Конзервативци

Uvodna muzika za radio emisiju najpoznatijeg konzervativnog voditelja u SAD, The Savage Nation, Dr Michael Savage:

The signature musical introduction to The Savage Nation is the beginning of Metallica’s „Master of Puppets“ followed by an announcer saying „Warning: The Michael Savage Show contains adult language, adult content, psychological nudity. Listener discretion is advised“. This is followed by Mötley Crüe’s „Looks that Kill“, and Metallica’s „The Shortest Straw“ to conclude the introduction.

—————————————————————————————————————

Председник конзервативне СНС:

————————————————————————————————————

Председник конзервативне НС:

images

——————————————————————————————-
Цеца и Веља певају:
http://www.youtube.com/watch?v=YFgf8Id6r34&feature=results_video&playnext=1&list=PLD16C6B8A64687BAB
——————————————————————————————

Председник конзервативне ДСС:

– Да ли сте променили мишљење о Светлани Ражнатовић, која је певала на вашим скуповима, после њеног признања кривице? Како видите читаву ујдурму због њене нагодбе са тужилаштвом?

Војислав Коштуница:  Нисам човек који се одриче својих поступака и стојим иза тога да сам био на новогодишњем концерту, на ком су певали Цеца, Бора Ђорђевић, Рамбо Амадеус и други. О конкретном случају нагодбе не знам детаље.

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

Закон о реституцији и Трећа Србија

MILJAN PREMOVIĆ: ZAŠTO NEĆU IZAĆI NA IZBORE

Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца

Искрени четници

IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM

Краљ и капитализам: да нам живи, живи рад!

Disciplin A Kitschme – Neukusu treba reći NE!

Advertisements

25 Responses to Конзервативци

  1. Varagić Nikola каже:

    Liberalno demokratska partija i Srpski pokret obnove uz podršku dvadesetak intelektualaca iz različitih oblasti sastavili su deklaraciju „Srbiju u Evropu! Evropu u Srbiju“ koju će danas predočiti javnosti.

    Čedomir Jovanović i Vuk Drašković zajednički pripremili proglas pokreta „Preokret“

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/287688/Vlada-povladjuje-antievropskoj-histeriji

  2. Varagić Nikola каже:

    Džinović uz Dinkića

    Beograd – Za širu javnost možda najveće iznenađenje koje su Ujedinjeni regioni Srbije pripremili za veliki promotivni skup, 13. novembra u Beogradskoj areni, jeste nastup popularnog pevača Harisa Džinovića, saznaje Danas.

  3. Varagić Nikola каже:

    Pozovi Lepu Brenu u goste dva dana pred izbore i – pobeda je zagarantovana! Joą ako ti usred predizborne ćutnje na uvo zapeva “Jovano, Jovanke”, osvojićeą vlast. Ovo uputstvo primenio je Bojko Borisov, premijer Bugarske i – gle čuda, na izborima je pobedio upravo kandidat njegove stranke Rosen Plevneliev.

    Bugarski mediji sve čeąće poslednjih dana dovode u vezu posetu Lepe Brene i pobedu Borisovljevog kandidata na izborima. Naąa folk zvezda je u Bugarskoj veoma popularna, njene pesme se emituju na radio-stanicama, a spotovi po televiziji.

    Znajući to, Borisov se, kako piąe list „24 sata“, usred predizborne ćutnje sastao s Brenom, izljubio se i slikao za novine i televiziju i – pobedio.

  4. Varagić Nikola каже:

    PISMO PILOTA „BLICU“: VUČE DRAŠKOVIĆU, VI NISTE GLAS NARODA

    subota, 05 novembar 2011

    Toliko prolivene krvi naših predaka, a nisu mogli ni da sanjaju da će njihova deca jednoga dana početi da razmatraju kako da prodaju njihove krvave pašnjake Arbanasima…

    Piše Aleksandar JOVANOVIĆ

    Poštovani iz Blica,

    Nedavno ste gospodinu Draškoviću omogućili veoma veliki medijski prostor u vašim dnevnim novinama, a zauzvrat ste građanima ograničili mogućnost da sa samo 1.500 slova odreaguju na njegove retoričke manipulacije.

    Stoga vam pišem pismo, a vi sami odlučite šta će te sa njim.

    Gospodin Drašković već po ko zna koji put koristi vešto svoje retoričko umeće da kroz metafore i perfidno osvrtanje na segmente istorije, krivi sliku realnosti, na sreću samo kod običnog sveta.

    Hajdemo prvo na istoriju…

    Milica Hrebeljanović jeste posle smrti svoga muža poslala svoju 15-ogodišnju kćer Oliveru njihovom dušmanu Bajazitu u harem. Uništila joj je matericu i jajnike da ne bi mogla da dobije turski porod. Napravila je od svog tek stasalog sina Stefana Lazarevića otomanskog vazala, sa sve preostalom srpskom vojskom…

    Proslavio se taj Stefan Visoki, bog da mu dušu prosti, kao veliki borac, predvodeći pomoćnu srpsku vojsku u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore. Posle bitke kod Angore dobija titulu Despota (1402), a pošto nastavlja vazalni odnos i sa mađarskim kraljem Zigmundom, dobija od istog na poklon Mačvu i Beograd, od kojeg 1405. pravi svoju prestonicu. Važio je za jednog od najboljih vitezova i vojskovođa.

    Priča o Stefanu i Oliveri je veoma tužna i bolna. Samo je on, Stefan, poznavao težinu svoje istorijske uloge, čiji su protagonisti bili njegova pragmatična majka i trenutni politički uslovi. Verovatno je bol svoj i tužnu ulogu koja mu je nametnuta u očaju i patnji odneo u grob.

    Kada su nastupila vremena mira, iskoristio je zatišije da ojača Srbiju na svim poljima. Despot Stefan Lazarević je sagradio Manastir Manasiju i manastir Koporin. Posvetio je svoj život širenju pravoslavlja, crkvi, književnosti. Davao je utočište izbeglicama koje su bežale pred Otomanskim hordama. Postao je jedan od najvećih srpskih književnika srednjeg veka.

    Kada su Turci ponovo krenuli na Srbiju, iznenada je preminuo od srčanog udara 1427. godine.

    Toliko o istoriji.

    Tužno je, gospodine Draškoviću, da tako perfidno koristite stradanje jedne porodice za proste političke pobude. Ja ne znam šta je vas ovaj deo istorije naučio i kako vas je inspirisao? Meni to svakako nije bitno koju pouku vi lično izvlačite iz toga. Ovaj narod mora da poznaje svoju istoriju i sasluša pomno zov svoga srca. Ovaj narod ne sme da proda ono što nije na prodaju i što nema cenu.

    Milica Hrebeljanović je prodala svoju decu da bi sačuvala svoj Kruševac i Kosovo. Milica, koja je bila potomak Cara Dušana Silnog, a ne njen suprug Lazar, koji je služio na Dušanovom dvoru i tu upoznao Milicu, ona koja je polagala sve pravo na te zemlje, radije je žrtvovala svoj porod, no svoju grudu. Neka vas, gospodine, ta Milica nauči da zemlja nije nikada na prodaju. Da se pre žrtvuje narod, rođena deca, a zemlja nikada.

    Kako bi ste vi to mogli da razumete, kad decu nemate. Ja ne kupujem tu priču da ste vi njenu poruku shvatili sasvim drugačije. Pojam licemerja mi se pojavljuje kao prva ideja vezana u tom kontekstu.

    Pošto ni vi gospodine, tako i niko iz Vlade Republike Srbije nije unuk i potomak Dušana Silnog, proizilazi logično da nemate privatnu tapiju na to imanje na jugu po imenu Kosovo. Ono što nije vaše, ne možete da prodate. Prodajte vi ono što ste od oca nasledili, dede i pradede. Prodajte stanove, stolice u parlamentu i direktorske pozicije koje ste delili prema koalicionim dogovorima. Vi niste glas naroda, jer ne živite od 300 evra mesečno. Kosovo je naše imanje, zajedničko predanje naših predaka. I naše uspomene i naše prokletstvo.

    Naše i u dobru i u zlu. Pa kako nam Bog da.

    Toliko prolivene krvi naših predaka, uz veru u pravoslavlje, toliko odvažnih, poštenih Srba, koji su ponosno odlazili u smrt u nadi da ostavljaju zavet svojoj deci. Nisu mogli tada ni da sanjaju da će njihova deca jednoga dana početi intelektualno da razmatraju kako da prodaju njihove krvave pašnjake Arbanasima sa juga. Turci su ih nazivali Arnautima.

    Sada će te vi književnici, srednjoškolci, oni sa kupljenim diplomama, oni koji pre političkih karijera nisu ništa u životu radili, svi vi iz začaranog kruga, koji nemate nikakvog dodira sa narodom, da odlučujete o onome što narodu pripada.

    Nekada ste bili zakleti nacionalista, a sada ste mudri. Da ste tada imali 20 godina, a sada 40, čovek bi mogao da kaže da ste sazrevali i odrastali. Na žalost već tada ste bili zreli čovek, svojevrsni retoričar, time opasni manipulator masa. Zbog toga, ovaj preobražaj, ne može se nazvati sazrevanjem i odrastanjem, već samo prostom prevrtljivošću. Počeli ste da lobirate u potpunom raskoraku sa vašim davnim eksponiranjima. Lobisti sa zapada ne žale ogromne količine novca lobirajući za svoje više ciljeve. Već smo ozbiljno poučeni o zbivanjima 27. marta 1941. i engleskog novca prosutog po prevrtljivcima tadašnje srpske politike i elite. Upadaće u oči ogromni stanovi, pompezne vile, preskupi satovi, kolekcije slika, mnogoljudni bodigardi, koji nisu dokazivi i u balansu sa realnim primanjima.

    Mogli su i naši preci sve odmah da im daju. Moglo je da se tada odluči da niko ne pogine. Nudiše im Turci kroz vekove opsade razne pogodnosti. Uslov je bio da pređu u Islam. Ali oni, verujem da znate, nisu nikada hteli. Oni sramotni Srbi koji su to učinili, danas su poznati kao izmišljeni bošnjački narod.

    Možda je jedini razlog za to što dostojni Srbi to nisu hteli, zato što im Turci tada nisu ponudili „Evropsku Uniju.“

    E pa, hajde da vidimo tog Srbina ili tu grupu Srba, kojih će se stideti i zauvek gnušati sva naša pokoljenja, dokle god Srblja bude postojala.

    Hajde da vidimo ko je iz redova vas beskičmenjaka spreman na trampu te vrste u kojoj nudite čitav ponos i identitet jednog naroda, a zauzvrat dobijate članstvo u vazalne odnose i sramno mesto u istoriji pored onih bez prošlosti, ponosa i korenova.

    Ko će od vas, političkih štetočina da preuzme tu ekskluzivno-jedinstvenu, sramnu, istorijsku ulogu, u ime svih nas.

    Ta lažna priča o Uniji, koju prodajete običnom narodu je jeftin politički trik i plagijat svoje vrste. Priča o ulaganjima, investicijama i skupim projektima je svesno površna i slatko plasirana, laskava bajka, narodu koji to želi da čuje.

    Toliko imaju para, da jedva čekaju da dođu sa poklonima i do nas. Dolaze sa čarobnim štapićima i od sutra će sve biti drugačije. Dolaze da nam daju, a za uzvrat ne traže ništa. Dolaze da nam pomognu zato što nas vole i žele nas uz njih.

    Kakva farsa.

    Evropska Unija ima velike probleme. Oni već sada znaju da ne mogu više da spasu Grčku. Mnoge velike evropske banke su dale našim komšijama ogromne kredite, obezbeđene preriskantnim, sada već bezvrednim, državnim, papirnim opcijama. Grčka ih je više puta prevarila i nije ispunila razne uslove, nametnute od njih, tako da su ternutno izgubili preko 300 miliardi evra samo na Helene. Polako stiže ekonomski sunovrat Italije, Španije, Portugalije. Svi se bore za spas svojih ekonomija, ali hej!!!

    Ako Srbi prodaju Kosovo, njima ćemo da odštampamo stotine milijardi evra sa lepim kamatama, pa ćemo da ih eksploatišemo doveka. Uvešćemo im hiljade novih zakona i objasniti šta smeju, a šta ne. Izbrisaćemo im identitet sa lica zemlje, sagradićemo NATO vojne baze, one koje smo koristili da ih sravnimo sa zemljom i slomimo im kičmu. Nateraćemo zbog toga i Ruse da ih mrze. Do sada smo ih mrzeli samo mi.

    Mnoge zemlje nisu u Uniji. Nismo ni mi, nikada bili. I gle živi smo, zdravi, lepi, pametni. Nemamo puno, ali imamo nas. Možemo da se gledamo u lice. Nismo bednici, ne prodajemo dušu vragu svome. I posle svih nedaća, ja sam ponosan što sam Srbin. Zato što smo posebni, zato što smo jedinstveni. Mi nikada nećemo biti drugačiji, nadam se. Možemo mi da budemo evropljani, što i jesmo i bez ulaska u Uniju.

    Cena za članstvo je jednostavno prevelika i neprihvatljiva. Niko drugi nije ni groš platio. Patriotizam je uzvišena forma, koja izuskuje viši cilj, hrabrost, odvažnost, lojalnost, žrtvu i poštenje.

    Gledajući vaše govore u retrospektivi vaše političke karijere, uvideo sam da ste i dobar dramaturg. Znate kada da podignete glas, pojačate dinamiku, sa tugom gledate i euforično skandirate. Znate kada da zaplačete i čiju ruku da ljubite. Vi ste ozbiljan intelektualac, i nista ne zborite sluđeno i nepromišljeno. Izgleda da vas je samo neiskrenost i prevtljivost sprečila da u političkoj karijeri uspete.

    Zbog toga gospodine Draškoviću pišite i dalje lepe romane. U tim vodama se ipak bolje snalazite.

    P.S. Pismo je napisao Aleksandar Jovanović, kapetan-pilot boinga 747-400, a trenutno kapetan-pilot boinga 747-800. Aleksandar je preleteo do sada 20 miliona kilometara (za 17 godina na boingu 747) i obišao zemaljsku kuglu mnogo puta radeći za jednu od najvećih kompanija za prevoz tereta i roba sa sedištem u Luksemburgu

    Izvor Glava i zid, 04. 11. 2011.

    http://www.standard.rs/pismo-pilota-blicu-vuce-draskovicu-vi-niste-glas-naroda.html

  5. Varagić Nikola каже:

    06. 11. 2011

    PRESS

    KOMENTAR DANA

    Veljko Lalić

    Šezdesetosmaši

    Pad Berlinskog zida dočekali smo s komunistima u Beogradu, a Svetsku ekonomsku krizu s „Fijatom“ u Kragujevcu.

    Zbog toga svako normalan mora da se zapita s čim ćemo da dočekamo novu svetsku revoluciju koja je već krenula „svetskom mrežom“, kako bi se poslednjih meseci pojavila na mestu konačnog obračuna – na Volstritu. I ko ne shvata da je svet upravo u 1967. – ili nedajbože u 1913. ako se posmatraju samo poslednja dešavanja u Evropi – taj je ili nepopravljivo nezainteresovan, ili je Srbin.

    Jer svet zahteva ogromnu promenu, koju više ne predstavlja ni Barak Obama. U stvari, uopšte je ne predstavlja Obama, koji je izgleda bio poslednji pokušaj starih elita da Novom svetu ponude što bezbolniju promenu vlasti. Barak nije uspeo – jer sve i da je hteo da uspe, to nikada ne može da uradi jedan čovek – pa nam sada preostaje da sačekamo seriju novi lidera – šezdesetosmaša koji treba da nas uvedu u novi svet. I to i jeste fer. Jer novu revoluciju traži nova većina. A to je srž demokratije. Zbog toga niko ne treba da se plaši promena koje donose devojke i mladići odrasli na novim tehnologijama; ljudi ubrzane inteligencije koji preziru korporacijska pravila, mračne ideologije i enciklopedijsko znanje.

    Njih više to ne zanima. Oni uživo prate pogubljenje Gadafija i šalju pomoć Japanu kad ga raznese cunami. To je generacija koja se ne pali na zatamnjene „mercedese“ i „čuke“ od 100.000 evra ostarelih lidera, koji time dokazuju poljuljanu potenciju. Neophodno je razumeti novu generaciju. To su klinci koji zbog Fejsbuka nikad u životu neće izgubiti prijatelja, koji su zbog Tvitera u stanju da progovore o svakoj značajnijoj temi, dok su zbog običnog SMS-a svi redom postali šmekeri koji lagano mogu da startuju najbolju ribu u razredu.

    To nije mala promena. Štaviše, to je potpuno novi svet, u kojem, kad vidiš Mila sa satom za koji njegov glasač treba da radi 27 godina, onda ti bude žao i sata i Mila. Hejtuješ ga i odeš dalje… I zato, ako neko misli da će oblepljivanjem bandera da dobije izbore, onda je taj ozbiljno informatički nepismen. Ne pali to više, kao ni političke emisije u kojima jedni drugima treba krvi da se napiju. Ne pali više ni pucanje nacionalističkom, niti evropskog puškom. Pale nove vrednosti. I novi ljudi…

    Dolaze šezdesetosmaši koji su spremni da promene nešto u društvu, zato što to tako treba. Važno je samo jedno – da opet ne promašimo čitavu deceniju. I da nas posle ne počiste za sva vremena sa svetske scene. I to – JEDNIM KLIKOM.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/185207/%C5%A0ezdesetosma%C5%A1i.html

  6. Varagić Nikola каже:

    BRANIMIR MARKOVIĆ: SOVJETSKI KAPITALIZAM

    petak, 04 novembar 2011

    Konzervativci Srbima izgledaju kao najveći utopisti i pored toga što je jedino takve „klasične“ nacije ekonomska kriza mimoišla

    „Istina je da slobodne nacije
    gaje simpatije jedna prema
    drugoj.“

    Petar II Petrović Njegoš o
    Crnogorcima, Francuzima
    i Amerikancima

    Pogledah slučajno pre neko veče gostovanje Majkla Mura na Sienenu povodom protesta ispred Vol Strita. Beše (ne)očekivano inspirativno. Ne baš slučajno, prethodno veče sam pogledao Sarapinu emisiju na Studiju B zbog „sučeljavanja“ tri možda najparadigmatičnija intelektualca (sa ili bez navodnika po ukusu) minulih dekada – sociologa Ratka Božovića, kralja mrsomuđenja iz dekade sedamdesetih, dramaturga Nebojše Pajkića iz pubertetski osebujnih osamdesetih kad je bilo in da se misli svojom glavom, pa makar i ludom, i besprekorno korektnog, bezličnog i dosadnog urednika Panovića Danasovskog – sadašnje.

    Panović i Božović su bili odličan dekor i kontrast Pajkićevim rakijski originalnim i skandaloznim mislima. Teme ovog teksta biće jedna Pajkićeva i nekoliko Murovih misli a ideološka konstrukcija za danas je da se više, tj. odavno ne zna šta je levo a šta desno.

    Kod Mura (u ovoj emisiji bar) ni traga od „socijalizmolikosti“ i i-riba-i-devojka zahteva [i], karakterističnih za „okupatore“ Vol Strita (i smanjenje poreza i silna državna davanja), kod Pajkića ni traga od nacionalizma.

    Elem, deklarisani levičar Mur je današnji poredak u domovini mu nazvao sovjetski kapitalizam (u jasno negativnom kontekstu je „sovjetski“ a ne „kapitalizam“) ilustrujući ga svojom frustracijom identičnom mojoj kad u gradovima današnje Jevrope na svim trafikama nalazim jedino amstel i hajneken, dva piva koja najviše mrzim (em su skupa em bućkuriš) i samo otrove iz Koka-kolinih fabrika (zašećerene pljuvačke zvane sprajt i surogata našeg samoupravnog jupija zvanog fanta – tada još nisam skontao da je Koka-kola kupila i Hajneken).

    Ni za vreme Tita nije bilo samo BIP-ovog piva, bilo je bar još jelena i jagodinskog.

    Mur se, frustriran što danas u njegovom gradu postoje supermarketi, pića, lanci restorana i džank fuds samo jedne jedine kompanije, upitao gde je nestala ona Amerika ličnog preduzetništva, ideja, konkurencije, raznolikosti (Amerika „nepodnošljive lakoće življenja“ koju smo mi Srbi voleli, kojoj smo se divili i uz čiju kulturu odrastali).

    Slično pitanje sebi postavljam svakodnevno u eks-Miškovim radnjama, u kojima nema čak ni zelenog pilsa, a kamoli BIP-ovog kvasa – samo hemijski napici one and only Apatinske pivare, poput piva sa ukusom limuna (odlično bi išlo uz jagode sa ukusom češnjaka).

    LEVIČAR I KONZERVATIVAC Moja vizija kapitalizma (i demokratije kao od njega nedeljivog aspekta), za koji sam se borio za vreme Titove i postitove tiranije bila je sasvim drugačija. Brat iz još jedne od bivših (poput naših) nekada bratskih slobodnih nacija nastavio je da se jada.

    Prvi put u celokupnoj istoriji prosečan Amerikanac nema novca da školuje decu (nama bar nije prvi put). Šta Amerika pravi od sebe, kakva će biti budućnost Amerike (nacije koja svoj primat ipak još uvek bazira na tehnološkoj superiornosti, tj. inovacijama i „mozgovima“), sa popupismenom neznavenom svetinom kao budućim preovlađujućim stanovništvom, upitao se simpatični debeljko, očigledno zabrinut za sudbinu svoje nacije. Već iz ovog pasusa jasne su osnovne karakteristike diskursa koga se Mur dosledno drži. Određen jasan socijalni problem ilustrovan životnim nedaćama i nepravdama prema konkretnim pojedincima odmah stavlja u kontekst zajednice i problematizuje moguće posledice pojedinačnih nepočinstava na budućnost čitave države, ekonomije i nacije.

    Ovaj levičar ustvari dosledno nastupa kao najkonzervativniji branitelj nacionalnih vrednosti ovekovečenih u sintagmama american way of life i american dream. Dosledan pre-vratnik (da se vrati ono što je bilo pre, re-evolution).

    Kao zagovornik zagubljenih izvornih principa kapitalizma – liberalnih vrednosti i jednakih šansi za sve – Mur se pita kako (i zašto) je doskoro američki radnik, pošteno radeći za svoju kompaniju, napredovao zajedno sa kompanijom (kupovao dobru, pa još bolju kuću, kola, školovao decu…), dok danas napreduju samo kompanije? Uzrok socijalne i ekonomske katastrofe njegovog Milvokija i obližnjeg Detroita vidi u bezumnoj alavosti kompanija.

    Dženeral motors je, prema njegovim rečima, imao decenijama stabilan profit od četiri („nečega“ verovatno milijarde, ne sećam se tačno) dolara, a onda se neko iz menadžmenta setio da bi imali pet milijardi kad bi fabrike dislocirali u azijske zemlje jeftine radne snage, što su i učinili. Rezultat – potpuna propast lokalnog stanovništva.

    Mur u vezi s tim postavlja jedno vrednosno pitanje, a moje misli s tim u vezi drugo, koje zadire u zaboravljeni imovinsko-pravni aspekt samog koncepta nacija. Prvo pitanje (tj. Murovo) je – šta se konkretno menja u životu vlasnika fabrike kad, umesto apsurdno ogromnih četiri zaradi još apsurdnijih pet milijardi dolara? Da li kupuje (tj., da li uopšte postoji još) bolji kavijar, da li posećuje još skuplje hotele, vozi još bolja kola, jahte i avione itd. nego pre – i da li ima isto toliko ili još manje vremena da konzumira svoja apsurdna bogatstva? A naročito – vredi li taj boljitak onolike patnje koju su izazvali sopstvenim sunarodnicima (dabogda imao, pa nemao, kao mi od 90-tih pa nadalje)?

    Jedan od glavnih razloga zašto je Amerika postala to što je još uvek je protestantska etika štedljivosti, radišnosti i nerazmetanja. Etos koji oličava vlasnik skandinavske Ikee, koji – za razliku od, recimo, ruskih tajkuna, arapskih šeika ili Karića/Miškovića/Mitrovića, Marovića/Barovića, ili onog hrvatskog idiota što je naleteo gliserom na parkiranu jedrilicu, ubio dvoje Italijana, pa nije uopšte zvao hitnu već advokata – vozi prosečno star automobil, živi u kući bez gipsanih ornamenata i ponekad biciklom ide na posao.

    AMERIKOLIKI VS. AMERIČKI Razumno je pretpostaviti da je porast šeikolikih američkih bogataša srazmeran brzini procesa kojim Amerika prestaje da bude to što još uvek jeste. Ne baš polako ali sasvim sigurno je prestižu zemlje u kojima žive amerikoliki radišni, kreativni i skromni bogataši, za koje rade radnici verni svojoj kompaniji kao nekad američki jer napreduju zajedno s njom – Koreja, Kina, Indija, Čile ili Japan.

    Drugo, imovinsko-obligaciono pitanje je – imaju li kompanije i bogataši i neke obaveze prema sopstvenoj naciji, koja ih je uostalom i stvorila?

    Imam utisak da ideologija neoliberalizma, veličajući ekonomske slobode i svet „odumrlih država“, bez granica, moralnih imperativa, obaveza i administrativnih prepreka zaboravlja neimenovani temelj, fundament, kontekst, na kojem je tradicionalni liberalizam počivao i bez koga je nemoguć. Neimenovan na sličan način na koji, na primer, u američkom ustavu nije eksplicitno naznačeno da je brak zajednica isključivo žene i muškarca, a kao što se u pomorskim zakonicima nigde ne definiše šta je more. Naime to je doskoro bilo toliko jasno svakome da se podrazumevalo.

    Multinacionalne kompanije i banke, ti nomadski varvari, osvajači i pljačkaši našeg doba, se u vezi sa svojim obavezama posredstvom (svojih) ideologa neoliberalizma prave blesavi na isti način na koji gej-aktivisti kažu da „nigde ne piše“ (u ustavu SAD) da je brak zajednica samo između muškarca i žene, a „tročetvrtinske glave“[ii] , nemajući dovoljno moždane mase da problematizuju sam pojam braka, tj. šta jeste/a-gde- piše- da- nije (ako nije samo) zajednica žene i muža, kažu „pa jeste, stvarno ne piše“.

    Elem, taj misteriozni zaboravljeni temelj i kontekst svih pisanih i nepisanih pravila i prvenstveno ekonomskih znanja je nacionalna država. Skraćeno – država! Ona nacionalna kojom upravljaju i prema kojoj imaju obaveze podjednako svi građani države, dakle i bogataši.

    Razvod države, tj. onih 99 odsto stanovništva, kako je lucidno definisano u „okupatorskom“ Vol Strit protestu i jedan odsto bankara i bogataša morao bi proteći kao razvod prosečnog muža i prosečne žene, dakle nikako kao u Murovom Milvokiju ili u mnogim loše privatizovanim firmama Srbije.

    Prosečan zaposleni muž (slično kompaniji i banci) lako kvantifikuje svoja davanja i ulaganja u porodicu odrescima plata, profita i sl., dok je domaćici/zemlji to nemoguće. Stan ipak po pravilu pripadne ženi-majci.

    Iz razloga sličnim ovom, „… broj stvari čija unutrašnja logika negira tržište je u stvari jako veliki, otprilike onoliko velik koliko se protežu nadležnosti današnjih država“. [iii] Ekonomski doprinos porodici majke i domaćice jednostavno je nemoguće kvantifikovati.

    Zašto onda ne bi, prema istoj analogiji, i imovina recimo Dženeral motorsa, u koju su živote i rad uložili njegovi američki radnici ili Delta Miška u sličnoj proporciji ostala građanima (pokretu 99 odsto) – tj. tradiconalnoj (sve manje postojećoj) nacionalnoj državi (muž ne može da šmugne kod mlađe sa svom imovinom tek tako, ma koliko jedini zarađivao, a u vezi sa dislociranjem kapitala je upravo o tome reč)?

    Eto zašto više nema nacionalne države.

    ŠTA KAPITAL DUGUJE Ovde dolazimo do teme koju sam očajno nejasno obradio (skoro niko ne kapira) na primeru Ustava Crne Gore kao modela za sve protektorate Ilirika a verovatno i šire [iv]:

    „Imovinsko-pravno utemeljenje koncepta nacionalnosti/državljanstva u srpskoj javnosti je sasvim zanemareno. Pravo na državljanstvo proističe iz koncepta privatnog vlasništva koji je u temelju evropske civilizacije (i svih iz nje nastalih). Na suštinski isti način na koji građanin pojedinac nasleđuje od svog oca, dedova i rođaka njive, stanove, kuće i sl., uglavnom bez neke lične zasluge, i građanin, kao sastavni deo nacije (svih građana države) bi trebao da nasledi zajedničku svojinu koju su napravili njegovi preci – „akcije“(deo vlasništva) puteva, mostova, rečnih tokova, instalacija, parkova, pristana, nasipa, podzida, kanala za navodnjavanje… i ostalih tekovina koje su nekad divlju zemlju pretvorili u uređenu“.

    Za našu današnju priču značajno je da kapitalista ulaže u „nekad divlju zemlju tek kad se pretvori u uređenu“. Svaki stranac kapitalista posredno i neposredno koristi tuđu imovinu (puteve, pruge, uređena zemljišta i vodotokove) i tekovine (obrazovanu i civilizovanu radnu snagu, da ne kažem „oruđa koja govore“, na primer) bez kvantifikovane naknade za minuli rad generacija koje su stvorile uređenu zemlju i civilizovane ljude u njoj. Jedina naknada je zajednički interes stanovištva/nacije i investitora/kapitaliste.

    Nije li apsurdno što strani kapitalista, kad suprotno interesu stanovništva odluči da dislocira biznis (zbog za milijardu nečega većeg profita), sme da ostavi za sobom opustošenu ruiniranu ledinu i stanovništvo bez sredstava za život – bez ikakve naknade, kao stočari kad ispasu pašnjake ili varvari kad poharaju zemlju?

    Kod domaćih kapitalista situacija je još apsurdnija. Nemoguće je kvantifikovati zasluge zajednice/nacije za samo njegovo postojanje takvim kakav je – civilizovan, uhranjen i obrazovan – i uslove koje mu je zajednica/nacija pružila u najširem smislu. Takvu kvantifikaciju u civilizovanom svetu zamenjuje patriotizam i moral. Bez te dve „prevaziđene“ komponente zajednica/nacija je bukvalno ekonomski oštećena. Između Kapetan-Miše i Miškovića razlika je suštinska. Kako izvući iz varvarskih Miškovića ono što su civilizovani kapetani Miše osećali kao moralnu obavezu i patriotsku dužnost? Nedostatak morala i patriotizma ne bi smelo da znači da ološ (menadžment Dženeral Motorsa/Mišković) može da ne da ono što je čestit svet (Ford/Kapetan-Miša) dobrovoljno davao. I još da uništava zajednicu nekažnjeno.

    Šta nam je činiti nakon doslovno ostvarenog manifesta, „otvoreno komunistički“ izloženog davno u pesmi „Imagine“ Džona Lenona („Imagine there’s no countries… Imagine no possessions… no religion too… the world will be as one..“)? Prihvatanje realnosti?

    „Desničar“ Pajkić reče, praćen tupim pogledima i sleganjem ramena prisutnih u emisiji, da „države više ne postoje“, što pre prestanemo da se zavaravamo biće nam navodno lakše. Ostaju nam samo porodice.

    „Levi“ naivni i glupi Ameri bi, međutim, da se vrati ono što je bilo pre (skraćeno prevrat). Stara dobra nacionalna država kojom građani upravljaju, kapitalizam u kome radnici napreduju zajedno sa kompanijama i demokratija kao nekad. Virus nacionalizma odavno drma intelektualniji deo svetske levice (ne brkati sa našim palaničkim epigonima Suzane Zontag a ni sa pojmom „nacionalizam“ u srBskoj interpretaciji).

    Na sabornost je nedavno pozvao i Slavoj Žižek, i to baš okupatore Vol Strita, pozivajući ih da ne odbacuju sledbenike Čajanke, ma koliko im izgledali glupi, a jedan nemački vrlo ekstravagantni levičar odavno je rekao: „Stidim se ako je čovek kao denacionalizovani kosmoplita stigao dotle da zviždeći u zadnjoj rupi kuka za stabilnom nacionalnom državom“. [v]

    Konzervativci danas Srbima izgledaju kao najveći utopisti i revolucionari (u prevodu na srpski – budale) i pored toga što je „realnost“ da je jedino takve klasične nacije „nacionalističkog“ kapitalizma (kompanija poput Tate, Mitala ili Beka u vlasništvu domaćih) aktuelna ekonomska kriza mimoišla (Japana i Čile, i pored zemljotresa i silnih prirodnih katastrofa, Južnu Koreju, Indiju, Kinu, Tursku, Brazil, Island…)

    __________

    Napomene:

    [i] „Što se samog spiska tiče, on je zdravom razumu odavno rekao laku noć. Kako će da funkcioniše sistem gde se slobodno kreću ljudi, a ne roba – zar to neće učiniti robu skupom, a ljude jeftinim? Odakle treba da dođu sve te silne pare? Koja je svrha povećanog minimalca ako je garantovana zarada za nerad? Zašto da se grade drumovi kada se ukida benzin, i kako da se ukine benzin, a da se istovremeno ugase nuklearke? Ko će da plati doktore i profesore, kako bi medicina i obrazovanje bili ‘besplatni’? Ima li gde mogućnosti da radnik istupi iz sindikata? Čak ni Kardelj nije svoj sistem radničkog samoupravljanja shvatio ozbiljno, a evo američka omladina (i Soroš!) hoće da ga sprovedu kod sebe.“ Nebojša Malić: Pobuna i prevara, http://sivisoko.blogspot.com/

    [ii] Vidi: http://trzisnoresenje.blogspot.com/2011/10/ows-ponovo.html

    [iii] http://www.filozofijainfo.com/index.php?option=com_content&view=article&id=673:kritika-ideologije-i-neoliberalizam&catid=37:ideologija&Itemid=57

    [iv] http://branali.blogspot.com/2011/03/2007.html#!/2011/03/2007.html

    [v] Klaus Tevelajt: „Playstation Kordoba/Jugoslavija/Avganistan itd. – model ratovanja”

    (R)evolucija

    http://www.standard.rs/branimir-markovic-sovjetski-kapitalizam.html

  7. Varagić Nikola каже:

    Sociološke crvene linije

    Autor: Zoran Stokić

    „Stanovništvo se najviše smanjuje u zemljama u kojima hara despotizam!“ – kaže Uzbek u CXIII pismu Monteskjeovih Persijskih pisama. Narod masovno migrira ka despotovom dvoru i gradu, despotski sistem iza sebe ostavlja napuštena sela i oronula imanja, sve polako počinje da podseća na slike „koje za sobom ostavlja kuga i glad“…

    Ovo se desilo mnogim izumrlim despotskim državama kroz istoriju, a dešava se i nama danas, zato što političke „crvene linije“ protivureče sociološkim „crvenim linijama“. I u sociologiji, kao i u svakoj nauci, važe određeni zakoni i onaj ko hoće da preživi ne sme se oglušivati o njih.

    Ako čašu vode stavite na samu ivicu stola, ona će iz „uređenog stanja“ preći u „stanje neuređenosti“, pašće na pod, razbiti se u paramparčad i voda iz nje će se razliti. Fizički zakon slobodnog pada pokazuje nam da se obrnuto u prirodi ne događa. „Strela vremena“ pomaže nam da pravimo razliku između prošlih i budućih stanja. Osim male dece i ljudi koji su ostali na nivou dečije psihe, niko ko je, dakle, razuman ne ljuti se na zakon slobodnog pada i što se ne događa obrnuto: da se razbijena čaša iz stanja haosa vrati u stanje uređenosti, tj. podigne se s poda na sto, sve sa rasutim kapljicama vode. E pa tako je i sa zakonima sociologije!

    Monteskje se s pravom bio zabrinuo da bi francuska monarhija Luja XIV mogla da se transformiše u despotsko društvo. Doslovno tvrdi: „Francuski kralj je star. U našoj istoriji nijedan drugi monarh nije toliko dugo vladao, a kažu da on poseduje izuzetnu sposobnost da primorava druge da mu se pokoravaju.“ Nije mu preostalo drugo nego da zašilji pero i da u Duhu zakona i Persijskim pismima, između ostalog, upozori na opasnost da bi se zdravi (što je isto što i umereni) sistemi vladanja, kakve su bile građanske monarhije i republike, sticajem nepovoljnih okolnosti mogli pretvoriti u despotska društva poput azijatskih. A despotizam, budući da je dovodio u pitanje suštinu postojanja „političkog kao takvog“, on je označio kao „nezdrav“ sistem vladanja. Da je Monteskjeova briga za budućnost evropskih država bila opravdana (i, nažalost, neshvaćena!) pokazuje pojava komunističkih i fašističkih despotskih sistema u XX veku i na tlu Evrope.

    Za razliku od modernih mašina, čija je osnovna funkcija ušteda rada, despotski sistem je sociološka naprava za iskorišćavanje ljudskog rada. Istorijske činjenice pokazuju da je despotski sistem bio uspešan samo tamo gde je bilo ljudi na pretek u Aziji, u slivovima velikih reka. Tamo gde je ljudi bilo malo despotski sistem nije mogao uspeti jer bi despotska mašina, kao naprava koja se hrani ljudskim radom, bez stalnog priticanja ljudske žive sile funkcionisala kao potočara na presahloj reci. Mi smo za 200 godina naše moderne državnosti ratovali nebrojeno puta i tako uspeli da potrošimo biološku masu: i golim okom je vidljivo da je naša „despotska mašina“ danas zaribala. Jer, od koga da ubira poreze i takse?

    Inercija despotske kulture gurala nas je iz rat u rat zato što su rat i ratna psihoza prirodno stanje takve sociološke i političke nakaze. Naši dedovi i očevi su se nalazili u istoj poziciji u kojoj se nalazimo i mi danas: ili ćemo savladati i prevladati našu despotsku tradiciju, ili će nas ona odvesti u definitivni sunovrat. Da se poslužimo jednom analogijom. Ljudska vrsta se razlikuje od drugih vrsta i po tome što naši mladunci ne mogu preživeti ukoliko ih mi najpre nekoliko godina ne hranimo biološkom i kulturološkom hranom. Tek posle tog perioda oni su sposobni za samostalan život.

    Slično je i sa državama. Mi smo potrošili punih 200 godina, a da još nismo upeli da našu državu i društvo konsolidujemo i stabilizujemo. Ono što u razvoju naših beba jesu godine – to bi u razvoju država bile decenije. Nama je, tako, potrebno najmanje 50 godina „sociološke hibernacije“ (stanja bez ratova, tj. mir po bilo koju cenu), da bismo u tom periodu uspeli da stvorimo koliko-toliko stabilne građanske institucije, razvijemo privredu i edukujemo svakog našeg stanovnika tako da on od podanika postane građanin.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/socioloske_crvene_linije.46.html?news_id=227710

  8. Varagić Nikola каже:

    Osveta Austrijanaca
    Tony Judt

    Treba da prihvatimo činjenicu da je očuvanje individualne slobode nespojivo sa potpunim zadovoljenjem naših stavova o distributivnoj pravdi.
    Fridrih Hajek

    Konzervativizam – da ne pominjemo ideološku desnicu – nije bio preterano privlačan u decenijama nakon Drugog svetskog rata. Stara, predratna desnica dvaput je sebe diskreditovala. U zemljama engleskog govornog područja, konzervativci nisu predvideli, razumeli ili ispravili štetu koju je nanela Velika ekonomska kriza. Do izbijanja rata, samo su se oni iz najtvrđeg jezgra engleske konzervativne partije, zajedno sa republikanskim priučenjacima, još uvek protivili pokušajima „njudilovaca“ u Vašingtonu i polovičnih kejnzijanaca u Londonu da kreativno odgovore na krizu.
    U kontinentalnoj Evropi, konzervativci su platili cenu za kohabitiranje (ili nešto gore) sa okupatorima. Sa porazom sila Osovine, najureni su sa vlasti. U istočnoj Evropi, stare centrističke i desničarske partije brutalno su uništili njihovi komunistički naslednici, ali čak ni u zapadnoj Evropi nije bilo mesta za tradicionalne reakcionare. Na njihovo mesto došla je nova generacija umerenih političara.
    Intelektualni konzervatizam malo se bolje držao. Na svakog Majkla Oukšota, obuzetog prezirom prema bien pensant modernoj misli, dolazilo je stotinu progresivnih intelektualaca, koji su se zalagali za posleratni konsenzus. Niko nije pridavao preveliki značaj vernicima slobodnog tržišta i „minimalne države“; a čak se i većina starih liberala, iako instinktivno sumnjičava prema socijalnom inženjeringu, zalagala – makar samo iz opreza – za veoma visok stepen državnog aktivizma. Dakle, težište političkih rasprava u godinama nakon 1945. nije bilo između levice i desnice, već unutar levice: između komunista i njihovih simpatizera s jedne, i liberalnog socijaldemokratskog konsenzusa s druge strane.
    Najbliži ozbiljnom teoretskom konzervatizmu tih godina bili su ljudi poput Remona Arona u Francuskoj, Isaije Berlina u Britaniji i – doduše u drugačijem tonu – Sidnija Huka u SAD. Sva trojica bi se začudila etiketi „konzervativca“: to su bili klasični liberali, antikomunisti u etičkom i političkom smislu, zadojeni devetnaestovekovnim nepoverenjem prema svemoćnoj državi. Svaki na svoj način, ovi ljudi su bili realisti: prihvatali su potrebu socijalne intervencije, da ne govorimo o progresivnom oporezivanju i kolektivnom stremljenju ka javnom dobru. Ali instinktivno i iskustveno, protivili su se svim oblicima autoritarne vlasti.
    Aron je tih godina bio najpoznatiji po svom nepopustivo neprijateljskom stavu prema marksističkim dogmama i pronicljivoj podršci SAD, čije nedostatke nikada nije poricao. Berlin se pročuo 1958, po predavanju „Dva koncepta slobode“, gde je napravio razliku između pozitivne slobode – prava koja pojedincu može da garantuje jedino država – i negativne slobode: prava čoveka da ga ostave na miru da radi ono što misli da treba. Iako je sebe do samog kraja shvatao kao tradicionalnog liberala, naklonjenog svim težnjama britanske liberalne tradicije u kojoj se prepoznavao, Berlin je tako postao prva referentna tačka za kasniju generaciju neolibertarijanaca.
    Huk je, poput mnogih svojih američkih savremenika, bio obuzet antikomunističkom borbom. Tako je njegov liberalizam u praksi devoluirao u zastupanje tradicionalnih sloboda otvorenog društva. Prema ustaljenim američkim kriterijumima, ljudi poput Huka bili su socijaldemokrati po svemu osim po nazivu: delili su sa ostalim američkim „liberalima“ poput Danijela Bela rezervisane simpatije prema evropskim političkim idejama i praksi. Ali snaga njegove antipatije prema komunizmu izgradila je most između Huka i nekih konvencionalnijih konzervativaca, koji će narednih godina sve lakše prelaziti na obe strane.
    Rastućoj desnici posao je olakšavao protok vremena – budući da su ljudi zaboravljali traume iz tridesetih i četrdesetih, bivali su sve otvoreniji za glasove tradicionalnih konzervativaca – ali su to činili i njihovi protivnici. Samoljublje studentskih pokreta, novolevičarskih ideologa i popularne kulture šezdesetih, prizivalo je konzervativnu reakciju. Mi se – tvrdili su desničari – borimo za „vrednosti“, „naciju“, „ugled“, „autoritet“ i nasleđe i civilizaciju naše zemlje ili kontinenta, pa čak i „Zapada“, za šta „oni“ (levica, studenti, mladi, radikalne manjine) nemaju razumevanja ni simpatija.
    Toliko smo dugo živeli sa ovom retorikom, da nam sada potreba desnice da je usvoji izgleda logično. Ali do sredine šezdesetih, bilo je apsurdno tvrditi da „levica“ nema razumevanja za naciju, ili tradicionalnu kulturu, a kamoli za „autoritet“. Naprotiv, stara levica bila je nepopravljivo staromodna upravo u ovim shvatanjima. Kulturne vrednosti Kejnsa i Rita, ili Malroa i De Gola, nekritički su delili mnogi njihovi levičarski protivnici: osim u kratkom periodu nakon ruske revolucije, glavna struja političke levice bila je prilično konvencionalna po pitanju estetike, kao i u mnogim drugim domenima. Da je desnica bila primorana da se nosi isključivo sa socijaldemokratima ili socijalnim liberalima stare škole, nikada ne bi mogla da osvoji monopol nad kulturnim konzervatizmom i „vrednostima“.
    Konzervativci su s pravom mogli da ističu razlike između sebe i stare levice upravo u pitanjima države i njene uloge. Čak ni u tome, sve do sredine sedamdesetih, nova generacija konzervativaca nije se usuđivala da dovede u pitanje „etatizam“ svojih prethodnika i ponudi radikalne mere za rešavanje onoga što su nazivali „sklerozom“ preambiciozne države i njenog pogubnog uticaja na privatnu inicijativu.
    Margaret Tačer, Ronald Regan i – mnogo provizornije – Valeri Žiskar Desten u Francuskoj, bili su prvi desničarski političari koji su preuzeli rizik takvog raskida sa posleratnim konsenzusom. Istina, Beri Goldvoter je 1964. tokom kampanje za predsedničke izbore napravio jedan od prvih koraka u tom pravcu, ali sa katastrofalnim posledicama. Šest godina kasnije, Edvard Hit – budući konzervativni premijer – eksperimentisao je sa predlozima o slobodnom tržištu i obuzdavanju države, ali bio je grubo i nepošteno osuđivan za „anahronistično“ prizivanje propalih ekonomskih ideja, pa se brže-bolje predomislio.
    Kao što se može videti iz Hitovog primera, iako su mnoge ljude iritirali previše moćni sindikati i bezosećajni birokrati, ipak nisu bili spremni da dozvole potpuno povlačenje države. Socijaldemokratski konsenzus i njegove institucionalne inkarnacije bile su možda dosadne, pa čak i autoritarne; ali su funkcionisale, i ljudi su to znali. Dok je vladalo uverenje da je „kejnzijanska revolucija“ uvela nepromenjive adaptacije, konzervativci su bili blokirani. Mogli su da osvajaju poene u borbi za „vrednosti“ i „moral“; ali da nisu preusmerili javnu raspravu na sasvim drugi teren, bili bi osuđeni na poraz u ekonomskom i političkom ratu.
    Pobeda konzervatizma i drastična transformacija koja je usledila u naredne tri decenije nije bila neizbežna: za nju je bila potrebna intelektualna revolucija. Za nešto više od deset godina, dominantan obrazac javnog razgovora premestio se sa interventnog entuzijazma i promovisanja javnih dobara na stav koji je najbolje opisan maksimom Margaret Tačer: „ne postoji društvo, postoje samo pojedinci i porodice“. U SAD, praktično u istom trenutku, Ronald Regan je stekao popularnost tvrdnjom da je „svanulo u Americi“. Država više nije bila rešenje – ona je postala problem.
    Ako je država problem a društvo ne postoji, onda je uloga države ponovo svedena na nivo pomagača. Zadatak političara jeste da utvrdi šta je najbolje za pojedinca, a zatim da mu obezbedi uslove pod kojima će svoj cilj najlakše postići, uz minimalno uplitanje. Suprotnost sa kejnzijanskim konsenzusom nije mogla biti očiglednija: sam Kejns je smatrao da kapitalizam neće preživeti ako se svede na obezbeđivanje uslova bogatima da se još više bogate.
    Upravo nas je takvo izvrnuto shvatanje delovanja tržišne ekonomije, po njegovom mišljenju, dovelo do ruba provalije. Zašto smo se, onda, u naše vreme vratili na stare zablude, ograničavajući javnu raspravu na uske ekonomske okvire? Za tako lako i naoko jednoglasno ukidanje kejnzijanskog konsenzusa bili su potrebni zaista snažni argumenti. Takve smo i dobili, i nisu došli iz vedra neba.
    Mi smo nevoljni naslednici debate koja je većini ljudi nepoznata. Kada nas pitaju šta se krije iza nove (stare) ekonomske misli, možemo odgovoriti da je to rad angloameričkih ekonomista, pre svega povezanih sa čikaškim univerzitetom. Ali ako se zapitamo odakle „momcima iz Čikaga“ te ideje, videćemo da je na njih najveći uticaj imala šačica stranaca, svi do jednog emigranti iz srednje Evrope: Ludvig fon Mizes, Fridrih Hajek, Jozef Šumpeter, Karl Poper i Piter Draker.
    Fon Mizes i Hajek su bili veliki „dedovi“ čikaške škole slobodnog tržišta. Šumpeter je najpoznatiji po svom oduševljenom opisu „kreativnih, destruktivnih“ sila kapitalizma, Poper po odbrani „otvorenog društva“ i teoriji totalitarizma. Što se Drakera tiče, njegovi radovi o menadžmentu su imali ogroman uticaj na poslovnu teoriju i praksu u prosperitetnim decenijama posleratnog razvoja. Trojica su rođena u Beču, četvrti (Mizes) u austrijskom Lembergu (današnjem Lavovu), a peti (Šumpeter) u Moravskoj, nekoliko desetina kilometara severno od glavnog grada Austrougarske imperije. Svu petoricu je duboko potresla međuratna katastrofa koja je zadesila njihovu rodnu Austriju.
    Nakon kataklizme Prvog svetskog rata i kratkog socijalističkog eksperimenta sa bečkim opštinama (gde su Hajek i Šumpeter učestvovali u raspravama o ekonomskoj socijalizaciji), zemlja je pretrpela reakcionarni puč 1934, a zatim, četiri godine kasnije, nacističku invaziju i okupaciju. Poput mnogih drugih, ovi događaji su i mlade austrijske ekonomiste proterali u izgnanstvo, a oni će – pogotovo Hajek – objavljivati i predavati u senci centralnog pitanja svog vremena: zašto je liberalna Austrija popustila i predala se fašizmu.
    Njihov odgovor bio je da se pokušaj (marksističke) levice da posle 1918. u Austriju uvede dirigovanu plansku privredu i kolektivne ekonomske aktivnosti nije pokazao samo kao nemoguć, nego je izazvao suprotnu reakciju. Tako je Poper, da ilustrujemo to najpoznatijim primerom, tvrdio da neodlučnost njegovih socijalističkih savremenika – paralisanih verom u „istorijske zakone“ – nije mogla da se meri sa radikalnom energijom fašista, koji su bili aktivni.Problem je bio u tome što su socijalisti previše verovali u logiku istorije i ljudski razum. Fašisti su, budući nezainteresovani za ove stvari, bili u prednosti.
    Za Hajeka i njegove savremenike, evropska tragedija bila je rezultat nedostataka levice, nesposobne najpre da ostvari svoje ciljeve, a potom i da se odbrani od desnice. Svako je od njih na svoj način došao do istog zaključka: najbolja odbrana liberalizma i otvorenog društva jeste da se država drži što dalje od ekonomije. Ako državu držimo dovoljno daleko, ako se političari – koliko god dobronamerni bili – isključe iz planiranja, manipulisanja ili usmeravanja života građana, onda će i uticaj levih i desnih ekstremista biti sprečen.
    Kao što smo videli, istim problemom – šta se dogodilo između dva svetska rata i kako sprečiti da se to ponovi – bavio se i Kejns. Ovaj engleski ekonomista postavljao je praktično ista pitanja kao Hajek i njegove austrijske kolege. Međutim, za Kejnsa je bilo očigledno da najbolju odbranu od političkog ekstremizma i ekonomske propasti predstavlja jačanje uloge države, uključujući, između ostalog, i kontracikličnu ekonomsku intervenciju.
    Hajek je predlagao upravo suprotno. U svom klasičnom delu Put u ropstvo iz 1944, napisao je: Postoji sličnost između dobrog dela savremene engleske političke literature sa delima koja su u Nemačkoj uništila veru u zapadnu civilizaciju, stvarajući stanje duha u kome je nacizam bio moguć.
    Drugim rečima, Hajek – koji je u to doba živeo u Engleskoj i predavao na Londonskom ekonomskom fakultetu – eksplicitno je predviđao (na osnovu austrijskog iskustva) dolazak fašizma kao posledicu eventualne pobede laburista, koji su na sav glas najavljivali socijalne ciljeve. Kao što znamo, laburisti su zaista pobedili. Ali njihova pobeda ne samo što nije dovela do oživljavanja fašizma, već je pomogla u stabilizaciji posleratne Britanije.
    U godinama nakon 1945, najpronicljivijim posmatračima se činilo da su Austrijanci napravili prostu kategoričku grešku. Poput mnogih izbeglica, pretpostavili su da su uslovi koji su prouzrokovali slom liberalnog kapitalizma u međuratnoj Evropi trajno i beskonačno ponovljivi. Tako je za Hajeka Švedska bila još jedna država osuđena da prati Nemačku na putu u provaliju, zahvaljujući političkom uspehu socijaldemokratske vladajuće većine i njenom ambicioznom zakonodavnom programu.
    Izvukavši pogrešne pouke iz nacizma – ili uporno ponavljajući samo odabranu šačicu tih pouka – intelektualni emigranti iz srednje Evrope uspeli su da sebe marginalizuju na prosperitetnom posleratnom Zapadu. Kao što je Entoni Krosland napisao 1956, na vrhuncu posleratne moći socijaldemokrata: „Niko bitan više ne veruje u nekad popularnu Hajekovu tezu da nas bilo kakvo uplitanje u tržišne tokove mora gurnuti na klizav teren koji vodi u totalitarizam.“
    Intelektualni emigranti – a posebno ekonomisti – prezirali su svoje domaćine koji ih nisu razumeli. Svaka neindividualistička društvena misao – svaki argument koji je počivao na kolektivnim kategorijama, zajedničkim ciljevima ili ideji socijalnih dobara, pravde, itd – kod njih je budila sećanje na nekadašnje nemire. Ali čak i u Austriji i Nemačkoj, okolnosti su se radikalno promenile: njihova sećanja nisu imala široku praktičnu primenu. Činilo se da su ljudi poput Hajeka ili Mizesa bili osuđeni na profesionalnu i kulturnu marginu. Tek kada su socijalne države, čiju su propast toliko uporno najavljivali, počele da zapadaju u teškoće – ponovo su pronašli publiku za svoje stavove: visoki porezi sputavaju rast i efikasnost; državna regulativa ometa inicijativu i preduzetništvo; što je država manja, utoliko je društvo zdravije, i tako dalje.
    Kada rekapituliramo ustaljene klišee o slobodnim tržištima i zapadnim slobodama, mi u stvari ponavljamo raspravu koju su pre sedamdeset godina započeli i vodili uglavnom ljudi rođeni krajem devetnaestog veka. Naravno, ekonomski okviri u kojima nas danas navode da mislimo o tome obično se ne povezuju sa ovim davnim političkim nesuglasicama i iskustvima. Većina studenata poslovnih škola nije ni čula za ove egzotične strane mislioce, niti ih neko podstiče da ih čitaju. Međutim, ukoliko ne shvatimo austrijsko poreklo njihovog (i našeg) načina razmišljanja, to je kao da govorimo jezikom koji ne razumemo potpuno.
    Možda ovde treba napomenuti da ni Hajeka ne možemo okriviti za ideološke simplifikacije njegovih sledbenika. Poput Kejnsa, on je ekonomiju shvatao kao interpretativnu nauku koja ne podleže predviđanju ili preciznosti. Ako je za Hajeka planiranje bilo pogrešno, ono je bilo takvo jer se moralo zasnivati na kalkulacijama i predviđanjima koja su u suštini beznačajna i samim tim iracionalna. Planiranje nije predstavljalo prestup, a još je manje bilo nepoželjno zbog nekog generalnog principa. Jednostavno se nije moglo sprovesti – i Hajek bi, da je bio dosledan, priznao da isto važi i za „naučne“ teorije o tržišnom mehanizmu.
    Razlika je, naravno, bila u tome što je planiranje iziskivalo prinudu, da bi funkcionisalo kako treba, a to bi direktno dovelo do diktature – što je bila prava Hajekova poenta. Efikasno tržište možda jeste mit, ali makar ne zahteva prinudu s vrha. U svakom slučaju, Hajekovo dogmatsko odbijanje svake vrste centralne kontrole zaslužuje etiketu… dogmatizma. Majkl Oukšot je primetio da je i sam „hajekizam“ jedna vrsta doktrine: „Plan da se odbaci svako planiranje možda je bolji od onog dijametralno suprotnog, ali pripada istoj vrsti politike.“
    U SAD, među pripadnicima mlađe generacije otresitih ekonometričara (poddisciplina o čijoj bi umišljenoj naučnosti i Hajek i Kejns imali šta da kažu), uverenje da je demokratski socijalizam nedostižan i da nosi ozbiljne posledice postalo je neka vrsta dogme. Ovo načelo je prilepljeno uz javnu osudu svakog pokušaja da se pojača uloga države – ili javnog sektora – u svakodnevnom životu američkih građana.
    U Britaniji, ova konkretna pouka austrijske škole nije pronašla toliko sledbenika. Razlozi su očigledni – popularnost besplatne zdravstvene zaštite ili subvencionisanog visokog obrazovanja, da navedemo samo najpoznatije primere. Ali tokom ere Tačer-Bler-Braun, sanktifikacija bankara, berzanskih trgovaca, novobogataša i bilo koga ko ima mnogo novca izazvala je neobuzdano divljenje prema minimalno regulisanoj „industriji finansijskih usluga“ – pa tako i veru u prirodno benevolentno delovanje globalnog tržišta na finansijske proizvode.
    Šta bi tačno Hajek, ili čak Šumpeter, prorok kapitalističke destrukcije, mislili o ovom primitivnom obožavanju novca i onih koji ga imaju, sasvim je drugo pitanje. Ali nema nikakve sumnje da opravdavanje ogromnog i rastućeg jaza između bogatih i siromašnih u savremenoj Britaniji direktno proizlazi iz apologetike ograničene regulacije, minimalnog državnog uticaja i prednosti privatnog sektora, kojoj su austrijski ekonomisti svojevremeno toliko doprineli.
    Britanski slučaj, čak i više od američkog, ukazuje na praktične posledice ove retro-transformacije savremenog ekonomskog jezika, iako je tužna priča o islandskoj zaljubljenosti u divlja prostranstva banditskog bankarstva još ilustrativnija. Počeli smo sa šačicom istaknutih intelektualnih izbeglica iz međuratne Evrope, preživeli dve generacije ekonomskih teoretičara rešenih da rekonfigurišu svoju naučnu disciplinu… i došli do današnjih bankarskih, kreditnih i investicionih skandala.
    Iza svakog ciničnog (ili samo nesposobnog) bankarskog menadžera ili berzanskog trgovca sedi jedan ekonomista, i uverava ih (i nas), sa pozicije neupitnog intelektualnog autoriteta, da je njihov posao društveno koristan, te se, kao takav, ni u kom slučaju ne bi smeo podvrgavati kolektivnom preispitivanju. Iza tog ekonomiste i njegovih povodljivih čitalaca stoje učesnici davnih rasprava. Zapušteno stanje našeg današnjeg javnog rečnika – naša nesposobnost da mislimo izvan kategorija i klišea koji oblikuju i deformišu politiku u Vašingtonu i Londonu – jeste potvrda jednog od Kejnsovih najoštroumnijih zapažanja:
    Praktični ljudi, koji misle da su imuni na intelektualne uticaje, obično su žrtve nekog davnašnjeg ekonomiste. Ludaci na vlasti, kojima se pričinjava da čuju glasove, crpu svoje ludilo od nekog akademskog piskarala iz prošlosti. Ubeđen sam da se snazi ličnog interesa pridaje prevelik uticaj u poređenju sa sporim primicanjem i prihvatanjem ideja.

    Odlomak iz knjige Teško zemlji, Peščanik 2011.
    Peščanik.net, 26.11.2011.
    http://pescanik.net/2011/11/osveta-austrijanaca/

  9. Varagić Nikola каже:

    06. 07. 2012

    Estradni menadžer na čelu RTS-a?

    Ako se oformi vlada SNS-SPS, naprednjaci planiraju da s mesta generalnog direktora RTS-a smene Aleksandra Tijanića i umesto njega postave estradnog menadžera

    Kako piše Kurir, novi prvi čovek javnog servisa biće Zoran Bašanović. Izvor tog lista tvrdi da je Bašanoviću već zagarantovana funkcija na javnom servisu i da ne postoji drugi kandidat za to mesto.

    Međutim, uhlebljenje na RTS naprednjaci nude još jednom menadžeru – Saši Mirkoviću. Po svemu sudeći, on “tipuje” na mesto direktora marketinga.

    U razgovoru za Kurir, Bašanović je indirektno potvrdio saznanja tog lista, pričom da bi voleo da bude na čelu javnog servisa i da čeka poziv ljudi koji o tome odlučuju.

    “Naravno da bih to želeo, to bi bio vrhunac moje karijere. Voleo bih da pokažem građanima Srbije da RTS može da se vodi puno bolje i puno uspešnije. Mislim da to neće ići tako brzo i, naravno, čekam poziv ljudi koji o tome odlučuju”, poručio je Bašanović.

    Mirković nije hteo da govori o svojim planovima za budućnost, pa je kratko naveo da nema komentar.

    Sadašnji generalni direktor RTS-a nije želeo za kurir na prokomentariše takva saznanja.

    Kurir

    2010.

    Poznati estradni menadžer Zoran Bašanović juče u restoranu „Jezero” na Adi Ciganliji rekao sudbonosno „da” Novosađanki Bojani Ivanović

    Zoran Bašanović, menadžer i istaknuti član Srpske napredne stranke, oženio se juče Novosađankom Bojanom Ivanović!

    Zoran i Bojana, koja je u poodmakloj trudnoći, nisu se venčali u crkvi, a građansko venčanje uz prisustvo stotinak zvanica upriličeno je u popodnevnim časovima u restoranu „Jezero” na Adi Ciganliji! Kao što je Press najavio, Zoranov venčani kum bio je njegov dugogodišnji prijatelj, potpredsednik SNS-a Aleksandar Vučić.

    Mladoženja je oko 16 časova dočekivao zvanice u restoranu, a mlada je pristigla sat vremena kasnije. Budući da su vreme i mesto venčanja bili strogo čuvana tajna, Bašanović nije dozvolio medijima pristup u restoran. Kako smo saznali, za dobru atmosferu bio je zadužen Željko Šašić, ali su se mikrofona latili i mnogi poznati gosti.

    Najveseliji je bio kum Aleksandar Vučić, a među zvanicama bili su i Saša Matić, Velja Ilić, Mirjana Mićalović, Simonida Kažić, Miroljub Aranđelović Kemiš sa ćerkom Zlatom… U pratnji bračnih partnera došli su Dragica Radosavljević Cakana, Maja Nikolić (eks Japundža), Marinko Rokvić, Nevena „Models”, Bane Obradović…

    Zoran Bašanović dugo je važio za najpoželjnijeg neženju srpske estrade, s kojim su u vezi bile mnoge poznate lepotice. Ovaj zavodnik deset godina je bio u vezi sa pevačicom Draganom Mirković, a pre nje imao je romansu i sa Mirom Škorić.

    Press

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: