Polemika unutar levice (ateista) oko islamofobije

Nevernica 

Stevan Filipović  

(…) Problem sramno kukavičkog odnosa levice i liberalno nastrojenih intelektualaca prema islamskim običajima koji su u direktnoj suprotnosti sa teškom mukom osvojenim ljudskim pravima i slobodama, a sve pod izgovorom zaštite “verskih sloboda“, postaje polako jedan od akutnijih problema moderne Evrope, i Kondel je to jako dobro artikulisao. Drastični primeri tog kukavičluka su sve češće vidljivi – već legendarno mlaka reakcija na pretnje novinarima Jyllands-Posten-a po objavljivanju karikatura proroka Muhameda, davanje legitimiteta idiotskom pojmu “islamofobija“, ili nedostatak glasne podrške disidentkinji Ajan Hirsi Ali.

(…) U intervjuu za Londonski Evening Standard, ona je uporedila islam sa novim fašizmom: “Kao što je nacizam počeo sa Hitlerovom vizijom sveta, islamska vizija sveta je kalifat – društvo kojim vlada šerijatsko pravo – u kome su žene koje imaju seks pre braka kamenovane do smrti, homoseksualci prebijani, a “izdajnici“ kao ja ubijani bez razmišljanja. Država ustrojena po šerijatskim zakonima je inkompatibilna sa demokratijom koliko i nacistička država.“

CEO TEKST:

http://pescanik.net/content/view/7353/1359/

—————————————————————————–

Fear of a Green Planet

Rastislav Dinić

Stevan Filipović tvrdi da je pojam „islamofobija“ idiotski, što bi valjda značilo da ovaj ne označava nikakvu prepoznatljivu stvarnost, već služi samo za ideološku manipulaciju. Drugim rečima, po Filipoviću, islamofobija kao pojava ne postoji. (Zašto bi inače idiotski bio sam pojam, a ne tek neka njegova konkretna primena?) Istovremeno, Filipović upoređuje islam sa nacizmom, a islamske vernike sa nacistima. Ali to nije islamofobija, to su činjenice. Odakle Filipović to zna? Pa, pročitao je kod Ajan Hirši Ali. Odakle ona to zna? Iz ličnog iskustva.

(…) Da bismo došli do ovakvih (Englezi bi rekli: „sweeping“) generalizacija, moramo da primenimo neke teorijske metode, a tu već lično iskustvo ne predstavlja nikakvu naročitu prednost. Pitanje dakle nije u tome da li je Hirši Ali preživela to što je preživela (naravno da jeste), niti pak, da li je to užasno ili ne (naravno da je užasno), već da li njeno iskustvo zaista dokazuje to što ona tvrdi da dokazuje – zločinačku prirodu čitavog islama? Na to pitanje, međutim, odgovor je po svemu sudeći negativan. Kako primećuje Malis Rutven, Hirši Ali, opsednuta idejom „totalitarne pretnje“ zapadnom liberalizmu, propušta da uzme u obzir dobro dokumentovane činjenice koje ne idu u prilog njenoj tezi: „Hirši Ali – nesvesna promena u rodnim ulogama koje se odvijaju u razvijenijim muslimanskim državama, i ignorišući način na koji tradicionalni autoritarni sistemi u različitim kulturama, poput Kine, Indije i Japana, imaju tendenciju ka ugnjetavanju žena – brka islam (plastičnu religijsku tradiciju) sa patrijarhatom (specifičnim skupom društvenih odnosa izgrađenih oko muške moći).

(…) U filmu „Šejtanov ratnik“, grupa srednjoškolaca se bori protiv drevnog arapskog čudovišta koje su u Srbiju doneli Turci kako bi se izborili sa srpskim ustanicima. Naši junaci, dakle, samo nastavljaju Karađorđevu borbu protiv ovog, kako ga sami zovu, „zelenog turskog čudovišta“. Kako ovo protumačiti? Da li kao smišljenu anti-islamsku poruku koju su autori lukavo zaodenuli u veselo ruho tinejdžerske horor-komedije? Naravno da ne. Autori filma prosto žive u islamofobiji, onako kako ribe žive u vodi – ne primećujući je.

CEO TEKST:

http://pescanik.net/content/view/7377/191/ 

———————————————————————————–

Religiofob sam, tim se dičim!

Stevan Filipović  

(…) Kao ateista nemam nikakvog “poštovanja“ prema primitivnim (opet politički nekorektan termin!), arhaičnim (i opet!) i totalitarnim (ajme!) sistemima vrednosti i svetonazorima koje nude sve organizovane religije na svetu, plašim ih se i grozim. Suštinski se ne slažem sa lažima kojima truju svoju “pastvu“, zastrašivanjem i indoktrinacijom dece, i nasiljem koje u ovom ili onom obliku, sprovode predstavnici verskih organizacija kad god dođu u poziciju moći, tokom čitave istorije ljudskog roda. Imam veliki problem sa političkim konceptima države, pravde i ličnih sloboda koje organizovane religije nude kao istinu zapisanu munjom u kamenu. Igrom slučaja je danas njihov najagresivniji predstavnik Islam, kao što je do juče bilo Hrišćanstvo, i to isključivo zbog zaostalosti (e, sad sam vala preterao sa neokolonijalističkim divljaštvom terminologije koju koristim!) ili ako hoćete “patrijarhalnosti“ zemalja u kojima je Islam dominantna religija. Naravno, nisu ‘’islamska’’ društva primitivna i zaostala ni po kojem objektivnom kriterijumu, jer takav i ne postoji, već su ‘’primitivna’’ i ‘’zaostala’’ isključivo iz ugla mog sistema vrednosti, formiranog na tradiciji evropskog liberalizma i humanizma. Niti su ‘’primitivna’’ i ‘’zaostala’’ isključivo zbog dominantnog uticaja jedne religije, već iz čitavog niza razloga o kojima se može zaista naširoko pričati, ali ovde nije reč o tome.

Mislim da je odnos evropskih levičara koji sam kritikovao ponižavajuć upravo za ljude iz ‘’islamskih’’ zemalja, zato što ti levičari kao primerene za te ljude smatraju prakse protiv kojih su se u svojim zemljama krvnički borili kao protiv stvari nedostojnih čoveka. Zašto bi za naš odnos prema islamu kao doktrini i ideologiji (i preovlađujućoj praksi) bilo relevantno to što u nekim islamskim zemljama baš i ne kamenuju žene? To je kao da je neko rekao: pa dobro, Musolini nije baš toliko ubijao Jevreje.

Termin “religiofobija“, da ne kažem “islamofobija“, je idiotski zato što je u pitanju laž. Banalna igra reči, gde se liberalna terminologija koristi za odbranu jednog agresivnog i antihumanog sistema. Nešto kao kad bi me neko optužio da sam “fašistofobičan“! Naravno da jesam!

CEO TEKST:

http://pescanik.net/content/view/7383/1359/

———————————————————————————–

O polemici Rastislava Dinića i Stevana Filipovića 

Srđan Milošević  

Nisam bio zadovoljan kada sam pročitao tekst Stevana Filipovića Nevernica… A onda sam pročitao tekst Rastislava Dinića, u kojem autor kritikuje Filipovićeve stavove iznete u tekstu Nevernica.

(…) Filipovićev tekst ni film nisu ni nesvesna ni svesna islamofobija, kako to tvrdi Dinić. Sa druge strane, tekst može, u određenom tumačenju i u određenom kontekstu da bude vetar u jedra tom osećanju. Zato ne delim Filipovićevu oštrinu niti njegovo osporavanje pojma islamofobija. Ali sam još više protiv Dinićevog pomalo žandarmskog metoda „lova na veštice“ („jera ima sana svakojaka!“), koji se vrši po cenu elementarne korektnosti u tumačenju nečijeg rada, ma koliko kritika naizgled bila blaga, pa čak i propraćena dobronamernom sugestijom (preporuka za više obrazovanja) i porukom da kritikovani u biti nije baš izgubljen slučaj. Koristeći dva izvora (Filipovićev film i tekst), a zanemarujući ono što je Filipović govorio i pisao od početaka svog javnog angažmana, Rastislav Dinić mu je učinio nepravdu, na koju sam osetio potrebu da reagujem ovim tekstom.

P.S.
Pročitavši i Filipovićev odgovor Religiofob sam, tim se dičim, verujem da je i čitaocima štošta postalo jasnije. Ali svoju tvrdnju da Filipović nije islamofob (iako naizgled kontradiktornu sa jednim delom teksta koji je napisao sam Filipović) neću revidirati jer je jasno da pojam upotrebljavamo u različitim kontekstima i sa različitim značenjima.

CEO TEKST:

http://pescanik.net/content/view/7389/1444/

————————————————————————————

POVEZANI POSTOVI:

Antitalibani

Kontroverzni naslednik

Европски лидери нападају мултикултурализам

Дијалектика и теодицеја

Ljudska prava – iza ateizma

Nauka i religija

Islam i reforme

Kako postati pravi musliman

Неолиберали и талибани

 

8 Responses to Polemika unutar levice (ateista) oko islamofobije

  1. Varagić Nikola каже:

    Politika versus političko

    Tomas Ashojer

    Liberalizam čini ljude usamljenim: Oliver Marhart objašnjava zašto su francuski intelektualci fascinirani Hajdegerom i zašto ovaj filozof desne orijentacije inspiriše levičarsku kritiku demokratije.

    Imali smo prošle, 2010. godine, lepo leto, leto gotovo bez politike. Angela Merkel je sa smeškom na licu otišla na odmor i činilo se da je ljudima gotovo svejedno, da li će se sa njega ikada vratiti. Poslovi su išli dobro, u svakom slučaju ništa lošije nego da su dežurni političari bili tu. Lako se moglo pomisliti da „politika“ više uopšte neće biti potrebna, a ako i bude potrebna, onda samo za spasavanje banaka koje propadaju. Politika, tako se činilo, jeste nešto najvažnije, a opet i ne baš tako važno.

    Ne mali broj intelektualaca je usled karakteristične iscrpljenosti političkog sistema došao na ideju da proglase doba „post-demokratije“. Post-demokratija podrazumeva sledeće: institucije doduše još funkcionišu, ali je spor građana o „dobrom društvu“ završen. Ukoliko se uopšte još žučno, ali fer raspravlja, onda je to samo o onim temama koje partijski spin doktori poput „provokacija“ bacaju u arenu. Suštinske odluke se ne donose više u parlamentu, već u privredi, dok se klasična politika svela na neku vrstu „politike bez politike“ – na autoritarni populizam (Sarkozi) ili neofeudalni šou (Berluskoni). Tako u politici doduše ima još dosta politike, ali „Političkog“ nema više.

    Francuski intelektualci, pre svega, daju demokratiji pesimističnu dijagnozu, filozofi poput Žan-Lik Nansija, Ernesta Laklaua, Alena Badjua, Žaka Ransijera ili Kloda Lefora (koji je početkom prošlog oktobra preminuo u 86. godini života). Za njih je doba apsolutne sigurnosti prošlo i ne možemo više biti sigurni ni u demokratiju. Najpre se 1989. raspao marksistički sistem sigurnosti, dok je u međuvremenu uspešni Zapad svojim verovanjem u besmrtni savez demokratije i kapitalizma bio potresen: „Najkasnije nakon 1989, čak kada je bio uveden kroz neoliberalni eksperiment u Pinočeovom Čileu, u Velikoj Britaniji Margaret Tačer i u SAD-a, više nije bilo mesta za sumnju. Nastao je utisak da je kapitalistički Zapad otkrio nepromenljive zakone istorije, jer se pokazalo da su oni identični sa tobožnjim prirodnim zakonima tržišta“. I s ovim je sad gotovo, stabilna „osnova“ političkog više ne postoji – osim „sigurnosti da se u kapitalizmu dobiti privatizuju, a gubici raspodeljuju na čitavo društvo “.

    Ove rečenice potiču iz knjige Politička razlika Olivera Marharta[1], filozofa koji predaje u Lucernu. To je studiji (od oko 300 stranica) u kojoj autor objašnjava zašto pomenuti francuski filozofi krizu zapadne demokratije tumače bolje od svojih kolega politikologa. I zašto? Zato što „Francuzi“ barataju sugestivnom idejnom predstavom – naime razlikovanjem svakodnevne „politike“ od „političkog“.

    Onaj ko misli da poznaje ovo razlikovanje iz konzervativnog miljea, taj je u pravu. Uistinu, mnogi francuski intelektualci su fascinirani Martinom Hajdegerom, njegove rane knjige su bile za njih ključni intelektualni doživljaj. Naravno, ovde nije reč o filozofu nacionalsocijalizma koji je hteo „vođu“ da vodi, a „nemački duh“ da nacifikuje. Naprotiv, reč je o onom Hajdegeru koji u knjizi “Biće i vreme“ (1927) uvodi razlikovanje između „ontičkog“ i „ontološkog“, razliku između bivstvujućeg – stvari u svetu – i bića. To je razlikovanje koje francuski teoretičari politizuju, zaokreću ulevo i kojim podstiču kritičku raspravu. Ontičko podrazumeva uobičajeno vršenje vlasti, tromu upravu i mehaničku birokratiju, igru moći između aparata i državnih elita, ili kako Ransijer kaže: ontičko je sila moći, „policija“ u najširem značenju reči. Naspram ove „čiste“ politike stoji ontološko „političko“ – i to je ono što politiku „čini mogućom“, onaj neodređeni bezrazložni razlog koji nikada ne može biti redukovan na neku praksu vršenja vlasti. Tenzija između „politike“ i „političkog“ je nepovratna, nikada neće nestati. Političko je disident od kada je sveta i veka.

    Ali šta je tačno to neobjašnjivo „političko“? Za filozofe konzervativne desnice situacija je jasna. Marhart ih naziva „arhi-fundamentalistima“ koji veruju u nadistorijsku suštinu „političkog“, u večno razlikovanje na prijatelja i neprijatelja (Karl Šmit) ili u stalnu istost tragedije i konflikta. Istinito i veliko, tako glasi poruka „arhi-fundamentalista“, jeste delovanje vlasti onda kada bezvremenska duboka istina „političkog“ postane model na kom se politika zasniva.

    Sledbenicima Hajdegera leve orjentacije poput Žak-Lik Nansija ne znači ništa arhaizujuće određenje političkog. Oni sebe smatraju post-fundamentalistima, to jest: nasuprot intelektualcima desne orjentacije oni su odustali od potrage za političkim arhetipovima („krv i žrtva, narod i otadžbina“) – takvi fundamenti ne postoje, jer cela politika je izgrađena „ni na čemu“.

    Iz ove informacije nikako ne proizlazi da bi se pojam političkog mogao staviti ad acta. Za Nansija, recimo, političko označava pravu „zajednicu“ (Kommunität) društva, neprikazivo jedinstvo njihovih odvojenosti. Ona je za njega u suprotnosti sa liberalnim „društvom bez zajednice“, sa kapitalističkim kolektivom besmisleno odvojenih koji više ne znaju šta ih to razdvaja. Žak Ransijer pak određuje političko kao univerzalnu jednakost koja sve one koji ne učestvuju „uključuje“, a Klod Lefor opisuje političko kao jedinstveni i izuzetno redak momenat u kome mehanizam društvenih konvencija zastaje iznenada i pokazuje sebi njihove zaboravljene temelje, početni politički smisao naših rutina i postupaka. Konačno, Šantal Muf koja hoće da sa leva zaobiđe šmitovsku misao o prijatelju-neprijatelju, shvata političko kao ontološki spor i „borbu suprotnosti“ koja se doduše kroz politiku redukuje, ali ne može nestati. Stoga za nju, primera radi, Blerov „treći put“ nije ništa drugo do pesak koji vladajuća klasa baca u oči izrabljenima, ne bi li ih obmanula glede pravih protivrečnosti u kapitalizmu.

    Pre svega: razlikovanje između „politike“ i „političkog“ poseduje seizmičku snagu i oštri kritičko čulo. Ona je mentalni trening za one skromne koji smatraju da je u demokratiji sve u redu, dokle god se predstavnici naroda brinu za to da privreda cveta. Istovremeno iz ovog razlikovanja „obične politike“ i „istinski političkog“ kaplje hranljiva tečnost sumnje. Svuda gde se politički dela, zamka razlikovanja škljoca: gde bivaju potisnuti društveni antagonizmi – bilo sa levice ili sa desnice? Gde „politika pravednosti“ proizvodi ponovnu društvenu ekskluziju? Šantal Muf shvata čak i desni ekstremizam kao simbol „političkog“, jer kako pritisnuta većina partija neoliberalnog centra ne dozvoljava otvoreni sukob, tako se potisnuto pokazuje baš u perverznom obliku, recimo kod neofašističkih ubistava. Na tragu Šantal Muf, socijalno-društveni biologizam Tilo Saracina bi bio znak političkog, a protiv „spirale ćutanja“ politike. Sam Marhart pominje šačicu čestitih ljudi koja je nedeljama na vetru i lošem vremenu demonstrirala na bečkom Trgu heroja protiv Šiselove i Hajderove vlade. I ovde je potisnuto političko „samo od sebe“ tražilo advokate pomoću kojih bi primetno bilo predstavljeno u javnosti i tako dobilo glas.

    Ovo ne samo da zvuči kao neka mistifikacija, nego to i jeste. Bečki demonstranti delovali su iz vlastite pobude, ali u dubljem smislu, oni su istovremeno bili i zastupnici političkog, izvršni organi uvek nemirne „političke razlike“ koja se opet i sporadično iznova pojavljuje – kao božanstvena materija koja je nedostupna sociološkoj analizi. U nekoj drugoj istorijskoj dimenziji za Alana Badjua Isus i Pavle predstavljaju revolt političkog; čak se i u Spartakvom ustanku manifestuje politička razlika, kao i u Francuskoj i Ruskoj revoluciji.

    Ovo je metafizika levice, a prigovori su jasni. Kako Nansi, Badju, Muf kao normalni („ontički“) savremenici poznaju „ontološku“– pravu neistorijsku istinu političkog? I nije li reč kod određivanja političkog o dobro skrivenoj projekciji, tačnije rečeno: nisu li političke ideje („univerzalna pravda“, „istinska zajednica“) tek ispod ruke učitane u pojam političkog, ne bi li zatim svečano poput večite istine ponovo bile saopštene? I ne deluju li post-fundamentalisti poput predstavnka Frankfurtske škole kojima isto to zameraju: ne gradite li tribunal („političko“), odakle ćete suditi politici? I ne krije li se u večnom obožavanju velikih političkih događaja („Francuska revolucija!“) neprihvatljivi prezir prema svakodnevnoj politici, prema „rešavanju teških problema“ ?

    Da se sledbenici Hajdegera leve orijentacije ne bave ni sa čim drugim sem filozofijom egzistencije lakiranom u crveno – jeste prigovor kome Marhart ne dozvoljava da nas fascinira. Njega oduševljava post- fundamentalizam upravo stoga jer je nedogmatičan, jer ne postoji nijedan „poslednji temelj“ na kome bi se moglo graditi društvo. U beskrajnim kretanjima post-fundamentalizam okružuje „(ne)mogućnosti“ politike, on zna, da su politička uređenja doduše neophodna , ali ipak bezuspešna. Ransijereva ideja univerzalne jednakost nikada se neće ostvariti, a isto važi i za Nansijevu „zajednicu“. Marhart nas neumorno uverava da se sa post- fundamentalizmom ništa ne može „trajno“ graditi, jer svaki je temelj i „ponor“ koji je kroz svoju odsutnost „prisutan“. Kralju političkog je odrubljena glava i u vremenu Moderne mesto moći ostaje prazno – tako kaže mnogo citirana Leforova sentencija. Stoga je za Marharta demokratija najiskreniji oblik vladavine. Uz nju ide uvek jedno „premalo“, nedostatak „bića“ koje stvara , a ona neprestano proizvodi nemir – zbog čega se kako protivnici levice, tako i desnice, komunisti kao i monarhisti osećaju privučeni negativnim fasciniranjem demokratije, kao što svetlo privlači komarce. Ove anti-demokrate, kojih je sve više, sanjaju o „velikoj politici“, o „uvođenju reda“ i o finalnoj odluci. Ali ova „velika politika“ je moguća samo po cenu slobode. Demokratija nije ništa čvrsto, ona je stalno „u dolaženju“, sa njom se u elegičnoj vedrini mora bestemeljno gradeći počinjati uvek iznova.

    „Re-politizacija politike“ je formulacija Marhartovog cilja koji je smisao njegovog poduhvata. No, da li mu je za to potrebno – recimo: zavodljivo – razlikovanje politike od političkog? Mora li stoga post-fundamantalizam da bude proizveden u „prvu filozofiju“, u spoznaju bića političkog? Marhart je dovoljno iskren i pita se da li njegovi jamci teže „beskorisnim igrama misli“ i „prevelikom broju mrtvorođenčadi“. Jedno ili drugo je očigledno. Marhart je brzo završio sa Đorđo Agambenom nazvavši ga komičnim svecem, fanatičnim Mesijom čiste politike koji svuda vidi samo logiku logora i koji ne vidi nikakvu razliku između gated communities i izbegličkih kampova. I Slavoj Žižek, usijana glava filozofije je stran Marhartu, a Badjuu i Nansiju se mora reći da stvaraju „eticizam“ sa kojim je moguće sve započeti, osim politike.

    Još jednom: čemu nam služi taj sjajni pojam političkog? Treba li nam on da bismo opisali razaranje italijanske pravne države od strane medijskog magnata, Silvija Berluskonija? Ili politiku proterivanja Roma Nikole Sarkozija? Ili borbu američkih bogataša protiv siromaha? Pa jedva, uobičajeni instrumenti politikologije su nedovoljni da bi objasnili zašto demokratije u svojoj unutrašnjosti postaju krhke, ako vlade smeju još samo da „naknadno uređuju“, ono što im privreda odredi „bez ikakve mogućnosti izbora“ – i to tako „bez ikakve mogućnosti izbora“ poput finansijskog kapitalizma koji je kamionima punim državnih para morao biti spasavan od samog sebe.

    Marhart je napisao tešku, ali nesvakidašnje inspirativnu studiju, prvi pažljivo pisan pregled francuske političke filozofije, što svakako nije mali učinak. Ko čita njegovu knjigu biće višestruko upućivan u pojedinosti – čak i ako se na kraju priča o „političkom“ razvodni do simbola sa aurom, do imena odmila za čežnju ka nekoj drugoj definiciji političkih zahteva i ciljeva koja neće biti tehnokratskog karaktera: čežnja za demokratijom koja od silnih stega neće izgubiti osećaj za individualnu i kolektivnu egzistenciju.

    Oliver Marchart: Die politische Differenz

    Zum Denken des Politischen bei Nancy, Lefort, Badiou, Laclau und Agamben; stw 1956; Suhrkamp Verlag, Berlin 2010.

    Die Zeit, 21.10. 2010.

    Prevod sa nemačkog Paola Petrić

    Peščanik.net, 25.08.2011.
    _______________________________________________________________

    [1] Oliver Marchart: „Die politische Differenz: Zum Denken des Politischen bei Nancy, Lefort, Badiou, Laclau und Agamben“. Suhrkamp Verlag, Berlin 2010.

    http://pescanik.net/content/view/7386/1442/

  2. […] Polemika unutar levice (ateista) oko islamofobije […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: