ЛАВ ШЕСТОВ

 

Лав Шестов

“Оковани Парменид“

Из књиге “Душа и егзистенција“, Сфаирос, 1989.

 

 

“Нужност не слуша убеђења“.

… Хегел је писао да је вера само особена форма знања. Другим речима “истински хришћански садржај религије треба да се оправда философијом“…

… У овоме је тајни смисао Хегелових речи – чудо је само насиље над природном везом ствари и самим тим над духом. Хегел од вере није ништа очекивао – сва његова уздања била су везана за науку и знање. И, ако “дух“ јесте оваполоћење знања и науке, онда се треба сложити са Хегелом да је чудо насиље над духом. Али, ми смо видели друго, видели смо да су се знање и наука родили од Нужности, да је рођење знања било насиље над човеком. О овоме Хегел не говори. Он је смели и искусни кријумчар и пред очима најбуднијих надгледника уме да пренесе забрањену ствар. Јеванђеоска чуда јесу насиље над духом, а убиство Сократа догодило се уз сагласност и извољење духа зато што прва нарушавају, а друго не нарушава природну везу међу стварима. Могло би се помислити обратно – природна веза међу стварима је највеће од могућих насиља над духом. Али, ту Хегел ништа не може да уради – слаб је и немоћан, не сме да призна у овоме своју слабост и беспомоћност прикрива свечаном речју “слобода“. (Епиктет је био отворенији: “Почетак философије јесте свест о својој беспомоћности и немоћи пред нужношћу“.) То је у поретку ствари: ко се осврнуо тај види Нужност, ко је видео Нужност тај се преобраћа у камен, макар и у камен одбарен свешћу (Спиноза). Због тога се Кана Галилејска, ускрснуће Лазарево, отровани Сократ, отровано псето – све се то преобраћа у случајно и коначно, због тога неће бити другог извора осим ума… Канта сматрају рушитељем метафизике, а у Хегелу виде философа који је метафизици вратио права која јој је Кант одузео. У ствари, Хегел је само довршио Кантово дело. Уверење да је вера знање, пажљиво је скривена под маском пријатељства, а мржња према светом Писму и самој могућности другачијег задобијања истине осим оног које предлаже наука, довољно сведочи о карактеру задатка који је Хегел себи поставио… Важно је да се Хегелова метафизика у суштини не разликује од Кантовог практичног ума… Ово је чини готово парадоксалним, али, то је тако, и другачије није могло бити – када су обојица излазили из традиционалног уверења да је само један извор истине и да је истина оно чему се сваки човек може привести… Само су речи другачије: уместо практичког ума – Дух…

… Јасноћа и разговетност привлаче нас не стварноме, већ илузорноме, не постојећем, већ сенци постојећег. Ако запитате одакле је Платон узео ово, како се досетио он, такав становник пећине као и сви остали, досетио да оно што види није стварност, већ само сенка стварности, и да негде иза граница пећине почиње истински живот – одговор на питање нећете добити. Да докаже ово Платон не може, иако се, треба признати, он из петних жила напреже да нађе доказа. Због тога је он и дијалектику измислио…

… Спинозин смели лик нам поново користи. Не само да се многи људи преобраћају у камење одбарено свешћу, већ их сама Нужност, сачувавши своју камену, према свему равнодушну природу, снабдева свешћу. А преварила је чак и Платона убедивши га да у “другом“ свету може постојати само онај ко се с њом сложи, да се с Нужношћу ни богови не боре, да је свет проистекао из сједињења ума с Нужношћу… Да би “завладао“ над Нужношћу ум је морао да уступи од најважнијег и најсуштинскијег, морао се сложити да се сви спорови међу истинама решавају – силом, и да је истина само тада и само зато истина што јој је дато да присиљава људе… Дијалектика је иста “сила“ као и физичка сила, такво је смртоносно оружје као мач или стрела. Треба само њим владати и читав свет ће бити под твојим ногама…

… Пушкин не уби брата, не издаде божанског учитеља, али он зна да му никакав практички ум, никаква истина, чак ни та која је, по Хегеловим речима, постојала пре стварања света, не може дати оно за чим жуди његова душа. Ваља знати да је Пушкин другачије судио и о Кани Галилејској и о Лазаревом ускрснућу и није му се чинило да приповедање светог Писма подлеже провери “нашег мишљења које је једини судија“ и да раскид природних веза међу појавама јесте насиље над духом. За Хегела, као и за Канта, вера или оно што називају вером, налази се под вечитим туторством ума….

… Али, окамењеном Пармениду није суђено да понесе човека иза граница његове ограничености. Ни мишљење које се осврће неће нас довести до извора бића. Аристотел се осврнуо, сви који су ишли за Аристотелом освртали су се и постали вечити сужњи Нужности. Да би се човек ишчупао из њене власти – мора кидисати на све, мора се прихватити велика и последња борба, мора се ићи напред, не одгонетајући и не питајући шта нас чека. И сама спремност да се здружиш са смрћу коју рађа непролазна зебња може човека надахнути на неравну и безумну борбу са Нужношћу…

————————————————————————————————

Лав Исакович Шестов, право презиме Шварцман (1866-1938), представљао је једну од најзначајнијих фигура у руској религиозној филозофији с краја XIX и у првим деценијама ХХ века.  Шестов је рођен у Кијеву, у породици богатог јеврејског трговца. У родном граду је започео своје школовање, да би Правни факултет завршио у Москви. Његове ране интелектуалне преокупације, везане су превасходно за правне науке (област радног права), међутим, након лишавања могућности да брани своју докторску тезу о радничком законодавству, Шестов се у потпуности окреће филозофији. Ломове у професионалној каријери, пратиле су и животне невоље и изазови – од обољења на нервној бази, до брака са руском племкињом, којег је дуго скривао од својих родитеља, ортодоксних Јевреја. Током Првог светског рата, Шестов је доживео и погибију сина јединца на фронту (поред њега, имао је и две кћери). Након бољшевичке револуције, он и његова породица бивају принуђени да емигрирају, и од 1921. године, живе у Паризу. Иако су му жена и деца били православни хришћани, Шестов никада није формално прешао у православље, па је и сахрањен у складу са јеврејским обредима.

Шестов је био свестран и плодан филозофски писац. У својим делима, он се бавио онтолошким, гносеолошким, религиозним и антрополошким проблемима. Његов стил писања је јасан и једноставан, без намера да се повлађује читаоцу и буде допадљив пробирљивој филозофској публици. Иако су поједини интерпретатори називали Шестова и «руским Ничеом», са познатим немачким филозофом, њега понајвише повезују бескомпромисност и страст у истраживању, док је иначе, сâм Шестов био противник сваке антирелигиозне филозофије и секуларизма.

Поред критике атеистичке филозофије, Шестов је посебно полемисао против рационализма, и то не само против оног античког или филозофског, већ и против хришћанског, који је за њега представљао «капитулацију» библијске вере.

————————————————

ПОВЕЗАН ПОСТ:

БОГ СУДИ

 

17 Responses to ЛАВ ШЕСТОВ

  1. Varagić Nikola каже:

    Sablazan zla

    Pol Riker

    22.07.2011.

    Postoji nekoliko dobro konstituiranih tradicija o moralnom zlu, o grijehu, ali nema nijedne o podnošenju zla, o patnji, to jest o figuri čovjeka žrtve, a ne samo čovjeka grešnika. Čovjek grešnik pruža mnogo povoda za govorenje, a čovjek žrtva za šutnju.

    Prije svega bih želio izdvojiti ono što je zaista sablazan za misao i izazov za vjeru, to jest ono zlo koje se ne može obuhvatiti pojmom moralnog zla.

    Mislim kako zapravo treba započeti od toga da se fizičkom zlu vrati njegova oštrica, da se ono oslobodi ljušture koju zovemo zlom općenito. Dakle, treba se suprotstaviti težnji da se “moralno zlo“ i “fizičko zlo“ podvedu pod istu rubriku, kako bismo poslije mogli razmišljati i o silama koje nas gone da neprestano rekonstituiramo tu nejasnu gomilu zla.

    U pogledu moralnog zla uvjeti su dobro poznati: najprije imamo počinioca kojeg možemo smatrati odgovornim: to je trenutak okrivljavanja (imputacije); zatim imamo kršenje etičkog koda kojeg prihvaća određena zajednica: to je trenutak optuživanja; naposljetku imamo primjenu osude: to je trenutak kažnjavanja, koje, nemojmo zaboraviti, već uzrokuje patnju. U pogledu fizičkog zla, uvjeti su drukčiji: suočavanje s okrivljavanjem, trpljenje; suočavanje s optužbom i tužiocem, žrtva i njen krvnik; suočavanje s osudom i kaznom, žalba i jadikovka. Zašto se ipak brkaju ta dva iskustva ako se toliko razlikuju? Da li je to samo zbog ograničenih mogućnosti jezika? Djelomično zacijelo jeste (podsjećam ovdje filozofe na Kantovu odluku s početka eseja o radikalnom zlu, da će razlikovati das Böse i das Übel [zlo i nevolja, prim. prev.]). No osim što Kant mnogo govori o das Böse, a uopće ne govori o das Übel, valja objasniti zašto je ta dva pojma tako teško razlučiti? Da li je to zbog toga što su oba iskustva izvanredno isprepletena? I to je nesumnjivo. Zapravo, ako čovjek uzrokuje patnju drugog čovjeka, ta patnja proizlazi iz određene vrste djelovanja; zloba, nasilje, to su uzroci patnje. Osim toga, patnja je, kao što pokazuje glagol patiti se, osnovano rezultat – kako barem ljudi vjeruju – djelovanja. Barem su iz ta dva razloga ta dva oblika zla tako čvrsto isprepletena te se možemo upitati što bi zaista ostalo kao fizičko zlo kada bismo uspjeli odstraniti nevjerojatnu količinu patnji što ih ljudi nanose ljudima. No mislim da valja tragati dublje za razlogom te vječne rekonstitucije jedinice zla. Sve se odvija tako kao da iste demonske sile istovremeno rađaju zlo-činjenje (mal-faire) i zlo-podnošenje (mal-subir), kao da je zlo tajna, neka vrsta Ungrund-a (neosnovanosti, prim. prev.) kojemu se samo naziru dva razbijena fragmenta, zlo-djelo (mal-agir) i patnja.

    Ova me posljednja misao dovela na put razmišljanja koji ovdje izlažem. Što se ponaša kao čuvar konfuzije tih dviju figura zla? To je, po mom mišljenju, mit. Otpornost mita u nama sprečava nas da razlučimo fizičko zlo od moralnog zla. Nastojim toliko na tome zato što mi se čini da nas Biblija usmjerava u pravcu suprotnom od mita. Pod mitom, dakako, razumijem fundamentalniji način mišljenja od folklora ili legende, to jest velike priče o postanku koje, u odnosu na problem zla, imaju trostruko obilježje: prvo, govore o tome kako je sve – ističem riječ sve – započelo; mit tako pokriva ethos i cosmos ne razdvajajući ih; tako je to, na primjer, u babilonskim mitovima koji u jednoj priči, u jednom dahu, prikazuju i rađanje svijeta i bijedan čovjekov život. Drugo, kao što ne razlikuje ethos i cosmos, mit ne razlikuje ni dobro ni zlo. Uzrok svega smješta se negdje izvan dobra i zla. Ali – ističem treću osobinu mita s kojom je biblijska misao u trajnoj raspravi – mit nas nadasve primorava, kad smo suočeni s problemom, da mislimo o porijeklu; porijeklu svih stvari, porijeklu dobra i zla, kao što smo već rekli. Svojstvo je mita, prema tome, da nas vuče natrag, a naš je problem, kad smo suočeni, sa zlom, ako smijem reći, misliti unaprijed, u budućnost. Vratit ću se na to poslije. Želim prije istaknuti snagu i privlačnost misli koja tako vuče natrag prema izvorima, kako bih mogao bolje ocijeniti koliko bi stajalo jednu misao kada bi se odrekla pitanja porijekla.

    Snaga mita, suprotno njegovoj iracionalnoj pojavi, jeste da objelodani, objasni; tako on naoko odgovara na jadikovku upućenu kao pitanje bogovima. Zašto zlo? Zašto toliko zla? Zašto ja? Zašto moja djeca? Zašto djeca? (U hinduističkoj je misli smrt djece sam sažetak svih figura zla, kamen kušnje zla.) Sve u svemu, mit na svoj način daje odgovor. Kada se predate – kao što sam to učinio za jedan članak u Enciklopediji religija Mircea Eliadea – komparativnom istraživanju, mit se pojavljuje kao čudesan laboratorij odgovora i objašnjenja.

    Od najdubljih do onih nezgrapnih hipoteza pokušalo se objasniti porijeklo zla. Čini se kako mit, kao misaonu strukturu, karakterizira težnja da zadovolji pitanje “zašto“. Odatle proizlazi njegova perzistentnost, koja nadilazi ono što možemo nazvati primitivnom mišlju. Mitsko objašnjenje krči sebi put kroz našu zapadnu kulturu ponajprije kanalom gnoze koja je vjekovima obasjavala mnoge kulture. Sjetimo se samo pitanja manihejca: unde malum? – odakle dolazi zlo? – na koje nastoji odgovoriti Sv. Augustin. I u Leibnizovim, pa i Hegelovim racionalnim teodicejama uporno se javlja pitanje porijekla: sjetite se hegelijanske teme “lukavosti uma“, za koju Leopold von Ranke kaže da “nije dostojna ni Boga ni čovjeka“. Pitanje porijekla uvuklo se i u misao koja je daleko od svake racionalne teodiceje, misao Karla Bartha, koji mi je bio učitelj i u mnogo čemu to je još uvijek. Zlo je za velikog protestantskog teologa “ništavnost“ (das Nichtige), koja nije Božje djelo, u tom smislu što Bog radi samo dobre stvari, ali ipak potječe od – kako Barth kaže – Božje “lijeve ruke“; sva je zbiljnost zla u tome da ga Bog nije želio, a da postoji kao neželjeno. Ne osjeća li se u toj metafori Božja “lijeva ruka“ snaga mita, upravo po tom neprestanom vraćanju na pitanje: “Kako je sve to započelo?“

    Rekao sam na početku da se hebrejska misao, barem u glavnoj liniji, opire iz sve snage toj sklonosti misli prema porijeklu; ipak joj nije mogla sasvim odoljeti, tolika je snaga uvjerljivosti mita; iako ga ruši na način koji ću prikazati poslije, ona nadoknađuje na svoj način njegovu zavodljivost u obliku teme nagrade. Nagrada je, zapravo, neka vrsta teodiceje: patite zato što ste griješili. Tu je jezgra onoga što Hegel, suprotstavljajući se Kantu, naziva, moralnom vizijom svijeta. Istina je da ta moralna vizija svijeta upravlja dobrim dijelom proročkih proklinjanja i, u bitnome, deuteronomijskom historiografijom. Upravo je kriza ideje o nagradi u središtu Knjige o Jobu. Job se može usporediti s iskustvom misli koja za hipotezu uzima prekomjernu količinu apsolutno nepravedne patnje. Teza o nagradi razbijena je samom tom hipotezom. Mudrost ovdje označuje dovršenje jedne linije misli suprotne onoj mitskoj, onoliko koliko tema nagrade uspostavlja misaonu strukturu mita unutar shvaćanja povijesti i svijeta suprotnog mitu. Uz mudrost se pojavljuje tema osporavanja, s dvostrukim početkom: čovjek sudi Bogu, kao što Bog neprestano sudi čovjeku. Narušavajući tezu o nagradi, mudrost razgolićuje sablazan zla: žrtva ne želi utjehu – barem na liniji mitske misli.

    Čini mi se da je ovo pitanje što ga hebrejska misao želi postaviti: kako misliti protiv mita i s one strane nagrade? To mi pitanje sugerira tri teme za razmišljanje.

    Prva tema: koju cijenu mora platiti misao koja bi odustala od pitanja “zašto?“ Početak je odgovora, čini mi se, ovo: za takvu je misao zlo kategorija djelovanja, a ne teorije. Zlo je ono protiv čega se borimo kad odustanemo od pokušaja da ga objasnimo. No valja priznati da je cijena mnogo veća nego što se pretpostavlja: zlo se susreće kao neobjašnjiva činjenica, kao sirova činjenica; podsjećam ovdje na jednu staru temu Emmanuela Lévinasa, kojom započinje knjiga Drugi i vrijeme (četiri predavanja na College philosophique Jeana Wahla, 1947); to je tema egzistiranja bez egzistirajućeg; ako egzistirajućim nazivamo biće koje se pojavljuje i puku činjenicu egzistiranja transformira u slobodan i dobrovoljan čin; egzistirati bez egzistirajućeg, to je sirovo “postoji/ima“. Nije li to sama slika zla? Postoji zlo, ima zla. Ali ne znam zašto. Takvo priznanje neznanja, čini mi se, ima prodornu oslobađajuću vrijednost. Podsjećam na snažnu knjižicu rabina Harolda S. Kuschnera When bad things happen to good people. Ljudima što pate, a spremni su sebe optužiti zbog nepoznate greške, pravi bi duhovni pastir rekao: Bog to zacijelo nije želio; ne znam zašto; ne znam zašto…

    To neznanje o porijeklu, čini mi se, ima solidan biblijski temelj. Ostavimo privremeno po strani jedanaest prvih poglavlja Postanka. Čini se da je za biblijski stil općenito karakteristična konfliktna struktura između božanskog i ljudskog djelovanja, kao da Biblija nije poznavala drukčije stanje stvari od takvog u kojem djelovanje nailazi na otpor onog déja là (već ovdje). Ta konfliktna struktura po svoj prilici određuje sve književne “žanrove“ isprepletene u Bibliji. Tako na preskriptivnom planu imamo zapovijest: “Ne ubij!“ Pretpostavka je zapovijesti ovo: ubojstvo već postoji. To potvrđuje narativni “žanr“. Povijest se u biti odvija kao pripovijest o krvi i suzama; bratoubistvo se pojavljuje prvo; prvo je zlo, moglo bi se reći, kad Kajin ubije Abela. U svim je biblijskim pričama odnos braće ubilački. Čini se da je u tom smislu jevrejski egzegeta Amerikanac Robert Alter u svojoj knjizi The Art of Biblical Narrative (Umijeće biblijskog pripovijedanja) dotaknuo ono suštinsko. Izvorište je priče, kaže on, neka vrsta rastezanja vremena, koje nastaje nekom vrstom raskoraka što se neprestano iznova rađa između Božje namjere i čovjekove upornosti; nema u Bibliji nijedne priče u kojoj se ne suočava nešto poput namjere (podsjećam da Isaiah Berlin razlikuje neizbježno od nužnog) s onim što Alter naziva ljudskom upornošću (récalcitrance humaine). Taj raskorak, koji se uvijek podrazumijeva, razlog je što je zlo vazda ovdje.

    Proročki “žanr“ ne protivrječi toj narativnoj strukturi: riječ je proroka prije svega “govorit ćeš protiv…“. Utjeha dolazi poslije. A himna, koja se provlači kroz cijelu Bibliju ali se koncentrira u psalmu, građena je na bazičnom polaritetu između jadikovke i pohvale. Dakako, kretanje ima pravac od jadikovke prema pohvali – na to ćemo se poslije vratiti – ali je jadikovka već ovdje, kao prvobitni strukturant diskursa, koji se nikada ne može uništiti. Moglo bi se svemu ovome prigovoriti tvrdnjom da Biblija poznaje i mit stvaranja. To je istina. Ali biblijske priče o stvaranju bitno se razlikuju od mitova kojima se služe, jer oblikuju grandiozan predgovor drami koja je u suštini okrenuta budućnosti, tačnije, izboru Abrahama u Postanku, 12. U tom smislu, one najavljuju mogućnost čovječanstva koje se od samog početka suočava sa zlom. Mogli bismo se još upitati – ali ne znam hoće li me Emmanuel Levinas u tome slijediti – ne znači li aluzija na tohu wa bohu, kao prvobitni kaos, da je zlo vazda već ondje, kao ono sa čime se sukobljava čin stvaranja koji je početak čina iskupljenja.

    Nedavno sam našao potvrdu za ta gledišta u zaista izvanrednoj knjizi Northorpa Fryea The Great Code. Northorp Frye nije egzegeta, nego književni kritičar koji svojim studentima engleskog nudi vlastito shvaćanje Biblije, kako bi mogli bolje shvatiti samu englesku književnost koja je, kao što znamo, ispunjena biblijskom misli. Ali Veliki kod(eks) – izraz posuđen od Williama Blakea – počiva na temeljnoj bipolarnosti čitavog biblijskog simbolizma. Negativni oblici neprestano se suprotstavljaju pozitivnim oblicima, koji sami napreduju uzlazno od Postanka do Otkrivenja. Ti su negativni oblici kaos, zmija, egipatsko ropstvo, more sa svojim iskonskim neprijateljstvom i svojim nemanima, progonstvo, smjerni sluga, Kristov krst, demonski historijski likovi (Edom, Rim itd.). Northorp Frye vidi Bibliju kakva je ustrojena najprije u jevrejskom, a zatim u kršćanskom Kanonu, kao ispresijecanu širokim uzlaznim pokretima, višim ili nižim, s nizom figura u obliku slova U gdje pozitivna izbočenja odgovaraju negativnim izbočenjima što smo ih upravo nabrojili. Prema tome, za čitanje koje vodi računa o bazičnom simbolizmu Biblije i o tipološkoj vezi između figura, figuralna je bipolarnost, ako se nešto tako može reći, sama pretpostavka biblijskog diskursa. Ali u toj bipolarnoj strukturi zlo je uvijek ono što ostaje iza pri temeljnom kretanju koje vuče naprijed kretanje figura – kretanje polarizirano figurom Mojsija.

    Druga tema razmišljanja: što znači misliti prema naprijed, prema budućem, po cijenu šutnje o onom iza, o porijeklu? To prije svega znači, kao što smo naznačili na početku, održavati zlo u praktičnoj dimenziji. Zlo je, da ponovimo, ono protiv čega se borimo: u tom smislu, s njim nemamo nikakve druge veze osim onoga “protiv“. Zlo je ono što jeste, a ne ono što bi trebalo da bude, ali za koje ne možemo reći zašto jeste. Ono ne bi trebalo da bude. Rekao bih još i ovo: zlo je kategorija “usprkos…“ Upravo je u tome rizik vjere: vjerovati “usprkos“; kod Tillicha, protestantskog teologa kojega neobično cijenim, našao sam izričito priznanje te kategorije “usprkos“. On izlaže autentična iskustva običnih vjernika: čini mi se kako niko od nas ne bi rekao da vjeruje u Boga – ako vjeruje – da bi objasnio zlo. Kad bismo ispitali jedni druge, zacijelo bismo priznali da vjerujemo usprkos… (Znam jednu malu kršćansku zajednicu koja u svom, usput rečeno trostruko strukturiranom, ispovijedanju vjere svaki članak započinje ovako: usprkos ovome, usprkos onome, vjerujem u…, triput usprkos.) Nije li to ono kretanje koje smo uočili u Bibliji, kretanje usmjereno od Postanka prema Otkrivenju? Nije li to uzlazno kretanje praćeno nizom tih “usprkos“ koja zamjenjuju “zašto“? Kakva god bila sličnost između strukture vjere i strukture Biblije, rekao bih da onaj ko može reći da vjeruje usprkos uviđanju zla nalazi u Bogu izvor svoje indignacije, ne tražeći u njemu zadovoljenje svoje potrebe za objašnjenjem.

    Treća tema: usudio bih se reći, na kraju, da se iza toga “protiv“ i toga “usprkos“, što ih mogu preuzeti s različitim biblijskim učenjem, otvara tajni prostor lične mudrosti, mudrosti koja se ne može prenijeti drugima, jer bi odmah postala falsifikat i mistifikacija. Drugima ne možemo ništa reći o njihovoj patnji. Ali, možda, kad se jednom suočimo sa vlastitom patnjom, možemo reći: neka tako bude. Ponavljam, to se ne može prenijeti drugome, jer bi drugoga dovelo do samoosude i samouništenja. Usuđujem se reći da je takav pokret misli i srca možda onaj koji se zbiva u knjizi o Jobu u zaključku. Jer, zbog čega bi se Job, koji je pravedan, kajao ako ne zbog toga što se žalio? Samo i jedino u tom slučaju moguće je razumjeti u kojem se smislu za Joba može reći da je uspio zavoljeti Boga “ni zbog čega“, i tako učinio da je Satana iz narodne priče izgubila okladu… Voljeti Boga ni zbog čega, to znači sasma izaći iz kruga nagrade, u kojoj jadikovanje još ostaje zatočeno sve dok se žalim na nepravednost svoje sudbine. Možda je upravo tu posljednji odgovor na “problem zla“: dosegnuti tačku odricanja od želje, od želje čija rana rađa jadikovku; odricanje od želje da budemo nagrađeni za svoje vrline; odricanja od infantilne komponente želje za besmrtnošću, što bi značilo prihvaćanje vlastite smrti kao aspekta onog dijela negativnog koji Karl Barth naziva das Nichtige, ništavno. Možda to obzorje mudrosti dovodi do ponovnog ukrštanja jevrejskog i kršćanskog Zapada s budističkim Istokom u tački smještenoj veoma daleko naprijed na istom putu boli i odricanja.

    Želio bih ipak odvojiti ta samotnjačka iskustva mudrosti od etičke i političke borbe protiv zla, koja može okupiti sve ljude dobre volje. U odnosu prema toj borbi sasma lično iskustvo odricanja nalik je na nenasilne akcije otpora što anticipiraju, u obliku parabola, čovjekov život u kojem ne bi bilo nasilja, pa bi enigma istinske patnje bila jednostavno razotkrivena.

    Paul Ricoeur, Le scandale du mal, Esprit, n°140-141, 1988.

    S francuskog preveo Mario Kopić

    Peščanik.net, 22.07.2011.

    http://pescanik.net/content/view/7228/1432/

  2. Varagić Nikola каже:

    VLADIKA ARTEMIJE:

    „REALNOST“ – NOVI TERMIN U ŽIVOTU SPC

    petak, 22 jul 2011 19:22

    Iza svega ovoga se krije ružna istina da je sve ovo samo drugo ime za prastari pojam koji kaže da „sila predstavlja zakon“

    Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve u svome redovnom zasedanju maja 2008. godine, a pod AS broj 5/, 0/, 10/, 13/ i 38/zap. 74 od 20/7. maja 2008. godine doneo je sledeću odluku: „Usvojiti predlog Odbora Svetog arhijerejskog sabora za Kosovo i Metohiju i umoliti Njegovo Preosveštenstvo Episkopa raško-prizrenskog Gospodina Artemija da, što se tiče daljeg sprovođenja obnove srpskih pravoslavnih svetinja u ovoj južnoj srpskoj Pokrajini, prihvati realnost ove obnove…“

    Šta znači ova famozna reč „realnost“? Ona je posve nova u jeziku Crkve Boga živoga. Istina, tokom proteklih nekoliko godina zapadni političari i diplomate počeli su da upotrebljavaju jednu novu frazu – kako u međunarodnim odnosima, tako i u domaćoj politici: „Morate da prihvatite realnost da…“ Ova fraza, u raznim varijacijama, može da se čuje od Vašingtona do Brisela i šire. Fraza deluje jednostavno, no ima zlokobni aspekt koji predstavlja pretnju po shvatanje da je vladavina prava suštinski temelj demokratije, međunarodnih odnosa, ljudskih prava i rešavanja konflikata.

    Ta fraza „Morate da prihvatite realnost da…“ mnogo puta je ponovljena i upućena od strane stranih diplomata Srbiji i srpskom narodu u vezi sa Kosovom i Metohijom. A ta „realnost“ koja se „mora prihvatiti“, redovno znači – nezavisno Kosovo. Sve u svemu, jasno je da tu „realnost“ definišu interesi i politika Amerike i nekih članica EU. Tu diskusiji nema mesta. Ova poruka zahteva od druge strane da se zaborave činjenice, zakon, demokratija, te da čini ono što se od nje zahteva. Bez obzira koliko je to bolno, nepravedno, nezakonito, destabilizujuće. Realnost mora da se prihvati.

    Na sve ovo, Oci i Braćo, podseća nas i ta reč upotrebljena u odluci ovog Svetog arhijerejskog sabora, opet u vezi Kosova i Metohije. Memorandum, njegovo prinudno sprovođenje, neadekvatna i neodrživa obnova naših svetinja na KiM u zadnje četiri godine, o čemu smo govorili u našoj Predstavci ovom Saboru, jasno govore o toj zlokobnoj reči „realnost“. Nažalost, u Našem slučaju, ulogu zapadnih diplomata preuzeo je Sveti arhijerejski sinod, koji nastoji i milom i silom da nam nametne da „prihvatimo realnost“.

    Iza svega ovoga se krije ružna istina da je sve ovo samo drugo ime za prastari pojam koji kaže da „sila predstavlja zakon“. Takođe postoji potreba da se ovo prizna kao moralno superioran pojam u odnosu na ma kakvu eventualnu alternativu. Ovi kreatori „realnosti“ (stvarnosti) moraju da budu priznati ne samo kao oni koji su u pravu kad je reč o njihovom shvatanju sveta i ideologije, već i kao čestiti branioci istine (ovde: KiM). Drugim rečima, imamo još jedan način izražavanja arogancije i siledžijstva. To je način na koji akteri skrivaju sopstvenu nesigurnost, moralno licemerje i nezakonito ponašanje. Ovo je za njih, naravno, mnogo bolje i lakše nego da prihvate istinsku „realnost“ da su Kosovo i Metohija neotuđivo blago srpskog naroda, da naše svetinje ne mogu štititi i obnavljati vekovni i zakleti neprijatelji, rušitelji i uništitelji njihovi. Nosioci te nove ideologije žele da budu gospodari „realnosti“ koju stvaraju i kontrolišu. Da bi to učinili neophodno je da ubede sve, a pre svega sebe, da zaista ne postoji izbor ili alternativa „realnosti“ koju nude. Računica je prosta: ako nema izbora, onda, po definiciji, nema ni odgovornosti. Ako nema alternative realnosti, onda oni nisu odgovorni ni za šta što rade ili odluče da učine.

    Ipak, takvi treba da znaju, da jedino Crkva Hristova nema alternativu u ovome svetu, jer nema drugoga imena pod suncem kojim bi se mogli spasti, sem imena Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. To je naša jedina i večna realnost koju moramo da prihvatimo.

    Svetom arhijerejskom saboru odan u Gospodu

    Episkop raško-prizrenski

    i kosovsko-metohijski

    Artemije

    Tekst je objavljen na sajtu Eparhije Raško-prizrenske u egzilu (http://www.eparhija-prizren.org ) 8. jula 2011. godine. Oprema teksta redakcijska

    Srpski list

    http://standard.rs/vesti/36-politika/7930-vladika-artemije-realnostq-novi-termin-u-ivotu-spc-.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Nebeski šamari

    Autor: Božidar Mandić

    Dobro je kad čovek veruje u Boga. Nije loše ni kad mu se sviđa stvarnost i okolišno postojanje. Ali, nije dobro kad čovek veruje u klimu. Ona je postala klimava i nepouzdana. Ali nije to razlog neverovanju u nju, već prisutna evidentnost.

    Tertulijan veli – Verujem, jer je nepojamno. Ali stanje klime nam je na dlanu. Vidljivo je i bez tehničkih aparata i proračunate nauke da se nešto dešava. Postoje metereolozi i prognozeri… ali otkud uzrok svemu ovome bolje znaju insekti i divljaci od naučnika. Kažu da od leptirova u Kini zavisi klima u Evropi, ali čovek to ne želi da primeti. Njemu je važna politika i ekonomija. Uh! Što bih voleo da je poslednja četvrtina prošlog veka pa da se i ja bavim političkim temama. Ništa lakše nego primetiti gluposti iz tog resora. Danas svi misle da treba da budu njeni sledbenici: ili da je vode – ili da zavedeni njenom moći, budu vođeni. Mene, ipak, više zanima da brinem o Planeti, čoveku i civilizaciji. Jer, izgleda, da će se svi spasiti, sem čoveka. U cunamiju nije stradala nijedna životinja, a mi odbijamo da od njih primimo znanja. Zanima me da sačuvam čari odnosa sa kamenjem, bubama, leptirima… jer tu leže odgovori na koje čovek još ni pitanja ne postavlja.

    Klima se menja.

    Njena promenljivost stvara u čoveku nepouzdanost. To postaje njena diplomatska vrlina, što bi rekao Ronald Harvurd. Čas hladno, čas toplo! Zima i lepo nisu samo spojeni, već se i ne razdvajaju. Nekada su leta obilovala toplim kišama. Pljuskovi su bili dar sa neba jer su prehranjivali bašte i napajali trave. Sada su zavladali nebeski šamari. Zbog toga leti nosimo kapute, a sutradan idemo bez majica. Freone pomažu malo, ali nam je imunitet raslabio. Imunitet nije više naš savetnik. Pitam se samo da li čovek to uopšte primećuje ili smatra da u svemu ovome on nije ništa kriv. Čovek misli da je bezgrešan samo onda kad nešto narušava. Tada je siguran u svoju misiju tehnokratskog i aristokratskog gospodara. Šamari su tu,zasad, da nas opomenu da nešto preduzmemo, kao u zen učenju. Čim učitelj primeti da si uspavan, sledi šamar!

    Čovek odustaje od sklada.

    On veruje u bezgraničnu adaptabilnost i to da će se njegov organizam navići na sve. Ali duša neće. I adaptacija će jednog dana izgubiti strpljenje sa čovekom. Uostalom zar i Stiven Hoking nije rekao da je kosmos beskonačno ograničen. Postoji limit. Zbogom adaptacijo! Zbogom čoveče!

    Svi narodi teže da budu nebeski narodi. Zar to ne dokazuju spomenici pobednika po trgovima. Pobeda, reč koja kazuje da idemo po-bedu. Čovek neprestano sanja da živi lako, makar bio rob ulepšanih terora. I umesto da budemo nebeski ljudi, stižu nam nebeski šamari. Sve se buni: vulkani, pepeo, reke… jedino je čovek miran i superioran kao u pesmi Anri Mišoa.

    Probuđenje je jedini spas. Najveća prirodna budnost je pažljivost prema sveopštosti. Klima je naš guru. Učitelj koji ukazuje da su moguće još veći potresi i posledice. Pržimo se i ledimo. Hladnjača i rerna postaju Janusova sudbina dvadeset prvog veka. A samo bezosećajni ljudi ne primećuju da se nešto odgore dešava.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/nebeski_samari.26.html?news_id=220042

  4. […] не разумеју јер су васпитавани у комунизму (ЛАВ ШЕСТОВ), или у духу православља и русофилства, где нема јасног […]

  5. […] не разумеју јер су васпитавани у комунизму (ЛАВ ШЕСТОВ), или у духу православља и русофилства, где нема јасног […]

  6. Varagić Nikola каже:

    Rousseauov pas

    Mario Kopić

    Možemo razmišljati o bogu, možemo razmišljati o svijetu, no nit misli možemo pričvrstiti i na vlastitu egzistenciju. I upravo je to činio Jean-Jacques Rousseau, rođen na današnji dan prije tačno tristo godina. Vjerojatno je bio najegocentričniji mislilac u povijesti filozofije. Sam je pisao da posjeduje sva znanja o čovjeku i da ih je sva – a tu je naročito stavljao naglasak – pridobio na temelju samoopažanja.

    Zato su Ispovijesti, u kojima je opisao svoj život i koje su se pojavile tek nakon njegove smrti, jedno od njegovih najznačajnijih djela. Tu je nemilosrdno iskreno ispričao svoj životni razvitak, priče i anegdote svojega puta. Već na samom početku čitamo:

    Počinjem pothvat kome nikada nije bilo primjera i u kojemu me neće niko nasljedovati. Hoću svojim bližnjima potpuno istinito prikazati jednog čovjeka, a taj ću čovjek biti ja. Ja sam.

    Govorio sam jednako iskreno o dobru i o zlu. Nisam prešutio ništa nevaljalo, nisam dodao ništa što bi za mene bilo povoljno, a ako sam slučajno gdje upotrijebio po koji nevažan ukras, učinio sam to samo za to da ispunim prazninu koja bi nastala kada bi me pamćenje izdalo.

    Tako je nastavak Ispovijesti legura opravdane svijesti o vlastitoj posebnosti i skoro demonskog hybrisa, osionosti.

    Osjećam svoje srce i poznajem ljude. Nisam nalik ni na koga od onih ljudi koje sam vidio; usuđujem se misliti da uopće nisam nalik ni na koga na svijetu. Ako i ne vrijedim više, barem sam drugačiji. Tek onda kad ljudi pročitaju ono što sam napisao, moći će prosuditi je li priroda učinila dobro ili zlo što je razbila kalup u kome me salila. Neka trublja sudnjeg dana zaječi kad hoće, ja ću s ovom knjigom u ruci stati pred najvišeg suca.

    Rođen je Rousseau u Ženevi, a umro je 1778. u blizini Pariza. Šezdeset i šest godina predstavlja jedinstven lanac zapleta, pravih i imaginarnih nesreća, ogorčenih razračunavanja s prijateljima i neprijateljima. Naizmjenično se grozničavo predavao radu ili zapadao u sanjarenje, u kojemu bi naprosto inertno provodio vrijeme ili se u nervnim slomovima nastojao izbaviti od zla svijeta. U mladosti se okušao u skoro svim zanimanjima koja su stajala na raspolaganju mladiću iz dobrostojeće građanske obitelji. Učio je za pisara, obrtnika, bio svećenički pitomac, učitelj muzike, vlastelinski sluga, sekretar, odgajatelj, putujući muzikant, katastarski službenik… Kasnije je postao sekretar u diplomatskoj službi, prepisivao je note, pri čemu je izmislio i vlastiti notni sistem, dirigirao je i s uspjehom komponirao opere, pisao drame. Njegova su djela izvođena čak i u Versaillesu, pri čemu autor nije bio prisutan zbog odveć neuredne odjeće. Dok je vodio taj nemiran život, stalno se potucao između Ženeve, Italije, Švajcarske, francuskih provincija, Pariza. Mjesto stanovanja je mijenjao svakih nekoliko godina, često svakih nekoliko mjeseci. Sebi je, u fanatičnoj težnji za čestitošću, za taj kaotični životni period imputirao svakojake poroke: krađe, laži, napade lijenosti, klevetanje nedužnih djevojaka, nasumične lektire romana, kasnije i nasumična čitanja filozofskih i povijesnih knjiga.

    U Ispovijestima Rousseau iznosi i precizna obavještenja o svom erotskom životu. On se, istina, prema vlastitom priznanju, radije zabavljao u fantaziji nego u realnosti. Presudni doživljaj u tom pogledu bili su mu udarci što ih je, kao dječak, doživio od svoje odgajateljice. Zato mu je cijelog života najveće zadovoljstvo pričinjalo da ga udaraju, premda se nikada nije usudio neku damu zamoliti za tu uslugu. Podrobno i do pikanterija, i to ne bez izvjesnog ponosa, izvještava i o svojoj sklonosti onaniji koja je trajala čitavog njegovog života, kao i o inklinaciji egzibicionizmu, zbog kojega je pokatkada umio i nastradati. Na kraju je upoznao pomalo ekstravagantnu damu iz visokog društva, gospođu de Warens, koja ga je nakratko preobratila na katoličanstvo, no koja mu je nadasve pružila utočište i koja mu je, trinaest godina starija od njega, bila i majkom i ljubavnicom. Dakako, zadavala mu je i brige jer nije bila stvorena da se zadovolji samo jednim jedinim ljubavnikom. Kada se naposljetku rastao od nje, i nakon što je imao nekoliko avantura s venecijanskim kurtizanama, s kojima je uvijek bio u strahu od sifilisa, zbližio se s jednostavnom djevojkom, Theresom Lewasseur, koju je, kao sobaricu, upoznao u hotelu i koju je s mukom naučio pisati, sve dok se nije s njom oženio, nakon dvadeset i tri godine zajedničkog života. No taj veliki teoretičar odgoja nije znao kako se ponašati s vlastitom obitelji. Petero svoje djece odveo je u sirotište jer su pravili odveć buke i iziskivali velike troškove. Uostalom, ni njegova porodica, ni položaj, nisu ga sprečavali da se i dalje, uglavnom bez uspjeha, udvara damama plemenita roda.

    Nesređenost Rousseauova života odgovara nesređenosti njegova mišljenja. On je prije bio čovjek dosjetke nego mislilac čije se mišljenje metodički razvijalo. Njegovi najvažniji uvidi najčešće su bili vezani za trenutak. Takav je bio slučaj i s prvim od njegovih uvida koji ga je učinio poznatim. Dižonska je akademija, naime, raspisala konkurs za nagradu, pri čemu je nagradno pitanje glasilo: Je li napredak znanosti i umijeća doprinio pročišćenju morala? Akademici su, naravno, u duhu prosvjetiteljstva, očekivali himne oduševljenja progresu kulturnih tekovina. Rousseau je, nasuprot tome, radikalno osporavao taj napredak. Progres znanosti i umjetnosti za njega nije bilo ništa drugo do dekadencija čovječanstva. To je, međutim, njegovim savremenicima izgledalo zapanjujuće. Jer Rousseauov je odgovor razotkrio prazninu epohe prosvjetiteljstva, epohe tako ponosne na sebe.

    Luksuz, razuzdanost i ropstvo vazda su bili kazna za nadmene napore koje smo mi činili da bismo izašli iz sretnog neznanja koje nam je usadila božanska mudrost… Svemoćni Bog nas je oslobodio znanja i kobnih umijeća naših očeva i vratio nam natrag neizvjesnost, bezgrešnost i neimaštinu!

    Ta središnja misao pala mu je na putu od Pariza u tamnicu Vincennes, gdje je njegov prijatelj Diderot bio zatočen zbog navodnog ateizma.

    U jednom pismu (Gospodinu de Malezerbu, 12. januara 1762.) Rousseau je posvetio čitavu stranicu tom presudnom događaju svojega života:

    Ako je ikada bilo iznenadnog nadahnuća, onda je to ono što se dogodilo u meni dok sam to čitao: odjednom osjećam kako moj duh obasjavaju hiljade svjetala, mnoštvo živih misli se u isto vrijeme roji takvom snagom i tako se komešajući da me baca u neizreciv nemir; u mojoj se glavi vrti kao da sam opijen, srce mi snažno udara, dah mi je sve teži i, budući da u hodu više ne mogu disati, sjedam pod jedno od drveća u drvoredu i ondje ostajem u tako uzbuđenom stanju da pri ustajanju vidim kako mi je cio prsluk s prednje strane natopljen suzama, a da nisam ni primijetio da ih lijem. O, moj Gospode, kada bih mogao zapisati bar četvrtinu onoga što sam vidio i osjetio pod tim drvetom, s kakvom bih jasnoćom prikazao sva proturječja društvenog poretka; s kakvom snagom bih izložio sve zloupotrebe naših institucija; s kakvom jednostavnošću bih dokazao da je čovjek prirodno dobar, i da jedino zahvaljujući tim institucijama ljudi postaju zli! Sve što sam mogao zapamtiti od tih velikih istina koje su me četvrt sata zasjenjivale pod tim drvetom, bilo je nepotpuno razbacano u moja tri glavna spisa.

    S tim doživljajem je istovremeno spojena i raspršenost u njegovu mišljenju. Napisao je dva spisa koji su mu donijela svjetsku slavu: Raspravu o znanostima i umjetnostima i Raspravu o porijeklu i temeljima nejednakosti među ljudima. Ono što je tu već naznačeno, u njegovim će kasnijim djelima (Julie ili nova Eloiza, Emil ili o odgoju, O društvenom ugovoru) biti podrobnije izvedeno, a to je radikalna kritika epohe i pokušaj da se suština čovjeka zasnuje u njenoj izvornoj čistoći. Rousseau se posvuda bavio istim problemom: na koji se način izvorna čovjekova suština može složiti ili nagoditi s egzistencijom u društvu i državi i s nužnošću odgoja.

    Unatoč tome što je sve više raslo priznavanje njegova djela, Rousseauov je izvanjski život ostao neuređen. Živio je loše, kao pravi slobodni pisac. Napadale su ga boleštine. Melankolija i hipohondrija, koje su vazda bile sastavni dio njegove prirode, sada su uzele maha. Rasla je njegova želja za samoćom. Pokušao je, boravkom na selu, poboljšati svoje unutarnje stanje i zdravlje. Sve se više izolirao, odbijao je sve posjetitelje, koji su se oko njega jatili kao oko poznate osobe. Prepirao se s prijateljima prosvjetiteljima: Voltaireom, Diderotom, d’Alembertom, von Grimmom. U svojoj opsesiji jasnoćom, zaključio je jedno pismo Voltaireu rečenicom: Mrzim Vas! Ni Voltaire, sa svoje strane, nije zaostajao u pogrdama, nazivajući ga budalčinom, monstrumom, šarlatanom, rak-ranom literature, ekskrementom stoljeća, divljom životinjom, klevetnikom. Progonila ga je i pariška i ženevska vlast. Za Rousseauom je, zbog antikršćanskog karaktera njegovih spisa, raspisan nalog za hapšenje. Njegove su knjige javno spaljivane. No, mnoge zasjede, za koje je mislio da mu se postavljaju i zbog kojih je patio, bile su samo plod njegove mašte. Posvuda je njušio opću zavjeru protiv sebe, svojega života i svojih spisa. Žalio se na djelo tame kojim sam obavijen već osam godina bez mogućnosti da probijem zastrašujući mrak. Naposljetku je podlegao maniji gonjenja. Nije pomogao ni boravak u Engleskoj, kamo ga je pozvao filozof David Hume. Čak se i od tog prijatelja, koji mu je bio jako koristan, rastao u svađi. Vanjski izgled je to odražavao: nosio je bizarno armensko odijelo i krznenu kapu. Na kraju je umro ogorčen. Jedna od posljednjih njegovih izjava glasi:

    Dakle, sam sam na zemlji, nemam brata, nikoga ko mi je blizak, nemam prijatelja, nikakvo drugo društvo do sebe sama. Onaj koji je među svim ljudima bio najobdareniji duhom i ljubavlju, izopćen je jednoglasnom odlukom. Zar prolaznici ne pljuju na mene, umjesto da me pozdravljaju? Zar se cijela jedna generacija ne zabavlja time da me živog pokopa?

    No, niko nije mogao spriječiti da Rousseau postane znamenit nakon smrti. Tokom Francuske revolucije njegove su kosti prenesene u Panthéon. I gotovo da nema nijednog velikana u vremenima što su slijedila, bilo da je u pitanju Herder ili Goethe, Kant ili drugi filozofi njemačkog idealizma, Nietzsche ili Tolstoj, a da do onog do čega su došli barem djelomično ne trebaju zahvaliti poticajima što su ih dobili od Rousseaua.

    Ambigvitetni karakter toga čovjeka, radikalnost njegova poriva za istinom, njegov demonski osjećaj da je progonjen i njegov nemir najbolje dolaze do izražaja u dva suda što su ga o njemu iznijeli njegovi savremenici. Lessing piše: Rousseau je još iznad svega hrabar mudrac koji ne usvaja ni jednu predrasudu, kolikogod ona bila opće prihvaćena, nego istini prilazi neposredno, ne osvrćući se na prividne istine koje mora žrtvovati pri svakom koraku. Nasuprot tome, Diderot se izrazio ovako: Taj čovjek me ispunjava nemirom. U njegovoj nazočnosti osjećam kao da pokraj mene stoji prokleta duša. Nikada ga neću ponovo vidjeti. Mogao bi me navesti da vjerujem u pakao i vraga.

    Ono što je u filozofskom pogledu najodlučnije u Rousseauovu mišljenju jeste novi, moderni pojam slobode što ga je koncipirao, prema kojem nije toliko odlučno što čovjek ostavlja iza sebe i od čega se oslobađa. Rousseau je, nasuprot tome, naglašavao svrhu slobode: sloboda, naime, eliminira element samovolje i vezuje se za zakon. Zakon je temelj slobode. Time je ostvario veliki utjecaj na buduće filozofe. Zato je Kant u svojim privatnim Bilješkama o Rousseauu mogao reći da ga je ovaj izveo na ispravan put. Istinski Rousseauov doprinos sastoji se prije svega u tome što je otkrio istinski moderan pojam slobode: ropstvo je prepuštanje požudi (appetit), a sloboda je pokoravanje (obeissance) zakonu koji je čovjek sam sebi propisao. Ova upadljivo racionalistička zamisao slobode središnja je točka čitave njegove političke filozofije.

    Bio je četvrtak, 24.10.1776. Rousseau se uputio u dugu šetnju ladanjskom okolicom koja je tada okruživala Pariz. Upustio se u svoju staračku strast, botaniku, svako malo zastajući kako bi ubrao kakvu biljku ili cvijet. Oko šeste ure popodne vraćao se natrag prema Parizu i spuštao Menilmontanom. Odjednom, veliki je danski pas dojurio prema njemu takvom brzinom da se jednostavno nisu mogli mimoići. Rousseau nije osjetio udarac psa ni pad, te je već bila ponoć kad je došao k svijesti. Bio je pao na pločnik udarivši bradom svom silinom. Kasnije je ustanovio da mu je gornja usnica rasječena, a prednja 4 zuba pomaknuta. Njegovo lice i glava bili su natečeni, lijevi palac teško ozlijeđen, a lijeva ruka i koljena uganuti. Mogli bismo pomisliti da je Rousseau bio traumatiziran susretom s psom, ali ništa od toga. Kad je došao k svijesti na hladnom pločniku, kao što piše u neobičnom proznom odlomku:

    Prvi je utisak bio predivan. Sebe sam tada osjećao jedino kroz njega. Rađao sam se iznova u tom trenutku i činilo mi se da moja lagana egzistencija ispunjava sve predmete koje sam opažao. Sav u sadašnjem trenutku, ničega se nisam sjećao. Nisam imao nijednu predstavu o vlastitoj osobi, ni najmanju ideju o onome što mi se dogodilo. Nisam znao ni ko sam, ni gdje sam; nisam osjećao ni bol, ni strah, ni zabrinutost. Gledao sam kako mi krv teče, kao što bih gledao kako teče potok, i ne pomišljajući da mi ona na bilo koji način pripada. Osjećao sam u cijelom svom biću božanstveni mir, kojemu, svaki put kad gad se sjetim, ne nalazim ništa slično u svekolikom djelovanju poznatih zadovoljstava.

    S obzirom da je bio slavna (zapravo ozloglašena) javna osoba, Parizom su počele kružiti priče da je poginuo ili se čak ubio. Navodno su čak francuski kralj i kraljica bili sigurni da je mrtav, počele su se pojavljivati osmrtnice po novinama, većina od njih iznimno uvredljiva. Rousseau je čak doznao da je postojala licitacija za njegove posthumne, neobjavljene rukopise, dapače tekstove koje još nije napisao. Rousseau je dakle jedini filozof koji je nadživio vlastitu smrt. Znao je da je osuđen na prokletu slavu i da će ga besmrtnost njegova imena sasma obuzeti. U tipičnoj samosažalijevajućoj osionosti napisao je: Bog je pravedan, želi da patim i zna da sam nevin. Umro je od teškog unutarnjeg krvarenja, dvije godine poslije, po svemu sudeći od posljedice susreta s – psom.

    Peščanik.net, 28.06.2012.

    http://pescanik.net/2012/06/rousseauov-pas/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: