Нови народни договор и грађанска држава

 

Потпуно је неважно да ли су на власти десничари или левичари ако је Србија деспотија; ако је Србија држава у којој нема владавине права, поштовања људских права, ако нико не одговара за своја дела (осим, разуме се, сиромашних и оних који немају “везу“); ако је Србија подељена на неколико привредних картела који не доприносе развоју државе и бољим животним условима грађана и радника Србије. У неуређеној деспотији више нико не жели, нити може, да живи, па био он теиста или атеиста.

Нови народни договор није народни договор, неће водити као постизању националног и друштвеног консензуса ако у њему не учествују сви делови друштва. Дакле, и они делови који нису блиски и чврсто везани за СПЦ – што значи да Србија неће бити боље место за живот ако Двери српске дођу на власт, а остану дубоке поделе унутар српског народа, између грађана Србије. Неодговорност је довела ову државу на место најзаосталије државе Европе. Пошто овом државом владају комунисти већ 60 година, за све што је урађено погрешно само они могу да одговарају. Нико други. За лошу приватизацију криви су они који су је осмислили и спроводили. За неуспехе после 2000. године криви су они који су на власти последњих 11 година (Јапански министар спољних послова поднео оставку због 450 евра). Надам се ћемо сви заједно успети да изградимо такав систем да сутра, ако Двери дођу на власт и лоше раде или узимају мито, врло брзо буду смењени, да свако одговара са своја (не)дела. Систем могу да промене људи који су другачијег менталног склопа, другачијих моралних вредности, другачијих радних навика (Intelektualac u ekonomskoj krizi). Значи, не говорим да треба одбити неког само зато што је социјалиста. Или прихватити неког само зато што је Србин православац (Саборност и БОГ СУДИ). Пример: управо је директор Пореске управе Србије изнео неколико добрих решења и изразио очекивања да се нов закон, нови прописи и решења донесу и почну примењивати до краја ове године. Уколико се то не догоди, очекујемо да човек поднесе оставку. Ако то уради, он је најозбиљнији кандидат за директора Пореске управе када дође до смене власти. Дакле, овде су у питању његова стручност и етичност, није важно да ли је био члан неке странке, да ли је верник, атеиста или агностик. У надлежности директора Пореске управе није да организује или неорганизује геј параду. Верска или сексуална уверења треба да буду приватна ствар сваког грађанина. Уколико се заиста добри предлози не усвоје и не примене до краја године, а он остане на истој функцији очекујем да нека наредна власт то уради а овог човека, ако се покаже да је на било који начин учетвовао у корупцији, треба санкционисати, по предлозима за које се сам залаже – брисање радног стажа и друго. 

Србија може опстати само ако постане грађанска држава (небитно је формално уређење). У грађанској држави има простора и за левицу и за десницу; без обзира ко је од њих на власти, увек се поштује оно што је постигнуто консензусом између верника и атеиста, између капиталиста и социјалиста, увек је на првом месту владавина права (Vekovi ne-građanskog društva). Немогуће је доћи до владавине права ако сви представници друштва не учествују у стварању правних норми, јер и када би оне биле најбоље написане, ако не постоји консензус о њиховој примени, поштовању тих норми у свакодневном животу, нема владавине права. Тада, они који су донели норме могу само на силу да натерају оне који одбијају норме да их прихвате (Ispovest otpuštene asistentkinje Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Jasne Šakote Mimice). Овде на првом месту имам у виду друштвену елиту, чији је то задатак, која касније унутар својих група може захтевати поштовање тих норми од стране свих чланова. Србији је потребно сазивање Уставотворне Скупштине – у којој не би било места за све оне који су лоше радили у протеклим годинама (“Demokratija na zalasku”), који нису показали способност и знање (O novoj eliti, novoj Skupštini), који су чинили и кривична дела (Čekaju se krivične prijave). Одговорност подразумева и поделу рада. Не може свако да буде владар. Зато будућу владајућу елиту видим као нову аристократију, у оном најпозитивнијем значењу, а без идеолошких или верских условљавања. Мислим на аристократију која омогућује дубинску демократизацију, више социјалне правде, на аристократе који прихватају изазов и одговорност, на предузетнике (капиталисте) који се (сами) боре за (своју) слободу, који стварају, који побеђују, који после победе не постају горди и сујетни, заборављајући и занемарујући потребе радника и сељака (Elita Srbije). Без аристократије нема културе – остаће владавина духа народњаштва и провинцијализма (Аристократија и демократија). Идеал: хришћанска Србија, са православним верницима на власти, у којој Марина Абрамовић има статус “грчке богиње“ (УМНИ РАТ, Povratak patrijarhatu и СВЕТ(О)). Не мислим да буде обожавана као богиња, већ да буде поштована онако како Грци поштују своје велике уметнице, које су прославиле модерну Грчку у свету. 

После више деценија негативног извештавања о капиталистичком Западу, и од стране комуниста и од стране православаца русофила, у Србији су стасале читаве генерације које не разумеју основе капитализма и демократије (Šta studenti traže?). Не разумеју да све зависи од сваког члана друштва, од његове воље, храбрости, труда, знања (Самосталност деце: или моћ или помоћ). 

Почетком године написао сам у Новој српској десници (НОВА СРПСКА ДЕСНИЦAда, без обзира што је у Западној Европи проглашен крах мултикултуралног модела, ми у нашој држави и нашем региону не смемо одустати од тог модела, наше околности су другачије од оних у Британији, Немачкој и Француској (Дахије (ни)су Срби и ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА). Надам се да ће Двери донети нову политику, и сви ми заједно са Двери. У овом случају није све до добре воље српске стране, нити је лако да се дође до јединствене политике унутар српске стране (Povorka, poruka, pouka) јер су разлике између српских десничара и левичара велике што се тиче сагледавања даље и ближе прошлости (Sredina), велике попут разлика између православаца, католика и муслимана (Život). 

Пре три године написао сам текст Да ли треба да ратујемо једни са другима?. Мислим, и даље, да се око Двери окупља најбољи део православне Србије, да се око Пешчаника окупља најбољи део грађанске Србије. У Двери српске стекли су поверење Срби који живе на Космету, Републици Српској, Хрватској и Црној Гори. Оснивачи и аутори Пешчаника потврдили су свој статус међу пријатељима и сарадницима у већинским народима који живе у српској покрајини Косово и Метохија, у БиХ и Хрватској. До сада није дошло до цивилизованог разговора између ове две групације. Наставља се са (обостраном) мржњом. Обе стране су остале искључиве и екстремне поводом: (не)признавања Космета, (не)одржавања геј параде, пријема у ЕУ и НАТО, савеза са Русијом…

—————————————————————————————————-

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ 

Polemika unutar levice (ateista) oko islamofobije

POSTTADIĆEVSKA ERA I HRONOPOLITIKA

ПОНОС

Parada Ponosa: odsustvo, privid ili stvarnost pravne države

36 Responses to Нови народни договор и грађанска држава

  1. Varagić Nikola каже:

    Piše: Tihomir Trišić

    Lako je biti majmun, teško je biti pobednik

    Ovih dana je više nego očigledno da je politika ove vlade, Cvetkovićevog kabineta, praktično potopljena. Od onih pet ciljeva proklamovanih onomad u ekspozeu Mirka Cvetkovića, a tri najvažnija su evrointegracije Srbije, očuvanje KiM i ekonomski razvoj zemlje, nije ostalo mnogo prostora za bilo kakav optimizam u smislu da je nešto od toga u značajnoj meri ostvarivo do kraja mandata ovog saziva Vlade i ove koalicione parlamentarne većine. Što ukazuje, posebno posle nedavne Merkelove posete Beogradu i načina na koji je Srbiji uputila poruku o neophodnosti priznavanja nezavisnog Kosova kao preduslova za dalje evrointegracije Srbije, da se naša zemlja našla u poziciji u kojoj se nijedan ozbiljan narod i država nikada ne nađu.

    Dva su osnovna razloga gubitničke politike srpskog rukovodstva ne samo sadašnje vlasti, već i garnitura pre ove sadašnje. Međunarodni faktori prema Srbiji, ali i ostalim zemljama u regionu, istina u manjoj meri, sprovode politiku i strategiju uslovljavanja. Naš odgovor na takvu politiku je uvek bio gubitnički, ili se reagovalo podanički ili emocionalno konfrontirajući, što je za posledicu uvek imalo poraz.

    Danas smo tamo gde smo bili 2008. godine. Koštunica nije hteo da igra kosovsku priču, otišao je sa vlasti, pritom nije imao ni rešenja kako dalje. Građani nisu hteli u izolacionizam nalik prethodnim godinama, glasali su za DS i Borisa Tadića. Danas, posebno brutalno, Angela Merkel troši taj isti DS i Borisa Tadića na način koji sugeriše da na tu garnituru Nemačka, a samim tim i EU, više ne računa u Beogradu kao partnera. Jer, da računa svakako ne bi izvela ovakvu balkansku turneju i što u četiri oka, što pred kamerama odaslala poruke koje je odaslala. Ne mogu da ne zaključim kako imaju alternativu za sadašnju vlast u liku Tomislava Nikolića i SNS, kao što su onomad imali alternativu za Vojislava Koštunicu, a pre toga za Slobodana Miloševića. Jasno je svima da će i ova opozicija, kao i one prethodne, sve učiniti kako bi se domogli vlasti. Tu leži i odgovor naprasne Tomine i Acine podobnosti za EU i SAD krugove. Razlika je samo što naše elite kao ratni plen doživljavaju osvajanje vlasti u Srbiji, dok je slučaj sa moćnim silama taj da je njihov ratni plen uspeh pri obavljanju vlasti u smislu ostvarivanju državnih i nacionalnih interesa koji su vrlo često skopčani sa uspostavljanjem uticaja na druge vlade i države sa ciljem političke i ekonomske ekspanzije. Kod nas je etabliran korupcionaški model, a kod njih osvajački model političkog delovanja.

    Strategijski, nalazimo se u poniranju i sve dalje i od EU i od Kosova i od ekonomskog razvoja Srbije. To su činjenice. Kako dalje pitaju se svi strani i domaći igrači i svakako građani.

    Rešenje je napuštanje korupcionaškog modela političkog delovanja i prelazak na osvajački model sličan razvijenim državama KVINT- e i narastajućim silama BRIK-a.To ne znači osvajački model po principu upotrebe vojske, već osvajački model po principu upotrebe ekonomske moći. Danas je Srbija zaglavljena u regionu. Floskule o lideru u regionu su smislili naši amateri političkog marketigna. Danas su praktično državni resursi Hrvatske, Crne Gore i Vlade u Prištini usmereni sa neprijateljskim ciljevima prema Srbiji. Mi smo dopustili da kao najveća zemlja u regionu postanemo talac sopstvenog okruženja, a o uticajima velikih sila ne treba da trošim reči. Oni su razarajući po Srbiju i njene državne interese, jer sa tim silama ne umemo da stvaramo korisne i efikasne odnose i zbog te činjenice smo tretirani kao majmuni koji ne mogu imati status partnera i saveznika, jer se ponašamo kao majmuni, a ne kao ozbiljni ljudi. Te s’toga ne treba zapadati u nacionalističke frustracije koje nas vode u potpuni debakl, već je neophodno da zapadnemo u stanje racionalnog promišljanja i delovanja. Kuća gori, a baba se češlja, pederska parada nam je društvena tema broj jedan, buđet Srbije više izdvaja novaca na godišnjem nivou za ne vladine organizacije nego za sistem nacionalne bezbednosti i sve obaveštajne službe zajedno, dijaspora nam je sve brojnija, a Srbija sve manja, suverenitet i utucaj u ekonomskim tokovima je praktično svakim danom sve manji, u toku je gubljenje uticaja i u oblasti javnog informsanja, što sve sugeriše da se bližimo danu kad će se oglasiti sudijski gong i označiti game over.

    I sad ja Vas pitam, kad to mi radimo sami sebi, svojim prijateljima, rođacima, precima i potomcima, pa kako da nas tretira ozbiljan svet sem kao majmune i destruktivno pleme koje nije u stanju da se stara ni o sebi, a kamoli da mu se da na upravljanje deo kolonijalnih interesa velikih sila. Mnogo smo nesposobni i neuspešni uz dozu minimalnog morala i maksimalne pohlepe. Zato nije dobro da se palite na izjave Merkelove, Kosorove,Tačijeve. Nije problem u njima, oni rade svoj posao. Problem je što naša elita u značajnoj meri radi isto njihov posao.

    http://www.akter.co.rs/politikaprint/3958-lako-je-biti-majmun-tesko-je-biti-pobednik.html

  2. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 30. 08. 2011

    PRESS

    KOMENTAR DANA

    ĐOKO KESIĆ

    Pancir dama i zli patuljak

    Njih dve, Angela Merkel i Jadranka Kosor, imaju samo jednu zajedničku osobinu. Podsećaju na domaćice. Slučajno su se našle na istom zadatku, šmirglale su naše srpske ganglije po živim ranama.

    Kancelarka Angela Merkel je moćan političar s istorijskim pamćenjem prema Srbima od jednog veka. Ona svoju moć nosi baš nemački, otvoreno, samosvesno i u gvozdenoj oblandi. Pre i posle ručka s nogu reče šta misli o perspektivi Kosova i Srbije i požuri kući. Jadranka Kosor, premijerka Hrvatske, slikajući se s Tačijem ličila je na zlog patuljka. Gurala nam je prst u oko, pa je bušila još dublje. Baš hrvatski, da više boli.

    Pomenute gospođe u Srbiji uzrokovale su cunami političkih strasti, očaja i sećanja. Na stranu to što su se Srbi jednoj, a naročito drugoj gospođi obradovali kao gej paradi, ali izrečene reakcije podsećaju na već viđenu srpsku priču s početka devedesetih prošlog veka o božjoj nepravdi i zlom novom svetskom poretku. Da bi izbegli već viđeno, red je da okrenemo novu stranicu sopstvene budućnosti. Za početak nužno je da shvatimo da smo za svoju sudbinu, prošlost i budućnost, sami krivi. Nisu nam krive ni kancelarka Merkel, a tek zli patuljak. Najpre, mudra politika i samosvesna nacija morale su još početkom osamdesetih minulog veka da shvate gde svetska moć vuče i Kosovo i Srbiju. Ako nam to nije bilo jasno tada, 1990. svakako je moralo. Ili smo baš debelo glupi!

    A jesmo. Naša sudbina je ravna našem nemanju elementarne inteligencije. Najpre, državne poslove već godinama vodimo u veletrgovini vladajućih političkih stranaka. U tim poslovima jedino je važno ko će kome namestiti visokocifreni tender. Pitanja kako urediti zemlju i ojačati privredu su ničija briga. U toj privatnointeresnoj nameštaljci došli smo do toga da su Hrvati vlasnici više od pedeset odsto prerađivačke prehrambene proizvodnje u Srbiji… Biće toga još. Svakako je pogubno i ružno sve evropske račune plaćati Karadžićem, Mladićem, Hadžićem, pa još novom gej paradom i očekivati evropsku nagradu. Kao da haos na Kosovu, svakako planiran na Zapadu, nije počeo odmah posle Hadžićevog izručenja. Kakva naivnost državne politike.

    A sve počiva na prastaroj zakonitosti: Da je Srbija ekonomski snažna, da je važan spoljnotrgovinski partner Nemačkoj, kancelarka Merkel bi s Tadićem vodila prisnije i dobronamernije razgovore. Ništa od toga. Imamo zemlju i društvo gde smo sve uništili. U Srbiji danas nema pojma, institucije i ličnosti pred kojima bismo s poštovanjem pognuli glavu.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/173588/Pancir+dama+i+zli+patuljak.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Parada ponosa: O jaretini, politici i drugosti

    Goran Stanić

    Moja pokojna baka je bila slobodoumna žena. a srpsko društvo je tolerantno. Ove dve uvezane propozicije na prvi pogled nemaju puno toga zajedničkog sem prilično široke pojmovne veze između slobodoumnosti i tolerancije. Veza postaje jasnija ako se pažljiv čitalac iz opreza nasleđenog od dekonstruktivista ovde odmah zapita na koji je to neiskazan način život moje bake možda odstupao od ove hvale vredne mentalne prakse, i time čitavu rečenicu sa početka teksta (a ne samo njen drugi deo) obojio ironijom. Ima li, dakle, nečega u njenoj biografiji što je u neprijatnoj suprotnosti sa profilom iz moga sećanja, koje bi da ispegla svaku neravninu? Ima – moja slobodoumna baka bila je homofob.

    To sam otkrio jednog prašnjavog leta u Vojvodini, kada je lokalni nežni div, među nama decom legendarna teta-Miomirka, rešila da sa našom porodicom podeli malo sveže jaretine. Baka je otvorila dvorišna vrata i uzela od komšinice nevešto zapakovano meso, još vruće i krvavo, brzo se zahvalila i još brže zatvorila vrata. Primetivši izraz uplašene zgađenosti na bakinom licu, shvatio sam da nešto nije u redu i odmah je pitao šta joj je. Odgovor me je prenerazio – taj jarac je, kako je to moja baka diplomatski sročila, zdravo mlogo volio sa drugim jarcima. Mi „to“ ne možemo jesti. I čudo se desilo – ono meso što se pušilo na stolu naglo je obeleženo, otpisano kao opasan upad nečistog u naš život, i baka ga je istog dana bacila u smeće. Ja sam se sve vreme pitao kako bi afiniteti te zlosrećne životinje mogli da utiču na kvalitet samog mesa ali vezu nisam uspevao da nađem. No, logika i ono malo zdrave biologije su se pokunjeno povlačile pred crnom magijom parčeta obične jaretine, nastalom iz snage bakinog autoriteta. Iako sam slutio da nešto ne štima u tom „argumentu“, i dalje sam osećao mutan i uporan strah.

    Taj iracionalni stav i mutni strah predstavljaju emotivni obrazac koji je na delu ne samo u ovom smešno lokalnom događaju iz lične istorije. On je u jezgru svih predrasuda o manjinama bilo koje vrste, pa tako i sadašnjih predrasuda u srpskom društvu, i može se opisati kao strah od magične drugosti. Identitet manjine je tu do kraja određen razlikom, onim što manjinu razdvaja od većine, a samo prisustvo razlike, sam čin razlikovanja je opasan za većinu na jedan nužno podmukao način. Kada vam beogradski taksista u vožnji usput kaže da „te gejeve treba ukloniti jer zagađuju našu naciju“, on je simbolički bacio u smeće meso za koje veruje da je kužno i opasno, i time sveo identitet i etičke domete svih pojedinaca u srpskoj gej populaciji na za njega neprihvatljivo i opasno seksualno opredeljenje. Ruku pod ruku sa ovim ide i posmatranje nacije kao organizma čije zdravlje može biti ugroženo prisustvom stranih tela a homoseksualnost tj. homoseksualci tako postaju jedna od magičnih esencija koje mogu samim prisustvom da obore u bolničku postelju inače rumeno, jedro i monolitno „srpsko biće“.

    To biće se i do sada mnogo mučilo sa prisustvom raznih „remetilačkih“ identiteta, a ovakvo zapažanje još uvek izaziva sablažnjeno nerazumevanje onih koji najdublje veruju da je srpsko društvo u celini otelovljenje tolerancije, najčešće zasnovane na parapsihologiji nekakve čiste slovenske duše. Na nesreću, tolerancija upravo ovog (nadam se ne i većinskog) dela društva prečesto se može opisati kao prihvatanje teorijskog postojanja različitosti ali ne i slobodnog praktikovanja te različitosti. Nema boljeg i tragičnijeg primera od Parade ponosa 2001. godine, pa onda i 2010, kada su (preko)brojni licemeri, strašljivci i nasilnici po sopstvenim rečima samo želeli da zaštite javni moral od nečega što je po njihovom uverenju sramotno i u privatnoj sferi. Ove godine se Parada ponosa organizuje opet, i važno je ponovo ukazati ne samo na otvorenu homofobiju, vulgarnu u svojoj fanatičnosti, već i njenu mlađu i podliju sestru – kripto-homofobiju.

    U priču o novoj Paradi ponosa ušla je visoka politika, i u tom Velikom ogledalu promiču i ogledaju se ministar Dačić, gradonačelnici Marković i Đilas, i gospodin Mlađan Dinkić. Gradonačelnik Jagodine je slavodobitno izjavio da je „homoseksualnost bolest“, efikasno se svrstavši u grupu upornih, nezanimljivih ali opasnih negatora. Ministar policije je prešao malo duži put i zaustavio se na poziciji koja je samo naizgled bitno drugačija – Parada je, dakle, veliki rizik i potencijalna spoljnopolitička bomba, i bez neophodnog sojuziteljnog stava političke elite, ministra i portfelj mu grki nepravedno izlaže „usmerenoj“ kritici šire javnosti, na stranu lični stavovi. Gradonačelnik Đilas je Paradu sagledao iz praktične perspektive branitelja opipljivih a ne nebitnih apstraktnih vrednosti i založio se za poštedu grada Beograda od časa buke i besa. Mlađan Dinkić je ustvrdio da prava gej populacije nisu ugrožena i jednim lakim potezom obesmislio napor organizatora Parade i pravednički izvrgao ruglu njihovu percepciju svog položaja u Srbiji.

    Savršeno je deplasirano ulaziti u ozbiljnu debatu o prednostima i opasnostima ovakvog načina razmišljanja – ako se po strani ostave politički poeni, ovakav diskurs svojim doslovnim sadržajem služi da sakrije pravi problem u društvu – strah, neznanje i predrasude. Borba za ostvarivanje prava na okupljanje gej (i svake druge manjinske) populacije važna je bez ikakve sumnje, ali nije dovoljna. U političkoj areni u kojoj metodi širenja političke poruke moraju biti zauzdani moralnim aršinom i potčinjeni cilju unapređenja društva, itekako je bitno za javni diskurs i mnjenje koji su lični stavovi političke elite i kako se saopštavaju javnosti. U ovom slučaju, iako je većina političkih aktera manje-više nevoljno stala u odbranu prava na okupljanje, ipak nije razumela veliki značaj odbrane još važnijeg i temeljnijeg prava – prava na neometano razlikovanje. Parada ponosa nije parada nakaza i čudovišta čije mirne skupove štite ustav i zakon. Parada ponosa je pokušaj da se društvu uljudno saopšti da su i te nabeđene nakaze i čudovišta zapravo samo ljudi, i da je to jedino što žele da budu. Kada ministar Dačić kaže da nisu bitna lična uverenja, on je time osnovni problem gurnuo pod tepih. Najjednostavnije rečeno, ako niste jasno i glasno protiv tretiranja sugrađana homoseksualne orijentacije kao kukolja sa građanskim pravima, vi ovakvom pasivnošću indirektno produžavate životni vek predrasudama, a ovu društvenu grupu osuđujete na egzistenciju na zaštićenoj ali i dalje prokuženoj margini. Posle takvog (svesnog ili nesvesnog, proračunatog ili spontanog) miga ministra Dačića i sabraće, kriptofašizmu najgore vrste je lako da nastavi sa životom u senci i pitanje je trenutka kada će se i štit formalnih građanskih prava slomiti pod naletom agresije i straha. Srpsko društvo mora da čuje ne samo da se pravo na različitost bilo koje vrste mora zakonski štititi nego i zašto je to tako.

    Dakle, dobro je još jednom ponoviti – humano društvo nije društvo u kome su cigla, letva i bokser standardni deo arsenala beskompromisnih društvenih kritičara a brojno stanje policijskog kordona u direktnoj srazmeri sa razvojem tolerancije. To je društvo koje ne želi da sistematski proizvodi nesreću pojedinaca, koliko god različiti bili. Onaj potuljeno uplašeni, mračnjački, agresivni ili ignorantski odnos prema gej populaciji je upravo to – nesreća u koju bacamo puno čestitih ljudi. Zato je od presudne važnosti da legalizam i principijelnost političkog vođstva ove zemlje ne budu puka dekoracija ili sredstvo za ubiranje spoljnopolitičkih poena. Politička vlast i javna reč moraju da se prema odbrani Parade ponosa odnose kao prema odbrani prava na doručkovanje ili rekreativni tenis – društvenim pojavama čija je usklađenost sa zakonima manje važna od njihove savršene prihvatljivosti.

    Autor je magistrirao na Kembridžu i započeo doktorat iz psiholingvistike na Institutu Max Planck u Holandiji.

    Peščanik.net, 29.08.2011.

    http://pescanik.net/content/view/7403/1446/

  4. Varagić Nikola каже:

    KUSTURICA GRADI RUSKO SELO IZNAD SARAJEVA

    Vlasnik dve kanske „Zlatne palme“ Emir Kusturica u ponedeljak je ekskluzivno „Novostima“ saopštio: posle Drvengrada u Mokroj Gori i Andrićgrada u Višegradu, proslavljeni reditelj na proleće započinje izgradnju trećeg „utopijskog naselja“! Ne bilo gde: na olimpijskom Trebeviću, odakle pogled puca na njegovo rodno Sarajevo, biće izgrađeno Rusko selo, kao poklon velikog umetnika Republici Srpskoj. Ali i doprinos multikulturalnosti koja je zakazala „na ovim prostorima“!

    – Ljudi koji su posle rata u Sarajevu seli u fotelje, slabo su radili na multikulturalizmu mog grada. Ortodoksno Rusko selo će obogatiti sarajevsku okolinu, a biće izgrađeno na najlepšem mestu gde se žičarom, iz grada, nekada stizalo na Trebević – kaže Kusturica. – Razgovaramo i o mogućnosti da se trasa žičare, duge 1.700 metara, obnovi. Za ovaj posao imamo finansije jer je važno da Sarajlije lakše stignu do nas. Uveren sam da će novi utopijski grad zablisati iznad Sarajeva, na 1.600 metara nadmorske visine! Gradnja počinje na proleće.

    Iz glavnog grada susedne države, Sarajlije će lako zakoračiti u „ruski“, pravoslavni ambijent. Na tri i po hektara, naći će se rekonstruisano rusko selo s kraja 19. veka. Biće baš onakvo kakvo u kakvom su se skupljali slikari, sa svim „simptomima umetničke kolonije“. Idejno rešenje je završeno, otkup zemljišta je u toku, uslediće izrada glavnog projekta. Ima tu i državnog zemljišta, ali je saradnja sa vlastima u istočnom Sarajevu odlična, zato neće biti problema da se ideja realizuje – dodaje proslavljeni reditelj. – Reč je o partnerstvu dve firme: jedna je moja, sa 51 odsto učešća u ovom poslu, druga pripada bivšem ruskom generalu Alanu Glazovu, čoveku koji se danas uspešno bavi biznisom u Moskvi.

    Objašnjava Kusturica da mu je Glazov nedavno predložio da zajedno izgrade naselje na Kavkazu, slično Drvengradu. Lako je dogovoreno da se u zavičaju ruskog biznismena ideja realizuje. Kusturica je ponudu prihvatio, „uz klauzulu“ da se i na Trebeviću gradi Rusko selo.

    Svojevremeno, Kusturica je rekao javno da se u Sarajevo neće vratiti. Stvarnost ga samo donekle demantuje: njegova rodna Gorica ne vidi se sa Trebevića, „okrenuta“ je prema koševskom brdu, skrivena…

    – Nema to veze! Nekim stvarima je mesto u srcu. Tamo su najsigurnije. Vraćam se, dakle, ne baš u Sarajevo, već na mesto sa idealnim pogledom na grad – govori Kusturica. – Reč je o sledećem: ideja o multikulturalizmu traži sagovornike na najmanje dve strane. Važno je da smo blizu i da zajedno osvajamo novu slobodu.

    – Ja sam sav posvećen komšijskom načinu života, odgovara Kusturica na pitanje šta očekuje od susreta sa dosadašnjim komšijama. – Možda neću baš vikati: gde ste susedi, dugo se nismo videli… Jednostavno, nacionalne konfrontacije još postoje, one su emocionalne prirode, a kada se stanje „na terenu“ jasnije sagleda, mora se tumačiti i racionalno – ističe reditelj. – Pored toga, sve što gradim postaje korporacija. Želja mi je da sa Drvengradom, Andrićgradom i Ruskim selom ne stanem. Želim da do kraja života izgradim još jedan grad, negde u Hercegovini, ali o tome nekom drugom prilikom…

    Nije teško predvideti da će u Sarajevu biti onih koji će u izgradnji Ruskog sela videti „zaveru“. Pitaće javno: „gde je Kusturica bio tokom rata“… Drugi će se, opet, čuditi što je reditelj, počasni građanin dvadesetak svetskih gradova, namerno „zaboravljen“ u Sarajevu

    – Rat sam proveo praveći filmove. To je daleko delotvornije, nego da sam u skladu sa svojim temperamentom birao ratnu stranu. Izbegao sam strahotu stradanja jednog grada. Međutim, nije samo tadašnje rukovodstvo SDS zatvorilo Sarajevo. Krivi su i neki od onih unutra. Da sam u tom trenutku bio „rukovodilac“ Sarajeva, možda se ne bih predao, ali jedno je sigurno: u rat ne bih ulazio – govori Kusturica. – Da se nasilje zaustavi, apelovao sam i 24. aprila 1992. godine, „gađao“ sam savest svetskih moćnika autorskim tekstom „Evropo, moj grad gori“, u francuskom listu „Le Monde“. Od početka sam bio protiv rata. Sada blisko sarađujem sa predsednikom Miloradom Dodikom, koji se zalaže za početak mira, a svoje stavove u Miloševićevo vreme, zamalo je platio glavom. Ko hoće da zna, setiće se: savest Evrope nije „prošla“, Kutiljerov plan je odbijen.

    Zli jezici tvrde, dodaje Kusturica, da je Kutiljerov plan odbijen posle jedne, ne previše duge posete američkog ambasadora Aliji Izetbegoviću. Ali ko to tačno zna…

    – Zbog svih Sarajlija dobre volje, izgradnja na Trebeviću je važna. Početak suživota i približavanje, moraju se dogoditi bez obzira na različita tumačenja novije i starije istorije. Ako obična, jednostavna činjenica da sam ja Srbin nekome smeta, ako boli to što pripadam srpskom i internacionalnom, a ne bošnjačkom korpusu kulture, tu pomoći nema – objasnio nam je Kusturica, u razgovoru obavljenom u Višegradu, na gradilištu Andrićgrada, koji već baca prve senke, pred put do Trebevića, u Kusturičin komšiluk, sarajevski.

    ONI MENI DUGUJU
    Kada je reč o mom odnosu s rodnim gradom, tu su stvari jednostavne, zbog starih potraživanja i dugovanja: oni meni duguju sve, a ja njima ništa! Po mojim filmovima Sarajlije mogu da rekonstruišu sopstvenu prošlost. Ja od njih nisam dobio ništa! Biti Sarajlija a Srbin, težak je to zadatak, a ja baš takve izazove volim. Zbog ovog mog „greha“, neću nikome da se pravdam.

    MIRAN DIJALOG NA MEĐI

    Izgradnja Ruskog sela na Trebeviću koštaće oko 40 miliona maraka. Kusturica kaže da je cilj „stvaranje uslova za otvaranje mirnog dijaloga“ između dve strane, na jugoistoku Repubike. – Investicija nije preskupa, naročito u odnosu na željeni cilj. Svi napori moraju biti uloženi u pacifikaciju na „ovim prostorima“, na scenu se mora vratiti ideja koju su mnogi od nas bez uspeha zastupali, a koja glasi: rata nije smelo biti!

    LEKCIJE O MULTIKULTURI

    Ruševine „bivše države“ još su bile vrele od prolivene krvi, kada su mi iz novonastale države ponudili „veliku čast“, da budem deo dokumenta „Ko je ko u Bošnjaka“. Naterali su me da ponovo istražujem svoje korene. Otpisao sam im tada tekstom objavljenim u „Novostima“, poručujući da bih se možda mogao naći u knjizi „Ko je ko u BiH“ – jer sam ja, Emir Kusturica, Srbin. Pošto Bošnjak nisam, a rasuđujući i po „stanju na terenu“, preostalo mi je sada da nekadašnjim sugrađanima budem dobar komšija.

    Istog trenutka kada sam odbio da budem „uglavljen“ u korpus bošnjačke kulture, u Sarajevu su me proglasili za neprijatelja. Do danas to se nije promenilo. Istovremeno, iz mog grada je nestao multikulturalizam. To je sada monolitna sredina sa 97 odsto Bošnjaka. Odatle se čuju lekcije o multikulturalizmu, a ja nudim priliku da se taj koncept pokaže i razvija u praksi.

    Pre četiri meseca Angela Merkel je izjavila, da je multikulturnom društvu u Nemačkoj došao kraj. Zamislite da je isto to rekao, naprimer, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. Verovatno bi „milosrdni anđeo“ odmah bacio atomsku bombu na Banjaluku, a predsednika bi streljali! Dakle, čak i ovako negativan, poražavajući stav o „smrti multikulturalizma“, najmoćniji, među kojima je i ona, sebi mogu da priušte. Mene to vređa, jer sam ideju internacionalizma razvijao kroz svoje filmove, za njih sam dobio i neke nagrade. Sa Evropom se nisam identifikovao slušajući šta moderni političari kažu na televiziji, već čitanjem Andrića, Crnjanskog, Selimovića, gledajući slike Šumanovića, diveći se dostignićima Tesle i Milankovića, pa čak i kroz dostignuća Titove Jugoslavije, jer je ta država bila „faktor“ na ovom kontinentu…

    Autor Nikola JANKOVIĆ

    Izvor Večernje novosti, 29. avgust 2011.

  5. Varagić Nikola каже:

    Beograd traži pomoć Turske u dijalogu s Prištinom?

    Autor: S. Č.

    Ankara, Priština, Beograd – Turska je zainteresovana da se direktnije uključi i posreduje u dijalogu Beograda i Prištine, s obzirom na uspeh koji je postigla kada je reč u obnavljanju odnosa Srbije i BiH, rekao je šef diplomatije te zemlje Ahmet Davutoglu u intervjuu za turske medije, navodeći da su „Srbi tražili veće (tursko) angažovanje i doprinos, jer su videli kako je Turska ostala nepristrasna u procesu uspostavljanja odnosa između Srbije i BiH“.

    http://www.danas.rs/danasrs/politika/beograd_trazi_pomoc_turske_u_dijalogu_s_pristinom.56.html?news_id=222600

    ————————————————————

    Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, za Danas

    Turci rade protiv Srba

    Suludo je da Ankara posreduje oko Kosova

    Autor: Snežana Čongradin

    Banjaluka, Beograd – Turska je tokom rata devedesetih bila na strani srpskih neprijatelja, a ni danas takav odnos nije drugačiji.

    Oni nisu nikada radili u interesu Srbije i srpskog naroda, tako da mi nije jasna njihova, kako kažu, objektivnost i nepristrasnost kao nekakav garant da će biti dobri posrednici u poboljšavanju odnosa među državama našeg regiona, ističe u razgovoru za Danas Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske.

    Za državne zvaničnike Srbije, Turska je ipak poželjan partner i rado prihvataju njihovo posredovanje.

    – Nije mi to jasno uopšte, moram da priznam. Turska je u posredovanju uspostavljanja navodno dobrosusedskih odnosa Srbije i BiH zastupala isključivo interese Bošnjaka. Oduvek su im davali podršku. Kako je to dobro za Srbiju, ne mogu da razumem.

    Boris Tadić je bio u Sarajevu, a predstavnik Bošnjaka u Predsedništvu BiH je, prvi put nakon rata, posetio Srbiju. Turska je bila posrednik. Zar to nije napredak u uspostavljanju dobrosusedskih odnosa?

    – To da su uspostavljeni dobri odnosi između Srbije i BiH međusobnim posetama je čista propaganda. Propaganda je i turski doprinos tom procesu. Lično mislim da nije nakaradno to što Turska radi u interesu Bošnjaka, ali da jeste nakaradno misliti da je to u interesu Srbije. Turska je među prvima priznala Kosovo i najjače se zalaže za državnost te srpske pokrajine.

    Ahmet Davutoglu je najavio mogućnost da Turska posreduje u dijalogu Beograd – Priština. Kako to ocenjujete?

    – Vidite koliko je to suludo! Turska među prvima priznaje Kosovo i poziva na ukidanje navodno paralelnih institucija na severu južne srpske pokrajine. O kakvom posredništvu se može tu govoriti, osim onog koji je protivan interesima Srbije.

    On čak tvrdi da je Beograd tražio njihovu pomoć…

    – Ne znam ja za to. Uostalom, kako bi se to moglo ostvariti, s obzirom na to da se dijalog Beograda i Prištine odvija pod okriljem EU? Zašto bi se sada Turska mešala u sve to?!

    Predsednik Tadić je javno kritikovao Vuka Jeremića zbog izjave o premijerki Hrvatske, koju je dao kod vas u Banjaluci. Kako to komentarišete?

    – Boris Tadić je najmerodavnija ličnost za ocene onoga što je dobro, ili ne, kada je reč o odnosima Srbije i Hrvatske. Lično mislim da je Jadranka Kosor u jeku predizborne kampanje i da koristi stare teme da se udvara biračima. Zato i ne vidim ništa sporno u kritici Kosorove.

    http://www.danas.rs/danasrs/politika/turci_rade_protiv_srba.56.html?news_id=222597

  6. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  7. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  8. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  9. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  10. Varagić Nikola каже:

    Stara dilema na početku nove školske godine

    Građansko ili versko obrazovanje

    Autor: Miljenko Dereta

    Kao i svake godine prilikom upisa u školu učenici i / ili njihovi roditelji moraju da naprave paradoksalni izbor između građanskog i verskog obrazovanja. To je izbor između sticanja znanja o veri koja spada u potpuno privatni deo života svakog pojedinca i pojedinke i, uslovno rečeno, korpusa znanja koja utiču na sposobnost svakog građanina i svake građanke da aktivno učestvuju u javnom životu društva i lokalne zajednice.

    U ovom slučaju svaki izbor je „pogrešan“ jer lišava učenika određenih informacija i veština koje se međusobno ne isključuju već bi trebalo da se nadopunjavaju.

    Da li učenik koji izabere versko vaspitanje ne treba ništa da sazna o ljudskim pravima, manjinskim pravima, zabrani diskriminacije, institucijama države i civilnog društva, izborima i drugim oblicima građanske participacije, jednakosti svih građana i građanki bez obzira na pol, nacionalnost, veru, rasu, političko, seksualno ili bilo koje drugo opredeljenje u ostvarivanju svojih građanskih prava? Da li se izborom građanskog vaspitanja učenik deklariše kao neverujući, nepoštovalac crkve i tradicije koje se percipiraju kao važni elementi nacionalnog identiteta?

    Naravno, i jedni i drugi mogu svoje znanje dopuniti kroz neformalno obrazovanje u crkvenim školama ili nevladinim organizacijama, ali to ne umanjuje složenost problema. Naprotiv.

    Ovaj obavezni, naizgled formalni i jednostavni izbor školskog predmeta dobio je svoju političku dimenziju. On previđa činjenici da je Srbija sekularna država i da verskom vaspitanju nije mesto u državnim školama. To se ogleda i u potpunom zapostavljanju građanskog vaspitanja. Od samog uvođenja ovih predmeta njihovo međusobno isključivanje smatram pogrešnim i izuzetno štetnim po naše društvo u celini. Ovaj izbor, zapravo, odslikava rascepljenost i neodlučnost srpskog društva i njegove političke elite da se nedvosmisleno opredeli kako vidi buduću Srbiju – kao „samodovoljno i samozadovoljno“ ostrvo u Evropi ili kao deo evropske zajednice naroda.

    Budući da duboko verujem da Srbija ima kapacitet i pravo da bude moderna evropska država, po ko zna koji put ponavljam predlog da se kao važan korak u ostvarenju tog cilja građansko vaspitanje uvede kao obavezan predmet za sve učenike bar u dve godine osnovnog i srednjeg obrazovanja.

    Autor je predsednik NVO Građanske inicijative

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/gradjansko_ili_versko_obrazovanje.46.html?news_id=222653

  11. Varagić Nikola каже:

    Двери у депешама Мери Ворлик!

    Викиликс открива зашто Двери сметају Мери Ворлик!

    Београд, 31.08.2011

    У депеши амбасадорке САД, Мери Ворлик, послате из Београда 2. фебруара 2010. спомињу се и Двери. Викиликс је ову депешу објавио међу многим дугим депешама послатих из Србије, до којих су активсти овог покрета успели да дођу. Погледаје зашто су Двери већ почетком 2010. године сметале Америчким плановима за Србију.

    Исечак из депеше

    Ескллузивноза наше читаоце, превели смо, без икаквих измена, део депеше под називом Confronting nationalism који се тиче Двери.

    Суочавање са национализмом

    Упитан о присуству примерака десничарског националистичког магазина „Двери српске“ у бројним београдским црквама (последња издања укључују порицање Сребренице и карактерисање НАТО ваздушне кампање 1999. као геноцида), Патријарх је прво одговорио да је то „резултат демократије“, тобож позивајући се на слободу говора. Ипак, када га је Амбасадор притиснуо широм темом супротстављања национализму, Иринеј је избегао питање, истичући да Православна религија није само за Србе и да су и друге националности добродошле. Такође је објаснио да Црква, која „мора да буде изван нација“ жели да њен народ „воли своју нацију али и да не мрзи друге“.

    М. Ворлик

    Извор: Викиликс

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/prenosimo/nase-vesti/dveri-u-depesama-meri-vorlik.php

  12. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 01. 09. 2011

    PRESS

    KOMENTAR DANA

    Milan Grujić

    Borbena

    Ko nije spreman da se bori za Srbiju, neka se povuče. Ko nema snage, neka podnese ostavku. Kome je svega dosta, pecanje može da bude dobra alternativa. Nema predaje.
    Sad, kad je najteže, kad je jasno da u Evropi jedino mi nemamo pravo na državu, da jedino mi nemamo pravo na integracije, da jedino nama ne daju da razmišljamo o normalnom životu – već smo ucenama i pritiscima Zapada prinuđeni da razmišljamo o golom opstanku – baš sada, kada bi mnogi odustali, mi moramo da se borimo.

    A teško je. Srbija danas ima svega dva, tri iskrena prijatelja u Evropi. Svi naši susedi, osim Rumunije, priznali su deo teritorije Srbije za nezavisnu državu. Sve države bivše Jugoslavije priznale su nasilno cepanje Srbije s osmehom na licu. Osmeh im je bio zajednički imenitelj. Od uva do uva. Srbi u Hrvatskoj, u BiH… nemaju pravo na posebnu državu, Albanci na Kosovu imaju?! Nikome normalnom u svetu nije jasno zašto, ali tako je. Setite se kako je nastala Panama! Ili pročitajte ako ne znate.

    Da li smo ovo zaslužili, verovatno jesmo, ali ništa više od mnogih drugih koji su činili i gore stvari nego što se nama pripisuju.

    I šta sada? Pa, baš sada „I Kosovo i Evropa“! Ne Evropska unija, nego Evropa. Ne briselska birokratija, već civilizacija – jednakost, pravda i poštenje.

    Baš sada kada se čini da nema izlaza, kada su nas ovoliko pritisli. Ne smemo da priznamo ni „zarez“ koji bi samo naznačio mogućnost da ćemo od Kosova odustati, isto koliko moramo još snažnije i odlučnije da nastavimo s izgradnjom modernog demokratskog društva. Društva koje će zaista podjednako poštovati sve svoje građane, društva u kojem će egzistencija biti obezbeđena svima, društva u kojem će korumpirani političari i birokrate sedeti u zatvoru, a ne u vladi, društva koje, ma koliko siromašno bilo, neće odustati od osnovnih principa prava i morala.

    Oni koji nam se danas smeju, jednog dana će nas poštovati. One koji danas seire nad teškom srpskom sudbinom, jednog dana skinuće šešir.

    Dotle nas, međutim, čekaju godine, možda i decenije mukotrpnog rada, ulaganja u znanje i insistiranje na novim idejama, afirmacija poštenih i vrednih ljudi, ali i beskompromisni obračun s kriminalcima, banditima i mešetarima. Ko za ovo nema snage, taj ne voli Srbiju, ko propusti da krene ovim putem, istrunuće u ništavilu.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/173840/Borbena.html

  13. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  14. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  15. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  16. […] Нови народни договор и грађанска држава Like this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово . […]

  17. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  18. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  19. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  20. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  21. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  22. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  23. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  24. […] Нови народни договор и грађанска држава Like this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово . […]

  25. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  26. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  27. Varagić Nikola каже:

    BRANIMIR MARKOVIĆ: SOVJETSKI KAPITALIZAM

    petak, 04 novembar 2011

    Konzervativci Srbima izgledaju kao najveći utopisti i pored toga što je jedino takve „klasične“ nacije ekonomska kriza mimoišla

    „Istina je da slobodne nacije
    gaje simpatije jedna prema
    drugoj.“

    Petar II Petrović Njegoš o
    Crnogorcima, Francuzima
    i Amerikancima

    Pogledah slučajno pre neko veče gostovanje Majkla Mura na Sienenu povodom protesta ispred Vol Strita. Beše (ne)očekivano inspirativno. Ne baš slučajno, prethodno veče sam pogledao Sarapinu emisiju na Studiju B zbog „sučeljavanja“ tri možda najparadigmatičnija intelektualca (sa ili bez navodnika po ukusu) minulih dekada – sociologa Ratka Božovića, kralja mrsomuđenja iz dekade sedamdesetih, dramaturga Nebojše Pajkića iz pubertetski osebujnih osamdesetih kad je bilo in da se misli svojom glavom, pa makar i ludom, i besprekorno korektnog, bezličnog i dosadnog urednika Panovića Danasovskog – sadašnje.

    Panović i Božović su bili odličan dekor i kontrast Pajkićevim rakijski originalnim i skandaloznim mislima. Teme ovog teksta biće jedna Pajkićeva i nekoliko Murovih misli a ideološka konstrukcija za danas je da se više, tj. odavno ne zna šta je levo a šta desno.

    Kod Mura (u ovoj emisiji bar) ni traga od „socijalizmolikosti“ i i-riba-i-devojka zahteva [i], karakterističnih za „okupatore“ Vol Strita (i smanjenje poreza i silna državna davanja), kod Pajkića ni traga od nacionalizma.

    Elem, deklarisani levičar Mur je današnji poredak u domovini mu nazvao sovjetski kapitalizam (u jasno negativnom kontekstu je „sovjetski“ a ne „kapitalizam“) ilustrujući ga svojom frustracijom identičnom mojoj kad u gradovima današnje Jevrope na svim trafikama nalazim jedino amstel i hajneken, dva piva koja najviše mrzim (em su skupa em bućkuriš) i samo otrove iz Koka-kolinih fabrika (zašećerene pljuvačke zvane sprajt i surogata našeg samoupravnog jupija zvanog fanta – tada još nisam skontao da je Koka-kola kupila i Hajneken).

    Ni za vreme Tita nije bilo samo BIP-ovog piva, bilo je bar još jelena i jagodinskog.

    Mur se, frustriran što danas u njegovom gradu postoje supermarketi, pića, lanci restorana i džank fuds samo jedne jedine kompanije, upitao gde je nestala ona Amerika ličnog preduzetništva, ideja, konkurencije, raznolikosti (Amerika „nepodnošljive lakoće življenja“ koju smo mi Srbi voleli, kojoj smo se divili i uz čiju kulturu odrastali).

    Slično pitanje sebi postavljam svakodnevno u eks-Miškovim radnjama, u kojima nema čak ni zelenog pilsa, a kamoli BIP-ovog kvasa – samo hemijski napici one and only Apatinske pivare, poput piva sa ukusom limuna (odlično bi išlo uz jagode sa ukusom češnjaka).

    LEVIČAR I KONZERVATIVAC Moja vizija kapitalizma (i demokratije kao od njega nedeljivog aspekta), za koji sam se borio za vreme Titove i postitove tiranije bila je sasvim drugačija. Brat iz još jedne od bivših (poput naših) nekada bratskih slobodnih nacija nastavio je da se jada.

    Prvi put u celokupnoj istoriji prosečan Amerikanac nema novca da školuje decu (nama bar nije prvi put). Šta Amerika pravi od sebe, kakva će biti budućnost Amerike (nacije koja svoj primat ipak još uvek bazira na tehnološkoj superiornosti, tj. inovacijama i „mozgovima“), sa popupismenom neznavenom svetinom kao budućim preovlađujućim stanovništvom, upitao se simpatični debeljko, očigledno zabrinut za sudbinu svoje nacije. Već iz ovog pasusa jasne su osnovne karakteristike diskursa koga se Mur dosledno drži. Određen jasan socijalni problem ilustrovan životnim nedaćama i nepravdama prema konkretnim pojedincima odmah stavlja u kontekst zajednice i problematizuje moguće posledice pojedinačnih nepočinstava na budućnost čitave države, ekonomije i nacije.

    Ovaj levičar ustvari dosledno nastupa kao najkonzervativniji branitelj nacionalnih vrednosti ovekovečenih u sintagmama american way of life i american dream. Dosledan pre-vratnik (da se vrati ono što je bilo pre, re-evolution).

    Kao zagovornik zagubljenih izvornih principa kapitalizma – liberalnih vrednosti i jednakih šansi za sve – Mur se pita kako (i zašto) je doskoro američki radnik, pošteno radeći za svoju kompaniju, napredovao zajedno sa kompanijom (kupovao dobru, pa još bolju kuću, kola, školovao decu…), dok danas napreduju samo kompanije? Uzrok socijalne i ekonomske katastrofe njegovog Milvokija i obližnjeg Detroita vidi u bezumnoj alavosti kompanija.

    Dženeral motors je, prema njegovim rečima, imao decenijama stabilan profit od četiri („nečega“ verovatno milijarde, ne sećam se tačno) dolara, a onda se neko iz menadžmenta setio da bi imali pet milijardi kad bi fabrike dislocirali u azijske zemlje jeftine radne snage, što su i učinili. Rezultat – potpuna propast lokalnog stanovništva.

    Mur u vezi s tim postavlja jedno vrednosno pitanje, a moje misli s tim u vezi drugo, koje zadire u zaboravljeni imovinsko-pravni aspekt samog koncepta nacija. Prvo pitanje (tj. Murovo) je – šta se konkretno menja u životu vlasnika fabrike kad, umesto apsurdno ogromnih četiri zaradi još apsurdnijih pet milijardi dolara? Da li kupuje (tj., da li uopšte postoji još) bolji kavijar, da li posećuje još skuplje hotele, vozi još bolja kola, jahte i avione itd. nego pre – i da li ima isto toliko ili još manje vremena da konzumira svoja apsurdna bogatstva? A naročito – vredi li taj boljitak onolike patnje koju su izazvali sopstvenim sunarodnicima (dabogda imao, pa nemao, kao mi od 90-tih pa nadalje)?

    Jedan od glavnih razloga zašto je Amerika postala to što je još uvek je protestantska etika štedljivosti, radišnosti i nerazmetanja. Etos koji oličava vlasnik skandinavske Ikee, koji – za razliku od, recimo, ruskih tajkuna, arapskih šeika ili Karića/Miškovića/Mitrovića, Marovića/Barovića, ili onog hrvatskog idiota što je naleteo gliserom na parkiranu jedrilicu, ubio dvoje Italijana, pa nije uopšte zvao hitnu već advokata – vozi prosečno star automobil, živi u kući bez gipsanih ornamenata i ponekad biciklom ide na posao.

    AMERIKOLIKI VS. AMERIČKI Razumno je pretpostaviti da je porast šeikolikih američkih bogataša srazmeran brzini procesa kojim Amerika prestaje da bude to što još uvek jeste. Ne baš polako ali sasvim sigurno je prestižu zemlje u kojima žive amerikoliki radišni, kreativni i skromni bogataši, za koje rade radnici verni svojoj kompaniji kao nekad američki jer napreduju zajedno s njom – Koreja, Kina, Indija, Čile ili Japan.

    Drugo, imovinsko-obligaciono pitanje je – imaju li kompanije i bogataši i neke obaveze prema sopstvenoj naciji, koja ih je uostalom i stvorila?

    Imam utisak da ideologija neoliberalizma, veličajući ekonomske slobode i svet „odumrlih država“, bez granica, moralnih imperativa, obaveza i administrativnih prepreka zaboravlja neimenovani temelj, fundament, kontekst, na kojem je tradicionalni liberalizam počivao i bez koga je nemoguć. Neimenovan na sličan način na koji, na primer, u američkom ustavu nije eksplicitno naznačeno da je brak zajednica isključivo žene i muškarca, a kao što se u pomorskim zakonicima nigde ne definiše šta je more. Naime to je doskoro bilo toliko jasno svakome da se podrazumevalo.

    Multinacionalne kompanije i banke, ti nomadski varvari, osvajači i pljačkaši našeg doba, se u vezi sa svojim obavezama posredstvom (svojih) ideologa neoliberalizma prave blesavi na isti način na koji gej-aktivisti kažu da „nigde ne piše“ (u ustavu SAD) da je brak zajednica samo između muškarca i žene, a „tročetvrtinske glave“[ii] , nemajući dovoljno moždane mase da problematizuju sam pojam braka, tj. šta jeste/a-gde- piše- da- nije (ako nije samo) zajednica žene i muža, kažu „pa jeste, stvarno ne piše“.

    Elem, taj misteriozni zaboravljeni temelj i kontekst svih pisanih i nepisanih pravila i prvenstveno ekonomskih znanja je nacionalna država. Skraćeno – država! Ona nacionalna kojom upravljaju i prema kojoj imaju obaveze podjednako svi građani države, dakle i bogataši.

    Razvod države, tj. onih 99 odsto stanovništva, kako je lucidno definisano u „okupatorskom“ Vol Strit protestu i jedan odsto bankara i bogataša morao bi proteći kao razvod prosečnog muža i prosečne žene, dakle nikako kao u Murovom Milvokiju ili u mnogim loše privatizovanim firmama Srbije.

    Prosečan zaposleni muž (slično kompaniji i banci) lako kvantifikuje svoja davanja i ulaganja u porodicu odrescima plata, profita i sl., dok je domaćici/zemlji to nemoguće. Stan ipak po pravilu pripadne ženi-majci.

    Iz razloga sličnim ovom, „… broj stvari čija unutrašnja logika negira tržište je u stvari jako veliki, otprilike onoliko velik koliko se protežu nadležnosti današnjih država“. [iii] Ekonomski doprinos porodici majke i domaćice jednostavno je nemoguće kvantifikovati.

    Zašto onda ne bi, prema istoj analogiji, i imovina recimo Dženeral motorsa, u koju su živote i rad uložili njegovi američki radnici ili Delta Miška u sličnoj proporciji ostala građanima (pokretu 99 odsto) – tj. tradiconalnoj (sve manje postojećoj) nacionalnoj državi (muž ne može da šmugne kod mlađe sa svom imovinom tek tako, ma koliko jedini zarađivao, a u vezi sa dislociranjem kapitala je upravo o tome reč)?

    Eto zašto više nema nacionalne države.

    ŠTA KAPITAL DUGUJE Ovde dolazimo do teme koju sam očajno nejasno obradio (skoro niko ne kapira) na primeru Ustava Crne Gore kao modela za sve protektorate Ilirika a verovatno i šire [iv]:

    „Imovinsko-pravno utemeljenje koncepta nacionalnosti/državljanstva u srpskoj javnosti je sasvim zanemareno. Pravo na državljanstvo proističe iz koncepta privatnog vlasništva koji je u temelju evropske civilizacije (i svih iz nje nastalih). Na suštinski isti način na koji građanin pojedinac nasleđuje od svog oca, dedova i rođaka njive, stanove, kuće i sl., uglavnom bez neke lične zasluge, i građanin, kao sastavni deo nacije (svih građana države) bi trebao da nasledi zajedničku svojinu koju su napravili njegovi preci – „akcije“(deo vlasništva) puteva, mostova, rečnih tokova, instalacija, parkova, pristana, nasipa, podzida, kanala za navodnjavanje… i ostalih tekovina koje su nekad divlju zemlju pretvorili u uređenu“.

    Za našu današnju priču značajno je da kapitalista ulaže u „nekad divlju zemlju tek kad se pretvori u uređenu“. Svaki stranac kapitalista posredno i neposredno koristi tuđu imovinu (puteve, pruge, uređena zemljišta i vodotokove) i tekovine (obrazovanu i civilizovanu radnu snagu, da ne kažem „oruđa koja govore“, na primer) bez kvantifikovane naknade za minuli rad generacija koje su stvorile uređenu zemlju i civilizovane ljude u njoj. Jedina naknada je zajednički interes stanovištva/nacije i investitora/kapitaliste.

    Nije li apsurdno što strani kapitalista, kad suprotno interesu stanovništva odluči da dislocira biznis (zbog za milijardu nečega većeg profita), sme da ostavi za sobom opustošenu ruiniranu ledinu i stanovništvo bez sredstava za život – bez ikakve naknade, kao stočari kad ispasu pašnjake ili varvari kad poharaju zemlju?

    Kod domaćih kapitalista situacija je još apsurdnija. Nemoguće je kvantifikovati zasluge zajednice/nacije za samo njegovo postojanje takvim kakav je – civilizovan, uhranjen i obrazovan – i uslove koje mu je zajednica/nacija pružila u najširem smislu. Takvu kvantifikaciju u civilizovanom svetu zamenjuje patriotizam i moral. Bez te dve „prevaziđene“ komponente zajednica/nacija je bukvalno ekonomski oštećena. Između Kapetan-Miše i Miškovića razlika je suštinska. Kako izvući iz varvarskih Miškovića ono što su civilizovani kapetani Miše osećali kao moralnu obavezu i patriotsku dužnost? Nedostatak morala i patriotizma ne bi smelo da znači da ološ (menadžment Dženeral Motorsa/Mišković) može da ne da ono što je čestit svet (Ford/Kapetan-Miša) dobrovoljno davao. I još da uništava zajednicu nekažnjeno.

    Šta nam je činiti nakon doslovno ostvarenog manifesta, „otvoreno komunistički“ izloženog davno u pesmi „Imagine“ Džona Lenona („Imagine there’s no countries… Imagine no possessions… no religion too… the world will be as one..“)? Prihvatanje realnosti?

    „Desničar“ Pajkić reče, praćen tupim pogledima i sleganjem ramena prisutnih u emisiji, da „države više ne postoje“, što pre prestanemo da se zavaravamo biće nam navodno lakše. Ostaju nam samo porodice.

    „Levi“ naivni i glupi Ameri bi, međutim, da se vrati ono što je bilo pre (skraćeno prevrat). Stara dobra nacionalna država kojom građani upravljaju, kapitalizam u kome radnici napreduju zajedno sa kompanijama i demokratija kao nekad. Virus nacionalizma odavno drma intelektualniji deo svetske levice (ne brkati sa našim palaničkim epigonima Suzane Zontag a ni sa pojmom „nacionalizam“ u srBskoj interpretaciji).

    Na sabornost je nedavno pozvao i Slavoj Žižek, i to baš okupatore Vol Strita, pozivajući ih da ne odbacuju sledbenike Čajanke, ma koliko im izgledali glupi, a jedan nemački vrlo ekstravagantni levičar odavno je rekao: „Stidim se ako je čovek kao denacionalizovani kosmoplita stigao dotle da zviždeći u zadnjoj rupi kuka za stabilnom nacionalnom državom“. [v]

    Konzervativci danas Srbima izgledaju kao najveći utopisti i revolucionari (u prevodu na srpski – budale) i pored toga što je „realnost“ da je jedino takve klasične nacije „nacionalističkog“ kapitalizma (kompanija poput Tate, Mitala ili Beka u vlasništvu domaćih) aktuelna ekonomska kriza mimoišla (Japana i Čile, i pored zemljotresa i silnih prirodnih katastrofa, Južnu Koreju, Indiju, Kinu, Tursku, Brazil, Island…)

    __________

    Napomene:

    [i] „Što se samog spiska tiče, on je zdravom razumu odavno rekao laku noć. Kako će da funkcioniše sistem gde se slobodno kreću ljudi, a ne roba – zar to neće učiniti robu skupom, a ljude jeftinim? Odakle treba da dođu sve te silne pare? Koja je svrha povećanog minimalca ako je garantovana zarada za nerad? Zašto da se grade drumovi kada se ukida benzin, i kako da se ukine benzin, a da se istovremeno ugase nuklearke? Ko će da plati doktore i profesore, kako bi medicina i obrazovanje bili ‘besplatni’? Ima li gde mogućnosti da radnik istupi iz sindikata? Čak ni Kardelj nije svoj sistem radničkog samoupravljanja shvatio ozbiljno, a evo američka omladina (i Soroš!) hoće da ga sprovedu kod sebe.“ Nebojša Malić: Pobuna i prevara, http://sivisoko.blogspot.com/

    [ii] Vidi: http://trzisnoresenje.blogspot.com/2011/10/ows-ponovo.html

    [iii] http://www.filozofijainfo.com/index.php?option=com_content&view=article&id=673:kritika-ideologije-i-neoliberalizam&catid=37:ideologija&Itemid=57

    [iv] http://branali.blogspot.com/2011/03/2007.html#!/2011/03/2007.html

    [v] Klaus Tevelajt: „Playstation Kordoba/Jugoslavija/Avganistan itd. – model ratovanja”

    (R)evolucija

    http://www.standard.rs/branimir-markovic-sovjetski-kapitalizam.html

  28. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  29. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

  30. Varagić Nikola каже:

    25/11/2011 19:18

    Knjiga Nataše Marković o Marini Abramović

    U umetnosti se mora ići do kraja

    Autor: Aleksandra Ćuk

    – Zašto me ne voli? – pitala je svetska zvezda performansa Marina Abramović Jovana Ćirilova kad su se sreli u Mančesteru tokom izvođenja spektakularne predstave o njenom životu i planiranoj sahrani u režiji Boba Vilsona.

    Mislila je, naravno, na rodni Beograd i „ignorantski stav ovdašnjeg establišmenta“ prema njenom liku i delu, na to što je dosad niko nije formalno pozvao radi organizovanja njene retrospektive, što nijedna monografija o njoj, (a izašlo ih je blizu 50 u svetu) nije prevedena na srpski jezik i što ovde ne postoji nijedan katalog o njenom samostalnom predstavljanju. Knjiga „Marina Abramović – heroina narcističke kulture“ u izdanju Plavog jahača koju je priredila Nataša Marković, promovisana na ovogodišnjem Sajmu knjiga i svojevrsni intro u, konačno, prvu monografiju o Marini Abramović na srpskom jeziku, koja će se pojaviti krajem godine, baca drugačije svetlo na recepciju umetnosti čuvene performerke u njenoj domovini.

    Višedecenijski nategnut odnos između Marine i rodnog grada, uslovno rečeno, prekinula je Nataša Marković ovom knjigom među čije korice je smestila izbor od 37 tekstova o ovoj planetarnoj umetničkoj zvezdi iz domaćih dnevnika, časopisa i članaka s internet portala, a koje pored novinara, potpisuju renomirani umetnici, istoričari umetnosti i likovni kritičari… Od opsežnih intervjua do eseja, ovo veoma zanimljivo i uzbudljivo štivo pokazuje da su Marinini karijera i uspon u svetu i te kako praćeni u pisanim medijima u njenoj domovini, kao i da su nove generacije, do kojih je umetnici, kako često kaže, mnogo stalo, mogle da steknu uvid u to šta čini srž njenog dela. Takođe, iako ova knjiga ne pretenduje da bude monografija, odabrani tekstovi u njoj ukazuju na ključne tačke iz umetničinog života i stvaralaštva, otkrivajući čitaocu mnogo od njene kompleksne i markantne ličnosti.

    Kroz dramatične pasaže intervjua i prikaze performansa i čitalac koji je manje upućen u umetnost biva podstaknut da više sazna o fenomenu poznate performerke i o savremenoj umetničkoj produkciji uopšte. Naime, u brojnim tekstovima i intervjuima opisani su ne samo Marinini beskompromisni performansi, nego i okidači koji su je na njih podstakli, procesi i pripreme koji su ih pratili – od zamisli, preko izvođenja, do reakcija publike na kraju.

    Majka komesarka

    Na koricama ovog, kako ga Markovićeva skromno naziva, „knjižurka“ nalazi se Marinin rad Heroj u kojem je ona satima nepomično sedela na belom konju držeći u ruci belu zastavu. „On se nikad ne bi predao“, rekla je jednom Marina misleći na svog oca kojem je i posvetila ovo delo kada je umro 2001. godine. Liku majke s kojom je i nakon razdvajanja nastavila da ima komplikovan odnos, posvetila se u Vilsonovoj predstavi „Život i smrt Marine Abramović“ tumačeći njen karakter na sceni. U stvari, kontroverzni porodični bekgraund umetnice značajno je uticao kako na njene prve umetničke korake, tako i na nju samu kao ličnost. Odrasla je u kući komunističkih funkcionera u elegantnom stanu u Makedonskoj ulici, a nakon razvoda roditelja, ključnu ulogu u njenom vaspitanju preuzela je majka, opisana kao „dominantna i posesivna komesarka koja drži pištolj pod jastukom“. Disciplina koju je sprovodila nad osetljivom i maštovitom ćerkom ogledala se između ostalog i u ograničenim izlascima do deset sati uveče, čak do Marininih poznih dvadesetih.

    To nije bilo jedino i glavno ograničenje koje je trpela u mladosti. Mnogo gore prolazili su njeni pokušaji da početkom sedamdesetih ovde u Srbiji objasni suštinu i značaj performansa. Njeni sapatnici u toj vrsti borbe bili su i umetnici s kojima je sarađivala u okrilju scene Studentskog kulturnog centra u Beogradu, ali i istoričari umetnosti poput Jerka Denegrija i Slavka Timotijevića, čiji se tekstovi nalaze i u ovoj knjizi.

    U njima ćemo podrobnije saznati o stvaralačkoj i emotivnoj simbiozi Marine Abramović i njenog dugogodišnjeg umetničkog i emotivnog partnera Ulaja, s kojim je zajedno izvela neke od najekstremnijih performansa u karijeri. Tako su u nekima od njih satima šamarali jedno drugo, „igrali“ se sa napetim lukom i strelom okrenutim ka Marininom srcu, gde bi i najmanji drhtaj ruke jednog od njih dvoje mogao dovesti do fatalnog ishoda, sedeli mirno satima jedan preko puta drugoga razmenjujući energiju u najdužem performansu izvođenom širom sveta pod nazivom „Prelazak preko noćnog mora“, da bi se nakon više od decenije zajedničkog života spektakularno rastali u performasu „Hodanje po Kineskom zidu“ koji su prešli krenuvši jedno prema drugome sa suprotnih krajeva. Kada su se nakon meseci pešačenja konačno susreli, mimoišli su se, i kao ljubavnici zauvek rastali.

    Daleke civilizacije

    Značajan deo knjige posvećen je i Marininim putovanjima i upoznavanju dalekih civilizacija, ezoteriji i transcedenciji koji su trajno ostavili traga na njenu ličnost, o čemu govori i zanimljiva priča Velimira Abramovića, umetničinog brata, pod naslovom „Tajna ljudskog časovnika“. U njoj on ukazuje na prelomni trenutak u Marininom životu do kojeg je došlo brisanjem njene karme u budističkom hramu na obroncima Himalaja. „Do tada se Marina bezuspešno borila sa svojom prošlošću, beogradskom nostalgijom, figurativnim slikarstvom, komunizmom roditelja, klasičnom estetikom i prevelikim nosem, smislom umetnosti, nepoznatim razlozima vlastite egzistencije“, kaže njen brat, dodajući da je kraj tome došao s pozivom Tibetanaca njegovoj sestri da ode u Indiju. Oni su je dalje uputili u manastir kod jednog od još živih učitelja dalaj-lame.

    – Ušla je u ćeliju, lama je podigao glavu…i dalje se ničega ne seća, osim da je od njega izašla kao neko ko više ne razmišlja, ne želi i ne čeka…nego zna, može i čini. Od tada moja sestra više nije ista Marina – kazao je Velimir Abramović.

    Imajući u vidu sve ekstreme kroz koje je prolazila gradeći svoju umetnost nesalomivim telom i duhom, ova priča unekoliko i ne čudi. U glavi vam iskrsavaju svi oni dramatični fleševi Marininih performansa opisanih u knjizi – u kojima guta tablete za šizofreničare, udara noževima između raširenih prstiju šaka, krvnički češlja kosu, danima sedi u gomili kostiju perući ih, ili trenutak kad staloženo prihvata situaciju u kojoj čovek iz publike drži u nju uperen pištolj s metkom. Svi ovi performansi ispresecani brojnim Marininim objašnjenjima otkrivaju slojevitost njenog dela i njenih razmišljanja o životu kroz koji i danas smelo korača s nepokolebljivim stavom „U umetnosti se mora ići do kraja“.

    A što se tiče pitanja s početka teksta „Zašto me ne voli?“, Marina Abramović je, sudeći po ovoj knjizi, od Ćirilova dobila mudar odgovor – „Nije tačno! Vole te i cene. Šta te briga za dva-tri zajedljivca. Ima ih svugde…“

    Zvezda

    Ima nečeg simboličnog u tome što je Marina počela svoj put u okviru vatrene zvezde, prethodno izvevši nešto slično „veštičijem“ ritualu. Izrezala je kosu i bacila u njen plameni okvir, isto je učinila i s noktima, a potom i legla u sedište petokrake spremna da zbog nje ako treba izgubi i glavu. Ovaj čuveni performans „Ritam 5“, nazvan tako između ostalog i zbog ritmičnog podizanja svetlosti plamena, umalo se nije tragično završio, s obzirom na to da je Marina brzo izgubila kiseonik. Od sigurnog gušenja unutar zapaljene zvezde, spasao ju je lekar iz publike, koji ju je odatle izneo poluonesvešćenu.

    Kasnije će Marina postati „opreznija“. Pažljivije će izrezati žiletom iscrtanu zvezdu na svom stomaku u performansu „Thomas Lips“, a mnogo godina kasnije u reizvođenju istoimenog rada učiniće to „lako“ uz kašiku meda i gutljaj crnog vina.

    Postala je zvezda, a kaže i da voli zvezde. U tom obliku je i kuća u kojoj Marina danas živi.

    Monografija

    U knjizi „Marina Abramović – heroina narcističke kulture“ sakupljeni su tekstovi iz Danasa, Politike, Večernjih novosti, zatim časopisa Vreme, NIN, M Magazin, Elle, Gloria, Magazin Jasmin, JAT Revije.., kao i s internet portala Seecult. Među brojnim autorima tekstova su i istoričarke umetnosti Irina Subotić i Jovana Stokić koja radi u studiju Abramović u Njujorku. Nakon ovog izdanja, Plavi jahač će sledećeg meseca promovisati monografiju pod naslovom „Kada Marina Abramović umre“ autora Džejmsa Vestkota, a u prevodu Vesne i Draška Roganović. Ovu knjigu objavio je 2010. godine prestižni MIT PRESS iz Njujorka.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/u_umetnosti_se_mora_ici_do_kraja.26.html?news_id=228850

  31. […] Нови народни договор и грађанска држава […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: