KOSMET VIA KOSMOS

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

Tribina: Nova srpska levica

Хоће да поквари добро дете…

28 коментара | 2018.година, Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Tribina: Nova srpska levica

24 новембра, 2011

Tribina: Nova srpska levica

Na globalnom i na lokalnom planu, u poslednje vreme, ponovo su vidljivi pokreti za koje se činilo da su nestali sa političke scene ili, bar, da njihova politička opcija nije u stanju da pruži adekvatan odgovor na sadašnji istorijski i politički trenutak. A onda se dogodila svetska ekonomska kriza koja je, u očima mnogih, označila kraj kapitalizma.

Za temu o novoj levici važne su dve stvari: jedna se događa na globalnom planu, kroz pokret „Occupy“, a druga, za Srbiju značajnija, jeste nedavna blokada fakulteta, koja je učinila da u žižu interesovanja dospeju organizacije koje su do sad bile na političkoj margini. Reč je o organizacijama i pokretima koje čine uglavnom studenti i mladi ljudi, a orijentisani su levo, u najširem smislu te reči.

Pojava je za Srbiju naročito značajna budući da poslednje dve decenije među mladima uspevaju samo desničarski, često ekstremni pokreti.

„Vreme“ i Fondacija „Friedrich Ebert“ organizuju tribinu o ovoj temi pod nazivom „Nova srpska levica“ koja će biti održana u četvrtak 24. novembra u 15 časova u Press centru Udruženja novinara Srbije (Knez Mihailova 6, treći sprat).

Neka od pitanja o kojima će se govoriti su:

Ko su i šta su levičarske organizacije među mladima u Srbiji?

Kakve su sličnosti među njima i u čemu se razlikuju?

Ima li savremena levica adekvatan odgovor na krizu kapitalizma?

Kolika je realna snaga Occupy pokreta i može li mu se pripisati levičarski, socijalistički ili socijaldemokratski karakter?

Zašto su se studenti koji učestvuju u blokadi fakulteta našli na meti neonacista?

Da li je nasilje levičarskih organizacija adekvatan odgovor na nasilje ultradesničara?

Gosti:

Dr Vladimir Ilić, sociolog, Filozofski fakultet

Ratibor Trivunac, Anarhosindikalistička inicijativa

Matija Medenica, Marks 21

Moderatorka:

Jovana Gligorijević , novinarka nedeljnika „Vreme“

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1020855

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

Хришћанска страна комунизма

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Četiri teze o socijalnom dijalogu

Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

Нови народни договор и грађанска држава

IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

http://www.standard.rs/ostoja-simetic-kompleks-kulturne-inferiornosti-kod-srba.html

Додатак – вест о дешавањима на трибини:

Умало туча, студенти прекинули трибину „Нова српска левица“

БЕОГРАД – Учесници трибине „Нова српска левица” данас су се замало потукли због личних несугласица, а панел је прекинут упадом студената који су претходна два месеца протестовали на Филозофском и Филолошком факултету у Београду.

Још на самом почетку трибине, коју су организовали Фондација Фридрих Ебарт и недељник Време, избио је сукоб између професора Филозофског факултета Владимира Илића и члана Анархо-синдикалистичке иницијативе Ратибора Тривунца.

Тривунац је професора Илића оптуживао да је ЦИА агент, док је Илић Тривунца да је пропали студент, који је „студирао шест година, а није дао ниједан испит”.

Од самог почетка трибине њих двојица нису успели да се држе задате теме и модераторка Јована Глигоријевић је безуспешно покушавала да их врати на тему о левици у Србјии.

У једном тренутку, Тривунац је запретио да ће Илића полити водом уколико не престане да се бави његовом личношћу. Након сат времена препирке, Тривунац је Илића полио водом прво из чаше, а затим и из флашице с водом.

Неколико минута пре него што је Тривунац полио водом Илића, на трибину су „упали” студенти који су протестовали готово три недеље на Филозофском факултету и прочитали свој проглас. Они су учесницима трибине поручили да „студенски покрет није платформа за популистичке политиканте”.

Танјуг

13 коментара | Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Срби и Бошњаци, као један народ

23 новембра, 2011

Ostoja Simetić: Kompleks kulturne inferiornosti kod Srba

(…)

Takvom politikom, ne samo što ne možemo zainteresovati druge za prihvatanje srpstva kao nacionalnosti, nego ne možemo ni Srbe sačuvati. Neaktivnošću i nezainteresovanošću dopuštamo da promenom vere, Srbi menjaju i naciju. Formiranja Muslimana kao naroda pod komunistima, a ranije njihovo odnarođivanje od sopstvenog srpskog porekla, posledica je te srpske neaktivnosti i nezainteresovanosti ili bar nedovoljne vatrenosti u borbi za očuvanje svoje nacije. Mi smo dopustili da poturčeni Srbi i njihovi potomci, iako duboko svesni svog srpskog korena, postanu naši najljući dušmani. U vreme vladavine Miloša Obrenovića, glavna politička ličnost u Bosni je Husein kapetan Gradaščević, poznat kao Zmaj od Bosne. On je žestoki mrzitelj Srba i Srbije, kao i njegov narod (bosanski muslimani slovenskog porekla). Kad ovaj vlastelin u želji da očuva privilegije bosanskog begovata i odupre se reformama sultana kod smatra izdajnikom vere, krene vojsku iz Bosne da primi odsudnu bitku na Kosovu protiv velikog vezira, taj isti muslimanski živalj ga ispraća pesmom:

„Mi idemo na Kosovo ravno,
Gde nam stari slavu izgubiše,
Staru našu slavu prađedovsku.
I mi ćemo na polju Kosovu
Il’ izgubit vjeru i junaštvo,
Ili ćemo, ako Alah dade,
Dušmanina svoga pobjediti,
I u Bosnu vratiti se slavno.”

Jasno je da oni znaju ko su bili njihovi stari i koje je carstvo na Kosovu izgubilo slavu 1389. Ipak, i pored toga, mi dopuštamo da se ovi ljudi potpuno odrode od srpstva i postanu mu krvnici.

ЦЕО ТЕКСТ:

STEFАN KАRGАNOVIĆ: 2 + 2 = 5 ILI O JEDNOM GLUPOM CRTANOM FILMU IZ SARAJEVA

(…)

PREDLOG ZA TRI KORAKA Evo predlogа, i nekа poslušаju bаrem Kаntа аko im ne odgovаrа dа im „Istorijski projekаt Srebrenicа“ soli pаmet. Prvi korаk: nekа pokušаju dа porаzgovаrаju sа svojim susedimа. Drugi korаk: nekа pokušаju dа sаznаju štа je to što njihove susede tišti. Treći korаk: nekа depolitizuju jedno suštinski morаlno i ljudsko pitаnje i nekа dozvole dа bol i pаtnjа svih žrtаvа dođe do izrаžаjа. Nekа se obrаzuje zаjedničkа komisijа sаstаvljenа iz ljudi besprekornog kаrаkterа i kredibilitetа, kojoj bi se dаlo dovoljno vremenа i sredstаvа, i nekа oni u miru i bez pritisаkа sа strаne istrаže štа se dogodilo u i oko Srebrenice tokom rаtnog sukobа u celini, od 1992. do 1995. godine.

Rаtnа propаgаndа, kojа, nаžаlost, često izvrće istinu, prirodni je produžetаk rаtnih dejstаvа i onа zаto tаkođe predstаvljа neprijаteljski čin nа koji se odnosi Kаntovo upozorenje. Ukoliko vodeći ljudi obdаreni mudrošću tаkvu propаgаndu ne bi opozvаli i objektivno preispitаli odmаh po prestаnku vojne neophodnosti, njen dugoročni efekаt nа ponovno uspostаvljаnje mirа može biti sаmo krаjnje štetаn.

Beskrаjno аmаterski i glup video crtаć u produkciji fаntomske muslimаnske fondаcije „Zlаtni ljiljаn“, [2] koji preplаvljuje internet, аnonimnim аutorimа neće doneti Oskаr zа crtаne filmove. Ali, ukoliko bude došlo do novog mаsovnog krvoprolićа u Bosni i Hercegovini, oni će svаkаko imаti svoj grešni udeo u tome. Ohrаbrujemo čitаoce dа to ostvаrenje pogledаju nа linku i dа o tome donesu sopstveni sud.

Strаni sponzori i okupаtori dolаze i odlаze. Ali, kаo što nаrod Bosne vrlo dobro iz istorijskog iskustvа znа, susedi ostаju zаuvek dа žive jedni pored drugih. Premа tome, zа oblikovаnje svogа komšilukа i zа izgrаdnju bezbedne i mirne budućnosti zа svoju decu konаčnu odgovornost snose sаmo susedi i niko drugi osim njih.

_________

Napomene:

[1] http://tv.globalresearch.ca/2011/07/srebrenica-town-betrayed

[2] http://www.youtube.com/watch?v=IxerMLtQNAw&feature=player_embedded&noredirect=1

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.standard.rs/stef%D0%B0n-k%D0%B0rg%D0%B0novic-2-2-=-5-ili-o-jednom-glupom-crtanom-filmu-iz-sarajeva.html

Arijana i Igor

RESETOVANJE

Autor: Safeta Biševac

Svadbe decenije u susednoj BiH, za sada, ipak neće biti, bar u formi u kojoj su najavili pojedini mediji s one i preneli drugi s ove strane Drine. Ako su neki propustili politički trač meseca, koristim priliku da ih obavestim da je jedan B-H nedeljnik pre nekoliko dana objavio „bombu“- Igor Dodik, jedini sin predsednika RS Milorada Dodika ženi se „lepom Bišćankom“ (devojkom iz Bihaća) Arijanom Demirović.

Opa, kakav šok, međunacionalni brak u osvit godišnjice Dejtona? Ima li neke simbolike u tome? Srpsko-bošnjačko pomirenje? Mada to retko činim, ovog puta sam pročitala brojne komentare. Reakcije – očekivane. Neki „Srbovi“ se čude što Dodikov sin ženi „bulu“, pitaju se šta će mu „Turkinja“ pored lepih Srpkinja, drugi kažu „neka, rodiće srpčad…“ Moja, bošnjačka „momčad“, kuka: Alah, Alah, kakva je to Bošnjakinja koja se, posle svih zločina, udaje za „četnika“ i to ne „običnog“ već Dodikovog sina?! Bilo i tu „odskakanja“, pa i predviđanja: gotovo je sa RS, Arijana će da ih sredi.

Iz novina se moglo saznati da su se mladi, Arijana i Igor, sreli i zaljubili na studijama u Milanu. Zabavljaju se, navodno, godinama. Dodik sa suprugom, tvrde, posetio buduće prijatelje, porodicu Demirović u Bihaću i ugovorili sve za svadbu. Nije rečeno da li će venčanje biti kod hodže ili popa? Tekst filovan i fotografijama, doduše odvojenim. Igor s ocem mu Miloradom. Arijana bez oca ali sa navijačkim šalom reprezentacije BiH. Mogli smo saznati i da je Arijanin otac bivši fudbaler „Jedinstva“ iz Bihaća Irfan Demirović, ćerki preneo ljubav prema sportu. Zajedno gledaju utakmice BiH, a fudbalere „zmajeva“ pratili su na brojnim gostovanjima. Odmah sam se zabrinula da li će zbog toga nastati prvi problem u Dodik-Demirović braku? Zamislite kad snaha Arijana krene:“Ajmo Bosna, ajmo Hercegovina…“, a svekar, koji po sopstvenom priznanju za reprezentaciju svoje zemlje navija samo kada igra protiv Turske, mrko je pogleda i drekne: „Kakva Bosna i Hercegovina?! Samo Srpska i Srbija!“ Onda se jadan Igor nađe u teškom problem. Je l’ da stane na ženinu ili očevu stranu?

No, Igor neće izgleda biti u takvoj dilemi pošto svadbe neće biti. Demanti je brzo stigao. Najpre je neimenovani rođak Dodik rekao da je Igor mlad i ne razmišlja o ženidbi. „On i Arijana studiraju zajedno i to je sve“, rekao je svojta Dodik. Objavljeno je i da ima devojku, Srpkinju, naravno. Priložili i fotku. Vidi se neka kvarcovana i blajhana plavuša, ali da li je Srpkinja, ne vidi se. Kako bi se i videlo? Irfan Demirović bio izričit. Njegova Arijana se ne udaje. Te čaršijske priče ga mnogo nerviraju. Vrlo je ponosan na svoju ćerku, koja je završila fakultet u Milanu, nastavila postdiplomske studije, zaposlila se… i ona baba sigurno ne bi neprijatno iznenadila…

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/arijana_i_igor.888.html?news_id=228645

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Дахије (ни)су Срби

Zavadi pa vladaj! Ili, vic o Bosancima?

Србија и четири стране света

Србија, Русија, Турска и Илирија (Балканска конфедерација)

“Хришћански фундаменталиста“ или Прогресивац?

Mnemosina, Leta i Lucifer

4 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: MOJ ODGOVOR

22 новембра, 2011

Imao sam nameru da se uključim u raspravu povedenu ispod mog poslednjeg teksta, ali sam, kako je polemika odmicala, odustao, prilično obeshrabren… Radi se o tome da su ton onom žešćem delu polemike, pored ostalih, davali i politički aktivisti (hajde da ne kažem funkcioneri) dve opozicione stranke – DSS i Dveri, dok je u drugom planu učestvovalo i nešto žutih, SNS a možda i nekih drugih. (Ne pitajte kako znam – znam!)

(…)

Drugi razlog zašto je važan Koštuničin poziv je u tome što problem ovaj put ne otvara neko ko ne razume razliku između EU i Evrope jer takvima je lako – oni to neće zato što neće, i gotovo. Radi se o tome da priču otvara neko ko duboko baštini političku ideju zapadne demokratije (ne mešajmo to sa njenom današnjom karikaturom). Dakle ovde je reč o Koštunici kao delu jednog evropskog političkog korpusa, superiornom po svojoj ukorenjenosti u tradiciji evropske politike i kulture, taman onoliko koliko je danas na javnoj sceni, ne samo kod nas, malobrojan i jedva primetan.

(…)

Kada vidim, na primer, kako se nekim mojim prijateljima iz DSS ne dopada što se pojavljujem na naprednjačkoj televiziji, da nekim mojim prijateljima iz SNS nešto smrdi u tome što podržavam Dveri; da moji dverjanski prijatelji drže da za njihov ukus previše podržavam Koštunicu, tada vredi postaviti pitanje – šta je problem naše opozicije?

Naravno, lako ćemo se složiti da je to međusobno nepoverenje, nešto što još uvek nadjačava svest o tome koliko je važno da se sarađuje. Računam da je neophodno da naprednjaci shvate koliko je krhka stvar višak podrške dobijen uz manjak politike (koliko god to meni bilo razumljivo za rad velike stranke u srpskim uslovima); da Koštunica, izjašnjavajući se o Petom oktobru, prihvati da mu ga nisu oteli Tadić, Dinkić i Čanak, nego da su oni, ovakvi kakve ih danas gledamo, bili princip Petog oktobra, a da je on bio incident; da Dveri shvate da se politika ne artikuliše tako će imati jače stomačne nadražaje na Koštunicu nego na tadićevce; da radikali, na kraju, odluče da li Srbija ima većih problema od njihove borbe sa naprednjacima za nekada zajedničku partijsku zaostavštinu.

Ovi momenti autorefleksije opozicionih aktera, koliko god bili neophodni za saradnju, nisu dovoljni za uspostavljanje poverenja. Poverenje se gradi samo zajedničkom akcijom. A to znači da opozicija takođe mora da 9. decembar doživi kao Dan D. Za njih tog dana neće biti najvažnije da li je Srbija dobila kandidaturu ili ne, već da je vlada završila tu svoju simulaciju ozbiljne državne misije, i da posle toga može samo da raspiše izbore ili da se kruni pod opozicionim pritiskom. Zbog toga bi – pre svih Nikolić kao čovek sa najvećom podrškom i Koštunica kao neko sa najvećim političkim kapacitetom i snagom među uticajnim svetom – morali da pozovu na okupljanje sve koji razumeju katastrofalan učinak Tadićeve vladavine i sve koji shvataju da vreme Srbiji curi. Ako taj poziv bude artikulisan dovoljno jasno i snažno, oni koji ostanu izvan tog poziva najpre će na sebe preuzeti odgovornost koju ne mogu da iznesu, zatim će ostati izvan uticaja, izvan smisla političkog delovanja i, na kraju, izvan podrške birača.

Priča ko kome tu veruje, ko radi za strance, ko je radio sa Dinkićem, ko je za Đilasa a kome su žuti draži od Tome, ako je nekada i imala, tada neće imati nikakvog smisla jer niko ne može više da radi za strance od ove vlasti, niko neće vratiti Dinkića i ustoličiti Đilasa bolje od njih, kao što niko neće voleti žute bolje od samih žutih. Čvrsta saradnja će opoziciju – i to sve skupa – u svakom slučaju više približiti vlasti nego međusobne optužbe, dok, sa druge strane, iako još uvek imamo razloga da se plašimo kako ćemo opet biti razočarani, ne verujem u razloge za sumnju kako će se žuti pokazati kao bolji od toga u bilo čemu.

Da bi se to postiglo, za početak je potrebno mnogo više od ovog jalovog sitničarenja i zlurađenja, koji preovladavaju među svetom koji želi promene. Da bi se nešto uradilo, potrebno je mnogo više od jednodimenzionalnog razumevanja politike, i mnogo više od ideje da svako od aktera u potaji misli kako bi on lakše Srbiju promenio sam nego sa ostalima. Sve izvan toga, sve izvan artikulacije sledećih izbora kao referenduma – za ili protiv Srbije – samo je detinjasto stavljanje ogromne, čak istorijske odgovornosti, na nejaka pleća, čega smo se u Srbiji baš nagledali svih ovih godina.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-moj-odgovor-ili-sta-je-potrebno-da-izbori-budu-referendum-%E2%80%93-za-ili-protiv-srbije.html

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Србија и четири стране света

Како да се освоји златна медаља на светском првенству у политици?

Хришћанска страна комунизма

Četiri teze o socijalnom dijalogu

Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

Нови народни договор и грађанска држава

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

22 новембра, 2011

(…)

Dugove koje je država stvorila tako što je trošila više no što je zaradila vraćaju treća lica koja nisu ni učestvovala u sklapanju posla niti su o njemu imala ikakva pravovremena saznanja. Sa stanovišta klasičnog građanskog prava takav posao je ništav i ne bi smio proizvoditi bilo kakve stvarne i pravne učinke. Nažalost, ustavno i fiskalno pravo građanima, odnosno poreznim obveznicima, ne pruža zaštitu kakvu uživaju stranke oštećene ništavim pravnim poslovima. U toj nezaštićenosti ogleda se tragična insuficijentnost moderne demokracije. Ona je još uvijek toliko nerazvijena da građanima uskraćuje priliku da efektivno utječu na državno trošenje i zaduživanje i primorava ih da plaćaju dugove koje je bez njihovog znanja i volje i bez ikakve razumne ekonomske računice stvorio izvjesni siledžija kojeg od milja zovu Domovina.

(…)

Historija demokracije – a ona traje tek dvjestotinjak godina – je historija ograničavanja vlasti i suverenosti, historija obuzdavanja vladarske samovolje i državne moći. Ta je historija započela sa zahtjevom da se državi zabrani zadiranje u život i tjelesni integritet. Nastavila se tako što je državi nametnuta dužnost da štiti pravo na život i tjelesnu nepovredivost. Nastupio je trenutak da se državi zabrani i upuštanje u financijske rizike i spekulacije, drugim riječima da joj se zabrani potkradanje građana u ime onih istih vrijednosti koje su dovele do ukidanja smrtne kazne, zabrane torture, prava glasa i slobode savjesti.

Nastupio je čas da demokracija, njene ustanove, javnost i politička kultura stave i financijske ovlasti države pod najstrožu moguću kontrolu i prisile državu na samozatajni financijski realizam i racionalizam, na zdravo i na prostoj matematici utemeljeno poslovanje – onako kao što su svojevremeno vojsku prisilile na poslušnost, a policiju na pristojnost.

Kao što pomanjkanje kontrole nad vojskom i policijom vodi u nasilje, patnju i rat, tako pomanjkanje kontrole nad državnim financijama vodi u siromaštvo. Ubojstvo je nesumnjivo manje zlo od krađe, ali je krađa još uvijek krađa.

Nekada je prigovor savjesti smatran veleizdajom i zbog odbijanja učešća u ratu, tom paroksizmu državnog nasilja, završavalo se na vješalima. Možda je došao trenutak da počnemo razmišljati o fiskalnom dezerterstvu, o prigovoru savjesti na plaćanje poreza u ime moralnog imperativa koji odbija saučesništvo u pljački, masovnom osiromašenju i kršenju temeljnih načela prava, poslovnog morala i zdravog razuma. Sve dok se državna rastrošnost bude mogla oslanjati na poslušnost svojih platiša ponašat će se kao general koji zapovijeda krotkim topovskim mesom.

Nalazimo se na historijskoj prekretnici. Pred civilizacijom stoji hitan zadatak da ograniči financijsku suverenost države kao što je u osamnaestom stoljeću krenula putem ograničavanja političke suverenosti i represije. Politička odgovornost države prema građanima i njena dužnost da demokratskoj javnosti polaže račune bez toga će ostati nepotpuna. Bez strogog nadzora državnih financijskih ovlasti i njihovog svođenja na racionalno podmirivanje nužnih javnih troškova, proces koji je započeo u osamnaestom stoljeću ostat će nedovršen, a država će – umjesto da se preobrazi u poniznu sluškinju slobode – sačuvati sposobnost da proizvodi nesreću, s jedinom razlikom što to više neće činiti diktaturom i ratovima nego izdavanjem obveznica.

(…)

U tu prepreku spadaju i marksistička fobija od kapitala, tržišta i privatnog vlasništva, nacističke mantre o židovsko-masonskoj plutokraciji te moralističke propovjedi o profitu kao grijehu. Zbunjenost pokreta Occupy Wall Street da i ne spominjemo. To su ideologije koje zazivaju državu kao spasitelja, a ne vide i ne žele vidjeti da je država, taj pijani milijunaš svjetskog tržišta, glavni krivac svih svjetskih ekonomskih (i ne samo ekonomskih) nevolja. Banke su krive samo utoliko što su muvale s državnim obveznicama na svjetskom financijskom tržištu koga su države, koristeći suverenitet kao modus operandi, pretvorile u crnu burzu bezvrijednih papira. Lako je prezirati crnoburzijance koji prodaju slaninu za suho zlato, ali ta vrst kriminala samo je posljedica kriminalnog djelovanja države, točnije: to je pokušaj racionalnog ponašanja u iracionalnim uvjetima.

(…)

Svaka težnja prema zaštićenosti od tržišnih zakona, ili kako bi rekli etatisti i neoludisti prema “pravednoj redistribuciji bogatstva” u svojoj krajnjoj konsekvenci nije ništa drugo nego poziv da netko snosi nečije tuđe troškove. Pritom ne dovodim u pitanje civilizacijski imperativ da od tržišta trebaju biti zaštićeni zdravstvo, školstvo, kultura, stari, nemoćni i nesposobni za rad, ali vrlo je dvojbeno da li ta zaštita – i klasična zadaća države da čuva red, mir, sigurnost i građanske slobode – doista košta onoliko koliko nam se prikazuje, onoliko koliko nam se otima.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://pescanik.net/2011/11/nocobdija-ili-raspikuca/

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM

MILJAN PREMOVIĆ: ZAŠTO NEĆU IZAĆI NA IZBORE

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

Двор и идоли

Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?

Предраг Марковић: Мала историја корупције

А имовина?

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕК

Triple-A Idiots – Bankers Launch Next Leg Of Planned Economic Collapse

…becoming the first U.S. financial company to be casualty of the European debt crisis…

8 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

…becoming the first U.S. financial company to be casualty of the European debt crisis…

22 новембра, 2011

The Jon Corzine-led MF Global has filed for bankruptcy after reportedly making bets on European debt for some of the most troubled countries, becoming the first U.S. financial company to be casualty of the European debt crisis. Corzine was formerly the Goldman Sachs chairman and Governor of New Jersey.

Corzine and his firm wagered $6.3 billion on sovereign European debt in a high-stakes bid to increase profits — an effort apparently approved by the company’s board of directors.

Investigators are now looking at whether the firm diverted money from clients’ accounts to help cover that wager.

The former governor has never been reluctant to put his money on the line. After he was forced out of Goldman Sachs, he spent $62 million of his own cash on his successful senate race in 2000, and another $69 million out of pocket on his two campaigns for governor, in 2005 and in 2009. He buttressed his political support by donated roughly $7 million to Democratic organizations from 1999 to 2009.

And according to fundraising reports released by the Obama campaign, Corzine continues to bring in money for the Democrats, helping raise more than $500,000 for the President’s re-election bid.

Jon Corzine, former Democratic U.S. Senator from New Jersey and former Governor of the state, had been the CEO of the Wall Street firm until Friday. 2 days before, on Wednesday, it was reported that Corzine had lost over 600 million dollars in investors’ money betting on European debt. By Thursday that figure was correctly set at 1.5 billion.

On Friday Corzine resigned.

In the aftermath of the fiasco, MF Global is now the subject of an investigation. Regulators suspect there was ‘insider trading.’

http://www.nj.com/news/index.ssf/2011/11/corzines_high-stakes_gamble_at.html

http://www.examiner.com/conservative-in-national/obama-s-democrat-cronies-steal-1-5-billion-on-wall-st#ixzz1eOKHfj2A

1 коментар | Аrticles on english | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Србија и четири стране света

20 новембра, 2011

NAJDŽEL FERIDŽ U EVROPSKOM PARLAMENTU: ŠTA VAM DAJE ZA PRAVO DA DIKTIRATE ITALIJANSKOM NARODU?

.

Predsedavajući: Kopredsedniče poslaničke grupe „Evropa – sloboda i demokratija“ Najdžele Feridž, podijum je vaš.

Najdžel Feridž: Pa, evo nas na ivici finansijske i društvene katastrofe, i u ovoj prostoriji mi danas imamo četiri čoveka koji je navodno trebalo da budu odgovorni, a zauzvrat smo slušali najdosadnije i najtehnokratskije govore koje sam ikada čuo – svi zajedno sve negirate.

Prema svim objektivnim merilima, evro je poraz. Ko je zapravo odgovoran za ovo od svih vas, ko rukovodi? A odgovor je – niko, jer niko od vas nije izabran i niko od vas nema demokratskog legimiteta za uloge koje trenutno vršite u ovoj krizi. I u ovom vakumu, iako nerado, uskočila je Angela Merkel, i mi sada živimo u Evropi pod nemačkom dominacijom. Evropski projekat je trebalo da zaustavi tu dominaciju, za to su oni koji su hodali pre nas zapravo platili veliku cenu u krvi kako bi to sprečili. Ja ne želim da živim u Evropi pod nemačkom dominacijom niti to žele gradjani Evrope. Ali, vi momci, ste odigrali ulogu, jer kada je gospodin Papandreou ustao i upotrebio reč “referendum”, gospodine Ren, vi ste to opisali kao “kršenje poverenja” i vaši prijatelji ovde su se udružili kao čopor hijena, nabasali ste se na Papandreoua, i marionetska vlada ga je uklonila i zamenila. Kakav je to potpuno odvratan spektakal bio. I ne samo da time niste bili zadovoljni, vi ste odlučili da i Berluskoni takođe treba da ode. On je uklonjen i zamenjen gospodinom Montijem, bivšim evropskim komesarom i bratom-arhitektom ove evrokatastrofe. Taj čovek nije bio čak ni član Parlamenta.

Ovo postaje poput jednog romana Agate Kristi, gde pokušavamo da shjvatimo koja će sledeća osoba biti „ukokana“. Razlika je u tome što mi znamo ko su počinioci. Svi vi bi trebalo da budete stavljeni na odgovornost za ono što ste uradili; vi svi treba da budete otpušteni, i vama, gospodine Van Rompuj, moram reći: kada smo se pre 18 meseci prvi put sreli, ja sam tada pogrešio govoreći o vama. Tada sam rekao da ćete vi biti tihi likvidator demokratije u nacionalnim državama. Ali vi to više niste, vi sada time pravite mnogo buke, zar ne ? Vi, jedan neizabran čovek, otišli ste u Italiju i izjavili da „ovo nije vreme za izbore, već vreme za akciju“. Šta vam, za ime Boga, daje za pravo da to kažete italijanskom narodu?

Nastup Najdžela Feridža možete videti OVDE.

____________

Napomena prevodioca:

Ovaj govor Najdžela Feridža, britanskog poslanika u Parlamentu EU u Strazburu, mora se vrlo ozbiljno shvatiti, jer u pitanju nije samo psihološka priprema naroda za nastupajuću propast evra već i psihološka priprema za nastupajuću političku i ekonomsku ofanzivu Britanije protiv Nemačke, i to po treći put za manje od sto godina. Naime, sam govor je primer engleske političke perfidnosti, i to iz sledećih razloga:

– Feridž vrlo ubedljivo svu krivicu za propast evra svaljuje na vrh Evropske unije, “zaboravljajući“ da napomene da, kada se Nemačka 1989. godine ujedinjavala, da je Britanija iz geostrateških razloga to pokušala da spreči. Nije uspela, ali je zato ujedinjenje Nemačke uslovila nemačkim prihvatanjem evra, za šta je imala podršku SAD. Ova činjenica se stalno zaboravlja, a ona je trebalo tada, kao i sada, da otvori oči, tim više što ova engleska političko-ekonomska taktika nije nova.

– Zajedničko evropsko tržište, za koje su se 50-tih i 60-tih godina prošlog veka zalagali Šarl de Gol i Konrad Adenauer, je za cilj imalo održavanje nezavisnih evropskih država, čije bi ekonomije bile delimično povezane, kako bi se s jedne strane u Evropi izbegao novi rat, i kako bi se, s druge strane, izbegla anglo-saksonska dominacija u Evropi, odnosno kako Evropa ne bi postala marioneta SAD. Posle smrti De Gola i Adenauera, dolazi do preokreta i zajedničko ekonomsko tržište se polako preobražava u Evropsku uniju, sa svojom zastavom i svim isntitucijama jedne „države“. Osnova EU je privatno bankarstvo, koje kontroliše Evropsku centralnu banku u Frankfurtu. Drugim rečima, svetski bankari ne samo što imaju svoju privatnu koloniju u vidu SAD (koje su kontrolisane preko Centralne banke SAD, koja je privatna banka), oni takođe imaju i svoju privatnu evropsku imperiju u vidu Evropske unije, gde je glavni cilj ne samo kontrola i crpljenje evropskih finansija već i kontrola i finansijsko uništenje – po potrebi – Francuske i Nemačke, glavnih britanskih političkih, vojnih, ekonomskih i finansijskih suparnika u Evropi.

– Nemačka je 1989. godine popustila pred diktatom Anglo-Saksonaca jer nije imala izbora. Infrastruktura bivše Istočne Nemačke se zbog zaostalosti nije mogla uklopiti u novu ujedinjenu državu, za šta je trebalo i vremena i ogromnih finansijskih sredstava. Međutim, Nemačka je 1991. godine dala rok od deset godina za zamenu nemačke marka u evro, što je takođe trebalo da otvori oči. Naime, taj desetogodišnji rok zamene valuta je zapravo indirektno bila nemačka analiza koliko dugo evro, kao zajednička evropska valuta, može uopšte da izdrži. Sadašnja situacija to i potvrđuje.

– Šta su Anglo-Saksonci dobili time što su uveli evro, odnosno što će videti njegovu propast ? Stvaranjem EU stvorena je jedna nakaradna „institucija“ gde su svi članovi, na papiru, imali jednaka prava. Jednakost u pravima je sa psihološke strane zamaglilo i činjenicu da su svi članovi takođe imali i jednaka prava u obavezama, na šta se zaboravilo, i što je sa ekonomske i finansijske strane bilo nemoguće provesti. Naime, ekonomski razvijen zapad Evrope – prvenstveno Francuska i Nemačka –svedeni su na kreditore manje razvijenog istoka i juga Evrope, odnosno stvorena je permanentna situacija finansijskog iscrpljivanja i Francuske i Nemačke. Prema poslednjim analizama, sve glavne banke u Francuskoj i Nemačkoj su u dugovima. Ukoliko evro propadne, odnosno ukoliko zemlje Juga i Istoka napuste EU, Francuska i Nemačka automatski gube svoja potraživanja, jer su ona u evrima. Ukoliko Francuska i Nemačka samostalno napuste evro, opet automatski gube potraživanja. Ukoliko pak ponovo uvedu svoje nacionalne valute – franak i marku – u tom slučaju američke procene za Nemačku iz oktobra meseca su da bi uvođenjem marke to svaku nemačku porodicu koštalo skoro 37.000 maraka. Momentalno je stvorena pat pozicija, sa dosta špekulacija šta će u Evropi biti po propasti evra.

S tim u vezi, ukoliko Nemačka zaista bude ponovo uvela svoju marku, naši građani bi možda trebalo malo da pričekaju pre nego što istu i počnu da kupuju, tim više što se skoro dve trećine nemačkog zlata nalazi u SAD, pod direktnom kontrolom Amerikanaca.

Za Vidovdan preveo Branko Filipović
Izvor Vidovdan, 19. novembar 2011.

Novi Standard

Nemačka nema nameru da popusti Srbiji

Autor: Nikola Tomić

Berlin, Minhen – Nemačka insistira na tome da Srbija u potpunosti ispuni kriterijume za sticanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji i nema nameru da popusti, iako velika većina zemalja članica EU smatra da su vlasti u Beogradu zaslužile da, dve godine nakon podnošenja, kandidatura dobije zeleno svetlo na zasedanju Evropskog saveta 9. decembra.

Kako Danas ekskluzivno saznaje iz izvora u Ministarstvu inostranih poslova u Berlinu, za konačno definisanje nemačke odluke o srpskoj kandidaturi ostalo je najviše desetak dana. Beograd mora da do 1. decembra napravi suštinski pomak u dijalogu s Prištinom, koji bi danas trebalo da posle dvomesečne blokade bude obnovljen u Briselu, ali i da pristupi konkretnoj primeni do sada postignutih dogovora.

Naime, državni parlament Bundestag će 1-2. decembra imati na dnevnom redu temu proširenja EU, a u prvoj sedmici decembra održava se i zasedanja Saveta ministara spoljnih poslova evropske dvadesetsedmorke.

„Nemačka nije jedina članica EU sa stavom da Srbija mora da ispuni sve neophodne kriterijume za status kandidata. U tome nas sledi Velika Britanija i dobrim delom Holandija“, rekao je juče našem listu jedan viši zvaničnik MIP u Berlinu, koji je tražio da ostane anoniman.

Odgovarajuće na pitanje Danasa zašto Nemačka „igra tvrdo“ u vezi sa srpskom kandidaturom, naš sagovornik objašnjava da Berlin „ne posmatra Srbiju kao spoljnopolitičko, već kao evropsko pitanje, zbog čega tu važe jasni kriterijumi i standardi“. Srbija ima evropsku aspiraciju i kao takva, ona mora da zadovoljni visoke standarde. „Naša javnost je sve osetljivija prema pitanjima u vezi sa EU. Vrlo se ozbiljno razmatra proces proširenja, jer nije svejedno ko će sutra potpuno ravnopravno sedeti s nama za istim stolom, imati pravo veta, biti uključen u sve odluke, ko će biti deo monetarne unije“, ističe naš sagovornik.

Srbija, dakle, u procesu integracije mora da se ispostavi kao kredibilan, pouzdan, predvidljiv partner. To važi i za Kosovo, pitanje koje u ovom momentu najviše opterećuje napredovanje ka EU. Danasov sagovornik tu postavlja pitanje: „Kako tretirati zemlju koja želi da postane članica EU, a neke svoje nacionalne prioritete stavlja iznad evropskih prioriteta?“.

Kada je reč o mišljenju Evropske komisije o kandidaturi Srbije, Danasov izvor iz MIP-a u Berlinu potvrđuje nedavnu izjavu nemačkog ambasadora u Beogradu Volframa Masa da je ta zemlja imala drugačije mišljenje od EK. Ali, kako naglašava, to i nije toliko važno. „Kancelarka Merkel je u Beogradu uputila veoma jasne poruke. Naš stav do danas nimalo nije promenjen. Mišljenje EK je upravo to – samo mišljenje, a odluku donosi Evropski savet, konsenzusom svih 27 članica“.

Začuđeni pričama iz Beograda

Više Danasovih sagovornika u Berlinu i Minhenu, iz vladinih i ekspertskih krugova, potvrdilo je da je beogradski sastanak Angele Merkel i Borisa Tadića bio potpuno neuspešan i da se nemačka pozicija od tada nije pomerila ni za pedalj. Naši sagovornici sa čuđenjem slušaju priče iz Beograda o tome kako će neke zemlje da lobiraju kod Nemačke za Srbiju i iznova ističu da je pozicija Berlina u ovom slučaju potpuno jasna i da sve zavisi samo od Beograda.

http://www.danas.rs/danasrs/politika/nemacka_nema_nameru_da_popusti_srbiji.56.html?news_id=228478

Бразил

3. новембар 2010.

(…)

Бразил је постао велики играч у светској економији и политици. Учествује у свим важним разговорима и процесима међу најмоћнијим државама света и међународним економским организацијама, унутар Уједињених нација. Има снажну економију која се развија, преко 100 милиона становника, велику површину територије богату енергентима и рудама. Изградио је одличне односе са новим светским силама – Кином, Ираном и Турском. Заједно са Аргентином и осталим државама Латинске Америке учествује у стварању континенталног економског, политичког и војног савеза. Бразил сада сарађује са свима, и сви имају утицај унутар Бразила и Јужне Америке – и Запад (САД, Шпанија, Велика Британија, Француска и Немачка), и Русија, и последњих деценија и година Кина, Јапан, Турска и Иран. Постоје и проблеми са којима се носи Бразил и они су слични у већини држава Латинске Америке, на првом месту то су велике расне и социјалне разлике међу грађанима. Услед велике кризе у Европи, што ће се пренети на Северну Америку и Русију, доћи ће до велике миграције становника ка Бразилу и Јужној Америци (Аргентини највише), што може додатно да отежа унутрашње околности. Што се тиче односа према остатку света, Бразил и Јужна Америка полако се утврђују као независан политички и економски фактор у међународним односима. Уколико се на унутрашњем плану Јужна Америка буде развијала у позитивном смеру, овај део света ће постати најбоље место за живот за 20 до 30 година. Можда и једино могуће.

Рат ће погодити северну хемисферу Земље – ЕвроАзију, Арабију, север Африке и Северну Америку. Кина не може да избегне оно што се спрема у свету. У једном тренутку ће се и Кина умешати у рат против Ирана и пратећа дешавања. На почетку, рат и последице по снабдевањем нафтом и енергентима Кина ће решити трговином са Африком, Јужном Америком и једним делом са Аустралијом. Та трговина, између Азије, Афике и Јужне Америке омогућиће овим континентима да се развијају без туторства са Запада. Пошто је најкопликованија ситуација међу државама Азије и Африке, због великих етничких и религиозних разлика, Јужна Америка може постати најстабилнији део света. Такође, као последица светског рата, сасвим је реално да ће и САД да се распадну и да ће на простору Северне Америке настати најмање једна држава која ће бити под контролом грађана пореклом из Јужне Америке.

Сигурно је да САД и Нато улазе у рат са вером у победу. Тако исто и Иран улази у рат. Русија, Европска унија и Арапи праве своје рачунице. Истински победник ће бити Бразил у савезу са државама Латинске Америке.

http://en.wikipedia.org/wiki/Brazil_(film) Бразил, филм, по узору на Орвелову “1984“

http://www.youtube.com/watch?v=ZEUjQ1VTXwY&feature=related Бразил, Беби Дол, 1991. година, Евровизија

–

Повезани постови:

“Борба је цар свему“*

01.02.2010.

Светски рат

29.06.2010.

Кад је почео?

Пих, таман смо од војске почели да правимо успешно (жуто) предузеће које производи војну опрему и наоружање за извоз.

О Русима и Русији, из мало другачијег угла:

Бошко Ћирковић Шкабо: “Има ли Руса у овој просторији“
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:354154-KONTRA-Ima-li-Rusa-u-ovoj-prostoriji

Мирјана Бобић-Мојсиловић: “Косовски бој“
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:345579-SRCE-POD-PRITISKOM-Kosovski-boj

Наташа Б. Одаловић: “Кључ земље“
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/kljuc_zemlje.891.html?news_id=228313

Редакција Данас: “Волимо ми Русе“
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/volimo_mi_ruse.46.html?news_id=225621

Традиционалан поглед на Русе и Русију:

Владан Вукосављевић: “Руси у Скадарлији“

http://www.glavaizid.rs/?p=4722

Србија и САД

Није и да немамо пријатеље у САД, међу конзервативцима, хришћанима, републиканцима, попут овог човека, Michael Savage, најпопуларнијег радио-водитеља конзервативног дела САД (а који нису чврсто језгро Републиканске странке), писца неколико бестселера, који има и јеврејско порекло, чији су претци због комунизма избегли из Русије… Његову емисију слуша 10 милиона људи недељно преко радија, преко интернета је на 2. месту по слушаности, књиге се одлично продају… У Великој Британији је забрањен.

Alex Jones има поштовања према МS, али су различити по многим стварима, на пример: АЈ је потпуно либералан када је у питању дување траве, а МS је ту изразито против.
Њих двојица често подсећају јавност у САД на истину о догађајима на Балкану, и позитивно представљају Србе. МS је о томе говорио пре неко вече (на јутјуб линку доле испод имате подсећање на то колико је Космет богат рудама, он о томе говори 2008. а тек је недавно Политика писала о томе како Сорош планира да заради на рудном богатству Космета).

То није мала популација коју њих двојица покривају, јер је слушаност и посета на сајтове АЈ скоро као популарност МS, са тим што не покривају исту публику. АЈ више покрива либертаријанце (где је кандидат за председника Рон Пол који је био против бомбардовања Србије) а МS покрива праве конзервативце.

Дакле, ми имамо значајну подршку унутар САД а да тога нисмо ни свесни. Имамо и на левици, сајт/покрет против рата из Калифорније, где Небојша Малић има неке текстове, а који подржавају Рон Пола, у Хафингтон посту, чија је власница пореклом Гркиња, недавно је био текст Џорџа Богданића, итд.

А колико то нисмо знали да користимо за своје интересе у последњих 30 година види се по томе што је на овом јутјуб линку из 2011. МS погрешио па рекао да су “партизани“ спасили америчке пилоте, то значи да ниједан “четник“, или антикомуниста, није успео, чак ни међу овако ватрене пријатеље Срба и антикомунисте какав је МS, да објасни, рашири, истину о Србима, о четницима, тако да свако од њих у сваком тренутку зна да су четници спасили америчке пилоте.

Michael Savage proves KOSOVO is SERBIA!
http://www.youtube.com/watch?v=vT_WwgaOfbg
http://www.youtube.com/watch?v=UmcPnab3q5w&feature=related

Savage and the fall of the U.K.

http://www.wnd.com/index.php?fa=PAGE.view&pageId=333649#ixzz1V7pAmVbM

Kaligula

јун 10, 2011

Michael Savage, juče, u svojoj radio-emisiji Savage nation:

“Mislim da je Bil Klinton Kaligula našeg vremena, razorio je moral na Zapadu…
Povodom vesti da se Hilari Klinton kandiduje za direktora Svetske banke… zamislite…
Vidim da se Hilari Klinton kandiduje za direktora Svetske banke a da će Bil Klinton postati generalni sekretar Ujedinjenih nacija i to će biti kraj sveta…“

http://www.michaelsavage.wnd.com/

http://original.antiwar.com/malic/2011/07/29/law-and-disorder-2/

http://www.huffingtonpost.com/george-bogdanich/bin-ladins-balkan-hosts-a_b_863813.html

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Повратак у будућност

…силна ће борба да буде…

Како да се освоји златна медаља на светском првенству у политици?

1. св. рат + 2. св. рат = 3 св. рат

Occupy Kosovo

Јован Цвијић: Анексија Босне и Херцеговине и српско питање [1908]

Ovdašnji narodi su stvarali svoju istoriju

Ako požuri, Srbija se može učlaniti u EU pre raspada EU

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Турска се спрема за рат против Израела и Грчке

Француско-британски војни савез

Економски рат Немачке и САД – ко ће победити?

Rusko-italijanski savez i njegovi istorijski efekti na Balkanu

Bilo jednom u Francuskoj

Радио Атлантис: Велимир Абрамовић

Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?

MARIN LE PEN: NOVA KOSOVA RASTU I U FRANCUSKOJ

Rat šiita i sunita

Средиште света

Српски план за Космет

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА

Србија, Русија, Турска и Илирија (Балканска конфедерација)

УМНИ РАТ

SAD i Rusija

Kosovo je bilo srce albanskog nacionalnog pokreta

Zavadi pa vladaj! Ili, vic o Bosancima?

Pouke skandiranja u Hrvatskoj

Makedonska vlada donela Predlog zakona o prestanku popisa

ORHAN PAMUK: RUŠENJE TURSKOG SNA O EVROPI

НЕУТРАЛНОСТ

ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕК

Дијалектика и теодицеја

Синиша Љепојевић: Права криза тек долази!

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO

Митрополит Месогеас Николај: Порука Грчком народу!

Хришћанска страна комунизма

Triple-A Idiots – Bankers Launch Next Leg Of Planned Economic Collapse

The Muslim „Overtaking“ of France

20 коментара | Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Хоће да поквари добро дете…

19 новембра, 2011

Министар унутрашњих послова Ивица Дачић покренуо иницијативу за пријем у полицијске редове Марине Морачанин, која је пронашла и вратила торбицу са 200.000 евра и 500.000 динара.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Предраг Марковић: Мала историја корупције

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Војска и полиција на делу – “испит генерације“

Одлазе у хајдуке???

Дачек: Влада је стабилна

Зашто је Недић издајник а Дачић није?

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски народ од српских економиста?

КАКВИ ОФИЦИРИ, ТАКАВ И МИНИСТАР (И ВРХОВНИ ИМ КОМАНДАНТ)

Војска и полиција на делу – “испит генерације“

А имовина?

WikiЊуз

5 коментара | Priče | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Предраг Марковић: Мала историја корупције

19 новембра, 2011

Веза између корупције и развоја, односно пропасти неке земље, није једноставна. Негде корупција затре друштво и привреду, као у Африци. Другде не смета много развоју, као у источној Азији. Зналац културе супсахарске Африке, Зоран Ћирјаковић, препричавао ми је како теоретичари пореде афричку корупцију са баобабом, испод кога ништа не расте, док је огромна корупција у источној Азији као манго, који ипак даје неки плод.

Корупција прати модерну српску државу од њеног настанка. Кнез Милош, по Слободану Јовановићу највећи српски политички ум деветнаестог века, „главом најсјајнија слика васкрса српске државе“, како каже Милан Ђ. Милићевић, био је, мерено данашњим мерилима, веома корумпиран државник. Милош је, савременим језиком речено, приватизовао државне приходе, рецимо скоро сав извоз, и умножио својих 200 дуката које је имао када је дошао на власт, на преко пола милиона, поставши један од најбогатијих Европљана.

Ако бисмо сада стали са причом, Милош би личио на традиционалне деспоте и модерне диктаторе трећег света. Међутим, каже Слободан Јовановић, Милош је стекао државу као што сељак стиче посед. Милош није правио разлику између свог и државног. Зато је део новца који је присвојио користио за државне сврхе, као што су откуп хришћанског робља од Турака, помагање Вука Караџића, а поврх свега, на поткупљивање турских великодостојника. Успевао је чак да поткупи и албанске главаре и окрене их против турског везира. „Понеси дукате и удри сваког кесом по глави“, поручивао је тим поводом свом сараднику Авраму Петронијевићу. Његово лукавство са умањеним приказивањем статистичких података о пореским обвезницима пред Турцима уштедело је огроман новац Србији.

У нашој историји је било и врло модерних начина злоупотребе политичког положаја. Није случајно да је Милан Стојадиновић, први политичар који је користио модерне медије, био и врхунски берзански шпекулант. Његова највећа махинација била је откуп обвезница ратне штете. Ове обвезнице пале су на мање од десетине номиналне вредности. Агенти су их по селима откупљивали од баба за огледалца и чешљиће. Онда је Стојадиновић, тада министар финансија, најавио откуп тих обвезница. Разуме се, ту најаву је прво прошапутао својим партијским друговима и члановима владе, који су се разлетели да покупују обвезнице. За неколико месеци њихова вредност је порасла два до пет пута. Данас би се рекло, право инсајдерско трговање информацијама, за које се на Волстриту робија. И поред тога, Стојадиновић је био један од наших најбољих министара финансија, а као премијер је направио највеће привредне успехе, када се има у виду кратко време.

Носталгичари за комунизмом и Титом тврде како у то „златно доба“ није било корупције. Заправо то је било и „златно време“ корупције. После пуританске строгости револуције и првих послератних година, када се за ситну крађу губила и глава, наступила је, како је још седамдесетих година писао Добрица Ћосић, Титова „пријатна тиранија“ и „весела деспотија“, која је корумпирала скоро цео народ, давши му могућност да крадуцка, да не ради много, да троши незарађено и простире се преко губера. То је био систем колективне, општенародне корупције, у коме су највиши руководиоци били сразмерно скромни, мерено стандардима данашњих богаташа. Али су зато читави сектори друштва удобно живели на рачун других. Најскромнији чиновник у каквој привилегованој фирми или државној установи живео је далеко боље од врхунског стручњака у „обичном“ предузећу.

Један од највећих извора неправедне расподеле, па и корупције, били су друштвени станови. Дељени су пре свега привилегованим колективима (извоз, банке, војска, полиција). А и унутар предузећа се стално муљало са њиховом расподелом, што је доводило до сталних свађа и омраза међу запосленима. На крају социјализма, Милошевићев режим је корумпирао милионе, омогућивши им да за неколико марака откупе станове, чиме је држава оштећена за милијарде евра. Рећи ћете, издвајали смо из зарада. То је само делимично тачно. Статистички је много мање оних запослених који су добили друштвени стан, од оних чије је издвајање пропало. Када би се на то додала штета од незарађених плата на непотребним радним местима, дошло би се до суме од више стотина милијарди евра.

Крупне отимаче државне имовине пореде са крокодилима, који телесинама својих на брзину стечених компанија таласају малу српску бару. Многима се чини да су ови големи грабљивци растргли и прождрали народно богатство. Делимично јесу. Али, склони смо да превидимо милионе Титових самоуправљача који су „изгрицкали“ народну имовину, попут пирана. Пиране прождиру свој плен у великим јатима док га скроз не оглођу. На лични стандард и потрошњу су спискана средства за саобраћајну инфраструктуру, болнице и школе. Нешто слично су урадили и данашњи Грци.

Вратимо се на почетно питање: да ли друштва пропадају због корупције? Зависи од начина убирања плодова корупције. Наши су људи, који данас отимају народно, као и афричке клептократе, као бахати уљези у туђем воћњаку, више изломе грања него што поједу воћа. Насупрот њима, Милош је узимао, али је оставио засад, што раде и политичари у конфучијанским земљама.

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Mala-istorija-korupcije.sr.html

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Шта би учинио кнез Милош?

Одлазе у хајдуке???

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски народ од српских економиста?

КАКВИ ОФИЦИРИ, ТАКАВ И МИНИСТАР (И ВРХОВНИ ИМ КОМАНДАНТ)

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:354066-Oficiri-VS-odlaze-u-penziju-Juris-na-deblji-cek

А имовина?

5 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Одлазе у хајдуке???

19 новембра, 2011

NAČELNIK Generalštaba Vojske Srbije general Miloje Miletić, koji od prvog januara postaje penzioner, na čelu je stroja od više stotina pripadnika Vojske Srbije koji će od Nove godine skinuti vojničku uniformu.

Razlog za njihovo povlačenje je promenjen način obračunavanja penzija, koji će stupiti na snagu prvog dana 2012.

Oficiri koji se penzionišu nakon toga, zavisno od čina, imaće mesečnu penziju manju i za desetak hiljada dinara.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Okupacija Kosmeta: Ubijen jedan Srbin, dvojica teže ranjena

Srbi sa Kosmeta ostali sami

Војска и полиција на делу – “испит генерације“

Albanci sa Kosmeta izazivaju rat

Православни верник и Србин убијен у Подгорици због Космета

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски народ од српских економиста?

КАКВИ ОФИЦИРИ, ТАКАВ И МИНИСТАР (И ВРХОВНИ ИМ КОМАНДАНТ)

Заборављени браниоци српског неба

Бирај, лидеру!

Двери уз браћу на Косову и Метохији

9 коментара | Акциони план, Priče | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

18 новембра, 2011

Шта се догодило у Србији у последњих пар дана?

1. Укинута Управа за јавне набавке.

2. Марко Милошевић ослобођен оптужби због, погађате, апсолутне застарелости кривичног дела.

3. Најављена градња “трамвајског“ “метроа“ који ће да се гради у сарадњи са Француском, и погађате, посао-уговор ће бити “транспарентан“ попут градње моста на Ади или настанка компаније Застава-Фијат.

4. Влада и председник државе потписују некакве уговоре/договоре са Бриселом и Приштином без сагласности Срба са Космета и врше велеиздају (данас су план неког шефа неког координационог тима владе Србије одбили председници четири општине са севера Космета, али је власт одлучна да настави са издајом националних интереса). Дошло до “преокрета“ у власти…

5. Срби са Космета тражили држављанство Русије а Русија им нуди насељавање Сибира. Што је, ваљда, боље него да иду на Голи оток, или остану на Космету.

6. Српска напредна странка и Уједињени региони Србије у тајним преговорима. Ту је негде и Демократска странка Србије. За председника ДСС изабран Калимеро.

Зашто да финансирамо постојање полиције и војске, судија и тужиоца?

Да ли полиција, војска и правосуђе могу да обезбеде владавину права, поштене изборе, шансу за све грађане да користе сва права која су им Уставом и законима гарантована?

Шта ће се догодити са тужбом Срба са Космета против “шефа“ преговарачког тима “владе Србије“? Исто што и са тужбом против ММ или Палме…

Него, да ми полако одлазимо у хајдуке…

После избора, наравно…

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Komentar Danas: Jedan je bio Branko

Branislav Jovin: Tramvajizacija Beograda

Nune: Ostali smo robovi diletanata na vlasti

Кијук: Двери неће ићи у Брисел по мишљење

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/tramvajizacija_beograda.46.html?news_id=228311

WikiЊуз

48 коментара | Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Branislav Jovin: Tramvajizacija Beograda

17 новембра, 2011

Autor je rukovodilac Projekta „Metro Beograd“, 1973-1982. i 1986-2002.

U tekstu „Beograd ima više projekata nego metara Metro-linija“ (Danas, 8.11. 2011) pominje se moje ime, ali i nekoliko „netačnosti“, zbog kojih se smatram obaveznim da reagujem: Postoji SAMO JEDAN projekat Metroa – to je Projekat „Metro Beograd“ urađen u Sektoru za Metro (1973-1982).

Projekat čine: Inženjersko-arhitektonski i elektro-mašinski projekti Prve etape Metro-sistema: linija Gardoš – Vukov spomenik i Kalemegdan – Autokomanda; projekti 18 Metro stanica; projekat drumskog Metro-mosta; Investicija: 980 miliona dolara, tokom osam godina izgradnje.

„Prva etapa“ je deo Generalnog projekta Metro-sistema koji bi sa pet linija, sa 86 stanica, obezbedio „srednje vreme putovanja“ do 30 minuta za 80 odsto stanovnika dvomilionskog Beograda!

Nije tačno da su „prevelike ambicije uslovile finansijske probleme, pa se 1982. godine definitivno odustalo od izgradnje podzemnog prevoza“. Evo šta se dogodilo 4.11.1982. Kao rukovodilac Projekta „Metro Beograd“, podneo sam, novoizabranom Predsedništvu grada (Bogdan Bogdanović, Radoje Stefanović, Ratko Butulija) Izveštaj o radu Sektora za Metro, od 1973. kada je, po nalogu Branka Pešića, formiran Sektor, i tokom mandata Živorada Kovačevića 1974 – 1982.

Posle mog izlaganja, Radoje Stefanović doslovno je rekao: „Bogdane, sve što je urađeno u Sektoru za Metro bilo je pogrešno, treba iskopati jednu veliku jamu i zakopati tu sramotu Beograda“, a Butulija je dodao: „Druže Jovin, za ovaj vaš metro, od nas trojice, ni dinara nećete dobiti!“. Nekoliko dana posle, zabranjen je rad Sektora; a drug Radoje lično, koracima je trasirao tramvaj u Ulici generala Ždanova; drug Jovin je proglašen za „klasnog neprijatelja“ jer je protiv toga da radnička Rakovica tramvajem dođe u centar Beograda; tokom 1982 -1985. „Samodoprinos 1982“ (200 miliona dolara) raspisan za izgradnju Prve etape Metro-sistema (Beč je 1967. počeo Prvu etapu sa 100 miliona dolara u Fondu za Metro), spiskan je u širenje mreže postojećeg uskokolosečnog tramvaja iz 19. veka, nazvanog „Tramvaj za 21. vek“!

Ovo su neposredne posledice sastanka 4.11.1982. Ali, opstrukcija Metro-sistema i fatalna tramvajizacija Beograda se nastavlja i posle 1985. Iako je 1.3.1997. gradonačelnik Zoran Đinđić reafirmisao Projekat „Metro Beograd“, a Sektor za Metro, 1997-2000. ažurirao projekte Prve etape, gradonačelnik Nenad Bogdanović se odlučio za nastavak tramvajizacije Beograda iz 1985. (!?). Do 2008. „španskim prijateljima“ (firma INECO) plaćeno je 4,6 miliona evra za idejno rešenje uličnog tramvaja normalnog koloseka – linija Ustanička-Tvornička.

Iako je Nacionalni Savet za infrastrukturu 19.11.2008. proglasio Projekat „Metro Beograd“ za razvojni projekat Srbije, gradonačelnik Dragan Đilas se odlučio za realizaciju projekata koje je započeo njegov prethodnik (!?). Povodom svečanosti „100 dana gradonačelnika“ počeo je izgradnju drumsko-tramvajskog mosta na Adi Ciganliji; aprila 2010.

Rešenjem gradonačelnika broj 02-1375/10-G „stručnjaci za saobraćaj“ Direkcije za građevinsko zemljište napisali su „dokument“ u kome su ulični tramvaj „španskih prijatelja“ nazvali „Beogradski metro – osnova za izbor rešenja“. Dokument je bio osnova francuskoj firmi ALSTOM da predloži Beogradu „Memorandum o razumevanju“ na projektovanju, finansiranju i izgradnji linije Ustanička – Tvornička, odnosno – tramvajsku liniju „Cvetkova mehana-Ikarus“, koju je Beograd već imao 1937. godine kada je imao 232.000 stanovnika!

„Memorandum“ je 6.10. 2011. usvojen većinom glasova, u Skupštini grada. Ako izgradnja linije Ustanička – Tvornička počne 2013. kako obećava gradonačelnik Đilas, biće to i početak gradnje Beograda kao najveće automobilsko-tramvajske palanke Evrope u 21. veku!

2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Кијук: Двери неће ићи у Брисел по мишљење

17 новембра, 2011

Предраг Р. Драгић Кијук, писац књиге Catena Mundi, у свом обраћању на конференцији за медије одржаној 16. 11. 2011. године истакао је да Двери, за разлику од свих партија, неће заборавити једну важну „чињеницу“ а то је – народ! Двери неће трошити време доказујући да је Србија држава владавине права оним „демократијама“ које су је бомбардовале, нити ће ићи у Брисел и Вашингтон по мишљење.

>>> ПОВЕЗАН ТЕКСТ:

Nune: Ostali smo robovi diletanata na vlasti

2 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Nune: Ostali smo robovi diletanata na vlasti

16 новембра, 2011

U Novom Sadu se otvara retrospektivna izložba legendarne grupe „Magnet“

„88 jaja za novu opozicionu vlast”

Ostali smo robovi diletanata na vlasti

Autor: Dragoljub Petrović

Retrospektivnom izložbom i monografijom „Živela sloboda!“ zatvaram jedno poglavlje svog rada o kome će šira i stručna javnost, posle decenije prećutkivanja i sakrivanja te priče i tih podataka, moći da dobije širu sliku i da donese svoj sud.

Cilj mog angažmana je bio dvostruk. Opšti: pronaći način i pokazati kako savladati strah i nenasilno izaći tiraninu na crtu da bi moglo da se stvara novo društvo na novim vrednostima. Lični: ostati živ i izbeći odlazak u zatvor. Nenasilni način otpora je pronađen, predstavljen i primenjen, tiranina više nema, ali je ostao njegov mutirani sistem negativnih vrednosti, koji je reciklirao stare i koji reprodukuje nove „uništavače“ života i budućnosti. Po drugoj strani, živ sam i nisam otišao u zatvor, premda već 12 godina živim izvan svoje kuće zato što sam se za nju borio. U tom smislu ni ovaj projekat nije nikakav kraj nego nastavak započetog.

Ovo za Danas kaže Miroslav Nune Popović, multimedijalni umetnik koji u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu u petak otvara retrospektivnu izložbu o grupi „Magnet“ koja je delovala od 1996. do 1998. godine, i svojim akcijama započela ono što je kasnije Otpor nastavio – rušenje Miloševićevog režima nenasilnim metodama. Iako je Otpor danas svetski brend, „Magnet“ je ostao u nekom zapećku skoro deceniju posle.

– Život u Srbiji nas je naučio mnogo toga. Puno je stereotipa koji su poražavajuće tačni i, nažalost, na snazi, iako je, kažu, i mentalitet kategorija podložna menjanju. Jedan od takvih klišea koji zna da zaboli je: „uspeh se ovde ne oprašta“. Bez obzira šta taj uspeh podrazumeva, pa čak i ako je od opšte koristi. Drugi je: „ako vrediš onda smetaš„. Šta bi značilo da je neko, ko je trebalo i kad je trebalo to da uradi, rekao: „čekaj, pa ovaj otpor koji je doakao Miloševiću su, praktično, izmislili Nune i Magnet! Zar nisu onog februara 1999. pred Nunetovo suđenje došli neki omladinci iz tada tek nedavno formirane studentske organizacije i tada mu dali duks sa odštampanom pesnicom, uz poruku da će oni nastaviti ono što je on započeo!? Zar nije taj Nune još aprila 1996., kada je krenuo karnevalskom povorkom sa crvenim falusom na kome je bila Slobina slika, rekao da je to model za masovnu, kreativnu i nenasilnu borbu protiv totalitarnog režima, a za stvaranje novog društva!? Zar mu se zbog takvih izjava u štampi tada nisu svi smejali!? Zar nije protest iz 1996/97. kojim je izvojevana prva borba protiv Miloševićevog režima zapravo bio masovni rimejk Magnetovih akcija!? Zar nismo kasnije u delovanju Otpora! prepoznavali Nunetov rukopis i Magnetovu metodologiju rada!?“ O tome piše Jovan Despotović, istoričar umetnosti, u predgovoru monografije o Magnetu, koja je na objavljivanje čekala 12 godina – kaže Nune.

Kaže da bi bilo „opasno po naciju“ da je neko, ko je trebalo i čiji je to posao, zapitao: „čekaj, pa zar nisam/mo ja/mi bio/bili taj Nune!?“

– Glavna istina u ovom našem svetu je, nažalost, ona iza koje stoji Moć Laži i Prevare tj. vladajuća politička grupacija i, uvek, dupeuvlakačka intelektualna elita, sa sve medijima pride. Uvek čast izuzecima, ali ONI (pravilo, a ne izuzetak), sve i da nemaju „ništa lično protiv tog Nuneta“ uvek imaju preča posla. Znaš već koliko se „Kradilo“ i kakva nam je infrastruktura društva. Da li bi išta od toga svega bilo da je neko imao vremena da se pozabavi nekim tamo Nunetom i da malo bolje prouči šta je on to govorio i radio, i zašto!? Zamisli koliko bi tek onda kasnili radovi na „izKradnji“ auto-puteva, mostova i, uopšte, Novog društva na propalim temeljima. Zbog tih „poznatih i objektivnih“ razloga suđenje protiv mene trajalo od 1997. do kraja 2003. sve dok lažna i montirana optužnica nije zastarela, iako je ekipa „prvoboraca“ i „izumitelja“ Otpora! uveliko postala vlast i počela da vraća priču unazad, na devedesete, ka kojima sve brže idemo pa sad ne znaju šta i kako da rade, jer su sve iskompromitovali, a usput i „oprali“ naše krvnike – priča Nune.

Podseća ga sve, kako kaže, na stihove Džonija Štulića „kopija nije original, niti sredstvo najbolje“.

– E, to je problem. Zato se originalne ideje pretvaraju u poraze, zato nismo uspeli, zato je ovo farsa od slobode. Nismo uspeli da sazrimo kao društvo, da stojimo delima iza svojih reči, da reči i ljudi imaju stvarnu vrednost pa da kažemo: Maki je zaslužni borac, Nikola je izvrstan advokat, Tamara je genijalni dizajner, Mikica je vrhunski fotograf – i da to znači ono što mora da znači… Ne, mi smo ostali robovi diletanata na vlasti, a oni su u naše ime i za naš račun i Peru i Žiku proglasili „alfom i omegom“ samo zato što su članovi neke stranke, poverili su najodgovornije poslove poslušnicima, a za heroje i bogove su proglasili sebe same. Oni su i zakonopisci i graditelji mostova i dizajneri i revolucionari i, iznad svega, stručnjaci. Izmislili su i toplu vodu i sve najbolje znaju. A povrh svega su čestiti i pošteni – ironičan je Nune.

O protekloj deceniji kaže da je tu priču teškom mukom i plaćenim školovanjem apsolvirao odavno i prevazišao je snagom razumevanja tragične stvarnosti i upoznavanjem mehanizama njenog funkcionisanja.

– Naučio sam da pričam sa onima koji nisu naučili da pričaju sa mnom i ljudima kao što sam ja. I nisam prethodnih J-E-D-A-N-A-E-S-T godina živeo u žuči i jedu što me se niko nije setio. Živim svoj život, imam svoj svet u koji teško puštam nepozvane, izdržavam se od poslova za koje se izborim. Imam svoj kreativni studio i klijente u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, a neki su bili i međunarodni. I ne pada mi na pamet da crknem od gladi, principijelan u gluposti, da bi mi na grobu rekli „bio je veliki čovek“, a da zapravo misle „kakva budala“. Zato, ko voli Nunetovu kreativu, nek izvoli. Pomažem samo onima kojima je pomoć potrebna i ukoliko mogu da je pružim, a da ne ugrozim sebe. Znaš, jedva sam izvukao svoju glavu, a neke meni mnogo važne osobe su patile i nastradale zbog onog što sam radio. Upadala mi je noću u stan policija u maskirnim uniformama, sa mitraljezima, udarali su, pretili, proganjali, sudili… Nisam nikada o tome želeo detaljno da pričam, jer sam smatrao da su isti ti zlikovci veće zlo napravili drugima – kaže Nune Popović.

Monografija i veb-sajt

Izložba će trajati od 18. novembra do 15. decembra. Kroz printove velikog formata, fotografije, video-zapise, faksimile medijskih izveštaja, artefakte i brojna dokumenta, prvi put će javnosti biti predstavljena ukupna slika o radu Nuneta Popovića i grupe „Magnet“. Izložbu prati i obimna monografija sa mnoštvom fotografija o street-art projektima grupe „Magnet“ i drugim svedočanstvima o reakcijama javnosti i analizama njihovog delovanja. Napravljen je i veb-sajt, urađen po najnovijim produkcijskim standardima i na njemu se nalaze velike fotografije „Magnetovih“ akcija, video- zapisi, kao i delovi sadržaja iz monografije.

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/ostali_smo_robovi_diletanata_na_vlasti.14.html?news_id=228187

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Дачек: Влада је стабилна

Otpor nije gotov?

Džedaj u Galaktičkoj Republici

Двор и идоли

Komentar Danas: Jedan je bio Branko

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/jedan_je_bio_branko.46.html?news_id=228039

5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Komentar Danas: Jedan je bio Branko

15 новембра, 2011

Autor: Redakcijski komentar

Počela je bitka za prvu prestoničku fotelju. Prve salve ispalio je Aleksandar Vučić, kandidat SNS za gradonačelnika, poručujući tako aktuelnom gradonačelniku Đilasu da će izborna kampanja biti duga i bespoštedna.

Predstavljajući svoj „program za Beograd“ Vučić je u subotu pripucao standardnom verbalnom i izraubovanom artiljerijom. Dakle,“čim mi dođemo na vlast“ – stiže metro, sledi povezivanje Kalemegdana sa Novim Beogradom, novih radnih mesta biće na biranje, a strani investitori nestrpljivo će skakutati pred gradskim kapijama.

Bolji poznavaoci gradskih prilika tvrde da planovi naprednjaka za glavni grad nisu ništa novo. Metro, mostovi, nova radna mesta, avioni, kamioni… sve su to teme koje se redovno potežu. Ankete pokazuju da su građani otupeli na ovakve predizborne tlapnje, pa će kod birača simpatije pobrati kandidat koji bude imao bujniju maštu, „bolji rad jezika“ i veću kontrolu medija. U onome što nude Vučić i Đilas, mnogi kažu, lako je prepoznati planove razvoja, koje je još 1976. ponudio najuspešniji gradonačelnik u istoriji Beograda Branko Pešić.

Kamo puste sreće da je tako, jer je on to sve i ostvario, a ovde se – nevezano za one koje su na vlasti – kao uspeh predstavlja to što je rekonstruisana Gazela u roku za koji je sagrađena za njegovog vakta. Pešić je bio vizionar, nadasve moralan, vredan i sposoban čovek, koji je važnim infrastrukturnim projektima promenio lice grada. Voleo je kafane, iako je pio samo kiselu vodu, i nije ih zatvarao kao većina gradonačelnika posle njega.

Nije koristio privilegije: nikada nije uzeo stan od države, iako je na to imao pravo, već je ostao da živi u kući koju je još njegov deda napravio u Zemunu, sam je vozio svoja kola, vraćao je dnevnice koje je dobijao za putovanja i naknade za članstvo u raznim komisijama, a nije čak otišao ni na lečenje u inostranstvo kada se teško razboleo, iako su mu to nudili.

Za vreme dok je bio prvi čovek Beograda napravljeni su: most „Gazela“, Mostarska petlja i petlja kod Autokomande, deo auto-puta kroz grad, hale Pinki i Pionir, Hala sportova na Novom Beogradu, sportski centri Šumice, Olimp, Banjica, „25. maj“, Vračar. Sagrađeni su i Terazijski tunel, Beograđanka, blokovi 45 i 70, Institut „Dedinje“, veštačko jezero na Adi Ciganliji, započeta je rekonstrukcija beogradskog železničkog čvora (izgradnja novog železničkog mosta preko Save i nove stanice „Prokop“), započet je projekat gradnje metroa…

Jedan je bio Branko, a i u ono vreme, kada je kvalitetnih kadrova bilo za izvoz, govorilo se da mu je nemoguće naći pandan. Sada bi se prevrnuo u svom počivalištu kada bi mogao da vidi kakva mu se „istorijska“ konkurencija sprema.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Двор и идоли

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

10 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Vladika Teodosije: Podela Kosova loše rešenje

13 новембра, 2011

Podela Kosova bila bi loše rešenje jer većina srpskog naroda i verskih objekata nije na severu pokrajine, izjavio je Vladika Raško-prizrenski Teodosije ali je dodao i da se ne može ignorisati realnost: da ljudi severno od Ibra žive drugačijim životom nego u drugim delovima Kosova.

„Nije dobra podela, ako bi značila granicu na Ibru, jer šta bi onda bilo ono drugo što ostaje? A tu imamo najveće svetinje. Sve ono što je istorijski najvrednije nalazi se južno od Ibra, a tu je i veći deo stanovništva. Gde bismo mi onda bili? Ako nismo u Srbiji, onda bismo bili na Kosovu ili u Albaniji?„, rekao je Teodosije u intervjuu za Radio Beograd.

Teodosije je rekao da je pogrešan utisak da je podela najviše što Srbija može da dobije od Kosova, jer smatra da je to „najmanje“, kao i da bi takvo rešenje bilo velika šteta za državu, crkvu i narod, odnosno „istorijska greška koju ne bismo nikada mogli da ispravimo“.

Vladika je dodao da razume zbog čega bi Srbima na severu Kosova odgovaralo takvo rešenje, ali je apelovao na njihovo saosećanje sa ostalim sunarodnicima u pokrajini i dodao da je veoma važno da se očuva jedinstvo.

On je ocenio da su Srbi koji drže barikade na severu Kosova, do sada pametno postupali i uspeli da pokažu da se ne slažu sa politikom i idejom međunarodne zajednice i Prištine da se sever Kosova tretira kao i opštine južno od Kosovske Mitrovice.

„Dobro je da su istrajali i da se nije dogodio nijedan incident, odnosno da nismo primenjivali nasije jer bi to bio podsticaj onima koji žele da reše pitanje severa na štetu Srba“, rekao je on.

Govoreći o nastojanjima da se srpski istorijski spomenici na Kosovu prikažu kao kosovska kulturna baština, Teodosije je ocenio da će to biti osuđeno na neuspeh dok god Srpska pravoslavna crkva bude u tim crkvama i manastirima.

BLIC

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Илирија

Хришћанска страна комунизма

ВИША (нечиста) СИЛА (у Јагодини)

Двор и идоли

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

http://pescanik.net/2011/11/tadic-i-dukanovic-nemaju-pravu-alternativu/

9 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Двор и идоли

13 новембра, 2011

Vesna Pešić: Tadićeva vladavina je „dvorska“

„Možda smo za ovakvo stanje u Srbiji delom i sami odgovorni. Mislili smo – Evropu ćemo, kao i sve one koji se za nju javno zalažu, braniti po svaku cenu, zatvarajući, pritom, oči pred činjenicom da ti isti ljudi državu rasturaju korupcijom i bezakonjem; spustili smo standarde, izgubili kriterijume i sada nam se to vraća“ – kaže za Portal Analitika Vesna Pešić. „Stožer sistema je Boris Tadić, koji je uporište za svoju vladavinu našao u strahu građana od dolaska radikala na vlast. Manipulišući tim strahom, Tadić je dopustio da se državne službe pretvore u partijske prćije povezane sa tajkunima, da brojni „evropski“ političari i funkcioneri postanu ili nastave da budu tajkuni, da zbog partijsko-poslovnih uticaja propadne reforma pravosuđa, da se politički dogovori sklapaju na isti način na koji se prave monopoli i karteli… Srbijom danas vladaju politički karteli i na to se jednom mora staviti tačka“.

ANALITIKA: Kada ste odlučili da prestanete da pred tim stvarima „zatvarate oči“?

PEŠIĆ: Ta odluka je došla i kao plod mog iskustva u Liberalno demokratskoj partiji. Kada sam ušla u LDP, verovala sam da će se ta stranka pozicionirati kao neko ko će upozoravati na opasnosti od srpskog nacionalizma, od bezakonja i da će imati kritičku distancu i prema svima, pa i prema Borisu Tadiću. Tako smo počeli. Imalo je razloga da se ova distanca održi, jer je Tadić, u međuvremenu, napravio neke kardinalne greške.

ANALITIKA: Na šta mislite?

PEŠIĆ: Pre svega, mislim na donošenje onakvog ustava, kao i na – nažalost – još uvek neodređenu, paralelnu i neartikulisanu politiku prema Kosovu.

ANALITIKA: Šta podrazumijevate pod paralelnom kosovskom politikom?

PEŠIĆ: Evo, objasniću vam! Zoran Đinđić je bio istinski opsednut idejom da Srbiju uvede u EU i vrlo dobro je znao da tako nešto neće ići sve dok ne budemo znali gde je realni suverenitet Srbije. Bez mistike, emocija ili religijske pozadine – racionalno i matematički jasno – Đinđić je predložio nekoliko verzija rešenja kosovskog problema. Žurio je, plašeći se da to prepusti demagozima i populistima; znao je da će, ako ga dobiju, oni to pitanje, umesto da ga reše, zloupotrebiti na stari način.

(…) ANALITIKA: Hoćete da kažete kako ispada: glasate za Vuka Draškovića, a dobijete Vuka Jeremića i Dulića; glasate za LDP, a dobijete Ivicu Dačića i Palmu?! Ali, kako je LDP uopšte na tako nešto pristao?

PEŠIĆ: Postavljate mi pitanje koja sam i sebi dugo postavljala… U LDP-u nema stvarnog organa na kome se donose odluke i tako je, nažalost, u svim partijama: nemate uvid u organizovanje stranke, u kadrovsku politiku; tako vam mnoge vam stvari promiču.

ANALITIKA: Ali, u LDP-u postoji Politički savet; bili ste predsjednica tog tijela.

PEŠIĆ: Trudila sam se da to telo učinim relevantnim. Iako smo se redovno okupljali, slobodno diskutovali, tu nisu donošene nikakve odluke. Uostalom, po mom izlasku iz Političkog saveta, Čedomir Jovanović je, na moje veliko razočarenje, rekao da je to telo bilo fikcija. Ako se Savet tako tretira, onda je logično da se i svi ostali organi stranke doživljavaju na isti način.

ANALITIKA: Ako se, kažete, odluke ne donose na stranačkim organima, gdje se odlučuje?

PEŠIĆ: U neformalnim krugovima. Kao i u državi, svuda vladaju neformalni krugovi; pravila se marginalizuju i koriste selektivno; organi su, kako reče Čedomir Jovanović, fiktivni; država je fiktivna, a sve više, ne znajući kako da konačno stignemo do stvarnosti, i sami postajemo fikcija. Skupština je, recimo, institucija u kojoj se više od trideset procenata donetih zakona ne primenjuje. Gde ćete veću fikciju? Uvođenje pravne države i poštovanje zakona je jedini put kojim se Srbija može izvući iz tranzicijskog blata u koje se zaglavila. Pitanje Evrope je pitanje vladavine prava i da je Evropa zaista cilj, borili bismo se za sudsku reformu ili bismo glasali protiv onakvog zakona o informisanju. Ali, lakše je galamiti o 9. decembaru i kandidaturi… Slažem se, kandidatura je važna, ali ne na način da se i ona maskira Kosovom…

ANALITIKA: Kaže se da je Kosovo glavna prepreka…

PEŠIĆ: Postoje dva pokazatelja koliko je Srbija blizu Evropi: prvi je da se Srbija poveže i horizontalno, pa da se iz Valjeva direktno, autoputem stigne u Zaječar; drugi je kada državnom tužiocu sms-om više ne budete mogli da dajete instrukcije šta da radi. Da biste napravili elementarno pristojno društvo u kome postoje osnovna pravičnost – što znači prestanak vladavine haosa neformalnih i privatnih interesa i ugrađivanja – mora otpočeti proces poštovanja zakona. Drugim rečima, oni koje smo birali, moraće da počnu da samoograničavaju svoju vlast.

ANALITIKA: Da li je tako nešto uopšte moguće? Pitam zbog toga što sam živjela u Jugoslaviji, u Crnoj Gori i Srbiji, ali nikada u državi u kojoj oni koji su na vlasti poštuju zakone.

PEŠIĆ: Naravno to i jeste ključni problem – i sada i ranije. Proces o kome govorim je evolutivan, ali takva evolucija nije svima zagarantovana. Evropa za koju se navodno zalažemo podrazumeva kulturu samoograničavanja na svim nivoima. Ne možete imati tržište, tržišnu privredu, bilo šta, ako nemate zakone. Bez ograničavanja neformalne moći, bez njenog stavljanja u granice zakona i ustava, bez prihvatanja činjenice da je reč o stvarima koje su naprosto iznad ličnog interesa, nema normalnog života, pa tako ni Evrope! Jer, ne možete od građana tražiti da vas po svaku cenu podrže na izborima, a onda državom upravljati putem sms poruka. Zakoni su obezbeđenje za budućnost i oni isključuju svakog novog Tita, Miloševića, Koštunicu, Tadića, Nikolića… Uostalom, šta znače promene ako se nastavi isto – arbitrarno, autoritarno i arogantno vladanje? Naravno, uvek ima razlika u stilu i nacionalnom doziranju…

ANALITIKA: Ima li ih? Vidjeli ste, mnogi građani su umorni od tog vječitog biranja istog; rezignirani su, apatični… Predsjenik Tadoć ovih dana apeluje da se izađe na izbore, da se ne križaju glasački listići…

PEŠIĆ: Zašto Tadić apeluje da ne se precrtava glasački listići? Zapanjujuće je da se predsednik države uopšte bavi takvim pitanjem koje je – sasvim marginalno – pomenulo nekoliko ljudi. Svaki građanin ima pravo da svoj protest izrazi na taj način i predsednik države ne bi smeo u to da se meša. Umesto što se godinama igra „miša i mačke“, bilo bi bolje da se potrudi da Srbiji stvarno otvori nove šanse i dokaže da je došao kraj miniranju svih institucija. Tadić je već jednom dobio poverenje na priči: ako ne glasate za mene, doći će „strašni Toma“; sada ćemo, umesto izbora između dva zla, morati da potražimo nešto što nije zlo – ni malo ni veliko; nešto što je dobar plan. Da li ćemo ga naći… Da smo ova pitanja ranije otvorili, možda ne bismo stigli dotle da nam Tadić danas pokazuje otvoreni autoritarizam i diktaturu…

ANALITIKA: Kakvu diktaturu?

PEŠIĆ: Odgovoram vam pitanjem: jeste li čitali izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, Verice Barać, o stanju u srpskim medijima? Zar to nije klasična diktatura, i to bez ikakvog „višeg cilja“ kao opravdanja? Vidite li kako izgledaju naši mediji? Pa, svi su pod kontrolom. Izvinite, šta je to, ako ne diktatura? Šta smo govorili o Slobodanu Miloševiću? Milošević je kontrolisao ključne poluge vlasti, pre svega RTS i Politiku, ali je neke medije prepustio opoziciji; tako smo imali radio B92, Našu borba, Vreme, Index. Sada su sva uporišta građanske opozicije oslabljena: i B92 je pod kontrolom. Koncept Tadićeve vlasti je da se sve kontroliše – od medija, projekata, kancelarije mladih, upravnih odbora, agencija, tužilaštva, sudova… Svega!

ANALITIKA: Odakle kod nekadašnjih demokrata tolika potreba da kontrolišu bukvalno – sve?!

PEŠIĆ: U pitanju je neformalna, lična diktatura; doduše, ona je mekana, zato što nema progona političkih protivnika. Po društvenom kontekstu, Tadićeva vlast se razlikuje od one koja je ostvarena odlaskom Miloševića: Srbija više nije zatvorena zemlja, nije u izolaciji, ne ratuje sa celim svetom i susedima; iako se zaglavila na tom putu, ipak je krenula ka tranziciji i integracijama. Tadićeva vladavina je „dvorska“. Oko njega su po pravilu lični prijatelji, njemu lojalni ne zbog normativnih zahteva radnog mesta; njihova lojalnost proizlazi iz neformalnih razloga, zbog toga što su tu u svojstvu nekakvih ljubimaca i prijatelja. Nekadašnji Tadićevi drugovi iz škole, iz kraja, sa Dorćola, njegovi đaci vladaju ovom zemljom; okupio ih je u Kabinetu. Na taj način, u DS-u su napravljene dve strukture: stranačka i kabinetska.

ANALITIKA: Pretpostavljam da je ova kabinetska, dvorska struktura mnogo jača?

PEŠIĆ: Tako je. Sve odluke donosi Kabinet, što stranke – koje inače niko ništa i ne pita – samo aminuju. Pa, vidimo da na partijskim skupovima uvek govori samo Tadić; odavno nismo čuli govor nekoga drugoga. Kao na svakom dvoru, i ovde imate one koji padnu u nemilost; takav je Vuk Jeremić, koji je, iako formalno ministar inostranih poslova, politički potpuno irelevantan. Zahvaljujući volji Dvora, Srbija je praktično ukinula Ministarstvo spoljnih poslova i prebacila ga u Kabinet. Takođe, nemamo ni Ministarstva finansija. Ovako stvoreni funkcionalni nered rezultat je, pre svega, lične vlasti koja se krije iza situacija koje su, spolja gledano, potpuno nerazumljive. Naime, nije jasno zašto se, recimo, otvoreno ne kaže da neki ministar mora da ode; zašto se jednostavno ne smeni, nego se sve krije, sve je u nekoj polu-tami.

(…) ANALITIKA: Šta mislite o najnovijem skandalu oko tužbe SPC-a protiv Crne Gore u Strazburu, gdje se, kao „prijatelj suda“ pojavljuje Srbija?

PEŠIĆ: Nisam znala ni za tu tužbu, niti za podnesak vlade Srbije. Ne znam kako je do toga uopšte došlo… Inače, uvek sam smatrala nemogućim da se Srbija i Crna Gora svađaju. Rekla bih da bi sve bilo bolje bez tužakanja, da se to rešavalo direktno, razgovorima između dve države. Poznat je moj stav oko toga da SPC ne bi trabalo da se meša u politička i državna pitanja – ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori, ni u Makedoniji… Isto tako, države bi trebalo da se drže dalje od crkvenih pitanja i davanja podrške ovoj ili onoj verskoj zajednici. Kod nas to, očigledno, teže ide, jer se pogrešno smatra da je crkva suština nacionalnog identiteta: bez SPC-a, navodno, nema Srba, kao ni Crnogoraca bez CPC-a. A, opet, čini mi se da i sam naziv „Mitropolija-crnogorsko primorska“ govori o tome da ta crkva nije ni srpska, ni crnogorska; ona je crkva vernika pravoslavne veroispovesti… Ali, kada već govorimo o sporovima, moram da kažem da imam primedbe i na „drugu stranu“.

ANALITIKA: Koje?

PEŠIĆ: Neka oprosti Milo Đukanović, ali, iako je Crna Gora dobila bolju ocenu od EU i sigurno napredovala u sređivanju nekih stvari, naši su problemi slični: kao ni mi ovde, ni Crnogorci nemaju alternativu vlasti. Ko je alternativa? Istina, imaju neku opoziciju, ali to nije alternativa. Naprosto, ne vuku napred, a mi smo društva koja su se etablirala, u kojima nisu profunkcionisale glavne institucije i potrebno je još mnogo da bi se krenulo napred. Osim toga, negde sam čula Đukanovića kako se žali da ga neki njegovi prijatelji pogrešno savetuju da se mane priče o etničkom identitetu. Mislim da sam prijatelj Crne Gore, pa, bez želje da ga savetujem, moram da kažem kako mi se čini da bi bilo dobro kada bi Crna Gora svoj ponos i identitet branila pomoću nečega što je jedinstveno, a to je država. Od svih bivših jugoslovenskih republika, Crna Gora je, i u najtežim momentima, jedina u regionu, isticala građanski koncept svoje države; nije, kao drugi, pominjala etnički narod, nego je, sasvim ispravno, rekla: Crna Gora je bila 27. država u Evropi i otuda potiče crnogorski identitet; ne od nekakava tri nova slova, po kojima bi se, po svaku cenu, razlikovali od Srba. Amerikanci svoj identitet grade na sopstvenoj revoluciji, na ustavotvornoj skupštini i ustavu, a ne na etničkom poreklu. Ne razumem zašto bi Crna Gora imidž jedine građanske države na Balkanu rušila vodeći besmislenu polemiku o tome ima li više svojih građana koji su Crnogorci, Srbi, Albanci, Bošnjaci ili Hrvati. Ako krenete tim „argumentima“, ako krenete putem nacionalizma, neminovno dobijate kontraudarac: ovde guslaju o srpstvu, tamo o crnogorstvu; izvinite, u čemu je onda razlika?!

ANALITIKA: Gospođo Pešić, prošla je godina dana otkako je advokat Srđa Popović podigao krivičnu prijavu za oružanu pobunu JSO-a iz novembra 2001. Imate li informaciju – šta je sa tim predmetom?

PEŠIĆ: Izgleda ništa. Nisam ni verovala da će se taj slučaj rešiti. Zašto? Pa, zato što bi, to pitanje otvorilo priču o radu našeg tužilaštva. Naime, nijedno drugo ubistvo nije istraženo – od pozadine, do nalogodavaca. Ko je, recimo, nalogodavac ubistva Ivana Stambolića? Crvene beretke i Legija su morali imati nalogodavca da ubiju Stambolića. Ili, jesmo li saznali ko je ubio Arkana? Ili Badžu? O ubistvu Slavka Ćuruvije se sve zna, svaki detalj, osim – ko je naručilac. Dakle, svi nalogodavci su i dalje skriveni; znamo ih, ali njihova imena ne izgovaramo. Umesto toga, kao obećanje da ih o prošlosti ništa nećemo pitati, potpisana je Deklaracija o nacionalnom pomirenju; pomirili smo se i stavili tačku na sve zločine počinjene u Srbiji od strane Moliševićeve vlasti. Periodično, kada nekome iz nove vlasti to zatreba, iz ormara se vade kosturi, otkopavaju se leševi… E, to se zove – spinovanje zločina. A gde ćete sa toliko leševa i zločina? Kuda ste krenuli?

Intervju vodila Tamara Nikčević

ЦЕО ИНТЕРВЈУ:

Portal Analitika, 08.11.2011.

>>>

KONTRA: Čekajući idola

Boško Ćirković Škabo

DANAS je u ljubavi i ratu sve dozvoljeno. A mi smo i dalje na primitivnom nivou simultanog zabavljanja ispovestima domaćeg „bus seta“ i iščuđavanja maštovitim intimnim kombinacijama političke elite. Koliko je još decenija opštenja sa našim mozgićima potrebno do prihvatanja moderne fleksibilne realnosti, po kojoj je sasvim normalno u strasnom zagrljaju zateći: monarhistu-tradicionalistu i ultraliberala ili naprednjaka-patriotu i islamistu-separatistu? Zar smo zaboravili pouku postponoćnih projekcija sa TV „Palma“? Koga briga za nazive, programe i ideologije, važno je vođenje ljubavi!

Zar smo zaboravili domaće klasike „kinematografije za odrasle“: jugo-levičarsku partiju pripadnika surovo favorizovane privredno-finansijske oligarhije, koalicije najljućih (verbalnih) protivnika devedesetih, roštiljade perjanica današnjih evropoltrona sa ljudima koje su docnije lično isporučili haškim istražiteljima…? Zar je promena odela i šminke bila dovoljna da ne primetimo nepromenjenu ekipu glumaca? Ili je ključna bila promena bundes-marki u evre?

Znate li za helsinški sindrom? Nema nikakve veze sa gospođicom Biserko, u pitanju je mazohistički poriv žrtve otmice za opravdavanje postupaka otmičara. Psihička bolest koja je ovde očigledno pustila duboke korene, čim se i dalje, kao pijan na plot, naslanjamo na upečatljive likove i dela preKALjANIH stranačkih lidera. I dalje ponavljamo da smo „stoka“ od naroda. A kao tradicionalno vešti stočari dobro znamo magičnu formulu: gruba reč, plus čvrsta ruka, plus dugačak štap. Za to nam je potreban arhetipski vođa. Kad već „volođa“ neće da nas uzme za svoje, dodaće neki.

Da li i jedna mentalno i fizički zdrava osoba na izmaku 2011. godine u Srbiji može sebi dozvoliti luksuz opravdavanja neuspeha nesposobnošću, nedobronamernošću i nepoštenjem aktuelnog vođstva?

Jesu li oni krivi što se u moru informacija lepimo za pogane sadržaje njihovih odglumljenih javnih nastupa? Primera radi, gotovo svi štampani mediji, iako pod kontrolom raznih interesnih grupa, konstantno objavljuju afirmativne primere naših velikih sunarodnika. Ljudi zbog kojih bi realno trebalo da se ponosimo poreklom sa ovih prostora, čak i da osetimo pozitivno breme odgovornosti. Da ne pričamo koliko se na internetu ili u bibliotekama može naći o njima. Zašto, nasuprot današnjih dokazano loših uticaja, ne izvlačiti primer iz vizionarstva, posvećenosti, požrtvovanja, upornosti, nesebičnosti, patriotizma i drugih pozitivnih karakteristika likova i dela: Rastka Nemanjića, Dušana Silnog, Despota Stefana, Mehmed-paše Sokolovića, Vuka, Dositeja, Karađorđa i Miloša, Pančića, Tesle, Pupina, Vojvode Stepe, Selimovića, Andrića…

Nas iz „Beogradskog sindikata“ ljudi stalno prozivaju zbog odbijanja uloge nekakvih lidera generacije. Zar vam se, pored svih gorenavedenih, to uopšte čini nužnim ili opravdanim? Zar su vam potrebni novi stranački lideri, pored jasnih poruka pesama? Meni se pak čini da neko ko, pored pozitivnih impulsa dobrih primera, ne nalazi u sebi gorivo za sopstveni pokret, već opravdanja u manama savremenika, voljno igra epizodnu ulogu u sopstvenoj životnoj drami apsurda, „Čekajući Idola“. (P)ostanite zdravi u glavi!

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:353141-KONTRA-Cekajuci-idola

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Хришћанска страна комунизма

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Post-komunistička totalizacija

http://www.novossti.com/2011/11/novi-komunisticki-pokret-upravo-nastaje/

12 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Хришћанска страна комунизма

12 новембра, 2011

Novi komunistički pokret upravo nastaje

Broj 621

Datum objave: 12.11.2011.

Piše: Srećko Pulig

Na konferenciji posvećenoj praxis filozofiji i Korčulanskoj ljetnoj školi, održanoj od 13. do 15. listopada u organizaciji Zaklade “Rosa Luxemburg” za jugoistočnu Evropu, sudjelovao je i Thomas Seibert, filozof i politički aktivist iz Njemačke. Bio je jedan od rijetkih sudionika skupa čiji je interes za teorijska pitanja podjednako izražen kao i onaj za aktivizam. Autor je mnogih publikacija koje promišljaju filozofiju i politiku u njihovoj odvojenosti, ali i nužnoj povezanosti. Član je Znanstvenog vijeća Zaklade “Rosa Luxemburg” i predsjedavajući Instituta za solidarnu modernu. Njegov je referat bio naslovljen “Ontologija revolucije; Teze o praksis grupi – danas”, a ovaj se razgovor odvijao u pauzi konferencije na Korčuli.

(…)

Mi općenito imamo problem “prevođenja” jugoslavenskog iskustva u suvremenost?

– Da, imate. Zato mislim da je važno istaknuti kako je praxis filozofija dio jugoslavenskog naslijeđa i to onog pozitivnog: u njemu Milan Kangrgamože reći da biti Hrvatom još ne znači i biti čovjekom. A ta aktualnost pitanja ljudskosti onkraj etničkog određenja govori i o aktualnosti praksisovskog humanizma u borbi protiv svake nacionalne isključivosti, što je još uvijek problem našeg vremena.

ЦЕО ИНТЕРВЈУ:

>>> Повезан текст:

ЕТНОФИЛЕТИЗАМ

август 24, 2011

Срећко Петровић: Црква и национализам

(…) До четвртог века идентитет хришћана није долазио у питање, делом и због тога што је Црква била одвојена од државе и прогоњена. Међутим, хришћанство се током векова, тачније од оног тренутка када је постало државна религија, нашло пред новим изазовима и искушењима. Хришћани су постепено занемаривали свој есхатолошки идентитет и стављали се у службу земаљских власти и идеологија, сакривених под плаштом утопије о „хришћанском царству“.

(…) У осамнаестом и деветнаестом веку, нажалост, православље постаје „плодни произвођач нација“ на Балкану. Ово се догодило и због утицаја који су долазили са Запада, под налетом идеја француске револуције и немачког романтизма. Епископи су, преузевши на себе улогу народних вођа, позивали сународнике на борбу за „веру и отаџбину“, а из оваквих устанака су настале савремене државе балканских традиционално православних народа.

(…) Национални и верски идентитет су се поистовећивали, а хришћански идентитет се на крају деградирао у саставни део националног идентитета. Православље се свело на обичаје једног народа. Црква се данас, од стране оних који су „традиционално православни“, легитимно сматра чуварем народне баштине. Тако се дошло до тога да многи од оних који се крсте чине то из националних разлога, а не због вере у Бога.

Хришћански идентитет је престао да се односи на припадност једној литургијској и есхатолошкој заједници, која је Црква, и постао је „украс“ националног идентитета. Оно што је Христос одбио да учини Јуди и зилотима – да постане јеврејски национални ослободилац – се на крају, преобучено у рухо неке нове националне идеје, прихватило, и данас се са поносом предлаже, и иде се чак дотле да се од тога чини знак верности православљу и Цркви. Уместо Турака или Латина, ту су сада Нови светски поредак и Европска Унија, Америка или Ватикан, небитно –од Цркве се свеједно очекује да народ поведе у борбу за опстанак и повољнију будућност, да га заштити од зла и да га усмери у правцу изградње велике, силне и сигурне националне државе.

(…) Црква се жртвује Нацији, одлази се у клањање идолу Нације: „појединачни елементи, преко којих се везују људи у свакој конкретној области, одвајајући их од људи других области, тј. национални елементи, када се апсолутизују, претварају се у идоле – тако се национализам лако подудара са идолопоклонством“.

(…) Националистичке тежње, оличене у јереси етнофилетизма, су осуђене од стране помесног сабора Православне Цркве одржаног у Константинопољу 1872. године, јер заговарају поделе људи сједињених у Христу. Ипак, и поред ове званичне осуде, етнофилетизам је бољка савременог православља.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://forum.verujem.org/index.php?topic=13871.0;wap2

>>> Видети још:

Душан Ковачев: Отпорашко брашно у Војводини

12 коментара | 2018.година, Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

SOULFOOD Serbia

12 новембра, 2011

NATIONAL TOURISM ORGANIZATION OF SERBIA
SUPERNATURAL

1 коментар | Акциони план, Аrticles on english | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Србија данас, Последње искушење

11 новембра, 2011

Srbija danas

јун 30, 2010

Ernst Jünger u Pustolovnom srcu iz 1929. zapisuje:

“Danas se Nemačkom ne možemo baviti u društvu; to moramo raditi sami, kao čovek koji u prašumi utire put svojim nožem i koji ima samo nadu da negde u gustišu drugi rade isto“.

———————————————————————————————————————————-

Ово је веома непријатно.

Пре годину дана је изгледало да је суботичка Фиделинка пала у „бесконачну пропаст“. Сада знамо зашто је Пајтић симулирао да ће проблем Фиделинке бити решен. „Коначно решење“ за фирму која је власник бренда „најбоље из Војводине“ управо имамо прилику да видимо, а Суботица да се подсети зашто је вођа покрета „Отпор“ у разочарању завршио живот самоубиством.

На слици: Бранимир Бранчи Николић. Фото: Национални грађански…

Бранимир Николић, некадашњи вођа студентског покрета „Отпор“, звани Бранчи, није могао да поднесе чињеницу да је свој живот и образ уложио у невероватну превару. Човек који је водио Суботицу против „Милошевићевог режима“, осуђен је на огромну новчану казну, коју није могао да плати, због увреде једног тајкуна[1]. Ко је тај тајкун? Који домаћи политичар му је верни пријатељ? Запитај се, Војводино. За то време, Бранчијеви саборци су ћутали и водили рачуна о свом богатству и политичкој моћи

Како је домократска револуција појела Бранимира Николића

Бранчи је био честито дете револуције и она га је у сласт појела првог. Није могао да издржи и одузео је себи живот[2], марта 2010. године, када је већ био сигуран да више ништа не може, а да ће му живот одузети други. У опроштајном писму, навео је:

„Уништили су овај град, а моја последња жеља је да мој пепео баце по Градском тргу. Ја вам више нисам потребан, рекао сам све, што је касније потврђено и документацијом УБПОК-а, иако су десетине кривичних пријава које сам подносио у име “Отпора” против највећих криминалаца Суботице и Србије заташкане у Тужилаштву, а и даље се заташкавају. (…)Уништили су Суботицу, а брак ДС-а и СПС-а уништио је Србију, јер је од тада јасно да ће борба против тајкуна и корупције у Србији бити обустављена. Било ми је јасно да обрачуна са криминалцима нема, него ће се лепо удружити ДС и СПС и наставити геноцид над грађанима Србије, по налогу својих тајкуна, као што су Мишковић, Беко, Костић, Пецони, Матијевић, Цептер, Чакањ, Цане, Драгић… и још неки. Они су купили читаву Србију и кроз приватизацију опљачкали, парама од дроге и оружја су је куповали. Тако су легализовали прљав новац, уништили привреду земље, а раднике оставили на улици и без посла. Све је то урађено смишљено, уз свесрдну логистику ДС-а, односно његових министара и високих функционера. (…)То су кривичне пријаве против Лајоша Чакања, Јожефа Касе, Гезе Кучере (случај “Минерва”), криминални стечај “Пионира”, “Агрокомбината” који је продат “Викторија групи”, иза којих стоје Милија Бабовић, Ружица Ђинђић, Беба Поповић… Криминал се протегао и на Палић, чије обнављање се планира, а заташкавају се прљави послови око куповине хотела, иза којих су имена више руководилаца из Дирекције за развој града. Сигуран сам да је Оливер Дулић на брзину узео већи новац од Јожефа Касе, званог Дон Касино. Суботицу је уништио Каса, ДС и његова врхушка. Уништили су Суботицу због личних интереса, срушили су Позориште, заштићене зграде у центру града. По налогу инвеститора намештају послове преко ЈКП, пљачка се буџет града. Сигуран сам да је једини излаз револуција, јер нема другог начина да се заустави пљачка – написао је поред осталог Бранчи. Он је у пост скриптуму додао да прилаже документа УБПОК-а, која именују све актере мафије, и доказују да је истина све што је годинама тврдио, те да му је зато припремљен одстрел.”[3]

Из ока дојучерашњих колега, а нарочито оних из бившег „Отпора“ и војвођанских аутономаша, суза канула није. Ни суза крокодилска.

A contra, кануло им је.

(…)

Чија је „Фиделинка“? До недавно, „успешно приватизовани“ па упропаштени комбинат умећем Mowbray sistems LTD, Mineco AG, Alysun marketing LTD и Unicredit bank Austria AD, остао је дужан 60 милиона евра[11]. Како је регулисан овај огромни дуг знатно виши од цене моста „Близанац“ код Бешке, ради чије изградње се Србија задужила, а на коју аутономашима на памет није пало да потроше који динар[12]? Ко је то смогао снаге да „васкрсне“ ово предузеће? Градоначелник Суботице о томе није обавештен[13].

Закупац млина Фиделинке је власница лондонског предузећа „Агропослови“, Јелена Јовановић, без обзира на чињеницу да су „гласине“ о овом послу Јовановићи претходно одбацили[14]. Баш као и председник тзв. Владе Војводине, Јелена је пожурила да се унапред похвали обећањем да ће запослити 70 радника. Суботица је општина Војводине са највећим фондом пољопривредног земљишта под житом. Фиделинкини производи су поносно носили титулу „најбоље из Војводине“. Захваљујући „Правди“ сазнајемо да ће ова фирма убудуће „увозити сировину“, то јест жито, а „на амбалажи брашна ће писати име закупца“[15].

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/11/11/dusan-kovacev-otporasko-brasno-u-vojvodini/?lang=cir

Branci je bio moj prijatelj, ponosan san na njega, slao mi je telegrame i podrsku kad sam bio u zatvoru (CZ) na odsluzenju kazne za klevetu tih kriminalaca (zbirno godinu i petnaest dana zatvora). Ovoj besomucnoj pljacki mora se stati na put, vec je prevrsila dara meru. Branci neka bude jedna od nasih zvezda vodilja … vecna mu slava i hvala!

ПОНОС! СРБИЈА:

http://ponos.rs/strana_1.html

———————————————————————————————————————————-

Двери раскринкале Динкића

Погледајте емисију која је већ окарактерисана као локални, Зрењанински инсајдер. После њеног емитовања, у целом Банату се дигла прашина јер су гости емисије, посебно представници Покрета Двери ЗА – живот Србије, раскринкали финансијске механизме којима се преко децентрализације узима новац од грађана. После њеног гледања нико више неће моћи да Вас убеђује да иза УРС-ове реторике заиста стоји брига за локалне самоуправе.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/multimedija/video-zapisi/dveri-na-tv/dveri-raskrinkale-dinkica.php

http://www.youtube.com/watch?v=LqfT8mwV7NE&feature=player_embedded

——————————————————————————————————————————–

“MI SMO 99%“

Kićenje novosadskih spomenika maskama Gaja Fouksa, zapravo je poziv građanima da se u subotu u 15h pojave na protestu „Ogorčenih“ na Trgu slobode. Na skoro sve biste i statue u gradu noćas su postavljene maske koje su u poslednje vreme postale simbol antikapitalističkog pokreta u svetu.

Nepoznate osobe su sinoć „okitile“ spomenike slavnim ličnostima želeći da skrenu pažnju na potrebu da se i Novosađani uključe u pokret „ogorčenih“, koji se velikom brzinom proširio iz Amerike po celom svetu. Maska, kojoj je globalnu popularnost doneo strip i film „V kao Vendeta“, postala je simbol građanske neposlušnosti koja omogućava nezadovoljnim ljudima da na protestima nastupaju kao jedan, istovremeno štiteći svoju anonimnost.

http://www.99posto.org/english

——————————————————————————————————————————–

Међународна иницијатива за праћење антисрбизма

International Initiative for Anti-Serbism Monitoring

See this page in English

Ver esta página en español

Поштовани потписници петиције,

Вашом заслугом исправка и извињење су објављени. Ради се о првом извињењу светског медија српском народу у последњих двадесет година.

Тај период је обележила антисрпска медијска пристрасност, која није искључивала ни прећуткивање жртава, ни измишљање злочина, ни говор мржње.

Шпански преседан је био водећа вест у Србији, а одјекнуо је и до Wall Street Journal. Снимак је за један дан видело 10.000 људи.

Доказали смо да, ма како мали, можемо да мењамо ствари кад се ослонимо једни на друге, на праве вредности, и на праве методе.

Да ова акција не би остала преседан, већ постала правило, основана је МИПА.

Остајемо окупљени!

http://antisrbizam.com/en/

——————————————————————————————————————————–

“Biti radnik danas“, 2. diskusija: “Šta nakon raskida privatizacionog ugovora – radničke inicijative naspram Vladine Agencije za privatizaciju“ (VIDEO)

https://i0.wp.com/pokret.net/zdravko_milenko.jpg

Diskusija Šta nakon raskida privatizacionog ugovora? – Radničke inicijative spram Vladine Agencije za privatizaciju. Nakon što antikorupcijske inicijative radnika i malih akcionara dovedu do raskida ugovora sa nesavesnim investitorima, jedino rešenje koje je do sada praktikovano i koje zakon propisuje jeste uspostavljanje uprave koju kontroliše Vlada. Sve inicijative radnika i malih akcionara da se preduzeće nakon raskida ugovora pokrene, Vladina uprava najčešće ignoriše. Kako stvoriti uslove za participaciju radnika i malih akcionara u preduzećima u kojima za to postoji interesovanje? Da li se radničko NE! propadanju, izraženo antikorupcijskim inicijativama protiv nesavesnih investitora, može artikulisati u privrednu inicijativu za oporavak preduzeća? Diskusija se održala 05. 11. 2011. godine u Beogradu.

Pokret za slobodu

http://pokret.net/cms/

——————————————————————————————————————————–

Последње искушење

јул 5, 2010

Савладали смо и последње искушење – сажаљење за “велике људе“.

Сада треба направити нов затвор за ове “наше“ “великане“. Треба им омогућити достојне услове у затвору, јер то заслужују и обични криминалци, па и министри, генерали, тајкуни, новинари, академици, професори, владике, писци и слично.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Један на један

Najveći u Evropi….

Капитализам и социјализам, фашизам и комунизам

Budzet Srbije pred bankrotom

Исправка и извињење српским жртвама – TV Espana

Treća Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore

Двери српске и Београдски синдикат – ПРОЈЕКАТ СРБИЈА

Saša Radulović: It’s the economy, stupid

Стање је критично. Стварно. И студенти се пробудили…

Vuk Perišić: О Manifestu Pokreta 15. oktobar

Los Indignados

NEBOJŠA MALIĆ: Nešto poput 5. oktobra

The left’s ‘Tea Party’?

Одузета једна столица од стране професора…

Četiri teze o socijalnom dijalogu

Otpor nije gotov?

Дачек: Влада је стабилна

Džedaj u Galaktičkoj Republici

Dahije

Борба се наставља

Ocena ustavnosti Zakona o političkim strankama

…силна ће борба да буде..

СРБИЈА ДОБИЈА НОВУ ЕЛИТУ

Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

24 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Saša Radulović: It’s the economy, stupid

9 новембра, 2011

Izgubili smo preko 250.000 zaposlenih u poslednje 3 godine. Duplo više po anketi o radnoj snazi koju koristi MMF. Država korumpirana do srži. Demokratska partokratija kao društveno uređenje. Sa 3 (i slovima: tri) nezavisne institucije sistema. Transparentna kao ugovor sa Fijatom. Duplo centralizovana. Bez suvisle ekonomske politike.

A glavna tema progresivne opozicije? Preokret politike na Kosovu kao najglavnije pitanje. A glavna tema medija? Isto to.

Vlada je potpuno zakazala u svakom pogledu osim jednom. Spoljnja politika. Koliko god se slagali ili ne slagali sa njom, ona je postigla zacrtano. Zaustavila je talas priznanja Kosova kao nezavisne države i učvrstila otpor značajnog broja zemalja ovakvom pravnom nasilju u međunarodnim odnosima. Unapredila je odnose u regionu. Značajno spustila loptu na zemlju. I u isto vreme, uprkos neslaganju oko Kosova, zadžala dobre i prijateljske odnose sa najmoćnijim zemljama sveta. Ne odustajući od legitimnih zahteva i odbrane državnih interesa.

Što se tiče Čede i Čiče i njihovog preokreta, prvo treba da sa porodicama odu na Kosovo, nastane se tamo, pa da ubede sve ljude koji su još uvek tamo, južno ili severno od Ibra, da je za sve njih, i njihovu decu, najbolji Ahtisarijev plan +, minus ili dvotačka. Isto važi i za sve one koji iz Beograda kažu da im je Kosova preko glave.

Na Kosovu pravno i fizičko nasilje ne sprovodimo mi. Sprovodili smo 90-tih. I sramota me je zbog toga. Ali to ne opravdava ovo što se dešava danas. Imovina i ugovori.

Kosovo je jedina tema na kojoj vladajuća garnitura ima šanse da dobije izbore. Jer osim dva mosta, slikanja uz novootvoreni otvoreni bazen po kiši u oktobru u Babušnici i projekta agronoma, koji su nakon ekonomskih ambasadora koji su spasili ekonomiju i izvoz, nosioci spasa naše poljoprivrede, zaista ne vidim na čemu će bazirati kampanju.

I zašto onda o Kosovu? Izgleda da ne umeju ništa drugo. Prosto neverovatno.
Gomila istrošenih fraza. Opštih mesta. Besmislenih obećanja. Nestručnih ljudi. I sve se svodi na isto: dajte nama da zajašemo, i mi ćemo sve rešiti i živećete bolje.

Dok smo arčili novac na suluda subvencionisanja, niko ništa nije rekao.

Dok smo kupovali radna mesta za 10.000 evra na tuce, a gubili iz za DŽ na hiljadu, niko ništa nije rekao.

Dok je ubijana reforma poreskog sistema, koja je bila u interesu proizvođača i izvoznika, a protiv sive ekonomije i podivljalog uvoza, ni to nije bila tema za opoziciju.

I dok kolaju neverovatne ideje o pretvaranju banaka u SDK i hapšenju onih koji ne uplaćuju doprinose, opozicija ni reči.

Glavni nosilac borbe protiv partokratije je naprasno opozicinisani drugi stub vlade.
Glavni nosilac borbe za decentralizaciju je pored gore pomenutog stuba i drugi nosilac centralizovane vlasti, nepotrebna pokrajinska administracija. Šta reći?

Glavni borac za socijalnu politiku je ministar koji je četiri godine bez rezultata upravo odgovoran za socijalnu politiku. Ništa ne radi na njoj, ali odlično saoseća sa ugroženim ljudima.

Niko nije nosilac zahteva za trasparentnost. Niti žele o njoj da pričaju. Kada stigne zacrnjen ugovor sa Fijatom, to nije tema za opoziciju.

Nikoga ne interesuju nezavisne institucije sistema. Niti pokazuju da razumeju šta to znači. Demokratija je diktatura institucija. I kada pozicija napada i tih malo nezavisnih institucija koje imamo, opozicija ćuti.

Niti govore o problemima u pravosuđu i kako ih prevazići. Kako postići da pravosuđe bude zaista nezavisna grana vlasti.

Niti govore o tome zašto je Zakon o radu uz poreski sistem, najveći ubica radnih mesta u Srbiji. Jer je pisan za zaposlene u državi, u zdravstvu, u školstvu, kojima je država majka, a ubija mala i srednja preduzeća i njihove zaposlene kojima je država maćeha. I da to sa uspešnom ekonomijom nikakve veze nema.

Trebalo bi da razgovaramo o budžetu za 2011.godinu. Najvažnija ekonomska tema. Da li iko iz opozicije ima ikakvu ideju o tome šta tu treba da se radi? Zašto sindikat prosvete sada ne pokreće svoje teme? I svi ostali sindikati? Sada kada je vreme.

U našoj maloj korumpiranoj zajednici je:

– Zapošljavati je skupo, posedovati jeftino.
– Prihodovati skupo, uzimati profit jeftino.
– Proizvoditi skupo, uvoziti profitabilno.
– Poslovati legalno teško, na crno jedino održivo.

Zašto i da pričamo o ovim komplikovanim stvarima kada je mnogo lakše da tupimo o frazama.

Najveća opozicija će navući 100 milijardi evra stranih investicija. I ukinuće korupciju i time navući 2 milijarde evra koje će investirati da nam bude super. I moje dete bi znalo bolje.

Priznamo Kosovo kao nezavisnu državu, i sva će nam se vrata otvoriti. Naša vera u instant rešenja je svetski neprevaziđena. Da pet Kosova priznamo, mi smo miljama daleko od standarda EU. I nije EU cilj. Ona je sredstvo. Na žalost, uz ovakvu elitu, i jedino sredstvo ka boljem životu.

Ovo nije tekst podrške poziciji. Mada izgleda tako. Ja sam glasač Demokratske stranke. Na svim izborima do sada. Na svim nivoima. Ovaj put ne. Bio bi potreban masivan zaokret i posipanje pepelom za to. A to se neće desiti.

Ovo je tekst o istinski tužnom stanju ponude političkih proizvoda u Srbiji. I medija, kao četvrte grane vlasti, koji bi trebalo da nas upozoravaju. It’s the economy, stupid.

http://blog.b92.net/text/19078/Its-the-economy-stupid/

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Економија

Капитализам и социјализам, фашизам и комунизам

Budzet Srbije pred bankrotom

Кад ако не сад?

Četiri teze o socijalnom dijalogu

Величина новчане масе у Србији

Српска економска криза

Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

11 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

7 новембра, 2011

Нови текстови (2012-13)

UDBA – ознака (не)квалитета (Православље и мистика)
ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА
ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ
ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

7. новембар 2011.

Овај текст је још један прилог за стварање новог народног договора (и нове српске деснице). Затим, и стварању Уставотворне Скупштине, новог државног и друштвеног уређења, нових вредности, позитивне селекције… Ово је још један сажет приказ радне верзије за књигу коју сам написао почетком године, наслова “Нова српска десница“, и коју још нисам уредио и дописао за штампање (а коју сам поставио на блогу). Књига је сажета верзија ставова које сам износио на блогу током последње три године. Блог носи назив “KOSMET VIA KOSMOS“, у поднаслову “Начертаније Меморандума за 21. век“. После нелегалног проглашења независности Косова од стране Албанаца са Космета, уз велику подршку одређеног броја држава са Запада и арапског света, у ситуацији када Србија није имала никакав програм за решавање питања Космета, када је као реакција на то признавање дошло до великог народног незадовољства које је националистичка елита погрешно усмерила, а пред почетак домаће и светске економске кризе коју је наредна неолиберална власт “превидела“, и због медија који су под контролом одређених центара моћи, одлучио сам да блог буде место где сви заинтересовани могу прочитати моје мишљење. Истовремено, да све текстове других аутора које сам прикупљао за себе, поделим са људима који посећују блог. Поред писања блога, током претходне три године радио сам на томе да се, макар унутар мојих генерација, створи боља координација, да се упознају међусобно, бројне организације, и појединци, из Србије, региона и расејања. До сада нисам желео да уђем у политику, да се окружим неспособним и сумњивим сарадницима који ће само уништавати туђе и грабити за себе. Потребни су ми људи од којих могу нешто да научим. Који ће прво да мисле на општи па тек онда на лични интерес. Тај “нуклеус“ који сам чекао је створен. Створен у смислу да се појавио довољан број појединаца спремних да започну посао. Треба створити Државу. То је посао који захтева време и рад више генерација.

Али, да ли је могуће да се тај посао озбиљно покрене после избора 2012. године? Да ли ће бити изненађења на изборима, да ли ће се појавити нека нова политичка опција (коалиција) са спремним економским програмом (или макар јасном визијом)? Да ли ће од наредних избора у политичком животу Србије учествовати неки нови људи? Верујем да хоће и да су пред нама велике промене. Можда неће ићи све тако брзо, идеално и ефикасно, јер су поделе у народу (и међу елитом, и међу новим генерацијама) дубоке и бројне; још увек је мали број оних који раде на стварању услова за промене, и то раде са скромним ресурсима, или често са људима који су васпитавани у комунизму, који по менталитету и схватањима живoта и економије припадају прошлом веку; противници промена (из државе и света) су још увек изузетно јаки и добро организовани; грађани су апатични и депресивни, недостају кадрови (недовољно квалитетних појединаца у стручном и моралном смислу) способни да воде бројне државне, друштвене и националне институције, чак и када би потпуно нови људи преузели све најважније државне положаје власти. Са друге стране, свет је у све већој кризи, међународне околности , за развој новог модела економије,неће бити повољне ни за нове људе из нове власти без чега нема ни бриге за породицу, демократизације, реформе образовања, социјалне правде, владавине права (и обрнуто, без свега овога нема развоја новог модела економије), и при томе, имамо јако мало времена да донесемо програм новог модела економије, и са тим у вези програме за бригу о породици (и наталитету), демократизацију (новог државног уређења, другачијег страначког живота), реформу образовања, достизања веће социјалне правде (заштите права радника и послодаваца, бриге о неспособним и сиромашним…), изградње владавине права (верска права, права мањина, смањивање корупције…), укључивање расејања у привредни и политички живот Србије и планова за решење статуса Космета и заштиту интереса Срба у региону. Све ово неко треба да напише, сви ти нови људи треба да се повежу и упознају (да би Држава постала као организам у коме срце има своју функцију, мозак своју, желудац своју… где сви органи чине једно тело), морају да се докажу и на делу, и тек тада се може очекивати од народа, од грађана, да нешто мењају на себи и око себе.

Циљ ми је био да дођем до оних правих припадника елите који су маргинализовани од стране власти и у јавности (посебно из расејања), које у књизи зовем “природна и езотерна аристократија“ (Берђајев), и још важније, да окупим што више припадника своје генерације, и млађих од мене. Мислим да сам добар део посла урадио у претходних неколико година. Оно што се променило за ових 10 месеци (од времена када сам написао “Нову српску десницу“) јесте сумња у “езотерну аристократију“. Као да је и она – левичарска, као да је и њој стало само до одбране Републике. А знамо ко је и како и због чега стварао републику… Оно што и овом приликом напомињем, што сам и на блогу често напомињао, не заступам реваншизам према комунистима, нисам притивник сваке идеје левице, не негирам и добре стране комунизма, само указујем да је Србија од 1945. године држава у којој левичари владају, то је настављено и после 1990. и после 2000. године, и када се гледа ко је највише крив за све лоше што се догодило у претходних 70 година са српским народом, морамо прво да погледамо на леву страну…

Блог сам назвао “KOSMET VIA KOSMOS“, са асоцијацијом на међународни правни поредак кроз изворно значење речи космос, али и на бирање “небеског царства“ светог цара Лазара и косовски мит који се одржао и пренео до моје генерације. Онај ко разуме “витеза вере“ (С. Кјеркегор) разуме да је одрицање од Космета заправо одрицање од Христа, од Бога, да је одрицање од борбе за Космет повиновање пред “дужан си“ које изриче Нужност (антихришћанске “међународне заједнице“)… Али то не значи да Србија може да поврати Космет у оквире у којима је покрајина била до 1999. године (видети испод текст “Илирија“), то не значи да подржавам тезу да је Србин само онај ко је православне вере и да је могућа реконструкција живота какав је био пре Другог светског рата или у доба Немањића, то не значи да подржавам било какав облик шовинизма, расизма, ксенофобије, дискриминације према мањинама, да нисам свестан свих негативних и штетних страна мита о “небеском народу“…

Управо су нас те негативне стране довеле у овако тешкоу ситуацију, јер некада противник није био толико јак колико су Срби сами себи наносили штету. Зато Срби немају национални програм. Они из Прве Србије живе у миту (“несвестици“, без “покрета вере“), они из Друге Србије слушају диктате “реалности“ и Нужности (Нато пакта). Са жељом да се иницира писање таквог програма, други назив за блог који сам одабрао као поднаслов је “Начертаније Меморандума за 21. век“. Програм који се заснива на томе да Европска унија нема алтернативу није озбиљан програм. Програми у којима нема сарадње са ЕУ а не нуде никакву јасну алтернативу такође нису озбиљни програми. Озбиљан програм не може да напише појединац, не може да напише једна политичка организација или коалиција, у писању програма морају учествовати сви делови друштва и народа. Нови народнидоговор није народни договор, неће водити као постизању националног и друштвеног консензуса ако у њему не учествују сви делови друштва. Пример: управо је директор Пореске управе Србије изнео неколико добрих решења и изразио очекивања да се нов закон, нови прописи и решења донесу и почну примењивати до краја ове године. Уколико се то не догоди, очекујемо да човек поднесе оставку. Ако то уради, он је најозбиљнији кандидат за директора Пореске управе када дође до смене власти. Дакле, овде су у питању његова стручност и етичност, није важно да ли је био члан неке странке, да ли је верник, атеиста или агностик. Уколико се заиста добри предлози не усвоје и не примене до краја године, а он остане на истој функцији очекујем да нека наредна власт то уради а овог човека, ако се покаже да је на било који начин учетвовао у корупцији, треба санкционисати, по предлозима за које се сам залаже – брисање радног стажа и друго. Немогуће је доћи до владавине права ако сви представници друштва не учествују у стварању правних норми, јер и када би оне биле најбоље написане, ако не постоји консензус о њиховој примени, поштовању тих норми у свакодневном животу, нема владавине права. Тада, они који су донели норме могу само на силу да натерају оне који одбијају норме да их прихвате (пример: дешавања око Параде поноса). Посебан проблем је како премостити тај пут – од рушења постојећег система, до стварања новог, демократског, система. Једно је да се иницира писање националног програма, а сасвим друго да се он напише (како је горе објашњено) и касније – реализује. Неко мора да преузме на себе тај задатак (да изађе на изборе са предлогом, или да, ако је немогуће демократским путем то урадити, организује нову власт на неки други начин. Али да би потврдили своју власт, свој програм, ти људи одмах по преузимању власти треба да организују референдум – ово, дакле, напомињем, уколико се после избора 2012. ништа не промени, уколико у републичкој скупштини остану исте странке, што је сасвим реално – и да тако потврде своје “вођство“).

Као појединац, као неко ко не припада ниједној партији или организацији, толико могу да учиним. У овом тренутку. Уколико не успем, вероватно ћу морати да напустим Србију (на неко време), а ако се појави неко бољи и ко је у стању да организује писање, и каснију реализацију, националног програма, имаће моју подршку. Од постојећих лидера политичких партија мени за вођење државе нико није потребан. Наравно, неко од њих може да буде евентуално амбасадор или неки саветник, али да политичари који су водили Србију у последњих 10, 20, 30 или 50 година воде министарства и државне институције, у Србији у којој би ја био део власти, тешко… Остаје проблем са новим људима у оним институцијама које су аутономне, попут СПЦ, судова или универзитета… Дешавања са посетама Патријарха недавно манастиру Милешева и Јагодини, или дешавања са адвокатским коморама и судовима, или дешавања на факултетима последњих дана, показују у каквом су јадном стању ове институције, и можемо само Богу да се молимо да се и у њиховим редовима појаве неке нове снаге у будућности… Или на челу државе, и служби реда, које би помогле да се сви они који су чинили кривична дела санкционишу… Па опет, и ако се то уради, ако унутар ових институција нема појединаца који би после тога преузели водеће позиције и који би радили поштеније и стручније, неће бити промена… (Зато је овај текст са доста “али“ и са понеком контрадикторношћу, због више различитих сценарија по којима се може догодити расплет наредних избора, промене власти, смене генерација, светске економске кризе…)

На крају (овог увода): човек не може да дође до спасења сопственим снагама, па ни српски народ, ни Србија, зато, са вером у Бога – све је могуће.

Све је једно…

14. септембар 2010.

Председник опозиционе странке тражи да се један од тајкуна, коме је одузета имовина и који се налази на потерници, врати у Србију и брани са слободе. Правник из друге опозиционе странке ушао у управни одбор компаније чији је власник осуђен због више превара.

Медији под контролом власти, од тајкуна коме се никада није судило, праве највећег Србина и првог задужбинара који се појавио после 50 година. Председници странака које су на власти осуђују правника из опозиционе странке зато што је члан УО компаније чији је власник у затвору због више превара. Али не осуђује своје колеге из својих странака који седе у управним одборима банака и компанија које пљачкају Србију. И који отворено раде за интересе других држава и страних компанија.

Свеједно је да ли ће министар спољних послова бити смењен или неће, да ли ће бити најурен из странке или ће постати потпредседник странке – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Свеједно је да ли ће опозиција доћи на власт или неће – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Свеједно је да ли ће тајкуни да се ухапсе или сачувају јер су “наши“ – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Свеједно је да ли ће Лука Београд да припадне граду или тајкунима – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Јасно је да са оваквом политичком, интелектуалном, војничком и привредном елитом српски народ и српска држава не могу да опстану.

Тек када стасају генерације које нису имале никакве везе са системом и људима који већ деценијама доминирају у Србији – овај народ можда добије нову елиту и опстане. То се може догодити у наредних двадесет година. Сада, реално, Србија нема људе који би могли да изведу пуч, одбране и покрену народ и државу ка расту и благостању. Пропадаће српски народ још десетак година, и онда ће се, надам се, окупити и завладати Србијом неки потпуно нови људи, и сачувати оно што је опстало и преживело.

ИЗБОРИ 2012. ГОДИНЕ

24. јун 2011.

(скраћена верзија)

Србија је у светску историју ступила први пут под вођством лозе Немањића, други пут се у историји појавила под вођством лозе Карађорђевића и лозе Обреновића, и сада је време да, после скоро једног века под именом Југославија, Србија и по трећи пут ступи у историју света. Да ли као монархија, опет, по трећи пут, каква би то монархија била, наследна или ненаследна, парламентарна или просвећени апсолутизам, или нешто сасвим ново и другачије него што је до сада постојало, треба на демократски начин, уз друштвени консензус, нови народни договор – решити, договорити. Да ли ће се мера, однос снага, уређивање државе, тражити преко улице, кроз физичке обрачуне неистомишљеника, кроз медијске и привредне обрачуне, тако да се пропаст Србије и српског народа настави, или ће се Србија на другачији начин уредити?

Политичка елита, под контролом страних центара моћи, поново игра своје игре. Тако странка која је економски уништила државу сада предводи децентрализацију, као, прешли су у опозицију, док владајућа странка подржава њихов предлог децентрализације а водеће десничарске странке шаљу позитивне сигнале овој странци и речи похвале њеном председнику. За народ, за грађане, сви су они – исти. То је разлог да се већ сада размишља и о избору за председника/монарха, као путу за стварање Уставотворне Скупштине и новог државног уређења.

Зато очекујем да Двери српске израсту у праву опозицију, да постану до краја 2011. године прва права опозициона политичка организација од 1945. године. Наравно, у Србији опозиција може бити само православна и демократска десница. То није лако, бројне замке су постављене од стране српских комуниста (левичара) и страних окупатора (неолиберала и фашиста/нациста). Ипак, верујем да ће Двери српске разбити све комунистичке и неолибералне монополе и замке, од оних које их/нас чекају од стране Демократске странке Србије преко оних које су постављене од стране левичара окупљених око недељника Печат до оних које се очекују од стране глобалиста и прогресиваца на власти. И ДСС као странка деснице, и Печат под уредништвом левичара, контролишу се из истог центра. Сви су под контролом комуниста из САНУ, тзв. “очева нације“. Са друге стране, идеолошки противници, дакле, неолибералне странке владајуће коалиције и прогресивци у медијима (квинслизи) учиниће све да се политика Двери што мање чује у јавности путем медија, покушаће дезинформацијама и подметањима да саботирају политичко деловање Двери. Оно најважније, и једни (ДСС, СРС, СНС, Печат, НСПМ…) и други (ДС, СПС, УРС, ЛДП, Политика, РТС…) контролишу финансијске токове у држави, или су под контролом оних који имају новац, и ту ће са њихове стране највећи притисак да се врши – да Двери прикупе што мање новца за кампању и свој рад. То ће се превладати ако се дође у ближи контакт са народом, са грађанима, ако се са њима директно разговара, ако се изгради интернет герила, па грађани стекну поверење у људе који се нађу на листи Двери, ако прихвате политички и економски програм Двери (који управо настаје) и грађани крену као појединци са малим прилозима да финансирају Двери, па се укључе власници малих и средњих предузећа, часни капиталисти (којих има у Србији), па стигне озбиљнији новац од стране Срба из расејања, који могу да одиграју пресудну улогу, да на велика врата и прави начин припадници српског расејања (где се налази бољи део српског народа а све више и бројнији) уђу у политички живот Србије после избора 20102. године а Србија напокон искористи, како треба, потенцијал који носи расејање. Такође, Двери српске, нова српска десница, до избора мора ступити у савезе и са партнерима из света, мора се добити подршка од Москве до Вашингтона, где год се пронађу савезници. Све ће то тако бити – на изборима 2012. године листа Двери српске појавиће се као једина и права опозиција, као предводник нове српске деснице, као покрет који ће победити на изборима, који ће покренути суштинске промене у Србији (“дестаљинизацију и рехристијанизацију“) и ослобађање од спољашњих центара моћи које у колонијалном положају држе Србију.

Како Двери, без новца, под медијском блокадом, да постану главни стуб нове владе у Србији. Поред личног напора који ће учини дверјани, и неколико изненађења која ће се догодити до краја године, чиме ће добити већу пажњу јавности и знатан број присталица, састављање нове владе неће бити могуће без коалиције са бар две странке. Које би то странке биле? То могу бити Демократска странка Србије и Социјалистичка партија Србије (уколико пређу цензус). Да би ове две странке биле успешне на наредним изборима морају да изврше доста кадровских промена у својим редовима (пример: да ДСС постане препознатљив по Фонду Слободан Јовановић а не по Колубари/ама). Ако би ове две странке то постигле, то би политички заокружило стварање новог народног договора. Приликом преговора о састављању владе ушло би се у разговоре са две државотворне странке из постојећег система, које су уједно, до сада, биле главни противници интеграцији Србије у НАТО и ЕУ. Које су истовремено, са српске стране, најближи партнери Русије. То је политика и Двери српске.

Али, политика Србије не сме да буде изолација од Запада, напротив, треба више него икад сарађивати са Западом. Такође, мора се креирати и нова политика према муслимани на Балкану, према Турској, према Ирану и арапским државама. Овога пута треба наћи праве партнере и искрене савезнике на свим странама света. Посебно се ово односи на будућу сарадњу са САД. Без постизања консензуса са политичком елитом која стоји иза политика које спроводе ДСС и СПС, није могуће направити стратешку сарадњу са хришћанима из САД (мада ова српска елита није битна по себи, битна је због времена, јер Србија и Срби немају времена да чекају да биолошки изумре “веће стараца“ и да са њима оду њихови “пулени“ које су распоредили у државним институцијама, службама безбедности, медијима… осим уколико им је жеља да са њиховим биолошким нестанком дође до нестанка целог српског народа – ми млади, као појединци, можемо се снаћи и у некој другој држави или радикализовати борбу против система, што нас опет доводи на почетак: да ли имамо времена и смемо дозволити да у Србији још неколико година владају неспособни и корумпирани људи?). Уколико би Србија успела да усагласи интересе хришћана из Русије и хришћана из САД (бар) у овом региону, да се не сукобљавају, Србија би за савезнике имала две хришћанске државе које у свом поседу имају највише нуклеарног оружја и највише нафте и гаса на свету.

Зашто су хришћани толико инфериорни на политичкој сцени Србије, 20 година после слома комунизма? То је питање које би дверјани морали да поставе ДСС-у и ако се добију прави одговори из ове странке, може се приступити, после избора, разговорима о коалицији. Зашто Србија није раскрстила са негативним наслеђем комунизма? То је питање за СПС, од чијег одговара зависи њихово учешће и могуће састављање нове владе. Питање транзиције и приватизације је питање за обе странке, за остале странке и појединце који би хтели да приступе новом народном договору.

Ако се на неки други (досадашњи) начин буде радило, то ће бити само добит за људе из Двери, ДССа и СПСа, уколико уопште дођу у позицију власти (лично сумњам да би), где ће дверјани стећи привилегије које им постојећи систем омогућује а људи из ДССа и СПСа ће задржати постојеће привилегије, док се услови живота обичних грађана неће поправити, јер ће систем остати исти. Није решење, за Србију, да Двери постану само парламентарна странка, без учешћа у власти, јер живот у Србији заиста више “не може да чека“.

То је прво и најважније обећање које су дали људи из Двери српске – рушење “уједињених монопола Србије“ у политици, економији, образовању, медијима… То тражи већина грађана Србије, већина српског народа. Отуда све више апстинената на изборима. Не треба Двери српске да се приклоне ДССу и ставе своја имена на листу ове странке, да би им ДСС омогућио “приступ медијима“. Нису симпатизери Двери незадовољни радом људи који воде Двери, већ су чланови и гласачи ДССа незадовољни радом људи који воде ДСС. Што се СПСа тиче, са том странком је много теже постићи договор, посебно док је на њеном челу садашњи председник СПСа. Зато је за Двери, а најпре за Србију, најбоље да се разговара о постизборним коалицијама. Лично, уверен сам да Двери, ако остану по страни, као противник свим странкама, и режиму, и систему, могу бити највеће изненађење на наредним изборима. Са великим бројем гласача и посланика, разумљиво, преговарачка позиција Двери после одржаних избора биће знатно боља. Неће се више радити о неким “клинцима“ којима ће “мудраци“ из постојећег система (који је уништио Србију) да соле памет и “усмеравају“ у “правом“ смеру њихову енергију и знање. Глас народа, глас обичних грађана, само ако дверјани остану доследни до краја, до дана избора, и после тога, приликом преговора за састав владе, може да се чује и може да се уважи. Све остало, понављам, јесте јефтина игра/политика да се Двери искористе да придобију неке апстиненте, младе, расејање, разочаране чланове странака, и да све њихове наде утопе у постојећи систем (живо блато). Реално, постојећа елита, да има знања и воље, радила би до сада другачије, не би чекали појаву нових људи и нових организација на политичкој сцени.

Закон о реституцији и Трећа Србија

7. септембар 2011.

(скраћена верзија)

За 20 година, од када је у Србији враћен вишепартијски систем, ниједна странка није подржала доношење праведног закона о реституцији. То је доказ да сви водећи политичари у Србији треба да одговарају зато што су припадници организованог криминала. Треба разбити ту организовану криминалну групу. Сви су настали из истог центра.

Знамо да се српски комунисти деле на две струје. Једну чине националисти, другу припадници грађанског дела Србије (анационалисти, атеисти). Као што сам већ писао, Србија за ових 20 година није успела да добије праву десничарску странку. Да јесте, Србија данас не би била једина држава у Европи у којој није спроведена реституција. Ускоро ће бити донет лош закон, искључиво због притиска Европске уније, а не због грађана Србије и грађана који живе у расејању, или верских заједница. Српски народ није имао добро организован антикомунистички покрет, и такo је дочекао крај Хладног рата. Како комунисти воде државу од краја Хладног рата до данас, сви видимо (Produktivnost u Srbiji 42 odsto od evropskog proseka и Srbija po kvalitetu života i standardu građana na dnu lestvice u regionu). Они су се поделили на те две струје – националкомунисте и либералкомунисте. Поред њих је основано пар квазидесничарских странака и пар које су имале потенцијал да постану праве десничарске странке, али нису успеле, због штетне “кохабитације“ (Удбашко праунуче, или тајна историја Породице која влада Србијом и Ne pripadam svetu cenzurisanih ljudi). Да су “екс-комунисти“, који су после 1990. године постали “православци“ или “демократе“ и “либерали“ заиста то постали, дошло би до договора између њих и Србија би спровела реституцију, док се као председник Владе Србије на њеном челу налазио председник ДСС. То ће остати као историјска чињеница – Србија је имала на челу владе “антикомунисту“, министар спољњих послова био је “антикомуниста“ и “заступник“ Равногорског покрета, имала је “демократске“ странке у владајућој коалицији и није донет Закон о реституцији. Зато мислим да су сви они комунисти (ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО). Осим што је указана почаст Слободану Јовановићу, осим што је делом исправљена неправда према равногорцима (и даље се врше опструкције према онима који су рехабилитовани или су заслужили пензије), за 20 година ништа значајније није учињено у Србији од стране оних који су себе називали антикомунисти и равногорци. Академик Драгослав Михајловић једини подсећа на злочине са Голог отока, али је он постао академик САНУ, и као што видимо, неуспешно се бори против генерала ОЗНЕ који се слободно шетају Београдом (Нитков!). “Деца комунизма“ (генерације људи рођених и васпитаваних унутар комунистичког система) ударна су песница национализма и неолиберализма. После 1990. године нико на власт у Србији није могао да дође а да није добио сагласност већине унутар тог комунистичког и квазидисидентског круга људи из владајуће елите. Нити је неко могао да постане милијардер. Због тога је власник ТВ Пинк-а постао тако успешан послован човек. Током ’90-тих имао је подршку СПС-ЈУЛ-СРС, после 2000. године имао је подршку странака ДОС-а. Настао је док су националкомунисти апсолутистички владали, сада када либералкомунисти апсолутистички владају продаје део своје ТВ човеку против кога се већи део елите, која је стварала Пинк, наводно борила – Џ. Сорошу (Tunjevina s Pinka). А власнику Делта холдинга на отварање тржног центра долази академик Добрица Ћосић, пријатељ Матије Бећковића и заштитник Војислава Коштунице. Сви они су помогли да настане Делта, да преузме Ц маркет да би на крају ту компанију продали “непријатељу“ из ЕУ. Партнер власника Делте финансира ЛДП. Без обзира на разлике које постоје између националкомуниста и либералкомуниста, заједничко им је да по сваку цену желе да омогуће доминацију комунистичк идеологије у Србији (Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?). Садашњи градоначелник Београда је у Србију довео ријалити “Велики брат“, контролише тржиште маркетинга и не критикује директора РТС-а и власника ТВ Пинк, који су се у међувремену помирили. Шта друго од њих очекивати, када Хрвати нападају а хомосексуалци заказују параду? (Зашто информације нису доступне и грађанима ако је јавни сервис европске Србије заиста јаван?) Као што је познато, садашњи председник ДС и председник Републике израстао је из тог круга људи. Чули смо да је лењиниста и кум Мирјане Марковић управо постао члан Српске напредне странке, где је дошао из Српског покрета обнове (и власник ТВ Пинк доста дугије М.М.). Таква владајућа елита контролише медије у Србији, они образују новинаре у Србији (Upravni odbor RTS –a izvinio se građanima). Зато у српским медијима постоји забрана извештавања са скупова Двери српске, зато саопштења овог Покрета ниједан медиј у Србији не објављује. Једине новине које дозвољавају људима из Двери српске да се изразе јесте недељник Печат, који води националкомуниста, убачен међи десничаре као Тројански коњ (Покушај самокритике једног шарлатана). Некадашњи ратни хушкач, блиски сарадник Милошевића и пријатељ Ђинђића, слуга бившег начелника ДБ (екс УДБА/ОЗНА), данас је, наводно, једини власник новина за које може да се каже да су опозиционе. Тиме се само наставља политика српских комуниста да глуме демократију и да праве православце и десничаре држе на маргини, а да квазиправославце и квазидесничаре представља као пример шта би се догодило када би власт у Србији преузели “четници“, “јустиновци“, “образаши“ и остали (Zašto Arkanovu Cecu smiju slušati samo ljute Hrvatine?). То је вишедеценијска тактика онемогућавања да се разбију “уједињени монополи Србије“.

Због свега тога ни из Двери српске нису се јасно изјаснили поводом доношења закона о реституцији. Очекујем не само да се изјасне, већ да заједно са организацијама које заступају оне којима су комунисти отели имовину напишу нов закон и да тај закон буде донет када нова власт дође. Нема боље прилике да се дистанцирају, да разбију “уједињене монополе Србије“. Како сам чуо на вестима, представници оних којима је имовина отета планирају, од сада, заједничко деловање са традиционалним верским заједницама (црквама). Ето прилике да се Двери јасно дистанцирају од многих који сада потписују антигеј петицију, а који припадају “уједињеним монополима Србије“; који уместо закон о реституцији у први план истичу као “животно“ најважнију тему спречавање геј популације да организује протест, јер је закон о реституцији “животно“ важан за опстанак “уједињених монопола Србије“. Они су се помирили и са предајом Космета, браниће Космет све док је та одбрана истовремено и одбрана “уједињених монопола Србије“ и док могу да се крију иза такве врсте национализма.

Доношење закона о реституцији је прилика и за све либерале, левичаре и демократе, који припадају грађанском делу Србије, који подржавају организовање геј параде, да покажу колико су заиста за владавину права, за људска права, јер је право на приватну својину основно људско право, темељ за владавину права. Ако су заиста против сваке врсте тоталитаризма, то је прилика да осуде и да се дистанцирају од периода тоталитаризма – титоизма и комунизма, од 1945. године до данас. Надам се, да се међу припадницима грађанског (либералног и левичарског) дела популације, може наћи довољно поштених и паметних људи који ће увидети везу између права на приватну својину и поштовања људских права, тј. зашто није донет закон о реституцији (или се доноси онај који одговара тајкунима и политичарима) и зашто су многима људска права угрожена, од хомосексуалаца до радника и трудница (од стране оних који нису хтели да донесу закон о реституцији па су сада због притиска ЕУ поднели лош закон).

Пре три године написао сам текст “Да ли треба да ратујемо једни са другима?“. Од тада, дошло је до разлаза између Двери српске и српских националистичких странака (Двери самостално излазе на изборе са жељом да се разбију “уједињени монополи Србије“) а аутори Пешчаника су се разочарали у ЛДП, пре тога у ДС . Мислим да се показало да су и једни и други, што се тиче својих уверења, искрени. Мислим, и даље, да се око Двери окупља најобразованији део православне Србије, да се око Пешчаника (где је све више младих људи) окупља најобразованији део грађанске Србије (Levičari i desničari). У Двери српске стекли су поверење Срби који живе на Космету, Републици Српској, Хрватској и Црној Гори. Оснивачи и аутори Пешчаника потврдили су свој статус међу пријатељима и сарадницима у већинским народима који живе у српској покрајини Косово и Метохија, у БиХ и Хрватској. До сада није дошло до цивилизованог разговора између ове две групације. И људи који су окупљени око Пешчаника имају свог Вучелића – зову га Беба. И своју Смиљу Аврамов – Латинка Перовић. И свог Косту Чавошког – Срђа Поповић. (Ово напомињем на овај начин зато што либерали мисле да су интелектуално, а често и морално, супериорнији од конзервативаца). Наставља се са (обостраном) мржњом. Обе стране су остале искључиве и екстремне поводом: (не)признавања Космета, (не)одржавања геј параде, пријема у ЕУ и НАТО, савеза са Русијом… Код првих има оних који су се радовали бомбардовању Сарајева, код других има оних који су се радовали бомбардовању Београда. Код првих има оних који сањају некакву митску Велику Србију у којој би сви били Срби православци, код других има оних који би дозволили да се поред Космета отцепе и Рашка/Санџак и Војводина, којима је довољно да живе у кругу двојке.

Једино су сложни када се ради о реституцији. То уопште не помињу, или само узгред или врло равнодушно помињу. Зашто, ако и једни и други нападају исту владајућу елиту? Зашто нико од њих није написао свој предлог закона о реституцији, зашто нико није од њих не преноси мишљења оних којима је отета имовина? Ни после данашњег саопштења владе Србије која је скупштини упутила закон, на сајту Двери, на сајту Пешчаника, ни речи о том закону, нема текстова и изношења мишљења људи који су представници оних којима је имовина отета (Mahinacije uoči restitucije). Ти људи су изјавили да је закон лош и да се наставља пљачка отете имовине.

Када је требало применити најбоље што је свету дала Поносна револуција, англоамерички конзервативизам и либерализам, либертаријанизам, Срби су се окренули тековинама и методама француских револуционара, укинули демократију и приватну имовину, побили аристократију и капиталисте, уништили су православну цркву. И данас ти хибриси и бољшевици и њихови наследници и следбеници (и националисти и анационалисти), да би пратили савремене токове модерног света, узимају само најгоре што је остало од либералног капитализма, виде само најгоре што може да се нађе у конзервативизму (За будућа поколења, Solidarni biznismen). На начин како су оно најгоре од комунизма и социјализма применили у Србији.

У суштини, у Србији су на власти две врсте комуниста – лењинисти и стаљинисти. Лењинисти настављају спровођење идеја и планова Треће интернационале према српском народу као “тамници народа“. Ти се планови у последњих 20 година спроводе путем неолибералне идеологије и либералних политичких структура и зато лењинисте називам либералкомунистима. Стаљинисти су покушали да поврате достојанство нацији, да уваже постојање нације, и зато стаљинисте називам националкомунистима. После смрти комунистичког диктатора у политички живот Србије поново су се вратили стаљинисти. Они су покушали да уваже скоро 1000 година православне историје и традиције. Али тако да опстане комунистичка идеологија. У тоталитаристичкој држави која се није ослободила негативног наслеђа патријархата и чија се елита није уздигла изнад малограђанског духа, тешко је доћи до обожења, до индивидуализације, до слободномислећих појединаца, јер се деценијама у Србији стварају “послушни грађани“ и “слепи следбеници“ који не траже много за себе и своје породице, који ће се жртвовати за “велике ствари“, а ту је и феномен “потрошачког друштва“ и “конзуменизма“ где можемо наћи људе који мисле само на себе (Autizam).

Вечни мир није могућ на овом свету, па ни вечни мир између деснице и левице. Зато је западни хришћански свет створио демократски систем са секуларним државним уређењем. Тај систем је постигнут уз договор, уз компромис. Није савршен. Стално се мења, деградира или усавршава. Стално се помера граница – десничари би више права за себе а мање за левичаре, левичари би да имају више права за себе а мање за десничаре. И код једних и код других постоје екстремисти и фаталисти. Постоје и разумни и толерантни.

Управо оно што представља највећу препреку мора да постане највећа предност српског народа. А то је богатство различитости. Сваки од елемената српског националног бића ври од врлина, знања и снаге. Но, растављени, раде на свом самоурушавању и западању у екстремизам. Па су они из Двери екстремисти за оне са Пешчаника, и обрнуте, људи из/око Пешчаника су екстремисти за дверјане. Истина је, као и увек, негде у средини.

Када постоји добра воља, када се окупе људи који су способни, који имају знање, који могу да прихвате и другачијег – све је могуће: и да се донесе праведан закон о реституцији (а да Србија не банкротира или Војводина не постане део Немачке) и да се реши питање људских права и поштовања сексуалних мањина, и да се реши питање статуса Космета тако да се максимално остваре национални и државни интереси имајући у виду тренутно стање.

Дакле, чекају нас три важна догађаја, где као народ, као друштво, као грађани ове државе, треба показати да ли смо у стању да очувамо, развијамо наше друштво, нашу нацију, нашу државу. То су: најављен напад Албанаца на север Космета, одржавање параде поноса и доношење закона о реституцији. Времена немамо, то је сигурно. Овако сам пре три године завршио текст “Да ли треба да ратујемо једни са другима“: “Да ли би дошло до цилизацијског помака у Скупштини, да су уместо посланика ДС и ДСС у скупштини посланици из редова Двери и Пешчаника?’’

Да су ове две друштвене групације, које су најозбиљније опозиционе групације владајућој елити, уместо те елите на власти, у Скупштини, да ли би успешно решили проблеме оних којима је отета имовина, проблеме оних који су хомосексуалци и уопште припадници мањина али и верника, да ли би допринели да се остваре људска права Срба на Космету, Хрватској и остатку региона? Ако се ова три питања брзо и ефикасно не реше за опште добро, русофили ће само сањати да купе авионску карту до Москве, еврофили ће само сањати да посете Париз и Лондон, остаће – заједно – да живе у заосталој паланки, сиромашни и посвађани. Ово су две коликотолико организоване опозиционе групације за које се коликотолико може рећи да су ван утицаја “уједињених монопола Србије“. Остали, попут мене, су појединци, ван сваког система, сваке организације, и ми, ако се ускоро нешто не промени, можемо само емигрирати из Србије (свако ко пронађе начин то ће урадити), јер, ми, нећемо и не можемо да добијамо донације и остале повластице које могу (и даље) имати Двери или Пешчаник ако наставе са радом у Србији у којој се ништа није променило на боље. Што се неће догодити ако не могу да разговарају као нормални људи.

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?

17. април 2011.

(скраћена верзија)

“Национално одговорна интелигенција“ хтела је да ствара демократско друштво, али да остане комунистички систем. Хтели су да брину о националном идентитету и дозволе повратак народа Цркви, дакле демократију, али тако да Срби остану атеисти и дарвинисти. Хтели су на Запад, али и да Русија остане комунистичка држава па су подржали пуч у Москви. Хтели су и капитализам и приватизацију, али само да чланови партије и породице буду капиталисти. Ако није било могуће да антикомунисти попут Матије Бећковића, Војислава Коштунице, Вука Драшковића и свештенства СПЦ, пре смрти диктатора организују озбиљну антикомунистичку опозицију, зашто то није урађено у периоду од 1980. до 2011. године? Постоји више ралога зашто је то тако, делом због објективних околности, делом због личне (не)одговорности. Ако су српски либеракомунисти постали либералдемократе, зашто они ћуте о комунистичким злочинима, о злочинима других народа над Србима? Какав су они програм створили за период после краја Хладног рата? Слепу послушност према творцима “отвореног друштва“ који су их финансирали, некритично прихватање свих глупости које су “нови француски философи“ и разни “лекари без граница“ ширили светом? Коминтерновску пропаганду о Србима као “танмничарима народа“ коју су преузели сви непријатељи Србије и од Срба направили веће нацисте од Немаца и веће фашисте од Италијана и веће расисте од Енглеза и веће злочинце од усташа и муџахедина?

Да ли Срби заиста траже Вођу који би их водио са “чврстом руком“? Чињеница је да се из једнопартијске диктатуре формирала диктатура више партија само зато што нико није био довољно моћан да самостално и ауторитарно влада. Значи, нико није био довољно способан да влада и уреди државу тако да се народ не буни против власти. После смрти комунистичког диктатора многи су видели шансу “за себе“. Борба фракција и лажних месија и даље траје.

Учинак групе људи, која броји највише пар стотина имена, од оних који су ушли у политику после Другог светског рата до њихових потомака и ученика који су у политику озбиљно ушли почетком 21. века, који се међусобно лично познају, неки и по више деценија, за Србију и српски народ био је катастофалан. За 30 година нису направили 20 километара аутопута, нису завршили Храм, остали смо и без железнице и без авиопревозника… А погледајте елите Јужне Кореје или Ирске или Чешке шта су постигле у последњих 30 година…. Сви они, који владају Србијом, укључујући породицу и кумове, постали су богати људи. Нису на исти начин дошли до новца и привилегија комунистички комесари после Другог светског рата и тајкуни и политичари после 1990. или после 2000. године. О генералима ЈНА, КОС-а, УДБЕ, Војске Србије, БИА… не бих трошио речи. Не заслужују да им се имена помињу. Сигурно је да се ради о групи најгорих официра које смо имали у 1000 година дугој историји. Што је и логично, ако знамо у ком су систему створени, и као официри и као људи.

Лично, у овом тренутку, не знам како ова држава да опстане и како овај народ да преживи. Можда имам неки план, можда бих увео просвећени апсолутизам, и био бих спреман за такву жртву, а то јесте жртва имајући у виду унутрашње стање државе и народа и спољне околности и бројне непријатеље, као и начин живота који би морао да водим, али са ким то да урадим, а да то буде само привремено, да буде заиста просвећени апсолутизам који ће омогућити суштинску демократизацију, модернизацију и успостављања тржишне економије? Ко ће од БИА и Војске да направи институције у које народ има поверење, које раде у интересу државе, које ће се изборити са корупцијом у Србији? Шта се догађа у СПЦ после избора новог патријарха, имали неких позитивних промена? Да ли је дошло до подмлађивања у САНУ? Колико су српски уметници и културни радници организовани и сложни? Где су ти економисти и привредници способни да од Србије направе “тигра на Балкану“? Ко ће да води српске медије? У овом тренутку не постоји начин да се заустави ентропија и смањи корупција. Из моје генерације и генерација млађих од моје стасаће људи који ће донети промене, зауставити пропадање и покренути обнову, такви постоје у расејање, али је потребно време да се сви они повежу и организују.

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

2. септембар 2011.

(скраћена верзија)

Нама је потребно да стичемо нова искуства и нова знања, да стварамо нову традицију. Више деценија антидемократског и антикапиталистичког система је оставило свој траг, није једноставно нити може брзо да дође до промене менталитета и навика међу грађанима Србије. (Antitalibani, Verska prava u Srbijiи SPC potrebna temeljna reforma).

Tea Party је покрет умерених републиканаца и либертаријанаца. Тешко је људима у Србији да разумеју циљеве овог покрета (Slušati velike). Они се не баве (само) расним питањима, нису против сиромашних, Tea Party настаје из оног најбољег дела америчке нације. Боре се за поштовање Устава, за мању јавну потрошњу, за мањи утицај државе на живот људи, за људска права, за демократију на свим нивоима, за право на приватну својину и право да могу да бране себе и своју имовину (Saksonska i srpska tradicija). Нормално, као хришћани у већини, припадници покрета “чајанка“ залажу се за све хришћанске вредности. То је оно што највише смета сорошевцима и што многи православци у Србији не разумеју, јер су православци постали због Српства а не због вере у Христа (КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА). Као покрет у чијем имену је симбол борбе за независност, они су патриоте које се боре против окупатора, дакле против страних утицаја и лобија, против власти (и републиканаца и демократа) која од САД прави друштво и државу која све више личи на Совјетски Савез некада. То су људи који се боре за све оне вредности које су Србији животно потребне, на начин који овде још увек није достигнут (Daleko je Amerika). Због тога је толико неразумевање. Једни виде опасност у томе, други једноставно не разумеју јер су васпитавани у комунизму (ЛАВ ШЕСТОВ), или у духу православља и русофилства, где нема јасног односа према материјалном свету, новцу и телу – то су људи који су у капитализму, науци и демократији видели опасност, који не разуме личне слободе, који увек чекају да неко други уради посао за њих, најчешће се уздајући у државу (шта год то било у њиховој свести) и Бога (колико год и не веровали у Њега) или Русију (ЕДМУНД БЕРК). Доста је таквих људи, таквих ставова који се могу пронаћи код православаца и десничара у Србији, па и код и око Двери српске. Од Двери се очекује да победе лоше навике из комунизма и православља и да се ослободе људи који то не дозвољавају. Само тако могу окупити инвентивне и способне људе око себе, само тако могу учинити велики напредак у Србији (у овом случају, у овом тренутку, то значи спас). Можемо ми да очекујемо помоћ од Бога (или Русије), али Србију Бог (ни Русија) не могу спасити ако на томе не раде Срби и грађани Србије којима је стало до ове државе (SAD i Rusija).

На крају, не треба Срби (или Руси) да подсећају припаднике покрета Tea Party да и међу републиканцима има глобализатора који ће међу припаднике покрета убацити своје људе, нити да има убачених екстремиста са задатком да створе погрешну слику, нити да је сваки припадник тог покрета надпросечно интелигентан, све то већи део грађана САД добро зна, много боље него они који не живе у тој држави (We have met the enemy and he is us и Alex Jones vs. Glenn Beck). Знају они какве им замке спремају капиталисти са Волстрита, социјалисти из Вашингтона и глобализатори из Њујорка, наше је да ли ћемо да помогнемо или одмогнемо њихову борбу, јер је она у много чему заједничка, да ли ћемо разумети шта се догађа и први пут реаговати како треба (Нас и Руса 300 милиона! и Неверство).

Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца

јануар-фебруар 2011.

(скраћена верзија – Закључак)

Како да се спроведе одвајање жита од кукоља? Да ли је решење ухапсити све политичаре који се залажу за улазак Србије у НАТО, да ли треба укинути такве странке и такве медије? Да ли треба спроводити репресију према радикалним десничарским организацијама и навијачима? Да лу треба забранити анархистичке организације? Да ли треба затворити све телевизије које емитују ријалитије, пуштају турбо-фолк музику и порно филмове? Да ли богатим људима треба бранити да буду још богатији? То је немогуће ако желимо да стварамо културу, да градимо слободно друштво, у коме сваки појединац има могућност избора, у коме се поштују људска права и међународне обавезе. Како је онда то могуће урадити?

Без елите нема народа (Е. Берк). Колико има младих људи, и обичних грађана, који би данас бранили хапшење српског генерала који је чинио ратне злочине према другим народима? Мали број. Колико има младих људи, и обичних грађана, који би бранили хапшење комунистичког генерала или комесара који је чинио злочине према сопственом народу и невиним људима? Мали број. Зашто државу воде они који штите овакве генерале? (следи додатак за ову верзију текста: Колико људи следи проглас покрета “Преокрет“ објављен почетком новембра? Мало. Зашто? Зато што већина не верује да су то људи који су способни да реализују и оно вредно из тог прогласа. Некада је добро мењати ставове, али иза свега морају да стоје нека дела, као што је добро признавати грешке, али тада мора да постоји одговорност, па се на основу тога суди да ли је неко, на пример, рационалан или непринципијелан када мења ставове, да ли је способан или неспособан када признаје грешке. Једноставније: немају кредибилитет. Али, откуда толико простора у медијима за лидере тих странака? А нема простора за Покрет за слободу, нема простора за конференције младих лидера из дијаспоре, за ставове старих власника имовине…?)

Србију чека биолошка смена генерација. Једна генерација људи, који су као млади дошли на власт после Другог светског рата сада природним путем полако напушта овај свет. Србију сада води генерација људи у којој су се појединци као личности формирали у комунизму и Југославији. У политички живот је ушла и нова генерација, унутар које су се појединци формирали као личности после распада комунизма и Југославије. То је генерација која стоји иза Отпора и Двери српске, две организације младих људи које су у истом историјском тренутку настале. Отпор је имао велику улогу у рушењу режима пре 11 година. Ове 2011. године, деценију касније, ту улогу има невладина организација, покрет, Двери српске.

Овде видимо Божију Промисао на делу. Ове две организације, настале потпуно независно једна од друге, представљају нове генерације и оне су само врх леденог брега. Једна је ствар шта су до сада учинили и шта ће учинити лидери ових организација а сасвим друга ствар каква епоха настаје, шта ће донети дух које нове генерације доносе и чији су представници, у овом времену, у овој декади, били лидери Отпора и Двери српске. Ово пишем као неко ко је био члан Отпора, ко је свакодневно учествовао у протестима из 1996/97 године, а данас сарађује са људима из Двери српске. Отпор се распао оног тренутка када је један број лидера, после 2000. године, ушао у владајућу Демократску странку (пре њих су у поједине странке ушли лидери студентских протеста из 1996/97 године). Данас постоји као “извозник“ демократских револуција ненасилним путем широм света (путем института који су основали бивши отпораши). Иако је Отпор нестао као организација која се бави друштвеним и политичким животом у Србији, дух студентских протеста из 1996/97 и Отпора из 2000. године није престао да постоји и тај дух шире сви отпораши, и обични чланови који су припадали тој организацији, попут мене и многих других који су пре 10 и више година завршили средњу школу и у свему томе учествовали веома млади (и који то нису радили због неког из света, већ због Србије). Борба за демократију и модерну Србију није престала. Обе организације су око себе окупиле велики број младих људи. Зато ове организације издвајам као представнике једне нове Србије која настаје, као видљиви врх великог леденог брега који се крије испод воде.

Много монархиста је подржавало Отпор, много социјалиста подржава Двери српске. И једни и други, током ових 10 година, схватили су да се мора имати алтернатива, да се не треба везати само за ЕУ или само за Русију. Много је отпораша који ЕУ више не виде као обећан рај, и много је православаца који више не желе да буду везани искључиво за Русију. Рушење режима и система који је народ Србије спровео 2000. године није била воља неког ван Србије. То је на првом месту била воља српског народа и грађана Србије. Зато је за ову причу неважно са ким су сарађивали лидери Отпора и шта неки од њих данас раде. Тако је и у случају Двери и блискости ове организације са Русијом, јер нису они против НАТО због Руса, већ зато што је НАТО бомбардовао Србију и зато што настаје мултиполаран свет у коме је Србији најбоље да буде војно неутрална (нити овим путем изједначавам сарадњу са Русијим са сарадњом са Западом). Тако је Србија после 11 година добила Двери српске у политици. Мудри људи у Србији схватају да је са глобализмом готово, да решење није антиглобализам – Србија не може да живи и постоји ван света, али ни под окупацијом; схватају да се свет мења и да не постоји ниједна земаљска сила која у наредних неколико деценија може контролисати све процесе, да ће се центри моћи мењати и да ће светски поредак стално неко да руши а неко да ствара, и зато је једино решење – алтерглобализам.

Шта је потребно мењати у политичком и друштвеном систему?

Прво – одговорност. Србија је у расулу зато што овде нико не одговара за своја дела и изговорене речи. Ниједан једини комуниста није одговарао за 50 година комунистичког терора. Када су комунисти долазили на власт, брзо су и по кратком поступку ликвидирали све сараднике окупатора. Али, ликвидирали су и велики број идеолошких непријатеља, одузимали приватну својину од невиних људи и чинили многа друга злодела током наредних 50 година. После 2000. године само је једном малом броју функционера старог режима суђено због криминалних радњи које су чинили. И то је заиста врло мали број људи у односу на то колико је њих учествовало у отуђивању државне и друштвене имовине, утајама пореза и царина, и другим нелегалним радњама. Зато Србију данас воде бројни припадници режима из ’90-тих и опет као некада, нико низашта не одговара. Па ако је у НИС-у и Колубари било толико лоповлука, колико је тога било у осталим јавним предузећима, када се саберу све те цифре, све српске колубаре, видимо да је неколико десетина људи, највише пар стотина, у протеклим деценијама од грађана и државе украло више милијарди евра. Ту су и бројни други примери када су постојале основане сумње, па и тужбе, да је било штетних и криминалних радњи бројних политичара, од гашења српских банака, приватизација Сартид-а, Луке Београд, шећерана, цементара и слично. Уосталом, случај корупционашке афере “кофер“ у којој се помињао и садашњи министар полиције, а некадашњи портпарол СПСа из ратних времена – значи на власти је од почетка транзиције и један је од симбола транзиције у Србији – завршила се у суду тако што против осумњичених није подигнута оптужница због недостатка доказа иако више нико не спори да је кофер са новцем постојао. Србија није имала снаге да се обрачуна са ратнохушкачима који су толерисали или наређивали ратне и друге злочине који су почињени током ратова који су се догодили крајем 20. века на простору бивше Југославије, као ни да суд изведе велики број оних који су чинили злочине. Нас интересује како да се развије српски правосудни систем, како да полиција буде боља, како да Србија добије официрску елиту састављен од појединаца који могу да буду узор и понос народа и државе. Србији је потребан хашки суд или још боље специјални суд за процесуирање злочина и криминалних радњи почињених у времену комунизма и посткомунизма – транзиције и приватизације. Немам никака лични однос према људима који треба да се појаве пред једним таквим судом. Као верник, окренут сам будућности и не желим да се оптерећујем са оним што је иза мене (и знам да “Сунце сија и праведницима и неправедницима“). Што се комуниста тиче, то су у већини старији људи, које чека и Божји суд и суд историје. Што се тиче злоупотреба у току приватизације, Србији је потребна ревизија целе економске политике, од 1990. године до данас, подвлачење црте над досадашњим процесом транзиције, на свим нивоима. Сви који се појаве пред овим новим специјалним судом треба да буду третирани на хуман и цивилизован начин, са свим правима које имају по закону, са претпоставком невиности док се не докаже другачије, итд. Посебна стратегија мора да се направи за банкарски сектор, и уопште, за оне делове привреде где је превише утицајан, и штетан по интересе државе и грађана, страни капитал. Али, да ли Србија има довољно кадрова у полицији и правосуђу који би преузели на себе стварање оваквог суда и вођење тих процеса, а да то не буде политички суд настао после освајања власти од стране револуционара или јакобинаца (било које боје)? Другим речима, да ли је Србији потребна револуција, једна револуционарна власт која би привремено преузела сву власт у Србији и која би после тога створила овај нови специјални суд? Да ли је до тога могуће доћи мирним и демократским путем, кроз изборе, тако што би нека нова политичка опција у будућности имала већину у скупштини; тако што би се унутар правосуђа и полиције људи из правосудног система и полиције боље самоорганизовали, изборили за департизацију и победу стручности и струке; или тако што би дошло до великих промена у постојећим странкама које би извели чланови тих странака (све наше странке су маршалске, што значи, председници су доживотни владари); тако да се не зарати са светом? Да ли грађани Србије могу да чекају, да издрже, још неколико година ову тешку социјалну и моралну кризу? Да ли је било шта могуће ако не дође до реформи тајних служби, отварања досијеа, примања и стварања квалитетнијих обавештајаца? Како до тога да дође ако се не стекну политички услови, или, службе безбедности могу саме да се реформишу, изнутра, тако што би вођење служби преузели способнији кадрови који се сада налазе у служби? Kроз неку врсту пуча?

Једно је сигурно: Србији су потребни нови људи на власти. У овом тренутку, најлогичније је да то буду млади из генерација које нису расле у комунизму, млади који нису никада били део комунистичког система нити су се као личности – полицајци, војници или политичари формиралу унутар комунистичке идеологије. Поред младих, до изражаја треба да дођу и стручни људи, које Србија има и који су до сада били маргинализовани, и људи из расејња, где се налази најбољи и најздравији део српског народа. Због тога се од покрета Двери српске, као иницијатора окупљања појединаца и организација, које желе да преузму вођење Србије, доста очекује. Двери су организација састављена од младих људи, око Двери налази се и велики број интелектуалаца и духовника који никада нису припадали систему који сада треба мењати, а то посебно важи за расејање, које напокон може имати правог представника у Србији и чије људске и материјалне потенцијале Двери српске, и сви ми остали, сада треба да искористимо на најбољи начин за развој Србије, и створимо услове да се један број људи из расејња, који то заиста жели, врати у Србију и живи достојанствено (свуда је економска криза, свуда ће бити и политичких и социјалних криза, више нигде није осигурана егзистенција и многим људима из расејања повратак у једну здравију Србију може значити исто што им је некада значио одлазак из Србије). Грађани не могу још дуго да издрже ово стање, постоји реална опасност од избијања нереда и појаве анархије у држави и друштву. (Ми немамо велики избор, или ће Србија пропасти или ће опстати. Али, и ако не опстане Србија, може опстати српски народ, расељен по свету, који негде, једног дана, може направити поново своју државу.)

Осим нове српске деснице, која се окупља око Двери српске – Покрета за живот Србије (поред Двери имамо још две организације десничара нове генерације које се истичу својим радом: Напредни клуб, састављен од интелектуалаца који се залажу са европске вредности и толерантан дијалог, чији је оснивач био један од лидера студентских протеста ’96/97; и организацију Наши која се истиче изразито русофилским и православним идејама, идејом стврања ЕвроАзије, са мање толеранције према другачијима, у односу на Двери или Напреди клуб) промена система је немогућа без консензуса са онима који себе не виде као део деснице, православља и капитализма, и зато је потребно остати отворен за конструктиван дијалог са грађанским и радничким покретима и организацијама, са људима који су пружали подршку и стварали Отпор, са људима који читају Пешчаник, Данас и Републику, са муслиманима и католицима, националним мањинама, итд.

Поред вере, у Србији је прогоњен и разум, другим речима, никада се није развило рационално (умно, научно) мишљење. Отуда толико демагогије и наседања на демагогију. Пример комунистичког система, и посебно комунистичке економије, чији су темељи били потпуно ирационални и на крају је, као и сам комунистички систем, доживела потпуни колапс. Они који обећају шведски стандард немају рационалан план како да то остваре, док они који гласају за политичаре, који без јасног и реалног плана обећавају 1000 евра, хлеб од 3 динара и брзе пруге, исто тако не умеју рационално да сагледају затечено стање у коме се налази економија, потенцијале са којима располаже држава, могућности које свет пружа, реалне препреке које се налазе унутар Србије и ван ње, ограничење владајуће политичко-економске елите, расположење и образовање грађана. Дуг период негативне селекције, владавине нестручних и просечних, велики одлив мозгова из Србије је иза нас, сада долазе генерације које су стасале у добу посткомунизма, где су имали прилику да осете шта је комунизам, а још боље су упознали дивљи капитализам. Зато ће се тек осећати последице система у коме су млади расли у последњих 20 година. Са једне стране и међу младе је ушао тај дух социјализма па многи мисле да могу колико хоће бесплатно да студирају, да им је држава дужна наћи посао, стан и слично, “јер тако је било и са нашим родитељима, који нису много радили а све су имали“. Са друге стране, на младе је свој траг оставио и дух капитализма, оног дивљег, када је све могуће и све дозвољено, у таквом су систему расли, са погрешним узорима, од тајкуна и “војсковођа“ до силиконских народних певачица и данашњих “звезда“ ријалитија. Дакле, имамо људе који стасавају и који у себи носе оно најлошије из комунизма и посткомунизма. Ако остане негативна селекција, садашње кадрове замениће управо ти људи. Тако су данашњи кадрови наследили оне комунистичке кадрове, који су их створили. Зато је нужно да у Србији неки нови људи преузму вођење државе. То је једина нада, да ће се појавити нова историјска аристократија, да ће се један број појединаца, који су превладали и болести социјализма и болести капитализма, дакле индивидуалци у сваком смислу, али са осећањем солидарности, са познавањем традиције и историје, са знањем како се гради и развија људска заједница, држава, у наредном периоду организовати, тако да уреде ову државу, уведу нов (стари) универзални систем људских вредности, поставе ствари на своје место и омогуће много здравији психофизички развој генерацијама које тек долазе на свет. Ако се у наредној деценији направи дисконуитет са претходним деценијама, што се тиче друштвене селекције, што се тиче односа културе и народњаштва, створиће се услови за моралан и сваки дуги опоравак, најбољи ће остајати да живе и раде у Србији, многи способни људи ће се вратити у Србију, а то ће опет бити најбољи пут за победу “беле куге“, то ће бити најважнији дисконуитет са претходним деценијама. То је могуће само уз веру да ће то тако и бити. Вера је потребна и због дешавања око Србије, у свету, који управо настаје, у коме је све неизвесно, у коме је све отворено и могуће, тако да уз разум, и са вером треба наоружати, и ићи у сусрет догађајима који нас чекају. У нестабилном свету треба имати унутрашњу стабилност. Треба доћи до новог националног (друштвеног) договора – унутар елите, елите која постоји и елите која настаје, између елите (нове аристократије) и народа, између привредника и радника, итд. Један од путева да се до тога дође јесте спровођење оних процес који су давно морали да се спроведу и који су предуго одлагани – унакрсна процена имовине највиших државних функционера па онда и свих осталих, реституција, завршетак суђења за ратне злочине из ратова из ’90-тих 20. века, борба против организованог криминала у привреди, успостављање специјалног суда за злочине из доба комунизма, ревизија приватизације и концепта транзиције, омогућавање нормалног и независног рада Државне ревизорске институције и Агенције за борбу против корупције, реформа служби безбедности, повратак судова части унутар струковних и привредних организација, завршетак судских процеса за политичка убиства и корупционашке афере које су се догодиле у претходних 20 година…

И у садашњем систему, у садашњој елити, у садашњој владајућој структури има појединаца који заиста вреде, и као што сам изнад написао, немогуће је заменити све људе који раде у државној управи, све политичаре, судије и генерале. Није нам потребан реваншизам, још мање месијанизам, треба наћи начин супротан јакобинском, бољшевичком и фундаменталистичком решавању “проблема“ (Стаљин: “убијеш човека и немаш проблем“). То је, наравно, хришћански и европски начин стварања договора – демократским (саборним) путем доћи до консензуса. Верујем да ће се ти изузеци унутар владајућих структура, ти који су добро и поштено радили свој посао, сами издвојити од своји колега који су лоше радили посао. Боље је да дође до унутрашњих побуна унутар постојећих странака, војске, полиције, правосуђа, цркве… од стране оних који не могу више да буду у истом тиму са неспособним и непоштеним сарадницима, него да нам се догоде улични немири и изливање народног незадовољства на улице српских градова. Да би се дошло до консензуса да је потребна темељна и хитна реформа и стварање новог система, потребан је консензус да је досадашњи пут био лош и да многи који су водили државу тим путем више не могу да буду на позицијама са којих ће и даље водити ову државу и овај народ. На тај корак ово друштво могу да натерају само нови људи у политици, и то је оно што настаје кроз покрет Двери српске, са десне стране, и што треба да се артикулише и са левичарске и либералне стране, где после нестанка Отпора нема политичке алтернативе постојећим еврофилским, левим и либералним странкама у Србији, са новим људима и новим генерацијама. Чак и да Двери ништа не ураде, притисак грађана биће све већи, па је боље спречити анархију него деловати када хаос наступи. Управо о томе говори и један од лидера опозиције из ’90-тих др Весна Пешић, која се као представник грађанске Србије залаже за отворену и чврсту сарадњу са Западом: да је потребна “радикална“ промена система, сазивање Уставотворне Скупштине и постизање консензуса како Србија треба да буде уређена. То није могуће ако би се пут до консензуса тражио само унутар левичарских и либералних кругова а искључили десничари који се окупљају око покрета Двери српске, и обрнуто, као што сам већ напоменуо, ако би Двери српске до новог народног договора ишли путем искључивања свих оних који нису православни и евроскептични (критични према ЕУ и НАТО). Од млађих генерација, до сада се својим радом истакао само круг људи окупљених око сајта Пешчаника, око Покрета за слободу (предводили бројне радничке протесте, активни у борби за радничка права, за права сељака, против употребе ГМ хране…), око Центра за нову политику и неколико малих антифашистичких и анархистичких организација. Србија је у кризи, нема више ауторитета, држава је пред банкротом, грађани су сваким даном све сиромашнији и све је већи број грађана који се налази испод линије сиромаштва, што значи да су се створили сви услови за избијање нереда и настанак анархије. Или још горе, утврђивања робовласничких односа. Управо због тога је потребно да дође до консензуса и са људима из постојећег система који су свесни да се мора ићи у “радикалне“ промене, а не само унутар оних са левице и деснице који су до сада били опозиција овом систему. То би практично значило да би током 2011. и 2012. године у политичком животу Србије требало да настане једно “чистилиште“, кроз успостављање владавине права и рад правосудних органа (горе описаних), кроз нестанак бројних странака које неће прећи цензус на изборима (или ће се због могућих криминалних радњи и судских процеса челника одређених странака те странке саме угасити), па када се одвоји жито од кукоља, можда од постојећих странака фузијом настану нове странке (на пример, када се унутар Демократске странке и Социјалистичке странке Србије прочисте редови, можда људи који буду водили те странке у будућности формирају, са још неким мањим левичарским странкама и поједницима, једну социјалдемократску странку; исто важи и за десничарске странке). Србија треба да буде слободна држава и уставом не треба ограничити колико Србија треба да има странака, или синдиката, или привредних комора, или задруга. Идеал: слободно тржиште, слободни људи, добри закони, независна судска власт, службе безбедности састављене од часних, поштених и способних појединаца, солидарност међу људима, поштовање других и другачији, лични напор и самодисциплина код појединаца.

Држава је своју моћ проширила у све сфере (приватног) живота. Треба стварати друштво слободних људи, који знају да се брину сами о себи, који ће врло мало зависити од државе. Треба мислити и “’шта ја могу да урадим за државу“ и треба мислити “шта држава може учинити за мене“. Ако се истовремено размишља на оба начина постоје велике шансе да Србија постане уређена држава и богато друштво (богата и културну, духовно, не само материјално). Треба нам истинска и дубинска демократизација друштва и децентрализација власти. Када се постигне консензус око најважнијих циљева, када се постави вертикала у држави и хијерархија у друштву, када дође до централизације (саборности, холизма), али не на тоталитаран начин наметнуте и одржаване, већ од грађана, са разумевањм и одобравањем, прихваћене хијерархије, владавине најбољих, може доћи до изградње хоризонтале – децентрализације – свеобухватне демократизације друштва. Ко мисли да је немогуће истовремено спроводити и централизацију и децентрализацију, тај мало зна и зато тако мисли (опет, без илузије прогреса који ће довести до опште једнакости и благостања за све, небеског раја на Земљи, током 1000 година). Када такву државу и такво друштво изградимо нећемо имати “самосталне синдикате“ чије лидере бира Партија (или Краљ). Није довољно само мислити на себе, или само на државу, добро је истовремено мислити и на себе и на своју локалну заједницу и на целу државу. Како да спасиш свет ако не умеш да спасиш себе? Како да чуваш државу ако не чуваш своје радно место, своју улицу и парк поред своје куће? Зато је могуће створити и јак државни централизам и извршити демократизацију друштва. Могуће је створити друштво у коме нико не може бити толико недодирљив за критику, толико крут за притисак јавности а да се не поломи. То мора да важи за све људе, па и оне најмоћније и најпоштованије, и за цара (закон цара Душана). Могуће је изградити друштво у коме радник може да добије на суду крупног капиталисту ако му је нанета неправда на радном месту, на пример, ако је добио неоправдан отказ и при томе није исплаћен за свој рад; или ако сви виде да неки велики научник заслужује да буде академик а неко ко јесте академик не заслужује, јер нема дела иза себе, па САНУ не може да остане затворена интересна група, да нечији лични интереси превладају стручност; или да цела држава и сви грађани виде да је неко монополиста и да он и даље ради као да је све у реду; или да неко узима провизије за гас који долази из иностранства и да то траје и даље иако сви знамо да српска компанија која продаје гас домаћим потрошачима може и мора без посредника куповати гас од произвођача/продавца; и тако даље и томе слично, укључујући, наравно, и политичаре који морају да одговарају за своје речи и своја дела, ако нису у складу са обећањима и законима. Пронаћи, дакле, меру, између демократије као система плуралности, смењивости и пролазности у политици (атомизма), и – монархизма као система постојаности, саборности и континуитета у политици (холизма).

Нема још много времена за организовање, криза у Србији и свету постаје све озбиљнија и опаснија. Ако не чувамо себе, не може нас ни Бог сачувати.

Додатак:

Прича о Апокалипси која долази за време нашег животног века постаје део свакоднесвног говора. Са свих страна државе и света разни људи указују на бројне “знакове“. Са друге стране, у свакодневном говору све је присутнија и прича о долазећој Катаклизми (избијању Трећег светског рата, “отопљавању“ на планети) коју ће човек изазвати. Као што сам у уводу овог текста написао, човек не може да дође до спасења сопственим снагама, дакле – само сопственим, па не бих да “паметујем“ на тему Апокалипсе. Као ни о спасу, ко ће бити сапасен, када дође Судњи дан. Ионако ће доћи “као лопов у глуво доба ноћи“. Што се предвиђања за Катаклизму тичу, ту се на основу људског знања и сазнања доста тога може прилично тачно предвидети. Познати су процеси који се одвијају унутар природе на планети, познати су процеси који се одигравају на политичком, војном, економском, социјалном и религиозном нивоу унутар међународне заједнице, јасно нам је и стање нације и државе. Како ће српски народ проћи кроз те процесе, делом зависи од припадника тог народа. Као што делом зависи од сваког од нас, независно од повезаности са народом и државом, како ће живот сваког од нас појединачно изгледати за 10, 20 или 50 година. О том делу наше одговорности, наше улоге, пишем у овом тексту, на блогу уопште. Зато нам поред вере треба и наука. Реформа образовања и реформа привреде морају да омогуће убрзан развој науке у Србији. Да би се координисао рад оних који спроводе реформе образовања, привреде и развој науке, мора постојати национални програм, који је неко написао и који ће неко спроводити, а да би се написао национални програм мора доћи до националног помирења и одвајања жита од кукоља.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Нови народни договор и грађанска држава

Izbori za predsednika 2012 (latinica)

Економија

ВИША (нечиста) СИЛА (у Јагодини)

Дахије (ни)су Срби

…силна ће борба да буде...

Војска и полиција на делу – “испит генерације“

NEBOJŠA MALIĆ: Nešto poput 5. oktobra

Стање је критично. Стварно. И студенти се пробудили…

IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM

MILJAN PREMOVIĆ: ZAŠTO NEĆU IZAĆI NA IZBORE

Аристократија и демократија

Četiri teze o socijalnom dijalogu

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

Покрет за слободу

Како да се освоји златна медаља на светском првенству у политици?

DRAGOSLAV BOKAN: HOĆE LI SRBIJI POSLEDNJI UDARAC ZADATI NJENI NACIONALISTI

Српска демократија и Империја(лизам)

WikiЊуз

ТВ Пешчаник: Србин некрштен не бива

SF kao Socijalistička Fantastika (Socialist Fiction)

Вести из Председништва

Где је државна и национална политика?

Ко да спречи? Чија ће стабилност бити угрожена? У каквом “миру“ Срби живе?

ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕК

СРБИЈА ДОБИЈА НОВУ ЕЛИТУ

Трећа Србија

Трећи пут да створимо Србију… за трећи миленијум…

Treća Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore

Бирај, лидеру!

Исправка и извињење српским жртвама – TV Espana

http://www.youtube.com/watch?v=YFgf8Id6r34&feature=results_video&playnext=1&list=PLD16C6B8A64687BAB

Бразил

59 коментара | Акциони план, KOSMET VIA KOSMOS | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Исправка и извињење српским жртвама – TV Espana

6 новембра, 2011

Texto en español: http://www.semanarioserbio.com/modules.php?name=News&file=article&sid…
Емисија заштитнице гледалаца „РТВЕ Одговара“, емитована 5.11.2011 у 20:00 на другом каналу РТВЕ.
Заштитница је, у складу са својом мисијом, одбранила права гледалаца и жртава.
Насупрот томе, ауторка и уредница спорне репортаже као да и даље не разумеју да је изостављање већинских жртава не само несхватљива материјална грешка, него и пример негирања геноцида.
Срећом да се овај пут нашао неко да жртве одбрани од поновног убијања: закон, заштитница, и потписници и сарадници петиције: http://www.thepetitionsite.com/1/zasto-zaboravljate-srpske-zrtve

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Petition for the respect of Serbian victims

Нека мост на Ади буде Мост Милице Ракић!

7 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Конзервативци

4 новембра, 2011

Uvodna muzika za radio emisiju najpoznatijeg konzervativnog voditelja u SAD, The Savage Nation, Dr Michael Savage:

The signature musical introduction to The Savage Nation is the beginning of Metallica’s „Master of Puppets“ followed by an announcer saying „Warning: The Michael Savage Show contains adult language, adult content, psychological nudity. Listener discretion is advised“. This is followed by Mötley Crüe’s „Looks that Kill“, and Metallica’s „The Shortest Straw“ to conclude the introduction.

—————————————————————————————————————

Председник конзервативне СНС:

————————————————————————————————————

Председник конзервативне НС:

——————————————————————————————-

Цеца и Веља певају:

——————————————————————————————

Председник конзервативне ДСС:

– Да ли сте променили мишљење о Светлани Ражнатовић, која је певала на вашим скуповима, после њеног признања кривице? Како видите читаву ујдурму због њене нагодбе са тужилаштвом?

Војислав Коштуница: Нисам човек који се одриче својих поступака и стојим иза тога да сам био на новогодишњем концерту, на ком су певали Цеца, Бора Ђорђевић, Рамбо Амадеус и други. О конкретном случају нагодбе не знам детаље.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Закон о реституцији и Трећа Србија

MILJAN PREMOVIĆ: ZAŠTO NEĆU IZAĆI NA IZBORE

Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца

Искрени четници

IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM

Краљ и капитализам: да нам живи, живи рад!

Disciplin A Kitschme – Neukusu treba reći NE!

25 коментара | 2018.година | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Нека мост на Ади буде Мост Милице Ракић!

4 новембра, 2011

„Подржите предлог да нови мост на Ади понесе име Милица Ракић, трагично настрадале девојчице током НАТО агресије 1999.године. Нека име Милица Ракић буде симбол свих жртава настрадалих током НАТО агресије у Алексинцу, Нишу, у возу и свим другим местима широм Србије.

Нека овај мост буде симбол као птица „феникс“ која се из пепела диже, и за све порушене мостове од стране НАТО агресора. Било би лепо да се на мосту одреди место где би могла да стоји плоча са урезаним свим именима људи који су 1999. године невино настрадали или су настрадали бранећи своју земљу.“ истиче Владимир Косановић, организатор интернет петиције која за циљ има да мост на Ади добије име Милице Ракић.

Према његовим речима, „сва велика и значајна имена и она мање значајна углавном већ имају неке знаменитости, али Милица Ракић као најмлађа жртва НАТО агресије је неправедно заборављена и треба да нас све заједно буде срамота. Милица је настрадала и није јој дата шанса да живи, да се смеје, да се радује, ра се игра, да расте, да учи. Све то је сасечено у корену. Размислите, да није тада настрадала сада би била девојка.

Ова иницијатива нема никакву политичку позадини, покретач иницијативе сам ја лично, те небих волео да се име Милице Ракић и њених родитеља политизује или недај Боже злоупотреби. Основао сам ФБ страницу као и електронско потписивање петиције. Веома споро се људи упознају са овом иницијативом, те Вас овим путем молим да нам посветите мало медијске пажње. Србија не сме да заборави своју децу! Ако заборавимо Милицу Ракић, шта ћемо памтити.“

Позивамо све наше читаоце да подрже, потпишу и рашире петицију.

Петицију можете потписати ОВДЕ.

http://www.peticije24.com/peticija_da_novi_most_u_beogadu_bude_most_milice_raki

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Oficir NATO-a Kristijan Kaš pokajao se 12 godina posle bombardovanja Srbije

Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца

Музеј геноцида над српским народом у XX веку

DESET UPOZORENJA NOAMA ČOMSKOG: STRATEGIJA MANIPULISANJA LJUDIMA PUTEM MEDIJA

Petition for the respect of Serbian victims

Srbi zbog ubistva traže pravdu, ne osvetu

„Политика“ отпустила Феђу Димовића због жалби на цензуру!

Илирија

2 коментара | Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца

3 новембра, 2011

Pavle Ugrinov | 03/11/2011

Iz neobjavljenog dnevnika

Beograd, 12.10.1989.

Sastao sam se sa Radetom (Konstantinovićem) u njegovom stanu u Ulici Sime Miloševića da bih ga upoznao sa inicijativom grupe pisaca (Mirko (Kovač), Vidosav Stevanović, Fića (Filip David)), kojoj i ja pripadam, za osnivanje Udruženja nezavisnih pisaca Jugoslavije, čiji je cilj razgraničenje sa postojećim Udruženjima književnika, odnosno nacionalistima u njima.

Rade prihvata inicijativu u načelu i saglasan je da putuje sa nama u Sarajevo na Skupštinu. Što se dokumenata objavljenih u „Borbi“ tiče, ima na njih jednu primedbu i dve opaske, koje su više interne prirode. Primedba se odnosi na tretiranje Jugoslavije isključivo kao – geografskog pojma. Jugoslavija je, podvlači, za nas i nešto više, i nešto dublje, i nešto ne samo objektivno već i lično, pa je ne bi trebalo svoditi na „geografski pojam“. Dve opaske su više rečene za mene lično: ne dopada mu se kako se upotrebljava pojam „boljševizam, sovjetizam“. Smatra da je danas postala moda upotrebljavati te pojmove sa krajnje negativnim predznakom, čime se cilja na Lenjina, tobožnjeg začetnika staljinizma. Po njegovom mišljenju to istorijski nije tačno. I ne može se reći da za proteklih četrdeset godina nisu stvorene značajne stvari. Neka kapitalna dostignuća ne može niko da porekne! Pri tom ne spori greške, pa čak i velike greške, i komunizma i titoizma. Pa ni greške i slabosti samoga Tita, posebno one karakterne.

Beograd, 15.11.1991.

„Moj svakodnevni protivnik nije niko drugi do – Dobrica Ćosić“, kaže Rade. „I hoću da se sa njim, i onima oko njega, uhvatim u koštac“.

Beograd, 26.01.1992.

Svako od nas sigurno ima i neki svoj lični motiv pored onoga opšteg koji svi prihvatamo. Radetov i moj cilj je jasan – želimo da napišemo a Beogradski krug odobri – ozbiljan programski tekst koji bi trebalo da predstavlja nacionalni program, ako ne svih a ono onih koji hoće modernu, liberalnu, humanističku – “evropsku Srbiju”.

Tekst, od 20-30 strana, treba da nosi naziv Druga Srbija.

http://pescanik.net/2011/11/nulta-tacka/

—————————————————————————————

Radomir Konstantinović umro je 28. 10. 2011. godine u 83. godini u Beogradu. Konstantinovićev prijatelj Mirko Tepavac ocenio je da „palančani nikada neće oprostiti“ autoru „Filisofije palanke“ zbog toga što im je, kako se izrazio, „stavio ogledalo pred lice“.

—————————————————————————————–

02.11.2011.

Književnik Dobrica Ćosić doživeo je preksinoć na Zlatiboru prelom desne ruke pošto se sapleo o stepenik i pao na ulazu u restoransku salu hotela „Palisad“.
Iako sa rukom u gipsu, Ćosić se našem listu ipak javio na mobilni telefon iz automobila koji ga je iz Užica vozio u Beograd.
– Promašio sam jedan stepenik i pao na leđa. Kako sam pao, prava je sreća što nisam poginuo, nego sam samo slomio ruku u predelu između lakta i ramena. Imam jake bolove i vrlo mi je loše. U bolnici u Užicu su mi odmah pružili prvu pomoć i adekvatnu negu i za njih imam samo reči pohvale. Dalje preglede i analize će obaviti na VMA – rekao je Ćosić za „Alo!“.

————————————————————————————————

2010.

PRESUDOM Okružnog suda u Novom Pazaru, koja je nedavno postala pravosnažna, rehabilitovan je Sretko Popadić (1886-1945), u prvoj polovini 20. veka jedan od najpoznatijih i najcenjenijih Srba sa Peštera, prekaljeni borac za slobodu svoga kraja, svoga roda i svoje zemlje, većnik Zetske banovine i domaćin koji je u celom kraju, a i šire, služio za primer. Sudskom rehabilitacijom Sretka Popadića, koga je Ozna, nedužnog, bez suđenja i krivice, ubila 15. aprila 1945. godine, skinuta je ljaga sa imena ovog časnog čoveka i ispravljena je velika istorijska nepravda prema rodoljubu koji je sav svoj burni život posvetio borbi za slobodu, čast, pravdu i bolji život svih žitelja ovog dela Srbije. Sretko Popadić je, kaže njegov unuk, profesor Vukosav Popadić, zapamtio turski zulum, služio je tursku vojsku, ali je 1912. uspeo da prebegne u Grčku i preko Trsta i Zagreba stigne u Srbiju. Učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu, 1913. je ranjen, pa je prebačen na lečenje u Alžir. Po povratku iz ove afričke zemlje, pre nego što je stigao kući u Buđevo, u Kraljevu ga zatiče početak Prvog svetskog rata, prošao je Cer, Kolubaru, Kajmačkalan… Iz rata je izašao 1918. sa mnogo rana i sa ordenom za hrabrost – Karađorđevom zvezdom sa mačevima. U prvoj polovini 20. veka, Sretko je bio nosilac svega novog i progresivnog na Pešteru, bio je uspešan političar, vrstan stočar, odličan vodeničar, častan i redak Pešterac, o njemu je, iz pera Grigorija Božovića, objavljen i veliki tekst u tadašnjoj „Politici“. Dogovorom Nemaca i Italijana, Sjenica je 1941. godine priključena tadašnjoj NDH, ustaše su, bojeći se pobune, odmah zatvorile Sretka i još desetak najuglednijih domaćina, koji su bili taoci u sjeničkom zatvoru. U noći kada je pušten došli su da ga ubiju, ali su ga rođaci i komšije odbranili. Usledio je potom napad muslimanske milicije u kome je Sretko ranjen, a Buđevo je odbranjeno, ali 2. maja 1943. godine, muslimanska milicija i Nemci ponovo zajedno napadaju Buđevo i ubijaju 64 žitelja, a selo spaljuju, Sretko se spasio, ali je morao u izbeglištvo u Brnjicu kod Štavlja, gde se sve do 1945. godine borio da prehrani svoju porodicu. Početkom 1945. godine Sretko je otišao u Vrdila kod Kraljeva gde je bio bio smešten deo naših izbeglih rođaka, 15. aprila se vraćao kući sa sinovcima Selimirom i Filipom Popadićem, u Lijevoj rijeci na Goliji, nedaleko od Duge poljane, naišli su na jedinicu Ozne kojom je komandovao neki Zejak. Iste noći, bez suđenja i bez ikakve krivice, nedužni i na pravdi boga sva trojica su pobijena. Vest o pogibiji Sretka Popadića zaprepastila je i rastužila sve ljude u ovom kraju, na sahranu su došli svi koji su ga voleli, cenili i poštovali – ističe Vukosav Popadić.

SAMO PO ODELU SELjAK

U SVOM članku, objavljenom 3. aprila 1941. godine, Grigorije Božović o Sretku Popadiću piše: „Gorštak u najboljoj zreloj snazi, ali neobično uman i uglađen, samo po odelu seljak. Pismen je i vrlo kulturan, život mu je bio vrlo buran, sjajan domaćin i predstavnik kraja….“

http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:326359-Novi-Pazar-Rehabilitovan-Sretko-Popadic

———————————————————————————————————-

02. 11. 2011.

Prvi ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Josip Boljkovac uhapšen je jutros u Karlovcu zbog sumnje da je počinio ratni zločin protiv civilnog stanovišta u Dugoj Resi u maju 1945. godine. Osim Boljkovca, istraga se godinama vodi i protiv nekadašnjeg predsednika Hrvatske Vlade i jednog od osnivača HDZ-a Josipa Manolića i Rade Bulata. Manolić, Boljkovac i Bulat sumnjiče se za niz masovnih i pojedinačnih ubistava u kojima su i oni lično učestvovali, odnosno terete se po ličnoj i komandnoj odgovornosti za niz ratnih zločina koje su počinile partizanske jedinice, kao pripadnici tajne policije Ozna, prenose hrvatski mediji.

http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/287080/Josip-Boljkovac-uhapsen-zbog-partizanskog-zlocina-iz-1945

———————————————————————————————————-

03. 11. 2011

Komunistički zločinci ipak idu na sud

Srbija na potezu – Posle hapšenja nekadašnjeg hrvatskog funkcionera Josipa Boljkovca, otvara se pitanje da li i u Srbiji treba očekivati slično

Ovaj događaj izazvao je juče veoma burne reakcije u Hrvatskoj, a sagovornici Pressa kažu da ljudi poput Boljkovca ima i u Srbiji, a da se neki od njih još uvek javno hvale da su ubijali ideološke neistomišljenike. Jedan od onih koji su i dalje aktivni u javnom životu jeste partizanski general i čuveni udbaš Jovo Kapičić. Nekadašnji šef Udbe za Beograd pre dve godine rekao je da je na toj poziciji sam odlučivao bez zakona, a da su partizani u progonu četnika „bili okrutni jer su čistili smeće“.

Vekarić: Trebaju nam dokazi

Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine, kaže da će biti pokrenute optužnice za sve slučajeve za koje postoji dokazni materijal. On kaže da je specijalno tužilaštvo nadležno samo za slučajeve od 1941. do 1945, a da streljanja posle oslobođenja spadaju u delokrug osnovnih sudova.- Većina ilegalnih streljanja je bila posle rata, ali mi u nekim slučajevima pomažemo logistički. Svaki slučaj ratnog zločina za koji postoje dokazi biće procesuiran, ali važno je da se otkrije i valjana dokumentacija – kaže Vekarić.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/184729/Komunisti%C4%8Dki+zlo%C4%8Dinci+ipak+idu+na+sud.html

———————————————————————————————————-

ЖРТВЕ КОМУНИСТА У КРАГУЈЕВЦУ (6)

2011-11-02 Милослав Самарџић

Хрвати су почели да хапсе комунисте осумњичене за ратне злочине, па је актуелно питање да ли ћемо то ускоро видети и у Србији

Државна комисија основана пре две године ради проналажења “масовних гробница“ и даље не користи термине “злочин“ и “злочинци“. С друге стране, тужбе против комуниста осумњичених за ратне злочине, које подносе поједини грађани, годинама се одбијају као застареле, мада ратни злочини не застаревају. То је класичан пример опструкције правде, за коју такође једног дана неко мора бити изведен пред суд.

У сваком случају, ратни злочини комуниста су поново тема дана и зато настављам серију чланака са списковима имена њихових жртава у Крагујевачком округу. Претходних пет наставака можете погледати овде:

http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/listPost/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B.html?position=1

Следе подаци према истраживању Радета Главаша из Аранђеловца:

http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B/40902/%D0%96%D0%A0%D0%A2%D0%92%D0%95+%D0%9A%D0%9E%D0%9C%D0%A3%D0%9D%D0%98%D0%A1%D0%A2%D0%90+%D0%A3+%D0%9A%D0%A0%D0%90%D0%93%D0%A3%D0%88%D0%95%D0%92%D0%A6%D0%A3+%286%29.html

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Закон о реституцији и Трећа Србија

Пацифизам и владавина права

Jelisaveta Karađorđević: Moj san je da oca vratim u voljenu Srbiju

Princ Vladimir Karađorđević u Aranđelovcu

Povratak kraljice u Madlenianumu

Један на један

Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини

О српским револуционарима и реакционарима

Владари Србије

Још једном о комунистима и њиховим наследницима…

Гробница и дневник (или дневници, или гробница за дневнике?)

KRLEŽA I TOMAS MAN

Српска демократија и Империја(лизам)

Капитализам и социјализам, фашизам и комунизам

Само смрадови овако раде…

Najveći u Evropi….

Милослав Самарџић: Да ли заслужујемо бољу власт?

Najbolji sin našeg naroda

Слободна Србија

Слободна српска мисао…

И треба да пропаднемо, ако је Добрица српски Шекспир

Dražin dželat živi na Dedinju

ВИША (нечиста) СИЛА (у Јагодини)

Политика није курва

Зашто је Недић издајник а Дачић није?

Нитков!

Црвене линије СПО-а и СПС-а

РЕСТИТУТКА

Музеј геноцида над српским народом у XX веку

Mario Kopić: Crkva i sloboda savjesti

Verska prava u Srbiji

Ekonomski mitovi Titove vladavine

Američki veterani svedoče u korist Draže Mihailovića

Istraživanje: Kako bi izgledala Srbija da je pobedio Draža?

Kad monarhisti utihnu

БОГ СУДИ

Краљ и капитализам: да нам живи, живи рад!

17 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Само смрадови овако раде…

3 новембра, 2011

Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać izjavila je danas da je skrivanje ugovora sa italijanskim Fijatom vrhunac bahatosti i cinizma Vlade Srbije. „Potpuno zatamnjeni ugovor Vlade Srbije i Fijata, koji je Savet dobio od Ministarstva ekonomije, je ruganje građanima Srbije, za čiji interes je Savet pokušao da sazna detalje tog dokumenta“, rekla je Barać agenciji Beta. Ona je objasnila da je Savetu dostavljeno više od 20 kilograma papira gde su zatamnjeni svi podaci koji se odnose da obaveze ugovornih strana, sa obrazložnjem da su poslovna tajna. „Nedopustivo je da poslovna tajna bude ono što plaćaju svi građani Srbije, jer je ugovorom sa italajanskom fabrikom automobila država Srbija preuzela obaveze koje se isplaćuju iz budžeta“, istakla je Barać. Drastična cenzura ugovora sa Fijatom, potpisanog u septembru 2008. godine, prema njenim rečima pokazuje da vlast, odnosno državne institucije, mogu da sakriju sve podatke od javnosti i izbegnu bilo kakvu kontrolu javnosti.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Najveći u Evropi…

Dragoljub Petrović: Od Arkana do Tonija

DESET UPOZORENJA NOAMA ČOMSKOG: STRATEGIJA MANIPULISANJA LJUDIMA PUTEM MEDIJA

10 коментара | 2018.година, Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

DESET UPOZORENJA NOAMA ČOMSKOG: STRATEGIJA MANIPULISANJA LJUDIMA PUTEM MEDIJA

2 новембра, 2011

1. UPOTREBA NEVAŽNOG
Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.

2. STVARANJE PROBLEMA
Ta metoda se naziva i „problem-reagovanje-rešenje“. Treba stvoriti problem, da bi deo javnosti reagovao na njega. Na primer: izazvati i prenositi nasilje sa namerom, da javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu, ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države.

3. LOŠE NA KAŠIČICU
Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, uvoditi je postepeno, „na kašičicu“, mesecima i godinama. Promene, koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene politikom malih koraka. Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama.

4. RAZBLAŽAVANJE NEPOPULARNOG
Još jedan način za pripremanje javnosti na nepopularne promene je, da ih se najavljuje mnogo ranije, unapred. Ljudi tako ne osete odjednom svu težinu promena, jer se prethodno privikavaju na samu ideju o promeni. Sem toga i „zajednička nada u bolju budućnost“ olakšava njihov prihvat.

5. DEČJI JEZIK ZA ODRASLE
Kada se odraslima obraćamo kao kad se govori deci, postižemo dva korisna učinka: javnost potiskuje svoju kritičku svest i poruka ima snažnije dejstvo na ljude. Taj sugestivni mehanizam u velikoj meri se koristi i prilikom reklamiranja.

6. KRATKI SPOJ EMOCIJA
Zloupotreba emocija je klasična tehnika, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja, prilikom razumnog prosuđivanja. Kritičku svest zamenjuju emotivni impulsi (bes, strah, itd.) Upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu, ili pak izazvati određena ponašanja.

7. NEZNANJE ZA SIROMAŠNE
Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima razumevanja manipulacije njihovim pristankom. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

8. VELIČANJE GLUPOSTI
Javnost treba podsticati u prihvatanju prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci.

9. USAĐIVANJE KRIVICE
Treba ubediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema.

10. ZLOUPOTREBA ZNANJA
Brz razvoj nauke u poslednjih 50 godina stvara rastuću provaliju između znanja javnosti i onih koji ga poseduju i koriste, vladajuće elite. „Sistem“, zaslugom biologije, neurobiologije i praktične psihologije, ima pristup naprednom znanju o čoveku i na fizičkom i na psihičkom planu.

.
Izvor Fakti, 31.10. 2011.

Novi standard

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Истрага

Радио Атлантис: Велимир Абрамовић

УМНИ РАТ

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ

Simboli kontrole

Ко је икад угледао око кроз које се све види?

4 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Одузета једна столица од стране професора…

2 новембра, 2011

Oštro demantujemo navode Uprave Filozofskog fakulteta, objavljene 1. 11. 2011. da su istog dana „u 13:15 часова, ispred sale 510 na petom spratu Filozofskog fаkultetа u Beogrаdu, pri pokušаju dа održe čаs, nаpаdnuti prof. dr Miloš Antonović, profesor Opšte istorije rаnog srednjeg vekа i studenti koji su došli nа predаvаnje“ i da je tom prilikom „grupа od desetаk licа, učesnikа blokаde Fаkultetа, sprečilа fizičkim nаsiljem početаk predаvаnjа „.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Стање је критично. Стварно. И студенти се пробудили…

Vuk Perišić: О Manifestu Pokreta 15. oktobar

Los Indignados

NEBOJŠA MALIĆ: Nešto poput 5. oktobra

The left’s ‘Tea Party’?

Najveći u Evropi…

Ко је икад угледао око кроз које се све види?

Краљ и капитализам: да нам живи, живи рад!

17 коментара | 2018.година | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola

Najveći u Evropi….

1 новембра, 2011

Najveće skladište u Evropi koje košta 2.5 miliona evra (slovima: dvaipomilionaevra – a najveće u Evropi)

Preduzeće Nuklearni objekti Srbije saopštilo je danas da je završena izgradnja novog skladišta radioaktivnog otpada i bezbednog skladišta jakih izvora zračenja, najmodernijeg i najvećeg raspoloživog prostora za skladištenje ovih vrsta materijala u Evropi, u čiju izgradnju je uloženo 2,5 miliona evra. Direktor JP Nuklearni objekti Srbije Radojica Pešić rekao je da će naredne godine početi demontaža dotrajalog skladišta radioaktivnog otpada, u kojem se nalazi i istorijski otpad iz vremena SFR Jugoslavije i prebacivanje tog otpada u novo skladište. (Blic, Danas… novembar 2011)

Једно од најмлађих јавних предузећа у Србији, иако ради свега две године, већ се доводи у везу са малверзацијама. Медији месецима пишу да „Нуклеарни објекти Србије“ непрописно набављају опрему и несавесно троше новац грађана. (RTS 2011)

Javno preduzeće „Nuklearni objekti Srbije“ (NOS) potrošilo je 270.000 evra samo za kupovinu osam automobila i četiri teretna vozila. Prošle godine je na reklame dala gotovo dva miliona dinara, a za reprezentaciju 3,77 miliona dinara, dok su za taj luksuz u 2011. namenili 15,5 miliona dinara. U vreme ekonomske krize ni to nije bilo dovoljno, pa je za nameštaj za poslovni prostor za ovu godinu prevdviđeno da se potroši 5 miliona, za zvučno opremanje sale za satanke 3 miliona, a za uređenje zelenih površina čak 5 miliona dinara. (B92 2011)

Direktor JP „Nuklearni objekti Srbije“ Radojica Pešić sebi namestio i dva stana, proglašivši se teškim invalidom zbog povrede na fudbalu. Direktor JP NOS Radojica Pešić bio je u žiži javnosti početkom godine jer je zaposlio Slavicu Totić. Ona je uzela otpremninu od 20.000 evra za dobrovoljni odlazak iz Fonda PIO, gde je bila zamenik direktora, posle čega se odmah zaposlila u Direkciji za imovinu. (Press 2011)

—————————————————————————————————————————————–

Srbija se po indeksu percepcije korupcije, u konkurenciji zemalja regiona, ponovo našla pri samom dnu. Srbija ima identičnu ocenu kao i prošle godine – 3,5 i tako deli 83. mesto na rang listi sa Grčkom, Kinom, Kolumbijom, Lesotom, Peruom i Tajlandom. Indeksi se kreću na skali od 1 do 10. Najmanji broj je i najlošiji, jer pokazuje da je država ogrezla u korupciji. Idealnih 10 vezuje se za zemlje u kojima korupcije nema. (Transparency International – TI 2010)

——————————————————————————————————————————————

Dugo su novinari podgrejavali aferu R. J. i njegovu bajkovitu kućicu u dedinjskim borovima, ali ni vlast, poreska uprava, država ukupno niti njegovi iz G17 Plus, koji su ga postavili za prvog čoveka NBS, ni prstom nisu makli da kažu da važan državni činovnik nikako ne sme da potkrada svoju državu, naročito ne na tako primitivan način. Na opšte veselje nacije, ni jedni, ni drugi, niti treći ni prstom nisu makli. Dotični organizam R. J., za koga se posle ispostavilo da je vlasnik i jednog restorana u Pešti, ispao je moralni pobednik u toj herojskoj bici s javnošću. Jer, R. J. je odslužio pun mandat na funkciji guvernera NBS i opet se sjajno udomio u Unikredit banci u Budimpešti. Namenski, blizu svog restorana. R. J. sad prodaje tu istu vilu. Traži 1,7 miliona evra. Nude mu 1,3 miliona. Čovek je uvređen. Kako to, kad ju je platio 380.000? R. J je i još zadužio ovu Srbiju. On je u vreme kad je devizni kurs u Srbiji počeo da divlja, zbog toga što su strane banke u dva navrata iznele iz zemlje skoro 3,5 milijarde evra, branio poziciju tih banaka uprkos činjenici da je dobar deo zdrave srpske privrede zbog kursnih razlika otišao na ivicu bankrota. Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas tada je insistirao da se primeni praksa nekih evropskih zemalja koje su zabranile da se u vreme ekonomske krize iznose evri iz zemlje. R. J. nije hteo ni da čuje za srpske interese. Čovek je tvrđi od kamena. Zbog čega sam u dilemi? R. J. je sinonim za današnja srpska vremena. Kad on potkrada državu, on to radi javno. Zbog toga mu dajem titulu Radovan Treći. Njegov primer je dragocen. Čovek je izložbeni eksponat kako se država Srbija bori protiv korupcije! Moramo ga vratiti u zemlju i dati mu neku važniju funkciju. (Đoko Kesić, Press 2011)

—————————————————————————————————————————————-

За чудну услугу „архивирања и складиштења e-mail порука“ Министарство животне средине, рударства и просторног планирања платило је чак 3.646.082 динара фирми Serbian Business Systems из Београда, може се видети у рубрици „јавне набавке“ на сајту тог министарства. Није јасно каква је то услуга и како је министар Оливер Дулић проценио да једна приватна фирма треба да чува електронску пошту органа државне управе, уместо да то ради само министарство. Овај податак објавио је Центар за развој непрофитног сектора, а преглед осталих јавних набавки у рубрици Извештај о спроведеним јавним набавкама у 2011. години на сајту министарства као и подаци са портала Управе за јавне набавке показују да је министар Дулић исплатио и друге милионске износе за услуге које грађанима Србије свакако нису потребне. Одговор се може наћи у Извештају Савета за борбу против корупције: „Агенције Мекен Ериксон групе и Стоа пружају услуге институцијама на чијем челу су кадрови ДС, као што су Телеком Србија, Министарство пољопривреде, Министарство трговине и услуга или Министарство спољних послова. Агенција Стоа већ више година ради за Скупштину града Београда, као и Скупштину града Новог Сада, коју традиционално води ДС. (…) Власник агенције Стоа је Љубомир Подунавац, политиколог и активиста ДС-а, који је тренутно, поред ангажмана у својој агенцији, на функцији директора РТВ Шабац“, објашњено је у овом извештају. (Pištaljka 2011)

——————————————————————————————————————————————

Kao najdrastičnije primere sukoba interesa i kršenja zakona Savet je naveo Dragana Đilasa, gradonačenika Beograda i zamenika predsednika Demokratske stranke i njegovog partijskog druga Srđana Šapera, doskorašnjeg člana Predsedništva Demokratske stranke i neformalnog savetnika predsednika Srbije Borisa Tadića, čoveka koji je upravo za DS radio najznačajnije predizborne kampanje. Značajno mesto na tržištu reklama i marketinga imaju agencije u kojima udeo u vlasništvu ima gradonačelnik Beograda Dragan Đilas. On je čak vlasnik četvrtine udela u marketinškoj agenciji Multikom grup, u kojoj je nekada imao gotovo 50 odsto akcija. Danas druga četvrtina pripada Milici Delević, šefici Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije – tvrde istraživači Saveta u svom izveštaju. Savet je utvrdio da je štamparija Dragana Đilasa Big print ne samo poslovala sa državnim institucijama, već sa onima koje se finansiraju iz budžeta Beograda, na čijem čelu je upravo Đilas. (Vesti 2011)

—————————————————————————————————————————————–

Dejan Simić, bivši viceguverner Narodne banke Srbije, i Vladimir Zagrađanin, direktor Socijalističke partije Srbije, juče su oslobođeni posle četiri godine suđenja optužbe za primanje mita u slučaju „kofer“. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić konačno se juče pojavio u nastavku suđenja za aferu „kofer”. Rekao je da je njegov utisak da su optuženi bivši viceguverner Narodne banke Srbije Dejan Simić i funkcioner Socijalističke partije Vladan Zagrađanin „žrtve”. (Blic, Politika… 2010)

—————————————————————————————————————————————-

Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije zadužen za evropske integracije i Čedomir Jovanović, šef poslaničke grupe Liberalno-demokratske partije, kao i šefa poslanika SRS u Narodnoj skupštini Dragana Todorovića, trebalo bi krajem novembra ili početkom decembra da se pojave u Prekršajnom sudu kako bi dali izjave u postupcima koji se protiv njih vode pod sumnjom da su prekršili Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. (Danas 2011)

—————————————————————————————————————————————

Zamenik predsednika Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić izjavio je danas je lider naprednjaka Tomislav Nikolić „pošteno kupio stan od 400.000 evra, , pošto je prethodni prodao“, a da niko ne postavlja pitanje „odakle ministru spoljnih poslova Srbije Vuku Jeremiću 600.000 evra u kešu“, za kupovinu stana. Na opasku da se „podigla prašina u javnosti povodom Nikolićevog novog stana“, od 400.000 evra, pošto se zna kolika je poslanička plata,Vučić je rekao da se „prašina podigla po nalogu Jasmine, Krleta, Tucka i Šapera“. (Blic 2010)

—————————————————————————————————————————————-

Pomoćnik ministra spoljnih poslova, general-potpukovnik u penziji i bivši načelnik Generalštaba VS Zdravko Ponoš (48), sa 216.153 dinara mesečno plaćeniji je od predsednika i premijera Srbije, ali i od svih ministara. Ponoš je iskoristio rupu u zakonu koji ne zabranjuje dupla primanja, ali postavlja se pitanje da li je moralan gest da on kao javni funkcioner uzima i platu i penziju. (Press 2010)

————————————————————————————————————————————-

Ministar prosvete Žarko Obradović priznao da je kupio stan od 217 kvadrata za oko pola miliona evra. (Press 2010)

———————————————————————————————————————————–

Dedinje je primer za ugled kako tri različite političke generacije u ljubavi i slozi žive na jednoj, i to ne tako velikoj teritoriji: komunisti, koji su pod Titom oduzeli privatno vlasništvo na Dedinju, socijalisti ili Slobini poslušnici, koji su već uzurpirane vile pokupovali po bagateli, i demokratska vlast, koja iste te vile koristi.Između političara sva tri režima, ušuškani na Dedinju, skrasili su se oni koji su na neki način imali ili imaju i danas prijateljske veze sa pomenutim političkim elitama. Neko poslovne, neko kumovske… Milan Beko, ministar za privatizaciju u Miloševićevoj vladi, sada biznismen, smenu vlasti mirno je dočekao u svojoj porodičnoj vili u Ulici Andre Nikolića 23a, koju je kupio 1997. godine. U istoj ulici u broju 23, Bekov komšija ovih dana trebalo bi da postane, po službenoj dužnosti, ministar odbrane Dragan Šutanovac. Za razliku od predsednika Srbije, koji je praktično klasičan podstanar, trenutni potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić, osim što je vlasnik tričavih 11 miliona evra na računu, vlasnik je i objekta u ulici Vladete Kovačevića broj 2 na Senjaku koju je kupio pre par godina, znači dok je još spavao kod tetke na kauču, a u kojoj je smeštena njegova firma „Altis kapital“. (Glas javnosti 2007)

————————————————————————————————————————————–

Novi porez na luksuzne stanove i automobile najviše će u vrhu vlasti pogoditi potpredsednike Vlade Božidara Đelića i Ivicu Dačića, ministra inostranih poslova Vuka Jeremića, guvernera NBS Radovana Jelašića, lidera JS Dragana Markovića Palmu, ali i šefove opozicije Tomislava Nikolića, Vojislava Koštunicu, Velju Ilića i Dragana Todorovića. (Press 2009)

—————————————————————————————————————————————-

Prekršajni sudovi u Beogradu i Jagodini „uštedeli“ su Draganu Markoviću Palmi i Jedinstvenoj Srbiji između 200.000 i dva miliona dinara, koliko bi iznosila kazna za nepodnošenje izveštaja o predizbornoj kampanji u Žablju. Ta dva suda su godinu dana tvrdila da nisu nadležni u tom slučaju, pa je prijava, koju je pokrenula Agencija za borbu protiv korupcije, zastarela. (Blic 2011)

—————————————————————————————————————————————-

Lider LDP-a Čedomir Jovanović preselio se na Dedinje. Prema podacima najpoznatijih agencija koje se bave prometom nekretnina, najskuplji stanovi u Beogradu su upravo u ovom delu Dedinja. Svaki kvadrat stana već unapred ima kupca, i kreće se čak i do 5.000 evra! Jedan ar placa ovde se prodaje za čak 150.000 evra! (Press 2009)

—————————————————————————————————————————————-

Jedna pokraj druge, samo ih ograda deli, smestene su na Dedinju tri kuce: Dobrice Cosica, Slobodana Milosevica i Bogoljuba Karica. Prilikom susreta sa Dobricom Cosicem odmah je predlozio da sva trojica, Cosic, Milosevic i on poruse ograde izmedju kuca koje su ih delile: mozemo da izgradimo bazen, neka se deca kupaju! (NIN 1997)

—————————————————————————————————————————————-

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Вапај гладних радница

Јапански министар спољних послова поднео оставку због 450 евра