Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

Српски комунисти (националисти и либерали) свађају се око тога да ли Србија треба да уђе у ЕУ и НАТО или не треба, да ли треба подржати идеологију хомосексуализма или не, да ли Република Српска треба да се уједини са Србијом или не, али постоје ствари око којих се не свађају – то је да прогресивистичко схватање света треба остати доминантно и да по мери те идеологије треба градити човека, друштво и државу. Умерени комунисти (националисти и либерали) дозвољавају (правим) православцима и десничарима одређен (животни) простор, први због поштовања традиције, други због поштовања демократских вредности Запада, као што је однос према веронауци, али само у границама које не нарушавају комунистички систем стваран од 1945. године. Када је то тако, разумемо зашто је менталитет народа и даље комунистички, зашто је у српском народу, практично већина, дакле исти број појединаца, који се истовремено осећају и као “социјалисти у души“ и као православци када дође до пописа, славе или напада муџахедина и усташа.

Из истих разлога се лажно представљају Двери српске од стране српских медија, из истог разлога се српском народу кроз српске медије лажно представља Tea Party. Бројни интереси и лична убеђења (или слабости) спајају српске комунисте који су били против титоизма и српске комунисте који следбеници Отвореног друштва. Разумем да је у овом тренутку тешко схватити како могу и исту корпу да стављам националисте и сорошевце, и да ће многи тражити разна оправдања за поједине православце који се међу њима налазе, али је то тако. Комунисти, фашисти и сорошевци имају исти ментални склоп. Тоталитаран. Србија је окупирана држава од 1945. године (Владари Србије). Из комунистичке партије, из ОЗНЕ/УДБЕ настају све политичке партије у Србији (О српским револуционарима и реакционарима). Конкретно: данашњи министар иностраних послова Србије је на ту позицију дошао уз помоћ Војислава Коштунице. Као што је познато, и председник Републике је на ту позицију дошао само зато што је син академика Тадића, који је пријатељ и сарадник академика Ћосића и Бећковића а који су пријатељи и заштитници Војислава Коштунице. Борис Тадић је имао слабе позиције унутар Демократске странке, и без подршке људи попут Ћосића и Коштунице остао би нижи функционер своје странке. Где му је, према способностима, и место. Но, ова “елита“ је створила Тадића и касније од још једног медиокритета “великог“ “патриоту“ Јеремића. Када помињем ова имена (од Ћосића до Јеремића), то радим због тога што за њих сви знају. Истина је да су они само врх леденог брега ознашко-удбашких структура које суштински владају Србијом, из чијих редова су настали садашњи политичари, тајкуни, судије и генерали (Комунисти и комунисти). Нико од њих није желео да преда власт 1990. године, без обзира на своје разлике и касније сукобе. Под покровитељством Војислава Коштунице као председника Владе Србије, и његових пријатеља академика, израсли су Тадић и Јеремић. То не би било могуће да Тадић и Јеремић нису добили подршку и од либералкомунистичког дела елите (фракција из које је настао ЛДП има улогу сабирања гласова на крајњој левици, попут избора Јеремића за прикупљање гласова крајње деснице; или, Драган Ђилас је против геј параде, саветници Тадића за параду, али заједно контролишу медије). Доказ је избор Соње Лихт за председника Спољнополитичког савет Министарства спољњих послова на чијем челу се налази Јеремић, омиљен међу националистима. Председник Републике, одрастао уз академика Ћосића, одрастао је и уз Соњу Лихт, јер је био део њеног Фонда, који финансира Џорџ Сорош. Одрастао је уз коминтерновца какав је проф. Мићуновић, који је постао председник Политичког савета Демократске странке по доласку Бориса Тадића на чело те странке. Да ли полако схватате везу између националкомуниста и сорошеваца у Србији (Simboli kontrole)? Да ли ви, који себе сматрате правим десничарима, искреним верницима, сада разумете да је подржавање академика Ћосића (а са њим Војислава Коштунице или недељника Печат, или лудог Шешеља) скоро исто као да директно подржавате Соњу Лихт и Драгољуба Мићуновића, самим тим Џорџа Сороша и ширење идеологије Слободног друштва у Србији? Немам ништа лично против ових људи, свако има право да мисли и говори шта хоће, циљ ми је да Србија добије праву десницу – православну, демократску и капиталистичку. Пример: садашњи председник Социјалистичке партије Србије је истовремено и велики православац и икона геј покрета, добија признања и од владика СПЦ и од геј активиста; био је потпарол СПС који је водио “одбрандбени и ослободилачки рат“; шеф кабинета председника владе Србије док је на њеном челу био В. Коштуница спасао је хапшења председника СПС-а. Да ли схватате да је Рат исто што и Револуција из 2000. године, само једна у низу превара да би се задржала моћ у Србији, да би опстао поредак који је давно успостављен? Не може се критиковати Револуција а хвалити/бранити Рат, нити се може критиковати Рат а хвалити/бранити Револуција! Тачније, делом може, као друштвене и историјске појаве, све је то далеко сложеније, али је погрешно делити те људе, који су водили Србију кроз ратове, који су организовали револуцију и преузели власт, што се и доказало приликом “националног помирења“ када су се удружили они који стоје иза Револуције и они који су стајали изa Рата. Да ли сада можете да схватите зашто Србија стално иде из пораза у пораз, без обзира колико су бољи услови за рад свештенства, без обзира да ли су део власти Војислав Коштуница, Вук Драшковић или Томислав Николић, без обзира да ли се ратује против НАТО алијансе или се прикључује тој алијанси, без обзира да ли ће стварно пронаћи кости генерала Драже – окупација из 1945. се наставља (Алави и неспособни). Пре 10 година заједно су власт рушили Коштуница, Тадић и Динкић. Пре пар година Тадић је хвалио Динкића. Недавно су Коштуница и Динкић један другом слали лепе речи. Тома Николић је најавио да је отворен за договор са Динкићем после наредних избора. Њихове странке финансирају исти тајкуни, настали из те удбашко-сорошевске мреже (Тиха апокалипса). Они су се поделили између себе, једни глуме националисте, други глобалисте, али суштински, раде заједно (Све је једно…). Комунистички систем, грађевину која се гради од 1945. године, привилегије које су имали за време СФРЈ, богатство које су од распада СФРЈ стекли – сви заједно чувају. Приче првих о “националном јединству“ или других да “ЕУ нема алтернативу“ служе само за њихову хомогенизацију. Наравно да међу њима постоје фракције, лични сукоби због власти и новца, но, ништа то није толико озбиљно да међу њима не може у сваком тренутку доћи до “националног помирења“. Лажу свој народ, лажу странце, лажу се између себе (Kanibali i klovnovi). Да је другачије, не би данас интересе Србије бранио власник ТВ Пинк-а. У суштини, њих интересује само слава, моћ, задовољавање ега и чула, новац. У суштини – либерално и прогресивистичко схватање живота (Гробница и дневник (или дневници, или гробница за дневнике?)). То је њихова идеологија, то је њихова религија (без обзира колико се неки од њих изјашњавали као православци, многи међу њима су и нихилисти). Таквим и народ покушавају да направе. Заиста, заиста вам кажем: сви су они исти (“Наши“ и Исус Христ). Када је потпредседник САД критиковао министра спољњих послoва Србије, приликом сусрета у Београду, а што су пренели медији под контролом саветника и сарадника председника Републике, они су само глумили сукоб. Сви заједно раде на успостављању “светске владе“. Таква влада је почела да се прави и пре доласка комуниста на власт 1945. године, од тада је Србија под њиховом окупацијом и контролом. Они упућенији схватају да су српски националисти и православци који играју ту игру само нижи нивои Пирамиде која настаје (често и несвесни тога). Од 1990. године није било јасне поделе између квазидесничара и квазилевичара. Режим СПС-ЈУЛ није могао да влада без подршке две квазидесничарске странке – СРС и СПО. После 2000. године на власти су коалиције идеолошко супростављених странака. Сада се први пут формира један блок странака на десници и један блок странака на левици. Иако постоје сукоби између ДСС и СНС, постоје и разговори између њих, а ту су и НС и УРС. Са друге стране, ДС и СПС су већ у коалицији, постоји могућност да ту буду и ЛДП и ЛСВ. Странке попут СРС, СПО, СДП и сличних могу да остану на политичкој сцени само ако се прикључе листи неке од великих странака. Мене не интересује будућност странака и њихових лидера, интересује ме будућност Србије (Nezaposlenost u Srbiji). Мислим да следећи избори неће донети  позитивну промену у Србији (Post-komunistička totalizacija). Осим ако на њима победи трећи блок који настаје око Двери српске. Што може да се догоди и без избора (ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?)… После избора… 

У Србији само Двери српске – Покрет за живот Србије може израсти у праву опозицију овом систему, у прави алтерглобалистички покрет, у нову српску десницу. У САД то постаје Покрет Tea Party (ИЗБОРИ 2012. ГОДИНЕ и НЕУТРАЛНОСТ). Пут није лак. Покрет Tea Party има далеко већу предност, и више шанси, јер су САД опстале као хришћанска и капиталистичка држава. Истина, сада су најближи паду, превласти комуниста и прогресиваца, што су хришћани осетили, и зато су формирали Tea Party. Поред хришћана, припадници тог покрета су и либертаријанци. Иза њих је конзервативна (капиталистичка и демократска) традиција стара више векова. Историја Србије је била доста другачија у последњих 200 година, посебно у последњих 60 година (Podela ratnog plena). У САД никада нису биле угрожене религиозне слободе, нити је било прогона цркве, или капиталиста. Двери српске су организација настала пре 12 година, од стране студената, која је расла уз помоћ искрених верника, где су залутали и неки којима ту није место. Тачније, комунисти и сорошевци свуда покушавају да инсталирају своје људе. Двери одолевају том притиску, али сада постоји друга опасност – на политичкој и интелектуалној сцени нема много квалитетних људи, нема много људи са чистом биографијом, и многи ће покушати да се убаце у коалицију која настаје око Двери српске (представљајући се као велики националисти, православци и антиглобалисти или су већ изградили такву слику о себи и као такви ће се понудити да учествују у борби коју Двери воде). Са друге стране, ту је и много истрошених људи који желе да се прикључе, који нуде помоћ, али који, попут власника Печата, доносе више штете него користи. Двери могу успети само ако постану прави народни покрет, финансиран од обичних грађана, малих и средњих предузећа, расејања, одакле и стиже највећа подршка за овај Покрет. Околности су заиста тешке (KAKO U SRBIJI IZGRADITI ALTERNATIVU?). Расејање, где, тврдим, живи најбољи део српског народа, није уједињено и организовано (Бирај, лидеру!). Они прави антикомунисти, припадници четничког покрета, нису оставили наследнике нити су створили организацију која би могла да руши овај систем. Не постоји довољно јака организација у расејању, Црква је и сама била подељена а свакако има и другу мисију у свету, у Србији није настала таква политичка организација. Све док дверјани нису објавили улазак у политику. Ипак, у расејању постоји довољно способних, честитих, богатих људи, постоје и организације које сарађују са Двери српске, тако да настају услови за повезивање најбољих појединаца из Србије (пре свих младих људи који нису постали део овог система, а чланови Двери су управо млади) и најбољих из расејања (који никада нису били део овог система), и заједничко стварање Новог народног договора, нове економске политике, нове спољне политике… Нова владајућа елита у Србији може настати само од младих из Србије који нису постали део система и одлучни су да га мењају и припадника расејања који, природно, никада нису били део овог система (Treća Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore). Наравно, и сви “изузеци од правила“ који се могу наћи у садашњој владајућој елити. Најбитније: Нови народни договор није народни договор, неће водити као постизању националног и друштвеног консензуса ако у њему не учествују сви делови друштва, дакле, и они делови који нису блиски и чврсто везани за СПЦ. Како да се дође до тога?

Нама је потребно да стичемо нова искуства и нова знања, да стварамо нову традицију. Више деценија антидемократског и антикапиталистичког система је оставило свој траг, није једноставно нити може брзо да дође до промене менталитета и навика међу грађанима Србије (Antitalibani, Verska prava u Srbiji и SPC potrebna temeljna reforma). 

У овом нашем комунистичком Београду, у овој нашој комунистичкој Србији, не само да не разумеју Tea Party, не разумеју и не прихватају ни Марину Абрамовић (ANA RADMILOVIĆ: ZAPAMTI, EJMI, IMA ONIH KOJI NIKAD NE PADNU JER PUZE!). Са друге стране, нису сорошевци једини који не разумеју шта настаје са Tea Party у САД. 

Зато се истина о Tea Party тако споро пробија у Србији. Сорошевци и комунисти овај покрет представљају по стереотипу – “бели конзервативци-хришћани који мрзе црнце и муслимане, који се залажу за мање порезе за богате а веће за сиромашне, који желе хегемонију над читавим светом“. Истина је да је овај покрет потпуно другачији. Покрету не припадају само бели хришћани и конзервативци, има и оних који нису бели, и оних који нису хришћани, не заступају најбогатије, већ покрет чине у већини припадници средње класе, не залажу се за хегемонију, већ за једну врсту изолационизма, не желе да њихов новац служи циљевима глобализатора већ желе да њихов новац остаје у САД и служи за развој САД. Tea Party је покрет умерених републиканаца и либертаријанаца. Тешко је људима у Србији да разумеју циљеве овог покрета (Slušati velike). Они се не баве (само) расним питањима, нису против сиромашних, Tea Party настаје из оног најбољег дела америчке нације. Боре се за поштовање Устава, за мању јавну потрошњу, за мањи утицај државе на живот људи, за људска права, за демократију на свим нивоима, за право на приватну својину и право да могу да бране себе и своју имовину (Saksonska i srpska tradicija). Нормално, као хришћани у већини, припадници покрета “чајанка“ залажу се за све хришћанске вредности. То је оно што највише смета сорошевцима и што многи православци у Србији не разумеју, јер су православци постали због Српства а не због вере у Христа (КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА). Као покрет у чијем имену је симбол борбе за независност, они су патриоте које се боре против окупатора, дакле против страних утицаја и лобија, против власти (и републиканаца и демократа) која од САД прави друштво и државу која све више личи на Совјетски Савез некада. То су људи који се боре за све оне вредности које су Србији животно потребне, на начин који овде још увек није достигнут (Daleko je Amerika). Због тога је толико неразумевање. Једни виде опасност у томе, други једноставно не разумеју јер су васпитавани у комунизму (ЛАВ ШЕСТОВ), или у духу православља и русофилства, где нема јасног односа према материјалном свету, новцу и телу – то су људи који су у капитализму, науци и демократији видели опасност, који не разуме личне слободе, који увек чекају да неко други уради посао за њих, најчешће се уздајући у државу (шта год то било у њиховој свести) и Бога (колико год и не веровали у Њега) или Русију (ЕДМУНД БЕРК). Доста је таквих људи, таквих ставова који се могу пронаћи код православаца и десничара у Србији, па и код и око Двери српске. Од Двери се очекује да победе лоше навике из комунизма и православља и да се ослободе људи који то не дозвољавају. Само тако могу окупити инвентивне и способне људе око себе, само тако могу учинити велики напредак у Србији (у овом случају, у овом тренутку, то значи спас). Можемо ми да очекујемо помоћ од Бога (или Русије), али Србију Бог (ни Русија) не могу спасити ако на томе не раде Срби и грађани Србије којима је стало до ове државе (SAD i Rusija). 

Колико су Срби (и Руси) слуђени, после више деценија проведених под комунизмом, показује да су власти у Београду (и Москви) подржале кандидата Демократске странке на изборима у САД, да се спремају поново да подрже истог кандидата, а да је добар део, можда и већина, припадника српског расејања у САД гласала на изборима за кандидата левице и глобализатора. Зашто православни хришћани деценијама ништа не предузимају да се ближе упознају са хришћанима из САД? Верујем да су хришћани из САД више отворени за сарадњу од православних хришћана (You can not mix grandmothers and frogs). На крају, не треба Срби (или Руси) да подсећају припаднике покрета Tea Party да и међу републиканцима има глобализатора који ће међу припаднике покрета убацити своје људе, нити да има убачених екстремиста са задатком да створе погрешну слику, нити да је сваки припадник тог покрета надпросечно интелигентан, све то већи део грађана САД добро зна, много боље него они који не живе у тој држави (We have met the enemy and he is us и Alex Jones vs. Glenn Beck). Знају они какве им замке спремају капиталисти са Волстрита, социјалисти из Вашингтона и глобализатори из Њујорка, наше је да ли ћемо да помогнемо или одмогнемо њихову борбу, јер је она у много чему заједничка, да ли ћемо разумети шта се догађа и први пут реаговати како треба (Нас и Руса 300 милиона! и Неверство). 

У овом тренутку кандидат либератријанаца испред Tea Party је Ron Paul, који је међу најозбиљнијим кандидатима за кандидата Републиканске странке на председничким изборима. То је човек који је лидер либертаријанаца и који деценијама заступа истину о Србима (Vote for Ron Paul 2012). Ron Paul-а подржава радио-водитељ Alex Jones, којег слуша више милиона грађана САД сваке недеље а који такође годинама износи истину о догађајима на простору СФРЈ, при чему је свако изношење истине прилог на страни Срба (NATO-backed Kosovo government murders Serbs to steal their organs). То су људи који због својих личних уверења, а не као лобисти Србије, руше медијски мрак, руше негативну пропаганду према Србима. Поред њих ту је и др Miсhael Savage, још један радио-водитељ и икона конзервативног покрета у САД, чију емисију недељно слуша 10 милиона грађана САД, који се бескомромисно бори за истину о догађајима у БиХ, Хрватској и на Космету (Michael Savage proves KOSOVO is SERBIA!). Опет, када се изнесе истина, она звучи просрпски, опет, то ради из личних уверења а не зато што је плаћен. Има још много оваквих људи, навео сам само пар имена, са чијим мишљењем се слаже више десетина милиона грађана САД. И Alex Jones и др Miсhael Savage подржавали су Tea Party приликом договарања о дугу, јер Tea Party има своју групу у Конгресу (више од 80 конгресмена који су потписали обавезу да заступају ставове покрета). Иза те групе и њихових захтева је стајало више од две трећине грађана САД приликом дебате о дугу. Исто толико, две трећине грађана САД, не подржава ни Републиканце ни Демократе, нема поверење ни у председника, ни у Конгрес, ни у Сенат, још мање у Волстрит или ФЕД. Због свега наведеног, припадници покрета размишљају да у будућности делују као посебна странка. У овом тренутку то није монолитан и хијерархијски организован покрет. Да ли схватате размере српске глупости, провинцијализма, неинформисаности, неспособности и зависти? Лидер тренутно најјаче опозиционе странке у Србији, који се спрема да преузме власт, потписује уговор о сарадњи са нацистима из Аустрије. Зашто неко из ДСС, СРС, СНС или СПО није довео у Београд др Савиџа, Џонса, Пола, зашто нико није отишао да упозна ове људе, да се упозна са покретом који настаје у САД (из чијих редова би могли да потекну људи који ће повући одлуку о признавању лажне државе Косово), и онда да их представи грађанима Србије, да виде да нису сви Американци против Србије? Зашто, са друге стране, нема резултата у сарадњи са Јединственом Русијом? Сви се куну у Русију, и ништа, само пар инвестиција из Русије, мали извоз из Србије, нема чак ни озбиљније културне сарадње, за све ове године? Ако је проблем у Русима зашто то не кажу, зашто пишу писма В. Путину? Зашто немају чвсте савезнике међу европским десничарким и народњачким странкама (осим са нацистима и фашистима)? Разуме се да се овде ради и о личној неспособности лидера ових странака (Слободна Србија, Слободна српска мисао… и Dvogodišnjica SNS). Сви ови странци попут Савиџа, Џонса и Пола, укључујући и старог пријатеља Хандкеа, имају пријатеље међу Србима, имају конктакт са Србима, на приватној основи, али без државне и националне стратегије нема већег ефекта, таква познанства треба искористити да се продубе културне и економске везе са тим народима. Напомињем да ја не заступам став да само са Tea Party треба сарађивати (знам за пример бившег саветника данашњег председника САД, садашњег градоначелника Чикага), нити само са Русијом (Сукоб са Западом), већ о томе да створимо праве савезнике, а савезник није свако (свака странка, свака држава и томе слично). Све победе које су Срби постигли – постигли су уз подршку хришћана. Сви ослободилачки ратови добијени су уз подршку хришћана (против Турака, 1. и 2. светски рат).  Средином 20. века дошло је до прекида у комуникацији и сарадњи са хришћанима са Запада (где су Срби постали комунисти, дакле они који су прекинули комуникацију) а нешто пре тога са хришћанима са Истока (јер су Руси постали комунисти а касније и остали Словени). Православци су се одрекли хришћанства и прихватили комунизам. На Западу се некада хришћани били већина. У последњих 100 година у Европи су скоро нестали хришћани. Европу (Европску унију) са разлогом конзервативци из САД називају социјалистичком творевином (попут СССР-а). Хришћани се још увек добро држе у Северној Америци (Hrišćani), а полако се хришћанство враћа у Русију и остале словенске државе (Дестаљинизација и рехристијанизација). И Русију и САД и Србију чекају избори наредне године. Веће шансе, да у све три држваве остану на власти, имају глобализатори (Jon Stewart Destroys Media For Ignoring Ron Paul). Др Miсhael Savage, како ствари стоје, подржава Rick Perry-a. И Rick Perry и Ron Paul долазе из Тексаса, али је Rick Perry прави (или се тако представља) републиканац, па има јачу подршку конзервативаца, за разлику од Ron Paul-а који је либертаријанац. Dana Loesch још увек се није изјаснила кога подржава и да ли ће било кога подржати. За сада ми се чини да Ron Paul има њен глас. Dana Loesch је млада, паметна, храбра и лепа девојка која је до 2001. године била демократа/прогресивац, а онда је постала конзервативац (и мајка два детета), она је млада, модерна и лепа хришћанка која руши све стереотипе о конзервативним женама. Данас је предводник “нових конзервативаца“ (Dana Loesch, “The Conservative Alternative“) и водитељка радио-емисије (www.971talk.com), уредница сајта Big Journalism, политички коментатор за разне ТВ станице и један од оснивача и лидера Tea Party у Сент Луису. (Она је генерација којој припадам и којој момци који предводе Двери припадају и зато је слушам и пратим њен рад). У САД се, дакле, још увек не зна ко ће бити кандидат Републиканске странке – да ли ће то бити још један кандидат, поред Барака Обаме испред Демократске странке, оних који контролишу највеће банке, кредитне агенције, инвестиционе фондове, нафтне компаније, ФЕД, Пентагон, НАТО и ЕУ. У Русији су либералкомунисти ојачали, тако да су са националкомунистима комунисти опет у предности у односу на хришћане, исто важи и за Србију. На примеру Хрватске се показало да и тамо где су тзв. хришћани (усташе нису хришћани) велики непријатељи српског народа, левичари не могу бити искрени пријатељи (Romantizam (naivnost) i realizam (stvarnost) и Крај лажне идиле). Тако је и са левичарима у Немачкој, где левичари према Србији спроводе исте планове као и немачки конзервативци и њима блиски нацисти, исто је и у “пријатељској“ Француској, где више нема, што се односа према Србији тиче, велике разлике између католика и социјалиста, где можемо наћи само изузетке у обе групе…  Познато је да су Србија, Русија и САД пружиле најјачи отпор фашизму и нацизму, да без учешћа ових народа, у 2. светском рату, борба против нацизма и фашизма у Европи није могла доживети успех. У Србији и Русији из рата су као победници изашли комунисти, у САД су рат за своје интересе искористили они који су касније названи неолиберали (ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕКА). 

Међународне околности су данас нешто повољније по Србију (не, то није заслуга српске владајуће елите) али су опасности и изазови за оне који владају Србијом (у име народа, у име грађана) исте као пре 10 или 20 година. Ипак, данас су шансе много веће да се нешто уради за бољи положај Србије и да се створе бољи услови за живот у Србији (без обзира на светску економску кризу) и то треба искористити. Очигледно то могу да ураде само неки нови људи („Пројекат Србија“). Надам се да се око Двери српске може формирати тим способних људи који могу да извуку Србију из ове позиције (Biti sposoban znači menjati – menjati znači ići na bolje). Да ли ће у томе успети, не знам. Двери српске у свом Новом народном договору наглашавају социјалну бригу. Србији је поред нове српске деснице потребна и нова српска левица. Ако су спољњи притисци били велики, ако су ратови били неизбежни, да ли су радници и сељаци морали толико да осиромаше у процесу транзиције и приватизације коју су спроводили комунисти и левичари (од којих су настали тајкуни)? Да ли су српским радницима права одузели странци или Срби који владају Србијом? Да ли су српске сељаке уништили странци или Срби који владају Србијом? После комуниста на власт су дошли социјалисти и они владају већ 20 година (Демократска странка је чланица Социјалистичке интернационале), док су квазидесничарске странке спроводиле неолибералну политику, тако да су српски социјалисти изневерили тековине социјализма и комунизма; када се ради о новцу сви су капиталисти, када се ради о реституцији сви су социјалисти, када се ради о радницима и сељацима сви су странци (Turisti ili…, Četiri teze o socijalnom dijalogu, Стварни циљ српске приватизације и “win-win” kombinacija). Дакле, брига око радника и сељака, јачање средње класе, породице, нешто је што спаја и левичаре и десничаре. У ово се рачуна и однос према либералном капитализму и социјализму, тражење мере између либерализације тржишта и државног интервенционизма (Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo). Потребна су нова решења, на основу предвиђања развоја догађаја у региону и свету у наредних 10 до 20 година (Anarchy in the EU, sa sve Srbijom, Средиште света, Цена злата и  1. св. рат + 2. св. рат = 3 св. рат).

ПОВЕЗАН ТЕКСТ:

Нови народни договор и грађанска држава

 

 

40 Responses to Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

  1. Varagić Nikola каже:

    ANA RADMILOVIĆ:

    ŠTA JE SRPSKI PREKARIJAT ILI KO ĆE OVE JESENI BITI NAŠI REVOLUCIONARI

    petak, 02 septembar 2011 22:05

    Šta bi u Srbiji moglo da se desi kada bi se kritična masa, nekakav zabrinjavajuće veliki broj građana, jednog jutra pogledao u ogledalo i rekao – naši životi nemaju vrednost? Ni moj, ni život mog komšije, ni onog tamo beskućnika kao ni onog što je pokušao da isplati kredit za stan, pa ostao i bez stana, i bez para, i bez posla, jer je otišao dođavola. Ne bi se desilo ništa, osim u jednom slučaju. A taj slučaj je igranje vatrom koja plaši čak i kad je formulisana samo kao nekakva pretpostavka „šta bi bilo kad bi bilo“, uz zaključak „daleko bilo“, na kraju.

    Kada bi takozvani prekarijat postao svestan sebe (neidelogizovani milioni obespravljenih i bez budućnosti, koje je pod tim imenom „prekarijat“ okupio profesor Stending, a koji podseća na proletarijat ili čak lumpenproletarijat – do one crte koja bi u Srbiji predstavljala kraj mira i početak nečega za šta niko ne zna gde bi završilo), i kada bi tako svestan sebe taj „prekarijat“ u Srbiji potražio (ili bio pronađen od strane) nekakvog ideološkog diskursa – imali bismo građanski rat.

    U tom građanskom ratu, koji ne bi bio rat jedne velike klase „svih sužanja koje mori glad“ protiv eksploatatora u vidu vlasti i njenih bogataša, strane bi bile toliko podeljene da bi taj rat poprimio tragikomični sukob svih protiv svih, bio bi obojen nacionalnom bojom i socijalna, društvena i kulturna disproporcija mogle bi da se sliju u jedan tok, poruše branu i naprave veliku poplavu u našim gradovima. Taj tok, ili najveća zastava, bila bi nacionalna zastava. Iza onih koji bi je nosili, krenuo bi i mlađi svet, svestan da bez para neće moći da se školuje, i stariji – svestan da bez para ne može da školuje tu decu, i oni čija su patriotska osećanja ili nadanja izneverena, ljudi čiji je ponos unižen preko krajnjih granica izdržljivosti, i, koliko god se suštinski ne radilo o nacionalnom porazu (videli smo da zbog nacionalnih poraza niko nije ozbiljno i dugo išao ulicama, nosio zastave i vikao parole), nego o jednom većem, suštinskom dehumanizujućem porazu – eventualni neredi u Srbiji pretvorili bi se u nerede sa nacionalnim predznakom.

    ŠIRINA MARGINE Razloga za to ima mnogo. Jedan od njih je i u tome što je u svetu (ma koliko Srbi verovali da su izopšteni iz tog čuda) levica odavno prestala da postoji kao ideologija koja propoveda socijalnu jednakost, i levica sa nižom klasom odavno nema nikakve veze. Na njenom mestu sada se nalazi nekakva nova desna linija, koja neretko ima i vrlo jaku nacionalnu boju. Drugi razlog mogao bi da bude u tome što je srpska politička elita tokom poslednjih deset godina uspela da nahuška različite predstavnike nižih slojeva (a ovde niži sloj čini oko 90 odsto građana) jedne na druge, da zaplaši manjinske populacije nacionalnim Srbima, da Srbe unapred osudi u korist takozvanih manjina i učini da se osećaju obespravljenim u sopstvenoj državi i da suštinski rasloji taj najbrojniji sloj, niži sloj, na stotine nekakvih grupacija koje jedna drugoj ne veruju, plaše se jedna druge i nisu sposobne da se ujedine ni po jednom osnovu.

    Licemernim i lažnim „pozitivnim diskriminisanjem“ manjinskih grupa politička elita uspela je da, na prvom mestu te „pozitivno diskriminisane“ izopšti i smesti u jedan kavez, i da ih na taj način samo izloži neprijateljstvu takozvane većine, koja stiče utisak da su ovi „izopšteni“ krivi za nepravdu koju ona trpi. A trpi je svakodnevno, na svakom koraku, i trpi je prevashodno na jednom egzistencijalnom planu. Bes zbog svoje na prvom mestu egzistencijalne ugroženosti, takozvana većina može najlakše da usmeri ka takozvanim manjinama, kojeg god tipa te manjine bile.

    Suština problema ogleda se u tome da ono što se nekada nalazilo na marginama društva svakim danom raste i izlazi iz predgrađa i figurativno i doslovno, te da je ono što je nekad bilo karakteristika margine postalo karakteristikom velike većine građana Srbije, bilo da su pripadnici neke manjine ili samo „obični Srbi“. A suština još većeg problema ogleda se u tome što činjenicu da su marginalizovani gotovo svi, onaj ko prvi počne da se buni neće moći da prepozna. On će pokušati da odgovor i rešenje nađe u onoj ideologiji koju će najlakše prepoznati. A ta ideologija u Srbiji, koja je nacionalno devastirana država, može da bude samo nacionalna ideologija.

    Problem nacionalo ustojenih nereda je u tome što je on najlakše rešiv. Barem za sada, i barem u Srbiji. Najlakše je rešiv zato što je čitava jedna decenija utrošena u tome da se nacionalno izjednači sa desničarskim, a koje je u Srbiji etiketirano kao ultradesničarsko, što prevedeno na novosrpski znači – fašizam.

    Dakle, čitava Srbija sve više liči na jedno predgrađe (i doslovno i figurativno), predgrađe je na rubu društva i na margini grada, bes i očaj marginalizovanih može da preraste u ozbiljan otpor onih koji su, osim ličnog, izgubili i nacionalno dostojanstvo, to jest izgubili su državu na koju bi mogli da, sve i siromašni, budu ponosni – i kada takav „prekarijat“ u Srbiji pokuša da podigne glavu, mogu da se dese samo dve stvari. Da ta glava bude odmah odsečena kao jedna ultradesničarska, ultranacionalistička i fašistička glava, ili da ona masa iz „predgrađa“ koja je svakim danom sve brojnija jednostavno nadjača svaku volju vladajuće klase da ostane na svojim pozicijama.

    GRAĐANSKI RAT Stendingov „prekarijat“ u srpskom aranžmanu ne može, nažalost, da bude kritična masa svih tih gurnutih na marginu i sa obesmišljenim životima građana i ljudi koji su, iako bez ideološke glazure, sve svesniji da sav ovaj široki svet nije mesto čija su im vrata otvorena, nego da su, naprotiv, svi oni mahom izopšteni. U srpskom, dakle, aranžmanu taj „prekarijat“ koji se oseća izopštenijim od izopštenih van granica Srbije, koji je izopšteniji od onih iz predgrađa ostatka sveta, samim tim što je srpski, i što je predugo nepoželjan i kriv zato što je srpski – taj „prekarijat“ može da bude opasniji baš jer će na prvom mestu biti srpski, a tek onda egzistencijalno ugroženi, socijalno degradirani i „obični“ iz društva izopšteni prekarijat.

    Samim tim što će biti opasan, on će biti ranjiviji, lakše pobediv od Stendingovog „globalnog“ prekarijata koji u nekoj bližoj ili daljoj perspektivi može da ima za saveznike sve obespravljene kojih je pun svet, za razliku od srpskog – koji će u tu borbu ući zavađen sa „drugim“ građanima Srbije. Njega će se plašiti i na njega podići će vojsku, isti oni koji su ga zavadili sa sustanovnicima njihove ionako desetkovane države. Njime će se poslužiti i da zaplaše te „druge“ i u toj sveopštoj zavadi da bi se sačuvala vlast, eventualni srpski scenario nekih nereda zaista bi mogao da liči na crnohumorni rat svih protiv svih, da ne kažem, mogao bi da izgleda kao neki suludi građanski rat, gde ni eventualni pobednici ne bi znali šta da rade sa svojom pobedom i na koju stranu sveta da se okrenu, a da pri tome ne izazovu vrhovne „demokrate“ da nas ponovo „oslobađaju“.

    U svakom slučaju, ako se tokom narednih meseci sve i zadrži na ratu predizbornih govornika sa raznih bina po Srbiji, taj prekarijat, ili novovekovni proletarijat, ili lumpenproletarijat (kako god), niže klase koje broje sve više ljudi – nalazi se na desnoj strani. Podseća na levicu, njegov uzrok je socijalna nemoć i nacionalna obezvređenost, a sa tog dna je možda najlaše odgurnuti se na površinu, jer drugog izbora i nema. Ta nemoć onda postane moć onog koji nema šta da izgubi.

    P. S. U jednoj Orvelovoj knjizi „Niko i ništa u Parizu i Londonu“ nalazi se puno opisa dovijanja i priča o tome u šta se čovek pretvori dovijajući se na rubu egzistencije, i ti opisi liče na Stendingovu priču o tome kakve je sve ljude zatekao zavirujući u taj svet, koji je bez ideologije ali sa jasnom svešću o nepripadanju poretku koji je „neoliberalizam“ napravio od sveta. Stending je primetio odsustvo empatije i jednu zastrašujuću nezainteresovanost za druge, koju ljudi „van sistema“ (a sve ih je više) pokazuju prema svetu oko sebe. Orvel je pisao o ljudima sa dna i tome kako su, posvećeni svakodnevnom dovijanju kako da dođu do hrane i eventualno smeštaja, oni jednostavno oslobođeni svih društvenih normi: „…odustali od toga da budu normalni i pristojni; beda ih oslobađa ustaljenih standarda poštenja…“.

    I to liči na svet danas. I na Srbiju, gde su svi osim vladajuće klase „niko i ništa“. Tako haotično beznađe u Srbiji, verovatno još samo nekakva svest o zajedništvu, makar u nacionalnom smislu, može da prizove ljudskom zajedništvu. Možda.

    http://standard.rs/vesti/36-politika/8294-ana-radmilovi-ta-je-srpski-prekarijat-ili-ko-e-ove-jeseni-biti-nai-revolucionari-.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Tekelija – prvi srpski „doktor juris”

    Sava Popović Tekelija (1761 – 1842) pripada redu najznačajnijih srpskih intelektualaca ondašnje Ugarske.

    Okončavši studije prava u Budimu, postao je prvi „doktor juris ot Srbalja“, nakon čega je učestvovao i bio svedok brojnih istorijskih događaja iz tog vremena.

    Učesnik je Temišvarskog sabora iz 1790. godine, bio je poslanik na saboru u Bratislavi (tadašnjem Požunu), radio je kao sekretar Ugarske dvorske kancelarije, a 1796, u rodnom Aradu, pozvao je svoje sugrađane da osnuju fond za školovanje darovite srpske dece.

    Osnivač je i predsednik Matice srpske.

    Zadužbinu – Tekelijanum, osnovao je 1838. godine, kada je odlučio da svoju imovinu, od preko 400.000 srebrnih forinti zavešta za školovanje darovite dece i studenata iz Ugarske.

  3. Varagić Nikola каже:

    Prihvaćena tužba Srba iz Čikaga protiv MPRI

    M. LOPUŠINA

    PREDMET građana SAD protiv agencije MPRI je prihvaćen, jer ima dubinu i ozbiljnost. Do kraja septembra treba da tužitelji i tuženi iznesu argumentaciju za početak sudskog procesa, koliko će svedoka pozivati, koliko će trajati postavljanje pitanja i koliko će trajati iznošenje kompletne argumentacije. Tačno vreme početka suđenja biće naknadno objavljeno.

    Ovako je Ruben Kastiljo, sudija Federalnog suda u Čikagu, proglasio državu Ilinois nadležnom da sudi penzionisanim američkim generalima po tužbi Srba doseljenih iz Republike Srpske Krajine. U obrazloženju presude, koja je napisana na 21 strani, se, između ostalog, kaže:

    – Agencija MPRI ima svoje filijale i poslove u državi Ilinois. A u Čikagu, Milvokiju, Rokfordu i okolnim mestima žive Srbi koju su tužili ovu firmu. Oni su zbog blizine Čikagu u mogućnosti da redovno dolaze na suđenje. Zbog toga se Federalni sud u Čikagu smatra nadležnim da sudi po ovom predmetu.

    Tužbu su protiv agencije MPRI lane podnele srpske organizacije „Žrtve genocida u Krajini“ i „Srpski krajiški sabor“ iz SAD. Srbi iz Krajine optužuju američku agenciju MPRI da je instruirala Hrvatsku vojsku u „Oluji“ i učestvovala u ovoj operaciji. Tačnije Srbi tuže američku kompaniju za učešće u genocidu i progonu 200.000 Srba iz Krajine. Kao dokaz o saradnji priložen je ugovor MPRI i Hrvatske o obuci hrvatskih oficira i vojnika.

    – Reč je o američkoj firmi koja obavlja „prljave poslove“ za američku administraciju. I tamo gde SAD ne mogu legalno da vode ratove, agencija MPRI ih vodi ilegalno uz pomoć penzionisanih generala – kaže Savo Štrbac, predsednik dokumentacionog centra „Veritas“ iz Beograda.

    – Federalni sud u Čikagu pozvao je obe strane da do kraja septembra ugovore vansudsku nagodbu. Ako MPRI ne pristane na odštetu, počeće veliki proces vredan 10 milijardi dolara – javila nam je Slavica Petrović, glavna urednica lista „Ogledalo“, koji prati ovaj slučaj.

    – Kako sam obavešten prilikom posete SAD, izbegli Srbi na sudu ne traže prvenstveno američke milijarde već istinu o stradanju srpskog naroda – otkrio nam je Savo Štrbac. I objasnio: – I ako se američki Srbe nagode ili ne nagode sa generalima MPRI, ovaj sudski proces će biti veoma značajan, jer će svetu da dokaže da su SAD, NATO i Hrvatska zajedno izvršili genocid nad srpskim narodom u Krajini. I biće od sudbonosnog značaja za ostale procese koje Srbi vode protiv Hrvatske na međunarodnim sudovima – zaključuje Savo Štrbac, koji će krajem septembra lično da prisustvuje početku suđenja američkim generalima u Čikagu.

    25.000 PUNOMOĆJA ADVOKATIMA IZBEGLE Srbe iz Hrvatske u SAD zastupaju advokati Entoni D’Amato, otac i sin Robert i Majk Pavić, Džon Ostojić i Kevin Rodžers, koji sada svojih 70 saradnika trenutno prikupljaju punomoćje od 25.000 američkih Srba. Advokati smatraju da su se akcije u „Oluji“ provodile po udžbenicima NATO i da su neki od optuženih penzionisanih oficira MPRI bili autori vojne doktrine Zapadne alijanse.

    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:343736-Prihvacena-tuzba-Srba-iz-Cikaga-protiv-MPRI

  4. Varagić Nikola каже:

    Left paints the campaign as a religious war

    by Byron York

    The fundamental facts of the presidential race at this moment are that unemployment is high, the economy is by far the most important issue to American voters, and President Obama’s handling of economic questions is overwhelmingly unpopular. Republican presidential hopefuls Rick Perry, Mitt Romney, Michele Bachmann and others are hammering the president daily on matters of job creation and economic growth.

    Now some of Obama’s activist allies and supporters in the press are engaged in a sharply focused effort to change the subject. Even as economic anxieties continue to rise, some of the nation’s premier political journalists are consumed with the alleged influences of obscure religious philosophers on Republican candidates; on questions of creationism, evolution, and the age of the Earth; and on the fantasy that a Republican president might transform the United States into an Iranian-style theocracy.

    For example, the Daily Beast/Newsweek recently published an article titled „A Christian Plot for Domination?“ claiming that Perry and Bachmann are „deeply associated with a theocratic strain of Christian fundamentalism“ known as Dominionism. A widely discussed article in the Texas Observer claimed that Dominionists — a „little-known movement of radical Christians“ — are readying an „army of God“ to „commandeer civilian government,“ with Perry the „vessel“ for their ambitions. Finally, the New Yorker published a long article claiming that Bachmann believes „Christians, and Christians alone, are Biblically mandated to occupy all secular institutions until Christ returns.“

    Surveying those articles, the executive editor of the New York Times, Bill Keller, concludes that „an unusually large number“ of Republican candidates „belong to churches that are mysterious or suspect to many Americans.“ Perry and Bachmann, in particular, are connected to „fervid subsets of evangelical Christianity,“ which Keller says „has raised concerns about their respect for the separation of church and state, not to mention the separation of fact and fiction.“ Fearing that Perry or Bachmann could be a „Trojan horse“ for a religious takeover of the government, Keller advocates strict questioning of candidates on doctrinal issues.

    Put aside whether there is some bias against Christianity in these baseless charges, or whether liberals are proposing the kind of religious test for office that the Founders explicitly rejected. It has often been remarked that, given today’s terrible economy, Barack Obama cannot run in 2012 on the theme of hope, as he did in 2008. With his record, he’ll have to run on fear — that is, on convincing voters that Republicans are just too scary to elect.

    This is what running on fear looks like. Could the president’s political strategists be anything less than delighted with the work of Keller and his colleagues?

    Out on the campaign trail, Democratic activists are trying to maneuver the candidates into statements to feed the Republicans-are-religious-nuts narrative. For example, in New Hampshire a few weeks ago, a young boy approached Perry with a series of questions about science. How old is the Earth? the boy asked. As Perry answered (he said he didn’t know), the boy’s mother pushed her son to confront the governor. „Ask him about evolution,“ she ordered the boy. „Ask him why he doesn’t believe in science.“ Perry’s answer — that evolution is a theory that has „some gaps“ — provided more material for Keller and the subject-changers.

    Elsewhere on the trail, so-called „trackers“ from the liberal think tank Center for American Progress, David Brock’s American Bridge, and other organizations follow Republicans around, sometimes posing out-of-the-blue questions in hopes of throwing a candidate off message. „It’s all about homosexuality, Islam, anything that is remotely sensitive socially,“ says Ellen Carmichael, spokeswoman for frequent target Herman Cain. „That’s what they usually ask about.“

    Not even the longest of longshot candidates is immune. Back in May, former New Mexico Gov. Gary Johnson spoke at a Tea Party rally in Greenville, S.C., touting his record on job creation and cutting spending. After Johnson’s talk, a staffer for the Center for American Progress approached him with questions about Shariah law. Johnson was baffled.

    Meanwhile, with the economy still tanking, some liberal commentators have worked themselves into a virtual panic over religion. On Wednesday alone, one Washington Post columnist declared flatly that „Rick Perry is a theocrat,“ while another discussed the urgent task of „saving America from Rick Perry.“

    Will these diversionary efforts succeed? Political journalists can talk about theocracy all they want, but Americans are still overwhelmingly concerned with jobs. The more hysterical the religious speculation becomes, the more voters will be able to spot an effort to change the subject.

    Byron York, The Examiner’s chief political correspondent, can be contacted at byork@washingtonexaminer.com. His column appears on Tuesday and Friday, and his stories and blogposts appear on ExaminerPolitics.com.

  5. Varagić Nikola каже:

    SAD tuže 17 vodećih banaka zbog hipotekarnih kredita

    L.T. | 03. 09. 2011.

    VAŠINGTON – Američki zvaničnici podneli su u petak tužbu protiv 17 vodećih banaka zbog gubitaka nastalih usled pogrešne procene hipotekarnih kredita, što je poreske obaveznike u toj zemlji koštalo više desetina milijardi dolara.

    Tužbom, koju podnosi Federalna agencija za finansiranje stanogradnje, obuhvaćene su, između ostalih, sledeće banke: Goldman Saks, Barkliz, Bank of Amerika, Dojče banka, HSBC, Škotska kraljevska banka, Nomura, Citigrupa i Sosijete ženeral, saznaje list „Njujork tajms“.

    Američki zvaničnici tvrde da su te banke prodavale investitorima hipoteke bez pokrića, te da su prikrivale informacije o osobama koje su uzimale kredite na osnovu falsifikovanih ili preuveličanih podataka o primanjima.

    Predstavnici agencije, koja nadgleda poslovanje gigantskih kompanija u segmentu hipoteka Fani Me i Fredi Mek, optužili su banke za nedovoljnu proveru kvaliteta investicija osiguranih hipotekama koje su prodavale ulagačima pre izbijanja svetske finansijske krize 2008. godine.

    Fani Me i Fredi Mek su zbog loših transakcija izgubile više od 30 milijardi dolara, pa je kasnije morala da ih spasi američka vlada.

    Agencija je u julu tužia UBS banku i tom prilikom zatražila povratak 900 miliona dolara.

    http://www.blic.rs/Vesti/Svet/274911/SAD-tuze-17-vodecih-banaka-zbog-hipotekarnih-kredita

  6. Varagić Nikola каже:

    04. 09. 2011

    PRESS

    KOSOVO ili EU: Otvaramo javnu debatu
    Institut za savremenu istoriju i dnevni list Press odlučili su da posle poslednjeg nemačkog ultimatuma – ili Kosovo ili EU koji je u Beograd donela Angela Merkel – pokrenu javnu raspravu na kojoj bi misleći ljudi izneli stav o tome kako smo dovedeni u ovu situaciju i kojim putem treba da krenemo

    Na prvom panelu glavni urednik Pressa pokušava da u razgovoru s trojicom najpoznatijih srpskih istoričara stavi u kontekst sve ovo što nam se događa poslednjih godina i izvuče istorijska iskustva i pouke za budućnost. U četvoročasovnom razgovoru koji prenosimo uz redakcijska skraćenja učestvuju jedan od najuglednijih srpskih istoričara profesor Ljubodrag Dimić, zatim direktor Instituta za savremenu istoriju profesor Momčilo Pavlović i jedan od najpriznatijih mlađih istoričara profesor Predrag J. Marković.

    Press: Posle poslednjeg nemačkog ultimatuma Srbija se nalazi na novoj istorijskoj raskrsnici… A ako ništa drugo, treba da budemo pametniji za dva svetska rata i poslednji jugoslovenski. Šta je glavna istorijska pouka koju biste izvukli u ovom trenutku?

    Profesor Dimić: Ja lično mislim da su Srbija i srpski narod već dugo, možda i predugo, na jednoj istorijskoj raskrsnici, sa koje, nažalost, ne znamo u kom pravcu da krenemo. Znači, nije problem raskrsnica, već izabrati pravac koji vodi ka nekoj obećavajućoj budućnosti. Na toj raskrsnici otvorilo se mnogo pitanja. Ako uzmemo oblast demografije, mi smo danas narod penzionera. I kao takvi nemamo budućnost. Postoje strateški stručnjaci koji govore da budućnost imaju samo narodi sa velikim natalitetom ili oni koji vladaju tehnologijom. Nas tu nema.
    Drugi element za razmišljanje bio bi, prema mom mišljenju – okruženje, kontekst u kome živi srpski narod. Mi smo danas jedina država u Evropi koja nema definisane granice. I to otvara mnoga pitanja koja političke elite koje vode ovu zemlju moraju da definišu. Ali jedno od najvažnijih pitanja su upravo elite. Kakve su one? Danas Skupštinom dominira neko znanje na brzu ruku. U narodima koji nemaju plemstvo, a naš narod nema ni ozbiljnu građansku klasu, intelektualne elite bi trebalo da budu te koje vode. Međutim, da li kod njih postoji minimalni osećaj za nešto što se nekada zvalo patriotizam i što se zove osećaj za nacionalnu politiku…

    Press: I šta onda odjednom radikalizuje političke elite posle nemačkog ultimatuma?

    Profesor Dimić: Ja lično mislim, Veljko, da je taj trenutak radikalizovan na oročeni rok. Na nekoliko nedelja dok se ne zaboravi i dok iza toga ne stigne nešto novo što nas dezorijentiše u drugom pravcu. Na primer, pitanje nemačke imovine u Srbiji, Vojvodini, itd.

    Press: Ali zašto opet Nemačka?

    Profesor Dimić: Vidi, u pitanju je proces. Znači, ovo sa Angelom Merkel je samo jedan događaj. Ti kad gledaš ono što se desilo srpskom narodu, pa i jugoslovenskoj državi, to se može nazvati nasilje istorije. Može se nazvati i neminovnost istorije. Problem je što elite nisu prepoznale taj proces i videle šta je tu neminovnost, a šta je ono što si mogao da izbegneš. Ako se ti vratiš nekim razmišljanjima na antiku i pogledaš antičke filozofe i njihovo definisanje države, tu možeš da prepoznaš nekoliko elemenata. Jedna je sila, a mi silu nemamo. Mi smo je u Miloševićevo vreme koristili za unutrašnji pritisak, a u godinama Josipa Broza ona je više bila fiktivna u nekom bipolarnom svetu. Danas čak ni to nemamo.

    Drugo su zakoni. Mi smo bili partijska država. Pa smo bili država bezakonja. Pa je sad došlo vreme da se uspostavi zakon. Međutim, u ovoj mentalnoj svesti nije važan zakon, važno je ime činovnika. Antički filozofi govore i o tome. Mi ovde nemamo činovničku elitu koja je sposobna da organizuje administrativne državne poslove. Ona je orijentalnog tipa, sklona korupciji, sklona pljački, nesposobna, neučena, nezainteresovana, nekompetentna. I sa takvom činovničkom elitom, ti ne možeš da napraviš birokratiju, ne možeš da napraviš modernu državu. Kad nemaš zakon, kad nemaš ozbiljnu birokratiju, ti imaš ime činovnika.

    Press: Znači, sve nam se ovo dešava jer nemamo jaku državu?

    Profesor Dimić: Pa, naravno. Nema države bez institucije. Institucije nastaju vekovima, a razaraju se jedne noći.
    Profesor Momčilo Pavlović: I samo da dopunim profesora da mi, osim škole i crkve, nemamo instituciju kontinuiteta stariju od jednog veka.
    Profesor Dimić: I da ubacim ovde još nešto što mi se čini veoma važnim za ovaj razgovor. Vi imate narode u okruženju koji su nam slični. Ali tamo postoji perspektiva da će biti drugačije. Imate narode koji se ne odriču i ne stide svoje države. Peti oktobar je samo trenutak dobijanja nade koja je pojedena. I, otuda, počinjemo razgovor „ultimatumom“ Angele Merkel, a to nije ultimatum, to je samo trenutak jednog otrežnjenja gde ta pojedena nada više ne postoji. I prvi korak koji treba da se uradi jeste da se opet obezbedi perspektiva. Makar to bila iluzija.
    Profesor Predrag J. Marković: Ima tu samo jedna zamka u koju ne treba da upadnemo kao Milošević. To kad kažete nemački ultimatum, treba imati u vidu, da je tokom dvadeset godina našeg propadanja Evropa izgradila neku vrstu zajedničke politike na Balkanu. I zato se ni po čemu ključnom francuska ili britanska politika ne razlikuje od nemačke. Samo je Angela Merkel energična žena, a i naučili su da igraju tu igru: dobar i loš policajac.
    I problem je u tome što to nije nemački ultimatum. To je ultimatum Evropske unije.

    Press: Ali zašto ga opet govori Nemačka, i zašto baš sad kad su uzavrele strasti na severu Kosova. Pa ako banalizujemo stvari, Adolf Hitler nam je mekše prišao 1941. nego Angela Merkel 70 godina kasnije?

    Profesor Dimić: To je tačno. Hitler je Jugoslaviji, kako govore dokumenta, prilazio kao primabalerini. On joj ispunjava želje, daje posebne uslove u okviru Trojnog pakta. Nudi obećanja, od kojih su neka sadržana u onim tajnim klauzulama…
    Ali sve to, Veljko, traje do trenutka kada je doneta odluka da se Jugoslavija vojnički razbije. Ako pogledate isečak iz tih papira 27. marta, možete da se zbunite i da pomislite da je danas pisano. Jer se tamo kaže da mi štitimo svoje interese na Balkanu. Zar to nije program koji velike sile i danas plasiraju, pokušavajući da naprave jedan novi inženjering?
    Ono što je važno, ne znam da li će se složiti moje kolege, ovo je eksperimentalna parcela. I mi smo dovedeni u situaciju, pošto naše elite za razliku od onih iz 19. veka nisu prepoznale situaciju, da se ovde utvrđuju mehanizmi na kojima će se rukovoditi narodima koji nisu sposobni da imaju svoje vođstvo. I ta servilnost ovdašnjih elita, verovatno, kao i u dobrom delu Istočne Evrope, zasniva se na tome da Zapad kaže: mi znamo da ste vi naši prijatelji, ali to morate da nam dokažete svakog dana.
    Peđa Marković je malopre govorio o zajedničkoj evropskoj politici, to je tačno. Ali baviti se politikom to znači prepoznavati one mikrorazlike među njima i onda te male razlike koristiti u svoju korist.

    Press: Šta biste vi iskoristili, profesore Pavloviću?

    Profesor Pavlović: Istoričar zna da je Srbija permanentno bila u raznim krizama i izložena raznim ultimatumima, javnim i tajnim ucenama. Postoji jedan trenutak kada je mala Srbija napravila veliko delo i kada je svesrdno javno podržana od Evrope. To je Prvi svetski rat, kad je, kao što znate, dobila opštu podršku u Londonu, i u Parizu. Dakle, to je, čini mi se, u ovom veku najveći domet Srbije u istoriji, kojoj je odato priznanje. S druge strane, ne govorim o Titovoj Jugoslaviji već o Titu koji je držan na površini, kao model da neko može da izgradi socijalizam, a da ne bude staljinskog tipa.
    E, sad, današnja Srbija je u potpunoj konfuziji. Zaglavljena je između Istoka i Zapada, između svoje herojske prošlosti i aktuelnog trenutka. Jednostavno, mi ne nalazimo put na toj raskrsnici u kojoj hoćemo u Evropu. A zašto Evropa ne bi došla ovde? Kako se to ide u Evropu? U redu. Evropski standardi. Pa, to Srbima najviše odgovara. Ali, zar nije evropski standard da se poštuju granice? A jedino se naše ne poštuju. Privremena, odnosno nadzirana nezavisnost, setite se da je to bilo pre godinu dana.
    Profesor Marković: Uslovna?
    Profesor Pavlović: Prvo uslovna, a onda nadzirana nezavisnost.
    Profesor Marković: Da, da!
    Profesor Pavlović: A sada je ultimativna. Dijalog se podržava od zapadnih zemalja samo da bi se ojačala i priznala od Srbije kosovska nezavisnost, a međunarodne snage na Kosovu i Metohiji upregnute su u planove kosovskih Albanaca da se ojača i očuva nezavisnost po cenu da Srbi nestanu.

    I to se sada pretvorilo u otvoreni atak Zapada da se Kosovo što pre prizna kao nezavisna država. A sa kojim standardima? Evropskim ili albanskim? Albanski standard je da Srba na Kosovu nema. Čekajte, naše iskustvo stvaranja novih državica na Balkanu je porazno. Gde su Srbi u Sloveniji? Koja prava imaju? Do danas nisu regulisali penzije i druga elementarna prava. Gde su u Hrvatskoj? Gde su u Makedoniji, gde nije bilo rata? Trideset odsto Srba u Crnoj Gori ne uzima uopšte kao faktor crnogorske stvarnosti. I Evropa podržava ekskluzivni crnogorski separatizam i nacionalizam. Crna Gora je nezavisna samo onoliko koliko je protiv Srbije. Radi se o tome da se Srbija izoluje u svojim legitimnim nastojanjima da sačuva državni okvir, koje su sve republike ostvarile uz pomoć Zapada. Jedino Srbija ne.

    Press: Da li to onda znači da je Zapad definitivno usvojio krilaticu koja je važila u komunističkoj Jugoslaviji – slaba Srbija, jaka Jugoslavija.

    Profesor Pavlović: Zapad je nas označio kao glavne krivce za raspad Jugoslavije. I, shodno tome, mi treba da budemo kažnjeni. I ja kažem, okej, postoji albansko pitanje na Balkanu. U to nema sumnje. Ali, gospodo, postoji i srpsko pitanje na prostoru Jugoslavije! Hajdemo da rešavamo sva ta pitanja.

    Press: Ali, šta je srpsko nacionalno pitanje? Da li mi sami to znamo? Da li je ono izgubljeno još 1918. utapanjem u jugoslovenstvo?

    Profesor Marković: Pazi, Veljko. Ljudi koji su pravili Jugoslaviju nisu bili loši Srbi. Oni su s pravom mislili da je bolje da stvore veliku državu i da granice odmaknu što je moguće dalje. Pravi se greška kada se mešaju vremenski horizonti. Na primer, 1918. godine nisu postojale ustaše kao ozbiljan faktor i hrvatski nacionalisti. Hrvatska elita bila je projugoslovenska, a Slovenci su svi listom bili za Jugoslaviju.
    Profesor Pavlović: Da, da, ali Peđa, pre toga imaš Radića s hrvatske strane.
    Profesor Marković: Ali, Momo, ima jedan problem. Hrvati nemaju opšte pravo glasa. Znači, niko ne zna da te hrvatske mase imaju otpor prema Srbiji i da su toliko podložne crkvi. I srpski političari nemaju iskustva s višenacionalnom zemljom. Bez Jugoslavije bilo je jako teško integrisati sve Srbe. Druga je stvar što nikad nijednoj Jugoslaviji nije pošlo za rukom da, recimo, kod Slovenaca i Hrvata, razvije osećanje vezanosti za državu.

    Recimo, mi dan-danas imamo problema kakva nam je zastava. Evo, pitajte vi vaše urednike u redakciji i videćete da će malo ko znati boje državne zastave. Mi smo se potpuno identifikovali s Jugoslavijom. Nama je to sve bilo isto. Ali nikom drugom nije bilo isto!
    Profesor Dimić: Pazite, nema 1918. značajnijeg srpskog političara koji se protivio Jugoslaviji.
    Profesor Marković: Niti hrvatskog, niti slovenačkog.
    Profesor Dimić: Za hrvatskog i slovenačkog – tu stavljam znak pitanja.
    Profesor Marković: Da, da.
    Profesor Dimić: Ali za srpskog, nema značajnijeg srpskog političara koji se protivio tome.

    Press: A Jaša Tomić?

    Profesor Dimić: Jaša Tomić je vođa jednog krila radikala u Vojvodini.

    Press: Ali zar danas ne treba da priznamo da je on jedini bio u pravu kada je rekao da prvo treba da obučemo srpsku košulju, pa onda jugoslovenski kaput?

    Profesor Dimić: Ali on je obukao srpsku košulju, a onda i jugoslovenski kaput. I ušao u Jugoslaviju. I to zajedno sa svojom partijom, koja u prvih dvanaest godina samo oko tri stotine dana nije bila na vlasti. To pitanje je otvoreno tokom Drugog svetskog rata. Da li je tragedija što Srbija nije omeđila svoj prostor? Niška deklaracija, ipak, ima dve činjenice. Jedna je oslobođenje ognjišta, a druga oslobođenje braće i ujedinjenje s njima. Time se dobija taj državni krov koji omogućava okupljanje svih Srba u jednoj državi, što je ideja koja može da se prati od 1804.
    I još nešto bih rekao. O toj Jugoslaviji mašta intelektualna elita koju guše male, skromne, neznatne nacionalne kulture. O njoj razmišljaju ekonomske elite i mlado građanstvo. O njoj razmišljaju zaostali srpski političari koji Srbiju označavaju kao jedan zatvoreni balkanski kotež. Ako su dozvoljene paralele, a nisu, i analogije o onome što je naučni način razmišljanja, svako od nas bi želeo da je danas u moćnoj, a ne u maloj državi, koja bi zaštitila njegove interese. Na takav način su razmišljali i srpski političari u predvečerje tog velikog sukoba u kome nam je partner bila Habzburška monarhija. A njoj je to bio jedini pravac da se dokaže kao velika sila. Jer ona ne može više ka Italiji i Nemačkoj, koje su posle ujedinjenja počele da je pritiskaju. I ona svoj interes pronalazi u pravcu Srbije.
    Profesor Marković: Danas može da nam deluje smešno to crtanje karata, ali u celini je to bio projekat. E, sad, drugo je ovo što je rekao profesor Dimić, što je Jugoslavija na tragičan način preuzela mane Habzburške monarhije. Njena glavna mana je što nije imala identitet. Prvo je to trebalo da bude jedan narod. Pa, onda taj socijalistički model da to nije narod, već ideološka zajednica kao Amerika. Znači, delimo iste vrednosti. Imamo, Tita, partiju, samoupravljanje, nesvrstanost. Pa je i to propalo.
    Profesor Pavlović: Koja država nema osnovnu naciju?
    Profesor Marković: Amerika.
    Profesor Pavlović: Amerika je van Evrope i ona je kontinent pre nego država. Mislim na Evropu. Sem Švajcarske, gotovo nema države koja ne obuhvata veći deo naroda. Godine 1918. radilo se o pobedničkom nacionalizmu koji je nagrađen u datim okolnostima rasturanjem Austrougarske. Srbija je 1918. na strani pobednika. Njen prirodni nacionalizam i prirodna ekspanzija podržane su na svim konferencijama. A od 1990. godine do danas, svi nacionalizmi u bivšim jugoslovenskim republikama su podržani od istih moćnih država Zapada, jedino je srpski proglašen za najopasniji, najrazorniji, najratoborniji. Mi smo sada na poraženoj strani.

    Press: Kako se desila takva promena?

    Profesor Pavlović: Mi smo danas na poraženoj strani. I ima tu mnogo argumenata da smo sami sebi napravili antipropagandu. Ali suština je, prema mom mišljenju, u tome što smo mi branili komunizam kada se on na planetarnom nivou urušavao. Istorijsko iskustvo pokazuje da ko na ovim prostorima ima iskrenijeg i moćnijeg saveznika, taj može da ostvaruje svoje interese. Nažalost, uvek kroz istoriju, to balkanizovanje Balkana i stvaranje malih državica nije bilo plod naših unutrašnjih zađevica, već i mešanja tog međunarodnog faktora. Dakle, to je i njihov rezultat. Oni instaliraju ovde vladare i dan-danas. Podržavaju jednu stranku nasuprot drugoj. Podržavaju jedan nacionalizam, nasuprot drugog, jednu državicu protiv druge.

    Press: Kao, na primer, na Kosovu.

    Profesor Pavlović: Da, s tim što je na Kosovu podržano delom i razbojništvo, pa čak i neki zločinci koji su od nacionalnih boraca ili običnih drumskih razbojnika priznati kao politička elita darovane kosovske nezavisnosti. Ali treba biti na oprezu. Mine ispod temelja srpske države nisu samo na Kosovu, nego i u Sandžaku, i u Vojvodini.

    Press: Ali, da se nakratko zadržimo na Kosovu. Šta je tu glavni istorijski kontekst?

    Profesor Dimić: Ovo što je rekao kolega Pavlović. Kada pogledate tu granicu, ona liči na Teksas. Znate, to je bio prostor u kome nestane 50.000 grla stoke godišnje. To je prostor gde se dešavaju strašni zločini. Ono što znamo statistički to je da na tom prostoru ima nekoliko puta više ubistava nego u ostalim krajevima Jugoslavije. Ako se gledaju žrtve, oni su sa 81 odsto Albanci. A ako se gledaju zločinci, oni su 82 odsto Albanci. Država ubija sa sedam odsto, uz upotrebu, što bi danas rekli, prekomerne sile. Ako se gleda drugi parametar, žena i imovina su jedan od glavnih razloga za ubistvo.
    Tako da je to istorijski prostor na graničnom frontu gde država angažuje paravojne formacije, da opet modernizujemo jezik kako bismo održavali red. Bataljone organizovanih Arnauta vodi, uz ostalo, i A. Lješje, otac kasnije mitologizovanog kapetana Lešija. Oni su ti koji prave zločine. To ne radi Jugoslovenska vojska.

    Profesor Pavlović: Veliko iskustvo je upravo u tome. Izvinite, profesore, što upadam, ali tadašnja Srbija, tadašnja Jugoslavija, umela je da nađe među Albancima saveznike i saradnike. Ova Srbija, nažalost, uspela je da sve Albance, odgurne od sebe. I mi nemamo Albanca koji bi zastupao, ne prosrpske, nego realne i stvarne interese suživota na Kosovu. Jeste, uvek je na Kosovu bila dominantna albanska većina. Ali su vekovima tamo živeli i Srbi. I to je paralelni život. Ta poruka i Srbima i Albancima treba da dođe upravo od podržanih predstavnika albanske kvazidržave, ali i od tzv. međunarodne zajednice. U stvari, samo od Amerike. Dakle, da oni pozovu na mir, da se Srbima odagna strah i da im se garantuje egzistencija, da mogu da ostanu tu da žive, da se školuju… da izgrađuju, a ne da ukidaju svoje institucije. A kad Kosovo uspostavi evropske standarde onda će i Srbi i Albanci želeti da žive tamo. Ali…

    Press: A onda Barak Obama u svom najvažnijem govoru prilikom preuzimanja Nobelove nagrade za mir kaže da je humanitarna intervencija na Kosovu primer kako međunarodna zajednica treba da deluje. Da li je već time sve izgubljeno?

    Profesor Pavlović: Amerika stoji iza svojih ratnih ciljeva pa makar oni bili propagandno predstavljeni na drugi način. To tako danas izgleda. To su istorijski procesi u kojima danas nešto izgleda bezizlazno… Ali istorija nas je naučila da se stvari menjanju. Ne možete zaustaviti istoriju i predviđati budućnost.
    Profesor Marković: Meni je tu neverovatno da je Evropa podržala jedan tako neverovatan istorijski regres. Oni su podržali povratak u bezakonje. Znači, ovo što je rekao profesor Dimić, Kosovo je vekovima društvo bezakonja. I Jugoslavija je pokušala da uvede neki red, i Zapad je sada bukvalno civilizacijski vratio Kosovo vekovima unazad. Ne postoji antievropskije društvo od današnjeg Kosova.
    Profesor Dimić: Ima još jedna zanimljiva i važna stvar kada se gleda ta granica. Tu granicu nisu želeli ni Srbi ni Albanci. Tu granicu je povukla upravo Evropa.
    Profesor Pavlović: I prihvatila.

    Profesor Dimić: I prihvatila, da. Ta granica nije povučena 1918. već 1924. i 1925. kada je taj prostor najzad pacifikovan. Taj prostor, kao što Peđa kaže, čitav vek živi u permanentnoj anarhiji. Jugoslovenska država pokušava da uvede neki red, ali i pre nego što je država uspostavljena počinju nemiri na Kosovu sa raspoređivanjem srpske vojske. Kroz centralni deo prolaze francuske trupe, a albansko stanovništvo to doživljava kao znak da neće biti srpske države.
    E, sad, kralj Aleksandar, Josip Broz, oni su Kosovo štitili u Tirani, a ne u Prištini. Jer, Priština uvek želi da bude glava velike Albanije.
    Profesor Pavlović: Tačno, Osovina, Beograd – Tirana jedina može da pacifizuje Prištinu.
    Profesor Dimić: I tu se onda gubi bitka, 1927, kada Albanija pravi salto-mortale i od prijatelja Srbije postaje prijatelj Italije. Ili, opet 1948. kada zahvaljujući Staljinu počinje da vodi jednu sasvim drugačiju balkansku politiku.
    Profesor Marković: Ali, mi tu moramo da budemo i samokritični. Ovo što je rekao Moma, mi nismo privukli taj narod ne samo devedesetih, mi ga nikad nismo privukli. Recimo, beznačajan je broj generala Albanaca u JNA. Drugo, mi smo se civilizacijski tu slomili. Nismo emancipovali albansku ženu. Znači, da smo omogućili emancipaciju albanskim ženama ne bi taj demografski talac bio tako snažan. Drugo, mi suštinski nikad ozbiljno nismo shvatili taj narod. Za nas su oni bili ljudi iz podruma koji testerišu drva.
    I zar to ne zvuči paradoksalno. Zar ne bi civilizacijski napredak za svakog mladog Albanca, a pogotovu Albanku, bio da je mogao da se školuje u Beogradu, da se integriše u jedno naprednije društvo. Međutim, s jedne strane, njihova plemenska kultura je bila suviše snažna, a s druge strane, nas je bilo baš briga. Nijedan naš ozbiljniji političar nikada nije znao albanski. Pa to pokazuje koliko nam je bilo svejedno.
    Profesor Dimić: Peđa je u pravu, mislim da je to ključni neuspeh Jugoslavije što od albanskog stanovništva nije napravila građane koje bi integrisala u društvo.

    Press: Ali koga je Srbija uopšte integrisala? Eto, u Bosni su bile emancipovane žene. I? Zar tu onda jedan od krivaca nije i SPC, koja nije priznala ni katoličke manastire u Boki na kojima je pisalo – Eparhija barsko-serbska?

    Profesor Dimić: Jeste, Veljko, Srbija nije integrisala srpstvo. Ono je ušlo u Jugoslaviju kao policentrično i izašlo iz Jugoslavije kao policentrično, dok su svi ostali izvršili nacionalnu integraciju unutar tog jugoslovenskog vremena. Srbi su ostali policentrični i dele se na one koji pišu latinicom i ćirilicom, na one koji govore ekavski i ijekavski. Oni se dele na Krajišnike, Slavonce, Bosance, Crnogorce, Vojvođane, Srbijance… U istom strateškom okruženju pojavilo se različito iskustvo, na primer, kod Hrvata i Albanaca. Ako gledaš Albance, a o njima pričamo najviše, to je gotovo jedna maglina koja ih usisava u sebe. To se kod njih zove „manji zid“ (crni obraz). Svako zna svoje poreklo.
    I svi su danas Albanci. Mi govorimo o toj Drenici, od tih 60 sela Drenice, koja su pre 150 godina bila srpska. Nije to samo iseljavanje, nego prelaženje prvo u islam, pa u albanstvo. I otvara se pitanje odgovornosti raznih institucija, pa i crkve, koja je izjednačavala pravoslavlje sa srpstvom. To su kategorije koje su dovele da smo u 20. veku izgubili Srbe katolike i Srbe muslimane.

    Profesor Ekmečić kaže da je na Balkanu religija vododelnica nacija za sve, osim za Albance. Albanski političar Paška Vasa u predvečerje Berlinskog kongresa kaže da je albanstvo jedina religija Albanaca.
    I taj narod koji je vrlo mudar i uporan, verovatno najuporniji narod na Balkanu, toga se drži i danas. A druga, iskustvom stečena gotovo filozofska misao koje se oni pridržavaju, jeste – „prodaj se, ali ne dozvoli da budeš kupljen, jer te posle toga niko neće pazariti“. Znate, ta filozofija kad se provede u politiku, ona se izjednačava sa onim što nam govori i Čerčil, da nema večnih prijateljstava ni večnih saveznika.
    Profesor Marković: Ovde moram da vas prekinem. Evo, šta je razlika. Znači, oni bacaju svoju privredu u haos ovim embargom srpskih proizvoda. I radi nacionalnog interesa zanemare i to što će hiljade njihovih ljudi da strada zbog mnogo skuplje robe iz Hrvatske. A mi iz dana u dan kukamo zbog nekoliko miliona evra. To je razlika u stavu. Znači, oni su spremni da trpe. Da izguraju svoj državni stav. I druga je, ovo što kaže Ljuba Dimić, upornost, svaki njihov političar je bio u zatvoru za nacionalnu stvar, kod nas su mnogi spremni da prodaju rođenu babu.
    Profesor Pavlović: To je takozvani državni razlog. U ovom trenutku Srbija ima protivurečnost u samoj strategiji, ako je uopšte ima. Banalno pitanje, šta mi hoćemo na Kosovu? Pretpostavimo da „okupatori“ odu sa Kosova sutra. Da Amerika prestane da podržava albansku nezavisnost. Da li će Srbija da uspostavi efektivnu vlast na Kosovu? Neće i ne može!
    Profesor Marković: Pa, Majkl Polt je to rekao. Evo, hoćete sutra da odemo s Kosova.
    Profesor Pavlović: I zato je pravo pitanje zašto Evropa ne uspostavi evropske standarde na Kosovu. Kakve veze ima nezavisnost Kosova sa zabranom distribucije mleka na severu Kosova? Da li će stvarno kosovska nezavisnost biti ostvarena na taj način što će da uvoze mleko iz Hrvatske.

    Press: Šta je onda nešto što bi bio plan za Kosovo?

    Profesor Pavlović: Mi nemamo plan! Mi nemamo celovit plan iza koga bi stajalo ostvareno i poželjno nacionalno jedinstvo! Nemamo viziju, strategiju. Ponavljam, državni razlog nalaže da država mora da se brani, kao što vi branite svoju kuću, svoj stan, porodicu, lični integritet. Ne može ni po Ustavu drugačije, to je veleizdaja. Ali, može na jednoj velikoj međunarodnoj konferenciji, kakvih je bilo u istoriji, da se raspetlja i albansko i srpsko pitanje. I hrvatsko ako treba. I srpsko u Republici Srpskoj. Rešenje je skinuti sve granice, kao što Evropa radi. Dovesti evropske standarde tu i Balkan će opet biti multietničko društvo.
    Profesor Dimić: Onog trenutka kada Srbija privlači pažnju naroda i svog i drugih to je trenutak kada ona, poput nekog izloga, ima šta da ponudi. Srbija danas nema šta da ponudi ni sopstvenoj mladosti, a kamoli onima u okruženju. Prema tome, jedan od zadataka onih koji su danas na vlasti jeste da pronađu od ekonomskog do kulturnog i socijalnog modela koji bi obezbedio da se u ovoj državi srećno živi.
    Profesor Marković: Da dopunim. U 19. i prvoj polovini 20. veka Nemci postaju Srbi… Vajfert. Poljaci postaju Srbi. Jevreji postaju Srbi. Hrvati postaju Srbi.
    Profesor Pavlović: Srpski Mančester dižu Česi i Austrijanci.
    Profesor Marković: A mi sada gubimo Rome i Vlahe. Znači, Romi i Vlasi neće više da budu Srbi. Pa ni sami Srbi više nisu sigurni.

    Press: Zar se to najbolje ne vidi na primeru Crne Gore, gde nikog nije briga za tih 30 odsto ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi? Šta je uopšte srpsko pitanje, a šta naš najveći problem?

    Profesor Marković: Nama su svi problemi otvoreni. Znači, mi nemamo jedan problem, nego malo gde nemamo problem. Nama sad Rumuni traže da rumunska crkva bude nadležna za Vlahe u istočnoj Srbiji. Znači, nikada sa Rumunima nismo imali problem, a eto sad i oni imaju neku primedbu.

    Press: A šta je „srpsko pitanje“?

    Profesor Dimić: Srpsko pitanje je demokratsko pitanje. I ono mora tako da se rešava. Miloševićeva greška je što je drugim metodama pokušao da rešava srpsko pitanje. I to se završilo katastrofalno. Mi danas faktički nemamo legitimitet da povučemo bilo koji drugi potez, pogotovu što smo satanizovani. Suštinska greška je bila što nije prepoznato šta stiže iz Evrope. Moma Pavlović je rekao – nije prepoznat ključni proces, a to je da je Hladni rat završen i da je socijalizam poražen.
    Profesor Marković: Sećate se da je Gorbačov šokiran dok Milošević nazdravlja socijalizmu. Mi smo poslednja zemlja koja je uvela višepartijske izbore.
    Profesor Pavlović: A imali smo najmanje razloga. Iz celog socijalističkog sveta Srbija je bila najevropskija sa dugom demokratskom i parlamentarnom, kakvom-takvom kulturom.
    Profesor Marković: Najdemokratskija! Ne postoji demokratskije društvo od srpskog sedamdesetih i osamdesetih u Istočnoj Evropi. Mi umesto da iskoristimo demokratski potencijal, mi pokušavamo silom. Znači, ovo što je rekao profesor Dimić, demokratski kapacitet Srbije bio je daleko najveći u okruženju, a mi umesto da demokratski rešimo srpsko pitanje u Hrvatskoj, pokušavamo da ga rešimo silom. A nemamo ni silu. Milošević se ponašao kao deran koji bi stalno da se pobije i stalno dobije batine. Ne postoji kompromitujuća stvar za našu državu koju nismo uradili devedesetih. I sada plaćamo gorku cenu.

    Profesor Dimić: Da bi se razumeo položaj srpskog naroda treba u temu da se uvede i nasleđe Kominterne. To nasleđe jugoslovenskih komunista po kojem su Srbi kao najveći narod žandari u državi. To se dešavalo Rusima u Sovjetskom Savezu, Srbima u Jugoslaviji, a to će se danas desiti Americi u svetu, koja će biti neshvaćena i kažnjena, na ovaj ili onaj način, kroz individualni teror i ne znam već šta. To je to ubeđenje da je nacionalizam najvećeg naroda i najopasniji. Svaki nacionalizam je podjednako opasan. To je opterećivalo srpske kadrove u vreme Tita da ne brinu o srpskim nacionalnim interesima.
    A onda sa odlaskom socijalizma umesto da to bude otvoreno kao demokratsko pitanje, ono se eruptivno otvorilo. I onda su tu isplivale neke kategorije ljudi koje u normalnim okolnostima ne bi mogle da dobiju mesto ni u čitulji, a kamoli u uvodnicima tekstova. Tu je nastala jedna čudna alhemija bivših zaštitnika socijalizma, koji su sad postali zaštitnici nacionalizma. I tu više nije bilo rešavanja demokratskog pitanja, već jednog anahronog, koji Evropa nije prepoznala, a susedi su se uplašili. I u tom kontekstu, bez podrške Rimokatoličke crkve, bez podrške Islamske verske zajednice, sa jednom srušenom Rusijom koja u tom trenutku igra jednu prilično poniznu istorijsku ulogu, Srbija je dovedena u situaciju da sama ne može da se odbrani, a pritom na pogrešan način brani svoje ključne nacionalne interese.

    Press: Tada i Zapad počinje svoju igru na Balkanu?

    Profesor Dimić: Politika Zapada je da od naroda koji je frustriran razvojem događaja – ostaje bez države, sabijen u maticu, sa velikim brojem izbeglica, traumatičnom i bolesnom ekonomijom, demografskom slikom koja je kao leukemija – traži da se dodatno ponizi. I to je zaista jedan element koji se teško može kontrolisati. Podržavajući ekstreme, proveravajući modele poslušnosti na toj eksperimentalnoj parceli, oni rizikuju da u budućnosti neka dodatna nesreća pogodi ovaj prostor. Pritom usitnjavaju prostor, što je njegova marginalizacija, provincijalizacija, gubitak snage.
    I ovo što se sad dešava, Srbija odjednom gubi i neko jugoslovensko političko nasleđe na Bliskom istoku, što izaziva novu dezorijentaciju u ekonomskom i političkom smislu. Ali ovo što se dešava na Bliskom istoku ja bih bio skloniji da gledam kao ponovno otvaranje nekog istočno-mediteranskog pitanja. A to istočno-mediteransko pitanje fundamentalno ugrožava Evropu. Ne možemo da zaboravimo i da je Vatikan za rušenje socijalizma bio nagrađen devedesetih na Balkanu, kroz koncepte koji su njemu odgovarali.

    Jer Vatikan jedino što nije želeo 1914. to je promena u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi. On nije želeo Jugoslaviju, on je želeo samostalnu Hrvatsku i Sloveniju, to je dobio na kraju veka. Prema tome, to je neka nagrada, da li će sutra i radikalni islam, koji možda upravo sada pravi pakt, nešto dobiti ovde. Bin Laden je otišao kao kolateralna šteta nekog novog dogovora na Mediteranu gde se ruše sekularne diktature i režimi, dok radikalne muslimanske vođe sede u Londonu i drugim evropskim prestonicama.

    Press: To možda sad otvara i jednu širu temu…

    Profesor Marković: Zapad će da zažali za razbijanje ovog prostora. Jer se pokazalo da je uništio jedinu veliku zemlju između Istanbula i Beča. Nemački vrh se gorko pokajao kada je razbio Jugoslaviju 1941. jer su, kako je rekao Moma Pavlović, napravili potpuni nered, sa ludačkim režimima poput ustaša. Devedeset prve prave možda istu grešku, razbijaju jednu, što bi teoretičari rekli, održivu zemlju, veliku zemlju. I onda nastaje vakuum gde je prva sledeća velika zemlja Turska, koja ima nekoliko državica štićenica ovde. Pre deset godina Turska bi na kolenima ušla u Evropsku uniju, a sada može da uđe, ali kao veliki partner.

    Press: I onda mi posle 200 godina ratovanja dođemo do toga da u Turskoj tražimo saveznika. Zar to nije potpuni istorijski apsurd?

    Profesor Marković: Šta da radimo? Miloš je tako napravio državu. On je ljubio u čizmu pašu, ali je gradio državu mic po mic. Nije problem nekog modernog pašu ili guvernera poljubiti u čizmu, nego kad to ne radiš za državu, nego za sebe. Pa mi imamo bivšeg načelnika Generalštaba koji se prodavao za pare. To je neshvatljivo. Taj nedostatak integriteta nikad nije postojao. Mi ne možemo da zamislimo Titove, ma kakvi Titove, ne možemo da zamislimo Nedićevog generala da to uradi. Ne daj bože generala kralja Aleksandra.

    To je sve nedostatak ljudskog kvaliteta elita u Srbiji. Jer ljudi koji su ništarije mimo politike stvarno su jeftini. To je veliki problem. Ti ako profesionalizuješ čoveka s dvadeset godina kao političara, pa u 23 postane potpredsednik Vlade, on nema gde da se vrati. Taj će da uradi sve da ostane na vlasti.

    Press: Pa nek ostane, samo nek ima rezultate.

    Profesor Dimić: Da bi se vodila ozbiljna politika moraš da prepoznaš interese velikih sila i da se uklopiš u njih. Ako se ne uklopiš, nema te. Ne postojiš! Prema tome, ozbiljne političke elite moraju da prepoznaju istorijske procese, da se uklope sa svojim interesima i da izbegnu glavne udare. Ovde je za vreme Tita porođena jedna svest da mi vodimo veliku svetsku politiku. Za to nismo imali kapacitete ni tada, a kamoli sada.
    Treba shvatiti da smo mi mala zemlja, u jednom okruženju koje nije preterano prijateljsko. I da mala zemlja ne treba da čeka na raskrsnici, jer smo već potrošili 20 godina. Ona treba da bude srećan sused i dobar sused Evropske unije do momenta dok ne postane deo Evropske unije. A to znači da uvede sve standarde, da omogući bolji i srećniji život, da pokrene proizvodnju, da otvori radna mesta, eliminiše sporove. Prema tome, sa Albancima treba pregovarati, treba početi odmah. I ono što je važno za malu zemlju i mali narod nema odricanja u principu u politici. To je luksuz koji imaju samo velike sile. Ako se mali narod, mala država odrekne principa, ona je nestala s političke scene.
    Prema tome, ne možeš ti danas ovako, sutra onako. Pođeš s jednim izveštajem u UN, onda te nateraju da promeniš stavove. To je put u propast.
    Profesor Pavlović: I kada kažete crvena linija, onda to treba doista da bude crvena linija. I onoga trenutka kada bude ugrožena, idete vi, a nisu krivi drugi. Dakle, ja da sam ministar, rekao bih, moja politika je neuspešna, i dao bih ostavku. To je tako jednostavno… ali tako neostvarljivo u Srbiji. Sve dok ne dovede do tragičnih posledica.

    Orijentiri u svetskoj politici

    Press: Ako mi 20 godina pokušavamo da dobijemo zaštitu od Rusa na međunarodnoj sceni i dobijamo je, ali očigledno nije dovoljna, zar onda ne treba da promenimo zaštitnika ili sačekamo da nam ovaj pomogne? Šta treba da budu naši orijentiri u svetskoj politici?

    Profesor Dimić: Pitanje, Veljko, vidi. Ti 20 godina dobijaš podršku od Rusije, nekad je ona veća, nekad manja. Ta podrška je uvek u skladu sa ruskim interesima na Balkanu. Kada su ti interesi veliki, ta podrška će biti velika. Istorija nas uči da se Rusija uvek na Balkanu dokazivala kao velika sila. Prema tome, kada Rusija upre na Balkanu, o tome treba voditi računa. Ali mora i prema toj velikoj sili koja nije danas supersila da se vodi principijelna politika. Jer ne možeš ti da je ignorišeš u svakom drugom potezu ako ti je ona jedan od retkih „političkih prijatelja“, tj. ukoliko si uklopljen u njene interese na Balkanu.
    A naravno da se treba truditi, pa reći Amerikancima – znate, mi smo zaštitnici vaših interesa na Balkanu, a ne Albanci, ne Hrvati, ne muslimani.

    Press: I šta su onda naši orijentiri?

    Profesor Dimić: U ovom novom svetu ti imaš jedan orijentir koji moraš da posmatraš. To je Amerika. U drugom krugu su Evropa i Rusija, nekom malo dalje dolazeća Kina. Prema tome, ako ti danas nemaš podršku Amerike, onda treba uraditi sve da oni koji će sutra biti velike sile, zemlje Brika, Kina posebno, ovde budu prisutne. I čekajući Evropsku uniju u tom predsoblju (koje još ni Evropa nije shvatila kako će da uklopi), treba da definišemo svoje nacionalne interese i uklopimo ih u interese velikih sila.

    Srpska južna politika najveća katastrofa

    Profesor Pavlović: Srbija je do 1914. svu svoju političku energiju usmeravala ka jugu. Krvarili smo za Makedoniju, za Kosovo, staru Srbiju. Recite mi danas, šta je ostalo od te politike. Ona je doživela potpuni slom.
    Makedonija je kao geografski pojam zemlja u kojoj su najveće srpske bitke i najveće srpske žrtve. Danas je zapuštena, spomenici u ruiniranom stanju, pa nikome ne pada na pamet da, recimo, ukori tu nesrećnu zemlju zbog takve politike. S druge strane, obratite pažnju, jedino se na tom „srpskom južnom krilu“ razvila makedonska nacija, odnosno makedonska država. Ali se nije razvila u Grčkoj, nije se razvila ni u Bugarskoj, premda su i Bugari bili komunisti.
    Jedno banalno pitanje koje svako treba da postavi jeste zašto su naši dedovi ginuli na Ovčen polju ili Kumanovu i na drugim prostorima.
    Profesor Marković: Ali ja bih tu bio vrlo kritičan. Ja mislim da je naša južna politika najveća katastrofa. Ne smemo da zaboravimo da su nama gubici mnogo veći na jugu nego na zapadu na početku. Znači, mi pet puta ratujemo sa Bugarima oko istočne Makedonije, koja, parafraziram Bizmarka, „ne vredi kostiju jednog srpskog vojnika“.

    Ko je ovde odgovarao za destrukciju zemlje

    Profesor Pavlović: U Srbiji ne postoji kontinuitet politike, niti kontinuitet savezništva. Da, bez obzira na izbore, bez obzira na političku garnituru, vi ne možete da menjate politiku iz temelja. Čak isti ljudi koji su do juče govorili „Kosovo je sveta srpska zemlja“ danas govore da treba da priznamo Kosovo. Koji je to moralni integritet, ko može tim ljudima da veruje?!
    Dalje, ne postoji politička, krivična odgovornost za javno delovanje. Celokupno srpsko vojno i političko rukovodstvo sada sedi u Hagu za promašenu politiku. Ja mislim da je to suđenje trebalo da se obavi ovde. I da bude primer, i da nikada nikome ne padne na pamet da se uključuje u politiku ako za to nije kompetentan, ako nije sposoban. I da zna da postoji odgovornost da će da ide na robiju… Šta još treba da se desi da neko odgovara na ovim prostorima? Ko je odgovarao za destrukciju zemlje?

    Ličimo na Nedićevu Srbiju

    Ima jedna neprijatna istorijska paralela. Naša država danas stvarno liči na Nedića. Znate zbog čega liči na Nedića? Zato što pokušavamo da iskukamo nešto bolji status u novom evropskom poretku. Mi to pokušavamo sa velikom silom koja je zapravo neprijateljska. Mi pokušavamo da nekako kolaboracijom izguramo bolji status, a imamo i Ljotiće, koji su oduševljeni kolaboranti. Imamo ljude koji su kao Ljotić, kolaboranti iz ljubavi, znamo svi koje su to stranke. A iznenadili biste se koje su stranke danas zapravo naslednici partizana. Jer partizanski stav je borba po svaku cenu.

    Veljko Lalić

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/174052/KOSOVO+ili+EU%3A+Otvaramo+javnu+debatu.html

  7. Varagić Nikola каже:

    Tariq Ali

    Evropa je zatočenik atlantizma

    Broj 611

    Datum objave: 03.09.2011.

    Piše: Srećko Pulig

    U organizaciji Heinrich Böll Stiftunga za Hrvatsku i ove je godine, od 21. do 26. augusta, u Visu održana Zelena akademija. Na njoj su sudionici, uglavnom iz nevladinih organizacija, ali i s univerziteta, kao i neovisni pojedinci iz Hrvatske i s cijelog prostora Jugoslavije, razgovarali na temu krize političke imaginacije. Jedan od uglednih gostiju bio je i Tariq Ali, britanski teoretičar, pisac i aktivist pakistanskog porijekla. Dugo godina vezan uz časopis “New Left Review”, sjetio se u ovome okruženju i veza s redakcijom prijateljskog časopisa “Praxis”, koji je svoju ljetnu školu održavao na obližnjoj Korčuli.

    U svom prvom obraćanju govorio je o pobunama u arapskom svijetu, njihovim rezultatima, perspektivama i poukama. Isti dan uvečer nastupio je u Hrvatskom domu u Visu, u diskusiji sa Srećkom Horvatom na temu pobuna u Britaniji, a pod naslovom “Zašto ovdje i zašto sada?” Ovaj razgovor vodili smo između ta dva događaja.

    Tvrdite da je sadašnja situacija u arapskim zemljama, uz sve razlike od jedne do druge, usporediva s evropskim proljećem naroda, koje su odigralo uglavnom u 19. stoljeću?

    – Situacija jest usporediva. Arapski svijet posjeduje sjećanje na svoju političku prošlost. Ustvari, radi se o dvije uspomene. Jedna se odnosi na vrijeme kada je to bio jedan jedinstveni svijet, pod Otomanskim Carstvom. Bio je to svijet gradova. Mogli ste ići u školu u Amanu, pa na univerzitet u Kairo, Jeruzalem ili Damask. To nije bio problem.

    Nezavršene arapske revolucije

    Nešto poput latinskog srednjovjekovlja u Evropi?

    – Otprilike tako. A onda je došao Prvi svjetski rat i imperijalistička podjela arapskog svijeta na male zemlje. Ono što Nijemci zovu Kleinstadt politikom, a Amerikanci sada posvuda provode. Taj svijet promijenio je stanje stvari za Arape. Bili su okupirani, počeli su se pojavljivati nacionalistički pokreti koji su željeli istjerati strane sile. Mnogo je nada polagano u te pokrete i u ideju da će oni ponovno ujediniti arapski svijet. Egipćani su pokušavali, no nisu uspijevali. Još krajem 1950-ih godina govorilo se o tri uzastopna središta arapskog svijeta: Kairu, Bagdadu i Damasku. No, nikakvo spektakularno ujedinjenje nije se dogodilo. Ostalo je sjećanje na te borbe, narod je zapamtio da je jednom već bio skoro slobodan. Mlade generacije naslijedile su ta sjećanja od starijih. Kao ni u 19. stoljeću, nije bilo organiziranih političkih stranaka. Postojali su intelektualci, otpor prema Imperiju, ljudi nisu željeli služiti stranim silama i biti od njih kontrolirani. Sve su to sličnosti. No, najveća sličnost je u brzini kojom su se stvari odvijale. To me najviše podsjeća na 1848. Od jedne zemlje do druge, cijelo područje zahvaćeno je olujom. Naravno, znamo kako je proljeće naroda završilo u Evropi. Bilo je slomljeno. U arapskom svijetu sada su na djelu analogni pokušaji. Sve su to sličnosti, no postoje i granice analogije. Mi, naravno, živimo u drugom vremenu.

    Može li se u pobunama razlikovati građansku ili čak buržoasku revoluciju od socijalne ili čak socijalističke?

    – Svaka zemlja je drugačija, no borba za slobodu, ako to tako nazovemo, za demokratske slobode, svugdje je na djelu. Radi se o nezavršenim revolucijama, koje nemaju priliku da se završe, jer nacionalisti ne žele ići do kraja. Mislim da ortodoksna staljinistička ljevica snosi puno odgovornosti za sadašnje stanje. Često zamišljam što bi se dogodilo da se u Sovjetskom Savezu nakon revolucije izgradila demokratskija struktura vlasti, da su bile dozvoljene stranke koje prihvaćaju sovjetski sistem, ali ne i svaki potez boljševika. Bi li se stvari odvijale drugačije, pa kada bi se Nijemci nametali kao spasioci, bi li postojao model za trećesvjetske zemlje, istovremeno socijalan i demokratski? No, to se nikada nije dogodilo. Postojale su jednopartijske države, često i radikalne, jer su one takve kada si revolucionaran…

    Problem Trećeg svijeta u prošlosti bili su i režimi koji su bili karikatura socijalističke ideje?

    – Karikatura već postojeće karikature. Zato je borba za demokratske slobode vrlo važna za taj svijet. Neki od dominantnih slogana u Egiptu i Tunisu – to su bili zahtjevi za radom, neovisnošću od državne samovolje i za relativno pravednom nadnicom od koje se može živjeti – sadrže elemente socijalnog programa. Ali ne u obliku solidarnog klasnog pokreta koji će organizirano nastupati sve do ispunjenja svojih zahtjeva. To se nije dogodilo.

    Britanija je vazalska država

    Stalno naglašavamo kako je svaka zemlja posebna. Uzmimo primjere Egipta i Tunisa.

    – Tunis je relativno malena, a Egipat velika zemlja u arapskom svijetu, značajna po svojoj snazi, povijesti i geostrateškom položaju. Ljevica je u Egiptu malena, ali s dugom tradicijom djelovanja i vrlo aktiva, pa ima priliku, uspije li se organizirati odozdo, kao stranka novog pokreta. Moj je osjećaj da će, budu li se održali regularni izbori, u Egiptu na vlast doći nekakva kombinacija Muslimanske braće i vojne vlasti, sve blagoslovljeno iz Washingtona. Kada se to dogodi, postojat će prilika za opoziciju. Jer se neće u bitnome promijeniti struktura društva, njegova ekonomija itd. A to će onda, prije ili kasnije, proizvesti novi pokret. U tom sam smislu optimističan što se tiče Egipta, mislim da će se otvarati nove mogućnosti.

    Narod vidi kako su zapadni vođe nekoherentni u svojoj politici, mijenjajući u trenu kvalifikacije pojedinih režima. Tko je prijatelj Zapada a tko diktator postaju taktičke odluke u službi novih nepravednih strategija. Posebno strši nereflektiranje današnjeg stanja Pokreta nesvrstanih. Ne radi se samo o činjenici da je Jugoslavija bila jedan od inicijatora tog pokreta, već i o vezama nastalih zemalja s njime. A tema Zelene akademije je “kriza političke imaginacije”…

    – Te imaginacije nema nigdje u Evropi. Nesvrstani pokret je u ćorsokaku. Zemlje koje su stvarno nesvrstane sada su one u Južnoj Americi. Biti nesvrstan danas znači ne pristati na ono što govore Amerikanci! Naravno, u nekim stvarima možeš se i slagati s njima. No, kada se ne slažeš, onda to i kažeš. U tome je sada velika razlika između Južne Amerike i Evrope. Chavez se uporno protivi američkim odlukama u Vijeću sigurnosti UN-a, savjetuje američkim građanima da čitaju Noama Chomskog. A toga ovdje nema!

    Ne, mi se evroatlantski “integriramo”.

    – Taj problem stoji i u centru krize evropskih integracija. Sjetimo se da su na njihovom početku, u doba De Gaullea, postojali planovi za Evropu kao “nesvrstanu”, nezavisnu silu između dvije supersile. No, nakon propasti SSSR-a sav taj svijet se urušio. Sada neovisnost Evrope može značiti samo neovisnost od SAD-a. Toga su se preplašili i u Evropi i u SAD-u. Između ostalog, zato je i odlučeno da se EU proširi do tolikog opsega da (p)ostane samo ekonomska zajednica. Sve drugo postaje besmisleno.

    Na jednoj konferenciji na koju su me pozvali, organiziranoj od Zapaterove vlade u Španjolskoj, iznio sam svoje mišljenje o tome. Rekao sam da ako žele organizirati primjerenu socijalnu Evropu, moraju ponovno početi iz početka. A to znači kreirati nove institucije i prakse koje ne bi bile neoliberalne, već barem genuino socijaldemokratske. Onda bi se narode trebalo pitati slažu li se s time. E da, i iz svega bi trebalo isključiti Veliku Britaniju, jer ona je vazalska država. To je izazvalo smijeh, no ja se nisam šalio. Još je De Gaulle vidovito rekao da ako pripustite Britaniju, to je kraj ideje Evrope.

    Što onda savjetujete jugoslavenskim zemljama?

    – Moj vam je savjet: pogledajte što se događa u Grčkoj. Ona je, kao i vi, dio Balkana. Želite li napredovati, usprkos traumama zadnjih građanskih ratova, ja bih vam savjetovao da se potrudite oko stvaranja balkanske federacije. Zajedno s Grčkom i drugim balkanskim državama. Ne kao ponavljanje grešaka Jugoslavije, već kao nešto novo i bolje. A za to je potrebno raditi na stvaranju potrebnih struktura. Slični problemi nastat će i u drugim dijelovima svijeta, ali i Evrope. Jer, ja ne vidim kako bi ovakvo stanje u EU-u moglo potrajati. Ključna zemlja EU-a sada je Njemačka. Koliko dugo će ona još pristajati na to da ne bude povijesna nacija? Prije ili kasnije, a bolje bi bilo da to izvedu inteligentni i razumni ljudi, Nijemci će shvatiti da ne moraju biti atlantski orijentirani. Zašto ne bi bili u jednako dobrim odnosima sa SAD-om, ali i Kinom i Rusijom? Zašto bi bili zatočeni u atlantizmu? Veliki problem, luckastost ustvari, jest da su socijaldemokrati i zeleni u Njemačkoj najveći atlantisti.

    Revolt u Londonu

    Svi su oni sada, prije svega, neoliberali.

    – Po mome mišljenju, Joschka Fischer je primjer takvog nevjerojatno reakcionarnog zelenog političara. Potpuno u sferi američkog utjecaja. A to je glupo i sa stanovišta njemačkog i sa stanovišta američkog interesa. Zar ne bi i Amerikancima bilo bolje da u Evropi postoji zemlja koja bi im rekla: ovo vam ne valja, bolje bi bilo ovako?

    Kada smo već u velikoj geopolitici, treba primijetiti koliko energije EU troši da bi Tursku pokazala podobnom ili nepodobnom za evropske integracije, dok istovremeno uopće nema diskusije o Rusiji kao evropskoj zemlji?

    – To je naprosto ludo. Kao što je ludo bilo dozvoliti da se raspadne SSSR. Sve je to povezano: da se nije raspao SSSR, mislim da se ni Jugoslavija ne bi raspala. No, još gore je što su se ti raspadi dogodili na tako ružan način. Sada Putin kaže da želi stvoriti Evroazijsku uniju, pa možda Turskoj ponudi sudjelovanje u njoj. Njihovi međusobni odnosi trenutno uopće nisu loši.

    Kada govorimo o nedavnim nemirima u Londonu, otvara se ogromni problem hijatusa između refleksivne, intelektualne i političke ljevice na Zapadu. Stvari se događaju više-manje spontano, izvan bilo kako organiziranih političkih pokreta, koji su sposobni samo naknadno reagirati?

    – Potpuno ste u pravu. Erupcija koja se dogodila u Britaniji, u puno gradova a ne samo u Londonu, bila je revolt nepodobnih. Instinktivna pobuna. Ona nije imala razrađen skup motiva. Nije bila politički organizirana. Većina sudionika bili su mladi ljudi, u dobi od 18 do 20 godina. Oni gledaju što se događa u ovoj zemlji. A događa se to da je društvena nejednakost u Britaniji postala nepodnošljivija pod Blaireom i Brownom no što je bila pod Thatcherovom. Potpuno razaranje socijalne države kroz privatizacije i pretvaranje Londona u prijestolnicu financijskog kapitala. Bankari koji si isplaćuju plaće i bonuse koji su potpuno opsceni. Parlamentarni zastupnici koji varaju ne bi li dobili veći povrat troškova, uključujući bivšeg premijera Davida Camerona. Narod sve to vidi! Ljudi, pa i siromašna djeca, sve to gledaju na televiziji. Oni nisu glupi da ne bi mogli povezati što se događa. U siromašnom dijelu Londona policija je ubila crnog dječaka. Bilo je to planirano ubojstvo. Događaji podsjećaju na one u banlieusima u Francuskoj prije nekoliko godina. Pobuna je bilo i prije u Londonu. To nije veliko iznenađenje. No, sada su razmjeri nejednakosti puno gori od onih u 1980-im, kada su se dogodile zadnje pobune. Društvo cijelo vrijeme odašilje poruke: mi smo potrošačko društvo, kupujte, kupujte, kupujte! Djeca si to ne mogu priuštiti, pa uzimaju stvari iz dućana. Provaljuju u dućane i odnose stvari. Najviše su stradali dućani s mobilnim telefonima i tenisicama. I to je sve. Nisu pljačkane zlatarnice. Pa ipak je bijes britanskog establišmenta bio velik.

    NVO kao peta kolona

    A gdje su bile sve te lijeve stranke, velike i marginalne, nebrojene nevladine organizacije, da barem ukažu na probleme?

    – Znate što je rekao Colin Powell dok je bio državni sekretar o nevladinim organizacijama? Rekao je da su one svugdje po svijetu “naša” peta kolona. Ti ljudi su plaćeni da odustaju od politike.

    Produžena ruka neoliberalne države, kaže slovenski sociolog Rastko Močnik.

    – Tako je. Kupiš neke ljude, institucionaliziraš društvo ogromnih nejednakosti, nadajući se da oni na dnu neće progovoriti. Većina struktura samo zato i postoji. Mladi u Tunisu viču – kada dobiju priliku da ih se čuje u medijima – da su bez posla, bez mogućnosti da rade. Oni vide nezaposlenost kao velik problem. Mladi u Londonu na neki su način rezigniraniji: nemamo posla niti ćemo ga ikada imati. Živimo od državne pomoći. Je li ovakav život vrijedan življenja? Ubijate nas, mi nasilno reagiramo. Možda je to krivo, no mi se tako osjećamo, mi vas kažnjavamo za ono što nam činite.

    Što će biti s projektom socijalizma za 21. stoljeće ako ćemo samo uvijek iznova konstatirati krizu svih organizacionih oblika na ljevici?

    – Osim u Južnoj Americi. To je interesantan model. On se ne može doslovno preslikati na arapski svijet ili na Evropu, ali se neki elementi mogu preuzeti.

    Trebamo li graditi jaku stranku ljevice i ulaziti u parlamentarne borbe, kako to radi Die Linke u Njemačkoj?

    – To je dobar primjer. No, i ta stranka je suviše tradicionalno strukturirana. A mladi ljudi danas ne žele masovno ulaziti u strogo hijerarhizirane organizacije. I to se mora akceptirati. Naročito ako vidimo da ih osjećaj često ne vara. Da su ih strukturirane stranke nebrojeno puta izdale. Kada pokušavate mobilizirati ljude u nevelike organizacije, male grupe, oni su nepovjerljivi: Vi ćete nas izdati! To je cinizam vremena s kojim je teško izaći na kraj i dati jasan, jednoznačan odgovor na probleme organizacije. U svom predavanju navodim primjer: da Aleksandrija pripadne svojim građanima, barem na tjedan dana, oni bi pokazali kako se to radi, kako se ljudi organiziraju i kolektivno rade u svakom od gradskih kvartova. Bilo bi to predivno iskustvo. No za njega trebate 60 socijalista, možda ne više, na vlasti.

    http://www.novossti.com/2011/09/evropa-je-zatocenik-atlantizma/

  8. Varagić Nikola каже:

    AlternativeRight.com, launched on March 1, 2010, is an online magazine of radical traditionalism. It marks an attempt to forge a new, independent intellectual Right.

    http://www.alternativeright.com/about-us/

    ——

    About

    Amerika is a type of civilization, not a place.

    Comprised of equal parts liberal anarchism and commercial fascism, this type of civilization uses „freedom“ and „equality“ to create a society without standards, values or ideals.

    The ensuing social chaos demands a strong force of control, found in commerce, media and government. Commerce ropes citizens into debt and jobs, media fills their heads with illusions, and government enforces profitable laws.

    What results is a destruction of all culture and even self-reliance, instead producing a society of identical neurotic drones who depend on government, entertainment and social approval like a nursing calf.

    The Amerikan type of civilization, anarcho-totalitarianism, is the end result of us reversing our thought process. We gave up on leadership and goals, and instead are following whims and social trends.

    This blog offers an option:

    •Futurist Traditionalism: progress through the ideas of the past, and common sense ends-before-means thinking.
    •Deep ecology: the original conservative ideal is conservation of nature and culture together.
    •Radical honesty: with total realism, we can recognize the causes of our problems.
    •Paleoconservatism: traditional values, monarchism, caste and leadership by culture.
    If we convince 5% of our fellow citizens of the above, a peaceful cultural revolution will lead to political change.

    Either we continue our decline into third-world anarchy ruled by a totalitarian Nanny State, or we fix our reversed logic and make a renewed civilization that will rise above this chaos.

    http://www.amerika.org/

  9. Varagić Nikola каже:

    Sailing Amid Rothschilds and Russians

    by Taki Theodoracopulos

    PORTO MONTENEGRO—My friend John Sutin, the world’s most generous man, could not believe his ears. Montenegro’s Tivat Airport would not allow him to land because more than 80 private jets had already booked parking spaces. So we landed in Dubrovnik instead. The Croatian airport welcomed us by rushing us through customs as if we were big shots rather than Nat Rothschild’s guests in neighboring Montenegro. A one-hour car trip saw us reach the Bay of Kotor, where the three-day-and-night bash to celebrate Nat’s 40th birthday was taking place. Montenegro’s crammed airport had me momentarily thinking of the notorious terrorist Carlos the Jackal. Had a modern Carlos the Jackal decided to strike in Porto Montenegro last weekend, the capitalist system would still exist, but with a hell of a dent in it.
    Bushido awaited us in a perfect place in the middle of the marina, a walking distance from all the activities. My black sailing boat stood out among the ghastly super-yachts, the only graceful lady among a bunch of steroid-pumped behemoths. My problem was the two previous nights in London. Wednesday night went on into the wee hours in the company of Georgie Wells, Lily Robinson, and Ophelia Hohler. And Harry Worcester, Johnson Somerset, and Tim Hanbury. Thursday was even worse, with the Spectator party, the Spencer House party for Everyman’s Library books, and finally, the Tatler pajama party at an unmentionable hotel.
    “Had a modern Carlos the Jackal decided to strike in Porto Montenegro last weekend, the capitalist system would still exist, but with a hell of a dent in it.”
    Before I go on, I should mention the unmentionable place:

    Read more: http://takimag.com/article/sailing_amid_rothschilds_and_russians#ixzz1WwvSBVIw

  10. Varagić Nikola каже:

    Ко је овде мрачњак?

    Марко Крговић

    Утисак недеље као класичан пример медијског мрака

    Београд, 03.09.2011

    Што би рекао наш добри Бајага: „Чекамо јутро да се раздани, да неко дође и донесе свећу, у овом мраку човек не види, а ја да чекам, не могу и нећу, јер је ноћ, ноћ, ноћ, ноћ, тотални је мрак, ништа се више не види у тами,…“.

    Ове речи најбоље осликавају стање потпуног медијског мрака у Србији не само у последњих десет, већ у последњих седамдесет година, али оно што највише нервира у последњих десет година је вређање здравог разума. Емисије попут „Утиска недеље“ представљају школски пример медијског мрака. А ево и због чега: симулирање јавних расправа о битним друштвеним темама, по добро утврђеном сценарију са једним те истим гостима (част појединцима, има међу њима и памeтних људи, али по броју емисија у којим су гостовали испада да они престављају некакв труст мозгова у земљи Србији) и тек с времена на време по неким гостом који би требао да представља онај део патриотске Србије, али због такозваног „калуп“ концепта емисије (емисија у којој поред вас доведу још два или три госта потпуно супротних ставова, који заједно са водитељом емисије имају за циљ да вас бомбардују питањима, наравно унапред припремљеним и тако ставе у дефанзиван став, где стално морате да се браните од разних оптужби) мученик није у стању да дође до речи.

    Истина као игла у пласту сена
    Пре ћете пронаћи иглу у пласту сена, него што ћете у тим емисијама видети међу гостима обичног човека, па још и оног који може нешто да каже… Наравно, после покренуте теме, на томе се све и завршава, јер стварна јавна расправа и изналажење решења, никада није ни био циљ ових емисија, циљ је био да се остави утисак да се ту ипак нешто ради.

    Емисије у којима се новинари завозају, па изигравају и иследнике и судије и борце за „истину“, који су најпрепознатљивији по оном ироничном осмеху, када се помене теорија завере, где подмсехом имају за циљ да у очима гледалаца одмах дискредитују свога саговорника (мада после ових 10 година тзв. транзиције, читај пљачке Србије, где се сва битнија предузећа налазе у власништву Хрвата, народа који према нама није показивао ништа друго осим вековне мржње, где су погашене све домаће банке, како би биле доведене стране да испумпавају новац из земље, где грађани имају мање права од животиња, где разне вуцибатине могу јавно да изјаве да је у време комунизма требало побити више Срба и да након тога слободно шетају улицама Београда, где, где, где… мислим да само још неко ко је комплетан кретен, може да поверује да српски народ није заведен и преварен, једина је разлика у томе што колонијални народи своје колоније, не држе у потчињености оружјем, као некада, мада ни од тога нисмо далеко, већ много суптилнијом методом, окупацијом медијског простора и државних институција) и где саговорнике стално прекидају својим упадицама, показујући немање елементарног васпитања. Ни сам не знам, али мислим да од актуелне власти и њихове опозиције тренутно веће гађење могу да изазову једино ови квазинеутрални новинари…

    Волео бих да ми неко објасни, како је могуће да сви, и електронски и писани медији у Београду, не извештавају апсолутно ништа о организацији која постоји ево већ 12 година, која је основана и чије је седиште у Београду и која за све то време не седи скрштених руку, већ организује предавања и јавне расправе на све најактуелније проблеме у Србији, на којима гостују најеминентнији стручњаци из земље и света, која је благослов за рад добила од блаженопочившег Патријарха Павла (о чијем ауторитету мислим да је дегутантно говорити), која је организовала сакупљање помоћи за најугроженије небројено пута, која је организовала бројне јавне скупове и о томе обавестила све домаће медије, која је објавила бројне часописе о најзначајнијим личностима, пре свега Србије и о многим прећутаним темама, која је, која је, која је… и која ево већ месец ипо дана обилази све градове у Србији, вршећи своју кампању пред предстојеће парламентарне изборе.

    Бранкица, Бранкица
    Шта о томе можемо да чујемо у Београду? Ништа, медијски тајац! А шта смо о њима могли да чујемо из медија у претходном периоду? Само добро оркестриране лажи и клевете, у чему је број један у Србији управо новинарка „најобјективније“ медијске куће, нико други до Бранкица Станковић. Број један у Србији је урадила интервју са Бошком Обрадовићем из Двери, где је требало да гостује као последњи у серијалу о хулиганима и ултрадесничарским организацијама, али пошто није могла да га укалупи како јој одговара у том серијалу, искористила је делове који јој одговарају и уметнула по свом нахођењу годину дана касније, у другу емисију, без знања свог саговорника. Колико се сећам, недавно је дотична, добила некакву награду, дал’ за храброст или за нај новинара немам појма, јер кад сам гледао уручивање награде, дошло ми је да повратим, па нисам стигао да чујем информацију до краја… али да, за оно чиме се она бави је заиста потребна храброст, а место образа ђон…

    Једини и сигурно најглупљи изговор нашег квазиновинарства је да су они мрачњаци, ултрадесничарска, клерофашистичка (називи који имају за циљ да код слушалаца изазову негативна осећања према онима које је потребно оклеветати, без икаквих стварних сазнања о истима) или ко зна каквим још погрдним именима их називају, организација, која урушава темеље демократског друштва, људских права, пропагира говор мржње, итд, итд, бла, бла, трућ, трућ… А све и да је тако, новинар је онај ко је неутралан и објективан, који треба да пренесе информацију крајњем кориснику онакву каква она заиста јесте, а не онакву како је новинар види и по правилу треба да остави народу да сам донесе свој суд какав је ко, али не, овде се све ради претенциозно, што би рек’о наш народ: „Наводе воду на своју воденицу“, јер како би другачије скинули љагу са сопственог имена, то да су уцењени или плаћени или… опет се враћамо на ону теорију завере, сећате се ону којој треба да се подсмехнемо… Ђаво заиста нема јаче оружје од тога да те убеди да непостоји, тада је однео победу и без борбе, исти је случај и са нашим непријатељима, уосталом, сада је већ свима све јасно…

    Е да, да не заборавим, они шурују са том, замислите само, Српском Православном Црквом…

    Драга господо новинари, нема шта, права сте сила!

    И још нешто, вратите се своме народу, јер то је његова највећа врлина, да прашта и онда када му се највећа зла чине свакоме који се искрено каје, то је оно што наши непријатељи највише мрзе код нас и што никад неће моћи да разумеју док се не покају за своја недела, то српско срце у нашим грудима, ту племенитост Христових војника. Племенитост којом је један Србин демантовао и великог Достојевског. У једном од текстова објављених на вашем сајту, наводи се мисао Достојевског, која гласи: „Човек своје достојанство може да сачува у сиромаштву, али не и у беди“. Вест, да је недавно један Србин који се храни у народној кухињи, вратио нађену торбу препуну новца, сваког може само да остави без текста… Има ли од тога веће беде и већег достојанства?

    Вратите се својима, јер те од твојих нико више волети неће!

    И за крај завршавамо песмом којом смо и почели ово писаније: „…ово светло је усамљени зрак, изгледа као да више нисмо сами ти и ја…“

    Порука Дверима
    А ви, дугоочекивана браћо и сестре из Српских Двери, ви сте тај усамљени, дугоочекивани зрак, који треба да разбије овај медијски и сваки други мрак у коме се нашла ова наша прелепа Србија. Ви сте ти који сте донели свећу на политичкој сцени Србије, само познавајући закулисне радње наших непријатеља, који роваре у свим земљама и свим владама, које нагињу ка добру, стрепим да ће те доживети исту судбину Недићеве или прелазне владе кнеза Павла, да ћете у најкритичнијим тренуцима, изнети највећи терет за свој народ, а да ћете на крају бити оклеветани, а можда и мучени и побијени…

    У свaком случају, да вам Благи Господ да снаге за оно што вам је наменио и нек вам Његове речи увек буду на памети: „Ко жели живот свој да сачува изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради, тај ће га сачувати“.

    Нека вас Његов благослов увек прати!

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/glas-naroda/ko-je-ovde-mracnjak.php

  11. Varagić Nikola каже:

    Тито: српска посла са лажним месијама

    Жарко Огњановић

    Откривене белешке Владимира Дедијера о Титу откривају и срамоту Срба.

    Београд, 03.09.2011

    Сваког дана излазе новине, и сваког дана се све мање читају. Нити људи имају новца, нити воље за наше новине, које, углавном, пишу исто или слично, и које стоје у служби владајуће политике или неког тајкуна. Но, има ту шта да се прочита, нарочито ако човек уме то да ради. Знате, оно између редова: читати белину, која скоро вапије својом разочараношћу у ЕУтопијске митове..

    И тако, понекад узмем новине, па кренем на белине између редова. Гласно и јасно нам кажу: БУДАЛЕ! Хтели сте ОНО, а добили сте ОВО! Хтели сте 5. октобар, а добили сте 1. април, празник за магарчење свих магараца…И то траје, траје, траје…

    „Ала волим овај режим, плата иде а ја лежим“, певало се у време Броза… А сад? У ствари, ништа од овога нам се не би десило да смо добро разумели бајку о Пинокију. Можеш постати грађанин Земље Дембелије, јести, пити, тући се и лудовати, али једног дана ћете се, ти и твоји пајтоси, претворити у магарце који ће, под бичем, морати да раде за зле господаре. Прво грађанин Дембелије, па магарац. Уосталом, зар није учитељ тројице руских царева, Александра Другог, Александра Трећег и Николаја Другог, Константин Победоносцев, рекао да је „демократија средство за магарчење маса“?

    Намагарчитељ Југословена
    Листам „Прес“ од 25. августа 2011. Кад тамо, о Брозу, великом мештру свију хуља и мајсторском намагарчитељу Југословена. Словенци открили папире који потврђују да је Јоза Броза радио прљаве послове за НКВД; о томе је податке скупио Владимир Дедијер.

    Рецимо, онај коме смо се клели (не сви, наравно) да са његовог пута нећемо скренути, био је ликвидатор НКВДа у грађанском рату у Шпанији – убијао непожељне. У ствари, није био непосредни извршилац, него нешто још горе – налогодавац Стаљинових убица и контролор „обављеног посла“. Истовремено, на основу његових денунцијација, стаљиновци су побили све угледне југословенске комунисте, од Горкића до Филипа Филиповића, а Тита наградили вођством у КаПеЈоту.

    Наравно, ништа ово није ексклузивно. Још је Алан Боске, француски писац, у „Разговорима са Далијем“, изнео сведочење уврнутог надреалисте да је овај сретао Тита у Шпанији за време грађанског рата 1937.(што је Јошка Несврстани крио као змија ноге). Када је та књига Боскеова објављивана код нас, у доба „И после Тита – Тито“, тај део Далијевог интервјуа комунистичка цензура је, просто-напросто, избацила.

    А Перо Симић, најозбиљнији изучавалац Титовог лика и дела, у књизи „Тито-тајна века“, понудио нам је, из руских архива, текстове свих денунцијација којима је Броз у смрт слао своје партијске другове, па чак и своје жене. Није то ништа ново; све слугерање Титове су то, у суштини, знале, и ипак су му служиле. Зато је за повраћање кад од наших „националиста“ чујем да су Крцун и Ранковић страдали што били „Србенде (а, у ствари, Тито их је, кад су побили и ућуткали домаћинску Србију, бацио као употребљени клозетски папир).

    А још више ми се повраћа од Латинке Перовић, „либералке“, и њених сабораца, попут Тепавца и њених другосрбијанских ишчадија, закључно са Чедом Јовановићем. Служили су дебелом мртвацу Грозу, убици из Шпаније и убици Југославије, а сад би хтели да их признамо као либералне демократе. Пу, срам вас било! Моралне нуле би да нас уче моралу, и да нас убеде како је могуће, од Крцуновог шефа кабинета и челника Београда који је Чаушескуа проглашавао за почасног грађанина наше престонице, постати вођа некаквог Европског покрета (то је био пут Живорада Ковачевића, Латинкиног саборца, који је, несрећник, Бог да му душу прости, недавно дигао руку на себе).

    Судбина лажних месија
    Но, наравно, све ово није нимало чудно. Тако пролазе сви следбеници лажних месија у историји. Ево једног случаја.

    Године 1666. у малоазијском граду Смирни један млади Јеврејин, Шабатај Цви, прогласио је себе за Месију, изговоривши у синагоги тајно име Божје, Јахве. Јевреје из целе Европе захватила је еуфорија. Помислили су – чим се усудио, то је он. Чак су, продавши своја имања, долазили у Смирну они из Шкотске и они из Пољске, верујући да наступа месијанско царство. (О овоме је писао Исак Башевис Сингер, у свом роману „Сотона у Гореју“ ). Шабатај Цви се шепурио и лепршао, а онда је отишао у Стамбол да би од султана тражио да му преда власт. Некако је дошао до великог везира, који му је понудио алтернативу: ако хоће да и даље глуми месију, оде глава; ако се потурчи, можда и добије неки посао. И Шабатај Цви се потурчи, и добије посао – да буде чувар једног амама. Касније падне у немилост, па га протерају у Улцињ, где је и умро.

    Шта је у свему најчудније? Иако се огромна већина Јевреја разочарала, ипак су неки наставили да верују да је Цви прави месија, и да му се као таквом клањају. Привидно су примали хришћанство или се турчили, али су упражњавали и своје тајне обреде, који су били повезани са неком врстом сексуалне магије. Из њихове средине, из Галиције, потиче Сигмунд Фројд.
    Тито је био овдашњи Шабатај Цви. Полуписмени хулиган, зликовац и убица, проглашен је за „највећег сина наших народа и народности“, а његово месијанство, изобилно помогнуто америчким парама (био им је потребан као пукотина у совјетском блоку држава) заслепљивало је поколења. И данас, после толико деценија од његове смрти и сталних доказа његовог злочинаштва, још има шабатијанаца – титоиста, који верују да ће Европска унија шопинг у Трсту, и да је „великосрбска хегемонија“ кључни злочин Срба на овом простору, због чега се треба клањати Хрватима, Словенцима, муслиманима и свима онима за које Америка каже да су евро-морално супериорнији од нас.

    Такви су сад на власти у Србији, и такви хоће да довека остану на тој власти. А убоги Борис Тадић, Хљестаков наше политике (то је онај из Гогољевог„Ревизора“ који је толико лагао о свом угледу у Петрограду – а био је само ситан чиновник, и у дуговима – да је на крају и сам поверовао у своју причу ) само је рециклирани Тито, још један клон месијанских симулакрума, лажни цар Шћепан Мали који својом сабласношћу читаву нашу историју доводи у утварно стање. (Читати студију о лажном цару Шћепану Малом у студији незаобилазног Мила Ломпара, „Његошево песништво“, Београд, 2010).

    Зато је лековито бити хришћанин. Као што је говорио велики руски јеврејски песник, Осип Мандељштам, „данас је сваки културан човек хришћанин“. А то значи да му нико не може подметати лажне месије, јер он зна за јединог истинитог Месију, Бога Који је постао Човек, распест и васкрсао за нас, Господа Исуса Христа. Њему се молимо за Србију у којој ће гроб дебелог мртваца Гроза на крају нестати из нашег видног поља (а кости, ако му се нађу, бити пренете у родни му Кумровец, где је понављао први разред основне школе), а оно што су утемељили Немањићи и Хребељановићи поново бити мера и провера наше истине и наше историје. Господе Исусе Христе, Свети Спасе, спаси Своје, макар и грешне, Србе!

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri/zarko-ognjanovic/tito-srpska-posla-sa-laznim-mesijama.php

  12. Varagić Nikola каже:

    KONTRA:

    Vitez, mrav i nebo

    Boško Ćirković Škabo

    Prošle nedelje sam, posle lepog nastupa u Leposaviću, prihvatio poziv da nastavim sa prijateljima iz humanitarne organizacije „Srbi za Srbe“, koji, između ostalog, već godinama, u saradnji sa organizacijom „Majka devet Jugovića“ iz Zvečana, pomažu najugroženijim porodicama sa decom, u enklavama sa neprijateljske strane Ibra. Na najtransparentniji mogući način (podaci o visini svake donacije i kupovine su dostupni na sajtu: http://www.srbizasrbe.org), prilozi dobročinitelja iz matice i dijaspore se koriste za kupovinu nameštaja, bele tehnike i drugih sredstava, nužnih za, koliko-toliko, normalno funkcionisanje mnogoljudnih domaćinstava. Pritom se, vršenjem nabavki u lokalu, pruža preko potrebna podrška srpskim proizvođačima i trgovcima.

    Zaista je bila čast provesti dva dana u ulozi svedoka nesebično-ubitačnog tempa, kojim je ekipa srčanih patriota i humanitaraca uspela da obiđe čak tridest i jednu porodicu, po selima širom Metohije i Kosovskog pomoravlja. Znam da nikada neću zaboraviti „BS“ i „F4“ grafite, kojima su osnovci iz Osojana, povratničkog metohijskog sela, ukrasili centar svog mesta. Tako iskazani ljubav i poštovanje prijaju i obavezuju. Nažalost, neću nikada zaboraviti ni grafite kojim su posetioci iz centralne Srbije, pre povratka svojim sigurnim domovima, „ukrasili“ šiptarske kuće u Starom Grackom, te tim aktom prouzrokovali niz opasnih incidenata. Mogu samo da prenesem molbu zabrinutih meštana da nigde više ne ponavljaju tu vrstu „srbovanja“. Tako iskazana nepromišljenost i bahatost ugrožavaju i otežavaju.

    Sabirajući i sumirajući tolike nove slike, priče i događaje, u želji da što tačnije i jezgrovitije odgovorim na pitanje: „Kako je bilo?“, koje mi je sa brojnih, blago zabrinutih, adresa, po povratku u domet matične mreže momentalno zakrčilo memoriju mobilnog telefona, susreo sam se sa „problemom“: iako važim za veštog u upotrebi reči, nisam uspevao naći pridev koji bi, makar približno, opisao mešavinu osećanja vezanih za putovanje sa kojeg smo se vraćali.

    Kada sam sa saputnicima podelio svoju poziciju, saznao sam da se i u njima svakog puta ponavlja ista emotivna bitka. Neizmerno zadovoljstvo, kojim uspešno izvedena akcija pomoći bližnjem u nevolji uvek nagrađuje iskrenog izvršioca, se poput talasa rasprši o granitnu stenu činjeničnog stanja da nijedna veš mašina, nikakav šporet, niti kolevka, čak ni uspešno pokrenut posao, ne mogu rešiti suštinski problem mržnje, koju emituje i u nedela sprovodi okruženje, u kojem naši hrabri sunarodnici decenijama preživljavaju. Divljački okrutne mržnje koja, u ratu sa istorijom, čak redovno poseže za brutalnim skrnavljenjem grobova i svetinja. Kada iza takve mržnje stoje potplaćene najmoćnije vojne sile sveta, jasno je zašto se jedna organizacija, ma koliko dobronamerna i aktivna bila, može osetiti nemoćnom. Da ne pričamo o pojedincu koji se prvi put uživo susreće sa „realnošću na terenu“.

    Zato i želim da završim pričom o moćnom ratniku i nejakom mravu, koju mi je prijatelj ispričao pred posetu hrabrim sestrama manastira Devič. Od strane šljaštećeg viteza na belom konju, upitan o razlogu svog ležanja na leđima sa „svih šest uvis“, mali mrav odgovara: „Čuo sam da se nebo sprema da nam padne na glavu. Čekam, spreman da ga poduprem.“ Nakon prezrive opaske junaka, na račun njegove veličine i snage, mrav (doslovno) objašnjava: „Kada bismo svi dali sve od sebe, možda bismo i uspeli da ga sprečimo.“ Ako zajedno ne pokušavamo, svakako nećemo uspeti.

    http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:343790-KONTRA-Vitez-mrav-i-nebo

  13. […] Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (С… […]

  14. Varagić Nikola каже:

    Colin Powell criticizes Cheney for claims in memoir

    By Rachel Rose Hartman

    Former Secretary of State Colin Powell on Sunday accused Dick Cheney of taking „cheap shots“ for publicity in his new memoir „In My Time“ and suggested that readers shouldn’t believe everything the former vice president claims.

    „My head isn’t exploding and I haven’t noticed any other heads exploding in Washington, D.C.,“ Powell told CBS „Face the Nation“ host Bob Schieffer Sunday when asked to respond to Cheney’s promise that „heads would explode“ after reading his book. „I don’t see any heads laying on the street,“ Powell later added.

    In a blistering interview, Powell characterized Cheney’s story as a „rehash“ of events from seven and eight years ago and Cheney’s promises as something one would read from a „gossip columnist“ or in a „supermarket tabloid.“

    „Mr. Cheney has had a long and distinguished career and I hope in his book that’s what he will focus on, not these cheap shots that he’s taking at me and other members of the administration who served to the best of our ability for President Bush,“ Powell said. The former secretary of state went on to specifically shoot down several of Cheney’s accounts and lob some criticism of his own.

    Powell said that contrary to Cheney’s claims, the former vice president deserves no credit for Powell’s resignation. Powell said that he presented his dissenting views on the Iraq War to President Bush and was publicly supportive of Bush’s positions. And Powell challenged another line of criticism in the Cheney book by insisting that he and former Deputy Secretary of State Richard Armitage don’t deserve to be squarely blamed for the Valerie Plame scandal.

    Powell excoriated Cheney for his „almost condescending“ criticism of former Secretary of State Condoleezza Rice and former CIA director George Tenet. „Dick overshot the runway with that type of comment,“ Powell said of the „exploding heads“ claim.

    You can watch video of the interview below:

    Cheney and Powell have a history of opposition that has only grown more pronounced since the Bush administration left power in 2009. Cheney fired a shot across the bow that year by calling Powell a Republican traitor for supporting Barack Obama’s presidential campaign.

    When asked Sunday if Powell is planning to again support Obama in 2012, Powell was noncommittal. „I haven’t decided who I’m going to vote for,“ Powell replied. „Just as was the case in 2008, I’m going to watch the campaign unfold.“ Powell added that he has a history of supporting candidates in both major parties and suggested Obama should not take Powell’s support for granted this time out.

    „In the course of my life I have voted for Democrats, I have voted for Republicans, I have changed from one four-year cycle to another.“

    http://news.yahoo.com/blogs/ticket/colin-powell-criticizes-cheney-claims-memoir-131510128.html

  15. […] Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (С… […]

  16. […] Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (С… Like this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово . […]

  17. […] Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (С… […]

  18. Varagić Nikola каже:

    Јово Бакић
    Јово Бакић

    Ангела Меркел, ЕУ и Косово

    Посета немачке канцеларке Србији изазвала је трауму код многих Срба. Изјава да је распуштање „паралелних институција на северу Косова” услов испуњења европских жеља Србије изазвала је неверицу власти и највеће опозиционе странке, док је еврофобични и евроскептични део опозиције ликовао пошто се коначно показало да су били у праву када су упозоравали да ЕУ није пријатељски усмерена према Србији, те да Србија нема шта да тражи међу непријатељима. Треба разликовати најмање два нивоа ове приче.

    Прво, треба разумети да Немачка под управом Меркелове жели изградити ЕУ по мери Немаца. Финансијски недисциплиноване државе, тј. њихове елите, какве су, на пример, Грчка и Италија, доводе у питање монетарну унију, а ова је у најбољем интересу немачког вођства у ЕУ. У том смислу, Немачка је предузела акцију спасавања посрнуле грчке привреде јер се тиме спасава и еврозона, али и дисциплиновања, кадшто прилично грубог, грчке политичке елите и нагло осиромашеног становништва.У том светлу ваља разумети и ангажовање Немачке на оном делу Балкана који се још није придружио ЕУ. Србију, на коју немачка политичка и интелектуална елита традиционално гледа са неповерењем, ваља дисциплиновати пре но што уђе у ЕУ како доцније у унији не би Немачкој могла правити проблеме. Речју, немачка политичка елита се труди да ЕУ прилагоди својим потребама. Велика привредна криза представља изванредан адут таквој политици.

    Друго, Србија се опажа као слаба држава, поражена у ратовима и осиромашена санкцијама УН током деведесетих, као и пљачкашком и нестручном политиком србијанске политичке елите током последњих 20 година, која из петних жила покушава да постане чланица ЕУ, у чему види једину развојну шансу. Закључак се намеће: Србију треба уцењивати док не пристане на све што је у интересу немачког вођства ЕУ. Тренутак за уцењивање је идеалан пошто Србија жели статус кандидата и датум отпочињања преговора о чланству у ЕУ. Владајућа коалиција у Србији рачуна са овим поенима пред бирачима. Штавише, британска и француска политичка елита ће аплаудирати немачком успеху сматрајући га свеевропским, јер све оне су признале независност Косова, па им је у интересу да се ова веома спорна одлука не само представи него и „направи” неспорном. Ако се Србија том приликом понизи до крајњих граница, ако се српско национално достојанство готово сасвим поништи, утолико боље, јер Срби и Србија су ионако, по мишљењу ових елита, криви за све лоше што се у протеклих 20 година, ако не и у 20. веку, дешавало на Балкану.

    Зацело, чињеница да нема јаке конзервативне политичке странке из Србије у близини Европске народне партије (ДСС је потрошио кредит, СНС га није стекао, а Г 17 плус га никад није ни имао), која би се трудила да доведе у питање овакво схватање проблема Косова и српске европске перспективе само је могло уверити немачке конзервативце да Србија не заслужује бољи третман.

    Овакво виђење ствари, међутим, из темеља је погрешно и на дуги рок погубно за ЕУ. Наиме, империјална природа европског пројекта, како према суседству (после Србије, дешавања у Либији су најскорији пример), тако и према слабијим чланицама у ЕУ, шкодиће европској идеји која ће се од узвишеног идеала претворити у идеолошку тлапњу. Последица ће бити све раширенији евроскептицизам у друштву уније, што ће јачати крајњу десницу и крајњу левицу, и све већа еврофобија ван ње, што ће ићи у корист исламским фундаменталистима, руским империјалистима и кинеским прагматичним комунистима. Разуме се, тероризам, једино оруђе слабих, биће још већа претња но данас. Такав исход требало би да забрине свакога ко за европску идеју осећа искрену симпатију.

    Што се, пак, Србије тиче, она не сме пристати на укидање паралелних институција на северу Косова пошто би њихово укидање водило укидању безбедности Срба, могућем етничком прогону или тихом и сталном напуштању Косова, те потпуном националном понижењу. Треба у Вашингтону, Бриселу и Москви поставити питање људских права Срба на Косову и аргументовати да се борба не води за територију већ за људе и мир. Требало би под хитно тражити аутономију, политичку за север Косова (локални органи власти и локална полиција без уплитања косовских политичко-безбедносних структура), културну за енклаве у којима би полиција одражавала њихов етнички састав, под јемством УН, ЕУ и Србије. Такође, морало би се инсистирати на међународној заштити српских манастира или на њиховом премештању у Шумадију. Кад се ови минимални услови од којих нема одступања испуне, Косову се може признати независност.

    http://www.politika.rs/pogledi/Jovo-Bakic/Angela-Merkel-EU-i-Kosovo.sr.html

  19. […] Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (С… […]

  20. […] Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (С… […]

  21. Varagić Nikola каже:

    BRANIMIR MARKOVIĆ: SOVJETSKI KAPITALIZAM

    petak, 04 novembar 2011

    Konzervativci Srbima izgledaju kao najveći utopisti i pored toga što je jedino takve „klasične“ nacije ekonomska kriza mimoišla

    „Istina je da slobodne nacije
    gaje simpatije jedna prema
    drugoj.“

    Petar II Petrović Njegoš o
    Crnogorcima, Francuzima
    i Amerikancima

    Pogledah slučajno pre neko veče gostovanje Majkla Mura na Sienenu povodom protesta ispred Vol Strita. Beše (ne)očekivano inspirativno. Ne baš slučajno, prethodno veče sam pogledao Sarapinu emisiju na Studiju B zbog „sučeljavanja“ tri možda najparadigmatičnija intelektualca (sa ili bez navodnika po ukusu) minulih dekada – sociologa Ratka Božovića, kralja mrsomuđenja iz dekade sedamdesetih, dramaturga Nebojše Pajkića iz pubertetski osebujnih osamdesetih kad je bilo in da se misli svojom glavom, pa makar i ludom, i besprekorno korektnog, bezličnog i dosadnog urednika Panovića Danasovskog – sadašnje.

    Panović i Božović su bili odličan dekor i kontrast Pajkićevim rakijski originalnim i skandaloznim mislima. Teme ovog teksta biće jedna Pajkićeva i nekoliko Murovih misli a ideološka konstrukcija za danas je da se više, tj. odavno ne zna šta je levo a šta desno.

    Kod Mura (u ovoj emisiji bar) ni traga od „socijalizmolikosti“ i i-riba-i-devojka zahteva [i], karakterističnih za „okupatore“ Vol Strita (i smanjenje poreza i silna državna davanja), kod Pajkića ni traga od nacionalizma.

    Elem, deklarisani levičar Mur je današnji poredak u domovini mu nazvao sovjetski kapitalizam (u jasno negativnom kontekstu je „sovjetski“ a ne „kapitalizam“) ilustrujući ga svojom frustracijom identičnom mojoj kad u gradovima današnje Jevrope na svim trafikama nalazim jedino amstel i hajneken, dva piva koja najviše mrzim (em su skupa em bućkuriš) i samo otrove iz Koka-kolinih fabrika (zašećerene pljuvačke zvane sprajt i surogata našeg samoupravnog jupija zvanog fanta – tada još nisam skontao da je Koka-kola kupila i Hajneken).

    Ni za vreme Tita nije bilo samo BIP-ovog piva, bilo je bar još jelena i jagodinskog.

    Mur se, frustriran što danas u njegovom gradu postoje supermarketi, pića, lanci restorana i džank fuds samo jedne jedine kompanije, upitao gde je nestala ona Amerika ličnog preduzetništva, ideja, konkurencije, raznolikosti (Amerika „nepodnošljive lakoće življenja“ koju smo mi Srbi voleli, kojoj smo se divili i uz čiju kulturu odrastali).

    Slično pitanje sebi postavljam svakodnevno u eks-Miškovim radnjama, u kojima nema čak ni zelenog pilsa, a kamoli BIP-ovog kvasa – samo hemijski napici one and only Apatinske pivare, poput piva sa ukusom limuna (odlično bi išlo uz jagode sa ukusom češnjaka).

    LEVIČAR I KONZERVATIVAC Moja vizija kapitalizma (i demokratije kao od njega nedeljivog aspekta), za koji sam se borio za vreme Titove i postitove tiranije bila je sasvim drugačija. Brat iz još jedne od bivših (poput naših) nekada bratskih slobodnih nacija nastavio je da se jada.

    Prvi put u celokupnoj istoriji prosečan Amerikanac nema novca da školuje decu (nama bar nije prvi put). Šta Amerika pravi od sebe, kakva će biti budućnost Amerike (nacije koja svoj primat ipak još uvek bazira na tehnološkoj superiornosti, tj. inovacijama i „mozgovima“), sa popupismenom neznavenom svetinom kao budućim preovlađujućim stanovništvom, upitao se simpatični debeljko, očigledno zabrinut za sudbinu svoje nacije. Već iz ovog pasusa jasne su osnovne karakteristike diskursa koga se Mur dosledno drži. Određen jasan socijalni problem ilustrovan životnim nedaćama i nepravdama prema konkretnim pojedincima odmah stavlja u kontekst zajednice i problematizuje moguće posledice pojedinačnih nepočinstava na budućnost čitave države, ekonomije i nacije.

    Ovaj levičar ustvari dosledno nastupa kao najkonzervativniji branitelj nacionalnih vrednosti ovekovečenih u sintagmama american way of life i american dream. Dosledan pre-vratnik (da se vrati ono što je bilo pre, re-evolution).

    Kao zagovornik zagubljenih izvornih principa kapitalizma – liberalnih vrednosti i jednakih šansi za sve – Mur se pita kako (i zašto) je doskoro američki radnik, pošteno radeći za svoju kompaniju, napredovao zajedno sa kompanijom (kupovao dobru, pa još bolju kuću, kola, školovao decu…), dok danas napreduju samo kompanije? Uzrok socijalne i ekonomske katastrofe njegovog Milvokija i obližnjeg Detroita vidi u bezumnoj alavosti kompanija.

    Dženeral motors je, prema njegovim rečima, imao decenijama stabilan profit od četiri („nečega“ verovatno milijarde, ne sećam se tačno) dolara, a onda se neko iz menadžmenta setio da bi imali pet milijardi kad bi fabrike dislocirali u azijske zemlje jeftine radne snage, što su i učinili. Rezultat – potpuna propast lokalnog stanovništva.

    Mur u vezi s tim postavlja jedno vrednosno pitanje, a moje misli s tim u vezi drugo, koje zadire u zaboravljeni imovinsko-pravni aspekt samog koncepta nacija. Prvo pitanje (tj. Murovo) je – šta se konkretno menja u životu vlasnika fabrike kad, umesto apsurdno ogromnih četiri zaradi još apsurdnijih pet milijardi dolara? Da li kupuje (tj., da li uopšte postoji još) bolji kavijar, da li posećuje još skuplje hotele, vozi još bolja kola, jahte i avione itd. nego pre – i da li ima isto toliko ili još manje vremena da konzumira svoja apsurdna bogatstva? A naročito – vredi li taj boljitak onolike patnje koju su izazvali sopstvenim sunarodnicima (dabogda imao, pa nemao, kao mi od 90-tih pa nadalje)?

    Jedan od glavnih razloga zašto je Amerika postala to što je još uvek je protestantska etika štedljivosti, radišnosti i nerazmetanja. Etos koji oličava vlasnik skandinavske Ikee, koji – za razliku od, recimo, ruskih tajkuna, arapskih šeika ili Karića/Miškovića/Mitrovića, Marovića/Barovića, ili onog hrvatskog idiota što je naleteo gliserom na parkiranu jedrilicu, ubio dvoje Italijana, pa nije uopšte zvao hitnu već advokata – vozi prosečno star automobil, živi u kući bez gipsanih ornamenata i ponekad biciklom ide na posao.

    AMERIKOLIKI VS. AMERIČKI Razumno je pretpostaviti da je porast šeikolikih američkih bogataša srazmeran brzini procesa kojim Amerika prestaje da bude to što još uvek jeste. Ne baš polako ali sasvim sigurno je prestižu zemlje u kojima žive amerikoliki radišni, kreativni i skromni bogataši, za koje rade radnici verni svojoj kompaniji kao nekad američki jer napreduju zajedno s njom – Koreja, Kina, Indija, Čile ili Japan.

    Drugo, imovinsko-obligaciono pitanje je – imaju li kompanije i bogataši i neke obaveze prema sopstvenoj naciji, koja ih je uostalom i stvorila?

    Imam utisak da ideologija neoliberalizma, veličajući ekonomske slobode i svet „odumrlih država“, bez granica, moralnih imperativa, obaveza i administrativnih prepreka zaboravlja neimenovani temelj, fundament, kontekst, na kojem je tradicionalni liberalizam počivao i bez koga je nemoguć. Neimenovan na sličan način na koji, na primer, u američkom ustavu nije eksplicitno naznačeno da je brak zajednica isključivo žene i muškarca, a kao što se u pomorskim zakonicima nigde ne definiše šta je more. Naime to je doskoro bilo toliko jasno svakome da se podrazumevalo.

    Multinacionalne kompanije i banke, ti nomadski varvari, osvajači i pljačkaši našeg doba, se u vezi sa svojim obavezama posredstvom (svojih) ideologa neoliberalizma prave blesavi na isti način na koji gej-aktivisti kažu da „nigde ne piše“ (u ustavu SAD) da je brak zajednica samo između muškarca i žene, a „tročetvrtinske glave“[ii] , nemajući dovoljno moždane mase da problematizuju sam pojam braka, tj. šta jeste/a-gde- piše- da- nije (ako nije samo) zajednica žene i muža, kažu „pa jeste, stvarno ne piše“.

    Elem, taj misteriozni zaboravljeni temelj i kontekst svih pisanih i nepisanih pravila i prvenstveno ekonomskih znanja je nacionalna država. Skraćeno – država! Ona nacionalna kojom upravljaju i prema kojoj imaju obaveze podjednako svi građani države, dakle i bogataši.

    Razvod države, tj. onih 99 odsto stanovništva, kako je lucidno definisano u „okupatorskom“ Vol Strit protestu i jedan odsto bankara i bogataša morao bi proteći kao razvod prosečnog muža i prosečne žene, dakle nikako kao u Murovom Milvokiju ili u mnogim loše privatizovanim firmama Srbije.

    Prosečan zaposleni muž (slično kompaniji i banci) lako kvantifikuje svoja davanja i ulaganja u porodicu odrescima plata, profita i sl., dok je domaćici/zemlji to nemoguće. Stan ipak po pravilu pripadne ženi-majci.

    Iz razloga sličnim ovom, „… broj stvari čija unutrašnja logika negira tržište je u stvari jako veliki, otprilike onoliko velik koliko se protežu nadležnosti današnjih država“. [iii] Ekonomski doprinos porodici majke i domaćice jednostavno je nemoguće kvantifikovati.

    Zašto onda ne bi, prema istoj analogiji, i imovina recimo Dženeral motorsa, u koju su živote i rad uložili njegovi američki radnici ili Delta Miška u sličnoj proporciji ostala građanima (pokretu 99 odsto) – tj. tradiconalnoj (sve manje postojećoj) nacionalnoj državi (muž ne može da šmugne kod mlađe sa svom imovinom tek tako, ma koliko jedini zarađivao, a u vezi sa dislociranjem kapitala je upravo o tome reč)?

    Eto zašto više nema nacionalne države.

    ŠTA KAPITAL DUGUJE Ovde dolazimo do teme koju sam očajno nejasno obradio (skoro niko ne kapira) na primeru Ustava Crne Gore kao modela za sve protektorate Ilirika a verovatno i šire [iv]:

    „Imovinsko-pravno utemeljenje koncepta nacionalnosti/državljanstva u srpskoj javnosti je sasvim zanemareno. Pravo na državljanstvo proističe iz koncepta privatnog vlasništva koji je u temelju evropske civilizacije (i svih iz nje nastalih). Na suštinski isti način na koji građanin pojedinac nasleđuje od svog oca, dedova i rođaka njive, stanove, kuće i sl., uglavnom bez neke lične zasluge, i građanin, kao sastavni deo nacije (svih građana države) bi trebao da nasledi zajedničku svojinu koju su napravili njegovi preci – „akcije“(deo vlasništva) puteva, mostova, rečnih tokova, instalacija, parkova, pristana, nasipa, podzida, kanala za navodnjavanje… i ostalih tekovina koje su nekad divlju zemlju pretvorili u uređenu“.

    Za našu današnju priču značajno je da kapitalista ulaže u „nekad divlju zemlju tek kad se pretvori u uređenu“. Svaki stranac kapitalista posredno i neposredno koristi tuđu imovinu (puteve, pruge, uređena zemljišta i vodotokove) i tekovine (obrazovanu i civilizovanu radnu snagu, da ne kažem „oruđa koja govore“, na primer) bez kvantifikovane naknade za minuli rad generacija koje su stvorile uređenu zemlju i civilizovane ljude u njoj. Jedina naknada je zajednički interes stanovištva/nacije i investitora/kapitaliste.

    Nije li apsurdno što strani kapitalista, kad suprotno interesu stanovništva odluči da dislocira biznis (zbog za milijardu nečega većeg profita), sme da ostavi za sobom opustošenu ruiniranu ledinu i stanovništvo bez sredstava za život – bez ikakve naknade, kao stočari kad ispasu pašnjake ili varvari kad poharaju zemlju?

    Kod domaćih kapitalista situacija je još apsurdnija. Nemoguće je kvantifikovati zasluge zajednice/nacije za samo njegovo postojanje takvim kakav je – civilizovan, uhranjen i obrazovan – i uslove koje mu je zajednica/nacija pružila u najširem smislu. Takvu kvantifikaciju u civilizovanom svetu zamenjuje patriotizam i moral. Bez te dve „prevaziđene“ komponente zajednica/nacija je bukvalno ekonomski oštećena. Između Kapetan-Miše i Miškovića razlika je suštinska. Kako izvući iz varvarskih Miškovića ono što su civilizovani kapetani Miše osećali kao moralnu obavezu i patriotsku dužnost? Nedostatak morala i patriotizma ne bi smelo da znači da ološ (menadžment Dženeral Motorsa/Mišković) može da ne da ono što je čestit svet (Ford/Kapetan-Miša) dobrovoljno davao. I još da uništava zajednicu nekažnjeno.

    Šta nam je činiti nakon doslovno ostvarenog manifesta, „otvoreno komunistički“ izloženog davno u pesmi „Imagine“ Džona Lenona („Imagine there’s no countries… Imagine no possessions… no religion too… the world will be as one..“)? Prihvatanje realnosti?

    „Desničar“ Pajkić reče, praćen tupim pogledima i sleganjem ramena prisutnih u emisiji, da „države više ne postoje“, što pre prestanemo da se zavaravamo biće nam navodno lakše. Ostaju nam samo porodice.

    „Levi“ naivni i glupi Ameri bi, međutim, da se vrati ono što je bilo pre (skraćeno prevrat). Stara dobra nacionalna država kojom građani upravljaju, kapitalizam u kome radnici napreduju zajedno sa kompanijama i demokratija kao nekad. Virus nacionalizma odavno drma intelektualniji deo svetske levice (ne brkati sa našim palaničkim epigonima Suzane Zontag a ni sa pojmom „nacionalizam“ u srBskoj interpretaciji).

    Na sabornost je nedavno pozvao i Slavoj Žižek, i to baš okupatore Vol Strita, pozivajući ih da ne odbacuju sledbenike Čajanke, ma koliko im izgledali glupi, a jedan nemački vrlo ekstravagantni levičar odavno je rekao: „Stidim se ako je čovek kao denacionalizovani kosmoplita stigao dotle da zviždeći u zadnjoj rupi kuka za stabilnom nacionalnom državom“. [v]

    Konzervativci danas Srbima izgledaju kao najveći utopisti i revolucionari (u prevodu na srpski – budale) i pored toga što je „realnost“ da je jedino takve klasične nacije „nacionalističkog“ kapitalizma (kompanija poput Tate, Mitala ili Beka u vlasništvu domaćih) aktuelna ekonomska kriza mimoišla (Japana i Čile, i pored zemljotresa i silnih prirodnih katastrofa, Južnu Koreju, Indiju, Kinu, Tursku, Brazil, Island…)

    __________

    Napomene:

    [i] „Što se samog spiska tiče, on je zdravom razumu odavno rekao laku noć. Kako će da funkcioniše sistem gde se slobodno kreću ljudi, a ne roba – zar to neće učiniti robu skupom, a ljude jeftinim? Odakle treba da dođu sve te silne pare? Koja je svrha povećanog minimalca ako je garantovana zarada za nerad? Zašto da se grade drumovi kada se ukida benzin, i kako da se ukine benzin, a da se istovremeno ugase nuklearke? Ko će da plati doktore i profesore, kako bi medicina i obrazovanje bili ‘besplatni’? Ima li gde mogućnosti da radnik istupi iz sindikata? Čak ni Kardelj nije svoj sistem radničkog samoupravljanja shvatio ozbiljno, a evo američka omladina (i Soroš!) hoće da ga sprovedu kod sebe.“ Nebojša Malić: Pobuna i prevara, http://sivisoko.blogspot.com/

    [ii] Vidi: http://trzisnoresenje.blogspot.com/2011/10/ows-ponovo.html

    [iii] http://www.filozofijainfo.com/index.php?option=com_content&view=article&id=673:kritika-ideologije-i-neoliberalizam&catid=37:ideologija&Itemid=57

    [iv] http://branali.blogspot.com/2011/03/2007.html#!/2011/03/2007.html

    [v] Klaus Tevelajt: „Playstation Kordoba/Jugoslavija/Avganistan itd. – model ratovanja”

    (R)evolucija

    http://www.standard.rs/branimir-markovic-sovjetski-kapitalizam.html

  22. […] Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (С… […]

  23. Varagić Nikola каже:

    VLADAN VUKOSAVLJEVIĆ:

    ŠTA SU NAMA RUSI ILI PRVI ZADATAK JEDNE BUDUĆE ELITE U SRBIJI

    četvrtak, 17 novembar 2011

    Srbiji je u današnjoj EU predviđena uloga parijeu pretkumanovskim granicama, osuđenog na privrednu, političku i kulturnu zavisnost

    Skadarlija vrlo ranih osamdesetih, jesenje predvečerje. Grupa mladića, tek pristiglih iz vojske, do juče srednjoškolci, sada već nadobudni brucoši puni života, kreće se uzbrdo kaldrmom od Tri šešira ka Zlatnom bokalu na još jednu turu piva i glasnih prepričavanja anegdota iz JNA. Raspoloženje raste, smeh mladalački neobuzdan, ispunjava malenu ulicu krcatu uspomenama.

    Na ćošku preko puta Ima dana, pored simpatičnog Goranca koji prodaje kikiriki i semenke odeven u kostim nepoznatog stilskog i etnološkog porekla, stoji grupa ljudi, očigledno turista kojima vodič nešto objašnjava. Rusi. Njih dvadesetak, različitog uzrasta, možda neka delegacija, sportska ili privredna, možda samo turisti koji su imali sreće da stignu do najzapadnije destinacije koja im je dozvoljena za posetu. Odeveni skromno ali uredno, po modnim uzorima koji su vladali u Jugoslaviji krajem pedesetih, poneko sa malom značkom u reveru, pažljivo slušaju izlaganje vođe grupe, radoznalo se obazirući okolo. Pristojan i simpatičan svet već na prvi pogled. Tek poneki muškarac ima veliki fotoaparat okačen o rame, u pripravnosti da zabeleži uspomene sa zanimljivog i većini svojih zemljaka teško dostupnog putovanja.

    Kada smo im se približili, neko od mojih veselih drugara, jedan od onih obešenjaka koji postoje u svakom društvu i prednjače u izmotavanjima, zastade i poče da im dobacuje nešto u smislu „jel vam ovaj vodič iz KGB, budite dobri, nemojte da vas pošalju posle u Sibir, jel znate ko su Kića i Praja i kako smo vas dobili u košarci usred Moskve na Olimpijadi…“ i slične trivijalnosti, sasvim u skladu sa humorom svojstvenim našoj tadašnjoj pameti i uzrastu. Mi ostali reagujemo različito, neko se smejulji, neko mu govori da ih ostavi na miru i požuruje ga. Rusi nas gledaju, takođe sa različitim raspoloženjem, većini je pomalo neprijatno a manji deo pokušava da šalom odgovori na ovo nepotrebno i neumesno obraćanje. Ne razumemo ih i odlazimo dalje a naš žovijalni drugar brzo nalazi drugu temu u vidu nekoliko simpatičnih devojaka koje su nailazile iz suprotnog pravca.

    TITOISTIČKE ZABLUDE O RUSIJI Neznano zašto, ovaj banalni događaj urezao mi se u pamćenje i to traje sve do danas… Pripadam generaciji koja je Ruse slabo poznavala a još slabije marila za njih. Ne pamtim ih kada su herojski ginuli za oslobađanje Beograda i kada su svojom smelošću i prezirom prema smrti zaprepastili ljude koji su u okupiranom gradu propatili četiri duge godine. Ono što je moja generacija učila u školi to je da su partizani oslobodili prestonicu, doduše u izvesnom sadejstvu sa Crvenom armijom, ali pretežno sami. Nisam se rodio ni kada je u još istorijski nejasnom činu, a verovatno uz podršku zapadnih sila, Tito ušao u sukob sa Staljinom i kada se na Goli otok išlo i zbog najbezazlenijeg pominjanja Rusa u nekom pozitivnom kontekstu. Kada sam počeo da intelektualno razabiram svet oko sebe, jedino su veliki ruski pisci bili ono što je mene i moju generaciju vezivalo za tu zemlju. Stara Rusija, ovekovečena u literarnom geniju svojih velikana bila je neka vrsta zauvek nestale Šangri-La. Ona tada postojeća predstavljala je za mene i moje vršnjake samo i jedino otelovljenje komunizma, Staljinovog terora, neslobode i mraka, doduše ne sasvim bez razloga.

    Sa svoje strane i Titov zločinački režim, činio je sve da antagonizam prema Rusiji i Rusima uvek bude sveže podgrejan. Jedan od najvećih mitova titoizma bilo je „čuveno istorijsko NE Staljinu“, u suštini zapravo ništa više nego ogromnim parama plaćen Titov prelazak na stranu Zapada u zamenu za neometani despotizam koji je na svom posedu zvanom SFRJ imao pravo da sprovodi za života.

    Rođeni šezdesetih godina, uživali smo u malim slobodama, nedostižnim za naše vršnjake iz Istočnog bloka. Imali smo pasoše, slušala se rok muzika, povremeno se putovalo, uglavnom do Trsta po jeftini džins i platnene patike “all star”. Bili smo srećni kad nam neko donese konzervu koka-kole da u njoj držimo olovke. Levis farmerke i jakna bili su naša varijanta kineske uniforme za sve prilike a američki filmovi predmet divljenja. Uglavnom, u Bel epoku titoizma, koji je trajao manje od dvadesetak godina, kljukani skupim kreditima kao guske, osećali smo se kao predsoblje Zapada, veći i važniji od svojih vršnjaka iza gvozdene zavese. Kada je sport u pitanju, bilo je uobičajeno navijati protiv Rusa, vatrenije i glasnije nego protiv bilo koga drugog jer su propaganda a i duh vremena uopšte, neprestano nametali ideju pretnje sa istoka našoj navodnoj slobodi i prozapadnom opredeljenju. Možda je takva pretnja zbilja i postojala, ali pre će biti da je Titova Jugoslavija bila plod dogovora saveznika na Jalti i prihvatljiv projekat za obe strane da preko njega ostvaruju svoje različite interese u periodu hladnog rata, od obaveštajnog rada i međusobnog špijuniranja, preko manipulacija Pokretom nesvrstanih pa do svekolikih drugih geostrateških igrarija. Kada je operetski maršal umro, počeo je da se odvija unapred smišljeni scenario uništavanja države čiji su stanovnici zaista u jednom periodu, kao kočoperni pevac, mislili da vladaju svojom sudbinom i upravljaju događajima.

    Kada je pao Berlinski zid a komunizam izgubio bitku sa liberalnim kapitalizmom, pobeda jedne zveri nad drugom, pored ostalih posledica, donela je i postepeni povratak Rusije u srca i glave ljudi u Srbiji. Nažalost, ni Rusija ni Srbija nisu imale sreću da na čelu države imaju ljude dovoljnih kapaciteta za neophodan ekonomski i duhovni preporod. Svaki na svoj način, i Milošević i Gorbačov, bili su preslabi formati ličnosti da odole pritiscima Zapada i da izbegnu nametnuto komadanje svojih država, u Rusiji praćeno pljačkom i poniženjem a ono u Srbiji još i obogaćeno indukovanim verskim i građanskim ratom. Srbi su očekivali od Rusa ono što nisu mogli da dobiju jer Rusija, zabavljena svojim jadom, nije imala ni volje ni snage da u balkanskoj krizi čvršće stane na stranu svog tradicionalnog istorijskog saveznika.

    Još veće razočarenje usledilo je kada konfuzni Jeljcin nije uspeo da spreči zločinački napad NATO na Srbiju 1999. godine a tada aktuelni mit o moćnom oružju koje će nam Rusi poslati u pomoć završio je tamo gde je mitovima i mesto, u beskrajnom depou izneverenih nada i nerealnih snova.

    IZGLEDI ZA 21. VEK Ni početak novog veka nije previše približio puteve dva naroda. Rusija je imala više sreće. Na njeno čelo došao je čovek koji je konsolidovao zemlju i pokazao da bolje razume jezik Zapada. Vladimir Putin je ličnost koja je vratila samopuzdanje Rusima i pokazala jastrebovima iz Vašingtona da ideje Zbignjeva Bžežinskog nisu više lake za sprovođenje. Velika nacija stala je konačno na svoje noge i u svim oblastima života, od privrednog oporavka, preko obnove vojne sile pa sve do procvata umetnosti i kulture uopšte, ostvaruje gotovo renesansni zamah i postaje važan činilac nove geostratške ravnoteže snaga.

    Srbija je posle neophodnog ali i dobrano od stranih obaveštajnih službi pomognutog puča protiv Miloševića, skoro potpuno postala vazal Zapada. Nejaka i koruptivna politička kvazielita, u nezapamćenoj rasprodaji nacionalnih i državnih interesa, do neba se obogatila a državu predala na upravljanje Briselu i Vašingtonu. Nikada u modernoj istoriji Srbija nije imala manje suvereniteta niti je manje uticala na sopstvenu sudbinu. Prozapadna kvislinška plutokratija, gramziva i anacionalna, vodi državu u potpuni sunovrat i na sporedni istorijski kolosek, možda i u potpuno nestajanje. Ono malo opozicionih partija, bez pristupa medijima i nejake snage, bar trenutno kakvi su, teško mogu da stanu na put zlu koje nam se sprema. Trajno odricanje od suvereniteta države na KiM i predaja skoro svih privrednih resursa strancima samo su najvažniji od mnogih aspekata sada već jasno vidljivog plana za uništavanje Srbije.

    Ako na polju politike situacija izgleda skoro beznadežno, ona sasvim sigurno nije takva i među običnim ljudima. Uprkos snažnoj antiruskoj kampanji u provladinim, a to znači skoro svim medijima, narod polaže opreznu ali sve jaču nadu da će Rusija moći da nam pruži neophodnu pomoć. Ako danas pitamo prosečnog Srbina šta misli i čemu se nada, on će, pored gorčine i skepse u vezi sa aktuelnim prilikama, skoro bez izuzetka reći da se nada podršci iz Moskve i da jedino tamo Srbija može i mora da potraži trajnije i jače savezništvo. Ako su naša dvodecenijska stradanja išta dobro donela, onda je to verovatno trajni prestanak iluzija o odnosu koji Zapad ima prema nama, a to je odnos višeg prema nižem u istorijskom lancu ishrane. Otklanjanje zabluda oduvek je bio neophodan korak u oporavku pojedinaca i društava.

    Decenije komunizma i titoizma u istoriji dva naroda, dovele su do njihovog udaljavanja ali zajednički protivnik sada može ponovo da ih zbliži. Taj proces će se lakše odvijati ako Srbi od Rusa ne očekuju ulogu nespornog i svemoćnog međunarodnog zaštitnika, uvek i u svakoj prilici. Rusija kao velika sila ima svoje specifične i složene interese i dužna je da ih štiti u komplikovanom balansu sa ostatkom sveta. Kao i svi oduvek, Rusi će prvo čuvati svoje pa tek onda tuđe, to nije ni novo ni neobično u istoriji. Osim toga, oni će pažljivo posmatrati razvoj situacije u Srbiji i procenjivati da li Srbi bilo kakvu pomoć očekuju ili traže. Moskva neće postavljati ni smenjivati vlast u Beogradu ali, kao što je to Sergej Lavrov jasno rekao, „neće biti veći Srbi od samih Srba“.

    Ključ je dakle, kao i obično, u našim rukama. Bez obzira na to što je politika, a naročito međunarodna politika, sve pre nego ideal principijelnosti i iskrenih namera, vreme je da shvatimo da mi boljeg i jačeg saveznika od Rusije nemamo, kako istorijski tako i po osnovu duhovne, pravoslavne i svake druge bliskosti, a koju i Srbi i Rusi itekako znaju da prepoznaju i cene. To predstavlja prvi i neophodni preduslov svakog prisnijeg odnosa ili savezništva.

    RUSIJA, SRBIJA, EU Iako je nezahvalno baviti se istorijskim predviđanjima, može se lako pretpostaviti da će, u odsustvu nekog bliskog ratnog sukoba globalnih razmera, odnosi Rusije i EU, a naročito Nemačke, dobijati formu čvšće ekonomske i političke saradnje. Energetski potencijali i rudna bogatstva sa Istoka kompatibilni su sa narastajućom ekonomskom silom Nemačke i, uprkos opstrukcijama iz Vašingtona i Londona, odnosi dve zemlje ići će po svoj prilici uzlaznom putanjom. Iz pozicije neophodnog ekonomskog saveznika Nemačke, koja je opet stožer Evropske unije i to ne namerava nikome da prepusti, Rusija će itekako biti u prilici da se u vezi sa brojnim aspektima takve saradnje zalaže i za interese svojih saveznika, pa i Srbije, ako to ona postane. Naivne su iluzije domaćih evrofanatika da će nas u EU sačekati išta drugo osim starih neprijatelja obučenih u novo ruho i zaodenutih novom retorikom. Prijateljske države poput Rumunije, Grčke, Slovače ili Češke, preslab su tas na vagi na kojoj se sa suprotne strane nalaze Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Holandija, Austrija, Mađarska, Hrvatska i sveprisutni duh Svete stolice. Srbiji je u takvoj EU predviđena uloga parije, svedenog na pretkumanovske granice i osuđenog na potpunu privrednu, političku i kulturološku zavisnost. U planovima nekih starih institucija moći nikad nije zamrla ideja da Srbija zapravo nestane sa političke karte ili bude trajno pretopljena u neki bezimeni regionalni entitet.

    Čak i ako EU zatvori svoja vrata za proširenje, naša situacija ne postaje bolja. U tom slučaju dobićemo još jednu nevolju za vratom, staru i dobro poznatu. Sve jača Turska u budućoj preraspodeli moći očekuje kompenzaciju na Balkanu u zamenu za neulazak u Evropu. Pored dominantnije uloge na Bliskom istoku, ona sanja o obnovi Otomanske imperije u nama dobro poznatim granicama. Ostaje nam dakle da biramo između čekića i nakovnja, između novog Habzburškog ili novog Otomanskog carstva, shvaćenih u formi savremenih političkih odnosa i uz izvesna pojednostavljenja. U oba slučaja, čini se da bi sve one nebrojene srpske žrtve u dvadesetom veku bile u krajnjem zbiru uzaludne.

    Kao i kad je Nemačka u pitanju, tako i u slučaju Turske, Rusija se opet pojavljuje kao ključni činilac. Moskva će učiniti sve da sa Turskom uspostavi što bolju privrednu i svaku drugu saradnju. Moreuzi i danas igraju istu onu ulogu kao i pre sto godina, samo što ovog puta Rusiji i Turskoj nisu neophodni Gledston, Dizraeli i Bizmark kao posrednici vučijih namera a i ukupan odnos snaga nije isti kao nekad.

    Logika je sasvim jasna. Srbija, sama i izolovana, postaće lak plen tradicionalnim protivnicima ako u narednu deceniju uđe kao guska u maglu, opijena zovom sirena iz Berlina i sa Aja Sofije. Da li će se pojaviti Odisej koji će mornare da veže za jarbol i tako spase brod, ostaje da se vidi, ali herojska vremena su prošla a sirene su opasnije nego ikad.

    TRAŽENJE SVETIONIKA Šta ostaje Srbiji da ponudi Rusiji kao motiv za savezništvo, takođe je važno pitanje. Osim tradicije bliskih odnosa, raspoloženja građana, slične istorijske sudbine i pravoslavlja kao bitne zajedničke komponente duhovnih vrednosti, mora se imati u vidu da geostrateški položaj Srbije nije nevažan. Ako uzmemo u obzir da će EU teško opstati u sadašnjoj formi i da će verovatno i to u bliskoj budućnosti doći do novih preraspodela unutar same organizacije kao i do mogućeg izlaska nekih slabije razvijenih država iz tog saveza, onda je važno zapaziti da jedino Rumunija ili Bugarska stoje kao prepreka ruskom snažnijem fizičkom prisustvu na Balkanu. Sadašnje okolnosti veoma lako i brzo mogu da se promene u tom pravcu i u tom slučaju položaj Srbije dobija novu vrednost. Nerazumno je u dubljim analizama zanemarivati i takav scenario, naročito ako se ima u vidu potpuno novi kurs ruske spoljne politike koji za cilj ima stvaranje novih ekonomskih, političkih i zašto ne reći, vojnih saveza sa tradicionalno politički i geografski bliskim zemljama.

    Konačno, svako savezništvo ima neku cenu, nema sasvim besplatnog ručka, naročito kada je reč o ovako krupnim pitanjima, pa tako i Srbija mora da plati neku cenu kako bi obezbedila opstanak. Na nekoj novoj političkoj eliti je da proceni visinu troškova opstanka i vidi da li se to i koliko isplati. Bilo bi nerazumno reći da je zajednica sa istorijski potvrđenim, tradicionalnim, surovim i nemilosrdnim protivnicima bolja od savezništva sa bliskom i moćnom državom čak i da to nešto mora da košta, a sve je prilika da mora. Takvu vrstu jednostavne računice umeju i deca da izvedu.

    Sve nacije pomenute u ovom osvrtu na neke probleme savremenog doba i položaj Srbije u njemu, očekuju brojni i teški izazovi. Nebrojeno puta do sada političke kalkulacije su padale u vodu pod udarima nepredvidivih istorijskih okolnosti, pa je moguće i da ova doživi istu sudbinu. Ipak, u magli učiteljice života dobro je da Srbija ima kakav takav svetionik koji joj pokazuje put, a ako i svetionici zgasnu onda je i sudbina svih brodova duboko neizvesna.

    Konačno i bez ozira na sve, važno bi bilo da se skadarlijska društva sa početka ove priče, ponovo sretnu u hodnicima vremena, ovoga puta u boljem raspoloženju i prisnijem međusobnom razumevanju.

    Glava i zid

    http://www.standard.rs/vladan-vukosavljevic-sta-su-nama-rusi-ili-prvi-zadatak-jedne-buduce-elite-u-srbiji.html

  24. Varagić Nikola каже:

    IGOR PANARIN: POČEO JE „CIKLON-3“, AMERIČKO-BRITANSKI PLAN BLOKADE EVROAZIJSKIH INTEGRACIJA

    četvrtak, 02 februar 2012 21:34

    U trećoj etapi, do decembra 2016. godine, Srbija i Crna Gora pristupiće Evroazijskoj uniji, kada će se pojaviti njen četvrti centar – Beograd

    1. Operacija „Ciklon-3“ o blokiranju integracionih procesa Evroazijske unije

    Svet u kome je dominantna ideologija kolonijalni liberalizam nalazi se u dubokoj sistemskoj krizi. Izvor savremene krize, koji se nalazi u SAD, pokušali su da 2011. godine prebace u Evropu iako se Amerika ponovo nalazi na granici bankrotstva, koje se predviđa za februar 2012. godine.

    Destabilizacija Bliskog i Srednjeg Istoka, vojna intervencija NATO protiv Libije, koje je organizovala britanska obaveštajna služba MI-6, za sada nije uspela da poboljša situaciju u SAD (svaki sedmi stanovnik Amerike gladuje) i Velikoj Britaniji (setimo se avgustovskih pogroma u Londonu). Počla je bankarska kriza u evrozoni, koja vodi skorom bankrotstvu najvećih banaka u SAD, Velikoj Britaniji i Francuskoj.

    MI-6 je baš i odlučila da ponovi svoj scenario raspada Rusije iz februara 1917. godine da bi spasila zapadne banke. Glavni ideolog početka drugog svetskog informacionog rata je agent britanske obaveštajne službe MI-6 Zbignjev Bžežinski, koji je duboko usađen u političku elitu SAD.

    Pod njegovim vođstvom su analitičari Oksfordskog i Jejlskog univerziteta, kao i specijalni Analitički centar MI-6, koji se nalazi 100 km od Londona (gde je upravo bio sačinjen plan pomoći iznenadnom napadu fašističke Nemačke na SSSR 22. juna 1941. godine), izradili operaciju „Ciklon-3“ o blokiranju integracionih procesa Evroazijske unije.

    Operacija je počela u oktobru 2011. godine, odmah posle pojavljivanja konceptualnog članka Vladimira Putina od 3. oktobra u listu „Izvestija“ – „Novi integracioni projekat za Evroaziju je budućnost koja se sada rađa“. U prvoj etapi oparacije iz Londona u Moskvu je doputovao sa „konsultantima“ Mihail Gorbačov, koji bi mogao brzo da ubaci nekadašnje svoje bivše kadrove iz CK KPSS na niz ključnih mesta u državnim strukturama kao i u rukovodstva vodećih sredstava javnog informisanja. Zatim je u Moskvu 14. januara 2012. godine došao novi ambasador SAD Majkl Mekfol, čiji zadatak je i koordinacija delatnosti sa nevladinim organizacijama, „borcima za ljudska prava“ i blogerima, koji za to dobijaju grantove od SAD i Velike Britanije. On je 17. januara organizovao susret sa opozicijom radi analize nastale situacije.

    2. Integracija evroazije – izlazak iz ćorsokaka

    Evroazijska Unija trebalo bi da ima četiri prestonice – Sankt Petersburg, Alma Atu, Kijev i Beograd. Da bih inspirisao intelektualnu diskusiju, evo trojne formule integracije:

    a) Duhovne vrednosti religija Evroazije (praoslavlje, islam, budizam);

    b) Ruski kosmizam;

    c) Opšteevropski nacionalizam.

    Ideologija Evroazijske unije je ideologija tri D:

    a) duhovnost;

    b) državnost;

    c) demokratija.

    3. Carinska Unija i ODKB: praksa integracije u Evroaziji

    Na evroazijskom ekonomskom i odbrambenom prostoru poslednjih godina traje aktivni proces koji je inicirala Rusija.

    Od 1. januara 2011. godine u okviru Carinske unije (Rusija, Belorusija, Kazahstan) funkcioniše jedinstvena carinska teritorija sa potpunom slobodom kretanja robe (osim specifične robe koja je pod zabranom i ograničenjima). Na primer, to su narkotička sredstva ili druga slična roba.

    To je već dovelo do naglog porasta robne razmene u Carinskoj uniji za 43 odsto. Osnivanje Carinske unije znači povećanje tempa ekonomskog rasta za jedan i po put.

    ODKB postepeno jača. Veliki integracioni uspeh u evroazijskoj odbrambenoj sferi postale su Kolektivne snage za operativno reagovanje (KSOR).

    Petodnevni rat u avgustu 2008. na Kavkazu pokazao je da je suštinski pomak u borbi protiv spoljašnje informacione agresije ostvaren u ODKB u decembru 2010. godine. Događaji u Libiji (na primer, insceniranje juriša u Tripoliju, koji je BBC pripremio u Kataru, a sve preneli svetski mediji) zahtevaju brzo stvaranje kolektivnog informacionog sistema bezbednosti država članica ODKB.

    4. Sloveno-turanski savez

    Osnovan na ideologiji sabornosti prvog cara Moskovske Rusije Ivana Groznog, koji je objedinio dve legitimne grane evroazijske vlasti – Rjurikoviče i Čingizidove.

    5. Pravoslavno-islamski savez

    Dve najveće religije Evroazije dugo vremena bez sukoba egzistiraju na evroazijskom prostoru. To je jedinstveno svetsko dostignuće. Pravoslavno-islamski savez je neophodan za formiranje evroazijskog jedinstva.

    6. Katolički Rim – saveznik Rusije na poslu Evroazijske integracije

    Pošto je na čelo Vatikana stao iseljenik iz Minhena, pojavile su se realne pretpostavke za početak konstruktivnog pravoslavno-katoličkog dijaloga.

    Intelektualci najvećeg katoličkog univerziteta u Milanu u maju 2010. godine sa interesovanjem su se upoznali sa mojom idejom formiranja prvoslavno-katoličkog modela svetskog razvoja. Taj dijalog je nastavljen na mnogim katoličkim univerzitetima, sve do Rio de Žaneira i sl.

    Poslednji politički događaji u Mađarskoj, koji su vezani za donošenje novog Ustava, govore o porastu uticaja katoličanstva u mnogim evropskim zemljama. Potpuno je sazrelo stvaranje nove evropske strukture unutar EU sa uslovnim nazivom „Katolička liga“. U Katoličku ligu EU mogle bi da uđu mnoge zemlje i regioni ujedinjene Evrope – Italija, Španija, Irska, Francuska, Austrija, Mađarska, Češka, Slovačka, Bavarska, Poljska, Portugalija, Slovenija.

    Svrsishodno je takođe postepeno premeštanje centra EU iz Brisela u Minhen i Krakov.

    7. O potencialnom raspadu SAD i Savezu državotvornih lidera Rusije i SAD

    Istupio sam 1998. godine sa hipotezom o mogućem raspadu SAD 2010. na šest delova.

    Osnivanje Pokreta čajanka, u proleće 2009. godine, sprečilo je raspad SAD. Pokret se zalaže za očuvanje duhovno-moralnih vrednosti, jačanje porodice i sl. (pred aktivstima pokreta govorio sam u Teksasu u novembru 2009. godine).

    Predstavnici ovog pokreta ostvarili su ubedljiv rezultat na američkim izborima 2. novembra 2010. godine, a Ron Pol se trenutno bori za učešće na američkim predsedničkim izborima.

    Smatram da se već duže vreme u američkoj političkoj eliti vodi žestoka borba. U tom smislu, čini mi se da se decembra 2007. godine odigrao prelomni momenat u unutarelitnim političkim odnosima. Postepeno su počeli da dominiraju oni ljudi koji se stvarno zalažu za nacionalne interese SAD kao samostalne i nezavisne države od Britanske imperije. Uslovno sam ih nazvao „državnicima“.

    Američke specijalne službe počinju da se oslobađaju tajnog upravljanja britanske obaveštajne službe MI-6. Državnici SAD su pomogli Rusiji da u avgustu 2008. godine pobedi i spase narod Južne Osetije od genocida.

    Interes da se spase ljudska civilizacija zahteva tesni savez i dejstva državotvornih lidera Rusije i SAD.

    8. Drugi svetski informacioni rat je rat protiv Rusije

    Rezultat prvog svetskog informacionog rata (koji je vođen od 1941. do 1991. godine) je uništenje SSSR. Asanž – agent britanske obaveštajne službe MI-6 – indikator je početka drugog svetskog informativnog rata. U medijskom insceniranju juriša na Tripoli, koji su organizovali saradnici Al Džazire u Kataru, onisu dejstvovali, po svoj prilici, uz britansku MI-6 novom tehnologijom.

    Glavni cilj drugog svetskog informativnog rata je likvidacija alternativnog modela svetskog razvoja, a on se u korenu razlikuje od modela liberalnog kolonijalizma. Alternativni model razvoja sveta pobedio je u Kini, Brazilu, Indiji i Rusiji, i to je 2010. godine konačno postalo očigledno. Pokušaji da se pokrene treći svetski rat (nuklearni rat Indije protiv Pakistana, Izraela protiv Irana i sl.) propao je. I tada se u borbu za spasenje liberalnog kolonijalizma – modela koji se zasniva na ropstvu i narkotrgovini – krenulo oštrim tokom vekova proverenim informacionim ratom.

    9. Rusko-nemački savez – spas Evrope

    Evropska kriza se zaoštrava. Optimalna varijanta spasa jedinstvene Evrope je rusko-nemački savez.

    Nemačka i Rusija su dve velike evropske zemlje koje moraju da predlože zajednički plan aktivnosti za spasenje Evrope. Rusko-nemački savez jedinstva je najvažniji faktor izlaza sveta iz ćorsokaka globalne krize. Vreme je da se setimo Hanzenskog saveza, čija je prestonica bio slovenski grad Libek.

    Upravo je iz regije Libek na Rus došao knez Slovena – Bodriča Rjurik, Umile, ćerke novogorodskog kneza Gostomisla, osnivač drevne ruske države. U savezu sa nemačkim gradovima Hamburgom i Bremenom slovenski Libek je činio snažan ekonomski centar evropskih integracija u 13-17 veka.

    Dve najveće organizacije našeg kontinenta – Evropska unija (čiji je lider Nemačka) i ona koja se još osniva Evroazijska unija (čiji je lider Rusija) zasnivaju svoja mwđusobna dejstva na pravilima slobodne trgovine i zajedničkog sistema regulisanja. Dve zemlje su objektivno (i u odnosima sa trećim zemljama i regionalnim strukturama) sposobne da šire ove principe na prostor od Atlantika do Tihog okeana.

    Naš integracioni projekat obuhvata prostor od Škotske (Rusija bi trebalo da prizna nezavisnost Škotske 2014. godine) do Novog Zelanda. Samo se tako može spasiti Evropa.

    Algoritam osnivanja Evroazijske Unije:

    • Prva etapa: savez tri države (Rusija, Belorusija, Kazahstan) pretvara se u Evroazijsku Uniju 30. decembra 2012. godine;

    • Druga etapa: ulazak u Evroazijsku uniju Ukrajine, Jermenije i Tadžikistana (do 30. decembra 2013. godine). Pojava trećeg centra Evroazijske unije – Kijeva.

    • Treća etapa: pristupanje Srbije i Crne Gore Evroazijskoj uniji (do decembra 2016. godine). Pojava četvrtog centra Evroazijske unije – Beograda.

    • Četvrta etapa: pristupanje Evroazijskoj uniji Kirgizije, Mongolije, Uzbekistana (do 30. decembra 2014. godine).

    • Peta etapa: Pristupanje Turske, Škotske, Novog Zelanda, Vijetnama i mnogih drugih zemalja.

    Teze Panarinovog predavanja na Akademiji za upravu pri predsedniku Republike Belorusije.

    Igor Nikolajevič Panarin (54), u širim krugovima poznat kao naučnik koji je predvideo krizu Zapada i najavio raspad SAD, završio je u SSSR Orlovsku akademiju za vezu KGB i psihologiju na Vojno-političkoj akademiji. Doktor je političkih nauka, član Akademije vojnih nauka Rusije i dekan fakulteta Međunarodnih odnosa Diplomatske akademije MIP Ruske Federacije.

    Fakti

    http://www.standard.rs/igor-panarin-poceo-je-ciklon-3-americko-britanski-plan-blokade-evroazijskih-integracija.html

  25. Varagić Nikola каже:

    Џон Пилџер
    ‘‘ПОПРАВИТЕ СЕ’‘, ИЛИ ЋЕМО ВАС ПОБИТИ!

    Који је најјачи и најнасилнији ‘‘изам’‘ на свету? Већина ће на то питање одмах поменути уобичајена страшила, као рецимо исламизам, комунизам више не будући актуелан. Но одговор је, писао је Харолд Пинтер, само ‘‘површно примећен, нимало документован још мање истински схваћен’‘. Јер, само једна идеологија тврди да је једини неидеолошки, ни леви ни десни, најузвишенији пут: либерализам.
    У свом огледу О слободи из 1859, у који се модерни либерали куну, Џон Стјуарт Мил описује моћ империје. ‘‘Деспотизам је легитимни начин владања варварима’‘, писао је он, ‘‘под условом да му је циљ њихово поправљање, а да су му средства оправдана остварењем тог циља’‘. ‘‘Варвари’‘ су по том гледишту били велики део човечанства од којих се захтевала ‘‘потпуна послушност’‘. И француски либерал Алексис де Токвил сматрао је крваво подјармљивање других ‘‘тријумфом хришћанства и цивилизације’‘, ‘‘јасно предодређеним Провиђењем’‘.
    ‘‘Тврдња да су либерали миротворци а конзервативци ратни хушкачи згодан је мит’‘, писао је 2001. историчар Хајвел Вилијамс, ‘‘али империјализам либерала може бити опаснији због своје неомеђене природе – убеђења да је он узвишенији облик живота, уз порицање свог ‘праведничког’ фанатизма’‘. Оно што је, говорећи то, имао на уму био је говор Тонија Блера после напада од 11. септембра 2001, у коме је тадашњи британски премијер обећао да ће ‘‘преуредити овај свет око нас’‘ у складу са властитим ‘‘моралним вредностима’‘. После бар милион мртвих – само у Ираку – овај трибун либерализма данас опслужује и тиранију у Казахстану за надокнаду од 13 милиона долара.
    Блерови злочини нису неуобичајени. Од 1945. више од једне трећине чланица Уједињених нација – 69 земаља – искусиле су или инвазију, или збацивање власти, сузбијање народних покрета, фалсификовање избора или бомбардовање. Историчар Марк Кертис процењује последични број мртвих на више милиона.
    Све то је углавном био пројекат предводника либерала, Сједињених Држава, чији је слављени ‘‘либерални’‘ председник Џон Кенеди, према новијим истраживањима, током Кубанске кризе 1962. одобрио бомбардовање Москве. ‘‘Ако морамо да применимо силу’‘, изјавила је Мадлен Олбрајт, државни секретар у либералној влади Била Клинтона, ‘‘то је зато што смо ми Америка. Ми смо незаменљива нација. Усправни смо и високи. Видимо даље у будућност’‘. Нема јасније и сажетије дефиниције модерног, силеџијског либерализма.
    И Сирија је дуготрајан пројекат. Погледајмо шта пише у једном америчко-британском тајном обавештајном извештају:
    ‘‘Да би се олакшало деловање ослободилачких снага (…) треба уложити посебне напоре зарад уклањања одређених кључних личности и започети изазивање унутрашњх немира у Сирији. ЦИА је спремна, а СИС (МИ6) ће покушати да изведе мање саботаже и инциденте преко својих контаката (…) Неопходни степен страха (…) и (намештени) погранични сукоби пружиће изговор за интервенцију (…) ЦИА и СИС треба да примене (…) акционе и психолошке мере да би увећали напетост’‘.
    Тај текст написан је 1957, иако би могао потицати и из недавног извештаја Краљевског института обједињених служби, чији аутор духовито и суптилно примећује да су ‘‘неке западне специјалне и обавештајне снаге по свему судећи већ дуго присутне у Сирији’‘.
    И тако нам из Сирије и Ирана намигује светски рат. Израел, насилничка творевина Запада, већ под окупацијом држи део Сирије. То бар није новост. Израелци праве излете на Голанску висораван одакле посматрају грађански рат којим западне обавештајне службе руководе из Турске, а који финансирају и наоружавају мрачњаци из Саудијске Арабије.
    Пошто је приграбио добар део Палестине, дивљачки напао Либан, глађу изморио становништво Газе и створио незаконит нуклеарни арсенал, Израелу нико ништа не замера у текућој кампањи дезинформација, чији је циљ устоличавање западних клијената у Дамаску и Техерану.
    Двадесет првог јула коментатор Гардијана, Џонатан Фридленд, упозорио је да ‘‘Запад неће вечно стајати по страни (…) И Сједињене Државе и Израел брижно мотре на сиријски хемијски и нуклеарни арсенал за који се тврди да је стављен у приправност, страхујући да Асад може одлучити да само у огњу смрти сиђе с власти’‘. А ко то тврди? Уобичајени ‘‘експерти’‘ и шпијуни.
    Попут њих, и Фридленд прижељкује ‘‘револуцију без праве интервенције каква је била нужна у Либији’‘. По сопственим подацима, НАТО је имао 9.700 ‘‘борбених полета’‘ на Либију, у више од трећине случајева гађајући цивилно становништво пројектилима пуњенени ураном. Погледајте фотографије рушевина Мисурате и Сирта, и масовне гробнице које је пронашао Црвени крст. Прочитајте извештај УНИЦЕФ-а о побијеној деци, ‘‘у већини млађој од десет година’‘. Попут уништења ирачког града Фалуџе, тих злочина није било у вестима пошто су оне, у облику дезинформација, само још једно оружје за напад.
    Четрнаестог јула, Либијска осматрачница људских права, иначе противник Гадафијевог режима, известила је: ‘‘Ситуација са људским правима у Либији сада је много гора него у време Гадафија’‘. На све стране се одвијају етничка чишћења. Према организацији Амнести Интернешенал, целокупном становништву Таварге ‘‘и даље је забрањено да се врати у град, а куће су им опљачкане и спаљене’‘.
    Но, утицајни англо-амерички теоретичари познати као ‘‘либерални реалисти’‘ већ дуго проповедају да су либерални империјалисти – тај термин, наравно, никада не користе – миротворци и управљачи кризама, а не њихови изазивачи. Одвратили су човечанство од међусобног упознавања и затрпали га жаргоном који служи ратном хушкању. Подвргавајући читаве народе вивисекцији, открили су и опасност од самог постојања ‘‘неуспешних држава’‘ (које се тешко дају израбљивати) и ‘‘отпадничких држава’‘
    (отпорних на западну доминацију).
    Неважно је њима је ли неки режим демократски или диктаторски. Исто важи и за оне најмљене да обаве њихов прљави посао. На Блиском истоку, од доба Насера до данашњег Асада, сарадници западног либерализма били су исламисти – касније Ал Каида – а одавно дискредитовани концепти демократије и људских права служе им само као реторско покриће за завојевачке подухвате, ‘‘по потреби’‘. Plus ca change… (’‘Све се мења да би остало исто’‘; прим. Уредништва Српског листа)

    Напомена: Објављено на сајту Глобалних истраживања (www.globalresearch.ca) 5. септембра 2012. Превод и редакција Уредништва Српског листа.

  26. Varagić Nikola каже:

    JAKOB AUGŠTAJN: PAD AMERIČKE IMPERIJE JE POČEO

    sreda, 07 novembar 2012 13:40

    SAD razvijaju oružje koje može da dosegne i uništi bilo koje mesto na Zemlji u roku od sat vremena, ali u isto vreme dalekovodi na drvenim stubovima vise iznad ulica Bruklina, Kvinsa i Nju Džerzija. Uragan Sendi ih je počupao a širom istočne obale mnoga mesta su ostala bez struje.

    To je Amerika, gde su visokotehnološke opcije dostupne samo eliti, dok ostatak živi u uslovima koji se daju porediti sa zemljama u razvoju. Nijedna zemlja nije dala više nobelovaca, ali bolnice u Njujorku morale su biti evakuisane tokom oluje jer njihovi generatori za hitne slučajeve nisu radili.

    Svako ko to vidi kao kontrast propustio je činjenicu da je Amerika zemlja totalnog kapitalizma. Njeni službenici nemaju potrebu za javnim bolnicama ili pouzdanim napajanjem kuća električnom energijom. Elita ima svoju spstvenu infrastrukturu.

    Totalni kapitalizam ostavio je američko društvo u ruševinama i osakatio vladu. Ova američka sudbina nije samo nesreća koju je proizveo sistem već je posledica sistema.

    Obama to ne može da promeni, ni Romni ne bi mogao bilo šta da učini.

    Evropa je u zabludi ako posmatra izbore kao odabir između sila dobra i zla. Oni sigurno ne donose promene političkog pravca, kao što neke evropske novine žele da verujemo.

    AMERIKA NEMA IZBORA Romni, izrazito bogati biznismen, i Obama, kultivisani advokat – dva su lica političkog sistema koji više nema mnogo veze sa demokratijom kako je mi razumemo. Demokratija je pitanje izbora, a Amerikanci stvarno nemaju mnogo izbora, Obama je to dokazao.

    Skoro pre četiri godine činilo se da je Amerika pred novim početkom, kada je on preuzeo dužnost. Ali dogodio se nesporazum. Obama nije zatvorio logor Gvantanamo Bej, niti je skinuo imunitet sa ratnih zločinaca iz Bušove ere, niti je regulisao finansijska tržišta, dok, recimo, o klimatskim promjenama gotovo da i nije bilo reči tokom predsedničke kampanje. Vojska, banke, industrija – ljudi su nemoćni pred njihovom moći, isto kao što je nemoćan i predsednik.

    Čak i trgovina kreditnim dugovima – vrsta ulaganja koja je slomila Leman Braders i dovela zapadne ekonomije do ivice – nije zabranjena niti bolje regulisana. Verovatno je Obama hteo da učini više, ali nije mogao. Ali kakvu to ulogu igra u celoj situaciji?

    Mi želimo da verujemo da Obama nije uspeo zbog konzervativaca unutar sopstvene zemlje. I zaista, fanatici od kojih Romni zavisi odbacili su sve ono što razlikuje Zapad – nauku i logiku, razum i umerenost, čak i običnu pristojnost.

    Oni mrze homoseksualce i slabe državu. Oni ponižavaju žene i progone useljenike. Njihovo moralizovanje o abortusu nije čak poštedelo ni žrtve silovanja. Oni su talibani Zapada. Ipak, oni su samo simptom američkog neuspeha, a ne uzrok. U stvarnosti, ni idealisti ni demokrate, ni idioti iz Tea Partya nemaju nikakvu moć nad okolnostima.

    Iz evropske perspektive, sasvim je nevažno ko je pobedio na izborima. Nama je važna samo američka spoljnja politika – Obama nije golub niti je Romni jastreb. Sadašnji predsednik voli da vodi svoje ratove bespilotnim letelicama umesto vojnicima iako je žrtvama svejedno ako ih ubije čovek ili mašina. U međuvremenu, uprkos svim kritikama, njegov izazivač tvrdio je da se ne bi pridružio Izraelu ako ta zemlja započne rat protiv Irana jer SAD više ne mogu sebi da priušte takvu stvar.

    VIŠE NE RAZUMEMO AMERIKU U svakom slučaju, pogrešno je ocenjivati republikance kao stranku ratnih huškača, a demokrate kao stranku mira ili je čak nazvati levičarskom strankom. Uostalom, demokratski predsednici Hari Truman, Džon Kenedi i Lindon Džonson započeli su ratove u Koreji i Vijetnamu. Republikanci Dvajt Ajzenhauer i Ričard Nikson su završili te ratove. Ronald Regan, koga Evropljani vide kao otelotvorenje oba zla i apsurdnih aspekata američke politike, bio je miroljubiv čovek mereno današnjim standardima. Napao je jedino Granadu.

    Istina je da mi više jednostavno ne razumemo Ameriku. Gledajući je iz Nemačke i Evrope, vidimo stranu kulturu. Politički sistem je u rukama krupnog kapitala i lobista. Provere i ravnoteže su propale. Perverzna mešavina neodgovornosti, pohlepe i verskog fanatizma dominiraju javnim mnenjem.

    Pad američke imperije je počeo. Može biti da američki građani to neće moći da zaustave, bez obzira koliko se trudili. Ali oni to i ne pokušavaju.

    Spiegel

    http://www.standard.rs/liberalni-eu-pogled-na-sad-ili-jakob-augstajn-pad-americke-imperije-je-poceo.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: