показатељ слободног политичког деловања каквог Србији одавно нема.

За овај митинг је речено да је био један од најбољих српских политичких скупова још од времена Радована Караџића, а није случајно што је у нашим медијима прећутано да се све време скандирало Ратку Младићу и против Бориса Тадића кога је Бањалука назвала београдским усташом. Срђан Ного, који је говорио у име Двери, био је једини говорник поред тројице бораца Отаџбинског рата и представника Борачке организације, што је такође својеврсна порука да Тадић није Србија и да у Младој Србији расте једна нова политичка генерација која се према Републици Српској односи на један потпуно нов политички начин, дијаметрално супротан понашању актуелног режима.

За Двери РС је одавно српскија од Србије, која је под гором окупацијом него протекторат БиХ, и сваки наш боравак у РС је време проведено на слободи, где се може мислити, говорити и деловати српски како је то у Београду одавно немогуће. Међутим, ако је Српска данас Србија, и ако је политички пример стварања националне државе са оне стране Дрине оно због чега морају да буду прогоњени сви учесници у том историјском подухвату и јединој српској победи у последњих 20. година, онда тај пример тихо али све одлучније прелази Дрину и усељава се у стремљења Младе Србије која се супротставља колонијалној управи којој је на челу Борис Тадић, са уверењем да је близу дан кад ће и Србија бити Српска.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/teme/serbia/ratko-mladic/bosko-obradovic-kako-je-srpska-postala-matica.php

–

Premijer Republike Srpske (RS) Aleksandar Džombić izjavio je danas da će Vlada RS izdvojiti finansijska sredstva za obranu haškog optuženika Ratka Mladića. Prema njegovim rečima, pokrenuta je procedura za obezbeđivanje pomoći fondaciji koja će pružati pravnu pomoć  optuženima pred Haškim tribunalom, prenela je Radio-televizija RS.

–

BEOGRAD – Ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić istakao je danas u razgovoru sa šefom Misije Eeuleks Gzavije de Marnjakom da postoji još prostora za unapređenje saradnje sa Euleksom.

danas.rs

Aryan & Hyperborea

 

Airyana/ Airyan/ Airan/

.

The word “Aryan” is derived from the Sanskrit word ārya meaning ‘noble’.

Indo-Iranian ar-ya- descends from Proto-Indo-European (PIE) *ar-yo-, a yo-adjective to a root *ar „to assemble skillfully„, present in Greek harma „chariot“, Greek aristos, (as in „aristocracy„), Latin ars „art“, etc. Thus, according to this theory, an Aryan is „one who skillfully assembles„. Proto-Indo-Iranian *ar-ta- was a related concept of „properly joined“ expressing a religious concept of cosmic order.

 .

Arya and Anarya are primarily used in the moral sense in the Hindu Epics. People are usually called Arya or Anarya based on their behaviour. Arya is typically one who follows Dharmic principles. This is historically is applicable for any person living any where in Bharata Varsha or vast India.

 

The name Iran, Iranian is itself equivalent to Arya/Aryan, where Iran means “land of the Arya, and has been in use since Sassanid times. The Avesta clearly uses airya as an ethnic name (Vd. 1; Yt. 13.143-44, etc.), where it appears in expressions such as airyāfi; daiŋˊhāvō “Iranian lands, peoples,” airyō.šayanəm “land inhabited by Iranians,” and airyanəm vaējō vaŋhuyāfi; dāityayāfi; “Iranian stretch of the good Dāityā,” the river Oxus, the modern Āmū Daryā.

In the 18th century, the most ancient known Indo-European languages were those of the Indo-Iranians‘ ancestors. The word Aryan was adopted to refer not only to the Indo-Iranian people, but also to native Indo-European speakers as a whole, including the Armenians, Greeks, Latins, and Germans. It was soon recognised that Balts, Celts, and Slavs also belonged to the same group. It was argued that all of these languages originated from a common root—now known as Proto-Indo-European—spoken by an ancient people. The ethnic group composed of the Proto-Indo-Europeans and their modern descendants was termed the Aryans.

In 19th century physical anthropology, represented by some as being scientific racism, the „Aryan race“ was defined as the subgroup of the Caucasian (or Europid) race consisting of the native speakers of Indo-European languages descended from the original Proto-Indo-Europeans, that in modern times reside in Europe, Asian Russia, Anglo-America, Quebec, Southern South America, South Africa, Australia and New Zealand, in Armenia, in Iran, Afghanistan and Tadzhikistan, in Northern India (which in the 19th century included what is now Pakistan), Gujarat, Maharashtra, Eastern India (which in the 19th century included what is now Bangladesh), Nepal, and Northeast India, and in the Maldives and Ceylon.

 .

A genetic study in the year 2000 in Andhra Pradesh state of India found that the upper caste Hindus were closer relatives to Eastern-Europeans than to Hindus from lower castes.

.

The term Caucasian race (also Caucasoid, Europid, or Europoid) has been used to denote the general physical type of some or all of the populations of Europe, North Africa, the Horn of Africa, West Asia, Central Asia and South Asia. In common use, the term is sometimes restricted to Europeans and other lighter-skinned populations within these areas, and may be considered equivalent to the varying definitions of white people.

The concept of a Caucasian race or Varietas Caucasia was developed around 1800 by Johann Friedrich Blumenbach, a German scientist and classical anthropologist. Blumenbach named it after the Caucasian peoples (from the Southern Caucasus region), whom he considered to be the archetype for the grouping. He based his classification of the Caucasian race primarily on craniology. Blumenbach wrote:

Caucasian variety – I have taken the name of this variety from Mount Caucasus, both because its neighborhood, and especially its southern slope, produces the most beautiful race of men, I mean the Georgian; and because all physiological reasons converge to this, that in that region, if anywhere, it seems we ought with the greatest probability to place the autochthones (birth place) of mankind.

.

The South Caucasus is a geopolitical region located on the border of Eastern Europe and Southwest Asia also referred to as Transcaucasia, or The Trans-Caucasus.

Hyperborea

In Greek mythology the Hyperboreans were a mythical people who lived far to the north of Thrace. The Greeks thought that Boreas, the North Wind, lived in Thrace, and that therefore Hyperborea was an unspecified region in the northern lands that lay beyond the north wind. Their land, called Hyperborea or Hyperboria — „beyond the Boreas“ — was perfect, with the sun shining twenty-four hours a day, which – if true – suggests a possible location within the Arctic Circle.

The earliest extant source which mentions Hyperborea in detail is from Herodotus‘s Histories (Book IV, Chapters 32-36) written around 450 BC. However Herodotus recorded three earlier sources which supposedly mentioned the Hyperboreans, these included Hesiod and Homer, the latter of whom purportedly wrote of Hyperborea in his lost work Epigoni, „if that be really a work of his“. Herodotus also wrote that the 7th century BC poet Aristeas wrote of the Hyperboreans in a poem (now lost) called Arimaspea about a journey to the Issedones. Beyond these lived the one-eyed Arimaspians, further on there were gold-guarding griffins, and beyond these the Hyperboreans. Pindar, Simonides of Ceos and Hellanicus of Lesbos, contemporaries of Herodotus in the 5th century BC also all briefly described or referenced the Hyperboreans in their works.

The Hyperboreans were believed to live beyond the snowy Riphean Mountains which Homer first referenced in his Iliad (15. 171; 19. 358) or beyond the home of Boreas.

According to Pausanias:

…“The land of the Hyperboreans, men living beyond the home of Boreas.”

Homer placed Boreas in Thrace, and therefore Hyperborea in his opinion dwelled somewhere to the north of Thracian territory, perhaps Dacia. Sophocles (Antigone, 980-987), Aeschylus (Agamemnon, 193; 651), Simonides of Ceos (Schol. on Apollonius Rhodius, 1. 121) and Callimachus (Delian, [IV] 65) also placed Boreas in Thrace. Other ancient writers however believed the home of Boreas or the Rhipean Mountains sat in a different location. For example, Hecataeus of Miletus believed that the Rhipean Mountains sat adjacent to the Black Sea.Alternatively Pindar placed the home of Boreas, the Rhipean Mountains and Hyperborea all near the Danube. Heraclides Ponticus and Antimachus in contrast identified the Rhipean Mountains with the Alps, and the Hyperboreans as a Celtic tribe (perhaps the Helvetii) who sat just beyond them. Aristotle placed the Rhipean mountains on the borders of Scythia, and Hyperborea further north. Later Roman and Greek sources continued to change the location of the Rhipean mountains, the home of Boreas, as well as Hyperborea which supposedly dwelled beyond them. However all these sources agreed these all dwelled to the far north of Greece or southern Europe. The ancient grammarian Simmias of Rhodes in the 3rd century BC connected the Hyperboreans to the Massagetae and Posidonius in the 1st century BC to the Western Celts, but Pomponius Mela placed them even further north in the vicinity of the Arctic. In maps based on reference points and descriptions given by Strabo, Hyperborea, shown variously as a peninsula or island, is located beyond France and has a greater latitudinal than longitudinal extent. Other descriptions put it in the general area of the Ural Mountains.

From Wikipedia, the free encyclopedia