Zavadi pa vladaj! Ili, vic o Bosancima?

KOLIKO MORAJU BITI GLUPI, ILI, KOLIKO MORA BITI VELIKA MRŽNJA IZMEĐU BOŠNJAKA I SRBA, DA BI U REGION DOLAZILI OVAKVI TUPAVI BRITANCI SA POLITIKOM “ZAVADI PA VLADAJ“.

TO RADE 200 GODINA. NEPREKIDNO.

DA LI SU BOŠNJACI I SRBI TOLIKO GLUPI I DALJE, ILI, TOLIKO ZASLEPLJEN MRŽNJOM, DA DOZVOLE OVAKVIM BRITANCIMA DA SE SA NJIMA IGRAJU KAO SA MALOUMNOM DECOM?

Vest iz Sarajeva (Danas):

Bivši haški tužilac Džefri Najs koji je vodio proces protiv Slobodana Miloševića, smatra da BiH treba da pokrene reviziju „tužbe protiv Srbije za agresiju„. Najs koji je boravio u Sarajevu, rekao je za današnji Dnevni avaz da je to obaveza BiH kako toj zemlji „ne bi drugi pisali istoriju“. Agent BiH u procesu pred MSP Sakib Softić rekao je krajem maja da dokazi koji će biti izvedeni pred Haškim tribunalom, i presuda Ratku Mladiću mogu pomoći BiH u pokretanju revizije tužbe za genocid protiv Srbije i Crne Gore. On je istakao da je kod revizije tužbe protiv Srbije za genocid presudna volja Predsedništva BiH, nadležnog za sudske postupke koje BiH vodi protiv drugih država.

—————————————————-

POVEZANI POSTOVI:

НЕУТРАЛНОСТ

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА

Дахије (ни)су Срби

Босна и Херцеговина

Hrišćani

Rat šiita i sunita

Hеолиберализам у корену кризе

Нација

1. св. рат + 2. св. рат = 3 св. рат

“Хришћански фундаменталиста“ или Прогресивац?

Rat i natovski novogovor

Srebrenica – “A town betrayed“, Ola Flyum, Oslo, Norway

Too many people? No, too many Malthusians

Alex Jones vs. Glenn Beck

БОГ СУДИ

——————————————————–

The US-Al Qaeda Alliance: Bosnia, Kosovo and Now Libya. Washington’s On-Going Collusion with Terrorists

*

Peter Dale Scott, a former Canadian diplomat and English Professor at the University of California, Berkeley, is the author of Drugs Oil and War,The Road to 9/11, and The War Conspiracy: JFK, 9/11, and the Deep Politics of War. His most recent book is American War Machine: Deep Politics, the CIA Global Drug Connection and the Road to Afghanistan.

Prof. Peter Dale Scott
The Asia-Pacific Journal Vol 9, Issue 31 No 1, August 1, 2011
July 30, 2011

http://japanfocus.org/-Peter_Dale-Scott/3578 

20 Responses to Zavadi pa vladaj! Ili, vic o Bosancima?

  1. Varagić Nikola каже:

    Denuncijacija i nacija

    Vuk Perišić

    30.07.2011.

    Osamdesetih godina su jugoslavenski opozicioni intelektualci uživali u otkrivanju komunističkih nepočinstava. Nije to bio beskoristan posao ali iza njega nisu stajale demokratske nego, pokazat će se, nacionalističke pobude. Čest motiv tih otkrića bila je navodna ili stvarna sklonost komunista i njihovih simpatizera da članove vlastite porodice denunciraju političkoj policiji.

    Fenomen je u svakom slučaju zanimljiv. Sovjetski totalitarizam je kultom Pavela Trofimoviča Morozova uzdigao denuncijaciju na razinu moralne vrline. Pavel Morozov bio je trinaestogodišnji sovjetski pionir koji je 1932. NKVD-u denuncirao svoga oca jer se protivio kolektivizaciji. Otac je završio u Gulagu, a ostali članovi porodice iz osvete su ubili malog Morozova. Za vrijeme perestrojke utvrđeno je da je čitava priča bila izmišljena, ali je u vrijeme Staljinovog terora poslužila svrsi.

    Slični su romansirana priča i film Hitlerjunge Quex nastali 1933. neposredno nakon dolaska nacista na vlast, mada se direktno ne bave denuncijacijom. Mladić se između lojalnosti prema ocu koji je član KP Njemačke i lojalnosti prema Hitlerjugendu odlučuje za Hitlerjugend pa nastrada od komunističkih batinaša. Roman i film bili su jedni od prvih Göbbelsovih propagandnih mega-projekata.

    Da se totalitarni režimi oslanjaju na sentimentalne hagiografije o djeci-mučenicima i da su njihovi represivni aparati ovisni o denuncijaciji nije nikakva novost. Denuncijacija je u Trećem Reichu i Sovjetskom Savezu dosegla tolike razmjere da je Gestapu i NKVD-u stvorila i praktične probleme. Postalo je teško razlikovati lažne i odveć revnosne dojave od onih koje su imale operativnu vrijednost. U Sovjetskom Savezu cvalo je i samooptuživanje ali to je jedna druga tema. Za ovaj kontekst bitno je da su totalitarni režimi nastojali istisnuti porodicu s njenog visokog položaja u hijerarhiji vrijednosti. Niti jedan pater familias svojim autoritetom nije mogao niti je smio konkurirati Führeru ili Hazjajinu.

    No, vratimo se u osamdesete godine i na moralno zgražanje opozicionih intelektualaca (čiji nacionalizam je tada još uvijek bio donekle prikriven) nad komunističkim denunciranjem članova porodice. Od siline zgražanja nisu ni primijetili da su upali u moralnu zamku. Zašto bi denunciranje članova porodice bilo strašnije od denunciranja kao takvog, od denunciranja bilo koga? Ako pristanemo na različito moralno vrednovanje denuncijacije člana porodice u odnosu na denuncijaciju nekog nepoznatog stranca, time samo učvršćujemo kulturu doušništva, a porodica i na tom području preuzima ulogu čuvara lažnog morala. Denuncijacija tako postaje nešto sasvim uobičajeno i svakodnevno na što se pristaje zbog oportunizma i kukavičluka a postaje strašna tek kada njenom žrtvom postaje član porodice. Drugim riječima, pojedinac se ne suzdržava od denuncijacije u ime vlastite savjesti i moralnih imperativa nego samo u slučaju kada je riječ o rodbini, kao da se zločinačka narav totalitarizma ne nalazi u fizičkom, mentalnom i moralnom pritisku na pojedinca nego tek u povremenom ugrožavanju porodičnog otajstva.

    *

    Ostavimo na stranu totalitarizam i užasna (često neizdrživa) iskušenja kojima izlaže moral i savjest. Razmotrimo kako stvari stoje u demokraciji i vladavini prava gdje se savjest suočava s moralnim dvojbama potpuno obratne naravi.

    Moderni krivičnopravni sistemi poštuju delikatnost i specifičnost porodičnih odnosa pa su za članove uže porodice optuženika uveli ustanovu blagodati nesvjedočenja i isključenja protupravnosti za neprijavljivanje krivičnog djela koga počini član porodice.[1] Hrvatski Kazneni zakon, na primjer, ne isključuje protupravnost za neprijavljivanje pripremanja najtežih krivičnih djela, ali u tom slučaju dopušta mogućnost blažeg kažnjavanja članova uže porodice.[2]

    Slične privilegije pod određenim uvjetima uživaju advokati, liječnici, svećenici, notari i porezni savjetnici, ali ta privilegija je – osim iz etičkih razloga – uvedena i zato što bi bez nje obavljanje tih poziva, odnosno zanimanja postalo nemoguće. Moderna zakonodavstva s pravom drže da je očuvanje nezavisnosti tih profesija važnije od efikasnosti krivičnog progona.

    Kada je riječ o članovima porodice, blagodat nesvjedočenja i neprijavljivanja nesumnjivo je humana i moderna ustanova. Iza nje stoji namjera zakonodavca da članove porodice oslobodi etičkih i psiholoških muka i situacije u kojima bi bili primorani djelovati protivno interesima bliske osobe. Međutim, ta blagodat i taj privilegij imaju i svoje naličje: je li moralno ne surađivati s organima krivičnog progona kada je riječ o serijskom ubojici, manijakalnom silovatelju ili ratnom zločincu samo zato što je on bliski srodnik ili bračni drug?[3] Jasno, u ovom kontekstu nas ne zanimaju moralne dvojbe povodom krivičnih djela kakva su utaja poreza ili nenasilna krađa, već samo ona djela koja izazivaju smrt ili patnju.

    Nije nam namjera da dovedemo u pitanje jednu humanu i potrebnu ustanovu modernog krivičnog prava, već da ukažemo na paradoks koji nije pravne nego moralne, pa i psihoanalitičke prirode. Nije riječ samo o privilegiji članova porodice da ne prijavljuju roditelje, djecu, braće, sestre i bračne drugove, ili da ne svjedoče protiv njih, nego i o privilegiji počinitelja da u uskom porodičnom krugu, unutar aure intimnosti, ostane monstrum i da njegovi zločini ostanu zaštićeni porodičnom solidarnošću i porodičnom tajnom. Zločin tako na stanovit način postaje privatna stvar, a porodica neka vrst moralnog i psihološkog, eksteritorijalnog azila koji je zajamčen i najgorem krvoloku.

    Neprijavljivanje teških krivičnih djela nasilja, incesta i seksualnog zlostavljanja koja se zbivaju u krugu porodice je u pravnom smislu nešto sasvim drugo. Ipak, kao da i njih na neki perverzan način obavija privilegij nesvjedočenja i neprijavljivanja, iako je osoba koja inače uživa taj privilegij u ovom slučaju žrtva. Naime, općepoznato je da mnoga stravična porodična nasilja ostaju neprijavljena i nerasvijetljena i da je takozvana tamna brojka kod tih zločina nesrazmjerno velika u odnosu na, primjerice, saobraćajni kriminal koji se po prirodi stvari može dogoditi samo u javnosti.

    Ta činjenica ukazuje da je mistika porodične tajne toliko jaka da je u stanju nadvladati i nagonsku potrebu žrtve da se zaštiti i potraži pomoć. Krivična djela koja je moguće počiniti samo u porodici i samo protiv bliskih srodnika su posljednjih godina samo prividno učestalija. Ona se ne događaju češće nego žrtve, na svu sreću, bivaju sve hrabrije u njihovom prijavljivanju.

    Za razliku od države, koja – u najboljem slučaju – posjeduje demokratske i ustavne mehanizme za sprječavanje tiranije, porodica takvih mehanizama nema. Međusobne odnose njenih članova vrlo često ne karakterizira uzajamno građansko poštovanje i pristojnost nego odnosi posjedovanja, dominacije i poslušnosti. Porodica se plaši slobode jer bi u uvjetima slobode njena jedina preostala kohezivna snaga bila ljubav, a u ljubav tradicionalna porodica nema povjerenja. Ljubav je nemoguće kontrolirati a poslušnost je kao svetu obavezu uvijek moguće nametnuti.

    Iz sličnih razloga se nacionalna država plaši demokracije jer bi u uvjetima slobodne javne kritike bila preispitivana kriterijima racionalnog interesa, građanskih sloboda i blagostanja. Naciji je, kao i porodici, draža slijepa odanost.

    Porodica je poprište u kojem je bez moralnih posljedica moguće – nerijetko „za tvoje dobro“ – proizvoditi Zlo i to onu vrst zla koja nije nužno inkriminirana krivičnim zakonom nego se sastoji u suptilnoj mreži egzistencijalnih, financijskih, moralnih i emotivnih zlostavljanja i ucjena. Pravo na činjenje zla je drevni i tradicionalni privilegij koga su uživali povlašteni članovi porodice spram nemoćnih, u pravilu žena i djece.

    Moderna demokracija tek se počela suočavati s tim problemom. S jedne strane stoji iskustvo totalitarizma koji je htio progutati privatnu sferu i koji je autoritet porodice pokušao supstituirati autoritetom rase, nacije ili klase, a s druge, pravna i moralna obaveza demokratske države da zaštiti privatnu sferu. No, meritum problema ne sastoji se (samo) u zaštiti privatnosti porodice nego nadasve u zaštiti fizičkog, mentalnog i moralnog integriteta pojedinca od porodice. Građanin mora uživati zaštitu države i unutar zatvorenog porodičnog kruga jednako kao što je uživa u javnoj sferi.

    Kada bi u demokratskom i prosvijećenom društvu porodica bila apsolutno zaštićena, to bi značilo da na kućnom pragu počinju besudna zemlja i moralna anarhija, hobbesovsko stanje u koje Leviathan države nema pristupa. Porodična tiranija nerijetko je kodificirana vrlo strogim moralnim pravilima čime paradoks biva još veći. Pred modernom državom stoji suptilan zadatak da izbjegne optužbu da totalitarno zadire u privatnu sferu i istodobno pronađe način da svoje građane, pogotovo djecu, zaštiti od porodične samovolje.

    *

    Hitler i Staljin su javnom sferom pokušali progutati privatnu, a u državama nastalim raspadom Jugoslavije je jedno intimno, dakle privatno stanje kakav je nacionalni osjećaj, progutalo i posvojilo svekoliku javnost. Javni poslovi, od vođenja rata, preko upravljanja državom, do takozvane kulturne politike, za nacionaliste su intimni čin i svaki odmak od svojih intimnih predodžbi oni doživljavaju kao bolnu uvredu. Režimi država-nasljednica i znatan dio njihove saučesničke javnosti su međunarodnu zajednicu – utjelovljenu u haaškom sudu, diplomatskim pritiscima, sankcijama i intervenciji iz 1999. – doživjeli kao silu koja zadire u njihovu privatnu sferu, kao nepozvanog tuđina koji dovodi u pitanje pravo roditelja da po volji prebija i zlostavlja svoju djecu. U tom hobbesovskom užasu se Leviathan međunarodne zajednice pokazao nevoljnim i neefikasnim da spasi građane država-nasljednica od njihovih beskrupuloznih nacionalističkih režima, poput socijalne službe koja ne uspijeva psihopatskim roditeljima oduzeti zlostavljanu djecu. Kako to već biva kod incestuoznih silovanja, zlostavljač svoju žrtvu uvjerava da su njegovi perverzni dodiri zapravo ljubav, dok nacionalisti nalikuju pedofilima koji svoje podanike vabe čokoladom nacionalne mitologije ne bi li ih uvjerili da je moralna i materijalna bijeda u kojoj žive zapravo sloboda.

    Zbog konfuzije javnog i privatnog nacionalisti su bili iskreno uvrijeđeni što se Ujedinjeni narodi i Evropska Unija uopće usuđuju baviti njihovim državama, a zahtjeve za progonom ratnih zločinaca i uspostavom zakonitosti i vladavine prava doživjeli su kao da im je netko dirnuo u najsvetije, kao da im je banuo u zahod ili spavaću sobu. Nimalo slučajno su za sebe pridržali pravo da, zaštićeni tamom suverenosti, doslovno ulaze u tuđe sobe.

    Poput prave domaćinske porodice nacija je opsjednuta nekretninama ili tragikomičnim samoobmanama. Tako se srpski nacionalizam obmanjuje Kosovom, poput manijakalnog parničara koji je uvjeren da mu pripada pravo na djedovinu iako je odavno, zasluženo i pravomoćno izgubio spor. Svaki advokat dobro poznaje tu vrst ljudi. Takav parničar nadležnima i nenadležnima piše duge i dosadne žalbe i predstavke, paranoidno je uvjeren da su se svi urotili protiv njega i u očaju poseže za nasiljem, sve sa pravedničkim sekirčetom u ruci, na graničnom prijelazu Jarinje ili na susjedovom posjedu – svejedno.

    Nacionalizam je preuzeo obrazac porodičnog ponašanja i u proizvodnji licemjerja. Činjenicu da je Srbija u ratu Miloševićev režim prikrivao je mistikom porodične tajne o kojoj je zabranjeno govoriti javno, dok se Tuđmanov režim gradio da mu uklanjanje Srba iz Hrvatske nije temeljni strateški cilj, iako su svi znali istinu, kao Ingrid Bergman i Liv Ullmann u filmu Jesenja sonata koje su se ponašale kao da na gornjem katu nije zaključana njihova retardirana kći, odnosno sestra. Oba režima dobro su pazila da se usred njihovog državotvornog slavlja ne bi pojavio neki Leone Glembay koji će im jasno i glasno reći da su ubojice i varalice, da se Alice Glembay nije utopila nego se ubila zbog nesretne ljubavi, da je barunica Castelli eskort dama i da je tvrtka Glembay, d.d. pred stečajem. Zato javni život i percepcija historije i stvarnosti u Hrvatskoj i Srbiji još uvijek nalikuju na bajkovitu sagu, ali ne Sagu o Forsyteima nego na beskrajnu i sladunjavu porodičnu soap operu čija se fabula odavno rasula u proturječjima i diskontinuitetu.

    Mještani Lazareva i Krušedola su javno tvrdili kako nikada ne bi odali Ratka Mladića i Gorana Hadžića i to s takvom bezbrižnom, gotovo infantilnom lakoćom da se činilo da su uvjereni kako uživaju one krivičnopravne i krivičnoprocesne privilegije koji pripadaju članovima uže porodice. I hrvatski nacionalisti su u dostavi brijunskih transkripata haaškom sudu vidjeli nemoral denuncijacije. Javnost koja se više od dvadeset godina, više ili manje otvoreno, uvjerava da su ratni zločini pothvati počinjeni „za naše dobro“ neminovno obolijeva od moralne shizofrenije: pro foro interno zločini su moralno neupitna junaštva, a pro foro externo se prikrivaju strogošću porodične tajne. Pomisao na prijavljivanje Ratka Mladića policiji ili dostavu brijunskih transkripata međunarodnom sudu, za nacionaliste je bila bolna kao da im je netko prekoračio kućni prag, zavirio u misterij ladica, ostava, tavana i porodičnih albuma. Kada je najzad narušena njihova idila Zla osjećali su se kao članovi porodice kojima su grubo uskraćena prava na intimnost i na blagodat nesvjedočenja i neprijavljivanja. Drugačije nije ni moglo biti jer su Evropska Unija i Ujedinjeni narodi svojim pritiscima i svojim sudištima nacionalistima povrijedili njihovu najveću intimnu tajnu, njihovu psihološku jezgru, njihovu slijepu uvjerenost da imaju neotuđivo pravo na zločin.

    Utoliko je količina emotivne energije i pravedničkog gnjeva kojima nacionalisti reagiraju na procesuiranje ratnih zločina ponajbolji dokaz da su ratni zločini doista počinjeni i da njihove počinitelje treba progoniti do kraja svijeta i vremena. Braneći pravo na zločin kao svoju najsvetiju emociju, nacionalisti su nehotice razotkrili i zločinačku suštinu nacionalizma, ali i zadnje namjere koje su stajale iza uspostave novih granica i novih država, tih samodovoljnih azila u koje pravne i moralne vrijednosti ljudske civilizacije neće imati pravo pristupa.

    Peščanik.net, 30.07.2011.
    _______________________________________________________________

    [1] Školski primjer isključenja protupravnosti inače je ustanova nužne obrane.

    [2] Ovo tumačenje je pojednostavljeno da se tekst ne bi opterećivao juridičkim pojedinostima. Podrobnije vidi u člancima 299. i 300. Kaznenog zakona Republike Hrvatske. Dostupan je na http://www.nn.hr. U pogledu blagodati neprijavljivanja i nesvjedočenja moderna krivična zakonodavstva se bitno ne razlikuju.

    [3] Ovom raspravom se ničim, pa ni u etičkom smislu, ne dovodi u pitanje ustanova advokatske tajne jer i najgori zločinac ima pravo na najbolji postupak.

    http://pescanik.net/content/view/7264/1368/

  2. Varagić Nikola каже:

    Anders Brejvik i Žorž Sorel

    Zoran Stokić

    01.08.2011.

    Ugledavši sličicu Marksa i Lenjina na sajtu Andersa Brejvika, u trenutku mi je sinulo: evo nam još jednog sledbenika (svesnog ili podsvesnog) Žorža Sorela (1847-1922), religioznog inženjera fašizma i boljševizma. Dakako, i komunisti i fašisti su se potrudili da svojim revolucionarnim sabljama preseku i iz svojih biografija uklone Gordijev čvor kojim ih je – istorijski i teorijski – uvezao danas već skoro zaboravljeni Sorel.

    Francuska revolucija je u orbitu izbacila „treći stalež“ (buržoaziju, radništvo i seljaštvo), koji je pomrsio konce aristokratiji i sveštenstvu. Revolucionarni ideal (a zapravo samo revitalizovan hrišćanski ideal) zahtevao je univerzalnu pravdu za sve, a ne samo za dve povlašćene klase. Naravno, svako čudo za tri dana, pa je je Flober već 1857. u „Gospođi Bovari“ izlio svoju „mržnju prema idejama, običajima i ponašanju buržoazije“. Vođen takvim idejama, Žorž Sorel je počeo da piše kako je buržoazija postala jednako glupa kao i aristokratija u 18. veku: „sve što je od buržoazije površno je“, to je „klasa koja boluje od ludila i otupelosti…, a koja je lišena svakog interesa za proletarijat“. Kritikujući Marksov evolucioni pristup i obrušavajući se na sindikate u Engleskoj i skandinavskim zemljama, Sorel razvija svoju viziju revolucionarnih radničkih sindikata u Francuskoj i Italiji.

    Napadajući ideje socijalne demokratije koja je razvijana u Nemačkoj, radnički sindikati u Italiji i Francuskoj se, pod Sorelovim uplivom, sve više okreću „klasnoj borbi, generalnom štajku, revolucionarnim idejama“. Bio je to pokret protiv svakog parlamentarizma, demokratije, pokret odvajanja radničkih sindikata od stranačke parlamentarne borbe, bio je to pokret koji je „pojačavao instinkte rata“ sa ciljem da demokratiju smeni „diktatura proletarijata“, da „građanski moral“ ustukne pred „revolucionarnim moralom“. Ukratko, bila je to ideologija zasnovana na „mističkom kultu revolucije“, koja je najpre realizovana – ne u Francuskoj ili Italiji – nego u Rusiji. Iz „Materijalizma i empiriokriticizma“ (1907. god.) saznajemo da je Lenjin poznavao učenje Sorela. Između Sorelovih revolucionarnih teorijskih i praktičnih ideja i boljševičkih postoji jednoznačno preslikavanje. Pišući Lenjinu knjigu podrške, Sorel proklinje „plutokratske demokratije“. Ova istorijska istina je potiskivana sve do danas, jer, govoreći ko je na njega od ideologa, filozofa i političara najviše uticao, evo šta kaže – gle čuda (za neupućene!) – lično Musolini: „Ponavljam, ja najviše dugujem Sorelu“, grmi on; „za mene je glavno – akcija! Ovaj učitelj sindikalizma i njegova kruta teorija o revolucionarnoj taktici najviše su doprineli oblikovanju discipline, energije i snage fašističkih kohorta!“ Istovremeno, sam Sorel poručuje: „Naš Musolini nije običan socijalista. Verujte mi, vi ćete ga po svoj prilici videti jednoga dana kako salutira sabljom na čelu bataljona italijanskoj zastavi!“

    Jedan od aksioma Sorelovih revolucija glasi: „cilj je ništa, važno je kretanje i borba“! Istorijske činjenice o komunističkim i fašističkim revolucijama zaista potvrđuju da je cilj bio NIŠTA, a da je sve bila „borba“, „rušenje“ i „dinamit“. Istorijska činjenica je da te revolucije nisu svrgle nijednog tiranina (one su pobedile prethodno oslabele režime), ali su zato na vlast dovele krvave despote – Musolinija, Staljina – i umesto obećanog raja na zemlji stvorile su logore, gulage i pakao. Na kraju krajeva, i sama reč „revolucija“ ne znači ništa drugo do – povratak u prethodno stanje!

    Tako i nesrećnog Brejvika doživljavam kao zaslepljenog čoveka kome je „cilj“ ništa, a sve mu je „akcija“, tj. „dinamit“. Kao i fašistički i komunistički revolucionari, i Brejvik je pogazio etičke principe građanskog društva (koje je Šopenhauer jezgrovito sažeo u: „ne odmaži nikome, a pomogni koliko možeš“) i stavio se u službu „revolucionarne etike“, koja se uvek u ime „slobode i ljubavi“ zasnivala na mržnji. Ništa bolje stvar ne stoji ni sa idejom nacije, čiju pojavu (od vremena Francuske revolucije pa naovamo!) slobodno možemo shvatiti kao pojavu nove religije, jer i ona sama, „nacija“, postaje izvorište „svetog“, a ta pseudoreligiozna pomahnitalost nacionalizma potom vodi, naravno, u „krstaške ratove“ i u 21. veku, ili u „osvete za poraze od pre 500 godina“.

    Peščanik.net, 01.08.2011.

    http://pescanik.net/content/view/7274/61/

  3. Varagić Nikola каже:

    Halid Bešlić

    muzička legenda, za Danas

    Tadić je simpatičan čovjek

    INTERVJU

    Autor: Dragoljub Petrović

    Danas ima premnogo pjevača. Proizvode ih ove emisije za mlade talente. To su talentovana djeca, ali ja više ne znam ko šta pjeva, zbune me. Ne može čovjek da prihvati toliko imena. Mlad pjevač koji pjeva deset godina, tek tada može da kaže – e sad je karijera preda mnom. U moje vrijeme teže je bilo doći do televizije, ali kad dođeš onda si došao. Bila je JRT šema, jedan kanal, i tebe odmah gleda deset miliona ljudi. Otpjevaš jednu pjesmu i ta pjesma odmah postane hit. Danas ima toliko televizija da te ljudi od svih njih ne vide. Šaltaju te kanale. Tako da je mlađima malo i teže.

    Ovo u intervjuu za Danas kaže Halid Bešlić, legendarni pevač narodne muzike iz Sarajeva.

    Niste imali koncert u Srbiji od kada se raspala država. Zašto?

    – Pjevao sam u Srbiji, ali privatno. U klubovima. Zvanični koncert nisam imao. Pjevao sam dolje u Prijepolju, Novom Pazaru, uglavnom u Sandžaku…

    Najavljivan je prošle godine vaš veliki koncert u Beogradu. Zašto do njega nije došlo?

    – Sad se dobro spremam za beogradski koncert jer je došlo vrijeme. Ne vrijeme, nego, ovaj, sad mogu biti siguran da će biti puno. Koncertom mora malo da se manipuliše. Ljudi olako govore – biće puno, biće onako, biće ovako – međutim, ja nisam dugo bio, mislim da me raja u jednom momentu malo i zaboravila. Ipak, sad podaci govore da me ljudi traže, i da bih mogao napuniti Beogradsku arenu.

    To je sigurno. Možda ćete napuniti i dve-tri Arene?

    – Ha, ha… Ne znam, ali mislim da ću koncert u Beogradu održati do kraja ove godine.

    Kako objašnjavate to da najpopularniji pevači iz bivših jugoslovenskih republika – a to ste vi, Dino Merlin, Oliver Dragojević i Điboni – još nisu imali koncert u Beogradu? Je l’ bilo tu i nekih drugih razloga sem brige da li ćete napuniti halu?

    – Pa, bilo je… Naravno, rat je učinio svoje. Toga je bilo prvih pet-šest godina poslije rata. Kada se normalizovalo stanje, posle nije bilo više tih razloga, ali ljudi vole da budu sigurni da će napuniti hale i biti dobro prihvaćeni. Ja lično nisam htio da idem u rizik. Jer, ako ne napunim Arenu, ja imam rizik.

    Da li ste, dok je trajao rat u Bosni, nekada sebi rekli: E, neću više da nastupam u Beogradu?

    – Ja ne umem to da kažem. To iz mojih usta ne može izać. Nisam ja taj. Svi me stalno pitaju kad ću u Beograd, i to mu dođe kao neka poluprovokacija. Ja idem svuda gdje me publika voli, i to je to.

    Koliko dugo niste bili u Beogradu?

    – Aaa, pa dolazim ja! Bio sam možda prije petnaestak dana. Ali sam uglavnom ili u kolima, ili u kafani. Dosta puta sam dolazio u Beograd, imam tamo puno i familije, čak sam pjevao i na svadbi ćerke Raše Radovanovića. Imam i kuma u Beogradu, pa sam pjevao njegovoj ćerci na proslavi osamnaestog rođendana.

    Kada je predsednik Srbije nedavno bio u zvaničnoj poseti Sarajevu, pozvao je Dina Merlina, Ivicu Osima i vas na kafu. Da li ste na neki način bili počastvovani tim pozivom?

    – Naravno, i rado sam se odazvao. Velika je čast kad te predsjednik pozove na kafu. Osim toga, on je meni simpatičan čovjek. Drugo, on je rođen u Sarajevu pa mi to malo drugačije gledamo.

    Šta ste pričali?

    – Bilo je malo i ozbiljne priče i neobaveznog ćaskanja. O sportu i o kulturi, o pjesmama. Pričali smo o svemu. Uglavnom, ostavio je na mene vrlo pozitivan utisak. Vidim da je u duši sportista, rezoni su mu dosta normalni, pun je pozitivne energije, pa samim tim od ljudi traži pomoć za te svoje ideje. Nije danas lako realizovati te ideje koje su u suštini miroljubive, a svako vuče na svoju stranu.

    Je l’ zna predsednik Tadić neke vaše pesme?

    – Pa, koliko sam mogao primijetiti, zna dosta mojih pjesama. Kažu da dobro i pjeva, nisam ga pitao, ali su mi to rekli ljudi iz njegovog okruženja.

    Da li ste ikada ranije imali susrete s političarima?

    – Jesam. Ove bosanske političare sve znam. Od Silajdžića, Dodika, Lagumdžije… Znam i Stjepana Mesića, Mila Đukanovića… Sretali smo se, upoznavali, uglavnom privatno.

    Vaša pesma „Miljacka“ je veoma popularna u Srbiji, ali, što je interesantno, naročitio među mladima koji nikada nisu bili u Sarajevu, niti šetali pored Miljacke. Kako to komentarišete?

    – Pjesma, ako je iskrena, sama nađe put do srca. Ne može nešto biti veliki hit u Sarajevu, a da istovremeno ne bude i veliki hit u Beogradu. Ili kontra. To pravilo je važilo u bivšoj Jugoslaviji, a važi i danas. Govorimo istim jezikom, dobro se razumijemo, sve pjesme istovremeno postaju popularne u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu. Ljudi se zasite svojih pjevača i hoće malo da promijene. Pjevači znaju biti popularniji u drugim republikama nego u svojoj matičnoj. Ja sada živim od mlade publike, koja je mlađa od mog sina. Oni dolaze na koncerte, oni unose tu energiju. Pjevač koji tu publiku nema, ne može raditi velike koncerte.

    Čini li vam se da su pesme sa vaših poslednjih albuma popularnije od onih iz bivše SFRJ?

    – To jeste. „Prvi poljubac“, „Miljacka“, to su megahitovi. „Dijamanti“, „Beograđanko mala“, preživjele su, opet, trideset godina od kada su snimljene. Ja sam prije rata bio u fazonu da napravim klasičan narodnjak sa malim izletima prema popu, ali posle rata više koketiram sa pop muzikom. Dakle, moje su pjesme etno-pop. Sve su ih radili ljudi koji su iz rokenrola i iz zabavne muzike.

    Za vas kažu da ste bluzer u duši. Jeste li vi bluzer ili narodnjak?

    – Ja sam roker! Ja sam sevdah rok. Bluz je prirodno stanje crnaca, onda, recimo, naši Cigani su bluzeri, oni imaju to urođeno. A mi opet imamo svoj bluz. Moj bluz je sevdah-rok.

    Da li su muzičari i pevači oni koji su ponovo počeli da spajaju bivšu Jugoslaviju?

    – Ne mogu reći da spajamo bivšu Jugoslaviju, ali pravimo normalne odnose. Činjenica je da sam se ja rodio u Jugoslaviji, znam u toj bivšoj državi skoro svako selo. Evo, na primjer, ja znam više sela u Srbiji nego devedeset posto ljudi koji žive u Srbiji. Čini mi se da nema sela u Srbiji koje ima dom kulture a da ja tamo nisam bio. Za mene je to privilegija.

    Za vas kažu da ste jedan od simbola one stare Jugoslavije. Pominju vas u raznim leksikonima JU mitologije… Već o vama postoje i pesme. Zabranjeno pušenje ima onu „Halid protiv Halida“?

    – Ha, ha, ha… Ja sam generacija koja je živjela u to sretno vrijeme. Za nekoga je to bilo loše vrijeme, međutim, ja to vrijeme neću nikada zaboraviti jer sam zaista živio. Nije se bogzna šta imalo, ali kao u onoj pjesmi, „Bog je i siromasima nešto dao. Nešto malo, al’ se uvijek zapjevalo“. Dobro rečeno. Nažalost, ta Jugoslavija se raspala i pjevači su najmanje krivi za to.

    Kada ste pre dve godine imali teški saobraćajnu nesreću, za vas su se zabrinuli u svim eks-ju državama.

    – Kada sam vidio to, rekao sam sebi: Halide, vrijedjelo je živjeti. Bio sam na to ponosan. Mogao sam i umrijet, a ne znati za to. Ha, ha, ha… Kada sam izašao iz kome u bolnici, pitao sam suprugu: „Je ‘l zvao ko da pita za mene.“ Ona mi je rekla: „Šuti bolan, Halide, digla se cijela Jugoslavija.“

    Družim se sa Miroslavom, Brenom, Šabanom

    Pratite li srpsku pop, rok i narodnjačku scenu?

    – Pratim, naročito ono što je etno. Recimo, dopala mi se Madam Piano. Sviđa mi se kako rade Legende, Bilja Krstić, Balkanika. Dopadaju mi se Željko Joksimović i Vlado Georgiev. I grupa Van Gog često dolazi u Sarajevo, volim da ih čujem, slušam i Neverne Bebe. Da ne pričam o starim grupama.

    I dan-danas se družim i viđam sa Miroslavom, Brenom, Šabanom, celom tom mojom generacijom pjevača. U kolima najviše slušam Indekse, ali tu su i CD JU grupe, Parnog valjka, Atomsko sklonište, naravno Dugme… Malo slušam to, malo sevdalinke, malo moje kolege narodnjake. Upravo sad slušam Brenu, novi album.

    Turbo-folk na izdisaju

    Volite li turbo-folk?

    – Jedna serija turbo-folka je bila toliko dominantna da je već na izdisaju. Pjevači koji to pjevaju već završavaju svoju priču, padaju im posjete koncertima. Sada već dolazi do jednog kvalitetnijeg slušanja muzike.

    Publika ne kažnjava

    – Sramota je kad neko dođe na koncert sa bendom u kome su jedan ili dva čovjeka. A ja vodim osam ljudi i na koncert u dvorani i na koncert za 500 ljudi. Poštujem pjevače koji vode orkestre, i nije mi jasno kako to publika ne primijeti i ne kažnjava – kaže Bešlić.

    http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/tadic_je_simpatican_covjek.14.html?news_id=220704

  4. Varagić Nikola каже:

    Култура
    Лепота може да спаси свет

    Долазим из исламске породице где на зиду сликама нема места и ја сам био жељан слике, каже Кемал Рамујкић пред вечерашњу изложбу у Библиотеци града

    Кемал Рамујкић

    Кад бих се поново родио био бих опет сликар, јер је то посао који доноси радост и срећу. А тежак је, јер почињете од белог платна, ни од чега. Писање и сликање су две најтеже уметности, јер сте сами пред мистеријом белине којој треба надахнути живот и осмислити свет тако да то неког одушеви, а вас да узнесе – каже Кемал Рамујкић, сликар чија ћемо нова дела видети у наредне две недеље, на изложби под називом „Краљичина плажа”, која ће бити отворена вечерас у 20 часова у Галерији „Атријум” Библиотеке града Београда. Кемал Рамујкић, родом из Подгорице, школовао се у Херцег Новом, а потом и на Академији у Београду, излагао је у земљи и иностранству, освојио бројне награде.

    Уметник већ три деценије своја најзначајнија дела ствара у старом атељеу на Ади Циганлији, са чије терасе, обрасле дивљом лозом, поглед додирује реку и зеленило. Иако стрепи да би у циљу улепшавања Аде атеље могао бити срушен, нада се да ће се ипак схватити да душу овог дела града чине и уметници који ту годинама стварају. Ужива као педагог у раду са младима и, како сам каже, „учи од њих” на Државном универзитету у Новом Пазару.

    – Изложићу 21 слику, које су настале у последње три године. Краљичина плажа је предео који инспирише, носи благост и медитерански дух, са атмосфером светла, сунца, боје, чемпреса, мора, али је она само повод. На мојим сликама плажа је преживела трансформације, додао сам симболе Медитерана, античке споменике, дела класичне старине, рибу као симбол потонуле цивилизације, која се налази изнад копна, а и испод мора и показују пролазност свега. Ту су и чемпреси – симболи духовних вредности који пркосе времену.

    Кемал Рамујкић: Велики чемпреси

    У старо доба се веровало да ако чемпресом премажете табане можете да ходате по води.

    На коментар да се на његовим сликама сагледава неки лепши свет од овог у којем живимо, Рамујкић каже:

    – Не бавим се светом какав јесте, већ онаквим какав би требало да буде и какав постоји у мојој машти. Зато моја ћерка каже да би радо живела у мојим сликама. Сматрам то највећим комплиментом. А какав би свет требало да буде? Одушевљавао сам се као ученик античким причама о перипатетичким школама у природи, где учите у контакту са њом, просторима где би цветале разне врсте уметности и где би народ живео у срећи и благостању. Све је то плод моје маште, ја сам можда последњи романтичар који верује да свет може да се поправи и да лепота може да га спаси.

    Нове тенденције у уметности су такве да, како истиче наш саговорник, „нико више не слика зато што то захтева испоснички, монашки живот, да се посветите својој љубави, таленту, да га оплодите. Данас се брзо живи, нема се времена и млади одлазе у практичније сфере, презасићени су сликом. Сви би хтели да буду дизајнери, да праве брзе аутомобиле, авионе, да креирају моду”.

    Кемал Рамујкић сматра да је за њега касно да се мења и своју фасцинацију уметношћу објашњава речима:

    – Моја култура и поднебље из којег сам потекао није оптерећено сликом. Долазим из исламске породице где на зиду сликама нема места и ја сам био жељан слике. Први пут сам видео иконе на зиду код мојих школских другова, а први сусрет са правом уљаном сликом догодио се на Цетињу у Музеју краља Николе. Кад сам видео дела Пере Почека, старог генијалног сликара, који се школовао у Бечу и Прагу, свим срцем сам тада пожелео да будем сликар. Чуо сам за уметничку школу у Херцег Новом и уписао је, а потом и Академију у Београду, код професора Младена Србиновића и Стојана Ћелића. Био сам успешан студент, добијао награде, а највише сам се дивио Вермеру и Рембранту, касније Монеу и Шагалу. После су почели да нас запљускују таласи из европских метропола. Ступио је на сцену концептуализам и ја не знам да ли је то уметност или не, али није сликарство. Данас свако може да постане мултимедијални уметник. Као што рече Енди Ворхол: „Доћи ће време када ће свако бити популаран пет минута”.

    Б. Лијескић
    објављено: 02.08.2011

    http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Lepota-moze-da-spasi-svet.sr.html

  5. Varagić Nikola каже:

    Додик: Церићев пуцањ у празно

    Поглавар Исламске заједнице БиХ затражио од Тужилаштва БиХ да се јасно одреди о изјавама председника РС „које могу произвести нове сукобе на Балкану”

    Од нашег сталног дописника

    Бањалука – Поглавар Исламске заједнице у Босни и Херцеговини реис-ул-улема Мустафа ефендија Церић обрушио се на председника Републике Српске Милорада Додика. Церић је писмом затражио од главног тужиоца БиХ Јадранке Локмић-Мисираче, домаћих државних институција и међународних организација да се „јасно и недвосмислено одреде и осуде ширење предрасуда о Бошњацима на основу њихове вере, пре него што то постане насиље са несагледивим последицама”.

    „Дискриминишуће изјаве Милорада Додика о припадницима једне верске заједнице, то јест о муслиманима, припрема су и мотивација нових екстремиста за нападе на муслимане Бошњаке. У времену глобализације, ширење предрасуда и дискриминације на основу вере може регрутовати екстремисте и терористе у различитим деловима света”, навео је Церић и истакао да Додикова реторика може произвести нове сукобе у БиХ и на Балкану.

    Он је указао да ти ставови могу мотивисати на чињење масовних убистава и напада на невине људе и да шири страх код Бошњака, посебно повратника у РС.

    Поводом Церићевог писма, Додик је „Политици” рекао да је оно „иста мета, исто одстојање и исти промашај, односно пуцањ упразно”.

    „Уместо мојим, надлежни органи би требало да се баве изјавама реиса Церића. Он је рекао да је БиХ земља Бошњака и да сви којима се то не свиђа могу да оду из ње. То је порука Србима и Хрватима да су грађани другог реда и да, ако им се тај положај не свиђа, треба да напусте БиХ”, каже председник РС.

    Додик је подсетио и на Церићеву изјаву из августа 2004. године да треба укинути баријере међу становницима БиХ, при чему је реис рекао: „Ако је Дејтонски споразума тај Берлински зид, молим Бога да се што пре сруши.”

    „Ја се залажем за спровођење изворног Дејтонског споразума, а Церић за његово рушење и надлежни органи би требало да се, уместо мојим, баве његовим изјавама”, нагласио је Додик.

    Председник РС је указао и на друге Церићеве политичке изјаве. „Реис је заговорник да БиХ треба да има устав са једним председником, једним премијером, јединственом полицијом и војском, да у БиХ треба да важи принцип ’један човек – један глас’. Осим тога, он је инсистирао да се ништа у БиХ не може правити без учешћа улеме (свештенства), како у ИЗ, тако и ван ње, што је потпуно супротно принципима секуларне државе.”

    Коментаришући Церићеву изјаву „ислам је наш идентитет”, Додик је констатовао да је његов циљ да се „бошњачки народ поистовети са својом вером и да му она буде замена за нацију”.

    „Церић је, осим тога, позвао муџахедине да дођу у БиХ и да ратују против Срба и Хрвата. Они су се одазвали његовом позиву и током рата починили су бројне злочине над Србима и Хрватима, од којих се реис ниједном речју није оградио”, подсетио је Додик.

    И бивши амерички амбасадор у БиХ Чарлс Инглиш је у депеши, коју је објавио „Викиликс”, навео да Мустафа Церић „промовише бошњачки политички идентитет укорењен у политици жртве”.

    „Он је настојао да бошњачки идентитет дефинише верским терминима, па је тако јавно говорио како – бити добар Бошњак значи заправо бити добар муслиман”, оценио је Инглиш и, поред тога, написао да Мустафа Церић често користио чињеницу да је јавно личност за нападе на своје критичаре „изјављујући да га његов положај ставља изнад свих критика”.

    Боро Марић
    објављено: 06.08.2011

    http://www.politika.rs/rubrike/region/Dodik-Cericev-pucanj-u-prazno.sr.html

  6. Varagić Nikola каже:

    NOVI GRAD 09. 08. 2011.

    Odbornik SDA hteo da kolje komšiju Srbina

    Brutalno – Emir Slavić, odbornik u SO Novi Grad, brutalno pretukao Stojana Rajilića, na kojeg je u napadu besa hteo i nožem da nasrne, vičući ženi da mu da nož „da raspori Srbina“

    Stojan Rajilić iz Novog Grada tužiće odbornika SDA u Skupštini opštine Emira Slavića jer ga je brutalno pretukao, a prethodno i izvređao na nacionalnoj osnovi!

    U ispovesti za naš list, Rajilić kaže da je Slavić pre tuče uzvikivao „Ovo je Bosna, marš iz Bosne!“, „Srbe na vrbe!“ i „Daj nož da zakoljem Srbina!“ On dodaje i da je Slavić tokom incidenta nasrnuo i na svoju bratanicu, čija je majka Srpkinja!

    Preživeli horor

    – Slavić živi u dupleksu koji deli sa bratom Enesom, koji je sa porodicom već godinama u Kanadi. U Enesovom delu kuće žive njegova punica i svastika, koje su izbegle iz Hrvatske. Preko leta su im u posetu došle Enesove ćerke, od kojih je jedna dovela i momka Kanađanina. Pošto smo sa Enesom, Brankom i njenom porodicom dugogodišnji prijatelji, supruga i ja smo odlučili da njihove ćerke Maju i Dunju i Brankinu majku i sestru izvedemo na večeru. Sve je bilo dobro, dok ih posle prijatnog druženja oko ponoći nismo dopratili kući – priča Rajilić.

    Emir Slavić, nastavlja naš sagovornik, i njegova supruga su sa prijateljima tada bili na svom balkonu i proslavljali neki porodični događaj.

    – Čim smo izašli iz automobila, zagrmeli su: „Ovo je Bosna“, pa nakon toga nekoliko puta pljesnuli dlanovima! Usledile su psovke uz reči „Marš iz Bosne“, „Srbe na vrbe“ i slično! Ostali smo zatečeni dočekom, a šokirana ponašanjem rođaka, Maja je rekla: „Striko, zašto to radiš, pa mi smo familija! Kako te nije sramota“. Nakon toga je Emirov polubrat Azmir Brković strčao niz stepenice i napao Maju. Ja sam priskočio da je odbranim, a Brković me je udario šakom. Odgurnuo sam ga i tom prilikom pao u kanal pored kuće. U međuvremenu je strčao i Emir, koji je bio pripit, i počeo da me šutira, urlajući na ženu da mu da nož da me raspori – priča Rajilić.

    On dodaje da je u metežu neko pozvao policiju, koja je ubrzo došla i prekinula tuču.

    – Odvezli su me u Hitnu pomoć, gde su mi konstatovane povrede glave, oka, lica i ruku. Šokiran sam ovakvim ponašanjem čoveka koji je odbornik! To je bruka i sramota za ceo Novi Grad! Ovakvo varvarsko ponašanje osudili su ne samo Srbi, nego i Bošnjaci koje poznajem! Tužiću ga, pa ćemo videti da li će i dalje nastaviti da se ponaša kao lokalni šerif – poručuje Rajilić.

    Odbornik SDA u SO Novi Grad Emir Slavić, s druge strane, priznaje da je između njega i Rajilića došlo do fizičkog obračuna, ali da „nije psovao i nikoga vređao na nacionalnoj osnovi“.

    – Tog dana je Rajilićeva supruga izvređala moju ženu, nazivajući je droljom i još mnogim pogrdnim rečima! Kada su se vratili iz provoda, nastavili su da nešto dobacuju, tako da je došlo do incidenta. Međutim, nikoga nisam vređao na nacionalnoj osnovi jer ja nisam takav čovek! Takođe nije tačno da sam šutirao Rajilića jer sam poluinvalid koji se teško kreće – tvrdi Slavić.

    On ne negira da je sa prijateljima pio alkohol, ali tvrdi da to nije presudilo da se započne tuča.

    – Pošto je Rajilić takođe bio pripit, najbolje bi bilo da su družinu samo dovezli i da su otišli svojoj kući. Oni su, izgleda, bili željni kavge, pa se desilo to što se desilo. Međutim, policija će utvrditi ko je kriv za incident i da li sam ja ikoga vređao – kaže Slavić.

    Tražili kavgu

    Predsednik Opštinskog odbora SDS-a u Novom Gradu Borislav Vuković kaže da se incident dogodio pre mesec dana, ali da je obelodanjen tek kada je prebijeni Rajilić zatražio i pomoć odbornika SDS.

    – Razočarani smo postupkom SO, koja nije osudila ovako ponašanje. Ljuti smo i zbog rada bezbednosnih i pravosudnih institucija, koje ni posle mesec dana nisu procesuirale slučaj. SDS poziva stanovništvo srpske i muslimanske nacionalnosti na uzdržanost i toleranciju, a SO i pravosudne organe da slučaj dovedu do kraja, kako bi se slični incidenti predupredili i kako bi se Novom Gradu vratio imidž mesta prijatnog za miran život i privlačnog za investitore – kaže Vuković.

    Maja Bašić, Novi Grad

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/republika_srpska/story/171235/Odbornik+SDA+hteo+da+kolje+kom%C5%A1iju+Srbina.html

  7. Varagić Nikola каже:

    Rasisti i cenzori u „Oslobođenju“

    E-novine

    10.08.2011.

    Samo do prije godinu vijest o cenzurisanju u izdanjima Oslobođenja ne bi bila moguća. Oslobođenje se, naime, borilo protiv svakog nacionalizma, kritički pisalo o ovdašnjim gramzivim vlastodršcima, njihovom vampirskom licu, bilo krhki javni forum u jadnoj tranzicijskoj društvenoj stvarnosti, svojevrsni odušak u sveopćem društvenom mraku. Imao je i tada ovaj list uredničkih promašaja i problema, ali nije zabranjivao svojim novinarima da kritički pišu o bilo čemu. Na njegovim stranicama mogla se čitati polemika čak i između kolumnista koji su pisali u njemu.

    A onda je na vlast došao SDP i novinska kuća Oslobođenje je započelo sa cenzurom i autocenzurom. Najprije je cenzurisan tekst o vodi Borisa Dežulovića, u slengu nazvanoj Mujovača, jer joj je čuveni varalica i bjelosvjetski hohštapler Meki Torabi u Zetri tobože udahnjivo natprirodnu bioenergiju. Tone čudotvorne Mujovače za basnoslovnu zaradu u Torabijevoj prevari na način – Azira i sedam kašika liječe neizlječive bolesti, čine natprirodna čuda, skidaju sihire, uroke, svakorazne čini i opačine. Zatim je cenzurisan Zija Dizdarević, jer se kritički osvrnuo na tekst Rešida Hafizovića, u kojem je ovaj teolog i akademik prosuo na stranicama Oslobođenja najrigidniju moguću desničarsku teoriju svesvjetske kršćanske zavjere protiv Bošnjaka i izbacio parole sa rasističkim implikacijama o tobožnjem srpskom zločinačkom genu koji Evropska unija u budućnosti možda može izliječiti, ali, eto, ipak je odlučila da Srbiju primi u svoje članstvo, nagrađujući na taj način taj gen. Uz to, teolog i akademik je za genocidne planove nad Bošnjacima optužio i London, i Rim, i Njujork, i Berlin, i Pariz, čitav, dakle, zapadni svijet, a zločinačkim genom zaraženi Srbi samo su proveli te zapadnjačke planove. Od akademika, koji je izložen stalnim udarima reisa Cerića i njegove zbrdozdoljene mahalaške novinarske organizacije iz Preporoda i web stranice Rijaseta Islamske zajednice u BiH, čitatelj očekuje minimum znanstvene utemeljenosti i analizu koja bi argumentirano dokazala odgovornost i krivicu za srebrenički genocid velikosrpske ideologije, institucija sistema, vojske i policije Republike Srpske, srbijanskih i republičkosrpskih političkih elita, kulture mržnje, pravoslavne crkve, akademske i intelektualne zajednice koja je podstrekavala na genocid i stvorila društvene, kulturne, institucionalne, političke i druge preduvjete za njega.

    Namjesto toga, on piše propagandistički pamflet poput nekadašnjih lupetanja u Ljiljanu braće Latić, Džemaludina i Nedžada, a pri pisanju kao da mu je šaptao najveći bošnjački rasist Fatmir Alispahić, osoba koja je magistrirala na Filozofskom fakultetu u Sarajevu pod mentorstvom Fahrudina Rizvanbegovića, negdašnjeg federalnog ministra za bošnjačku kulturu i stolačkog desničarskog profesora bošnjačke književnosti. Dizdarević je benigno pokušao osporiti ključne Hafizovićeve teze i zato je kažnjen najdrastičnijom kaznom – otkazom saradnje koji mu je uručila lično i svojeručno Vildana Selimbegović, glavna urednica svega u Oslobođenju.

    Onomad, dok je sarajevskom medijskom scenom dominirao kakav-takav profesionalizam, vjerovatno bi svi tadašnji kolumnisti Oslobođenja i Dana listom ustali u odbranu prava na slobodu mišljenja i žestoko osudili svaki oblik cenzure, ma ko je provodio. Ustalom, nije se to desilo jedanput. Mogao bi se sačiniti poveći popis primjera borbe za slobodu misli u ovoj novini, što je nekada dobila i nagradu lista godine u svijetu.

    Oslobođenje koje se od rata na ovamo borilo protiv bošnjačke desničarske rigidne elite iz Ljiljana, Saffa, Valtera, Avaza, Preporoda, danas na svojim stranicama afirmira bez bilo kakvog kritičkog osvrta stajališta kojima bi se ova glasila ponosila i koja su paradigmatski obrasci desničarenja i rasističkih sterotipa.

    Zija Dizdarević, dakle, može biti ponosan. Nije on odbio otkaz u Oslobođenju, nego u ljiljaniziranoj, preporodiziranoj, saffiziranoj, valteriziranoj, avaziziranoj tiskovini koja je od onog negdašnjeg Oslobođenja zadržala samo ime, a sve drugo sroljala u ponor čije se dno u ovom trenutku ne može ni nazrijeti.

    Postajući instrumentom SDP-a i narcizma njegovog vođe, Oslobođenje i Dani pretvoreni su u taoce ove stranke, čak megafone platformaške liderokratske vlasti koja je BiH odvela u jednu od najtežih političkih kriza od rata do danas. Na stranicama ove novine mogle su se čitati ode tako opskurnim likovima kakvi su braća Lijanović, ili pohvale HSP-u, stranci koja se nije distancirala od svog ustaškog, pavelićevskog nasljeđa. A onda i prave litanije socijaldemokratskim svecima i svečićima, koji sa socijaldemokratijom imaju isto onoliko veze koliko Zlatko Lagumdžija i Željko Komšić skupa sa filozofijom, pogotovu onom Marksovom.

    Međutim, glavnoj urednici svega u Oslobođenju nije bilo dovoljno samo to da Ziji Dizdareviću uruči otkaz, nego je svoju moć trenirala i na Federalnoj televiziji, javnom srevisu kojim vedri i oblači Bakir Hadžiomerović, bo(r)g ovdašnjeg esdepeiziranog novinarstva. Na toj televiziji ona je skupa sa Borkom Rudić, predsjednicom ovdašnjeg udruženja novinara, optužila Dizdarevića za kršenje etičkog novinarskog kodeksa. Kao da je on, a ne ona objavila Hafizovićev tekst. Esdepeovski mediji učas su se zdušno udružili u slamanju nezavisnog kritičkog intelektualca, a čitava situacija podobro zaudara na način na koji su Politika i Televizija Beograd slamali slobodoumne intelektualce u Srbiji nakon Miloševićevog dolaska na vlast. U zajedničkom slamanju Zije Dizdarevića od strane dvije moćne institucije opetuje se mnogo šta iz slučaja Duška Jurišić, baš kao i mnogo šta iz slučaja Rešid Hafizović kada ga je u svojoj medijskoj mahali demonizirao reis Cerić, suosnivač novopazaraske akademije nauka prevare i umjetnosti obmane.

    No, iza sve te kaljuge krije se sržno pitanje. Naime, Hafizovićev tekst Oslobođenje je prenijelo sa promocije publikacije kojom je sarajevski univerzitet obilježio šesnaestu godišnjicu genocida u Srebrenici. Hafizović na toj promociji nije učino ništa drugo do na jednom mjestu i u ponešto zaoštrenijoj formi sabrao sva opća mjesta bošnjačkih desničarskih narativa koji konstruiraju desnu ideološku interpretaciju srebreničkog genocida. Uobličujući kolektivno sjećanje na srebrenički stravični genocid desničarska bošnjačka akademska, politička i novinarska elita neprestano ponovalja floskule o deset genocida nad Bošnjacima, o zločinačkom srpskom genu, o svetosavlju kao osnovi velikosrspke ideologije, o kršćanskoj zavjeri protiv Bošnjaka zato što su muslimani, pri čemu se potpuno obesmišljava svako naučno elaboriranje o ideološkoj, političkoj, kulturnoj, institucionalnoj krivici i odgovornosti za srebrenički genocid. Srebreničke žrtve postaju u takvom kontekstu predmetom manipulativnih ideoloških narativa koji onemugućuju denacifikaciju društvenog polja i potpuno zanemaruju analizu povijesnih uvjeta u kojima se ovaj genocid dogodio.

    Na sarajevskom univerzitetu počesto iz usta akademičara i akademičarki se mogu čuti najjeftiniji rasistički stereotipi, baš kao što se u literaturi za pojedine nastavne predmete mogu čitati rasističke predrasude i otvoreni govor mržnje ala Fuad Saltaga. Opći savez u ćutanju o takvim pojavama vodi ovdašnje društvo u intelektualnu i svaku drugu kaljugu. U takvoj kaljuzi cenzura i autocenzura postaju dokazi miloševskog ketmanskog uma koji savršeno dobro povezuje sve nacionalne elite u BiH, i one mostarske, i one banjalučke, i one sarajevske, sve uni(z)veritete i sva sve(m)učilišta tranzicijskog bosanskog užasa.

    Enver Kazaz, E-novine, 10.08.2011.

    http://pescanik.net/content/view/7318/1084/

  8. Varagić Nikola каже:

    Autor filma o Srebrenici

    Ola Flium: Vreme je da se promeni jednostrana priča o Srbima

    Srna

    BIJELJINA – Teza da su Srbi krivi za sve ne samo da ne može opstati, već je kucnuo čas da se ta jednostrana priča promeni, izjavio je istaknuti norveški reditelj, publicista i novinar Ola Flium, autor dokumentarnog filma o Srebrenici, koji je izazvao burna reagovanja ne samo u Norveškoj, već i u drugim zemljama.
    Flium: Otkrivamo kontakte između Izetbegovića i vrhova Al Kaide

    Flium smatra da je sva hajka na njega pokrenuta kako bi se skrenula pažnja sa činjenice da su muslimani tokom građanskog rata u Jugoslaviji tesno sarađivali sa najodgovornijim ljudima iz Al Kaide, kao i da su džihad ratnici bili pod direktnom komandom Alije Izetbegovića, bivšeg predsednika Predsedništva Bosne i Hercegovine.

    „Iako nas u ovoj kampanji optužuju da se bavimo prosrpskom propagandom u filmu ‘Sarajevo – rikošet’, ta kritika je neosnovana i neprimerena. Istina je da mi otkrivamo kontakte između Alije Izetbegovića i ekstremnih islamista iz vrhova Al Kaide. Oni treba da zauzmu svoje veliko mesto u istoriji Bosne. Napisali smo svoju verziju i ona se očigledno ne dopada onima koji vode kampanju protiv našeg programa“, istakao je Fluim, koji je dobitnik prestižnih domaćih i internacionalnih nagrada za istraživačko novinarstvo.

    Stvarnost i propaganda

    Druga strana masakra u Srebrenici

    On je rekao da je na početku građanskog rata u BiH kao i mnogi drugi, bio potresen pričama o srpskim zločinima, slikama iz Sarajeva, ljudima upucanim na ulicama, bombardovanjem grada i masakrom u Srebrenici, dok nije shvatio da postoji i drugačija stvarnost od one koju su novinari predstavili.

    Flium je dodao da je u BiH, kao i u nizu drugih zemalja u kojima je kao reporter pokrivao ratove, uvek bio veliki izazov razdvojiti ratnu propagandu od stvarnosti.

    „Otkrili smo nepoznate i nove strane bosanskog konflikta. Reakcije ukazuju na to da su otkrivene činjenice nove i za većinu… Dva događaja su obelježila moje viđenje rata. Jedan od Bošnjaka mi je uzgred spomenuo izdaju Alije Izetbegovića prema njima i prema gradu, što je pobudilo našu pažnju. Ali pobudilo je pažnju i kod bosanskih novinara koji su kasnije usmerili istraživanje u tom pravcu. Posle toga smo malo-pomalo otkrivali komplikovanu i značajnu predistoriju masakra u Srebrenici“, kaže norveški novinar.

    Barbarosa

    Odmah po završetku rata u BiH, započeo je rat protiv Amerike

    Drugi događaj, naglašava on, koji mu je privukao pažnju je priča o tajnom naoružavanju Tuzle 1994/95, a taj događaj je predstavljao kršenje zabrane Ujedinjenih nacija o naoružavanju.

    „Ovo naoružavanje su potvrdili i centralni izvori u Armiji BiH. Taj isti izvor nas je uputio na trag priče o ulozi islamskih fundamentalista u Bosni i njihovoj vezi sa Al Kaidom“, istakao je Flium.

    On je za frankfurtske „Vestionlajn“ rekao da je dolazak 42 „sveta ratnika“ iz Avganistana u BiH početkom 1992, na čelu sa vođom zvanim Barbarosa, najavio početak najkrvavijeg rata u Evropi nakon Drugog svetskog rata.

    „A Barbarosina deklaracija je glasila – Al Kaida ima za primarni cilj da napravi operacionu bazu u Evropi protiv svih neprijatelja Al Kaide i protiv Amerike. Čak 3.000 stranih vojnika borilo se u Bosni za džihad. Još kaže da su svi ti vojnici bili pod direktnom komandom bosanskog predsednika Alije Izetbegovića, a koji je u zapadnim medijima glumio umerenog evropskog vođu“, istakao je Flium.

    On je ukazao da je odmah po završetku rata u BiH, krenuo rat protiv Amerike i Zapada, a desetorica napadača na njujorške tornjeve bili su veterani iz rata u BiH.

  9. […] Zavadi pa vladaj! Ili, vic o Bosancima? Like this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово . […]

  10. Varagić Nikola каже:

    ZORAN PANOVIĆ

    Novi fosili

    Baš svaki dan JAT treba da leti na liniji Beograd – Banjaluka. Stotine studenata iz Republike Srpske treba da se školuju u Beogradu za deficitarna zanimanja. Specijalne veze moraju da budu suštinske… Ali, stani malo Panoviću, jer su to tvoji predlozi za „šumsku i genocidnu tvorevinu“, ili predlozi Dodika, Tadića, Vuka Jeremića…?

    Ne, dragi čitaoci koji pozivate na „realnost“ na Kosovu (i Metohiji), a gnušate se svake „realnosti“ u Bosni i Hercegovini, nisu to reči nikoga malopre pomenutog. To su reči koje je kolegama i meni u pero diktirao Zoran Đinđić. U Banjaluci. Jednog popodneva. A, istog dana, samo pre podne, Bagzi je probao da ga ubije ispred Arene (tadašnjeg Limesa). I, stvarno, da li vi dragi čitaoci koji se kunete u Đinđića, u njegovu viziju, i tako to, a istovremeno prezirete socijaldemokratu Mila Dodika, iskreno mislite da Zoran Đinđić, da je živ, a tek da je premijer ili predsednik, ne bi bio u Boriku na proslavi 20 godina Republike Srpske? Pa ako je tamo onda bio, i to povodom otvaranja Hemofarmove fabrike, zašto sad ne bi bio? Da li poštovaoci lika i dela, stvarno misle da je i RS bila delom u „viziji“, ili bi Đinđić pozvao na ukidanje RS i na stvaranje „funkcionalne“ BiH. I da li stvarno mislite da Đinđić nije bio svestan zločina, od kojih neki zaista i jesu u temeljima mladog entiteta (kao što su u drugim formatima i u temeljima nekih drugih eks-YU bantustana). I dobro, da se Đinđić pojavio u Boriku da li bi ga neki današnji obožavaoci podsetili na „vola na Palama“ koji je u pakosnoj frazeologiji u jednom trenutku pretekao čak i čuveno Vukovo (Draškovićevo) odsecanje ruke svakom ko u Raškoj (Sandžaku) digne muslimanski barjak.

    I da znate, nije bilo tada u Banjaluci među Srbima baš mnogo Đinđićevih fanova. Nije se taj „vo na Palama“ toliko primio među vojnicima Ratka Mladića da potre „nemačkog špijuna“ i „izdajnika“. Nikad ti njega ne bi baš mnogo zavoleli, kao što ga ni popovi nisu zavoleli zbog uvođenja veronauke. Niti je Đinđić njima tamo podilazio mlateći srpstvom o gloginje. Ne, on je tamo poveo i privrednike. Pored Babića (Hemofarm), tu su bili i Mišković (Delta), Radulović (C Market), Savićević (Geneks, Zastava…)…, i predstavio specijalne veze suštinski različite od onih na relaciji Milošević – Krajišnik, i to veze koje ne bi trebalo da iritiraju nikog racionalnog u Sarajevu. U Banskim dvorima, Đinđić je održao predavanje pod nazivom „Od nacionalizma ka patriotizmu“, što je, priznaćete ipak mali trn u oku, ako ne kopernikanski preokret, u odnosu na ideologiju koja se tamo bila zapatila. Vrlo jasno, premijer je istakao da se Srbi (sa obe strane Drine) moraju osloboditi mitomanije, zabluda i nacionalizma. Da moraju osloboditi kreativne potencijale, promeniti imidž i biti konkurentni na tržištima. U podtekstu sve je to značilo i suočavanje sa prošlošću. Pa i onom haškom. Naravno, bilo je nadrealno očekivati da se Đinđićeva vizija primi samo u Republici Srpskoj, ali ako se ostvare one Dodikove virtuelne projekcije sa bimova, ona bi se na neki način i ostvarila. Dodik ne negira Srebrenicu, za EU i NATO je. Čini se da bi to pre moglo da iritira srpske nacionaliste.

    Mnogo se manipuliše sa Đinđićevom posthumnom harizmom. S jedne strane da je u njemu Ćosić prepoznao „novog Pašića“, kao što je nekad u Miloševiću prepoznao istog, do toga da se Đinđićeva vizija izoluje od njegovog nacionalnog osećaja. Iako je premijer bio veći patriota od tuceta ovih naših današnjih lidera zajedno. Doduše, treba da budemo pošteni, pa da priznamo da smo kolega i ja u jednom trenutku napustili njegovo predavanje u Banskim dvorima i otišli na pivo (i to „nektar“). Tek posle smo shvatili šta je Đinđić mislio kad je rekao da svi moramo početi da menjamo sebe ako mislimo da nam i država i društvo budu bolji.

    Ako bi se BiH raspala, u srpsko – bošnjačkim relacijama ne bi se dobilo ništa drugo do jedna nova Gaza i jedno novo Pridnjestrovlje. Ako bi se RS ukidala, to bi jedino moglo da se uradi onako kako Mesić misli: Da je hrvatska vojska prekine tamo gde je najtanja, da Armija BiH uradi ostatak posla, a da svet to aminuje. Dobro, to je Mesić predložio ako Dodik krene u otcepljenje. Ali, Dodik kaže pre neki dan da Srbima BiH „nije tesna“. Pa, zamislite da je to Rugova rekao Miloševiću ili Tači Koštunici. Ako se srpski unitarizam pokazao kao fatalan za Jugoslaviju, kako bi se to BiH usrećila unitarizmom? Možda sam ja naivan, ali zar se do funkcionalne BiH ne može doći ako oba entiteta postanu funkcionalna i komplementarna. Ako oba entiteta dostignu evropske standarde, zar samim tim i njihove barijere neće biti prilično obesmišljene? I zar to nije najbolja revizija Dejtona koji je pravljen na mehaničkom miru (zamrznutom konfliktu).

    U seriji atraktivnih obraćanja javnosti Ivica Dačić izjavi pre neki dan da RS treba da bude Pijemont srpstva. Ma koliko slatkorečive, rizične su to izjave, jer znamo kako je ispalo kad je Srbija glumatala Prusku u regionu. Bošnjaci jesu jedini iskreni čuvari BiH istorijskog kontinuiteta, a RS je paradoksalno garant BiH. Iako se omalovažavanjem BiH Srbima često potire bosanski identitet, što je takođe istorijski apsurdno.

    U racionalizaciji debakla za EU kandidaturu, od nekih naših visokih rukovodilaca sam čuo da to teško ide jer se sve tobože odvija po onoj Semjuela Hantingtona da će rampa biti na Drini. Ali, otkud onda Bugari u EU, a Mile Dodik preko Drine? Da je poživeo, teško bi se Tuđman izvukao od Haga. Bilo je u njegovom HDZ-u i otvorenih ustaških elemenata, bio je Tuđman kičasti hibrid Tita i Franka, ali nikad Franjo nije imao dilema da je Hrvatskoj mesto u EU. Tačnije, da Hrvatska treba da se vrati kući. I ste strane Jadranka Kosor je bila u pravu kad je početkom decembra u Briselu pristupnicu u EU posvetila Tuđmanu. Da je Srbija na vreme evropski mislila, ništa joj Hantington ne bi mogao. A, pošto nije i Đinđić bi se na kraju morao suočiti sa dilemom: Kosovo ili EU. Onomad u Banjaluci, on je zaista naglasio potrebu da se hrabro krene u rešavanje tog mega problema.

    Britanski evroskeptik Najdžel Feridž nedavno je upozorio Hrvate da glasanjem za EU glasaju za novu Jugoslaviju, i da će nezavisnost na koju su čekali 1.000 godina izgubiti posle 20 godina. Znate onu frazu, ako smo svi u EU, onda mnoge stvari postaju nebitne. Ali, stvar je u tome što nikad nećemo svi biti u EU. Što je najveća nada Hrvatskoj da će se spasiti novih Jugoslavija, od one „sličnokrvne“ Igora Mandića do one Jugosfere Tima Džude. Kad smo već kod Jugoslavija, nekako je prošlo nedovoljno primećeno da su na sahrani Ante Markovića bili „najveći separatista regiona“ Milorad Dodik (inače, njegov stari saborac) i Stjepan Mesić koji je „obavio zadatak“. Razbio Jugu, jelte.

    Novi fosili u Centru Sava (i to sa Sanjom Doležal) ne idu uz tužakanje za stare genocide. Do iskrenijih odnosa i istorijskih istina ipak treba dolaziti na primerenije načine. A, znate šta mi kaže komšija kad je čuo da Janković ne može da skupi većinu za slovenačkog premijera: „Ne daju Srbinu! Cankarjev dom, Panoviću!“

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/novi_fosili_.1083.html?news_id=231963

  11. Varagić Nikola каже:

    SAFETA BIŠEVAC

    Džepovi puni patriotizma

    Da li se slegla prašina oko duela Milorad Dodik-Čedomir Jovanović? Utiske smo sredili, ko je bio za Dodika i dalje je za njega, ko je za Čedu odstupiti takođe neće. Pokušajmo za trenutak da učinimo nemoguće, zanemarimo čisto političku konotaciju izjava ova dva političara i osvrnemo se na „ljudski“ deo. Dodik je, tvrdi, spašavao muslimane tokom rata u BiH, ne sumnjam u to, tada nije bio zastupnik ratne politike i svaka mu čast na svakom spašenom čoveku. Ali, iz njegovih „mirnodopskih“ izjava može se zaključiti da nikakav zajednički život Srba i Bošnjaka u BiH nije moguć jer u Sarajevu na svakom ćošku grade džamije, vehabije šetaju i samo gledaju kog Srbina će da maltretiraju, a kad se neki hrabri Srbin odvaži da na trafici zatraži srpske novine, onda ga šikaniraju.

    Bosance bog dao duhovite, pa su čim prije demantovali neke od Dodikovih tvrdnji i to empirijski. Internetom kruži snimak na kome jedan mladić u Sarajevu prilazi trafici i obraća se prodavcu: “Dobar dan, ja sam Srbin iz Sarajeva, mogu li da kupim srpske novine?“ Prodavac odgovara: „Dobar dan, kako da ne, evo imamo…“ Malo kasnije konstatuje: „Nisi ti sarajevski Srbin, jer da jesi ne bi to ni pominjao. Došao si da provociraš nešto, ali neka…“ Onda se taj mladić „vadi“, „jesam Srbin, ne provociram…“ Kupi novine i živ i zdrav ode. Na Fejsbuku je nastala grupa „Stop šikaniranju u sarajevskim trafikama i restoranima“, čiji članovi zbijaju šale na račun Dodikove izjave. Između brojnih komentara i primera „šikaniranja“ našao se i „slučaj“ Svetlane Cenić. „Želim da prijavim nekoliko slučajeva šikaniranja i ugrožavanja mojih elementarnih ljudskih prava, da ne kažem demokratskih! U ćevabdžinici „Željo“ nisu hteli da mi naplate ćevape, iako pouzdano znaju da sam Srpkinja. Gospodin nije hteo da čuje da platim, samo je ponavljao: „Nema govora, gospođo, kuća časti!“, i pored mojih upornih navaljivanja, gde je moglo doći i do incidenta. Time je ugrozio moje elementarno pravo da trošim pare!“

    Neko će reći, ma daj, svakakve gluposti se nalaze na internetu, nisu to nikakvi argument. Ali, šta ćemo sa primerima iz svakodnevnog života? Evo, nekada zaraćene borce Armije BiH i Vojske RS približila zajednička nevolja. Boračka pomoć mala, penzije bedne, a Vlada RS borcima VRS ne isplaćuje deo novčane pomoći koji im po odluci Suda BiH pripada. Htela i Vlada Federacije Armiji da smanji pomoć, no oni žestoko protestovali. Tako sada pripadnici Armije BiH koji su u međuvremenu penzionisani dobijaju veće penzije od svojih kolega iz VRS. I sada skupljaju pomoć za nekadašnje ratne protivnike. Predsednik Udruženja otpuštenih vojnika iz Federacije Senad Hubijer priznaje da je bilo nekih koji su negodovali. „Imamo nekih boračkih udruženja iz Federacije koja nisu podržala ovu inicijativu. Jedan od razloga je bio oni su na vas kao pucali, vi im sada prikupljate pomoć. Međutim, mi ne gledamo više na to. Ono što je bilo ne smijemo i ne možemo zaboraviti, ali mi moramo dalje živjeti. Ako je Vlada RS dopustila da njihovi bivši pripadnici Vojske RS i njihova djeca trenutno sada nemaju hljeba da jedu, mi to ne možemo“, objašnjava Hubijer.

    Sneg i vejavica približili su Bošnjake i Srbe ovih dana. Košarkaši vršačkog „Hemofarma“ krenuli na utakmicu u Široko, BiH, ali ih vremenska nepogoda omela. U selu pored Mostara bili zavejani 35 sati, a bračni par Omerović, Mirsada i Enver i njihov sin Adin, uspeli su da dođu do autobusa i pruže pomoć u hrani i piću. Mirsada je sa komšijama, Salemom i Zulejhom Musić, hranom i napicima pritekla u pomoć. „Izneli smo sve što smo imali u frižideru i zamrzivaču, meso, uštipke, razne sireve, kompot, čajeve, čak i domaću rakiju da se momci ugreju. Iako su sportisti, valjalo je da se okrepe. Komšinica Zulejha je umesila nekoliko kilograma hleba“, kaže Mirsada Omerović.

    Pa zar se tako ponašaju „prirodni“ neprijatelji? Oni što nikako ne mogu da žive zajedno? Ako ne mogu u BiH, kako bi u Srbiji Srbi i Bošnjaci mogli da žive zajedno? Rat u BiH doneo je tektonske promene u etničkoj slici i životu naših naroda. Normalno je da Srbi, Bošnjaci, Hrvati posle četiri godine rata, drugačije gledaju jedni na druge. Sigurno da Srbi u Sarajevu imaju ozbiljne probleme, ali nije lako ni Bošnjacima u Banjaluci. Nikako iz toga ne treba zaključivati da ne možemo da živimo zajedno jer jednostavno moramo. Devedesetih godina su narodi ovih prostora naseli na ratno-huškačku i šovinističku propagandu, imali smo ratove, zločine, dobili bedu i siromaštvo. Samo glavni inspiratori, oni što su se busali u grudi junačke, srpsko-bošnjačko-hrvatske, dobro su prošli. Mislite o tome pre no što ponovo nasednete na sličnu propagandu. I svakom „patrioti“ prvo pogledajte u džep i proverite imovinsku kartu.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/dzepovi_puni_patriotizma_.888.html?news_id=233552

  12. Varagić Nikola каже:

    RATKO DMITROVIĆ: BAKIROVA BRAĆA

    petak, 05 oktobar 2012

    Ako Bakir već traži braću među narodima, zar ne bi bilo normalnije da su mu Srbi braća.

    Bosna i Hercegovina je trajno, zanavek, podeljena zemlja. Bosna nikada neće postati jedinstvena država, njeno tlo je nabijeno istorijom čije avetne senke uporno i bez prestanka podižu zavese od mržnje među Bosancima. Tom zemljom je vladala jedna imperija koja je iza sebe ostavila večnu vezu sa ostacima sopstvenog bića – ostavila je religiju, islam – i ta veza ovih dana i godina bubri kao vrba u proleće, pokazuje svoja različita lica od kojih nijedno ne doprinosi ujedinjenju bosanskohercegovačkih naroda.

    Ovo, svestan sam, zvuči krajnje obeshrabrujuće za duh zajedništva (šta god to značilo), ali ovo je istina koja se ne dokučuje bog zna kakvom inteligencijom i pameću. Dovoljno je da čovek bude realan.

    Evo vam slučaj Bakira Izetbegovića, sina Alijinog.

    Pre neki dan dao je intervju istanbulskom „Zamanu“ i, uz ostalo, rekao: „Kao što smo imali zajedničku prošlost, mi ćemo imati i zajedničku budućnost. Uspeh BiH zavisi od Turske koja je jaka zemlja i koja je u stalnom razvoju. Uspeh jednog brata je takođe i uspeh drugog brata. Mi smo ponosni na našu braću Turke.“

    Premijer Turske Tajip Erdogan nekoliko puta do sada prepričao je dijalog sa pokojnim Alijom Izetbegovićem kad je ovaj ležao na samrtnoj postelji. Tom prilikom, tvrdi Erdogan, vođa bosanskih muslimana kazao je: „Tebi i Turskoj ostavljam Bosnu. Bosna je ostavština Osmanlija.“

    Zašto Alija, koji je dobro znao da Bosna nije ostavština Osmanlija – ta zemlja je postojala pre dolaska Turaka – ono što nije njegovo, ili je samo delimično i njegovo, na samrti ostavlja Turcima a ne svima koji posle njega nastavljaju život u BiH. Zbog čega Bakir Turke naziva braćom? Zbog islama. Kada su ono u 15. veku prodrli u Bosnu Turci su sa sobom doneli i novu veru, koja će vrlo brzo razdvojiti bosanskohercegovačku čeljad kao ništa pre toga, ni približno kao veliki raskol u hrišćanskom svetu, četiri veka ranije.

    Ako Bakir već traži braću među narodima, zar ne bi bilo normalnije da su mu Srbi braća.

    Pa njegov otac, Alija, sve do šezdesetih godina dvadesetog veka nacionalno se izjašnjavao kao Srbin – postoje dokumenti, to je opšte poznato – ali ništa to, vidi se, ne znači u poređenju sa verom.

    Zalud neupitna istina da je ogromna većina muslimana u današnjoj Bosni i Hercegovini srpskoga porekla.

    Srbi su bili:

    Mehmed paša Sokolović,
    Ferhat-paša Sokolović,
    Omer-paša Latas,
    Osman Đikić,
    Avdo Karabegović,
    Mustafa Mulalić,
    Mustafa Golubić,
    Meša Selimović…
    neki od njih žestoki srpski nacionalisti.

    Ništa od toga nije bilo dovoljno da Alija ranije, a Bakir sada, Srbe prihvate kao najbliže, ne mora kao braću, ali najbliže svakako, jer bosanskohercegovački muslimani, kao i oni u Sandžaku, bliže „rodbine“ među drugim narodima od Srba nemaju. Znamo, njihova zajednička istorija je složena, čak i krvava, ali to nije ništa novo; mnogi su pali od mača i noža svoje braće.

    Svih posleratnih godina verovao sam – možda zato što sam to priželjkivao – da će bosanskohercegovački muslimani naći minimum razumevanja sa Srbima. Ne treba da budu braća, bez obzira na isto poreklo, ali nije trebalo i ne treba Bošnjacima da braću traže izvan Bosne, posebno ne među onima čije pretke Srbi u Bosni pamte po najvećim zulumima.

    Trebalo je pronaći ravnotežu između duboke unutrašnje potrebe, uslovljene religijskim pripadanjem, i činjenice da su sećanja Srba i sećanja bosanskih muslimana, danas Bošnjaka, na vladavinu Osmanlija oprečna, da se istorija života jednih i drugih pod Turcima razlikuje kao dan i noć.

    Turska sve čini da se vrati u staru balkansku avliju, bošnjački lideri je dočekuju raširenih ruku, kao braću, a Srbi kao stare osvajače, i ovaj istorijski krug je zatvoren. Bosna kao država nije moguća.

    Izvor Vesti, 04. 10. 2012.

  13. Varagić Nikola каже:

    Новак Јовановић: „МЕЂУРЕЛИГИЈСКИ ДИЈАЛОГ КАО КЉУЧ СУЖИВОТА У БиХ“

    08.01. 2013 Српски културни клуб

    Поштовани сарадници и саговорници, част ми је да вам се обратим овим излагањем са аспекта источно-хришћанског богословља, у духу љубави и заједничарења, манифестовано и овим конструктивним Већем на територији наше Државе, а свакако и са далекосежном делотворношћу, обзиром да имамо доста примера братске слоге у Региону међу представницима заступљених конфесија. Консеквентно турбулентном времену чији смо сведоци, све више се јавља потреба за осведочењем оне основне вредности људског бића, својеврсне нити која је нераскидива, а називамо је религијом. После трагичних догађаја који су се догодили на овим просторима у последњој декади XX в., нажалост свету представљено чак и као верски рат, са превеликим бројем жртава пострадалих од субјективистичке повређене сујете, такође увиђамо све већу жељу за миротворним суживотом, чему Међурелигијско Веће даје посебан смисао и значај. Сходно динамици утицајности овог нашег Већа, узимам за слободно да говорим о следећем:

    -Смисао дијалога и генерална конструктивност истог;
    -Потреба за дијалогом и начини конструктивног остварења;
    -Потенцијали дијалога;
    -Међурелигијска сарадња ради бољитка друштва (у контексту реализације све више пројеката);
    -Утицај на одстрањење погрешно усмерене националности, под велом верског опредељења, које рађа кардиналне грешке;
    -Резимирање успеха на плану екуменизма, и примена на регионалном плану.

    Следујући принципијалном аксиому Христових речи „да сви буду једно“ које Он исказује у својеврсном изливу саосећања са свевременошћу подељености међу људима, можемо се сложити да дијалог, понајвише међурелигијски, представља основно надахнуће смислености суживота у актуелној хетерогеној средини. Узимајући за руководиљу апостолску спремност преданости другоме, понајвише различитоме у декларативном смислу, бива нам јасна чак и подсвесна тежња бића човековог ка заједничарењу, заједничарења у смислу саосећања и жртвеноделатности, за шта имамо многе примере „када комшија друге вероисповести прискаче комшији у невољи“. Конкретно посматрајући наше поднебље, израженог суживота, о чему нам Андрић и Селимовић сведоче као живи сведоци поменутог, имамо својеврсно надахнуће дијалога, јер у актуелности смутног времена само такви примери могу да нас одобровоље на дијалог, и да размишљамо о даљим корацима конструктивности истог.

    Надаље усходећи све већој преданости и посвећености доприноса бољитку друштва, а следујући примеру дугогодишње међурелигијске сарадње на простору бивше СФРЈ и познатом документу Римокатоличких бискупа из 1974. г. „Пастирски позив на оживљавање екуменског духа и настојања“, имамо реалну примену бољитка суживота, јер се између осталог наводи у поменутом да „екуменски рад треба постати саставни део живота сваког верника свих наших верских Заједница“. Социјално устројство и психологија народне масе са свом проблематиком квази-модернизма нас и наводи да на себе преузмемо једну од водећих улога ка разрешавању исте. Ово је једино оствариво кроз дијалог и међу-конфесионалну сарадњу, обзиром да свако собом носи богато искуство контемплације конфронтујући друштвене недостатке примарној вредности сваког појединца. Основна нит религиозности је константна динамика, а одраз те динамике реализовање дијалога. Узимајући у обзир све предности и могућности објективног приступа, сви могући потенцијали су оствариви, а све зарад конструктивности наслеђа, коме се требамо предати свим силама да исто не би трпело последице недостатка, у случају не искоришћавања међурелигијских интер-персоналних вредности.

    Увек и изнова имајући за циљ оживљавања и интензивирања међурелигијских настојања, можемо говорити и на делу показати сврху нашег залагања на међурелигијском пољу. Многи пројекти на којима смо радили, и захваљујући афирмативности духа, радићемо, могу једино да допринесу све већем освешћењу народа. То нам је данас најпотребније, јер је дошло време када се онтолошке вредности комерцијализују, своде на ниво друштвених маргина, а криза идентитета масе која нагриза друштвени систем, нам још више даје повода за залагањем на расветљавању помрачених страна национализације религијских опредељења и припадности.

    Доживевши озбиљне дегенеративне примере како је већ наведено у конкретном случају за последњу декаду XX в., јавља се све већа потреба демистификације бесмислености провлачења кроз тзв. национализам и оправдавањем нечега што је више од заблуде привидне националне свести, а свакако да представља корен рак рана на телу једне заједнице. Јасно нам је и опште познато да верска декларативност превазилази националне, етничке и вид сваког оквира који једино може да ограничи, а никако да пружа простора за изражајем, како би поједини самозвани аналитичари волели да оправдају погрешно усмерење религиозности нације. Заиста је тешко говорити кроз призму помирљивости након свега, али када нам је то основни императив зарад гашења духа мржње и подељености, а непонављања грешака из прошлости, једино и желимо да заиста буде тако. Узимајућу за пример савет блажене успомене Патријарха Павла „Будимо људи“, преносећи и на план међурелигијског дијалога, а при том и мисао г. Александра Нећака да „помирење долази након покајања“, свакако да све више желимо да се фокусирамо на унапређење дијалога, преузимајући историјску еминентност нашег поднебља за овим.

    Да би што конкретније ушли у историјски значај међурелигијског дијалога, а односи се на ближу историју, године преокрета, поменуте деведесете прошлог века, позваћемо се на залагања великодостојника код нас заступљених конфесија, као нпр сусрет у Цириху 24.-26. новембра 1991. г. где је на делу показано да је најизводљивије кроз међурелигијски дијалог решавање кризе и проблема. Ксенофобија је искључена ако се крене од толерантности екуменизма путем превазилажења подељености, а још битније раздељености у мржњи. Пример за то имамо у излагању тадашњег Реис-ул-улеме Селимовског, који је између осталог рекао: „Дужност је нас и наших вера да осудимо злочине са било које стране и оградимо се од злочинаца и нељуди ма коме народу припадали и ма којој вери говорили да припадају“, итд. Сва ова дубокосрдачна и саосећајна залагања уродила су плодом да се још више актуализује заједничарење и под овим видом, тако да имамо интензивни рад Међурелигијског Већа, већ четрнаест година, само показујући очити пример колико је мало потребно, бар да покушамо да нам буде боље. Конципирано есенцијалном конструктивном толерантношћу, потенцијална реализација јачег очувања културне баштине, коју основно сачињавају и сакрални објекти, утицаће на све већу заштиту истих, али не заштиту само ради очувања културолошке вредности, већ израженије међуконфесионалне свести отворености једних према другима.

    Узимајући у обзир све већи развитак глобалне међурелигијске свести, речју, екуменске делатности, једноставнија је примена на регионалном плану, сходно наведеном. Нада и жеља за хармонијом никад не напушта човека… Али, да би дошло до остварења наде и жеље, потребно је са наше стране, у својству носилаца духа реализације препознати исте и објективним вредновањем уважавујући непроцењиве вредности сваког понаособ, изнети на површину зарад бољег сутра.

    Кажу, „Људи говоре, време показује“, што се и много пута показало свевременим, реалним. У нашем конкретном случају, међусобним уважавањем, спремношћу да допринесемо бољитку суживота дијалогом. Има једна фина мисао дубоког мислиоца данашњице, Светог Николаја Велимировића, уједно чија ширина превазилази фиктивне границе религиозности, која гласи: „На небесима се не цене дела сама по себи, већ намера и каквоћа воље са којом су та дела учињена“, а свакако осликава принцип намере дијалога, жеље за остварењем динамике оптимизма, као и правилном осмишљавању изопачености данашњице. Дајмо све од себе, јер и „наше мало је за нечије пуно“, а приступајући тако, пред Лицем Божијим оправдавамо поверење Свише, остварујемо Призвање, и бивамо препознати као миротворци. Нека нам надахнуће буде Љубав Божија, дата кроз праоца Авраама, и благословено Потомство његово. Амин.

    http://www.srpskikulturniklub.com/medjureligious

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: