Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?

 

Београд – Други талас кризе је веома реалан. Међутим, тај талас кризе морамо да ставимо у контекст онога што би се рекло „шта је крајњи циљ глобализације“? Шта је глобализација? Која је сврха глобализације? Зашто је присутна у целом свету, а не само код нас? Људи би то требали да знају, јер када схвате суштину глобализације, ток и позадину, онда и сва споредна питања као и овај „други талас кризе“, рецесије и сличне појаве добијају сасвим другачији, јаснији облик. За глобализацију је важан један шири историјски контекст који објашњава како је до глобализације дошло. То је неопходно да би се схватила доминантност глобализације у задњих 50, 60 година, или мало прецизније од краја Другог светског рата.

Владимир Џелетовић објашњава и позадину ове економске кризе у којој се налазимо и чији нови талас долази…

– Морамо да имамо у виду да су током историје увек постојале интересне групе које су тражиле начин да своје мегаломанске амбицује прошире до крајњих краница, владавина над целим светом је свакако остварење свих снова. Кроз историју се, међутим, показало да војна освајања светских империја никада нису давала крајња решења без обзира што су трајала 100, 200 година (Енглеска). То се дешавало из разлога што су поменуте цивилизације потрошиле свој потенцијал, идеје и ресурсе. Ту долази и немогућност контролисања тих великих система који су се урушавали после извесног времена. Те империје су долазиле и одлазиле. Међутим, светске интересне групе су дошле до спознаје да је немогуће да се нека држава или групе држава одвоје и да са својим ресурсима контролишу остатак света и држа га поробљеним хиљадама година. Зато су се на основу те историје договорили да поделе интересне сфере између себе. Значи, да држе цео свет под својом контролом, али да између себе поделе ту моћ, јер су схватили да не може једна држава или мала група њих да контролише цео свет. То је све укратко објаснио Барак Обама у једној реченици. Када су га питали о интеграцији Кине у то глобално село, он је рекао „..морамо им дати удео у стварању светског поретка какав би сви желели да видимо“.

Свакој политичкој елити се даје да они испоље своју хегемонију, али у оквиру једне дружине. То може да се испољава у сарадњи са осталима, али не може да буде доминантан у односу на остале него да они сви заједно контролишу цели свет: људе и сва економска добра.

Од тога је битно знати, да би се то остварило, мора се сваком лидеру понудити тај план, нови светски поредак, и да им се разјасни шта тај поредак значи и која ће бити њихова улога у тој подели моћи. Тако је и Кинезима понуђено и они су део те игре, насупрот оног што многи људи мисле да су Кинези независна држава у односу на западне силе, они су у суштини део тог пројекта. Како би овај главни процес могао да профункционише, важно је знати да те све различите економије морају да се нивелишу. То они зову хармонизација и синхронизација процеса и циљ је да економије буду повезане тако да ни један део у тој заједничкој структури, да тако кажем, „не штрчи“.

Да ли је могуће да тај систем функционише тако како је замишљен?

– Можда је и могуће. Ово би био један нови људски преседан пошто се никада у историји ништа слично није десило. Видели смо на мањим примерима где је функционисало, као на пример у бившој Југославији, где је заједништво народа колико-толико функционисало. Било је ту трвења, али је углавном из економских разлога дошло до распада. Словенци су увек истицали да су они мотор те заједничке државе и да су они заправо увек били у подређеном положају. Они су веровали да се њихов рад „одлива“ на југ. Они су желели да тај рад остане у њиховом дворишту. Да су Словенци били на економском нивоу  БЈРМ, та сујета не би била толико изражена и Југославија би могла да функционише и дуже би трајала. Оно што сам хтео да кажем је да је неопходно је да те економије буду комплементарне, да се допуњују, и да буду на сличном нивоу развоја. Ми на Западу имамо једна број веома развијених економија и на истоку (Азији) велики број неразвијених економија.

Да би се то уравнотежило, економије Запада морају да се спусте на ниво азијских држава док азијске економије требају да се ојачају. И када то ураде, онда је лакше удружити те народе зато што ће тај западњак лакше да преда свој суверенитет којег се данас не одриче. Конкретно, данас Немци и даље жале због уласка у ЕУ зато што су део свог рада предали неким другим земљама, рецимо Бугарској и Румунији. Зато Немци стално морају да издвајају из својих фондова да би сиромашнији били адекватно финансирани. Зато видимо да стандард пада у Немачкој, а расте у рецимо Чешкој. И када се ове економије уравнотеже временом, тада ће бити лакше удружити ове заједнице. То је као и у браку: богати се не венчавају са сиромашнима. Срби би лакше ушли у заједницу са Бугарском пошто обе стране немају чега пуно да се одрекну. Али, ако бисте питали Немца за заједницу са Албанијом, они би рекли ‘не’, и то из разлога што су свесни да би део немачког богатства отишао у Албанију. Е зато је битно да се зна да је главни ток глобализације да се Запад баци на колена и то је процес који старије особе примеђују по томе што им стандард пада, памте некадашња времена. Нове генерације у Немачкој ће се навићи на стандард који је нижи од онога који су имали њихови родитељи до једног момента кад им стандард буде као у Србији. Када стандард у многим земљама буде уједначен, тада ће људи прихватити тоталну асимилацију у тај светски економски поредак. Зато ће доћи и други талас кризе, и трећи и четврти.

Али господине Џелетовићу, у овум тренутку животни стандард пада и у Бугарској и у Грчкој. Како можемо да очекујемо да ће тај систем да се уједначи? Зар неће на крају сви да пропадну уместо изједначавања стандарда?

– Да. Истина је да сви они заједно пропадају. Немачкој је натоварен трошак овог процеса и Немачка је највећи инвеститор овог пројекта у овом тренутку. Али, када се догоди тотални крах ових периферних економија, пашће и сама Немачка. Јер, финансијски систем је тако постављен да ће бацити на колена и саму Немачку. Све те банке које финансирају Грчку и Шпанију су углавном Немачке банке. Ту у суштини и не говоримо о парама, него о дигиталном, измишљном новцу који је наводно из Немачке. И Немачка ће на крају да крахира.

Дакле, неће бити економска „нивелација“ него спуштања на ново Грчке и Бугарске?

– То је са ове тачке гледишта тешко рећи. Не зна се када ће доћи до тога да народ каже: доста је, нешто мора да се уради по питању животног стандарада. Тада долазе дизајнери овог краха и нуде „решење“ за економску мизерију. То може да се деси за 6 месеци или годину дана, …али ја верујем да ће потрајати.

Па колико још стандард може да се спусти код нас у Србији?

– Па увек може да се спусти више него што је тренутно. Стандард 90-их може да изгледа као рај у поређењу са оним што може да се деси.

Како цените мере Владе Србије поводом новог таласа кризе?

– То су бесмислице. Они су само лутке које причају нешто како би замајавали народ. Главну улогу код нас води ММФ. Ако сте имали прилике да погледате документарни филм „Зајмократија“ – као у случају Латинске Америке. Све конце монетарних токова су држали странци. Политичари у Србији су небитни.

Да ли Влада Србије ради то свесно или су несвесни шта чине?

Ја мислим да добар део Владе нема појма шта ради. Они су обични каријеристи који глуме експерте. Они ту испољавају неку моћ у локалним оквирима, али они немају појма како финансије функционишу. Страни експерти који су стално присутни код нас, су свесни шта се ради и чему то све води. Циљ јесте да народ постане зависник од њихових пара и пирамидалног система, тада цео Ваш живот почиње да зависи од новог новца који је одштампан или укуцан у компјутер. Ако се тај доток новца заустави, цео систем крахира.

Како је то повезано са идејама да се уведе евро и укине коришћење динара?

– Па наравно. То неки наши домаћи политичари, тј страни плаћеници, уводе ту идеју о евру на мала врата. Типа, биће нам боље. Из безброј примера смо видели да то није истина. Наши политичари су славили Ирску као чудо невиђено, а сви који су величали Ирску су били плаћеници тог страног лобија да величају фатаморгану звану Ирска. И сада видимо да је Ирска тотално уништена.

Јел то мислите на Динкића?

– Апсолутно. На њега и Г17 булументу. Они знају како функционишу финансије. Зато и јесу током октобарског преврата први упали у НБС са калашњиковима. Они и данас контролишу Народну банку Србије. Њихови „експерти“ који су школовани на западу знају како тај систем функционише. Али, гомила тзв. Експерата нема појма о том пирамидалном систему.

Шта да Срби очекују у блиској будућности поводом овога?

– Па ништа. Како ветрови дувају, тако ћемо и да се повијамо. Ми смо трећеразредна колонија. Сваки нови економски удар на Западу ћемо и ми осетити. Сваки пут када они крпе губитке код себе, паре се повлаче из целог система. То се дешава зато што је финансијски систем пирамидалан – по принципу Дафине и Језде. Брдо папира (новчаног и дигиталног). Када саставимо све те папире и упоредимо их са добрима које човечанство поседује, долазимо до тога да ти папири далеко надмашују еквивалент вредности који постоји. То је балон који ће да пукне, а и сада видимо да се сам од себе урушава.

Јел може нешто обичан човек да уради по том питању?

– Овај крах је другачији у односу на Велику депресију. Данас немате где да побегнете од ове економске кризе. Овај систем је брижљиво увезао све, тако да свако буде укључен у овај систем и да сви заједно изгубе животни стандард. Људи би требали да престану да троше оно што не морају, да не купују што не морају да купе. У случају дефлације, новац је краљ. Ту мислим на готовину. Новац мора да се чува. Ако имате кола, не купујте нова. Штедите максимално. То се нама сада дешава. Додуше, имамо комбинацију инфлације (храна) са дефлацијом (некретнине и кола), ако одете у продавницу видите да је све поскупело. И то се не дешава зато што НБС штампа паре. Проблем је у томе што су се многе компаније задужиле током протекле деценије, а ти кредити долазе на наплату. Када нема довољно пара у оптицају они дижу цене да надоместе мањак пара. А пара нема јер су банке обуставиле издавање нових кредита под некаквим изговором финансијске стабилности. Кад нема нових кредита, пирамида се урушава. Једноставно, физички не постоји довољно пара у оптицају да се врате све главнице и камате. Наш народ ће доћи до тачке да ће цене бити толико високе да они ништа више неће моћи да купују и тада долази до суноврата: и произвођача и потрошача.

Међутим, оно што после тога може да се деси је хиперинфлација. Јер ће Запад у жељи да реши тај проблем који не може да се контролише имати само две опције: или тотални банкрот, тј брисање свих дугова или бесомучно штампање пара како би се платили ти дугови. Конкертно, америчке обвезнице ће бити исплаћене безвредним новцем. Е сада, та варијанта штампања новца је највероватнија. Јер, ако дође до тоталног банкрота, после оваквог ресета стања на 0, у следећем финансијском циклусу им нико не би веровао. Нову превару би тешко продали. Дакле, хиперинфлација је највероватније решење. Ми ћемо то осетити зато што ће штампањем долара да поскупи и нафта која ће повући цене свега осталог.

То може да доведе до раста вредности баште, воћњака и бунара?

– Наравно. Све папирнате вредности су непостојеће и једном ће свет то морати да схвати. У том смислу ће праву вредност имати запостављене праве вредности: имање, пољопривреда и сл. Данашња економија је неодржива и доћи ће до тога да ће пољопривредна земља поново постати врхунска вредност. Један од најпознатијих светских инвеститора, Џим Роџерс, је поручио свим преварантима на Вол Стриту да им време пролази и да почну да уче како да возе тракторе и да оштре мотике.

Васељенска Телевизија

У наставку чланка можете да погледате документарни филм „Зајмократија“ који се помиње у тексту…

http://www.vaseljenska.com/misljenja/sta-je-krajnji-cilj-globalizacije/

——————————————————————————————————————————-

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

Нови народни договор и грађанска држава

Deklaracija evropskih seljačkih pokreta

Levičari i desničari

Triple-A Idiots – Bankers Launch Next Leg Of Planned Economic Collapse

Infowars: Why is George Soros selling gold and buying farmland?

 

 

14 Responses to Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?

  1. Varagić Nikola каже:

    bodyhttp://pokret.net/cms/index.php?page=kolonijalizam-opstaje-u-glavama-vladajuce-elite

    Kolonijalizam opstaje u glavama vladajuće elite

    Ibrahima Kulibalia iz zapadnoafričke republike Mali, predsednika malijske Nacionalne koordinacije seoskih organizacija (CNOP), sreli smo u Austriji tokom Nieleni (Nyeleni) konferencije. Konferenciju su 16-21. avgusta organizovale evropske članice La Via Campesine a prisustvovalo je oko 400 delegata iz 34 evropske zemlje. La Via Campesina (u prevodu: Seljački put) je koalicija koja na globalnom nivou okuplja organizacije seljaka, proizvođača, domorodaca i bezemljaša, a kojoj pripada i malijska organizacija kojom predsedava Ibrahim. Upravo je u Maliju 2007. godine bila održana prva Nieleni konferencija o suverenosti prehrambenog sistema a sama konferencija dobila je ime po mitskoj seljanki iz Malija koja je simbol seljačke borbe za nezavisnost.

    Ibrahim je rođen u seoskoj porodici. Diplomirao je na Poljoprivrednom fakultetu. Nakon studija počeo je da se bavi poljoprivredom na farmi koja je sto kilometra udaljena od Bamaka, glavnog grada republike Mali. Gaji žitarice – kukuruz, sirak, i fonio, žitaricu koja uspeva u zapadnoj Africi, a ima i pčele, koze, voće i cveće. Mlađi brat mu pomaže u poslu i odmenjuje ga u trenucima kada je Ibrahim zauzet svojim angažmanom u seljačkom pokretu. Organizacija kojom predsedava okuplja veći broj seoskih federacija u kojima se nalazi oko dva miliona i petsto hiljada seljaka.
    Poljoprivredni sektor stvara 55 procenata nacionalnog bogatstva ali vlada republike Mali za poljoprivredu iz budžeta izdvaja manje od 7 procenata, iako se njome bavi 80% populacije. Mali broj sela ima dovoljno razvijenu infrastrukturu – električnu energiju, vodu, telefon. Seljacima nedostaje poljoprivredna mehanizacija, mogućnost podizanja kredita, zagarantovano pravo vlasništva nad zemljom; cena hrane ne pokriva osnovne troškove proizvodnje, a klimatski uslovi su nestabilni. Nemoguće je da se bilo koja zemlja razvija ako se zanemari 80% stanovnika, kaže Ibrahim. Lokalna tržišta su destabilizovana; zato zahtevamo poštovanje suvereniteta hrane da bismo zaštitili naše lokalne proizvode i da bismo mogli da ih prodamo po profitabilnoj ceni.
    Pod pritiskom Svetske banke tržište je osamdesetih godina liberalizovano što je otežalo prodaju domaćih poljoprivrednih proizvoda usled uvoza jeftinijih namirnica. Proizvođači danas glavnu bitku vode oko kontrole lokalnih tržišta na kojima prodaju svoje proizvode. Suprotstavljaju se interesnim grupama, uvoznicima poljoprivrednih proizvoda, koji svoje privilegije brane u sprezi sa političkim partijama koje finansiraju. Tržišni špekulanti vrlo često kupe proizvode po tržišnoj ceni koja je 50% manja od stvarne cene a zatim ih dva meseca kasnije prodaju tri puta skuplje. Malijski seljaci stoga pokušavaju da organizuju skladištenje robe do trenutka kada prodaja po tržišnoj ceni postane profitabilnija. Udruživanje u zadruge pomaže seljacima da zaštite svoje interese. Kada je 1991. godine zbačen diktator general Moussa Traore, koji je vladao od 1968. godine, nestalo je zadruga i udruženja koja su bila pod kontrolom države. Nastala je prilika za razvoj nezavisnih seljačkih organizacija koje su ubrzo počele da zajedničkim snagama pojačavaju uticaj na državnu politiku.
    Kolonizacijski sindrom
    Kolonizacija je još uvek prisutna u Africi i ne znam da li će se ikada okončati – kaže Ibrahim. Dok god je na vlasti afrička elita koju je formirala kolonizacija, koja misli i ponaša se kao oni koji su nas u prošlosti kolonizovali, i dalje ćemo imati problema. Oni su potpuno izgubili dodir sa selom i običnim ljudima. Oni su izdajnici. Mala grupa ljudi koja represivno upravlja nad većinom stanovništva jeste pravi sindrom kolonizacije. U Africi, kolonizacija više ne postoji pravno, ali još uvek funkcioniše, samo sa izmenjenim akterima. Moramo da otkrijemo ko je odgovoran za ovakvo stanje u našoj zemlji, nema svrhe više za to optuživati SAD ili Evropu. Afrička elita nas izdaje i uvozi potpuno neprimerene koncepte koji su destruktivni za naše zemlje.
    Na primer, Kofi Anan je deo stare generacije školovane u kolonijalnim školama. On je deo generacije koja Africi stvara probleme jer ne poznaje realnost na terenu. Oni su diplomate od karijere. Oni žive u međunarodnim institucijama. Postoje hiljade nalik njemu širom Afrike koji misle da moramo da se rešimo seljačke klase i na prvo mesto postavimo biznismene. Za njih je pokretanje kompanije koja zapošljava stotinu ljudi važnije od održavanja većeg broja sela koja se sastoje od hiljada ljudi koji rade nezavisno. Kompanije navodno plaćaju porez i time pomažu državu, ali u stvari vrlo često od te iste države dobijaju velike subvencije. A poljoprivrednici su važniji ekonomski akteri nego biznis kompanije. Progres ne bi trebalo da bude selektivni proces koji u obzir uzima potrebe malog broja ljudi a ogroman broj ljudi izostavlja.
    Svetska banka, MMF i razvijene zemlje još od osamdesetih pokušavaju da ubede afričku elitu da poljoprivreda nije profitabilna i da treba da bude zamenjena krupnim agrobiznis sistemima. Bilo je potrebno deset godina borbe da se izborimo sa ovakvim stavom. Poljoprivreda zapošljava 80% stanovništva a oni nam predlažu da je tek tako uništimo.
    Možete li da zamislite zemlju u kojoj 80% stanovništva ne zahteva od vlade da im obezbedi posao, kaže Ibrahim. Kad god uključim radio čujem da je najveća preokupacija u razvijenim zemljama da se stvore poslovi za ogroman broj nezaposlenih. U našoj zemlji, 80 procenata stanovništva sami sebi obezbeđuju posao. A vlada sluša ljude koji je savetuju da sve to uništi. To je ludost! Da je taj projekat uspeo, sve afričke zemlje bi danas bile u građanskim ratovima, jer niko ne bi umro u tišini da je oteran sa svoje zemlje, već bi otišao u grad da traži svoje pravo na život, a u gradu ne bi bilo dovoljno sredstava za sve. Ni vlada, ni MMF, ni Svetska Banka ne bi mogli da stvore dovoljno posla za sve one koji bi bili isključeni iz porodične poljoprivrede.
    Iako proizvode bez savremene poljoprivredne opreme, malijski seljaci uspevaju da proizvedu million tona žitarica viška. Nasuprot njima, u krupnim agrobiznis sistemima, koji primaju ogromne subvencije od vlade, u, na primer, Nigeriji, Maroku ili nekoj severnoafričkoj zemlji, mala grupa ljudi se bogati uništavajući način života miliona ljudi.
    Za sada se borimo protiv uvezenih ideja koje prete našem opstanku – protiv uvođenja agrobiznis sistema, genetski modifikovanih organizama, dodatne liberalizacije poljoprivrednog sektora. I zato nemamo dovoljno vremena ni energije da napredujemo u pozitivnom smeru – da stvaramo zadruge, da kolektivno prodajemo naše proizvode, ili zajednički upravljamo mehanizacijom. Umesto da se bavimo time, moramo da se borimo protiv ovakvih ideja koje nemaju osnova u našoj realnosti. One su čista izmišljotina ove elite koja je odvojena od stvarnosti na terenu i njihovih saveznika u zemljama na Severu.
    Rudarska kompanija ne može da dođe i eksploatiše rudno bogatstvo zemlje ukoliko vlada ne sklopi ugovor sa njom – dakle, moramo da se borimo protiv onih ljudi koji svojim potezima izdaju interese svojih ljudi. Multinacionalne korporacije koje prodaju genetski modifikovano seme ne mogu da prodaju genetski modifikovane organizme ukoliko ne sklope sporazum sa vladom. Dakle, mete svoje borbe moramo precizno identifikovati. Malijski seljaci se ne mogu boriti protiv sedišta Monsanta u SAD, ali mogu protiv svog sopstvenog ministra poljoprivrede, predsednika republike, itd. Oni su ti koji puštaju Monsanto u zemlju. Oni ne smeju da nas prodaju prvoj osobi koja se pojavi s parama.
    Suverenost hrane, suverenost prehrambenog sistema, kaže Ibrahim, za mene je kada ne zavisiš ni od koga. Porodica je ponosna ukoliko može sama sebe da prehranjuje. Suverenost hrane treba da bude glavni potporni stub svih zemalja širom sveta. Mi odbijamo pomoć u hrani jer to uništava naša lokalna tržišta i često menja ljudske prehrambene navike. Odbijamo da prihvatimo uvezene proizvode. Ponosni smo na naše dostojanstvo i sposobnost da sami sebe prehranjujemo našom sopstvenom hranom.

    Milenko Srećković
    Pokret za slobodu
    5. septembar 2011.

  2. […] Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације? […]

  3. […] Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације? […]

  4. […] омогуће доминацију комунистичк идеологије у Србији (Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?). Садашњи градоначелник Београда је у Србију довео […]

  5. […] Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације? […]

  6. […] Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације? […]

  7. […] Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације? […]

  8. […] омогуће доминацију комунистичк идеологије у Србији (Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?). Садашњи градоначелник Београда је у Србију довео […]

  9. […] Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације? […]

  10. […] Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације? […]

  11. […] Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације? […]

  12. Varagić Nikola каже:

    PROF. DR LESLI SKLER:

    ČETIRI FRAKCIJE TRANSNACIONALNE KAPITALISTIČKE KLASE

    četvrtak, 22 decembar 2011 21:12

    Interesi njenih članova su sve više globalno povezani: traže ekonomsku, političku i kontrolu kulturne ideologije kroz konzumerizam

    Transnacionalnu kapitalističku klasu čine oni koji poseduju i kontrolišu ključne transnacionalne korporacije, globalizovane birokrate, trgovci…, kaže prof. dr Lesli Skler, predavač u londonskoj Školi za ekonomiju i političke nauke i autor knjige „Transnacionalna kapitalistička klasa“ („The Transnational Capitalist Class“, Oxford, Blackwell, 2002).

    Možemo li govoriti o transnacionalnoj kapitalističkoj klasi ili internacionalnoj klasi bogatih? Koje su njihove karakteristike i kakva je njihova ideologija?

    – Postoji sve veći broj dokaza koji ukazuju na postojanje transnacionalne kapitalističke klase. Ova klasa dela pre na transnacionalnom nivou nego u formi odvojenih kapitalističkih klasa u različitim zemljama. Transnacionalna kapitalistička klasa igra centralnu ulogu u mojoj teoriji kapitalističkog globalnog sistema. Taj koncept je prvi put bio izložen u mojoj knjizi „Sociologija globalnog sistema“ 1991. godine. Tu je karakteristična institucionalna forma političke transnacionalne prakse u okviru globalnog kapitalističkog sistema – paralelno ulozi transnacionalnih korporacija u ekonomskoj sferi i konzumerizma u kulturnoideološkoj sferi. Godine 2001. Izašla je „Transnacionalna kapitalistička klasa“, koja je analitički podeljena na četiri glavne frakcije, odnosno grupe, čija članstva mogu da se preklapaju, ali koje obavljaju određene funkcije za klasu kao celinu. Svaka od ovih frakcija predstavlja globalnu elitu u njenoj institucionalnoj sferi:

    1. Oni koji poseduju i kontrolišu ključne transnacionalne korporacije i njihove lokalne partnere (korporativnu elitu);

    2) Globalizovane birokrate i političari (državna elita);

    3) Globalizovani profesionalci (tehnička elita);

    4) Trgovci i mediji (konzumeristička elita).

    Ideologija Transnacionalne kapitalističke klase se vrti oko interesa kapitalističke globalizacije, a kako lokalne ekonomske aktivnosti postaju sve više globalno međupovezane, veliki broj malih preduzetnika nalazi se zarobljen u mrežama koje kontrolišu globalne korporacije, tzv. Fortune Global 500.

    Kolika je zapravo moć transnacionalne kapitalističke klase i kako se ona manifestuje? Da li uticajem na političke odluke država i globalna politička dešavanja?

    – Četiri frakcije transnacionalne kapitalističke klase možemo videti kako rade globalno na makar pet načina. Ekonomski interesi njenih članova su sve više globalno povezani: traže ekonomsku kontrolu na radnom mestu, političku kontrolu kako u domaćim, tako i u međunarodnim i transnacionalnim sferama, kontrolu kulturne ideologije kroz konzumerizam; perspektive njenih članova su pre orijentisane spolja, globalizovane, nego okrenute ka unutra, nacionalističke u najrazličitijim pitanjima, uz značajnu podršku „slobodnoj trgovini“ i neoliberalnim ekonomskim i socijalnim politikama. Ovi ljudi pripadnici su različitih država, od kojih sve veći broj o sebi projektuje sliku „građana sveta“ kao i mesta rođenja i/ili prebivališta. Pretenduju na sličan životni stil, naročito kada je u pitanju šablon višeg obrazovanja (međunarodne poslovne škole), kao i potrošnja luksuznih dobara i usluga. Pitanje u kojoj meri je potrošačka elita širom sveta odgovorna za namatanje „zapadnjačkog“ načina života i uništavanje tradicionalnog životnog stila i identiteta, naročito u Africi, Aziji i Latinskoj Americi, privuklo je veliku pažnju i pokrenulo veliki broj istraživanja, i predmet je žučnih rasprava. Na primer, reakconarne grupe na Zapadu, čiji se ideolozi često žale kako su njihovi životni stilovi uništavani od strane siromašnih imigranata i azilanata iz ove tri oblasti. Prema mojoj teoriji, uloga države je analizirana u smislu političkih frakcija transnacionalne kapitalističke klase; to je uloga globalizacionih političara (glavnih političkih lidera koji uspevaju da kombinuju pitanja globalizacije sa sopstvenim domaćim interesima) i „internacionalnih“ birokrata (naročito u organizacijama kao što su UN, MMF, Svetska banka, ali i u mnogim internacionalnim građanskim društvenim organizacijama koje su bile kooptirane od strane TNKK). Naravno, i mediji.

    Da li smatrate da su neki od pripadnika ove klase istovremeno i pripadnici Bilderberg grupe, i kako objšnjavate da se globalni kapitalisti zalažu za demokratiju i otvorenost, a sednice Bilderberg grupe su zatvorene za javnost?

    – Da, siguran sam da postoje preklapanja između grupa poput Bilderberga i Transnacionalne kapitaličke klase. Naravno, mnoga okupljanja članova transnacionalne kapitalističke su obavljena u tajnosti, sasvim sigurno. Globalni kapitalizam ima problem sa otvorenošću i demokratijom, koji su od suštinske važnosti za širenje onoga što bih nazvao „kulturnom ideologijom konzumerizma“. Mada, isto tako globalni kapitalizam može biti problematičan za kontrolu, koja je transnacionalnoj kapitalističkoj klasi neophodna kako bi vršila svoj uticaj preko globalne ekonomije i različitih društava i kultura. Kapitalistička demokratija je veoma specifičan tip demokratije i ima sopstvene tipove korupcije, pa prema tome nije kompatibilna sa istinski slobodnom i participativnom demokratijom, po mom mišljenju.

    Vi ste bili konsultant u Centru Ujedinjenih nacija za Transnacionalne korporacije u Njujorku 1987-1988. godine. Molimo vas da nam kažete nešto o suštini transnacionalnih korporacija.

    – Kada sam krajem osamdesetih godina bio konsultant Ujedinjenih nacija u Njujorku, bila je to relativno nezavisna istraživačka agencija UN-a, i tada je bilo dosta kritičkih osvrta na aktivnosti transnacionalnih korporacija. To se, međutim, promenilo devedesetih godina, kada je agencija preseljena u Švajcarsku i postala mnogo drugačija i mnogo manje nezavisna, promenivši svoj fokus izvršavanjem informacionih potreba globalne trgovine.

    Kakav je vaš stav o vojnoj intervenciji zapadnih sila u Libiji? Smatrate li da su motivi zaštita ljudskih prava i „uklanjanje diktatora Gadafija“, ili nešto drugo?

    – Ovo su zaista teška pitanja. Prema mom viđenju, to je očigledna posledica prethodnih politika zapadnih vlada, koje obraćaju pažnju na „ljudska prava“ kada se ekonomski uslovi promene; i ovde, kao i u većini geopolitičkih pitanja, ima mnogo pomešanih motiva.

    Ali članovi transnacionalne kapitalističke klase mogu biti personalizovani? Šta je ovim osobama prioritet: ekonomski interes, politička uverenja, religija ili nacija?

    – Moja knjiga „Transnacionalna kapitalistička klasa“ kao i publikacije o duvanskoj industriji, „zelenom“ pokretu, i arhitekturalnourbanom razvoju predstavljaju moje pokušaje da identifikujem članove transnacionalne kapitalističke klase i njene organizacije. Radi se o jednoj promenljivoj populaciji, koja se menja u skladu sa ekonomskim uslovima, političkim prilikama i kulturnim promenama. Prioritet su uglavnom ekonomski interesi, mada na njih često mogu uticati politički, regionalni i/ili nacionalni interesi. To je veoma, veoma složen sistem, a mi tek počinjemo da shvatamo kako on, zapravo, funkcioniše.

    Recite nam nekoliko reči o vašem trenutnom istraživačkom projektu „Ikonička arhitektura i kapitalistička globalizacija“?

    – Istraživanje se bavi analizom ikonične arhitekture kao hegemonskog projekta transnacionalne kapitalističke klase. Prema tome, postoji korporativna frakcija u arhitekturi, kao i ljudi koji poseduju i/ili kontrolišu glavne arhitektonske, arhitektonsko-inženjerske i arhitektonsko-razvojne firme koje se bave nekretninama. Postoje dva tipa sa minimalnim preklapanjem: prvi tip, najveće među ovim firmama, i drugi tip, najslavnije i najpoznatije arhitektonske firme. Magazin World Architecture (Svetska arhitektura) objavljuje godišnju listu korporacija koje se u industriji nalaze na vrhu s obzirom na prihod naknada i broj zaposlenih arhitekata koji naknadu primaju (podaci su dostupni na internet sajtu). Najveće kompanije zarađuju oko trista miliona dolara, a zapošljavaju oko hiljadu ili manje arhitekata, tako da, u poređenju sa glavnim globalnim korporacijama, poprilično su mali (da biste prodrli u Fortune Global 50, ovih dana treba vam prihod od dodatnih deset milijardi dolara). Bilo kako bilo, nekolicina od pedesetak firmi sa vrha vođene su od strane čuvenih arhitekata ili grade čuvene zgrade. Stvarna važnost proslavljenih arhitekata za izgrađeno okruženje i njihovu kulturološku važnost, naročito u gradovima, daleko nadmašuje njihov relativni nedostatak finansijskih i korporativnih mišića.

    Ko su globalni političari i birokrate koje pomažu stvaranje jednostavog političkog i poslovnog ambijenta?

    – To su političari i birokrate sa svih nivoa administrativne moći i odgovornosti u zajednicama, gradovima, državama, na međunarodnom nivou, globalnim institucijama, koji služe interesima kapitalističke globalizacije kao i/ili, u opoziciji sa onima koji ih biraju i imenuju. Oni odlučuju šta će se gde graditi, i na koji način će promene u izgrađenom okruženju biti regulisane. Njihova uloga je ključna za pitanja očuvanja i urbanog planiranja u konkurenciji za glavne pojekte, od kojih mnogi rezultiraju stvaranjem kreacije koju možemo nazvati arhitekturalna ikona.

    Svakako da određenu ulogu svemu tome igra i tehnička frakcija?

    – Članovi ove frakcije kreću se od onih vodećih tehničara, koji su uključeni u centralne strukturne karakteristike nove zgrade, do onih koji su odgovorni za obrazovanje studenata i javnosti u arhitekturi, koji su u savezu, preko izbora ili okolnosti, sa korporacijama globalizacije i agendom kapitalističke globalizacije. Trgovci i mediji su odgovorni za marketing arhitekture u svim oblicima, i njihov osnovni zadatak je povezivanje industrije arhitekture sa kulturom ideologije konzumerizma.

    Poenta ove diskusije o transnacionalnoj kapitalističkoj klasi jeste da ukaže na povezanost četiri frakcije ove klase i reprezentacije (simbolizam i estetika, tj. ikoničnost) ikonične arhitekture, tj. da sugeriše da arhitektura i urbani dizajn zaista funkcionišu pod uslovima kapitalističke globalizacije.

    Geopolitika

    http://www.standard.rs/prof.-dr-lesli-skler-cetiri-frakcije-transnacionalne-kapitalisticke-klase.html

  13. […] Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације? […]

  14. […] Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације? […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: