Следећи корак

август 31, 2011

 

Када се заврше радови на аутопуту, од Новог Сада до мађарске границе, и од Ниша до бугарске и македонске границе, треба одмах започети проширивање Коридора 10, где год је могуће, са по две-три нове траке у оба смера. 

Ту је и посао са модернизацијом железнице.

Тада ће то постати саобраћајни коридор без конкуренције, који спаја Оријент и Средњу и Западну Европу.

За градњу аутопута пре рока, може да се користи и ово:

Leteći pepeo, kao produkt termoelektrana, u Srbiji je minimalno iskorišćen. Od šest miliona tona koliko se godišnje proizvede koristi se svega 2,7 odsto i to pre svega u industriji cementa, dok je sasvim neiskorišćen u putarskoj industriji u kojoj može imati i najmasovniju namenu. Učesnici okruglog stola saglasni su oko kvaliteta i upotrebljivosti pepela, EPS ga poklanja za izgradnju infrastrukturnih projekata, pa ipak zbog administrativnih prepreka i sporosti u donošenju propisa, 1.500 hektara obradive zemlje nalazi se po deponijama ovog pepela umesto ugrađeno u puteve.

U 15 zemalja Evroske unije 18 miliona tona godišnje se ikoristi u industriji. Oko trećine se koristi u proizvodnji betona, nešto manje od toga u proizvodnji cementa, a oko 23 odsto u gradnji puteva.

Da je sreće ovih naših šest miliona tona išlo bi u gradnju, a ne na deponije. U izgradnji mnogih velikih građevina u Evropu korišćen je leteći pepeo, kao na primer u zgradama Kastor i Poluks u Frankfurtu, oblakoderu Pikaso u Madridu, velikom mostu između ostrva u Danskoj, Visokoj brani u Francuskoj i zgradi „Burž kalifa“ u Dubaiju gde je upotrebljeno oko 50.000 tona letećeg pepela. Na primer, u Bohumu koji je evropski centar po nalazištima kvarcnog peska koristi se leteći pepeo, a u našoj fabrici gasnog betona koja je pravljena da koristi pepeo, koristi se pesak“, ističe Miletić.

Na korist od upotrebe pepla u građevini ukazali su predstavnici Elektroprivrede Srbije, Privredne komore Srbije i JP Putevi Srbije na okruglom stolu „Otpad može da se koristi – pepeo kao građevinski materijal“

http://www.balkanmagazin.net/kolumna/3e/pepeo_u_autoput__ne_na_deponiju.xhtml

Advertisements

„Двери“ поручују хомосексуалцима

август 31, 2011

Од самог свог оснивања, Двери су покрет утемељен на хришћаним вредностима и православном погледу на свет. Зато код нас никад није било и не може бити мржње; за мржњу се одговара пред Богом, Који је рекао да волимо чак и непријатеље своје. Зато, и овога пута, поручујемо онима који нас клевећу, схватајући да је пред Дверима будућност: не мрзимо, не позивамо на мржњу, не говоримо језиком мржње. Ни кад су хомосексуалци у питању, наравно.

(…) Двери никоме не оспоравају ПРАВО НА ЖИВОТ, УВАЖАВАЊЕ ЛИЧНОГ ДОСТОЈАНСТВА И УЧЕШЋЕ У ДРУШТВЕНИМ ПОСЛОВИМА, али се изричито противе ПРОПАГАНДИ ХОМОСЕКСУАЛИЗМА. Истовремено, ми упозоравамо хомосексуалце да они политичари који им дају наводну “подршку“ једноставно желе да их искористе за циљеве своје пропале политике, и да им је сасвим свеједно шта ће с тим људима бити „после параде“, кад најављени сукоби око тог догађаја додатно оптерете ионако напету атмосферу нашег друштва.

(…) „Двери“ поручују хомосексуалцима: не дозволите да вас злоупотребљавају они који су до сада злоупотребили и загадили све што су дотакли, и који своју лаж о брзом уласку у Европску унију више ни од кога не могу да сакрију.

Грађане Србије позивамо на мир и слогу у претешком времену светске кризе; истовремено их, међутим, позивамо на одлучну борбу за породичне вредности и духовно-биолошку обнову Србије.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/pokret-za-zivot-srbija/saopstenja/ko-je-piroman-u-srbiji.php

——————————————————————————–

ПОВЕЗАН ПОСТОВИ:

ANA RADMILOVIĆ: Organizovati protest protiv gej-parade je lako

Kako nacikomunista opisuje Dveri

Pitanja novinara, konferencija za medije: Dveri protiv gay parade 2011

ПОНОС

 


Иван Нинић: Ђачки црв сумње у генералног

август 31, 2011

Као ученик средње правно-биротехничке школе у Београду био сам абонентДома ученика средњих школа. Нас 1.100 из разних крајева (ја сам из Лазаревца) било је смештено у пет установа на различитим местима у граду. Као ученик другог разреда становао сам у дому ,,Петар Драпшин” у Улици краља Петра где је било нас 205 ученика. Сваког месеца смоуплаћивали на жиро-рачун сопствених прихода Дома ученика 2.100 динара (касније 2.500, па 3.000) за смештај и исхрану. Поред тога, плаћали смо у секретаријату дома по сто динара за абонентске књижице. Нисмо могли да добијемо доручак–ручак–вечеру ако немамо абонентску књижицу са боновима за сваки оброк посебно. Мени је то посебно плаћање абонентске књижице било чудно јер исхрану смо плаћали на основу решења министра просвете, али кад сам питао откуд и тих сто динара за књижицу рекли су ми да ,,тако мора”. Мене је голицао податак да нас у домовима има 1.100 и да сваког месеца годинама свако даје сто динара. Онако узгред питао сам секретарицу и управника нашег дома откуд то. Одговорили су ми да је реч о налогу генералног директора свих домова и да питам њега ако желим одговор. Тако сам и поступио: иако сам тада био ученик другог разреда, послао сам писмо генералном директору у коме сам навео да мене као ученика интересује коме одлази тај новац за абонентске књижице. Убрзо је стигао одговор у коме је генерални директор најпре навео да му је драго што се интересујем куда иде наш новац.,,Одлуку да се наплаћују абонентске књижице донео сам ја лично јер то је педагошка мера”, навео је он и објаснио даако ученици дају стотину динара онда ће се према књижицама односити одговорније, неће их губити итд.

Игром случаја,тих дана у Дому средњих школа била је буџетска контрола Министарства финансија а тада је и ступио на снагу закон о слободном приступу информацијама, о чему је у медијима било много речи. Ја сам онда дошао на идеју да, позивајући се на тај закон, затражим копију извештаја о буџетској контроли Министарства финансија. Захтев сам поднео и Министарству просвете и Министарству финансија. Прочитао сам закон и замолио да ми сходно члану 15 издају копију записника о контроли (ја сам тада написао да ми издају ,,налазе”). Али из министарстава ми нису одговорили. Није ми преостало ништа друго него да напишемжалбу Родољубу Шабићу који је тих дана (2005) тек почео да ради као повереник. То је био 37. предмет од почетка његовог рада. После налога повереника Министарство финансија ми је врло брзо доставило копију записника. У том документу на једном месту су поменуте и абонентске књижице али забележено је да се оне ученицима – деле бесплатно! Директор је дао такву изјаву иако је претходно мени, писмено, на мој захтев одговорио друкчије! Вероватно није ни помишљао да ћу се ја, ученик средње школе, усудити да тражим и успети да дођем до записника Министарства финансија.

Шта даље? Било је логично да о томе обавестим орган који је био обманут: написао сам писмо буџетској инспекцији Министарства финансија. Предмет: пријава због незаконите наплате у дому ученика средњих школа. И онда је госпођа буџетски инспектор отишла поново у дом, али овог пута ненајављена. И то, отишла је не у дирекцију него у један од домова где је службеник управо наплаћивао абонентске књижице. Тако је госпођа инспектор саставила нови извештај и поднела кривичне пријаве против шест руководилаца у Дому ученика средњих школа. Суђење је много пута отказивано и коначно је у фебруару ове године завршено. Ученицима је враћено 2,3 милиона динара, а одговорни су морали да плате новчане казне.

*Студент Правног факултета 

ПОЛИТИКА

————————————————————-

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: ŠARGAREPA, VIKILIKS I ŠTA DANAS SRBI KRIJU OD SVOJE POLITIČKE KLASE

Vuk Perišić: Sloboda ili veresija?

SRBIJU ĆE OSLOBODITI GENERACIJA DANAŠNJIH SREDNJOŠKOLACA

 


When The Yellow Lemon Blooms

август 31, 2011


ŽELJKO CVIJANOVIĆ: ŠARGAREPA, VIKILIKS I ŠTA DANAS SRBI KRIJU OD SVOJE POLITIČKE KLASE

август 31, 2011

 

(…) Jedan od odgovora u petak je ponudio notorni Vikiliks, taj neizbežni vesnik promena na periferijama Imperije. Istog ovog Vuka Draškovića, koga je B92 spakovao da Srbima liči na proroka Jeremiju, američki ambasador Majkl Polt 2006. godine opisao je u depeši Vašingtonu nešto skromnije – kao „nacionalističkog kameleona“. Podsećajući koliko je bio krivudav Vukov put do američkog saveznika koji se zalaže za ulazak u NATO, Polt navodi njegove stanice od komunističkih kabineta, preko slanja dobrovoljaca u rat i vlade Slobodana Miloševića. U depeši se navodi i to da je Vuk u pismu tadašnjem američkom državnom sekretaru Kondolizi Rajs odbio podelu Kosova i opisao joj srpske crvene linije, mnogo crvenije od ovih Borisovih, koje danas napada, kao i da se Rajsovoj obraćao sa „draga Kondioliza“, valjda da bi se ova prisetila odakle ga poznaje, sa časova klavira ili iz vojske. Naravno, već 2009. Draškovićeve crvene linije su izbledele, pa ispoveda podelu Kosova, dok je, kako vidimo, 2011. za dobrosusedske odnose sa pokrajinom. To je ozbiljan evolutivni luk, koji se, plašim se, 2013, ako ga samo još malo pritisnu, može završiti samo njegovim zalaganjem za bombardovanje kosovskih Srba, pod uslovom nešto od njih ostane tamo.

Ali nije ovde reč o Draškoviću, već o Vikiliksu, koji otkriva gde je nestala srpska šargarepa. Šta još imamo u objavljenim depešama? Dušana Petrovića, koji krajem 2006. traži jaku medijsku kampanju za Tadića, kao da Ameri drže bilborde i novine po Beogradu (pa drže!). Zatim Ivanu Dulić Marković, koja se Amerima žali na Borisa jer dinkićevcima ne da predizbornju koaliciju. Pa onda samog Dinkića, koji se žali na Borisa što neće da ga brani od „Kurira“, a branio je Dačića i Vučića. Pa predstavnike nevladinih organizacija kako Amerima tužakaju Srbe, koji ih zovu izdajnicima. Pa patrijarha Irineja, koji muca pred Amerima jer su mu u crkvama pronašli časopis „Dveri“, koji piše o bombardovanju 1999, a poznato je da ko to čita izrastu mu dlake na dlanovima.

Sledi regionalizovana Maja Gojković, koja se Amerima poverava da će jednom postati predsednik Srbije, tek da je imaju u vidu, ali će se pre toga slikati za „Plejboj“. Za njom Nenad Čanak Amerima otkriva najbolje skrivanu tajnu kako je „za Srbiju politika, a ne seks, zabava za sirotinju“. Evo i Palme Markovića, duhoviti Ameri ga zovu „dežmekastim kik-boks gradonačelnikom“, a on im se zauzvrat kune kako Srbija treba s njima da gradi partnerstvo, a ne sa Rusima. Tu je i Šutanovac, koji se žali na Koštuničine intelektualce što su mu svojom peticijom oborili podršku za NATO za celih sedam odsto, inače bi eksplodirala (podrška). Evo opet Dinkića, koji cinkari Borisa kako nema petlju da Rusima ne da NIS, pa se on svečano zaklinje (u Ambasadi SAD, naravno) da ga mogu dobiti samo preko njega (Mlađe) mrtvog. Odmah za njim, Vlajko Senić, u to vreme još zaposlen kod Draškovićevih, Poltu se poverava da SPO ustvari nije za monarhiju, nego to oni zbog birača. I, naravno, Čeda Jovanović, koji hoće sastanak sa Dženifer Braš da bi joj se žalio i na Vuka Jeremića, koji pominje rusku bezbednosnu inicijativu, i na Dmitrija Medvedeva, koji je nešto rekao o pozajmici Srbima.

Bilo je tu još svega zanimljivog, ali zadržao sam se samo na onima koji su od Amera nešto tražili, ili su nekog tužakali, ili su paradirali pred njima svojim snishodljivim izjavama. I šta tu vidimo? Skoro svako od njih tražio je nešto za sebe, za svog stranačkog šefa ili za stranku. Ali niko od njih nije tražio ništa za Srbiju, nijedan ustupak, nijednu ideju, ništa. I ko bi takvom svetu davao nekakve šargarepe, ko bi pored njih takvih Srbiju shvatio iole ozbiljno, ko bi s njima takvima ozbiljno razmišljao šta će Boris da uradi pošto mu Merekova natrlja nos. Sa ovakvim svetom ne razmišljaš o stategijama i tricama, oni sami u ambasadi drukaju jedni druge stvarajući prostor da budu ucenjeni i istovremeno ga zatvarajući za bilo kakav ozbiljan posao kao što je razmišljanje o budućnosti Srbije.

(…) Da budem sasvim direktan, nova politka u Srbiji počela je da se stvara odozdo, među građanima, nezavisno od svega što vidimo na političkoj sceni. Istina, to je proces vrenja, koji neće biti završen do sledećih izbora, pa bili oni krajem godine ili na proleće, ali već ti izbori će, držite me za reč, registrovati postojanje tog procesa. Taj proces završiće se tako što će možda neka od postojećih stranaka ili senzibilnijih pojedinaca iz njih pokušati da ga razumeju i skoče u maticu nove politike. Istovremeno, taj proces, koji bi ovim tempom mogao da se završi za dve do tri godine, bez obzira na to hoće li ga postojeće stranke iskoristiti, izbaciće na površinu nove dramatične događaje, a preko njih i nova imena, nove ljude, nove ideje i nove stranke.

(…) A pravo pitanje je samo jedno: jesu li rešili da nas satru ako odbijemo da crknemo ispred njihove čekaonice? I to pitanje i taj odgovor, kojih nema u današnjem političkom govoru, danas zna svaki pametni srpski seljak. Eto vam pitanja po kome ćemo se prepoznavati, a evo i odgovora: ništa lakše nego između dve smrti – izabrati život. A onda ćemo znati i gde je šargarepa. Kod nas, gde je i bila sve vreme.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://standard.rs/vesti/36-politika/8264-eljko-cvijanovi-argarepa-vikiliks-i-ta-danas-srbi-kriju-od-svoje-politike-klase.html

——————————————————————————

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

ANA RADMILOVIĆ: Organizovati protest protiv gej-parade je lako

„Srbija ne predlaže ništa za Kosovo, već samo odbija druge ideje“

Нови народни договор и грађанска држава

Момчило Селић: СРПСКИ КАТИХИЗИС

Владајућа елита, ЕУ, Космет, канцеларка…

SRBIJU ĆE OSLOBODITI GENERACIJA DANAŠNJIH SREDNJOŠKOLACA

Nezaposlenost u Srbiji

КОСМЕТ или ЕУ

ИЗБОРИ 2012. ГОДИНЕ

БОГ СУДИ

Крај лажне идиле


Мултикултурализам није готов

август 31, 2011

——————————————————————-

ANA RADMILOVIĆ: Organizovati protest protiv gej-parade je lako

Нови народни договор и грађанска држава

Rozneft i Eksonmobil sklopili ugovor o istraživanju Arktika

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА

Европски лидери нападају мултикултурализам

Sarajevo i regionalizacija


ANA RADMILOVIĆ: Organizovati protest protiv gej-parade je lako

август 30, 2011

ana-radmilovic-1

 

Evo nam se opet napuniše mediji crnim slutnjama povodom gej-parade. Aktivisti su vedri, zrače prkosnim optimizmom, a narod smrkut i bezvoljan, i – iskrena da budem – ne razumem narod. Samo nešto baksuzira, a i nekako je neinventivan. Zašto se ne ugleda na gej-aktiviste? Što ne preduzme nešto? Dosadan jedan narod koji samo nešto kuka. Recimo, ja mislim da je gej-parada super. I aktivisti su super. A narod je mlitav, nikakav, čeka da rešenja padnu s neba. Evo, na primer, sirotinja. Sirotinja je u Republici Srbiji svakako najbrojnija populacija. I šta radi sirotinja? Ništa. Znam, sad će neko reći da ovo što pišem nije u redu, sirotinju niko ne podržava ni finansijski (zato i jeste, je li, sirotinja), ni medijski, niko je ne obučava i ne vodi na seminare, niko je ne uči kako da se suoči sa sobom, prizna sebi da je sirotinja, i pogleda svetu u oči.

Taj bi pogled bio malo neprijatniji, istina, i malo ko bi od naših suverenih izdržao da ne okrene glavu kad ga taj pogled jednom potraži. Mi možemo da pričamo šta hoćemo, ali gej-aktivisti, koliko god bili mrski i toj populaciji koju predstavljaju – a istina je da predstavljaju uglavnom samo sebe i da se njihovi ciljevi uglavnom završavaju na ličnom prosperiranju – kakvi god bili, iritantni, ili napadni, ili čak štetni za svoju „zajednicu“ – oni delaju. Za razliku od sirotinje, koja pasivno sedi i ćuti. Spušta pogled umesto da ga diže, neprijatno joj je umesto da nekom drugom bude neprijatno, uplašena je umesto da plaši one koji su je napravili sirotinjom.

A kada bi neko imao hrabrosti da, umesto što organizuje proteste protiv gej-parade, uzme pa organizuje paradu svih onih otpuštenih, obespravljenih, opljačkanih, onih što su izgubili stanove plaćajući skupe kamate bankama, onih što sede i prose ispred super-marketa, što kradu paštetu, što nemaju za lekove i plaše se zime – stavi im u ruke njihovu zastavu koja nije šarena nego siva i stane u prve redove te duge povorke, gde bi onda bili kordoni? Ovu kolonu niko ne bi morao da štiti od „ultradesničara“ i ostalih „klerofašista“. Pitanje je druge priprode: da li bi kordoni uspeli i hteli da od ovakve „parade“ sačuvaju one koji su prodali ta preduzeća otpuštenih radnika, deo države i unizili tu nesrećnu sirotinju do granice nepodnošljivog.

BITNI SU LONDON I ATINA Organizovati protest protiv gej-parade je – nek’ oproste potencijalni organizatori – lako. I nije tema. Neko će biti olajavan u medijima kao fašista, neko će učestvovati u debatama, neko možda nastradati a neko završiti u zatvoru. I to se dešava u gradovima Istočne Evrope, u zemljama članicama Unije i onima koje to pretenduju da budu. Ljudi ne žele gej-parade po svojim gradovima, i postoje razlozi za to. Razlozi uglavnom nisu diskriminatornog karaktera, ali sva ta borba protiv raznih gej-parada u zemljama bivšeg Istoka ne poentira glavni problem, a pomaže gej-aktivistima u argumentaciji o tome kako je neophodna njihova borba i kako se radi o nekoj jako važnoj stvari. Ne radi se. Stvar je minorna i pridaje joj se na značaju upravo jer je najbezbolnija stvar koja skreće pažnju sa bitnog. Bitno je ono što se dešavalao u Londonu i u Atini, i to je opasno, to je ozbiljno, i to je u vezi sa komplikovanim problemom današnjeg sveta.

Ne savetujem organizatore anti-gej-parade da pogledaju na drugu stranu, gde će videti onu bezvoljnu i potpuno neorganizovanu sirotinju. Ako je budu videli, možda i sami izgube volju za borbu protiv nekakvih gej zamajavajućih šetnji i stope se s tim sivilom – jer na toj strani ulice sve deluje mnogo bezizlaznije i mnogo teže nego kada se boriš protiv „pedera“.

Opet, organizovanje protesta protiv „pedera“ može da bude i inicijalna kapisla, ali više je verovatno da će biti samo ventil za nezadovoljne i poslužiće da mobiliše one koji su mahom više protiv politike koju vodi vlada ove države, nego što se tu zaista radi o „pederima“. Tako mobilisani, protivnici gej-parade će možda na trenutak biti jači, biće ih puno, biće složni i jurišaće na kordone s povicima „Idite na Kosovo“, a u sledećem trenutku biće samo evidentirana lica za koja će se znati, u policiji, da predstavljaju moguć problem i na njih će se obratiti pažnja.

Sve to zajedno – osim što na kratko može da podigne adrenalin učesnika s jedne i druge strane kao i onih što čitavu stvar samo posmatraju i navijaju gledajući u ekrane – ne može da se uporedi sa onim što bi se desilo kada bi se eventualno sva ona umrtvljena i teška bogu i ljudima sirotinja, malo pokrenula. To se, naravno, neće desiti. Sirotinja se nikada ne pokreće, iako je najugroženija, najbrojnija i najdiskrimisanija od svih „populacija“ za koje smo čuli.

PRESEK SRBIJE Kada bi se kojim čudom, ipak desilo – to pokretanje, paradiranje sirotinje ulicama Beograda, bilo bi jedina stvar koja bi učinila da zaneme svi „antifašisti“ i njihovi prekopotrebni antipodi „fašisti“, zajedno sa svojim liderima, ideolozima i misliocima. To bi ujedno bio i jedini stvaran i realističan prikaz Srbije u ovoj gomili nadrealnih slika kojima mediji uredno zatupljuju ono što je ostalo od građana bivše države Srbije. A taj realističan prikaz Srbije koji je prikaz jedne bede i bezizlaza koji više podseća na srednjovekovne slike pakla, ipak je isuviše strašan da bi svet sklon ideologijama smeo dugo da gleda u to prikazanje. I zato je lakše gledati gej-aktiviste s njihovim šarenim zastavicama i usmeriti sav bes na njih, suštinski nebitne. Oni su samo, kao i mnogi drugi performeri, deo jednog cirkusa koji odlaže bavljenje bitnim.

Naravno, lakše je mobilisati ljude sklone ideologiji (sirotinja je sklona samo intertnom bavljenju time kako da se domogne paštete) i povesti ih na ulicu. I naravno da niko u Srbiji još uvek nije spreman da se igra mobilišući one zaista besne, zaista gladne, one koji nisu stilizovani i ne nose oznake nikakvih pokreta i stranaka, one čiji je bes toliko opasan da ga i sami nesvesno guraju od sebe i dok se bave time kako će preživeti naredni dan, duboko u sebi priželjkujući da poruše nedostupne im mega-markete, zapale skupa kola i poliju benzinom zgradu Skupštine i Vlade. Taj bes je, jer razlog stvarniji od svih drugih, ozbiljan i nema šta da izgubi, i tim besom ne smeju da se igraju ni oni koji su ga svesni, baš jer su ga svesni, i što su ga svesniji oni će pre okrenuti glavu ka „pederima“ i potražiti one pristalice koje još uvek imaju šta da jedu, pa mogu da dozvole sebi luksuz da budu besni na gej-paradu, nego što će se usuditi da zapale vatru koju svi raspoloživi srpski kordoni neće moći da ugase.

U svojim omiljenim poređenjima Srbije sa Nemačkom pre Hitlera, ideolozi skloni gej-paradama vole da istaknu da nekakav fašizam raste tamo gde je glad. Mislim da greše. Danas, tamo gde je glad nema ideologije. To što nazivaju fašizmom u Srbiji više ima veze sa ponosom, a on prerasta u prkos tamo gde je unižen, tamo gde su država i nacija devastirane i gde neki narod, mimo svoje volje, mora da bude poslušan u sve većem odricanju od sebe samog, svoje teritorije, jezika, pisma i gde se promovisani pragmatizam pretvara u svoju suprotnost, jer se zarad cilja grupe ljudi gubi i rasprodaje u bescenje sve što je bilo vredno i predstavljalo bogatstvo jedne države. Kivni na nepravdu i shvatajući da se ono što im se propovedalo kao pragamatično pokazalo kao ključna reč za grabež male grupe, neki ljudi će biti iznervirani „Paradom ponosa“ i pokazaće da se ne boje ni države ni policije i da imaju hrabrosti da izađu pred kordone. Dobro je što postoje. I neka su ljuti. I hrabri. I šteta što su neozbiljni.

http://standard.rs/vesti/36-politika/8265-ana-radmilovi-zapalimo-vatru-organizujmo-paradu-ponosa-sirotinjeq-.html


%d bloggers like this: