Српска демократија и Империја(лизам)

 

 

Обећавам,

када постанем Краљ, сви “чисти светосавски Срби – српски слободни радикали“, сви “националкомунисти који нису петоколонаши и лопови“ и сви “правоверни православци за које су сви осим њих јеретици и несрби“ – имаће сва права као што ће их имати све националне и верске мањине, имаће исту заштиту као што ће их имати сексуалне мањине, имаће исту могућност избора као и сви остали грађани, који су другачијег генетског порекла и идеолошког и верског уверења, и биће санкционисани као и сви остали грађани Србије ако крше Устав и законе. Наравно, у духу традиције српских краљева, исто важи за самог Владара уколико крши Устав и законе.

Обећавам,

када постанем Краљ, сви “либерали који су најпаметнији у друштву“, сви “прогресивци који мисле да су прогресивнији/напреднији од напредњака само зато што су хомосексуалци или феминизирани и хомосексуализовани“ и сви “атеисти који знају Истину и тачно порекло и настанак Човека, Земље и Свемира“ – имаће сва права као што ће их имати све националне мањине, имаће исту заштиту као што ће их имати верске мањине, имаће исту могућност избора као и сви остали грађани, који су другачијег идеолошког уверења и сексуалног порекла, и биће санкционисани као и сви остали грађани Србије ако крше Устав и законе. Наравно, у духу традиције српских краљева, исто важи за самог Владара уколико крши Устав и законе.

Господар Времена

ПС: Извињавам се Калету зато што због лудака користим његово уметничко име Господар Времена.

Видети:

Zna se – Gospodar Vremena, ko drugi?

————————————————————————————-

ЛИНКОВИ са блога:

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA 

Закон о реституцији и Трећа Србија

Нови народни договор и грађанска држава

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД) 

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ? 

ИЗБОРИ 2012. ГОДИНЕ

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА 

ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕК 

——————————————————————–

ЗА ЧИТАЊЕ:

1.

Ханс-Урлих Велер – “Национализам“

Светови Нови Сад, 2002.

“…Пошто национализам у принципу није поседовао посве недвосмислену духовну структуру, то је са том опсењујућом мешавином могао за себе да веже модерну визију будућности, која је била у стању да ослободи далеко већу и динамичнију разорну снагу него што је то могао било који ортодоксни конзервативизам… Национализам свуда жели да успостави јединство система вредности и норми са својом догматиком. Његова догматика у тежњи да превлада преовлађујућу хетерогеност склона је ниподоштавању правних баријера, насилном изопачењу и деспотији своје ‘политичке религије’…“ 

… Прави добитници у склопу процеса модернизације и у економском погледу успешно образовни и поседовни грађани махом су се индентификовали са националном доктрином… они никако нису били конзервативци с погледом унатраг већ више репрезенти једног новог света, обележеног научним достигнућима и индустријскокапиталистичким напретком… 

… Фундаментални дефицит национализма и националне државе као његове творевине састоји се у њиховој неспособности да на задовољавајући начин реше унутрашње и спољне проблеме и успоставе трајан мир… у склопу настојања за унутрашњом интеграцијом и заступања интереса према вани, обоје изазивају екстремно заоштрене конфликте…

Западну, још од просветитељства дубоко укорењену традицију, по којој се праву на самоопредељење индивидуе приписује квалитет природно-правног аксиома, пренео је, између осталог национализам на нације. Отада ‘право на самоопредељење народа’ спада у погонску снагу и психомоторику сецесијског и трансферног национализма. Вудро Вилсон и Лењин су то право истовремено прогласили међународно-правном максимом и основном идејом политичком морала…

… Национализам свуда жели да успостави јединство система вредности и норми са својом догматиком. Његова догматика у тежњи да превлада преовлађујућу хетерогеност склона је ниподоштавању правних баријера, насилном изопачењу и деспотији своје ‘политичке религије’…“ 

2.

Мајкл Хард, Антонио Негри – “Империја“ 

Игам, Београд, 2005.

Националне државе су филтери токова глобалне циркулације и регулатори артикулације глобалног руковођења; другим речима, оне дистрибуишу и усмеравају токове богатства према светској власти и од светске власти, оне дисциплинују своје популације колико год је то могуће (…) Империја се схвата мање као владавина над универзалним простором и временом а више као кретање које саставља просторе и времена помоћу моћи друштвених снага које теже да се ослободе од природног цикличног карактера времена историје… Афирмација фрагментираних друштвених индентитета показује се као средство борбе против суверенитета како модерног субјекта тако и модерне националне државе, са свим пратећим хијерархијама (…) Бинарна концепција света имплицира есенцијализам и хомогеност индентитета на супростављеним половинама и, кроз однос преко те средишње демаркационе линије, имплицира супсумирање целокупног искуства у једну кохерентну тоталност…“

ВИШЕ:

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ 

Аристократија и демократија

ЕДМУНД БЕРК

3.

 Dr Michael Savage

“Liberalism is a Mental Disorder“ (2oo5)

summary:

http://www.tburg.k12.ny.us/hsking/Apgov/Liberalism%20is%20a%20Mental%20Disorder.pdf

“Abuse of Power“ (2011)

summary:

http://www.michaelsavage.wnd.com/2011/07/savage-to-make-his-fiction-debut/ 

Michael Savage – Historic Cambridge Speech

Први део:

http://www.youtube.com/watch?v=gfZiV57O7uw&feature=related

Други део:

http://www.youtube.com/watch?v=RG1eaanVFHM&feature=related

4.

Žan Bobero / Mišlin Milo   

Nastanak ideje svetovnosti 

iz knjige Žan Boberoa i Mišlin Milo, Svetovnosti bez granica (Bauberot-Milot, Laïcités sans frontières, Seuil 2011).

“… Pluralitet religija bio je glavni razlog koji je države primorao da iznađu način za ublažavanje verske diskriminacije i uspostavlajnje društvenog mira. Od pradavnih vremena, „putevima“ su cirkulisali ljudi, roba i ideje. Kao što je na evroazijskom kontinentu postojao put svile, postojali su i putevi vere, kojima su se prenosila različita poimanja Istine i kojima je pogodovala promena društveno-kulturnog okruženja (Hatori, 1984)…

… U samoj Evropi XVI veka, uspon protestantizma naneo je težak udarac hegemonijskim težnjama rimokatolicizma. U Velikoj Britaniji i Skandinaviji, po kneževinama i slobodnim gradovima Nemačke, u švajcarskim kantonima, „svetovna vlast“ se u potpunosti emancipuje od papske „duhovne vlasti“, a religiju premešta u domen političke organizacije zemlje. To je označilo kraj političkom pozivanju na kanonsko pravo i početak stvaranja nacionalnih crkvi koje će biti podređene svetovnim vlastim

… Januara 1649, Čarlsu I je sekirom odrubljena glava, na temelju jednog pravnog akta koji se pozivao na legalnost. Njegovo pogubljenje će predstavljati političko-religijski prestup od prvorazrednog značaja. Ernst Kantorovič je u svom (inače) izvanrednom eseju o Dva kraljeva tela, ozbiljno potcenio značaj ove činjenice. Budući da se radilo o „Eseju o političkoj teologiji u Srednjem veku“, ta knjiga dotiče XVII vek na uzgredan način, ali se time ne može opravdati izostanak analize ovog legalnog kraljeubistva. Kantorovič dobro uočava da se na početku pobune pravila distinkcija između „političkog kraljevog tela, štićenog unutar i od strane Parlamenta“ i „prirodnog kraljevog tela [o kome se] tako reći nije ni raspravljalo“ (2000, str. 665 i dalje). On, za uzvrat, ćutke prelazi preko radikalizacije revolucije i ne poklanja nikakvu pažnju samom sudskom procesu i kraljevom smaknuću. Ograničava se na izjavu da je „Parlament uspeo […] da pogubi samo prirodno kraljevo telo, ne ugrozivši ozbiljno i ne naškodivši na nepopravljiv način političkom kraljevom telu“ (id., str. 672).

Izrazom „ne naškodivši na nepopravljiv način“ htela se napraviti aluzija na restauraciju monarhije 1660, ali je time zanemaren simbolički učinak samog čina i njegovo svojstvo presedana koji će imati nesagledive posledice na britansku i evropsku istoriju. Tvrdnja da „političko telo kralja“ nije bilo „ozbiljno“ ugroženo, istorijski je netačna. Političko-religijski prestup legalnog pogubljenja jednog kralja, „pape unutar svog kraljevstva“, prevashodno je pogubljenje njegovog političkog tela, pošto je praćeno drugim prestupom (koji Kantorovič ne pominje): sin Čarlsa I nije proglašen za kralja po smrti svog oca. Pored kralja, time je (privremeno) bilo obezglavljeno i samo načelo monarhije. Sve to jasno ukazuje na činjenicu da engleski kralj nije stekao suverenitet od boga, već od naroda koji ima svoje predstavnike u Parlamentu. To je značilo strukturalno preokretanje slike o suverenitetu i njegovo prećutno posvetovljenje.

Ova dva prestupa kojima je počinjeno „legalističko kraljeubistvo“ (što je čitav skandal činilo još većim), u Francuskoj i drugim zemljama doživljena su kao „najgnusniji zločin od raspinjanja Hrista“ (Labrus, 1985, str. 40). Pošto su Dva kraljeva tela postala klasično delo, koje se često navodi u literaturi iz raznih oblasti, ova analitička greška uticala je i na sva kasnija teorijska razmatranja. Analiza koja bi poklonila pažnju politički „desakralizujućem“ aspektu procesa posvetovljenja iznela bi na videlo štetu koju je tim razmatranjima načinilo izjednačavanje posvetovljenja i sekularizacije; no, razdvajanjem ta dva pojma obelodanilo bi se još nešto: činjenica da, u datom slučaju, prećutno posvetovljenje do koga je došlo tokom Velike pobune nije imalo sekularan karakter.

Slavna Engleska revolucija iz 1688-1689 i danas se smatra događajem koji je obeležio čitavu britansku istoriju. U Engleskoj, 1689. i 1701, nemamo kralja koji nameće svoju veru, već imamo Parlament koji, u ime nacije, zahteva od kralja da bude protestant. Ne radi se, dakle, toliko o pitanju veroispovesti, koliko o uspostavljanju veze između protestantske vere i građanskih prava i sloboda (religion, rights and liberties)

… Prilikom izrade francuskog zakona o razdvajanju crkvi i države iz 1905, na slobodu ispovedanja vere isprva se gledalo kao na produžetak individualne slobode. To je, međutim, doživljeno kao objava rata katoličkoj hijerarhiji i kao „negacija ustrojstva crkve“. Rešenje je nađeno tako što su, između ostalih, konsultovane uredbe Slobodne prezbiterijanske crkve Škotske – koje su individualnoj slobodi vere pridavale kolektivnu dimenziju – kao i zakonodavstvo pojedinih američkih država (Larkin, 2004, str. 191). Engleska je, dakle, u ključnim trenucima uticala na francusko posvetovljenje.“

Knjiga će se uskoro pojaviti u srpskom prevodu u izdanju Karposa, u saradnji sa Francuskim kulturnim centrom u Beogradu

http://pescanik.net/content/view/7480/1450/ 

————————————————————————————–

Видети:

Српски план за Космет

Mnemosina, Leta i Lucifer

 

28 Responses to Српска демократија и Империја(лизам)

  1. Varagić Nikola каже:

    Tadić: Neću potpisati protivustavna rešenja

    Tanjug | 13. 09. 2011. – 14:49h

    Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je danas, povodom usaglašavanja predloga zakona o javnoj svojini, da neće potpisati nijedno protivustavno rešenje, na štetu integriteta i celovitosti države Srbije.

    Tadić je, na pitanja novinara, objasnio da „pozdravlja demokratski dijalog Vlade Srbije i vojvodjanske vlade, ali ne i rešenja kojima bi se kršio ustav“.

    Predsednik Srbije je upozorio da sva rešenja u zakonu o javnoj svojini treba da budu delotvorna i da obezbede poštovanje integriteta Srbije, ustavnih načela i zakonskih principa.

    – Ja ću potpisati svako rešenje koje obezbedjuje integritet Srbije, ali neću potpisati nijedno rešenje koje ugrožava integritet i celovitost države – rekao je Tadić.

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/276744/Tadic-Necu-potpisati-protivustavna-resenja

  2. Varagić Nikola каже:

    Karađorđević: Ustavna monarhija bi bila dobra za Srbiju

    SRNA | 13. 09. 2011. – 11:13h

    Prestolonaslednik princ Aleksandar Karađorđević ocenio je da bi bilo dobro za Srbiju da ima ustavnu parlamentarnu monarhiju, jer joj je potreban „neutralan vladar koji bi obezbedio jedinstvo, kontinuitet, stabilnost i branio Ustav“.

    „Dobro je za Srbiju da ima ustavnu parlamentarnu monarhiju, s obzirom da je u njoj poglavar države neutralna osoba, a ne predsednik ili član političke stranke“, rekao je princ Aleksandar za ruski medij „Eho of d Planet“, a prenosi njegova pres služba.

    Prema njegovim rečima, u Srbiji se mora dozvoliti premijeru i njegovom kabinetu da vladaju državom bez mešanja.

    „Srbija bi imala koristi od ustavne monarhije, kao i politika uopšte. Novi pozitivan imidž bi se pojavio i Srbija bi pod ustavnom monarhijom postala svetionik nade. Voleo bih da naši političari sagledaju pozitivne koristi“, rekao je Karađorđević.

    Princ Aleksandar je naveo da su najširi slojevi političkih stranaka u Srbiji naklonjeni ustavnoj monarhiji, ali da viši stepeni srpske politike gledaju na nju sasvim pogrešno, kao na oblik konkurencije.

    „Naša omladina je zainteresovana za ustavnu parlamentarnu demokratiju“, dodao je princ Aleksandar.

    On je naveo da ustavna parlamentarna monarhija odlično funkcioniše u zemljama poput Španije, Danske, Velike Britanije, Norveške, Japana, Kanade, te da su sve te zemlje sa razvijenom demokratijom i socijalno napredne.

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/276693/Karadjordjevic-Ustavna-monarhija-bi-bila-dobra-za-Srbiju

  3. Varagić Nikola каже:

    ANA RADMILOVIĆ: ZAŠTO JE DANAS NAJGLUPLJE PLAŠITI SE

    utorak, 13 septembar 2011 12:49

    Sad stvarno nemaš šta da izgubiš osim prilike da svom bitisanju vratiš trunku dostojanstva

    Ničeg jeftinijeg od ljudi u tranzitu. Vlasništvo su voza a voz je mašina, i on prosto ide. Ničeg jeftinijeg od ljudi koji žive u državama koje je snašla ta nesrećna oznaka „u tranziciji“, tu treba dodati znak uzvika, kao upozorenje. Kao „stop“. Kao crna tačka na putu, ono gde se najlakše gine.

    I tako jeftine ljude, koje je „tranzit“ snašao u Srbiji, kupuju i prodaju, a da ovi ne znaju – ne vide, žive u prolazu kako sama reč kaže, ne zadržavaju se i ne silaze na stanicama i ne povlače ručicu „stop“ da zaustave voz, mada se tu i tamo začuje sirena, neko upozorava – ljudi ovaj voz ne ide gde treba.

    Juriti tako, ići a ne znati gde, gde god – isto je kao stajati ukopan u mestu i čekati da se s tobom desi šta god, čekati a ne znati šta čekaš. Obesmišljeni su ljudi u Srbiji, obesmišljene njihove odluke, njihovi pokušaji, prava, njihov trud da ostanu živi – jer ovde je svakako veliki uspeh ostati živ. I taj veliki uspeh obesmišljen je. Živi, a niko ih ništa ne pita.

    I onda počinje kampanja, koja je privilegija bogatih. Vazda bilo i biće. I najgrublja slika toga je slika onoga što se trenutno dešava u kućama ljudi na severu Kosova. Sede ljudi na onom lepom mestu u svojim kućama, sede s koferima pored vrata, sede izloženi vožnji ludog osoblja koje ne nalazi za shodno čak ni da im kaže: „Ljudi, pukli smo. Ovaj voz izleće iz šina“. Šta bi onda nastalo? Haos? Pa već je haos.

    SVI SMO MI SEVER KOSOVA Jeftini su, dakle, toliko da ne vrede ni pristojne kampanje – jer zašto bi ikog zanimalo za koga će oni glasati? I gde će glasati, na kraju krajeva? I da li će zbog njih neko, ko veruje da je 500 km dovoljna udaljenost od administrativne linije, glasati za one što se bave njima ili za one koji im kažu: „Ma šta vas briga za tu šačicu ljudi? Glasajte za sebe“. I onda će „za sebe“ da glasaju oni koji ne vide i ne razumeju da je cela Srbija jedan „sever Kosova“, koji ide a nigde ne ide, koji se kao negde integriše a to u šta se kao integriše je jedan haos većih razmera. I ne zna se da li je gore to što navodno negde ide ili to što navodno ostaje tu gde jeste. Sve je navodno, sve je laž i sve je jeftino. I ne vide da to „samo za sebe“ postaje protiv sebe.

    Izborili su se ti mutni momci koji nas vode da Srbi na Kosovu voze kola sa „KS“ tablicama a bez oznaka države Kosovo (registraciju koju nijedan Albanac neće staviti na svoj auto) i od njih su napravili pokretne mete. Lakše za razumevanje bilo bi da su im vezali žute trake oko ramena. Izborili se za carinski pečat, dakle za carinu sa Kosovom, dakle priznali su granice Kosova kao druge države. I objasnili nam da je to dobro.

    To više nije ni perfidno jer ovaj gladni musavi narod opsednut je pukim preživljavanjem, više ionako ništa ne čuje. Ne prima informacije, i to je možda čak i dobro. Ako zlo ima svoju dobru stranu, ona je u svođenju stvari na „jeste“ i „nije“. Ako mnogo laži, muljanja, afera – dakle zla – prezasite onoga ko sve to sluša i upija, ako taj više ne može da podnese, ako mu je muka, menja kanal kad vidi vesti, zna da je laž i počne da veruje da je sve laž – to je potpuni pad morala koji te ili odvede dođavola ili te trgne.

    Stvari se svode na ono jednostavno, primarno – istina nam se nije dopala, ali se ispostavilo da nas laž nigde nije dovela. To dalje otvara samo dve mogućnosti. Slušati onog koji je govorio nesimpatičnu i dosadnu istinu ili ne slušati nikoga. Ponadati se još jednom da ima smisla poći za tom istinom ili dići ruke od razvrstavanja te gomile informacija i prognoza koje smo slušali na one koje su se pokazale tačnim i na one koje to prosto nisu. Nego su bile laž.

    KAKO SMO POSTALI SLOBODNI Odustajanje je legitimno. Ali ono nije, kasnije se ispostavi, isplativo. Jer odustati, na svom kraju, znači ne živeti. I prihvatiti da je svejedno šta je istina a šta laž, da je svejedno da li te neko prodaje ili ne, da je svejedno koliko je mizeran taj život bez pokreta i pokušaja da ne budeš roba, jeftinija od svoje lične karte.

    Jedina dobra stvar koja može da se izrodi iz ovog sveopšteg pojeftinjenja je upravo ona koja je suprotnost svakom lepljenju cene. Dakle, ako si toliko jeftin da se prodaješ za obećanje mada znaš da su te i prošli put lagali, onda ti je valjda svejedno. Iz tog „svejedno mi je“ ti si slobodan čovek, čovek koji ne veruje da je Evropa jedan veliki šoping mol (jer to je jedina evropska vrednost kojoj se ovde teži a koja je i po svojoj rugobnoj estetici i po tome što je šoping mol u Parizu isti kao onaj u Aziji – suprotnost onome što ta Evropa jeste ili je bila pre nego je postala jedna firma koja se zove Unija) i kao slobodan čovek kojeg je nemoguće kupiti (jer su te svaki put prevarili) ti možeš da isključiš TV i glasaš za onoga ko ti se dopada, bez panike da ćeš, ako uradiš suprotno, biti gladni tranzicijski gubitnik. Već si gubitnik. Sad stvarno nemaš šta da izgubiš osim prilike da svom bitisanju vratiš trunku dostojanstva. Makar tako što nećeš padati u predizborni trans.

    U tom smislu treba gledati Srbe sa Severa. U getu su, i znaju da su u getu. Istina je toliko vidljiva da nema te kampanje koja će ih uveriti da ono što vide ne vide a ono što čuju ne čuju. I znaju da ih se prodalo.

    To treba da znaju i građani Srbije. I da se okrenu sebi, da vide šta od tog svog geta mogu da naprave. Da prestanu da se plaše, jer se sve strašno čega su se plašili već desilo. Da ne veruju onima koji ih plaše jer više objektivno nema razloga za strah. Državu nemamo, siromašni smo i jeftini, mi smo i tranzit i u tranzitu smo, kroz našu zemlju putuju trgovci ljudima, na kraju – našom zemljom i vladaju trgovci ljudima, kupljeni od strane trgovaca ljudima i čega bismo mi, posle svega toga, imali da se plašimo? Rata? Gladi? Pa tu su, ne na vratima, nego su ušli na vrata, sede nam u kućama. Da se plašimo devedesetih? Da ćemo izgubiti bezvizni sistem? Nemojmo se zamajavati, pa mi treba pre da se plašimo toga da će početi da nas privode ako na nekom twiter ili facebook profilu objavimo da nam neko od zaštićenih gej aktivista ide na nerve – jer je to poziv na linč. I da smo, dakle, svi koji smo protiv „Parade ponosa“ potencijalna opasnost za bezbednost grada. Dok u tom istom gradu svaki dan neko nekog ubije, i dok u tom istom gradu u Hitnoj pomoći ne smeju da vam kažu koliko ima samoubistava dnevno. I, onda, tako isprepadani prestanemo da budemo ljudi. I na posletku, prestanemo da budemo (od glagola biti). I iza toga nema više ničega.

    http://standard.rs/vesti/36-politika/8386-ana-radmilovi-zato-je-danas-najgluplje-plaiti-se-.html

  4. Varagić Nikola каже:

    Jedinstveno udešeni

    Tomaž Mastnak

    12.09.2011.

    Gleichschaltung je riječ koja vjerovatno najbolje opisuje duh ove sedmice, a i šire, našeg doba i svijeta. Nacističko porijeklo riječi nije tajna. Politički program što ga je izražavala bio je ambiciozan: dosegnuti da se cjelokupno društvo kreće u jednom, istom smjeru. U novija vremena jedan je aspekt tog programa zasjenio cjelovitost nacističke političke ambicije: usmjeravanje mišljenja, nadzor mišljenja.

    Jer smo se naučili vjerovati da takvog nadzora mišljenja danas nema, barem nema u demokratskom svijetu, jer dakle volimo vjerovati da mislimo što hoćemo, odnosno slobodno, čini se da je govor o Gleichschaltung-u danas neadekvatno i neprimjereno pretjerivanje. Niko dakako ne može ozbiljno tvrditi da se od uspona nacizma do danas ništa nije promijenilo. Promjene su velike. Ali historija se ponavlja upravo kroz promjene.

    Kada govorimo o Gleichschaltung-u, ključna je promjena najvjerojatnije u tome da danas niko ne nameće uniformnost mišljenja. Pa i onima koji služe u uniformama dopuštena je sloboda individualnog izražavanja. Ova je sedmica pokazala da svako misli na svoj način ili se barem trudi misliti na svoj način. Ova je sedmica također pokazala kako svi mislimo i govorimo o jednoj, istoj stvari. Gleichschaltung je danas globalan. O istoj stvari ne govorimo zato jer je tako značajna, nego joj pripisujemo veliko značenje time što govorimo o njoj, time što prihvaćamo da je značajna. Tako prakticiramo Gleichschaltung. Kada se svi slažemo oko toga što je značajno, naše individualne bravure u tumačenju ili komentiranju toga događaja od sekundarnog su značenja. Irelevantne su, bez konsekvenci. I zato dopuštene.

    Razlika između njemačkog Gleichschaltung-a od prije tri četvrtine stoljeća i našeg jeste dakle u tome da se totalitarizam liberalizirao. I pri tome nije riječ samo o slobodi mišljenja o nečemu beznačajnom, nerelevantnom, lišenom konsekvenci. Što je bila deklaracija o „kraju povijesti“ – o tome da nakon pada komunizma nema više alternative liberalno-demokratskom modelu – nego zapovijest smjera u kojem se moraju kretati sva društva? Ona specifična formulacija bila je uglavnom napuštena, no naloženi smjer je ostao. Nije se samo totalitarizam liberalizirao, liberalizam se totalitarizirao.

    U tom smjeru guramo naprijed tako ustrajno da sve skupa ide samo još prema dolje. Dogurali smo tako reći do ruba provalije, pa ne tražimo neki drugi put, jer vjerujemo da alternative tom jednom smjeru nema. U Evropi bi morala zvoniti sva alarmna zvona i treptati sva alarmna svjetla, a mi se – naš politički, medijski i kulturni establišment – igramo globalnog Gleichschaltung-a i participiramo u obredu koji jedva ima još kakve veze sa onim čemu bi trebao da bude posvećen, koji je prije čin zloupotrebe mrtvih u političke i poslovne svrhe nego pijetet prema njima i u kojemu bi jedino smisleno bilo vidjeti nacionalno čudaštvo.

    Ostanimo kod Evrope. O čemu ne mislimo kada svi mislimo o jednoj te istoj stvari – o fantazmi koju imenujemo septembarskim datumom – i nacionaliziramo i individualiziramo globalni Gleichschaltung? Ono o čemu ne mislimo jeste sumrak Evrope. Naša se kriza produbljuje i ne izgleda da bi ko od onih koji bi po službenoj dužnosti morali da budu odgovorni razumio što se događa, a još manje znao što bi valjalo učiniti. O nekoj saglasnosti oko mogućih rješenja ne može biti ni govora. Njemački je financijski ministar, recimo, prije nekoliko dana u Financial Timesu zagovarao takozvane mjere štednje. Komentari u istom broju časopisa su upozoravali da takva politika samo može produbiti krizu. Takvo mnijenje je sada obnarodovao i potpredsjednik socijalističke i demokratske grupacije u evropskom parlamentu.

    Nizozemski premijer, kojemu sekundira njegov financijski ministar, upravo je predložio da bi EU morala imati novog komesara za proračunsku disciplinu. Taj bi sprovodio nadzor nad provođenjem politike što je EU nije sposobna odrediti. Imao bi politička ovlaštenja za kakva EU nije bila autorizirana. I ako se rastrošne države članice ne bi pokorile njegovu discipliniranju, isključili bi ih iz evropske monetarne unije. O tim prijedlozima svako može misliti što hoće. No neosporno je da su evropski voditelji počeli javno govoriti o kraju Unije.

    Ništa manje dramatičan po svojim implikacijama nije prijedlog što ga je također objavio Financial Times ovih dana, naime da bi valjalo rješavati evropsku financijsku krizo po uzoru na rješavanje latinoameričke dužničke krize u osamdesetim godinama prijašnjeg stoljeća. Evropu se uspoređuje s Latinskom Amerikom u izgubljenoj deceniji: kako bolno za evropski identitet. No ozbiljniji problem je drugdje. Latinoamerička dužnička kriza je jedna od epizoda u kontinuumu neodgovorne i destruktivne politike vodećih svjetskih financijskih institucija, politike koja je zakuhala i krizu 2008-2009 i sada nam priprema nastavak priče. Rješavanje latinoameričke krize je isto tako epizoda u kontinuumu saniranja problema što ih generiraju podivljali financijski zarađivači: kada pohlepa dovede do teškoća koje pogađaju i financijske špekulante, dolaze na pomoć vlade s novcem poreznih obveznika, izvlače banke iz škripaca i zatim nastavljaju dalje po starom. Novac poreskih obveznika ili neposredno spašava banke ili se kanalizira u zadužene države da ga zatim mogu vraćati privatnim financijskim špekulantima. Rješavanje današnje evropske dužničko-kreditne krize po latinoameričkom uzorku je dakle recept za perpetuiranje problematične prakse, reproduciranje problema.

    Ironija je u tome da je snažno jezgro EU po tom – latinoameričkom – modelu rješavalo krizu perifernih država, na prvom mjestu Grčke. Sada se EU našla u položaju Grčke. Pod pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda i Skupine 20 Evropu bi trebali (i time svjetsku ekonomiju, koju evropska kriza ugrožava) spasiti dolari azijskih država. Izgleda da je praksa već tu i tamo pretekla tu zamisao.

    U ovoj sedmici mogle su se previdjeti dvije vijesti s Islanda. Jedna je da se kineski biznismen dogovara oko kupovine 300 kvadratnih kilometara islandske divljine, da bi tamo razvijao „ekološki turizam“. Predsjednik Islanda ga podupire. Izračun je jednostavan: SAD su izgubile interes za Island kada su zatvorile vojnu avio-bazu kod Rejkjavika, a EU je državu kaznila izolacijom, budući da se nije pokorila briselskom diktatu kako „sanirati“ posljedice propadanja islandskih banaka zbog financijskih špekulacija. Kina i Indija ušle su u prazni prostor, koji nije samo ekonomski zanimljiv, nego i strateški značajan: sredina između EU i SAD te blizina mineralnih bogatstava i trgovačkih puteva što ih otključava taljenje leda na sjevernom polu. Druga vijest glasi da je počelo suđenje nekadašnjem islandskom premijeru zbog uloge u izbijanju financijske odnosno bankovne krize. To je jedini vodeći političar na svijetu koji se našao na sudu zbog sumnje da je odgovoran za našu globalnu financijsku krizu. Taj primjer nesumnjivo treba zasjeniti više nego deset milijardi vrijednom „memorijalnom“ investicijom na donjem Manhattanu.

    Sa slovenačkog preveo Mario Kopić

    Dnevnik, 10.09.2011.

    Peščanik.net, 12.09.2011.

    http://pescanik.net/content/view/7487/1270/

  5. […] Српска демократија и Империја(лизам) […]

  6. […] Српска демократија и Империја(лизам) […]

  7. […] Српска демократија и Империја(лизам) […]

  8. […] Српска демократија и Империја(лизам) […]

  9. […] Српска демократија и Империја(лизам) […]

  10. […] Српска демократија и Империја(лизам) […]

  11. […] Српска демократија и Империја(лизам)  […]

  12. […] Српска демократија и Империја(лизам) […]

  13. […] Српска демократија и Империја(лизам) […]

  14. […] Српска демократија и Империја(лизам) […]

  15. […] Српска демократија и Империја(лизам) […]

  16. […] Српска демократија и Империја(лизам) […]

  17. […] Српска демократија и Империја(лизам) […]

  18. […] Српска демократија и Империја(лизам) […]

  19. […] Српска демократија и Империја(лизам) (Н.В.) […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: