Vuk Perišić: О Manifestu Pokreta 15. oktobar

.
Neoludizam
.
.
Manifest Pokreta 15. oktobar je spis koji ne predstavlja polemički izazov, štoviše, on uskraćuje polemički užitak, ali imajući u vidu njegov globalni učinak, potrebno je analizirati ga, paragraf po paragraf.[1]
Mi smo obični ljudi.[2] Mi smo kao ti: ljudi koji svakog jutra ustaju da bi učili, radili ili tražili posao, ljudi koji imaju porodicu i prijatelje. Ljudi, koji marljivo rade svaki dan da bi osigurali bolju budućnost za svoje bližnje.
Fraza “obični ljudi” obični je kič koji koketira sa sentimentalnim stereotipima. Sugerira moralnu superiornost “običnih” ljudi spram tajanstvene vrste “neobičnih” o kojima ne saznajemo ništa. Mediokriteti svih zemalja ujedinite se.
(…)
Ova situacija beznadne i svakodnevne patnje postala je normalna. Ali ako udružimo snage možemo je promijeniti. Vrijeme je da zajedno izgradimo bolje društvo.
Koja situacija je postala gotovo normalna? Ona u kojoj “korupcija među političarima, poslovnim ljudima i bankarima ostavlja obične ljude bespomoćnima i bezglasnima”? Vjerojatno. No, ovdje saznajemo da korupcija, osim bespomoćnosti stvara i beznađe i patnju. Ima nečeg histeričnog u toj hiperboli. Ta se situacija dade promijeniti udruženim snagama. Čijim udruženim snagama? Očito udruženim snagama “običnih ljudi” s početka Manifesta. Što trebaju promijeniti? Manifest ne ostavlja prostora za drugačiji zaključak nego da treba promijeniti situaciju koju teškom čini korupcija. A sve to radi izgradnje boljeg društva. Ni manje ni više.
Koje bolje društvo? Kakvo bolje društvo? Što je bolje društvo? Po čemu je “bolje” društvo – doista bolje? Po tome što u njemu neće biti korupcije? Ako je samo o tome riječ nije li racionalnije, umjesto “izgradnje boljeg društva udruženim snagama”, podnijeti nekoliko krivičnih prijava i parlamentarnih interpelacija? Kako uskladiti različita poimanja boljeg i dobrog (društva)? Kako se grade bolja društva? Tako što se ruše stara društva? Hoće li netko u tom procesu izgubiti život? Postoje li jamstva da neće stradati nevini? Tko je spreman preuzeti odgovornost ako ne može pružiti jamstva? Ako je netko spreman preuzeti tu odgovornost, odakle mu drskosti za takvo što? Koliko dugo će trajati čitav postupak? Tri dana? Tri godine? Tri stoljeća? A što ako se pokaže da izgradnja boljeg društva nije uspjela ili da je “bolje” društvo neusporedivo gore? Što ako se pokaže da su i novi vladari korumpirani? Je li netko izračunao troškove čitavog pothvata?
Nakon što su se legitimirali kao obični ljudi, požalili se na svoju obespravljenost i patnju, osudili korupciju i poželjeli bolje društvo, koga bismo svi – kako bi rekao Arsen Dedić – baš kao sva djeca na svijetu “zajedno” trebali izgraditi, autori nastavljaju Manifest tako što nepokolebljivo smatraju da [slijedi devet točaka]:
(…)
Pohlepa za vlašću i njena akumulacija u rukama nekolicine stvara nejednakost, napetost i nepravde što vodi u nasilje kojeg mi odbacujemo. Zastarjeli i neprirodni ekonomski sistem potiče takve društvene mehanizme u spirali koja samu sebe proždire tako što se bogati samo nekolicina dok ostali postaju siromašni. Pa tako do kolapsa.
Zaboga, pa uvijek je na vlasti samo nekolicina ljudi koja nerijetko pati od pohlepe za vlašću. Zato smo se i dosjetili redovitih izbora i slobode javne kritike kako bismo ih spriječili da ne načine preveliku štetu dok obnašaju vlast. Druga rečenica bila bi puko agresivno praznoslovlje kada ne bi prikrivala jednu iznimno opasnu implikaciju. Veli se da je ekonomski sistem “neprirodan”. Postoje li “prirodni” ekonomski sistemi? Dakako da postoje. U spisima fašističkih i nacionalsocijalističkih ideologa. Ne želim reći da su autori Manifesta fašisti. Oni su neznalice kojima se epitet “neprirodno” svidio a da o njegovim zlokobnim biologističkim implikacijama nemaju pojma.
(…)
Cilj i svrha postojećeg sistema je akumulacija novca koja se ne obazire na efikasnost i socijalnu dobrobit već troši resurse, uništava planet, stvara nezaposlenost i nesretne potrošače.[8]
Da. Cilj svakog radnika je da za novac proda svoju radnu snagu. Cilj svake frizerke iz susjedstva je da napravi što više hladnih trajni da bi zaradila novac. Cilj svakog vlasnika kafića je da proda što više piva i kave kako bi zaradio što više novaca. Cilj svakog bankara je da proda što više kredita kako bi zaradio što više novaca. Samo totalitarni sistemi očekuju od ljudi da rade za dobrobit umjesto za novac. Od uskrate prava na profit samo je korak do uskrate prava na plaću i do prisilnog rada. Da, kapitalistička ekonomija temelji se na pohlepi. Ostaje nam da moralistički plačemo nad tom tragedijom ili sagledamo stvari u širem historijskom kontekstu i zaključimo da naša civilizacija i nije bila naročito neuspješna u pokušaju da tu pohlepu upregne u opću korist. Hvalevrijedno je spominjanje problema očuvanja okoliša, ali se ne bi reklo da dominantni ekonomski sistem stvara nesretne potrošače. On je sreći potrošača posvećen i preko granica dobrog ukusa.
Mi trebamo etičku revoluciju. Umjesto uzdizanja novca iznad ljudskih potreba trebamo ga vratiti njegovoj svrsi. Mi smo ljudi, a ne proizvodi. Ja nisam proizvod onoga što kupujem, zašto kupujem i od koga kupujem.
Ne, ne trebamo etičku revoluciju. Sve i da je moguća etička revolucija, kako je mislite provesti? Silom? Milom? Pozivi na moralnu obnovu društva uvijek su bili totalitarne naravi. Moral je pitanje pojedinačnog izbora i intimne refleksije. Samo je pojedinac moralno biće, nikada društvo ili kolektivitet. Neovisno od toga, novac je roba koja nam je potrebna. Služi li zrak nama zato što dišemo ili mi služimo zraku zato što bismo se bez zraka ugušili, rasprava je od koje nema koristi, osim što je kritika novca kao strahotne moralne prljavštine omiljena partitura najjeftinijih moralista. Zadnja rečenica očito je pokušaj kritike potrošačkog društva, mada Manifest u jednoj od prethodnih točaka iskazuje zabrinutost nad nesrećom potrošača.[9]

ЦЕО ТЕКСТ:

http://pescanik.net/2011/10/neoludizam/  

.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

 

 

14 Responses to Vuk Perišić: О Manifestu Pokreta 15. oktobar

  1. Varagić Nikola каже:

    Okupiraj Volstrit je već pobedio

    Slate | 15/10/2011

    Pokret Okupiraj Volstrit je već pobedio, možda ne onako kako je većina učesnika želela, ali pobeda je ipak značajna. Naša politička rasprava je izmenjena, promenjen je plan, preokrenut je tok diskusija u novinama, na kablovskoj televiziji, pa čak i među kolegama na poslu. I to je fantastično.

    http://pescanik.net/2011/10/okupiraj-volstrit-je-vec-pobedio/

  2. Varagić Nikola каже:

    Bankari sa Wall Streeta gube imunitet

    Paul Krugman | 18/10/2011

    Kako pokret Okupirati Wall Street nastavlja da raste, odgovor od glavne mete pokreta postupno se promijenio: prezir je zamijenio kukumavkanje. Moderni gospodari finansija gledaju na demonstrante i pitaju se: Zar oni ne razumiju ono što smo mi učinili za američku ekonomiju?

    Odgovor je: Da, mnogi od demonstranata ne razumiju što su oni na Wall Streetu i generalno predstavnici ekonomske elite nacije učinili za nas. I to je razlog zašto oni protestuju.

    http://pescanik.net/2011/10/bankari-sa-wall-streeta-gube-imunitet/

  3. […] Vuk Perišić: О Manifestu Pokreta 15. oktobar  […]

  4. Varagić Nikola каже:

    Povodom socijalnih protesta širom sveta

    Čime zameniti kapitalizam

    Autor: Dr Milorad Đoković

    U epicentru finansijske moći i multinacionalnih kompanija, koje su dirigenti svetske raspodele moći u Njujorku, u toku je pobuna mladih i gnevnih ljudi, marginalnih grupa, nezaposlenih, intelektualaca bez ekonomskog identiteta, koji traže pravo na posao i pravedniju raspodelu dobara i vlasti.

    Široka akcija „Okupirajmo Volstrit“, inicirana putem fejsbuka, samo u SAD je uzdrmala oko hiljadu gradova. Demonstrira se u Atlanti, Filadelfiji, Sijetlu, Los Anđelesu… Jedino mediji i teoretičari apologetski nastrojeni prema vlasti nastoje da minimiziraju ovaj pokret nazivajući ga „Vudstokom“, „karnevalskom vrstom pražnjenja mlade generacije“, oni drugi, među kojima Noam Čomski i Naomi Klajn ocenjuju da se u dubini društava oseća tutnjava tektonskih poremećaja.

    Za mnoge Evropljane Amerika je bila „kontinent nade“ i paradigma demokratije i „američkog sna“, sinonim ostvarenja ličnih sloboda u kovitlacu tržišnog privređivanja u kome najvredniji i sposobni pojedinci imaju šansu da otplivaju do svoje obale blagostanja i spokoja.

    „Američki san“ je decenijama bio metafora ispoljavanja slobode čoveka, njegovih mogućnosti, prosperiteta i uspeha. Ideja američkog sna je ukorenjena u Deklaraciji o nezavisnosti koja proklamuje da su „svi ljudi stvoreni jednaki“ i da su „obdareni od strane Tvorca određenim neotuđivim pravima“, uključujući život, slobodu i traganje za srećom. Američki san sve više postaje mit i iluzija koju je teško ostvariti, jer su milioni radnika ostali bez posla a mnogi su bez zdravstvene i bilo kakve vrste socijalne zaštite. Ponor između bogatih i siromašnih slojeva u SAD je sve dublji. Od vremena kada se govorilo da je globalizacija liberalnog tržišnog privređivanja najzad pronađeni put do zemaljskog raja, do danas, društvo se suočava sa novim promenjenim svetom u kome je potrebno osloboditi misao i nauku kategorija i koncepata koji su zatvorili pogled na stvarne istorijske perspektive.

    Sve dok pokret „Okupirajmo Volstrit“ nema svoju ideologiju i vođe koje znaju šta hoće država će biti tolerantna i neće ići do kraja u primeni svoje represivne uloge. Ali, ukoliko bi mase krenule na rušenje države, navodne demokratske institucije bi pokazale svoje pravo lice, sprovodeći masovna hapšenja i medijski bojkot . Kada je reč o anarhističkom pokretu koji je okosnica svih antiglobalističkih protesta širom sveta, počev od ideja, protokola, do ikonografije, još uvek ne postoji teorija čime zameniti kapitalizam, s obzirom da je socijalizam sa sovjetskim likom doživeo sunovrat. Iako je minulih vekova demijurg društvenih promena bio liberalni koncept razvoja društva i afirmacija samoinicijative i privatnog vlasništva, u poslednje dve-tri godine dešava se paradoks da SAD, Velika Britanija, Grčka, EU upravo koriste poluge državnih mehanizama da bi društvo spasili od sloma i finansijskog bankrota.

    Sasvim je izvesno da će upokojavanje kapitalizma, sve dok se ne pronađe neki drugi, bolji i prilagodljiviji sistem, u ovom veku još potrajati, ali da bi se suzbio atak na bogati i bahati kapitalistički sistem, država će silom prilika morati, novim porezima i na drugi način da smanjuje apetite gramzivih menadžera i multinacionalnih kompanija. Poražavajuće je saznanje da tržište i demokratija ne idu više jedni sa drugima pod ruku. Govoreći o sprezi američkih i ruskih kapitalista Noami Klajn će sasvim opravdano primetiti: „Zapadne sile su na svakom koraku podsticale sklapanje unosnih i prljavih poslova kao najbrži način pokretanja privrede. Nacionalni spas kroz podjarivanje pohlepe bio je nešto najbliže što se moglo nazvati planom za ono što su ruski čikaški momci i njihovi savetnici nameravali da urade nakon što dovrše uništavanje ruskih institucija“. Posle svakog ispoljavanja bunta, protesta ili nagoveštaja revolucionarnih promena u zemljama Zapadne Evrope i SAD sužavaju se horizonti demokratije i jača represivna uloga država, koje istovremeno beskrupulozno štite svoj poredak, sa strašću kojom ruše druge režime, van svoga dvorišta. Tako će, posle masovnih nemira sa visokim stepenom nasilja i destrukcije u Velikoj Britaniji, svim izgrednicima i delinkventima, po nalogu premijera Dejvida Kameruna, biti ukinuto pravo na socijalno stanovanje, kao i druge privilegije. Teško da je igde u svetu, kao u Velikoj Britaniji, na delu viđena, Bakunjinova odrednica da je „radost rušenja stvaralačka radost“. Toliko besa i očaja svet odavno nije video, a što je još važnije srušen je mit o beskonfliknosti neoliberalnog kapitalizma.

    Autor je ekspert za anarhistička učenja o društvu

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/cime_zameniti_kapitalizam.46.html?news_id=226562

  5. Varagić Nikola каже:

    Bivši britanski premijer Toni Bler prihvatio je ponudu da bude ekonomski i politički savetnik kazahstanske vlade, potvrdio je u danas portparol ministarstva spoljnih poslova Kazahstana.

    ASTANA-Kazahstan-Grad koji grade masoni sveta

  6. Varagić Nikola каже:

    Zoran Živković

    Samoupravljanje na Volstritu

    Svaka vest o protestima, demonstracijama, mitinzima i sličnim načinima iskazivanja političkih stavova na ulicama i trgovima izaziva veliko interesovanje javnosti.

    Kao organizator blizu pet stotina protestnih skupova u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka, posebno sam osetljiv na pojavu ovakvih informacija. „Okupirajte Wall Street“ – „protest gnevnih“ koji se već nekoliko nedelja održava u Njujorku, ali i u još nekoliko desetina gradova u svetu sigurno izaziva globalno povećanu pažnju zainteresovanih.

    I srpska javnost, oduvek vrlo specifična, pokazala je značajno interesovanje i već iznedrila gomilu reakcija i komentara, koji su po običaju amaterski, nepismeni i politikantski ostrašćeni. Verovatno postoje časni izuzeci, ali ja nisam naišao na njih.

    Ako su izvor informisanja samo domaći mediji, onda ne čudi takva reakcija analitičara i „analitičara“. Tridesetak najznačajnijih domaćih medija mahom su, po izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, u vlasništvu ili pod kontrolom političkih moćnika i tajkuna i predstavljaju njihovo ogledalo. Dakle, ta glasila su prepuna neprofesionalizma, kiča, prljavština, laži i primitivizma, svega onoga što krasi korumpiranu srpsku političku scenu. Zato i članci i emisije o protestima u SAD i svetu donose nepouzdane informacije i pogrešne zaključke. Desetostruko se precenjuje broj učesnika, daje se iskrivljena slika o strukturi onih koji protestuju, a zaključci pritupo i zlurado predviđaju propast kapitalizma i, kako reče izvesni „istaknuti mađarski levičarski filosof“ , povratak marksizma!? Ovi domaći analitički mudroseri zadovoljili su se prizivanjem povratka na socijalističko samoupravljanje, radničke savete, samoupravne sporazume i društveno dogovaranje.

    Protesti o kojima je reč nisu nikakava racionalna artikulacija opravdanog nezadovoljstva i straha američkih i svetskih radnika i nezaposlenih, za šta ima dovoljno razloga i povoda. Na ovim demonstracijama u SAD učestvuje malobrojni konglomerat sastavljen od prestarelih hipika, anarhista, trockista i maoista, politikantskih egzibicionista i mladih (ne)uspešnih imitatora buntovnika bez razloga. Prisutan je i poneki sociolog istraživač, a najbrojniji učesnici su beskućnici. Ova moja ocena je zasnovana na ličnoj opservaciji ovih skupova u Čikagu i Vašingtonu, nekoliko dana prošle i pretprošle sedmice, i utiscima mojih prijatelja iz Njujorka i još nekoliko američkih gradova. Njihove parole, poruke i zahtevi se kreću između nerazumljivih i besmislenih. Najveći uspeh koji očekuje većina njih je da ih policija privede i tako im pomogne da ostvare značajnu epizodu svoje bitničke biografije. Govori se da iza ovih igrokaza stoji Obamina adminstracija, koja ih koristi za animaciju javnosti pred donošenje zakona koji bi trebalo da dodatno oporezuju bogate i povecaju socijalna davanja, ali to ne deluje uverljivo.

    Nema sumnje da kapitalizam ima mnogo svojih nedostataka i u SAD i u ostatku sveta. Evidentno je da svetska ekonomska kriza produbljuje jaz između bogatih i siromašnijh i neke države dovodi na ivicu bankrotstva. Tačno je da je glavni uzrok ovakvog stanja svetske ekonomije gramzivost i neodgovornost jednog dela kapitalista, pre svega američkih, azijskih i evropskih bankara, koji su, u želji da povećaju svoje i tako velike profite, plasirali novac u nesigurne plasmane, kredite bez adekvatne garancije. Najveći gubitnici će biti upravo američki, evropski, arapski i kineski investitori, za koje me nije briga, ali posledično, kao kolateralna šteta, i veliki broj običnih ljudi čija budućnost će biti trajno osakaćena. Sve je to tačno, ali to ne znači da je kapitalizam mrtav i da postoji bilo kakva alterativa na vidiku, a upravo to je glavna teza većine neukih i zluradih srpskih analitičara.

    Mogu da razumem, ne i da opravdam, antiamerikanizam u praznim glavama naših korumpiranih politikanata, pardon političara, i njihovih eksperata i komentatora, ali ne treba dozvoliti da to zahvati celo društvo. Kapitalizam nije ekonomski sistem koji postoji samo u SAD i EU, on je danas dominantan u celom svetu, izuzev Severne Koreje.
    Nemojte se plašiti, ali moram vam reći da je i u Srbiji kapitalizam ponovo na snazi, još od ustava iz 1990. godine. Ako političari to ne žele ili ne mogu da shvate, građani ove zemlje moraju znati da od politike „da drugome crkne krava“ nema koristi. Svako ko ima malo pameti i malo sećanja zna da se američki ekonomski problemi uvek preliju preko njenih granica i da najteže posledice tog stanja trpe građani u malim, nedovoljno razvijenim državama koje su na periferiji svetskih tokova i koje se godinama neuspešno bore sa svojim problemina, zabludama i glupostima. Ako vas ova slika podseća na današnju Srbiju – potpuno ste u pravu.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/samoupravljanje_na_volstritu.885.html?news_id=226563

  7. Varagić Nikola каже:

    Studentski otpor razaranju uma

    Todor Kuljić

    | 24/10/2011

    „Znanje nije roba“ – jeste mantra koja zadnjih dana kruži. Svi se s njom u načelu slažu, ali studije treba plaćati. Isto tako svi jesu verbalno za ublažavanje nejednakosti i za pluralizam. Ali čim studenti krenu u akciju, saglasnost opada. Demokrate smo samo dok ne počne frka. A onda studente koji blokiraju nastavu nazivaju ekstremistima. Viču im: „Nema više večitih studenata, sve se plaća“. Rektor BU je čak rekao da je to što se ovih dana zbiva cirkus. Komunistički, kaže. Neće biti. Samo se probudila građanska neposlušnost. Šta je razbilo san uspavanog srpskog društva?

    Aktuelna gibanja na univerzitetu jesu sigurno odjek masovnog svetskog pokreta „Okupirajmo Volstrit“ protiv finansijskog kapitala. Deo su i opšteg evropskog antibolonjskog studentskog pokreta utemeljenog na studentskom samoorganizovanju i neposlušnosti. Neka su. Beograd je i juna 1968. bio otvoren prema svetu. Bukurešt nije. Danas se studenti bune protiv načina finansiranja visokog obrazovanja i protiv uslova upisa naredne godine. To jeste povod, ali šta je uzrok bunta?

    Pre svega studenti nemaju poverenja u forumsku demokratiju. Ne bez razloga. Bune se protiv Bolonjske deklaracije o reformi visokoškolskog obrazovanja koja je potpisana 1999. Tada je u obrazovanje uvedeno tržište na nivou Evrope. Besplatno obrazovanje nije više svima dostupno, univerzitet je podređen tržištu kapitala. Pa ko ima novca, osniva univerzitet i štancuje diplome. Reč je o tržišnom razaranju uma: smanjeno je gradivo, daje se manje znanja, opada nivo opšteg obrazovanja i kulture studenata. Bolonjizirani univerzitet sve manje stvara intelektualce, a sve više pi-ar menadžere. Japijevce. Tranzicijska šok terapija zahvatila je univerzitet. Sve je manje zagarantovanih budžetskih mesta. Elite su zadovoljne, studenti nisu.

    Uzalud sociolozi ponavljaju da su kanali pokretljivosti danas zatvoreni za niže slojeve. Neoliberalizam uporno sugerira bezalternativnost: sveopštu privatizaciju, od zdravstva do obrazovanja. Mnoštvo je debata oko nacionalnih prava i oko pravne države, ali nema debate oko postulata (kapitalizma). Može se raspravljati do mile volje samo o proceduri, pa je zato na delu demokratija bez naroda i bez alternative. Kapitalizam je aksiom. Kao da ga samo studenti dovode u pitanje. Zašto su usamljeni? Zato što nema levice koja dovodi u pitanje kapitalizam. Zato i višestranački izbori jesu u osnovi trka sa jednim konjem. A pluralna neoliberalna javnost nije filter uma, nego filter moći.

    Iako je sve očevidnija kumulacija rizika, nema kumulacije socijalnog bunta. Raspršena je iluzija o nesmetanom funkcionisanju ekonomije neoliberalizma. Postupno se probija strah od rizika u rizičnom društvu, nad EU se nadvija bauk državnih bankrota i sloma evra. Ima mišljenja da predstoji ekonomski cunami. To što je u neoliberalizmu prisutno široko nezadovoljstvo, gnev, bes i ozlojeđenost globalizacijom i kapitalizmom ne znači da su ovi režimi nestabilni. Rasuti otpori ne stvaraju alternativu kapitalizmu. Nema kritične akumulacije besa jer nezadovoljstvo nije kanalisano, nego se razliva. Udar nezadovoljstva po sistemu je decentriran, pa ga kapitalizam lakše podnosi. Atraktivni su partijski, a marginalizovani su klasni sukobi. Nezadovoljstvo nije zgusnuto u bunt niti je sistematski organizovano u otpor protiv vladajućih, već je difuzno razliveno u mnoštvo koflikata koji ne pogađaju jezgro sistema.

    Nestabilnost je neprogresivna zato što se sve debate završavaju u bezalternativnosti (kapitalizma i EU) i zato je od demokratije preostala procedura. Ali bez alternative nema demokratije. Demokratiji su potrebni elementi konfrontativne politike, a ne politikantske napetosti kakve su npr. one između DS i SNS: sporovi se vode oko patriotizma, izdaje Kosova, korupcije, a za obe stranke je kapitalizam kanon. To je parališuća politička bezalternativnost koju cementiraju privatizacija i profitabilnost (svaka partija ima svog kapitalistu – donora). Na delu je TINA princip: there is no alternative. To znači, nema povratka socijalne države. Citoyen napušta javni prostor i ustupa ga posedniku, bourgeois-u. Ustupa mu i monopol na pamet. Svedoci smo nove faze razaranje uma kojoj se samo studenti protive.

    Todor Kuljić je profesor sociologije politike, kulture sećanja i prevladavanja prošlosti sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

    Peščanik.net, 24.10.2011.
    http://pescanik.net/2011/10/studentski-otpor-razaranju-uma/

  8. Varagić Nikola каже:

    Bolje grob nego rob

    Stelios Kuloglu

    | 24/10/2011

    Čini se da je kocka bačena i da su ostali da se definišu samo detalji. Ide se na veliko šišanje grčkog duga, što je istovremeno dobar i loš rasplet. Dobar zato što nas spasava duga koji je postao nepodnošljiv. Loš, zato što takvo opraštanje duga ili restrukturiranje, kako ga zovu, predstavlja kontrolisani bankrot, čak i ako se preduzmu mere koje će spasti grčke socijalne i penzione fondove i bankarski sistem. Ovaj bankrot će obeležiti zemlju u godinama koje dolaze.

    Ono što vlada izbegava od početka krize jeste da objasni građanima da se grčka tragedija ne bazira na visini duga niti u procentu u kome on učestvuje u grčkom BDP-u. Postoje države koje su u gorem položaju od nas. Glavni problem je u tome da je zemlja prestala da proizvodi onoliko koliko joj je potrebno da se „prehrani“. U takvoj situaciji, pripadanje evrozoni samo pogoršava problem. Ali čak i da je nacionalna valuta groš, grčki balon je morao da pukne, šta god o tome mislili veliki patrioti i ljubitelji drahme.

    Dobra vest je, znači, da će se završiti kinesko mučenje, kojem je stanovništvo ove zemlje podvrgnuto već više od godinu dana, trpeći jednu strogu meru za drugom. Loše je to što će početi nove muke. U prethodnom periodu, strah velikih evropskih sila, ali i SAD, bio je da će opraštanje polovine duga ili tzv. šisanje duga biti shvaćeno kao “kreditni incident”, koji ne samo da će Grčku onemogućiti da traži nove kredite, već će se proširiti kao domino efekat po celoj Evropi.

    Sve što se u prethodnom periodu radilo, od kontinuiranih pozajmica Grčkoj, preko mehanizama podrške, do čuvenog sporazuma od 21. jula, za glavni cilj je imalo zaštitu francuskih i nemačkih banaka, a sigurno ne spasavanje Grčke. Sada su izgleda Merkel i Sarkozi zaključili da je grčki oporavak nemoguć i da se pare bacaju u rupu bez dna. Dakle, potrebno je preduzeti mere da se epidemija ne bi proširila. Budući da ih sudbina Grčke ne zanima preterano, njima nije važno kako će se ovakav bankrot imenovati. Ukratko, ostali smo sami sa svojom sudbinom.

    To izgleda otprilike ovako: neko duguje banci kredit za stan, čiji iznos je tako visok da ne može da ga plaća, i banka preuzima njegove rate. U nekom trenutku banka donosi odluku da joj dotadašnji sporazum o preuzimanju rata nije u interesu i da joj se više isplati da dužniku oprosti 50% iznosa duga. Nezaposleni dužnik više nema nad glavom banku koja će mu govoriti šta i kako da radi, ali mora da se pobrine da plaća rate svog kredita, sada bez pomoći.

    Postoje dva moguća scenarija, kada je budućnost zemlje u pitanju. Najmanje loš je „portugalski”: da se kroz mučan mehanizam unutrašnjeg pada valute, cene, penzije i plate spuste toliko da će nam G700 (generacija čiji je minimalac bio 700 evra) izgledati kao slatka uspomena iz doba grčkog belle epoque. I to pod uslovom da zemlja ne eksplodira od ogorčenja i besa, nego naprotiv, da počne da troši manje od svojih prihoda i na taj način stavi dug pod kontrolu.

    Gori scenario je “nešto između Bugarske i Albanije”: država će se naći bez gotovine i obustaviće isplatu plata i penzija, što će dovesti do još većeg haosa od onog iz prethodnog scenarija. U ovom slučaju, jedino moguće rešenje je štampanje nacionalne valute. To je najverovatnije i namera gđe Merkel: da se Grčka ne izbaci iz evrozone, budući da sporazumom to nije predviđeno, ali da bude primorana da je sama napusti.

    U ovom trenutku ne vidim mogućnost za neki bolji scenario. On bi podrazumevao da se Evropa oslobodi svog neoliberalizma. Ali za to još nije došlo vreme. Postoje naznake da će biti promena u odnosu na vreme kada su bogati postajali bogatiji, a siromašni siromašniji. Jedna od njih je pokret Occupy Wall Street. Ali te promene su neizvesne, a Grčka nema ni novca ni vremena da na njih čeka.

    Prema Lenjinu, potrebno je da budu ispunjene dve osnovne pretpostavke da bi zemlja dospela u predrevolucionarno stanje: “oni gore“ više ne mogu da vladaju kao što su vladali, a “onima dole“ više ne može da se vlada kako se do tada vladalo. U Grčkoj su obe ove pretpostavke ispunjene: đubre u kojem se davi Atina, sve češće blokade škola i univerziteta itd. pokazuju potpunu nemoć države da obezbedi osnovno funkcionisanje društva.

    Ali u našem slučaju nedostaje jedan uslov za uspeh bilo kakve revolucije: postojanje alternativnog predloga vladavine i činilac koji bi taj predlog mogao da sprovede. Levica nije uspela da definiše radikalan i istovremeno moderan program, koji bi zemlju mogao da izbavi iz zamke u koju je dospela. Najveći broj pripadnika levice se bez prestanka bavi demagogijom, u pokušaju da prikupi neki glas više, i ne vidi dalje od svoga nosa. Levica ne shvata da će iz ove priče kao pobednik izaći krajnja desnica, mašući zastavama reda, mira i zakona.

    Sve ovo ne znači da nadolazeća socijalna eksplozija neće biti opravdana. Ona ima stvarne uzroke i biće herojska. Ι beznadežna. Na kraju krajeva, ništa manje se ni ne očekuje od jednog društva koje, za razliku od na primer portugalskog, od malih nogu uči svoje građane da je “Bolje slavno poginuti nego biti kukavica dovijeka”.

    Stelios Kouloglou je grčki pisac i novinar, u periodu 1992-95. ratni izveštač iz Jugoslavije, 1996. osniva grčku nacionalnu televiziju Reportaža bez granica.

    Tvxs.gr, 14.10.2011.

    Prevela sa grčkog Nataša Smiljanić

    Peščanik.net, 24.10.2011.
    http://pescanik.net/2011/10/bolje-grob-nego-rob/

  9. Varagić Nikola каже:

    BRANIMIR MARKOVIĆ: SOVJETSKI KAPITALIZAM

    petak, 04 novembar 2011

    Konzervativci Srbima izgledaju kao najveći utopisti i pored toga što je jedino takve „klasične“ nacije ekonomska kriza mimoišla

    „Istina je da slobodne nacije
    gaje simpatije jedna prema
    drugoj.“

    Petar II Petrović Njegoš o
    Crnogorcima, Francuzima
    i Amerikancima

    Pogledah slučajno pre neko veče gostovanje Majkla Mura na Sienenu povodom protesta ispred Vol Strita. Beše (ne)očekivano inspirativno. Ne baš slučajno, prethodno veče sam pogledao Sarapinu emisiju na Studiju B zbog „sučeljavanja“ tri možda najparadigmatičnija intelektualca (sa ili bez navodnika po ukusu) minulih dekada – sociologa Ratka Božovića, kralja mrsomuđenja iz dekade sedamdesetih, dramaturga Nebojše Pajkića iz pubertetski osebujnih osamdesetih kad je bilo in da se misli svojom glavom, pa makar i ludom, i besprekorno korektnog, bezličnog i dosadnog urednika Panovića Danasovskog – sadašnje.

    Panović i Božović su bili odličan dekor i kontrast Pajkićevim rakijski originalnim i skandaloznim mislima. Teme ovog teksta biće jedna Pajkićeva i nekoliko Murovih misli a ideološka konstrukcija za danas je da se više, tj. odavno ne zna šta je levo a šta desno.

    Kod Mura (u ovoj emisiji bar) ni traga od „socijalizmolikosti“ i i-riba-i-devojka zahteva [i], karakterističnih za „okupatore“ Vol Strita (i smanjenje poreza i silna državna davanja), kod Pajkića ni traga od nacionalizma.

    Elem, deklarisani levičar Mur je današnji poredak u domovini mu nazvao sovjetski kapitalizam (u jasno negativnom kontekstu je „sovjetski“ a ne „kapitalizam“) ilustrujući ga svojom frustracijom identičnom mojoj kad u gradovima današnje Jevrope na svim trafikama nalazim jedino amstel i hajneken, dva piva koja najviše mrzim (em su skupa em bućkuriš) i samo otrove iz Koka-kolinih fabrika (zašećerene pljuvačke zvane sprajt i surogata našeg samoupravnog jupija zvanog fanta – tada još nisam skontao da je Koka-kola kupila i Hajneken).

    Ni za vreme Tita nije bilo samo BIP-ovog piva, bilo je bar još jelena i jagodinskog.

    Mur se, frustriran što danas u njegovom gradu postoje supermarketi, pića, lanci restorana i džank fuds samo jedne jedine kompanije, upitao gde je nestala ona Amerika ličnog preduzetništva, ideja, konkurencije, raznolikosti (Amerika „nepodnošljive lakoće življenja“ koju smo mi Srbi voleli, kojoj smo se divili i uz čiju kulturu odrastali).

    Slično pitanje sebi postavljam svakodnevno u eks-Miškovim radnjama, u kojima nema čak ni zelenog pilsa, a kamoli BIP-ovog kvasa – samo hemijski napici one and only Apatinske pivare, poput piva sa ukusom limuna (odlično bi išlo uz jagode sa ukusom češnjaka).

    LEVIČAR I KONZERVATIVAC Moja vizija kapitalizma (i demokratije kao od njega nedeljivog aspekta), za koji sam se borio za vreme Titove i postitove tiranije bila je sasvim drugačija. Brat iz još jedne od bivših (poput naših) nekada bratskih slobodnih nacija nastavio je da se jada.

    Prvi put u celokupnoj istoriji prosečan Amerikanac nema novca da školuje decu (nama bar nije prvi put). Šta Amerika pravi od sebe, kakva će biti budućnost Amerike (nacije koja svoj primat ipak još uvek bazira na tehnološkoj superiornosti, tj. inovacijama i „mozgovima“), sa popupismenom neznavenom svetinom kao budućim preovlađujućim stanovništvom, upitao se simpatični debeljko, očigledno zabrinut za sudbinu svoje nacije. Već iz ovog pasusa jasne su osnovne karakteristike diskursa koga se Mur dosledno drži. Određen jasan socijalni problem ilustrovan životnim nedaćama i nepravdama prema konkretnim pojedincima odmah stavlja u kontekst zajednice i problematizuje moguće posledice pojedinačnih nepočinstava na budućnost čitave države, ekonomije i nacije.

    Ovaj levičar ustvari dosledno nastupa kao najkonzervativniji branitelj nacionalnih vrednosti ovekovečenih u sintagmama american way of life i american dream. Dosledan pre-vratnik (da se vrati ono što je bilo pre, re-evolution).

    Kao zagovornik zagubljenih izvornih principa kapitalizma – liberalnih vrednosti i jednakih šansi za sve – Mur se pita kako (i zašto) je doskoro američki radnik, pošteno radeći za svoju kompaniju, napredovao zajedno sa kompanijom (kupovao dobru, pa još bolju kuću, kola, školovao decu…), dok danas napreduju samo kompanije? Uzrok socijalne i ekonomske katastrofe njegovog Milvokija i obližnjeg Detroita vidi u bezumnoj alavosti kompanija.

    Dženeral motors je, prema njegovim rečima, imao decenijama stabilan profit od četiri („nečega“ verovatno milijarde, ne sećam se tačno) dolara, a onda se neko iz menadžmenta setio da bi imali pet milijardi kad bi fabrike dislocirali u azijske zemlje jeftine radne snage, što su i učinili. Rezultat – potpuna propast lokalnog stanovništva.

    Mur u vezi s tim postavlja jedno vrednosno pitanje, a moje misli s tim u vezi drugo, koje zadire u zaboravljeni imovinsko-pravni aspekt samog koncepta nacija. Prvo pitanje (tj. Murovo) je – šta se konkretno menja u životu vlasnika fabrike kad, umesto apsurdno ogromnih četiri zaradi još apsurdnijih pet milijardi dolara? Da li kupuje (tj., da li uopšte postoji još) bolji kavijar, da li posećuje još skuplje hotele, vozi još bolja kola, jahte i avione itd. nego pre – i da li ima isto toliko ili još manje vremena da konzumira svoja apsurdna bogatstva? A naročito – vredi li taj boljitak onolike patnje koju su izazvali sopstvenim sunarodnicima (dabogda imao, pa nemao, kao mi od 90-tih pa nadalje)?

    Jedan od glavnih razloga zašto je Amerika postala to što je još uvek je protestantska etika štedljivosti, radišnosti i nerazmetanja. Etos koji oličava vlasnik skandinavske Ikee, koji – za razliku od, recimo, ruskih tajkuna, arapskih šeika ili Karića/Miškovića/Mitrovića, Marovića/Barovića, ili onog hrvatskog idiota što je naleteo gliserom na parkiranu jedrilicu, ubio dvoje Italijana, pa nije uopšte zvao hitnu već advokata – vozi prosečno star automobil, živi u kući bez gipsanih ornamenata i ponekad biciklom ide na posao.

    AMERIKOLIKI VS. AMERIČKI Razumno je pretpostaviti da je porast šeikolikih američkih bogataša srazmeran brzini procesa kojim Amerika prestaje da bude to što još uvek jeste. Ne baš polako ali sasvim sigurno je prestižu zemlje u kojima žive amerikoliki radišni, kreativni i skromni bogataši, za koje rade radnici verni svojoj kompaniji kao nekad američki jer napreduju zajedno s njom – Koreja, Kina, Indija, Čile ili Japan.

    Drugo, imovinsko-obligaciono pitanje je – imaju li kompanije i bogataši i neke obaveze prema sopstvenoj naciji, koja ih je uostalom i stvorila?

    Imam utisak da ideologija neoliberalizma, veličajući ekonomske slobode i svet „odumrlih država“, bez granica, moralnih imperativa, obaveza i administrativnih prepreka zaboravlja neimenovani temelj, fundament, kontekst, na kojem je tradicionalni liberalizam počivao i bez koga je nemoguć. Neimenovan na sličan način na koji, na primer, u američkom ustavu nije eksplicitno naznačeno da je brak zajednica isključivo žene i muškarca, a kao što se u pomorskim zakonicima nigde ne definiše šta je more. Naime to je doskoro bilo toliko jasno svakome da se podrazumevalo.

    Multinacionalne kompanije i banke, ti nomadski varvari, osvajači i pljačkaši našeg doba, se u vezi sa svojim obavezama posredstvom (svojih) ideologa neoliberalizma prave blesavi na isti način na koji gej-aktivisti kažu da „nigde ne piše“ (u ustavu SAD) da je brak zajednica samo između muškarca i žene, a „tročetvrtinske glave“[ii] , nemajući dovoljno moždane mase da problematizuju sam pojam braka, tj. šta jeste/a-gde- piše- da- nije (ako nije samo) zajednica žene i muža, kažu „pa jeste, stvarno ne piše“.

    Elem, taj misteriozni zaboravljeni temelj i kontekst svih pisanih i nepisanih pravila i prvenstveno ekonomskih znanja je nacionalna država. Skraćeno – država! Ona nacionalna kojom upravljaju i prema kojoj imaju obaveze podjednako svi građani države, dakle i bogataši.

    Razvod države, tj. onih 99 odsto stanovništva, kako je lucidno definisano u „okupatorskom“ Vol Strit protestu i jedan odsto bankara i bogataša morao bi proteći kao razvod prosečnog muža i prosečne žene, dakle nikako kao u Murovom Milvokiju ili u mnogim loše privatizovanim firmama Srbije.

    Prosečan zaposleni muž (slično kompaniji i banci) lako kvantifikuje svoja davanja i ulaganja u porodicu odrescima plata, profita i sl., dok je domaćici/zemlji to nemoguće. Stan ipak po pravilu pripadne ženi-majci.

    Iz razloga sličnim ovom, „… broj stvari čija unutrašnja logika negira tržište je u stvari jako veliki, otprilike onoliko velik koliko se protežu nadležnosti današnjih država“. [iii] Ekonomski doprinos porodici majke i domaćice jednostavno je nemoguće kvantifikovati.

    Zašto onda ne bi, prema istoj analogiji, i imovina recimo Dženeral motorsa, u koju su živote i rad uložili njegovi američki radnici ili Delta Miška u sličnoj proporciji ostala građanima (pokretu 99 odsto) – tj. tradiconalnoj (sve manje postojećoj) nacionalnoj državi (muž ne može da šmugne kod mlađe sa svom imovinom tek tako, ma koliko jedini zarađivao, a u vezi sa dislociranjem kapitala je upravo o tome reč)?

    Eto zašto više nema nacionalne države.

    ŠTA KAPITAL DUGUJE Ovde dolazimo do teme koju sam očajno nejasno obradio (skoro niko ne kapira) na primeru Ustava Crne Gore kao modela za sve protektorate Ilirika a verovatno i šire [iv]:

    „Imovinsko-pravno utemeljenje koncepta nacionalnosti/državljanstva u srpskoj javnosti je sasvim zanemareno. Pravo na državljanstvo proističe iz koncepta privatnog vlasništva koji je u temelju evropske civilizacije (i svih iz nje nastalih). Na suštinski isti način na koji građanin pojedinac nasleđuje od svog oca, dedova i rođaka njive, stanove, kuće i sl., uglavnom bez neke lične zasluge, i građanin, kao sastavni deo nacije (svih građana države) bi trebao da nasledi zajedničku svojinu koju su napravili njegovi preci – „akcije“(deo vlasništva) puteva, mostova, rečnih tokova, instalacija, parkova, pristana, nasipa, podzida, kanala za navodnjavanje… i ostalih tekovina koje su nekad divlju zemlju pretvorili u uređenu“.

    Za našu današnju priču značajno je da kapitalista ulaže u „nekad divlju zemlju tek kad se pretvori u uređenu“. Svaki stranac kapitalista posredno i neposredno koristi tuđu imovinu (puteve, pruge, uređena zemljišta i vodotokove) i tekovine (obrazovanu i civilizovanu radnu snagu, da ne kažem „oruđa koja govore“, na primer) bez kvantifikovane naknade za minuli rad generacija koje su stvorile uređenu zemlju i civilizovane ljude u njoj. Jedina naknada je zajednički interes stanovištva/nacije i investitora/kapitaliste.

    Nije li apsurdno što strani kapitalista, kad suprotno interesu stanovništva odluči da dislocira biznis (zbog za milijardu nečega većeg profita), sme da ostavi za sobom opustošenu ruiniranu ledinu i stanovništvo bez sredstava za život – bez ikakve naknade, kao stočari kad ispasu pašnjake ili varvari kad poharaju zemlju?

    Kod domaćih kapitalista situacija je još apsurdnija. Nemoguće je kvantifikovati zasluge zajednice/nacije za samo njegovo postojanje takvim kakav je – civilizovan, uhranjen i obrazovan – i uslove koje mu je zajednica/nacija pružila u najširem smislu. Takvu kvantifikaciju u civilizovanom svetu zamenjuje patriotizam i moral. Bez te dve „prevaziđene“ komponente zajednica/nacija je bukvalno ekonomski oštećena. Između Kapetan-Miše i Miškovića razlika je suštinska. Kako izvući iz varvarskih Miškovića ono što su civilizovani kapetani Miše osećali kao moralnu obavezu i patriotsku dužnost? Nedostatak morala i patriotizma ne bi smelo da znači da ološ (menadžment Dženeral Motorsa/Mišković) može da ne da ono što je čestit svet (Ford/Kapetan-Miša) dobrovoljno davao. I još da uništava zajednicu nekažnjeno.

    Šta nam je činiti nakon doslovno ostvarenog manifesta, „otvoreno komunistički“ izloženog davno u pesmi „Imagine“ Džona Lenona („Imagine there’s no countries… Imagine no possessions… no religion too… the world will be as one..“)? Prihvatanje realnosti?

    „Desničar“ Pajkić reče, praćen tupim pogledima i sleganjem ramena prisutnih u emisiji, da „države više ne postoje“, što pre prestanemo da se zavaravamo biće nam navodno lakše. Ostaju nam samo porodice.

    „Levi“ naivni i glupi Ameri bi, međutim, da se vrati ono što je bilo pre (skraćeno prevrat). Stara dobra nacionalna država kojom građani upravljaju, kapitalizam u kome radnici napreduju zajedno sa kompanijama i demokratija kao nekad. Virus nacionalizma odavno drma intelektualniji deo svetske levice (ne brkati sa našim palaničkim epigonima Suzane Zontag a ni sa pojmom „nacionalizam“ u srBskoj interpretaciji).

    Na sabornost je nedavno pozvao i Slavoj Žižek, i to baš okupatore Vol Strita, pozivajući ih da ne odbacuju sledbenike Čajanke, ma koliko im izgledali glupi, a jedan nemački vrlo ekstravagantni levičar odavno je rekao: „Stidim se ako je čovek kao denacionalizovani kosmoplita stigao dotle da zviždeći u zadnjoj rupi kuka za stabilnom nacionalnom državom“. [v]

    Konzervativci danas Srbima izgledaju kao najveći utopisti i revolucionari (u prevodu na srpski – budale) i pored toga što je „realnost“ da je jedino takve klasične nacije „nacionalističkog“ kapitalizma (kompanija poput Tate, Mitala ili Beka u vlasništvu domaćih) aktuelna ekonomska kriza mimoišla (Japana i Čile, i pored zemljotresa i silnih prirodnih katastrofa, Južnu Koreju, Indiju, Kinu, Tursku, Brazil, Island…)

    __________

    Napomene:

    [i] „Što se samog spiska tiče, on je zdravom razumu odavno rekao laku noć. Kako će da funkcioniše sistem gde se slobodno kreću ljudi, a ne roba – zar to neće učiniti robu skupom, a ljude jeftinim? Odakle treba da dođu sve te silne pare? Koja je svrha povećanog minimalca ako je garantovana zarada za nerad? Zašto da se grade drumovi kada se ukida benzin, i kako da se ukine benzin, a da se istovremeno ugase nuklearke? Ko će da plati doktore i profesore, kako bi medicina i obrazovanje bili ‘besplatni’? Ima li gde mogućnosti da radnik istupi iz sindikata? Čak ni Kardelj nije svoj sistem radničkog samoupravljanja shvatio ozbiljno, a evo američka omladina (i Soroš!) hoće da ga sprovedu kod sebe.“ Nebojša Malić: Pobuna i prevara, http://sivisoko.blogspot.com/

    [ii] Vidi: http://trzisnoresenje.blogspot.com/2011/10/ows-ponovo.html

    [iii] http://www.filozofijainfo.com/index.php?option=com_content&view=article&id=673:kritika-ideologije-i-neoliberalizam&catid=37:ideologija&Itemid=57

    [iv] http://branali.blogspot.com/2011/03/2007.html#!/2011/03/2007.html

    [v] Klaus Tevelajt: „Playstation Kordoba/Jugoslavija/Avganistan itd. – model ratovanja”

    (R)evolucija

    http://www.standard.rs/branimir-markovic-sovjetski-kapitalizam.html

  10. […] Vuk Perišić: О Manifestu Pokreta 15. oktobar […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: