IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM

 

(…) Аko uopšte u ovoj mantri Novog doba postoje tragovi nauke i filosofije, onda oni leže u izrazito levičarskom verovanju u dobru stranu čoveka i njegovu sposobnost da kroz tehnološki napredak menja svoju unutrašnju prirodu nabolje. Osnovni problem ove nategnute kvaziideologije, izvedene iz teorije antropološkog optimizma, leži u neslavnoj činjenici da je samo teorijski utemeljena, dok je životno potpuno neprimenjiva. Na svakom konkretnom koraku kroz istoriju čovečanstva jaki su ugnjetavali i porobljavali slabe, snažni i brojniji su asimilovali i kontrolisali nejake, bogati su iskorišćavali siromašne, a tehnološki napredniji su kolonizovali primitivnije. Niko se nikada od kada postoje ljudi nije dobrovoljno odrekao moći i voljno od gospodara postao robNeiskorenjiva nesavršenost je trajna osobenost čoveka i njegova priroda je iracionalni bunar, što je bazna postavka konzevativizma, ideologije zasnovane na teoriji antropološkog pesimizma. Zato je razumljivo što mantra Novog doba, kojom nas komesarski bombarduju kroz medije čitavu deceniju, nema nikakvo naučno, filosofsko ili ideološko delo iza sebe, kojim bi branila svoju argumentaciju. O istorijskoj nauci da ne govorimo, svaki povesni argument je njen kontraargument. Ona nije čak ni predstava o EU koju unutar nje same imaju evropski narodi, već je to inferiorna predstava naše štreberske „elite“, otuđene od sopstvenog naroda.

(…) Onaj ko je učen jer je ceo život proveo u biblioteci i koji ljubi slobodu, taj nikako ne može verovati u mantru Novog doba. On prirodno i nužno mora biti antropološki pesimista, bar evroskeptik i tradicionalista. A šta je učenje nego akumulacija nečeg prethodnog i stvorenog, odnosno tradicionalnog?

(…) Pod evroskeptizimom ne podrazumevam obustavljanje svih aktivnosti približavanja i naročito učenja od vodećih evropskih naroda. Naprotiv, samo odgovorno tvrdim da je pozicija Srbije krajnje specifična i bitno drugačija od svih susednih naroda u odnosu ka EU. Tvrdim da tamo Srbiju, odnosno njenu demokratsku državu, čeka mnogo više neprijatelja nego bilo koji drugi narod i da Srbija bez jakog saveznika van Unije tamo ne sme da ide. U protivnom nikada neće imati uređenu demokratsku državu.

ЦЕО ТЕКСТ:

Glava i zid

http://standard.rs/vesti/36-politika/8510-igor-ivanovi-11-godina-kasnije-ko-je-u-pravu-.html

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Искрени четници

Један на један

Nemanja Ristić: Restitucija i ideologija

Илирија

Пацифизам и владавина права

 

11 Responses to IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM

  1. Varagić Nikola каже:

    28. 09. 2011

    PRESS

    KOMENTAR DANA

    Svetomir Marjanović

    Dizanje ruku

    Da li uhvatite sebe kako menjate kanal na TV kad na vestima vidite naše političare kad pričaju o stanju u Srbiji, kako je kriza velika, kako građani teško žive, ali kako vlast ima rešenje za sve nedaće koje mogu da nas pogode?
    Svetomir Marjanović

    Uhvatite li sebe da ponavljate „svi su isti“ dok bezuspešno očekujete da od nekog opozicionara čujete šta bi to on drugačije radio od ovih na vlasti kako bi vama bilo bolje. I koliko se puta zapitate slušajući političare – ko je ovde lud?

    Da li ste navikli na loše vesti sa Kosova i da gotovo nikakvu emociju više ne izazivaju snimci Srba kako na barikadama dočekuju zore? I da li kad krene priča o Kosovu prebacujete na kanal koji emituje beskonačne turske serije?

    Preskačete li stranice u novinama sa naslovima „5.000 policajaca čuva gej paradu“ jer ne možete da razumete zašto neko javno pokazuje svoju seksualnu opredeljenost kad su vas roditelji učili da je to sramota i da je to samo vaša stvar. Zapitate li se da li je moguće da u ovoj zemlji homoseksualci imaju više prava od vas? Da li sve manje čitate novine, a sve više komentare na internet novinskim sajtovima sladeći se uvredama na račun političara.

    Da li vam baš ništa nije jasno kad čujete da smo se zadužili još milijardu dolara u evroobveznicama po kamati od 7,25 odsto? A onda pronađete podatak da su Hrvati pre par meseci po kamati od 5,875 odsto na istu foru uzeli 750 miliona evra. I da ste tako oguglali da vam ne pada na pamet da bi bio red, ako već i vi treba da vraćate tu milijardu, da vam neko kaže kako će trošiti ovaj novac?

    Da li se iznervirate kad pročitate da je zbog korupcije uhapšen sudija iz Vrhovnog saveta sudstva čiji je posao da garantuje nezavisnost i samostalnost sudstva? I grizete usnu jer znate da niko od onih koji su tom korumpiranom sudiji omogućili da „garantuje nezavisnost sudstva“ neće biti kažnjen! Osećate li da vam rastu magareće uši kad slušate kako je Svetlana Vukajlović jedini krivac za svinjskogripne vakcine i da je uhapšena zato što je lagala ministra?

    Ako ste se bar negde prepoznali, onda znate da ste deo većine koja je digla ruke od svega osim od svojih malih života i problema koje on nosi. Vi ste deo većine koja je odlučila da ćuti i kojoj je svejedno šta će se događati u Srbiji, samo da to vas ne dotiče. Samo, ne zaboravite da zemlja sa takvom većinom nema nikakve šanse za uspeh.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/178281/Dizanje+ruku.html

  2. […] IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM Like this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово . […]

  3. […] IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM  […]

  4. […] IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM […]

  5. Varagić Nikola каже:

    BRANIMIR MARKOVIĆ: SOVJETSKI KAPITALIZAM

    petak, 04 novembar 2011

    Konzervativci Srbima izgledaju kao najveći utopisti i pored toga što je jedino takve „klasične“ nacije ekonomska kriza mimoišla

    „Istina je da slobodne nacije
    gaje simpatije jedna prema
    drugoj.“

    Petar II Petrović Njegoš o
    Crnogorcima, Francuzima
    i Amerikancima

    Pogledah slučajno pre neko veče gostovanje Majkla Mura na Sienenu povodom protesta ispred Vol Strita. Beše (ne)očekivano inspirativno. Ne baš slučajno, prethodno veče sam pogledao Sarapinu emisiju na Studiju B zbog „sučeljavanja“ tri možda najparadigmatičnija intelektualca (sa ili bez navodnika po ukusu) minulih dekada – sociologa Ratka Božovića, kralja mrsomuđenja iz dekade sedamdesetih, dramaturga Nebojše Pajkića iz pubertetski osebujnih osamdesetih kad je bilo in da se misli svojom glavom, pa makar i ludom, i besprekorno korektnog, bezličnog i dosadnog urednika Panovića Danasovskog – sadašnje.

    Panović i Božović su bili odličan dekor i kontrast Pajkićevim rakijski originalnim i skandaloznim mislima. Teme ovog teksta biće jedna Pajkićeva i nekoliko Murovih misli a ideološka konstrukcija za danas je da se više, tj. odavno ne zna šta je levo a šta desno.

    Kod Mura (u ovoj emisiji bar) ni traga od „socijalizmolikosti“ i i-riba-i-devojka zahteva [i], karakterističnih za „okupatore“ Vol Strita (i smanjenje poreza i silna državna davanja), kod Pajkića ni traga od nacionalizma.

    Elem, deklarisani levičar Mur je današnji poredak u domovini mu nazvao sovjetski kapitalizam (u jasno negativnom kontekstu je „sovjetski“ a ne „kapitalizam“) ilustrujući ga svojom frustracijom identičnom mojoj kad u gradovima današnje Jevrope na svim trafikama nalazim jedino amstel i hajneken, dva piva koja najviše mrzim (em su skupa em bućkuriš) i samo otrove iz Koka-kolinih fabrika (zašećerene pljuvačke zvane sprajt i surogata našeg samoupravnog jupija zvanog fanta – tada još nisam skontao da je Koka-kola kupila i Hajneken).

    Ni za vreme Tita nije bilo samo BIP-ovog piva, bilo je bar još jelena i jagodinskog.

    Mur se, frustriran što danas u njegovom gradu postoje supermarketi, pića, lanci restorana i džank fuds samo jedne jedine kompanije, upitao gde je nestala ona Amerika ličnog preduzetništva, ideja, konkurencije, raznolikosti (Amerika „nepodnošljive lakoće življenja“ koju smo mi Srbi voleli, kojoj smo se divili i uz čiju kulturu odrastali).

    Slično pitanje sebi postavljam svakodnevno u eks-Miškovim radnjama, u kojima nema čak ni zelenog pilsa, a kamoli BIP-ovog kvasa – samo hemijski napici one and only Apatinske pivare, poput piva sa ukusom limuna (odlično bi išlo uz jagode sa ukusom češnjaka).

    LEVIČAR I KONZERVATIVAC Moja vizija kapitalizma (i demokratije kao od njega nedeljivog aspekta), za koji sam se borio za vreme Titove i postitove tiranije bila je sasvim drugačija. Brat iz još jedne od bivših (poput naših) nekada bratskih slobodnih nacija nastavio je da se jada.

    Prvi put u celokupnoj istoriji prosečan Amerikanac nema novca da školuje decu (nama bar nije prvi put). Šta Amerika pravi od sebe, kakva će biti budućnost Amerike (nacije koja svoj primat ipak još uvek bazira na tehnološkoj superiornosti, tj. inovacijama i „mozgovima“), sa popupismenom neznavenom svetinom kao budućim preovlađujućim stanovništvom, upitao se simpatični debeljko, očigledno zabrinut za sudbinu svoje nacije. Već iz ovog pasusa jasne su osnovne karakteristike diskursa koga se Mur dosledno drži. Određen jasan socijalni problem ilustrovan životnim nedaćama i nepravdama prema konkretnim pojedincima odmah stavlja u kontekst zajednice i problematizuje moguće posledice pojedinačnih nepočinstava na budućnost čitave države, ekonomije i nacije.

    Ovaj levičar ustvari dosledno nastupa kao najkonzervativniji branitelj nacionalnih vrednosti ovekovečenih u sintagmama american way of life i american dream. Dosledan pre-vratnik (da se vrati ono što je bilo pre, re-evolution).

    Kao zagovornik zagubljenih izvornih principa kapitalizma – liberalnih vrednosti i jednakih šansi za sve – Mur se pita kako (i zašto) je doskoro američki radnik, pošteno radeći za svoju kompaniju, napredovao zajedno sa kompanijom (kupovao dobru, pa još bolju kuću, kola, školovao decu…), dok danas napreduju samo kompanije? Uzrok socijalne i ekonomske katastrofe njegovog Milvokija i obližnjeg Detroita vidi u bezumnoj alavosti kompanija.

    Dženeral motors je, prema njegovim rečima, imao decenijama stabilan profit od četiri („nečega“ verovatno milijarde, ne sećam se tačno) dolara, a onda se neko iz menadžmenta setio da bi imali pet milijardi kad bi fabrike dislocirali u azijske zemlje jeftine radne snage, što su i učinili. Rezultat – potpuna propast lokalnog stanovništva.

    Mur u vezi s tim postavlja jedno vrednosno pitanje, a moje misli s tim u vezi drugo, koje zadire u zaboravljeni imovinsko-pravni aspekt samog koncepta nacija. Prvo pitanje (tj. Murovo) je – šta se konkretno menja u životu vlasnika fabrike kad, umesto apsurdno ogromnih četiri zaradi još apsurdnijih pet milijardi dolara? Da li kupuje (tj., da li uopšte postoji još) bolji kavijar, da li posećuje još skuplje hotele, vozi još bolja kola, jahte i avione itd. nego pre – i da li ima isto toliko ili još manje vremena da konzumira svoja apsurdna bogatstva? A naročito – vredi li taj boljitak onolike patnje koju su izazvali sopstvenim sunarodnicima (dabogda imao, pa nemao, kao mi od 90-tih pa nadalje)?

    Jedan od glavnih razloga zašto je Amerika postala to što je još uvek je protestantska etika štedljivosti, radišnosti i nerazmetanja. Etos koji oličava vlasnik skandinavske Ikee, koji – za razliku od, recimo, ruskih tajkuna, arapskih šeika ili Karića/Miškovića/Mitrovića, Marovića/Barovića, ili onog hrvatskog idiota što je naleteo gliserom na parkiranu jedrilicu, ubio dvoje Italijana, pa nije uopšte zvao hitnu već advokata – vozi prosečno star automobil, živi u kući bez gipsanih ornamenata i ponekad biciklom ide na posao.

    AMERIKOLIKI VS. AMERIČKI Razumno je pretpostaviti da je porast šeikolikih američkih bogataša srazmeran brzini procesa kojim Amerika prestaje da bude to što još uvek jeste. Ne baš polako ali sasvim sigurno je prestižu zemlje u kojima žive amerikoliki radišni, kreativni i skromni bogataši, za koje rade radnici verni svojoj kompaniji kao nekad američki jer napreduju zajedno s njom – Koreja, Kina, Indija, Čile ili Japan.

    Drugo, imovinsko-obligaciono pitanje je – imaju li kompanije i bogataši i neke obaveze prema sopstvenoj naciji, koja ih je uostalom i stvorila?

    Imam utisak da ideologija neoliberalizma, veličajući ekonomske slobode i svet „odumrlih država“, bez granica, moralnih imperativa, obaveza i administrativnih prepreka zaboravlja neimenovani temelj, fundament, kontekst, na kojem je tradicionalni liberalizam počivao i bez koga je nemoguć. Neimenovan na sličan način na koji, na primer, u američkom ustavu nije eksplicitno naznačeno da je brak zajednica isključivo žene i muškarca, a kao što se u pomorskim zakonicima nigde ne definiše šta je more. Naime to je doskoro bilo toliko jasno svakome da se podrazumevalo.

    Multinacionalne kompanije i banke, ti nomadski varvari, osvajači i pljačkaši našeg doba, se u vezi sa svojim obavezama posredstvom (svojih) ideologa neoliberalizma prave blesavi na isti način na koji gej-aktivisti kažu da „nigde ne piše“ (u ustavu SAD) da je brak zajednica samo između muškarca i žene, a „tročetvrtinske glave“[ii] , nemajući dovoljno moždane mase da problematizuju sam pojam braka, tj. šta jeste/a-gde- piše- da- nije (ako nije samo) zajednica žene i muža, kažu „pa jeste, stvarno ne piše“.

    Elem, taj misteriozni zaboravljeni temelj i kontekst svih pisanih i nepisanih pravila i prvenstveno ekonomskih znanja je nacionalna država. Skraćeno – država! Ona nacionalna kojom upravljaju i prema kojoj imaju obaveze podjednako svi građani države, dakle i bogataši.

    Razvod države, tj. onih 99 odsto stanovništva, kako je lucidno definisano u „okupatorskom“ Vol Strit protestu i jedan odsto bankara i bogataša morao bi proteći kao razvod prosečnog muža i prosečne žene, dakle nikako kao u Murovom Milvokiju ili u mnogim loše privatizovanim firmama Srbije.

    Prosečan zaposleni muž (slično kompaniji i banci) lako kvantifikuje svoja davanja i ulaganja u porodicu odrescima plata, profita i sl., dok je domaćici/zemlji to nemoguće. Stan ipak po pravilu pripadne ženi-majci.

    Iz razloga sličnim ovom, „… broj stvari čija unutrašnja logika negira tržište je u stvari jako veliki, otprilike onoliko velik koliko se protežu nadležnosti današnjih država“. [iii] Ekonomski doprinos porodici majke i domaćice jednostavno je nemoguće kvantifikovati.

    Zašto onda ne bi, prema istoj analogiji, i imovina recimo Dženeral motorsa, u koju su živote i rad uložili njegovi američki radnici ili Delta Miška u sličnoj proporciji ostala građanima (pokretu 99 odsto) – tj. tradiconalnoj (sve manje postojećoj) nacionalnoj državi (muž ne može da šmugne kod mlađe sa svom imovinom tek tako, ma koliko jedini zarađivao, a u vezi sa dislociranjem kapitala je upravo o tome reč)?

    Eto zašto više nema nacionalne države.

    ŠTA KAPITAL DUGUJE Ovde dolazimo do teme koju sam očajno nejasno obradio (skoro niko ne kapira) na primeru Ustava Crne Gore kao modela za sve protektorate Ilirika a verovatno i šire [iv]:

    „Imovinsko-pravno utemeljenje koncepta nacionalnosti/državljanstva u srpskoj javnosti je sasvim zanemareno. Pravo na državljanstvo proističe iz koncepta privatnog vlasništva koji je u temelju evropske civilizacije (i svih iz nje nastalih). Na suštinski isti način na koji građanin pojedinac nasleđuje od svog oca, dedova i rođaka njive, stanove, kuće i sl., uglavnom bez neke lične zasluge, i građanin, kao sastavni deo nacije (svih građana države) bi trebao da nasledi zajedničku svojinu koju su napravili njegovi preci – „akcije“(deo vlasništva) puteva, mostova, rečnih tokova, instalacija, parkova, pristana, nasipa, podzida, kanala za navodnjavanje… i ostalih tekovina koje su nekad divlju zemlju pretvorili u uređenu“.

    Za našu današnju priču značajno je da kapitalista ulaže u „nekad divlju zemlju tek kad se pretvori u uređenu“. Svaki stranac kapitalista posredno i neposredno koristi tuđu imovinu (puteve, pruge, uređena zemljišta i vodotokove) i tekovine (obrazovanu i civilizovanu radnu snagu, da ne kažem „oruđa koja govore“, na primer) bez kvantifikovane naknade za minuli rad generacija koje su stvorile uređenu zemlju i civilizovane ljude u njoj. Jedina naknada je zajednički interes stanovištva/nacije i investitora/kapitaliste.

    Nije li apsurdno što strani kapitalista, kad suprotno interesu stanovništva odluči da dislocira biznis (zbog za milijardu nečega većeg profita), sme da ostavi za sobom opustošenu ruiniranu ledinu i stanovništvo bez sredstava za život – bez ikakve naknade, kao stočari kad ispasu pašnjake ili varvari kad poharaju zemlju?

    Kod domaćih kapitalista situacija je još apsurdnija. Nemoguće je kvantifikovati zasluge zajednice/nacije za samo njegovo postojanje takvim kakav je – civilizovan, uhranjen i obrazovan – i uslove koje mu je zajednica/nacija pružila u najširem smislu. Takvu kvantifikaciju u civilizovanom svetu zamenjuje patriotizam i moral. Bez te dve „prevaziđene“ komponente zajednica/nacija je bukvalno ekonomski oštećena. Između Kapetan-Miše i Miškovića razlika je suštinska. Kako izvući iz varvarskih Miškovića ono što su civilizovani kapetani Miše osećali kao moralnu obavezu i patriotsku dužnost? Nedostatak morala i patriotizma ne bi smelo da znači da ološ (menadžment Dženeral Motorsa/Mišković) može da ne da ono što je čestit svet (Ford/Kapetan-Miša) dobrovoljno davao. I još da uništava zajednicu nekažnjeno.

    Šta nam je činiti nakon doslovno ostvarenog manifesta, „otvoreno komunistički“ izloženog davno u pesmi „Imagine“ Džona Lenona („Imagine there’s no countries… Imagine no possessions… no religion too… the world will be as one..“)? Prihvatanje realnosti?

    „Desničar“ Pajkić reče, praćen tupim pogledima i sleganjem ramena prisutnih u emisiji, da „države više ne postoje“, što pre prestanemo da se zavaravamo biće nam navodno lakše. Ostaju nam samo porodice.

    „Levi“ naivni i glupi Ameri bi, međutim, da se vrati ono što je bilo pre (skraćeno prevrat). Stara dobra nacionalna država kojom građani upravljaju, kapitalizam u kome radnici napreduju zajedno sa kompanijama i demokratija kao nekad. Virus nacionalizma odavno drma intelektualniji deo svetske levice (ne brkati sa našim palaničkim epigonima Suzane Zontag a ni sa pojmom „nacionalizam“ u srBskoj interpretaciji).

    Na sabornost je nedavno pozvao i Slavoj Žižek, i to baš okupatore Vol Strita, pozivajući ih da ne odbacuju sledbenike Čajanke, ma koliko im izgledali glupi, a jedan nemački vrlo ekstravagantni levičar odavno je rekao: „Stidim se ako je čovek kao denacionalizovani kosmoplita stigao dotle da zviždeći u zadnjoj rupi kuka za stabilnom nacionalnom državom“. [v]

    Konzervativci danas Srbima izgledaju kao najveći utopisti i revolucionari (u prevodu na srpski – budale) i pored toga što je „realnost“ da je jedino takve klasične nacije „nacionalističkog“ kapitalizma (kompanija poput Tate, Mitala ili Beka u vlasništvu domaćih) aktuelna ekonomska kriza mimoišla (Japana i Čile, i pored zemljotresa i silnih prirodnih katastrofa, Južnu Koreju, Indiju, Kinu, Tursku, Brazil, Island…)

    __________

    Napomene:

    [i] „Što se samog spiska tiče, on je zdravom razumu odavno rekao laku noć. Kako će da funkcioniše sistem gde se slobodno kreću ljudi, a ne roba – zar to neće učiniti robu skupom, a ljude jeftinim? Odakle treba da dođu sve te silne pare? Koja je svrha povećanog minimalca ako je garantovana zarada za nerad? Zašto da se grade drumovi kada se ukida benzin, i kako da se ukine benzin, a da se istovremeno ugase nuklearke? Ko će da plati doktore i profesore, kako bi medicina i obrazovanje bili ‘besplatni’? Ima li gde mogućnosti da radnik istupi iz sindikata? Čak ni Kardelj nije svoj sistem radničkog samoupravljanja shvatio ozbiljno, a evo američka omladina (i Soroš!) hoće da ga sprovedu kod sebe.“ Nebojša Malić: Pobuna i prevara, http://sivisoko.blogspot.com/

    [ii] Vidi: http://trzisnoresenje.blogspot.com/2011/10/ows-ponovo.html

    [iii] http://www.filozofijainfo.com/index.php?option=com_content&view=article&id=673:kritika-ideologije-i-neoliberalizam&catid=37:ideologija&Itemid=57

    [iv] http://branali.blogspot.com/2011/03/2007.html#!/2011/03/2007.html

    [v] Klaus Tevelajt: „Playstation Kordoba/Jugoslavija/Avganistan itd. – model ratovanja”

    (R)evolucija

    http://www.standard.rs/branimir-markovic-sovjetski-kapitalizam.html

  6. Varagić Nikola каже:

    Aleksej Kišjuhas

    Pazi, čovek

    Prodavačica namerno vraća manje kusura. Kablovski operateri nas tiho potkradaju. Devojka nas laže da joj je to samo drug. A muž da je zbog posla ostao do kasno u firmi. Radijatori su hladni jer šefovi toplane gas sprovode u svoje hacijende, a komarce ionako niko nikad ne prska. Prosjaci i/ili „Cigani“ zapravo zarađuju više od nas, samo uspešno foliraju.

    Lekari? Umesto da leče, samo oslobađaju naše novčanike od domaće i strane valute. Studenti su stoka krcata puškicama, a profesor nas ruši zato što nas ne voli. Na vlasti je, naravno, skaradni javašluk i opšta pljačka. Mladi samo gledaju kako da prevare i „popiju drogu“, a starci kukaju iako ih ništa ne boli. Ovde ne valja, a u tuđini je još gore. Drugim rečima – političari lažu, žene su neverne, a ceo svet je protiv Srba. Nije li tako?

    U redu, ponekad se preteruje sa paranojom, a neko joj je posebno sklon. Međutim, ne verovati nikome obično je znak zrelosti i svojevrsne bistrine uma. A i decu, bome, valja naučiti da ne uzimaju bombone od nepoznatih, posebno ako svoj beli kombi često parkiraju kod škole. Ljudi su cinične i nepoverljive životinje, a kada o sebi vole misliti ispravno, tada kažu da su oprezne. Ko zna kakva grabljivica vreba kod pojilišta, zar ne? Razmislimo samo: koliko puta u toku nedelje, a verovatno i dana, pomislimo da nas neko zamajava ili laže? „Znate li onaj osećaj kada vas varaju?“, upitao je Džoni Roten na poslednjoj američkoj svirci Seks Pistolsa 1978. godine.

    Radoznali socijalni psiholozi su pokušali da odgovore na Rotenovu retoriku, došavši do sasvim bizarnih podataka. U jednom eksperimentu, ljude su naterali da u paru ostvare neki dobitak od oko 30 evra. Zatim su ih upitali da li misle da će njihov par podeliti ovaj novac s njima. Odgovori su bili pola-pola da hoće/neće, iako bi u stvarnosti čak 80 odsto podelilo dobijene pare. Drugim rečima, ispitanici su mislili da je svet skoro duplo pokvareniji i bezobrazniji nego što to zaista jeste. Ono što posebno zabrinjava jeste to što ovo obično i ne saznamo. Ako unapred pretpostavimo da nas neko obmanjuje i laže, retko ćemo saznati da nismo u pravu. Naime, nećemo se ni potruditi da saznamo, već ćemo sa razumne udaljenosti radije uživati u svojoj veštini što smo „provalili bitangu“.

    Poenta je u sledećem: kada mislimo o drugima, a posebno o nepoznatima, percipiramo ih kao mnogo sebičnije i lažljivije osobe nego što to one obično jesu. Interesantno je da osobe koje volimo uopšte nisu izuzetak, kao i da se ovakvo ponašanje najverovatnije javlja već oko sedme godine života. I samo se pojačava. Prosto, ako nikada ne verujemo ili slabo verujemo svojim bližnjima, nikada ili teško možemo saznati da im se zapravo može verovati. Začarani krug poput ovog nas i čini nepoverljivim cinicima kakvi jesmo.

    Zašto je ovo važno? Verovanja i ponašanja poput ovih bitno utiču na naše političke odluke. Političar koji trabunja o tome kako valja sačuvati Kosovo u Srbiji? Ah, on samo želi glasove, igrajući na kartu nacionalizma i mitologije. Ili obrnuto: političar koji (stidljivo) veli da Kosovo više baš i nije u Srbiji? Pih, tog je Zapad platio da priča tu priču. Koliko god ove interpretacije mogle biti istinite, naši mozgovi samo dolivaju benzin na vatru realnih političkih zloupotreba i korupcija. I sa koje god strane debate se nalazili, uvek ćemo podozrivo gledati protivnika, sa snažnim uverenjem da nas folira, da ima neke skrivene namere i tajne planove. Ovakva politika ne vodi ničemu osim ispaljivanju ćoraka iz rovova u koje smo se ukopali. Ponekad valja priznati i da osobe sa druge strane barikade iskreno misle da je ono što govore i ono u šta veruju istina.

    Konačno, isto ponašanje leži u korenu svih naših rasizama, seksizama i diskriminacija raznih sorti. Od Albanaca koji u baklave trpaju mišomor, preko crnogorskih studenata sa rukama u našim džepovima, do dođoša koji su kibicfensterima potpalili ognjišta i pojeli našu vaskoliku kulturu. U čemu je stvar?

    Oprez i skepsa su dobri ako imaju neku podlogu u vidu dokaza ili barem argumenata. Ako sami većinu dana ne provodimo u kovanju zavera, spletkarenju i laganju, zašto tako lako pretpostavljamo da to čine svi drugi? Ovo ne znači da su ljudi naročito dobri ili iskreni u svojim namerama, naravno. Samo da su bolji nego što to najčešće mislimo. Osim ako oni o nama misle iste gadosti, a misle, te su ipak lažljiva đubrad, mater im…

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/pazi_covek.889.html?news_id=228180

  7. […] IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM  […]

  8. Varagić Nikola каже:

    Владислав Ђорђевић: ЛЕВИ ПОРЕМЕЋАЈ

    25.02. 2013 Српски културни клуб

    Србија пати од левог поремећаја. Политички спектар је код нас исувише померен у лево. Најбољи начин да се стекне увид о томе колико смо лево поремећени јесте тај да се упоредимо са Хрватима. Оно што је код нас екстремна десница – у Хрватској je центар; оно што је код нас центар – у Хрватској је екстремна левица; оно што је код нас екстремна левица – у Хрватској не постоји! Али зато: оно што је у Хрватској екстремна десница – у Србији не постоји. Лево смо поремећени.

    1. Први избори

    О нашем левом поремећају сведоче многе чињенице. Једна од њих је и та да је Србија, уз Црну Гору, била последња република у којој су организовани вишестраначки избори. Не само да су у њој огранизовани избори после свих других, него су само у њој (и Црној Гори) остали на власти левичари. На изборима у Словенији 8. априла 1990. победили су конзервативци (ДЕМОС). На изборима у Хрватској 24. априла победили су такође конзервативци (ХДЗ). На изборима у Македонији 11. и 25. новембра 1990. такође су победили конзервативци (ВМРО-ДПМНЕ). На изборима у Босни и Херцеговини 18. новембра 1990. победили су конзервативци окупљени око својих националних странака (СДА, СДС, ХДЗ). За разлику од тих република, на изборима у Црној Гори 9. децембра 1990. победили су левичари (ДПС) – чланови преименованог СКЦГ. На изборима у Србији 9. и 23. децембра 1990. такође су победили левичари (СПС) – чланови преименованог СКС.

    У Словенији, Хрватској, Македонији, Босни и Херцеговини дошло је до националне револуције. У Црној Гори и Србији није. Али и Црна Гора се упутила на стазе национализма. На референдуму за независност (21. маја 2006), победила је опција за независност. Све те промене, српска културна и политичка елита дочекала је потпуно неспремна. Она је била – и остала – лево поремећена.

    2. Екстремни левичари

    Не само да смо били лево поремећени, него смо то и данас. Екстремно леве странке ЛСВ и ЛДП немају свој пандан ни у једној југословенској републици. У Хрватској не постоји ниједна странка која се залаже за „Републику Далмацију”, „Републику Истру” или „Републику Славонију”, као што се код нас ЛСВ отворено залаже за „Републику Војводину”. Лево смо поремећени.

    3. Екстремни шовинисти

    Ко што наши левичари немају свој пандан у Хрватској, тако ни хрватски шовинисти немају свој пандан у Србији. Док у Србији не постоји ниједна антихрватска станка, са делимичним изузетком СРС, у Хрватској је антисрпство легалан део политичког живота. Екстремни националисти су отворено антисрпски настројени. Ако ми патимо од левог поремећаја, Хрвати пате од десног. А за националну интеграцију и хомогенизацију десни поремећај је много кориснији него леви. Леви поремећај води у национално растројство и анархију; десни поремећај води у националну хомогенизацију и интеграцију. Пропадамо јер смо лево поремећени.

    http://www.srpskikulturniklub.com/levi-poremecaj

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: