КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Нови текстови (2012-13)

.

7. новембар 2011.

Овај текст је још један прилог за стварање новог народног договора (и нове српске деснице). Затим, и стварању Уставотворне Скупштине, новог државног и друштвеног уређења, нових вредности, позитивне селекције… Ово је још један сажет приказ радне верзије за књигу коју сам написао почетком године, наслова “Нова српска десница“, и коју још нисам уредио и дописао за штампање (а коју сам поставио на блогу). Књига је сажета верзија ставова које сам износио на блогу током последње три године. Блог носи назив “KOSMET VIA KOSMOS“, у поднаслову “Начертаније Меморандума за 21. век“. После нелегалног проглашења независности Косова од стране Албанаца са Космета, уз велику подршку одређеног броја држава са Запада и арапског света, у ситуацији када Србија није имала никакав програм за решавање питања Космета, када је као реакција на то признавање дошло до великог народног незадовољства које је националистичка елита погрешно усмерила, а пред почетак домаће и светске економске кризе коју је наредна неолиберална власт “превидела“, и због медија који су под контролом одређених центара моћи, одлучио сам да блог буде место где сви заинтересовани могу прочитати моје мишљење. Истовремено, да све текстове других аутора које сам прикупљао за себе, поделим са људима који посећују блог. Поред писања блога, током претходне три године радио сам на томе да се, макар унутар мојих генерација, створи боља координација, да се упознају међусобно, бројне организације, и појединци, из Србије, региона и расејања. До сада нисам желео да уђем у политику, да се окружим неспособним и сумњивим сарадницима који ће само уништавати туђе и грабити за себе. Потребни су ми људи од којих могу нешто да научим. Који ће прво да мисле на општи па тек онда на лични интерес. Тај “нуклеус“ који сам чекао је створен. Створен у смислу да се појавио довољан број појединаца спремних да започну посао. Треба створити Државу. То је посао који захтева време и рад више генерација.

Али, да ли је могуће да се тај посао озбиљно покрене после избора 2012. године? Да ли ће бити изненађења на изборима, да ли ће се појавити нека нова политичка опција (коалиција) са спремним економским програмом (или макар јасном визијом)? Да ли ће од наредних избора у политичком животу Србије учествовати неки нови људи? Верујем да хоће и да су пред нама велике промене. Можда неће ићи све тако брзо, идеално и ефикасно, јер су поделе у народу (и међу елитом, и међу новим генерацијама) дубоке и бројне; још увек је мали број оних који раде на стварању услова за промене, и то раде са скромним ресурсима, или често са људима који су васпитавани у комунизму, који по менталитету и схватањима живoта и економије припадају прошлом веку; противници промена (из државе и света) су још увек изузетно јаки и добро организовани; грађани су апатични и депресивни, недостају кадрови (недовољно квалитетних појединаца у стручном и моралном смислу) способни да воде бројне државне, друштвене и националне институције, чак и када би потпуно нови људи преузели све најважније државне положаје власти. Са друге стране, свет је у све већој кризи, међународне околности , за развој новог модела економије,неће бити повољне ни за нове људе из нове власти без чега нема ни бриге за породицу, демократизације, реформе образовања, социјалне правде, владавине права (и обрнуто, без свега овога нема развоја новог модела економије), и при томе, имамо јако мало времена да донесемо програм новог модела економије, и са тим у вези програме за бригу о породици (и наталитету), демократизацију (новог државног уређења, другачијег страначког живота), реформу образовањадостизања веће социјалне правде (заштите права радника и послодаваца, бриге о неспособним и сиромашним…), изградње владавине права (верска права, права мањина, смањивање корупције…), укључивање расејања у привредни и политички живот Србије и планова за решење статуса Космета и заштиту интереса Срба у региону. Све ово неко треба да напише, сви ти нови људи треба да се повежу и упознају (да би Држава постала као организам у коме срце има своју функцију, мозак своју, желудац своју… где сви органи чине једно тело), морају да се докажу и на делу, и тек тада се може очекивати од народа, од грађана, да нешто мењају на себи и око себе.

Циљ ми је био да дођем до оних правих припадника елите који су маргинализовани од стране власти и у јавности (посебно из расејања), које у књизи зовем “природна и езотерна аристократија“ (Берђајев), и још важније, да окупим што више припадника своје генерације, и млађих од мене. Мислим да сам добар део посла урадио у претходних неколико година. Оно што се променило за ових 10 месеци (од времена када сам написао “Нову српску десницу“) јесте сумња у “езотерну аристократију“. Као да је и она – левичарска, као да је и њој стало само до одбране Републике. А знамо ко је и како  и због чега стварао републику… Оно што и овом приликом напомињем, што сам и на блогу често напомињао, не заступам реваншизам према комунистима, нисам притивник сваке идеје левице, не негирам и добре стране комунизма, само указујем да је Србија од 1945. године држава у којој левичари владају, то је настављено и после 1990. и после 2000. године, и када се гледа ко је највише крив за све лоше што се догодило у претходних 70 година са српским народом, морамо прво да погледамо на леву страну…

Блог сам назвао “KOSMET VIA KOSMOS“, са асоцијацијом на међународни правни поредак кроз изворно значење речи космос, али и на бирање “небеског царства“ светог цара Лазара и косовски мит који се одржао и пренео до моје генерације. Онај ко разуме “витеза вере“ (С. Кјеркегор) разуме да је одрицање од Космета заправо одрицање од Христа, од Бога, да је одрицање од борбе за Космет повиновање пред “дужан си“ које изриче Нужност (антихришћанске “међународне заједнице“)… Али то не значи да Србија може да поврати Космет у оквире у којима је покрајина била до 1999. године (видети испод текст “Илирија“), то не значи да подржавам тезу да је Србин само онај ко је православне вере и да је могућа реконструкција живота какав је био пре Другог светског рата или у доба Немањића, то не значи да подржавам било какав облик шовинизма, расизма, ксенофобије, дискриминације према мањинама, да нисам свестан свих негативних и штетних страна мита о “небеском народу“…

Управо су нас те негативне стране довеле у овако тешкоу ситуацију, јер некада противник није био толико јак колико су Срби сами себи наносили штету. Зато Срби немају национални програм. Они из Прве Србије живе у миту (“несвестици“, без “покрета вере“), они из Друге Србије слушају диктате “реалности“ и Нужности (Нато пакта). Са жељом да се иницира писање таквог програма, други назив за блог који сам одабрао као поднаслов је “Начертаније Меморандума за 21. век“. Програм који се заснива на томе да Европска унија нема алтернативу није озбиљан програм. Програми у којима нема сарадње са ЕУ а не нуде никакву јасну алтернативу такође нису озбиљни програми. Озбиљан програм не може да напише појединац, не може да напише једна политичка организација или коалиција, у писању програма морају учествовати сви делови друштва и народа. Нови народнидоговор није народни договор, неће водити као постизању националног и друштвеног консензуса ако у њему не учествују сви делови друштваПример: управо је директор Пореске управе Србије изнео неколико добрих решења и изразио очекивања да се нов закон, нови прописи и решења донесу и почну примењивати до краја ове године. Уколико се то не догоди, очекујемо да човек поднесе оставку. Ако то уради, он је најозбиљнији кандидат за директора Пореске управе када дође до смене власти. Дакле, овде су у питању његова стручност и етичност, није важно да ли је био члан неке странке, да ли је верник, атеиста или агностик. Уколико се заиста добри предлози не усвоје и не примене до краја године, а он остане на истој функцији очекујем да нека наредна власт то уради а овог човека, ако се покаже да је на било који начин учетвовао у корупцији, треба санкционисати, по предлозима за које се сам залаже – брисање радног стажа и друго. Немогуће је доћи до владавине права ако сви представници друштва не учествују у стварању правних норми, јер и када би оне биле најбоље написане, ако не постоји консензус о њиховој примени, поштовању тих норми у свакодневном животу, нема владавине права. Тада, они који су донели норме могу само на силу да натерају оне који одбијају норме да их прихвате (пример: дешавања око Параде поноса). Посебан проблем је како премостити тај пут – од рушења постојећег система, до стварања новог, демократског, система. Једно је да се иницира писање националног програма, а сасвим друго да се он напише (како је горе објашњено) и касније – реализује. Неко мора да преузме на себе тај задатак (да изађе на изборе са предлогом, или да, ако је немогуће демократским путем то урадити, организује нову власт на неки други начин. Али да би потврдили своју власт, свој програм, ти људи одмах по преузимању власти треба да организују референдум – ово, дакле, напомињем, уколико се после избора 2012. ништа не промени, уколико у републичкој скупштини остану исте странке, што је сасвим реално – и да тако потврде своје “вођство“).

Као појединац, као неко ко не припада ниједној партији или организацији, толико могу да учиним. У овом тренутку. Уколико не успем, вероватно ћу морати да напустим Србију (на неко време), а ако се појави неко бољи и ко је у стању да организује писање, и каснију реализацију, националног програма, имаће моју подршку. Од постојећих лидера политичких партија мени за вођење државе нико није потребан. Наравно, неко од њих може да буде евентуално амбасадор или неки саветник, али да политичари који су водили Србију у последњих 10, 20, 30 или 50 година воде министарства и државне институције, у Србији у којој би ја био део власти, тешко… Остаје проблем са новим људима у оним институцијама које су аутономне, попут СПЦ, судова или универзитета… Дешавања са посетама Патријарха недавно манастиру Милешева и Јагодини, или дешавања са адвокатским коморама и судовима, или дешавања на факултетима последњих дана, показују у каквом су јадном стању ове институције, и можемо само Богу да се молимо да се и у њиховим редовима појаве неке нове снаге у будућности… Или на челу државе, и служби реда, које би помогле да се сви они који су чинили кривична дела санкционишу… Па опет, и ако се то уради, ако унутар ових институција нема појединаца који би после тога преузели водеће позиције и који би радили поштеније и стручније, неће бити промена… (Зато је овај текст са доста “али“ и са понеком контрадикторношћу, због више различитих сценарија по којима се може догодити расплет наредних избора, промене власти, смене генерација, светске економске кризе…)

На крају (овог увода): човек не може да дође до спасења сопственим снагама, па ни српски народ, ни Србија, зато, са вером у Бога – све је могуће.

>

>>

Све је једно…

14. септембар 2010.

Председник опозиционе странке тражи да се један од тајкуна, коме је одузета имовина и који се налази на потерници, врати у Србију и брани са слободе. Правник из друге опозиционе странке ушао у управни одбор компаније чији је власник осуђен због више превара.

Медији под контролом власти, од тајкуна коме се никада није судило, праве највећег Србина и првог задужбинара који се појавио после 50 година. Председници странака које су на власти осуђују правника из опозиционе странке зато што је члан УО компаније чији је власник у затвору због више превара. Али не осуђује своје колеге из својих странака који седе у управним одборима банака и компанија које пљачкају Србију. И који отворено раде за интересе других држава и страних компанија.

Свеједно је да ли ће министар спољних послова бити смењен или неће, да ли ће бити најурен из странке или ће постати потпредседник странке – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Свеједно је да ли ће опозиција доћи на власт или неће – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Свеједно је да ли ће тајкуни да се ухапсе или сачувају јер су “наши“ – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Свеједно је да ли ће Лука Београд да припадне граду или тајкунима – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Јасно је да са оваквом политичком, интелектуалном, војничком и привредном елитом српски народ и српска држава не могу да опстану.

Тек када стасају генерације које нису имале никакве везе са системом и људима који већ деценијама доминирају у Србији – овај народ можда добије нову елиту и опстане. То се може догодити у наредних двадесет година. Сада, реално, Србија нема људе који би могли да изведу пуч, одбране и покрену народ и државу ка расту и благостању. Пропадаће српски народ још десетак година, и онда ће се, надам се, окупити и завладати Србијом неки потпуно нови људи, и сачувати оно што је опстало и преживело.

>

>>

ИЗБОРИ 2012. ГОДИНЕ

24. јун 2011.

(скраћена верзија)

Србија је у светску историју ступила први пут под вођством лозе Немањића, други пут се у историји појавила под вођством лозе Карађорђевића и лозе Обреновића, и сада је време да, после скоро једног века под именом Југославија, Србија и по трећи пут ступи у историју света. Да ли као монархија, опет, по трећи пут, каква би то монархија била, наследна или ненаследна, парламентарна или просвећени апсолутизам, или нешто сасвим ново и другачије него што је до сада постојало, треба на демократски начин, уз друштвени консензуснови народни договор – решити, договорити. Да ли ће се мера, однос снага, уређивање државе, тражити преко улице, кроз физичке обрачуне неистомишљеника, кроз медијске и привредне обрачуне, тако да се пропаст Србије и српског народа настави, или ће се Србија на другачији начин уредити?

Политичка елита, под контролом страних центара моћи, поново игра своје игре. Тако странка која је економски уништила државу сада предводи децентрализацију, као, прешли су у опозицију, док владајућа странка подржава њихов предлог децентрализације а водеће десничарске странке шаљу позитивне сигнале овој странци и речи похвале њеном председнику. За народ, за грађане, сви су они – исти. То је разлог да се већ сада размишља и о избору за председника/монарха, као путу за стварање Уставотворне Скупштине и новог државног уређења.

Зато очекујем да Двери српске израсту у праву опозицију, да постану до краја 2011. године прва права опозициона политичка организација од 1945. године. Наравно, у Србији опозиција може бити само православна и демократска десница. То није лако, бројне замке су постављене од стране српских комуниста (левичара) и страних окупатора (неолиберала и фашиста/нациста). Ипак, верујем да ће Двери српске разбити све комунистичке и неолибералне монополе и замке, од оних које их/нас чекају од стране Демократске странке Србије преко оних које су постављене од стране левичара окупљених око недељника Печат до оних које се очекују од стране глобалиста и прогресиваца на власти. И ДСС као странка деснице, и Печат под уредништвом левичара, контролишу се из истог центра. Сви су под контролом комуниста из САНУ, тзв. “очева нације“. Са друге стране, идеолошки противници, дакле, неолибералне странке владајуће коалиције и прогресивци у медијима (квинслизи) учиниће све да се политика Двери што мање чује у јавности путем медија, покушаће дезинформацијама и подметањима да саботирају политичко деловање Двери. Оно најважније, и једни (ДСС, СРС, СНС, Печат, НСПМ…) и други (ДС, СПС, УРС, ЛДП, Политика, РТС…) контролишу финансијске токове у држави, или су под контролом оних који имају новац, и ту ће са њихове стране највећи притисак да се врши – да Двери прикупе што мање новца за кампању и свој рад. То ће се превладати ако се дође у ближи контакт са народом, са грађанима, ако се са њима директно разговара, ако се изгради интернет герила, па грађани стекну поверење у људе који се нађу на листи Двери, ако прихвате политички и економски програм Двери (који управо настаје) и грађани крену као појединци са малим прилозима да финансирају Двери, па се укључе власници малих и средњих предузећа, часни капиталисти (којих има у Србији), па стигне озбиљнији новац од стране Срба из расејања, који могу да одиграју пресудну улогу, да на велика врата и прави начин припадници српског расејања (где се налази бољи део српског народа а све више и бројнији) уђу у политички живот Србије после избора 20102. године а Србија напокон искористи, како треба, потенцијал који носи расејање. Такође, Двери српске, нова српска десница, до избора мора ступити у савезе и са партнерима из света, мора се добити подршка од Москве до Вашингтона, где год се пронађу савезници. Све ће то тако бити – на изборима 2012. године листа Двери српске појавиће се као једина и права опозиција, као предводник нове српске деснице, као покрет који ће победити на изборима, који ће покренути суштинске промене у Србији (“дестаљинизацију и рехристијанизацију“) и ослобађање од спољашњих центара моћи које у колонијалном положају држе Србију.

Како Двери, без новца, под медијском блокадом, да постану главни стуб нове владе у Србији. Поред личног напора који ће учини дверјани, и неколико изненађења која ће се догодити до краја године, чиме ће добити већу пажњу јавности и знатан број присталица, састављање нове владе неће бити могуће без коалиције са бар две странке. Које би то странке биле? То могу бити Демократска странка Србије и Социјалистичка партија Србије (уколико пређу цензус). Да би ове две странке биле успешне на наредним изборима морају да изврше доста кадровских промена у својим редовима (пример: да ДСС постане препознатљив по Фонду Слободан Јовановић а не по Колубари/ама). Ако би ове две странке то постигле, то би политички заокружило стварање новог народног договора. Приликом преговора о састављању владе ушло би се у разговоре са две државотворне странке из постојећег система, које су уједно, до сада, биле главни противници интеграцији Србије у НАТО и ЕУ. Које су истовремено, са српске стране, најближи партнери Русије. То је политика и Двери српске.

Али, политика Србије не сме да буде изолација од Запада, напротив, треба више него икад сарађивати са Западом. Такође, мора се креирати и нова политика према муслимани на Балкану, према Турској, према Ирану и арапским државама. Овога пута треба наћи праве партнере и искрене савезнике на свим странама света. Посебно се ово односи на будућу сарадњу са САД. Без постизања консензуса са политичком елитом која стоји иза политика које спроводе ДСС и СПС, није могуће направити стратешку сарадњу са хришћанима из САД (мада ова српска елита није битна по себи, битна је због времена, јер Србија и Срби немају времена да чекају да биолошки изумре “веће стараца“ и да са њима оду њихови “пулени“ које су распоредили у државним институцијама, службама безбедности, медијима… осим уколико им је жеља да са њиховим биолошким нестанком дође до нестанка целог српског народа – ми млади, као појединци, можемо се снаћи и у некој другој држави или радикализовати борбу против система, што нас опет доводи на почетак: да ли имамо времена и смемо дозволити да у Србији још неколико година владају неспособни и корумпирани људи?). Уколико би Србија успела да усагласи интересе хришћана из Русије и хришћана из САД (бар) у овом региону, да се не сукобљавају, Србија би за савезнике имала две хришћанске државе које у свом поседу имају највише нуклеарног оружја и највише нафте и гаса на свету.

Зашто су хришћани толико инфериорни на политичкој сцени Србије, 20 година после слома комунизма? То је питање које би дверјани морали да поставе ДСС-у и ако се добију прави одговори из ове странке, може се приступити, после избора, разговорима о коалицији. Зашто Србија није раскрстила са негативним наслеђем комунизма? То је питање за СПС, од чијег одговара зависи њихово учешће и могуће састављање нове владе. Питање транзиције и приватизације је питање за обе странке, за остале странке и појединце који би хтели да приступе новом народном договору.

Ако се на неки други (досадашњи) начин буде радило, то ће бити само добит за људе из Двери, ДССа и СПСа, уколико уопште дођу у позицију власти (лично сумњам да би), где ће дверјани стећи привилегије које им постојећи систем омогућује а људи из ДССа и СПСа ће задржати постојеће привилегиједок се услови живота обичних грађана неће поправити, јер ће систем остати исти. Није решење, за Србију, да Двери постану само парламентарна странка, без учешћа у власти, јер живот у Србији заиста више “не може да чека“.

То је прво и најважније обећање које су дали људи из Двери српске – рушење “уједињених монопола Србије“ у политици, економији, образовању, медијима… То тражи већина грађана Србије, већина српског народа. Отуда све више апстинената на изборима. Не треба Двери српске да се приклоне ДССу и ставе своја имена на листу ове странке, да би им ДСС омогућио “приступ медијима“Нису симпатизери Двери незадовољни радом људи који воде Двери, већ су чланови и гласачи ДССа незадовољни радом људи који воде ДСС. Што се СПСа тиче, са том странком је много теже постићи договор, посебно док је на њеном челу садашњи председник СПСа. Зато је за Двери, а најпре за Србију, најбоље да се разговара о постизборним коалицијама. Лично, уверен сам да Двери, ако остану по страни, као противник свим странкама, и режиму, и систему, могу бити највеће изненађење на наредним изборима. Са великим бројем гласача и посланика, разумљиво, преговарачка позиција Двери после одржаних избора биће знатно боља. Неће се више радити о неким “клинцима“ којима  ће “мудраци“ из постојећег система (који је уништио Србију) да соле памет и “усмеравају“ у “правом“ смеру њихову енергију и знање. Глас народа, глас обичних грађана, само ако дверјани остану доследни до краја, до дана избора, и после тога, приликом преговора за састав владе, може да се чује и може да се уважиСве остало, понављам, јесте јефтина игра/политика да се Двери искористе да придобију неке апстиненте, младе, расејање, разочаране чланове странака, и да све њихове наде утопе у постојећи систем (живо блато). Реално, постојећа елита, да има знања и воље, радила би до сада другачије, не би чекали појаву нових људи и нових организација на политичкој сцени.

>

>>

Закон о реституцији и Трећа Србија

7. септембар 2011.

(скраћена верзија)

За 20 година, од када је у Србији враћен вишепартијски систем, ниједна странка није подржала доношење праведног закона о реституцији. То је доказ да сви водећи политичари у Србији треба да одговарају зато што су припадници организованог криминала. Треба разбити ту организовану криминалну групу. Сви су настали из истог центра.

Знамо да се српски комунисти деле на две струје. Једну чине националисти, другу припадници грађанског дела Србије (анационалисти, атеисти). Као што сам већ писао, Србија за ових 20 година није успела да добије праву десничарску странку. Да јесте, Србија данас не би била једина држава у Европи у којој није спроведена реституција. Ускоро ће бити донет лош закон, искључиво због притиска Европске уније, а не због грађана Србије и грађана који живе у расејању, или верских заједница. Српски народ није имао добро организован антикомунистички покрет, и такo је дочекао крај Хладног рата. Како комунисти воде државу од краја Хладног рата до данас, сви видимо (Produktivnost u Srbiji 42 odsto od evropskog proseka и Srbija po kvalitetu života i standardu građana na dnu lestvice u regionu). Они су се поделили на те две струје – националкомунисте и либералкомунисте. Поред њих је основано пар квазидесничарских странака и пар које су имале потенцијал да постану праве десничарске странке, али нису успеле, због штетне “кохабитације“ (Удбашко праунуче, или тајна историја Породице која влада Србијом и Ne pripadam svetu cenzurisanih ljudi). Да су “екс-комунисти“, који су после 1990. године постали “православци“ или “демократе“ и “либерали“ заиста то постали, дошло би до договора између њих и Србија би спровела реституцију, док се као председник Владе Србије на њеном челу налазио председник ДСС. То ће остати као историјска чињеница – Србија је имала на челу владе “антикомунисту“, министар спољњих послова био је “антикомуниста“ и “заступник“ Равногорског покрета, имала је “демократске“ странке у владајућој коалицији и није донет Закон о реституцији. Зато мислим да су сви они комунисти (ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО). Осим што је указана почаст Слободану Јовановићу, осим што је делом исправљена неправда према равногорцима (и даље се врше опструкције према онима који су рехабилитовани или су заслужили пензије), за 20 година ништа значајније није учињено у Србији од стране оних који су себе називали антикомунисти и равногорци. Академик Драгослав Михајловић једини подсећа на злочине са Голог отока, али је он постао академик САНУ, и као што видимо, неуспешно се бори против генерала ОЗНЕ који се слободно шетају Београдом (Нитков!). “Деца комунизма“ (генерације људи рођених и васпитаваних унутар комунистичког система) ударна су песница национализма и неолиберализма. После 1990. године нико на власт у Србији није могао да дође а да није добио сагласност већине унутар тог комунистичког и квазидисидентског круга људи из владајуће елите. Нити је неко могао да постане милијардер. Због тога је власник ТВ Пинк-а постао тако успешан послован човек. Током ’90-тих имао је подршку СПС-ЈУЛ-СРС, после 2000. године имао је подршку странака ДОС-а. Настао је док су националкомунисти апсолутистички владали, сада када либералкомунисти апсолутистички владају продаје део своје ТВ човеку против кога се већи део елите, која је стварала Пинк, наводно борила – Џ. Сорошу (Tunjevina s Pinka). А власнику Делта холдинга на отварање тржног центра долази академик Добрица Ћосић, пријатељ Матије Бећковића и заштитник Војислава Коштунице. Сви они су помогли да настане Делта, да преузме Ц маркет да би на крају ту компанију продали “непријатељу“ из ЕУ. Партнер власника Делте финансира ЛДП. Без обзира на разлике које постоје између националкомуниста и либералкомуниста, заједничко им је да по сваку цену желе да омогуће доминацију комунистичк идеологије у Србији (Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?). Садашњи градоначелник Београда је у Србију довео ријалити “Велики брат“, контролише тржиште маркетинга и не критикује директора РТС-а и власника ТВ Пинк, који су се у међувремену помирили. Шта друго од њих очекивати, када Хрвати нападају а хомосексуалци заказују параду? (Зашто информације нису доступне и грађанима ако је јавни сервис европске Србије заиста јаван?) Као што је познато, садашњи председник ДС и председник Републике израстао је из тог круга људи. Чули смо да је лењиниста и кум Мирјане Марковић управо постао члан Српске напредне странке, где је дошао из Српског покрета обнове (и власник ТВ Пинк доста дугије М.М.). Таква владајућа елита контролише медије у Србији, они образују новинаре у Србији (Upravni odbor RTS –a izvinio se građanima). Зато у српским медијима постоји забрана извештавања са скупова Двери српске, зато саопштења овог Покрета ниједан медиј у Србији не објављује. Једине новине које дозвољавају људима из Двери српске да се изразе јесте недељник Печат, који води националкомуниста, убачен међи десничаре као Тројански коњ (Покушај самокритике једног шарлатана). Некадашњи ратни хушкач, блиски сарадник Милошевића и пријатељ Ђинђића, слуга бившег начелника ДБ (екс УДБА/ОЗНА), данас је, наводно, једини власник новина за које може да се каже да су опозиционе. Тиме се само наставља политика српских комуниста да глуме демократију и да праве православце и десничаре држе на маргини, а да квазиправославце и квазидесничаре представља као пример шта би се догодило када би власт у Србији преузели “четници“, “јустиновци“, “образаши“ и остали (Zašto Arkanovu Cecu smiju slušati samo ljute Hrvatine?). То је вишедеценијска тактика онемогућавања да се разбију “уједињени монополи Србије“. 

Због свега тога ни из Двери српске нису се јасно изјаснили поводом доношења закона о реституцији. Очекујем не само да се изјасне, већ да заједно са организацијама које заступају оне којима су комунисти отели имовину напишу нов закон и да тај закон буде донет када нова власт дође. Нема боље прилике да се дистанцирају, да разбију “уједињене монополе Србије“. Како сам чуо на вестима, представници оних којима је имовина отета планирају, од сада, заједничко деловање са традиционалним верским заједницама (црквама). Ето прилике да се Двери јасно дистанцирају од многих који сада потписују антигеј петицију, а који припадају “уједињеним монополима Србије“; који уместо закон о реституцији у први план истичу као “животно“ најважнију тему спречавање геј популације да организује протест, јер је закон о реституцији “животно“ важан за опстанак “уједињених монопола Србије“. Они су се помирили и са предајом Космета, браниће Космет све док је та одбрана истовремено и одбрана “уједињених монопола Србије“ и док могу да се крију иза такве врсте национализма. 

Доношење закона о реституцији је прилика и за све либерале, левичаре и демократе, који припадају грађанском делу Србије, који подржавају организовање геј параде, да покажу колико су заиста за владавину права, за људска права, јер је право на приватну својину основно људско право, темељ за владавину права. Ако су заиста против сваке врсте тоталитаризма, то је прилика да осуде и да се дистанцирају од периода тоталитаризма – титоизма и комунизма, од 1945. године до данас. Надам се, да се међу припадницима грађанског (либералног и левичарског) дела популације, може наћи довољно поштених и паметних људи који ће увидети везу између права на приватну својину и поштовања људских права, тј. зашто није донет закон о реституцији (или се доноси онај који одговара тајкунима и политичарима) и зашто су многима људска права угрожена, од хомосексуалаца до радника и трудница (од стране оних који нису хтели да донесу закон о реституцији па су сада због притиска ЕУ поднели лош закон). 

Пре три године написао сам текст Да ли треба да ратујемо једни са другима?. Од тада, дошло је до разлаза између Двери српске и српских националистичких странака (Двери самостално излазе на изборе са жељом да се разбију “уједињени монополи Србије“) а аутори Пешчаника су се разочарали у ЛДП, пре тога у ДС . Мислим да се показало да су и једни и други, што се тиче својих уверења, искрени. Мислим, и даље, да се око Двери окупља најобразованији део православне Србије, да се око Пешчаника (где је све више младих људи) окупља најобразованији део грађанске Србије (Levičari i desničari). У Двери српске стекли су поверење Срби који живе на Космету, Републици Српској, Хрватској и Црној Гори. Оснивачи и аутори Пешчаника потврдили су свој статус међу пријатељима и сарадницима у већинским народима који живе у српској покрајини Косово и Метохија, у БиХ и Хрватској. До сада није дошло до цивилизованог разговора између ове две групације. И људи који су окупљени око Пешчаника имају свог Вучелића – зову га Беба. И своју Смиљу Аврамов – Латинка Перовић. И свог Косту Чавошког – Срђа Поповић. (Ово напомињем на овај начин зато што либерали мисле да су интелектуално, а често и морално, супериорнији од конзервативаца). Наставља се са (обостраном) мржњом. Обе стране су остале искључиве и екстремне поводом: (не)признавања Космета, (не)одржавања геј параде, пријема у ЕУ и НАТО, савеза са Русијом… Код првих има оних који су се радовали бомбардовању Сарајева, код других има оних који су се радовали бомбардовању Београда. Код првих има оних који сањају некакву митску Велику Србију у којој би сви били Срби православци, код других има оних који би дозволили да се поред Космета отцепе и Рашка/Санџак и Војводина, којима је довољно да живе у кругу двојке

Једино су сложни када се ради о реституцији. То уопште не помињу, или само узгред или врло равнодушно помињу. Зашто, ако и једни и други нападају исту владајућу елиту? Зашто нико од њих није написао свој предлог закона о реституцији, зашто нико није од њих не преноси мишљења оних којима је отета имовина? Ни после данашњег саопштења владе Србије која је скупштини упутила закон, на сајту Двери, на сајту Пешчаника, ни речи о том закону, нема текстова и изношења мишљења људи који су представници оних којима је имовина отета (Mahinacije uoči restitucije). Ти људи су изјавили да је закон лош и да се наставља пљачка отете имовине. 

Када је требало применити најбоље што је свету дала Поносна револуција, англоамерички конзервативизам и либерализам, либертаријанизам, Срби су се окренули тековинама и методама француских револуционара, укинули демократију и приватну имовину, побили аристократију и капиталисте, уништили су православну цркву. И данас ти хибриси и бољшевици и њихови наследници и следбеници (и националисти и анационалисти), да би пратили савремене токове модерног света, узимају само најгоре што је остало од либералног капитализма, виде само најгоре што може да се нађе у конзервативизму (За будућа поколења, Solidarni biznismen). На начин како су оно најгоре од комунизма и социјализма применили у Србији.  

У суштини, у Србији су на власти две врсте комуниста – лењинисти и стаљинисти. Лењинисти настављају спровођење идеја и планова Треће интернационале према српском народу као “тамници народа“. Ти се планови у последњих 20 година спроводе путем неолибералне идеологије и либералних политичких структура и зато лењинисте називам либералкомунистима. Стаљинисти су покушали да поврате достојанство нацији, да уваже постојање нације, и зато стаљинисте називам националкомунистима. После смрти комунистичког диктатора у политички живот Србије поново су се вратили стаљинисти. Они су покушали да уваже скоро 1000 година православне историје и традиције. Али тако да опстане комунистичка идеологија. У  тоталитаристичкој држави која се није ослободила негативног наслеђа патријархата и чија се елита није уздигла изнад малограђанског духа, тешко је доћи до обожења, до индивидуализације, до слободномислећих појединаца, јер се деценијама у Србији стварају “послушни  грађани“ и “слепи следбеници“ који не траже много за себе и своје породице, који ће се жртвовати за “велике ствари“, а ту је и феномен “потрошачког друштва“ и “конзуменизма“ где можемо наћи људе који мисле само на себе (Autizam).

Вечни мир није могућ на овом свету, па ни вечни мир између деснице и левице. Зато је западни хришћански свет створио демократски систем са секуларним државним уређењем. Тај систем је постигнут уз договор, уз компромис. Није савршен. Стално се мења, деградира или усавршава. Стално се помера граница – десничари би више права за себе а мање за левичаре, левичари би да имају више права за себе а мање за десничаре. И код једних и код других постоје екстремисти и фаталисти. Постоје и разумни и толерантни. 

Управо оно што представља највећу препреку мора да постане највећа предност српског народа. А то је богатство различитости. Сваки од елемената српског националног бића ври од врлина, знања и снаге. Но, растављени, раде  на свом самоурушавању и западању у екстремизам. Па су они из Двери екстремисти за оне са Пешчаника, и обрнуте, људи из/око Пешчаника су екстремисти за дверјане. Истина је, као и увек, негде у средини.

Када постоји добра воља, када се окупе људи који су способни, који имају знање, који могу да прихвате и другачијег – све је могуће: и да се донесе праведан закон о реституцији (а да Србија не банкротира или Војводина не постане део Немачке) и да се реши питање људских права и поштовања сексуалних мањина, и да се реши питање статуса Космета тако да се максимално остваре национални и државни интереси имајући у виду тренутно стање. 

Дакле, чекају нас три важна догађаја, где као народ, као друштво, као грађани ове државе, треба показати да ли смо у стању да очувамо, развијамо наше друштво, нашу нацију, нашу државу. То су: најављен напад Албанаца на север Космета, одржавање параде поноса и доношење закона о реституцији. Времена немамо, то је сигурно. Овако сам пре три године завршио текст “Да ли треба да ратујемо једни са другима“: “Да ли би дошло до цилизацијског помака у Скупштини, да су уместо посланика ДС и ДСС у скупштини посланици из редова Двери и Пешчаника?’’ 

Да су ове две друштвене групације, које су најозбиљније опозиционе групације владајућој елити, уместо те елите на власти, у Скупштини, да ли би успешно решили проблеме оних којима је отета имовина, проблеме оних који су хомосексуалци и уопште припадници мањина али и верника, да ли би допринели да се остваре људска права Срба на Космету, Хрватској и остатку региона? Ако се ова три питања брзо и ефикасно не реше за опште добро, русофили ће само сањати да купе авионску карту до Москве, еврофили ће само сањати да посете Париз и Лондон, остаће – заједно – да живе у заосталој паланки, сиромашни и посвађани. Ово су две коликотолико организоване опозиционе групације за које се коликотолико може рећи да су ван утицаја “уједињених монопола Србије“. Остали, попут мене, су појединци, ван сваког система, сваке организације, и ми, ако се ускоро нешто не промени, можемо само емигрирати из Србије (свако ко пронађе начин то ће урадити), јер, ми, нећемо и не можемо да добијамо донације и остале повластице које могу (и даље) имати Двери или Пешчаник ако наставе са радом у Србији у којој се ништа није променило на боље. Што се неће догодити ако не могу да разговарају као нормални људи. 

>

>>

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?

17. април 2011.

(скраћена верзија)

“Национално одговорна интелигенција“ хтела је да ствара демократско друштво, али да остане комунистички системХтели су да брину о националном идентитету и дозволе повратак народа Цркви, дакле демократију, али тако да Срби остану атеисти и дарвинистиХтели су на Запад, али и да Русија остане комунистичка држава па су подржали пуч у Москви. Хтели су и капитализам и приватизацију, али само  да чланови партије и породице буду капиталисти. Ако није било могуће да антикомунисти попут Матије Бећковића, Војислава Коштунице, Вука Драшковића и свештенства СПЦ, пре смрти диктатора организују озбиљну антикомунистичку опозицију, зашто то није урађено у периоду од 1980. до 2011. године? Постоји више ралога зашто је то тако, делом због објективних околности, делом због личне (не)одговорности. Ако су српски либеракомунисти постали либералдемократе, зашто они ћуте о комунистичким злочинима, о злочинима других народа над Србима? Какав су они програм створили за период после краја Хладног рата? Слепу послушност према творцима “отвореног друштва“ који су их финансирали, некритично прихватање свих глупости које су “нови француски философи“ и разни “лекари без граница“ ширили светом? Коминтерновску пропаганду о Србима као “танмничарима народа“ коју су преузели сви непријатељи Србије и од Срба направили веће нацисте од Немаца и веће фашисте од Италијана и веће расисте од Енглеза и веће злочинце од усташа и муџахедина?

Да ли Срби заиста траже Вођу који би их водио са “чврстом руком“? Чињеница је да се из једнопартијске диктатуре формирала диктатура више партија само зато што нико није био довољно моћан да самостално и ауторитарно влада. Значи, нико није био довољно способан да влада и уреди државу тако да се народ не буни против власти. После смрти комунистичког диктатора многи су видели шансу “за себе“. Борба фракција и лажних месија и даље траје.

Учинак групе људи, која броји највише пар стотина имена, од оних који су ушли у политику после Другог светског рата до њихових потомака и ученика који су у политику озбиљно ушли почетком 21. века, који се међусобно лично познају, неки и по више деценија, за Србију и српски народ био је катастофалан. За 30 година нису направили 20 километара аутопута, нису завршили Храм, остали смо и без железнице и без авиопревозника… А погледајте елите Јужне Кореје или Ирске или Чешке шта су постигле у последњих 30 година…. Сви они, који владају Србијом, укључујући породицу и кумове, постали су богати људи. Нису на исти начин дошли до новца и привилегија комунистички комесари после Другог светског рата и тајкуни и политичари после 1990. или после 2000. године. О генералима ЈНА, КОС-а, УДБЕ, Војске Србије, БИА… не бих трошио речи. Не заслужују да им се имена помињу. Сигурно је да се ради о групи најгорих официра које смо имали у 1000 година дугој историји. Што је и логично, ако знамо у ком су систему створени, и као официри и као људи.

Лично, у овом тренутку, не знам како ова држава да опстане и како овај народ да преживи. Можда имам неки план, можда бих увео просвећени апсолутизам, и био бих спреман за такву жртву, а то јесте жртва имајући у виду унутрашње стање државе и народа и спољне околности и бројне непријатеље, као и начин живота који би морао да водим, али са ким то да урадим, а да то буде само привремено, да буде заиста просвећени апсолутизам који ће омогућити суштинску демократизацију, модернизацију и успостављања тржишне економије? Ко ће од БИА и Војске да направи институције у које народ има поверење, које раде у интересу државе, које ће се изборити са корупцијом у Србији? Шта се догађа у СПЦ после избора новог патријарха, имали неких позитивних промена? Да ли је дошло до подмлађивања у САНУ? Колико су српски уметници и културни радници организовани и сложни? Где су ти економисти и привредници способни да од Србије направе “тигра на Балкану“? Ко ће да води српске медије? У овом тренутку не постоји начин да се заустави ентропија и смањи корупција. Из моје генерације и генерација млађих од моје стасаће људи који ће донети промене, зауставити пропадање и покренути обнову, такви постоје у расејање, али је потребно време да се сви они повежу и организују.

>

>>

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

2. септембар 2011. 

(скраћена верзија)

Нама је потребно да стичемо нова искуства и нова знања, да стварамо нову традицију. Више деценија антидемократског и антикапиталистичког система је оставило свој траг, није једноставно нити може брзо да дође до промене менталитета и навика међу грађанима Србије. (AntitalibaniVerska prava u Srbijiи SPC potrebna temeljna reforma). 

Tea Party је покрет умерених републиканаца и либертаријанаца. Тешко је људима у Србији да разумеју циљеве овог покрета (Slušati velike). Они се не баве (само) расним питањима, нису против сиромашних, Tea Party настаје из оног најбољег дела америчке нације. Боре се за поштовање Устава, за мању јавну потрошњу, за мањи утицај државе на живот људи, за људска права, за демократију на свим нивоима, за право на приватну својину и право да могу да бране себе и своју имовину (Saksonska i srpska tradicija). Нормално, као хришћани у већини, припадници покрета “чајанка“ залажу се за све хришћанске вредности. То је оно што највише смета сорошевцима и што многи православци у Србији не разумеју, јер су православци постали због Српства а не због вере у Христа (КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА). Као покрет у чијем имену је симбол борбе за независност, они су патриоте које се боре против окупатора, дакле против страних утицаја и лобија, против власти (и републиканаца и демократа) која од САД прави друштво и државу која све више личи на Совјетски Савез некада. То су људи који се боре за све оне вредности које су Србији животно потребне, на начин који овде још увек није достигнут (Daleko je Amerika). Због тога је толико неразумевање. Једни виде опасност у томе, други једноставно не разумеју јер су васпитавани у комунизму (ЛАВ ШЕСТОВ), или у духу православља и русофилства, где нема јасног односа према материјалном свету, новцу и телу – то су људи који су у капитализму, науци и демократији видели опасност, који не разуме личне слободе, који увек чекају да неко други уради посао за њих, најчешће се уздајући у државу (шта год то било у њиховој свести) и Бога (колико год и не веровали у Њега) или Русију (ЕДМУНД БЕРК). Доста је таквих људи, таквих ставова који се могу пронаћи код православаца и десничара у Србији, па и код и око Двери српске. Од Двери се очекује да победе лоше навике из комунизма и православља и да се ослободе људи који то не дозвољавају. Само тако могу окупити инвентивне и способне људе око себе, само тако могу учинити велики напредак у Србији (у овом случају, у овом тренутку, то значи спас). Можемо ми да очекујемо помоћ од Бога (или Русије), али Србију Бог (ни Русија) не могу спасити ако на томе не раде Срби и грађани Србије којима је стало до ове државе (SAD i Rusija).  

На крају, не треба Срби (или Руси) да подсећају припаднике покрета Tea Party да и међу републиканцима има глобализатора који ће међу припаднике покрета убацити своје људе, нити да има убачених екстремиста са задатком да створе погрешну слику, нити да је сваки припадник тог покрета надпросечно интелигентан, све то већи део грађана САД добро зна, много боље него они који не живе у тој држави (We have met the enemy and he is us и Alex Jones vs. Glenn Beck). Знају они какве им замке спремају капиталисти са Волстрита, социјалисти из Вашингтона и глобализатори из Њујорка, наше је да ли ћемо да помогнемо или одмогнемо њихову борбу, јер је она у много чему заједничка, да ли ћемо разумети шта се догађа и први пут реаговати како треба (Нас и Руса 300 милиона! и Неверство). 

>

>>

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

јануар-фебруар 2011.

(скраћена верзија – Закључак)

Како да се спроведе одвајање жита од кукоља? Да ли је решење ухапсити све политичаре који се залажу за улазак Србије у НАТО, да ли треба укинути такве странке и такве медије? Да ли треба спроводити репресију према радикалним десничарским организацијама и навијачима? Да лу треба забранити анархистичке организације? Да ли треба затворити све телевизије које емитују ријалитије, пуштају турбо-фолк музику и порно филмове? Да ли богатим људима треба бранити да буду још богатији? То је немогуће ако желимо да стварамо културу, да градимо слободно друштво, у коме сваки појединац има могућност избора, у коме се поштују људска права и међународне обавезе. Како је онда то могуће урадити?

Без елите нема народа (Е. Берк). Колико има младих људи, и обичних грађана, који би данас бранили хапшење српског генерала који је чинио ратне злочине према другим народима? Мали број. Колико има младих људи, и обичних грађана, који би бранили хапшење комунистичког генерала или комесара који је чинио злочине према сопственом народу и невиним људима? Мали број. Зашто државу воде они који штите овакве генерале? (следи додатак за ову верзију текста: Колико људи следи проглас покрета “Преокрет“ објављен почетком новембра? Мало. Зашто? Зато што већина не верује да су то људи који су способни да реализују и оно вредно из тог прогласа. Некада је добро мењати ставове, али иза свега морају да стоје нека дела, као што је добро признавати грешке, али тада мора да постоји одговорност, па се на основу тога суди да ли је неко, на пример, рационалан или непринципијелан када мења ставове, да ли је способан или неспособан када признаје грешке. Једноставније: немају кредибилитет. Али, откуда толико простора у медијима за лидере тих странака? А нема простора за Покрет за слободу, нема простора за конференције младих лидера из дијаспоре, за ставове старих власника имовине…?)

Србију чека биолошка смена генерација. Једна генерација људи, који су као млади дошли на власт после Другог светског рата сада природним путем полако напушта овај свет. Србију сада води генерација људи у којој су се појединци као личности формирали у комунизму и Југославији. У политички живот је ушла и нова генерација, унутар које су се појединци формирали као личности после распада комунизма и Југославије. То је генерација која стоји иза Отпора и Двери српске, две организације младих људи које су у истом историјском тренутку настале. Отпор је имао велику улогу у рушењу режима пре 11 година. Ове 2011. године, деценију касније, ту улогу има невладина организација, покрет, Двери српске.

Овде видимо Божију Промисао на делу. Ове две организације, настале потпуно независно једна од друге, представљају нове генерације и оне су само врх леденог брега. Једна је ствар шта су до сада учинили и шта ће учинити лидери ових организација а сасвим друга ствар каква епоха настаје, шта ће донети дух које нове генерације доносе и чији су представници, у овом времену, у овој декади, били лидери Отпора и Двери српске. Ово пишем као неко ко је био члан Отпора, ко је свакодневно учествовао у протестима из 1996/97 године, а данас сарађује са људима из Двери српске. Отпор се распао оног тренутка када је један број лидера, после 2000. године, ушао у владајућу Демократску странку (пре њих су у поједине странке ушли лидери студентских протеста из 1996/97 године). Данас постоји као “извозник“ демократских револуција ненасилним путем широм света (путем института који су основали бивши отпораши). Иако је Отпор нестао као организација која се бави друштвеним и политичким животом у Србији, дух студентских протеста из 1996/97 и Отпора из 2000. године није престао да постоји и тај дух шире сви отпораши, и обични чланови који су припадали тој организацији, попут мене и многих других који су пре 10 и више година завршили средњу школу и у свему томе учествовали веома млади (и који то нису радили због неког из света, већ због Србије). Борба за демократију и модерну Србију није престала. Обе организације су око себе окупиле велики број младих људи. Зато ове организације издвајам као представнике једне нове Србије која настаје, као видљиви врх великог леденог брега који се крије испод воде.

Много монархиста је подржавало Отпор, много социјалиста подржава Двери српске. И једни и други, током ових 10 година, схватили су да се мора имати алтернатива, да се не треба везати само за ЕУ или само за Русију. Много је отпораша који ЕУ више не виде као обећан рај, и много је православаца који више не желе да буду везани искључиво за Русију. Рушење режима и система који је народ Србије спровео 2000. године није била воља неког ван Србије. То је на првом месту била воља српског народа и грађана Србије. Зато је за ову причу неважно са ким су сарађивали лидери Отпора и шта неки од њих данас раде. Тако је и у случају Двери и блискости ове организације са Русијом, јер нису они против НАТО због Руса, већ зато што је НАТО бомбардовао Србију и зато што настаје мултиполаран свет у коме је Србији најбоље да буде војно неутрална (нити овим путем изједначавам сарадњу са Русијим са сарадњом са Западом). Тако је Србија после 11 година добила Двери српске у политици. Мудри људи у Србији схватају да је са глобализмом готово, да решење није антиглобализам – Србија не може да живи и постоји ван света, али ни под окупацијом; схватају да се свет мења и да не постоји ниједна земаљска сила која у наредних неколико деценија може контролисати све процесе, да ће се центри моћи мењати и да ће светски поредак стално неко да руши а неко да ствара, и зато је једино решење – алтерглобализам.

Шта је потребно мењати у политичком и друштвеном систему?

Прво – одговорност. Србија је у расулу зато што овде нико не одговара за своја дела и изговорене речи. Ниједан једини комуниста није одговарао за 50 година комунистичког терора. Када су комунисти долазили на власт, брзо су и по кратком поступку ликвидирали све сараднике окупатора. Али, ликвидирали су и велики број идеолошких непријатеља, одузимали приватну својину од невиних људи и чинили многа друга злодела током наредних 50 година. После 2000. године само је једном малом броју функционера старог режима суђено због криминалних радњи које су чинили. И то је заиста врло мали број људи у односу на то колико је њих учествовало у отуђивању државне и друштвене имовине, утајама пореза и царина, и другим нелегалним радњама. Зато Србију данас воде бројни припадници режима из ’90-тих и опет као некада, нико низашта не одговара. Па ако је у НИС-у и Колубари било толико лоповлука, колико је тога било у осталим јавним предузећима, када се саберу све те цифре, све српске колубаре, видимо да је неколико десетина људи, највише пар стотина, у протеклим деценијама од грађана и државе украло више милијарди евра. Ту су и бројни други примери када су постојале основане сумње, па и тужбе, да је било штетних и криминалних радњи бројних политичара, од гашења српских банака, приватизација Сартид-а, Луке Београд, шећерана, цементара и слично. Уосталом, случај корупционашке афере “кофер“ у којој се помињао и садашњи министар полиције, а некадашњи портпарол СПСа из ратних времена – значи на власти је од почетка транзиције и један је од симбола транзиције у Србији – завршила се у суду тако што против осумњичених није подигнута оптужница због недостатка доказа иако више нико не спори да је кофер са новцем постојао. Србија није имала снаге да се обрачуна са ратнохушкачима који су толерисали или наређивали ратне и друге злочине који су почињени током ратова који су се догодили крајем 20. века на простору бивше Југославије, као ни да суд изведе велики број оних који су чинили злочине. Нас интересује како да се развије српски правосудни систем, како да полиција буде боља, како да Србија добије официрску елиту састављен од појединаца који могу да буду узор и понос народа и државе. Србији је потребан хашки суд или још боље специјални суд за процесуирање злочина и криминалних радњи почињених у времену комунизма и посткомунизма – транзиције и приватизације. Немам никака лични однос према људима који треба да се појаве пред једним таквим судом. Као верник, окренут сам будућности и не желим да се оптерећујем са оним што је иза мене (и знам да “Сунце сија и праведницима и неправедницима“). Што се комуниста тиче, то су у већини старији људи, које чека и Божји суд и суд историје. Што се тиче злоупотреба у току приватизације, Србији је потребна ревизија целе економске политике, од 1990. године до данас, подвлачење црте над досадашњим процесом транзиције, на свим нивоима. Сви који се појаве пред овим новим специјалним судом треба да буду третирани на хуман и цивилизован начин, са свим правима које имају по закону, са претпоставком невиности док се не докаже другачије, итд. Посебна стратегија мора да се направи за банкарски сектор, и уопште, за оне делове привреде где је превише утицајан, и штетан по интересе државе и грађана, страни капитал. Али, да ли Србија има довољно кадрова у полицији и правосуђу који би преузели на себе стварање оваквог суда и вођење тих процеса, а да то не буде политички  суд настао после освајања власти од стране револуционара или јакобинаца (било које боје)? Другим речима, да ли је Србији потребна револуција, једна револуционарна власт која би привремено преузела сву власт у Србији и која би после тога створила овај нови специјални суд? Да ли је до тога могуће доћи мирним и демократским путем, кроз изборе, тако што би нека нова политичка опција у будућности имала већину у скупштини; тако што би се унутар правосуђа и полиције људи из правосудног система и полиције боље самоорганизовали, изборили за департизацију и победу стручности и струке; или тако што би дошло до великих промена у постојећим странкама које би извели чланови тих странака (све наше странке су маршалске, што значи, председници су доживотни владари); тако да се не зарати са светом? Да ли грађани Србије могу да чекају, да издрже, још неколико година ову тешку социјалну и моралну кризу? Да ли је било шта могуће ако не дође до реформи тајних служби, отварања досијеа, примања и стварања квалитетнијих обавештајаца? Како до тога да дође ако се не стекну политички услови, или, службе безбедности могу саме да се реформишу, изнутра, тако што би вођење служби преузели способнији кадрови који се сада налазе у служби? Kроз неку врсту пуча?

Једно је сигурно: Србији су потребни нови људи на власти. У овом тренутку, најлогичније је да то буду млади из генерација које нису расле у комунизму, млади који нису никада били део комунистичког система нити су се као личности – полицајци, војници или политичари формиралу унутар комунистичке идеологије. Поред младих, до изражаја треба да дођу и стручни људи, које Србија има и који су до сада били маргинализовани, и људи из расејња, где се налази најбољи и најздравији део српског народа. Због тога се од покрета Двери српске, као иницијатора окупљања појединаца и организација, које желе да преузму вођење Србије, доста очекује. Двери су организација састављена од младих људи, око Двери налази се и велики број интелектуалаца и духовника који никада нису припадали систему који сада треба мењати, а то посебно важи за расејање, које напокон може имати правог представника у Србији и чије људске и материјалне потенцијале Двери српске, и сви ми остали, сада треба да искористимо на најбољи начин за развој Србије, и створимо услове да се један број људи из расејња, који то заиста жели, врати у Србију и живи достојанствено (свуда је економска криза, свуда ће бити и политичких и социјалних криза, више нигде није осигурана егзистенција и многим људима из расејања повратак у једну здравију Србију може значити исто што им је некада значио одлазак из Србије). Грађани не могу још дуго да издрже ово стање, постоји реална опасност од избијања нереда и појаве анархије у држави и друштву. (Ми немамо велики избор, или ће Србија пропасти или ће опстати. Али, и ако не опстане Србија, може опстати српски народ, расељен по свету, који негде, једног дана, може направити поново своју државу.)

Осим нове српске деснице, која се окупља око Двери српске – Покрета за живот Србије (поред Двери имамо још две организације десничара нове генерације које се истичу својим радом: Напредни клуб, састављен од интелектуалаца који се залажу са европске вредности и толерантан дијалог, чији је оснивач био један од лидера студентских протеста ’96/97; и организацију Наши  која се истиче изразито русофилским и православним идејама, идејом стврања ЕвроАзије, са мање толеранције према другачијима, у односу на Двери или Напреди клуб) промена система је немогућа без консензуса са онима који себе не виде као део деснице, православља и капитализма, и зато је потребно остати отворен за конструктиван дијалог са грађанским и радничким покретима и организацијама, са људима који су пружали подршку и стварали Отпор, са људима који читају Пешчаник, Данас и Републику, са муслиманима и католицима, националним мањинама, итд.

Поред вере, у Србији је прогоњен и разум, другим речима, никада се није развило рационално (умно, научно) мишљење. Отуда толико демагогије и наседања на демагогију. Пример комунистичког система, и посебно комунистичке економије, чији су темељи били  потпуно ирационални и на крају је, као и сам комунистички систем, доживела потпуни колапс. Они који обећају шведски стандард немају рационалан план како да то остваре, док они који гласају за политичаре, који без јасног и реалног плана обећавају 1000 евра, хлеб од 3 динара и брзе пруге, исто тако не умеју рационално да сагледају затечено стање у коме се налази економија, потенцијале са којима располаже држава, могућности које свет пружа, реалне препреке које се налазе унутар Србије и ван ње, ограничење владајуће политичко-економске елите, расположење и образовање грађана. Дуг период негативне селекције, владавине нестручних и просечних, велики одлив мозгова из Србије је иза нас, сада долазе генерације које су стасале у добу посткомунизма, где су имали прилику да осете шта је комунизам, а још боље су упознали дивљи капитализам. Зато ће се тек осећати последице система у коме су млади расли у последњих 20 година. Са једне стране и међу младе је ушао тај дух социјализма па многи мисле да могу колико хоће бесплатно да студирају, да им је држава дужна наћи посао, стан и слично, “јер тако је било и са нашим родитељима, који нису много радили а све су имали“. Са друге стране, на младе је свој траг оставио и дух капитализма, оног дивљег, када је све могуће и све дозвољено, у таквом су систему расли, са погрешним узорима, од тајкуна и “војсковођа“ до силиконских народних певачица и данашњих “звезда“ ријалитија. Дакле, имамо људе који стасавају и који у себи носе оно најлошије из комунизма и посткомунизма. Ако остане негативна селекција, садашње кадрове замениће управо ти људи. Тако су данашњи кадрови наследили оне комунистичке кадрове, који су их створили. Зато је нужно да у Србији неки нови људи преузму вођење државе. То је једина нада, да ће се појавити нова историјска аристократија, да ће се један број појединаца, који су превладали и болести социјализма и болести капитализма, дакле индивидуалци у сваком смислу, али са осећањем солидарности, са познавањем традиције и историје, са знањем како се гради и развија људска заједница, држава, у наредном периоду организовати, тако да уреде ову државу, уведу нов (стари) универзални систем људских вредности, поставе ствари на своје место и омогуће много здравији психофизички развој генерацијама које тек долазе на свет. Ако се у наредној деценији направи дисконуитет са претходним деценијама, што се тиче друштвене селекције, што се тиче односа културе и народњаштва, створиће се услови за моралан и сваки дуги опоравак, најбољи ће остајати да живе и раде у Србији, многи способни људи ће се вратити у Србију, а то ће опет бити најбољи пут за победу “беле куге“, то ће бити најважнији дисконуитет са претходним деценијама. То је могуће само уз веру да ће то тако и бити. Вера је потребна и због дешавања око Србије, у свету, који управо настаје, у коме је све неизвесно, у коме је све отворено и могуће, тако да уз разум, и са вером треба наоружати, и ићи у сусрет догађајима који нас чекају. У нестабилном свету треба имати унутрашњу стабилност. Треба доћи до новог националног (друштвеног) договора – унутар елите, елите која постоји и елите која настаје, између елите (нове аристократије) и народа, између привредника и радника, итд. Један од путева да се до тога дође јесте спровођење оних процес који су давно морали да се спроведу и који су предуго одлагани – унакрсна процена имовине највиших државних функционера па онда и свих осталих, реституција, завршетак суђења за ратне злочине из ратова из ’90-тих 20. века, борба против организованог криминала у привреди, успостављање специјалног суда за злочине из доба комунизма, ревизија приватизације и концепта транзиције, омогућавање нормалног и независног рада Државне ревизорске институције и Агенције за борбу против корупције, реформа служби безбедности, повратак судова части унутар струковних и привредних организација, завршетак судских процеса за политичка убиства и корупционашке афере које су се догодиле у претходних 20 година

И у садашњем систему, у садашњој елити, у садашњој владајућој структури има појединаца који заиста вреде, и као што сам изнад написао, немогуће је заменити све људе који раде у државној управи, све политичаре, судије и генерале. Није нам потребан реваншизам, још мање месијанизам, треба наћи начин супротан јакобинском, бољшевичком и фундаменталистичком решавању “проблема“ (Стаљин: “убијеш човека и немаш проблем“). То је, наравно, хришћански и европски начин стварања договора – демократским (саборним) путем доћи до консензуса. Верујем да ће се ти изузеци унутар владајућих структура, ти који су добро и поштено радили свој посао, сами издвојити од своји колега који су лоше радили посао. Боље је да дође до унутрашњих побуна унутар постојећих странака, војске, полиције, правосуђа, цркве… од стране оних који не могу више да буду у истом тиму са неспособним и непоштеним сарадницима, него да нам се догоде улични немири и изливање народног незадовољства на улице српских градова. Да би се дошло до консензуса да је потребна темељна и хитна реформа и стварање новог система, потребан је консензус да је досадашњи пут био лош и да многи који су водили државу тим путем више не могу да буду на позицијама са којих ће и даље водити ову државу и овај народ. На тај корак ово друштво могу да натерају само нови људи у политици, и то је оно што настаје кроз покрет Двери српске, са десне стране, и што треба да се артикулише и са левичарске и либералне стране, где после нестанка Отпора нема политичке алтернативе постојећим еврофилским, левим и либералним странкама у Србији, са новим људима и новим генерацијама. Чак и да Двери ништа не ураде, притисак грађана биће све већи, па је боље спречити анархију него деловати када хаос наступи. Управо о томе говори и један од лидера опозиције из ’90-тих др Весна Пешић, која се као представник грађанске Србије залаже за отворену и чврсту сарадњу са Западом:  да је потребна “радикална“ промена система, сазивање Уставотворне Скупштине и постизање консензуса како Србија треба да буде уређена. То није могуће ако би се пут до консензуса тражио само унутар левичарских и либералних кругова а искључили десничари који се окупљају око покрета Двери српске, и обрнуто, као што сам већ напоменуо, ако би Двери српске до новог народног договора ишли путем искључивања свих оних који нису православни и евроскептични (критични према ЕУ и НАТО). Од млађих генерација, до сада се својим радом истакао само круг људи окупљених око сајта Пешчаника, око Покрета за слободу (предводили бројне радничке протесте, активни у борби за радничка права, за права сељака, против употребе ГМ хране…), око Центра за нову политику и неколико малих антифашистичких и анархистичких организација. Србија је у кризи, нема више ауторитета, држава је пред банкротом, грађани су сваким даном све сиромашнији и све је већи број грађана који се налази испод линије сиромаштва, што значи да су се створили сви услови за избијање нереда и настанак анархије. Или још горе, утврђивања робовласничких односа. Управо због тога је потребно да дође до консензуса и са људима из постојећег система који су свесни да се мора ићи у “радикалне“ промене, а не само унутар оних са левице и деснице који су до сада били опозиција овом систему. То би практично значило да би током 2011. и 2012. године у политичком животу Србије требало да настане једно “чистилиште“, кроз успостављање владавине права и рад правосудних органа (горе описаних), кроз нестанак бројних странака које неће прећи цензус на изборима (или ће се због могућих криминалних радњи и судских процеса челника одређених странака те странке саме угасити), па када се одвоји жито од кукоља, можда од постојећих странака фузијом настану нове странке (на пример, када се унутар Демократске странке и Социјалистичке странке Србије прочисте редови, можда људи који буду водили те странке у будућности формирају, са још неким мањим левичарским странкама и поједницима, једну социјалдемократску странку; исто важи и за десничарске странке). Србија треба да буде слободна држава и уставом не треба ограничити колико Србија треба да има странака, или синдиката, или привредних комора, или задруга. Идеал: слободно тржиште, слободни људи, добри закони, независна судска власт, службе безбедности састављене од часних, поштених и способних појединаца, солидарност међу људима, поштовање других и другачији, лични напор и самодисциплина код појединаца.

Држава је своју моћ проширила у све сфере (приватног) живота. Треба стварати друштво слободних људи, који знају да се брину сами о себи, који ће врло мало зависити од државе. Треба мислити и “’шта ја могу да урадим за државу“ и треба мислити “шта држава може учинити за мене“. Ако се истовремено размишља на оба начина постоје велике шансе да Србија постане уређена држава и богато друштво (богата и културну, духовно, не само материјално). Треба нам истинска и дубинска демократизација друштва и децентрализација власти. Када се постигне консензус око најважнијих циљева, када се постави  вертикала у држави и хијерархија у друштву, када дође до централизације (саборности, холизма), али не на тоталитаран начин наметнуте и одржаване, већ од грађана, са разумевањм и одобравањем, прихваћене хијерархије, владавине најбољих, може доћи до изградње хоризонтале – децентрализације – свеобухватне демократизације друштва. Ко мисли да је немогуће истовремено спроводити и централизацију и децентрализацију, тај мало зна и зато тако мисли (опет, без илузије прогреса који ће довести до опште једнакости и благостања за све, небеског раја на Земљи, током 1000 година). Када такву државу и такво друштво изградимо нећемо имати “самосталне синдикате“ чије лидере бира Партија (или Краљ). Није довољно само мислити на себе, или само на државу, добро је истовремено мислити и на себе и на своју локалну заједницу и на целу државу. Како да спасиш свет ако не умеш да спасиш себе? Како да чуваш државу ако не чуваш своје радно место, своју улицу и парк поред своје куће? Зато је могуће створити и јак државни централизам и извршити демократизацију друштва. Могуће је створити друштво у коме нико не може бити толико недодирљив за критику, толико крут за притисак јавности а да се не поломи. То мора да важи за све људе, па и оне најмоћније и најпоштованије, и за цара (закон цара Душана). Могуће је изградити друштво у коме радник може да добије на суду крупног капиталисту ако му је нанета неправда на радном месту, на пример, ако је добио неоправдан отказ и при томе није исплаћен за свој рад; или ако сви виде да неки велики научник заслужује да буде академик а неко ко јесте академик не заслужује, јер нема дела иза себе, па САНУ не може да остане затворена интересна група, да нечији лични интереси превладају стручност; или да цела држава и сви грађани виде да је неко монополиста и да он и даље ради као да је све у реду; или да неко узима провизије за гас који долази из иностранства и да то траје и даље иако сви знамо да српска компанија која продаје гас домаћим потрошачима може и мора без посредника куповати гас од произвођача/продавца; и тако даље и томе слично, укључујући, наравно, и политичаре који морају да одговарају за своје речи и своја дела, ако нису у складу са обећањима и законима. Пронаћи, дакле, меру, између демократије као система плуралности, смењивости и пролазности у политици (атомизма), и – монархизма као система постојаности, саборности и континуитета у политици (холизма).

Нема још много времена за организовање, криза у Србији и свету постаје све озбиљнија и опаснија. Ако не чувамо себе, не може нас ни Бог сачувати.

Додатак: 

Прича о Апокалипси која долази за време нашег животног века постаје део свакоднесвног говора. Са свих страна државе и света разни људи указују на бројне “знакове“. Са друге стране, у свакодневном говору све је присутнија и прича о долазећој Катаклизми (избијању Трећег светског рата, “отопљавању“ на планети) коју ће човек изазвати. Као што сам у уводу овог текста написао, човек не може да дође до спасења сопственим снагама, дакле – само сопственим, па не бих да “паметујем“ на тему Апокалипсе. Као ни о спасу, ко ће бити сапасен, када дође Судњи дан. Ионако ће доћи “као лопов у глуво доба ноћи“. Што се предвиђања за Катаклизму тичу, ту се на основу људског знања и сазнања доста тога може прилично тачно предвидети. Познати су процеси који се одвијају унутар природе на планети, познати су процеси који се одигравају на политичком, војном, економском, социјалном и религиозном нивоу унутар међународне заједнице, јасно нам је и стање нације и државе. Како ће српски народ проћи кроз те процесе, делом зависи од припадника тог народа. Као што делом зависи од сваког од нас, независно од повезаности са народом и државом, како ће живот сваког од нас појединачно изгледати за 10, 20 или 50 година. О том делу наше одговорности, наше улоге, пишем у овом тексту, на блогу уопште. Зато нам поред вере треба и наука. Реформа образовања и реформа привреде морају да омогуће убрзан развој науке у Србији. Да би се координисао рад оних који спроводе реформе образовања, привреде и развој науке, мора постојати национални програм, који је неко написао и који ће неко спроводити, а да би се написао национални програм мора доћи до националног помирења и одвајања жита од кукоља.

Као што сам више пута указивао, “национално помирење“ између СПС и ДС је било помирење унутар две фракције левице. Доношење Закона о реституцији, недавно, показало је да у Србији није дошло до истинског националног помирења. Уосталом, и Прва Србија (где су у већини оснивачи и идеолози бивши чланови Комунистичке партије и академици САНУ, а у мањини исрени православци и конзервативци) и Друга Србија (где су у већини оснивачи и идеолози бивши чланови Комунистичке партије, а свакако левичари и либерали, и где практично и нема верника) настале су из Комунистичке партије Југославије и на тековинама социјализма и посткомунизма. Замислите да је СПО са ЛДП-ом форимирао “Преокрет“ и да је део тог прогласа обећање да ће бити донет нов закон о реституцији, који би између осталог подразумевао и супституцију, посебно за земљу, као и осуда злочина комунизма. Какво би то национално помирење било, какав би то преокрет био… Искрени православци и прави конзервативци су ван система, у већини, а економска левица је практично нестала, или је на маргини… Да ли ће тако бити и после 2012. године?

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца

Нови народни договор и грађанска држава

Izbori za predsednika 2012 (latinica)

Економија 

Конзервативци

ВИША (нечиста) СИЛА (у Јагодини)

Краљ и капитализам: да нам живи, живи рад!

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ

Илирија 

Дахије (ни)су Срби 

Najveći u Evropi… 

Ко је “српски Санадер“? 

Предлог за нов закон 

Специјални суд 

Čekaju se krivične prijave 

…силна ће борба да буде... 

Војска и полиција на делу – “испит генерације“ 

NEBOJŠA MALIĆ: Nešto poput 5. oktobra 

Vuk Perišić: О Manifestu Pokreta 15. oktobar 

Стање је критично. Стварно. И студенти се пробудили… 

IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM 

MILJAN PREMOVIĆ: ZAŠTO NEĆU IZAĆI NA IZBORE 

Аристократија и демократија 

Četiri teze o socijalnom dijalogu 

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo 

Покрет за слободу 

Како да се освоји златна медаља на светском првенству у политици? 

DRAGOSLAV BOKAN: HOĆE LI SRBIJI POSLEDNJI UDARAC ZADATI NJENI NACIONALISTI 

Српска демократија и Империја(лизам)

WikiЊуз 

ТВ Пешчаник: Србин некрштен не бива  

SF kao Socijalistička Fantastika (Socialist Fiction) 

Вести из Председништва

Где је државна и национална политика? 

Ко да спречи? Чија ће стабилност бити угрожена? У каквом “миру“ Срби живе?

ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕК  

СРБИЈА ДОБИЈА НОВУ ЕЛИТУ 

Трећа Србија 

Трећи пут да створимо Србију… за трећи миленијум… 

Treća Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore 

Бирај, лидеру!

Исправка и извињење српским жртвама – TV Espana 

The Third Industrial Revolution 

Бразил 

59 Responses to КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

  1. Varagić Nikola каже:

    KONTRA: Koncentrični krugovi

    Boško Ćirković Škabo

    05. novembar 2011

    MODERNI čovečuljak provodi pola života nabacujući masne naslage, proždiranjem kodeksalimentarizovane hrane. Druga polovina mu prolazi u mukotrpnom fizikalisanju, sa ciljevima sabijanja te težine u superherojsku muskulaturu. Uprkos delotvornosti prirodnih potreba za hranom i fizičkom aktivnošću, delova primarnog nagona za preživljavanjem, jedinih tajni vitkosti i vitalnosti naših najbližih predaka.

    Da li je teško videti da ovaj trend, kao i mnoštvo opasnijih aktuelnih, nije optimalan sa stanovišta alokacije resursa pojedinca, kamoli društva? I ko je kriv za apsurdnu situaciju? Pa… Oni: sistem, instrukcija… Stanovnici udaljene, zidinama i stražom opasane, visoke kule? A ako se ikad probijemo do tih skrivenih odaja gospodara sudbine, sva je prilika da ćemo tamo zateći ogledalo. Ono u kom su se ugledali svi koji su pokušali da „ruše sistem iznutra“. Setimo se samo mladalačkog antiratnog aktivizma jednog Havijera Solane ili svežijih primera domaćih protestanata devedesetih. Možda su, jadni, u startu imali dobru nameru. Ali nisu imali sredstava, niti karaktera da izdrže nedostatak sredstava. Svakako se nisu vodili univerzalnim verednostima: Dobrote, Ljubav i Čovečnosti. Bili su „realni“ i „fleksibilni“.

    Koliko puta ste došli do zaključka da negde stvarno „od vas zavisi“? Koliko puta ste naišli na načitane i rečite istomišljenike? I kako se to obično završavalo? „Konstruktivnom“ diskusijom do zore, zalivenom alkoholom, aromatizovanom dimom jamajčanske lozice i propisno betoniranom lojem roštiljsko/buregdžijske gozbe? A nakon posledičnog mamurluka i kužnog zadaha… sve po starom. Ugovoreni početak treninga, čitanja, učenja, velikog spremananja, juriša na parlament ili bilo koje druge revolucionarne akcije je, pod izgovorom težine i nerealnosti, iznova odložen. Tako se, od žute minute do žute minute, odvija simulacija života.

    Rešenje naizgled bezizlazne situacije nije lako, ali je vrlo jednostavno. Do te mere da će ga, uprkos dostupnosti vrlo konkretnih natpisa stručnih ljudi, većina još dugo smatrati apstraktnim tj. „nerealnim“. Nužna, istinski revolucionarna, promena mora doći iz Srca ispunjenog pomenutim univerzalnim vrednostima. U takvo Srce će se po Prosvetu spustiti Um, da je vaspitanjem i obrazovanjem, pre svega ličnim primerom, širi.

    Za to je potrebna inicijalna želja za činjenjem Dobra. Nju u sebi može naći svaki čovek koji veruje da nije sam centar sveta i početak veka. Manje je bitno da li je u pitanju religiozno shvatanje sebe kao Božije kreacije, načinjene po uzoru na samog Tvorca, ili Darvinističko osećanje poštovanja za majmunolikog pretka, koji se prvi setio izrade alata i skloništa. Bitna je vera u više od samog sebe, poštovanje onoga što je prethodilo i zalaganje za ono što će da sledi. Ne život za egocentrični trenutak. Porodica je bila i ostala nukleus društva. Iako napadnuta sa svih strana, još uvek opstaje, kako i dolikuje budućoj osnovnoj revolucionarnoj ćeliji. Ona je prvi krug širenja Inspiracije, najbolji pojačivač i odašiljač pozitivne energije. Rodbina i prijatelji sa svojim porodicama čine sledeći krug pa, redom, krajevi, sela, gradovi, regije, države… Čovečanstvo uvedeno u doba Prosvete, kakvu realno omogućava današnji stepen tehničko-tehnološkog razvoja.

    Vizija vrednosne Revolucije koncentričnih krugova je ono što me tera da budem vredni optimista. Verujem u Revoluciju, koja neće „pojesti svoju decu“ niti spaliti dobre tekovine prethodnih, čija će „izmena sistema iznutra“ podrazumevati polazak od samog čoveka, čiji se prvaci neće prodavati za srebro… U Revoluciju za koju treba nesebično da spremamo one koji dolaze za nama.

    http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:352189-KONTRA-Koncentricni-krugovi

  2. Varagić Nikola каже:

    06. 11. 2011 PRESS
    KOMENTAR DANA

    Veljko Lalić

    Šezdesetosmaši

    Pad Berlinskog zida dočekali smo s komunistima u Beogradu, a Svetsku ekonomsku krizu s „Fijatom“ u Kragujevcu.

    Zbog toga svako normalan mora da se zapita s čim ćemo da dočekamo novu svetsku revoluciju koja je već krenula „svetskom mrežom“, kako bi se poslednjih meseci pojavila na mestu konačnog obračuna – na Volstritu. I ko ne shvata da je svet upravo u 1967. – ili nedajbože u 1913. ako se posmatraju samo poslednja dešavanja u Evropi – taj je ili nepopravljivo nezainteresovan, ili je Srbin.

    Jer svet zahteva ogromnu promenu, koju više ne predstavlja ni Barak Obama. U stvari, uopšte je ne predstavlja Obama, koji je izgleda bio poslednji pokušaj starih elita da Novom svetu ponude što bezbolniju promenu vlasti. Barak nije uspeo – jer sve i da je hteo da uspe, to nikada ne može da uradi jedan čovek – pa nam sada preostaje da sačekamo seriju novi lidera – šezdesetosmaša koji treba da nas uvedu u novi svet. I to i jeste fer. Jer novu revoluciju traži nova većina. A to je srž demokratije. Zbog toga niko ne treba da se plaši promena koje donose devojke i mladići odrasli na novim tehnologijama; ljudi ubrzane inteligencije koji preziru korporacijska pravila, mračne ideologije i enciklopedijsko znanje.

    Njih više to ne zanima. Oni uživo prate pogubljenje Gadafija i šalju pomoć Japanu kad ga raznese cunami. To je generacija koja se ne pali na zatamnjene „mercedese“ i „čuke“ od 100.000 evra ostarelih lidera, koji time dokazuju poljuljanu potenciju. Neophodno je razumeti novu generaciju. To su klinci koji zbog Fejsbuka nikad u životu neće izgubiti prijatelja, koji su zbog Tvitera u stanju da progovore o svakoj značajnijoj temi, dok su zbog običnog SMS-a svi redom postali šmekeri koji lagano mogu da startuju najbolju ribu u razredu.

    To nije mala promena. Štaviše, to je potpuno novi svet, u kojem, kad vidiš Mila sa satom za koji njegov glasač treba da radi 27 godina, onda ti bude žao i sata i Mila. Hejtuješ ga i odeš dalje… I zato, ako neko misli da će oblepljivanjem bandera da dobije izbore, onda je taj ozbiljno informatički nepismen. Ne pali to više, kao ni političke emisije u kojima jedni drugima treba krvi da se napiju. Ne pali više ni pucanje nacionalističkom, niti evropskog puškom. Pale nove vrednosti. I novi ljudi…

    Dolaze šezdesetosmaši koji su spremni da promene nešto u društvu, zato što to tako treba. Važno je samo jedno – da opet ne promašimo čitavu deceniju. I da nas posle ne počiste za sva vremena sa svetske scene. I to – JEDNIM KLIKOM.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/185207/%C5%A0ezdesetosma%C5%A1i.html

  3. Varagić Nikola каже:

    BRANIMIR MARKOVIĆ: SOVJETSKI KAPITALIZAM

    petak, 04 novembar 2011

    Konzervativci Srbima izgledaju kao najveći utopisti i pored toga što je jedino takve „klasične“ nacije ekonomska kriza mimoišla

    „Istina je da slobodne nacije
    gaje simpatije jedna prema
    drugoj.“

    Petar II Petrović Njegoš o
    Crnogorcima, Francuzima

    i Amerikancima

    Pogledah slučajno pre neko veče gostovanje Majkla Mura na Sienenu povodom protesta ispred Vol Strita. Beše (ne)očekivano inspirativno. Ne baš slučajno, prethodno veče sam pogledao Sarapinu emisiju na Studiju B zbog „sučeljavanja“ tri možda najparadigmatičnija intelektualca (sa ili bez navodnika po ukusu) minulih dekada – sociologa Ratka Božovića, kralja mrsomuđenja iz dekade sedamdesetih, dramaturga Nebojše Pajkića iz pubertetski osebujnih osamdesetih kad je bilo in da se misli svojom glavom, pa makar i ludom, i besprekorno korektnog, bezličnog i dosadnog urednika Panovića Danasovskog – sadašnje.

    Panović i Božović su bili odličan dekor i kontrast Pajkićevim rakijski originalnim i skandaloznim mislima. Teme ovog teksta biće jedna Pajkićeva i nekoliko Murovih misli a ideološka konstrukcija za danas je da se više, tj. odavno ne zna šta je levo a šta desno.
    Kod Mura (u ovoj emisiji bar) ni traga od „socijalizmolikosti“ i i-riba-i-devojka zahteva [i], karakterističnih za „okupatore“ Vol Strita (i smanjenje poreza i silna državna davanja), kod Pajkića ni traga od nacionalizma.

    Elem, deklarisani levičar Mur je današnji poredak u domovini mu nazvao sovjetski kapitalizam (u jasno negativnom kontekstu je „sovjetski“ a ne „kapitalizam“) ilustrujući ga svojom frustracijom identičnom mojoj kad u gradovima današnje Jevrope na svim trafikama nalazim jedino amstel i hajneken, dva piva koja najviše mrzim (em su skupa em bućkuriš) i samo otrove iz Koka-kolinih fabrika (zašećerene pljuvačke zvane sprajt i surogata našeg samoupravnog jupija zvanog fanta – tada još nisam skontao da je Koka-kola kupila i Hajneken).

    Ni za vreme Tita nije bilo samo BIP-ovog piva, bilo je bar još jelena i jagodinskog.

    Mur se, frustriran što danas u njegovom gradu postoje supermarketi, pića, lanci restorana i džank fuds samo jedne jedine kompanije, upitao gde je nestala ona Amerika ličnog preduzetništva, ideja, konkurencije, raznolikosti (Amerika „nepodnošljive lakoće življenja“ koju smo mi Srbi voleli, kojoj smo se divili i uz čiju kulturu odrastali).
    Slično pitanje sebi postavljam svakodnevno u eks-Miškovim radnjama, u kojima nema čak ni zelenog pilsa, a kamoli BIP-ovog kvasa – samo hemijski napici one and only Apatinske pivare, poput piva sa ukusom limuna (odlično bi išlo uz jagode sa ukusom češnjaka).

    LEVIČAR I KONZERVATIVAC Moja vizija kapitalizma (i demokratije kao od njega nedeljivog aspekta), za koji sam se borio za vreme Titove i postitove tiranije bila je sasvim drugačija. Brat iz još jedne od bivših (poput naših) nekada bratskih slobodnih nacija nastavio je da se jada.

    Prvi put u celokupnoj istoriji prosečan Amerikanac nema novca da školuje decu (nama bar nije prvi put). Šta Amerika pravi od sebe, kakva će biti budućnost Amerike (nacije koja svoj primat ipak još uvek bazira na tehnološkoj superiornosti, tj. inovacijama i „mozgovima“), sa popupismenom neznavenom svetinom kao budućim preovlađujućim stanovništvom, upitao se simpatični debeljko, očigledno zabrinut za sudbinu svoje nacije. Već iz ovog pasusa jasne su osnovne karakteristike diskursa koga se Mur dosledno drži. Određen jasan socijalni problem ilustrovan životnim nedaćama i nepravdama prema konkretnim pojedincima odmah stavlja u kontekst zajednice i problematizuje moguće posledice pojedinačnih nepočinstava na budućnost čitave države, ekonomije i nacije.

    Ovaj levičar ustvari dosledno nastupa kao najkonzervativniji branitelj nacionalnih vrednosti ovekovečenih u sintagmama american way of life i american dream. Dosledan pre-vratnik (da se vrati ono što je bilo pre, re-evolution).

    Kao zagovornik zagubljenih izvornih principa kapitalizma – liberalnih vrednosti i jednakih šansi za sve – Mur se pita kako (i zašto) je doskoro američki radnik, pošteno radeći za svoju kompaniju, napredovao zajedno sa kompanijom (kupovao dobru, pa još bolju kuću, kola, školovao decu…), dok danas napreduju samo kompanije? Uzrok socijalne i ekonomske katastrofe njegovog Milvokija i obližnjeg Detroita vidi u bezumnoj alavosti kompanija.

    Dženeral motors je, prema njegovim rečima, imao decenijama stabilan profit od četiri („nečega“ verovatno milijarde, ne sećam se tačno) dolara, a onda se neko iz menadžmenta setio da bi imali pet milijardi kad bi fabrike dislocirali u azijske zemlje jeftine radne snage, što su i učinili. Rezultat – potpuna propast lokalnog stanovništva.
    Mur u vezi s tim postavlja jedno vrednosno pitanje, a moje misli s tim u vezi drugo, koje zadire u zaboravljeni imovinsko-pravni aspekt samog koncepta nacija. Prvo pitanje (tj. Murovo) je – šta se konkretno menja u životu vlasnika fabrike kad, umesto apsurdno ogromnih četiri zaradi još apsurdnijih pet milijardi dolara? Da li kupuje (tj., da li uopšte postoji još) bolji kavijar, da li posećuje još skuplje hotele, vozi još bolja kola, jahte i avione itd. nego pre – i da li ima isto toliko ili još manje vremena da konzumira svoja apsurdna bogatstva? A naročito – vredi li taj boljitak onolike patnje koju su izazvali sopstvenim sunarodnicima (dabogda imao, pa nemao, kao mi od 90-tih pa nadalje)?

    Jedan od glavnih razloga zašto je Amerika postala to što je još uvek je protestantska etika štedljivosti, radišnosti i nerazmetanja. Etos koji oličava vlasnik skandinavske Ikee, koji – za razliku od, recimo, ruskih tajkuna, arapskih šeika ili Karića/Miškovića/Mitrovića, Marovića/Barovića, ili onog hrvatskog idiota što je naleteo gliserom na parkiranu jedrilicu, ubio dvoje Italijana, pa nije uopšte zvao hitnu već advokata – vozi prosečno star automobil, živi u kući bez gipsanih ornamenata i ponekad biciklom ide na posao.

    AMERIKOLIKI VS. AMERIČKI Razumno je pretpostaviti da je porast šeikolikih američkih bogataša srazmeran brzini procesa kojim Amerika prestaje da bude to što još uvek jeste. Ne baš polako ali sasvim sigurno je prestižu zemlje u kojima žive amerikoliki radišni, kreativni i skromni bogataši, za koje rade radnici verni svojoj kompaniji kao nekad američki jer napreduju zajedno s njom – Koreja, Kina, Indija, Čile ili Japan.

    Drugo, imovinsko-obligaciono pitanje je – imaju li kompanije i bogataši i neke obaveze prema sopstvenoj naciji, koja ih je uostalom i stvorila?

    Imam utisak da ideologija neoliberalizma, veličajući ekonomske slobode i svet „odumrlih država“, bez granica, moralnih imperativa, obaveza i administrativnih prepreka zaboravlja neimenovani temelj, fundament, kontekst, na kojem je tradicionalni liberalizam počivao i bez koga je nemoguć. Neimenovan na sličan način na koji, na primer, u američkom ustavu nije eksplicitno naznačeno da je brak zajednica isključivo žene i muškarca, a kao što se u pomorskim zakonicima nigde ne definiše šta je more. Naime to je doskoro bilo toliko jasno svakome da se podrazumevalo.

    Multinacionalne kompanije i banke, ti nomadski varvari, osvajači i pljačkaši našeg doba, se u vezi sa svojim obavezama posredstvom (svojih) ideologa neoliberalizma prave blesavi na isti način na koji gej-aktivisti kažu da „nigde ne piše“ (u ustavu SAD) da je brak zajednica samo između muškarca i žene, a „tročetvrtinske glave“[ii] , nemajući dovoljno moždane mase da problematizuju sam pojam braka, tj. šta jeste/a-gde- piše- da- nije (ako nije samo) zajednica žene i muža, kažu „pa jeste, stvarno ne piše“.

    Elem, taj misteriozni zaboravljeni temelj i kontekst svih pisanih i nepisanih pravila i prvenstveno ekonomskih znanja je nacionalna država. Skraćeno – država! Ona nacionalna kojom upravljaju i prema kojoj imaju obaveze podjednako svi građani države, dakle i bogataši.

    Razvod države, tj. onih 99 odsto stanovništva, kako je lucidno definisano u „okupatorskom“ Vol Strit protestu i jedan odsto bankara i bogataša morao bi proteći kao razvod prosečnog muža i prosečne žene, dakle nikako kao u Murovom Milvokiju ili u mnogim loše privatizovanim firmama Srbije.

    Prosečan zaposleni muž (slično kompaniji i banci) lako kvantifikuje svoja davanja i ulaganja u porodicu odrescima plata, profita i sl., dok je domaćici/zemlji to nemoguće. Stan ipak po pravilu pripadne ženi-majci.

    Iz razloga sličnim ovom, „… broj stvari čija unutrašnja logika negira tržište je u stvari jako veliki, otprilike onoliko velik koliko se protežu nadležnosti današnjih država“. [iii] Ekonomski doprinos porodici majke i domaćice jednostavno je nemoguće kvantifikovati.
    Zašto onda ne bi, prema istoj analogiji, i imovina recimo Dženeral motorsa, u koju su živote i rad uložili njegovi američki radnici ili Delta Miška u sličnoj proporciji ostala građanima (pokretu 99 odsto) – tj. tradiconalnoj (sve manje postojećoj) nacionalnoj državi (muž ne može da šmugne kod mlađe sa svom imovinom tek tako, ma koliko jedini zarađivao, a u vezi sa dislociranjem kapitala je upravo o tome reč)?
    Eto zašto više nema nacionalne države.

    ŠTA KAPITAL DUGUJE Ovde dolazimo do teme koju sam očajno nejasno obradio (skoro niko ne kapira) na primeru Ustava Crne Gore kao modela za sve protektorate Ilirika a verovatno i šire [iv]:

    „Imovinsko-pravno utemeljenje koncepta nacionalnosti/državljanstva u srpskoj javnosti je sasvim zanemareno. Pravo na državljanstvo proističe iz koncepta privatnog vlasništva koji je u temelju evropske civilizacije (i svih iz nje nastalih). Na suštinski isti način na koji građanin pojedinac nasleđuje od svog oca, dedova i rođaka njive, stanove, kuće i sl., uglavnom bez neke lične zasluge, i građanin, kao sastavni deo nacije (svih građana države) bi trebao da nasledi zajedničku svojinu koju su napravili njegovi preci – „akcije“(deo vlasništva) puteva, mostova, rečnih tokova, instalacija, parkova, pristana, nasipa, podzida, kanala za navodnjavanje… i ostalih tekovina koje su nekad divlju zemlju pretvorili u uređenu“.

    Za našu današnju priču značajno je da kapitalista ulaže u „nekad divlju zemlju tek kad se pretvori u uređenu“. Svaki stranac kapitalista posredno i neposredno koristi tuđu imovinu (puteve, pruge, uređena zemljišta i vodotokove) i tekovine (obrazovanu i civilizovanu radnu snagu, da ne kažem „oruđa koja govore“, na primer) bez kvantifikovane naknade za minuli rad generacija koje su stvorile uređenu zemlju i civilizovane ljude u njoj. Jedina naknada je zajednički interes stanovištva/nacije i investitora/kapitaliste.

    Nije li apsurdno što strani kapitalista, kad suprotno interesu stanovništva odluči da dislocira biznis (zbog za milijardu nečega većeg profita), sme da ostavi za sobom opustošenu ruiniranu ledinu i stanovništvo bez sredstava za život – bez ikakve naknade, kao stočari kad ispasu pašnjake ili varvari kad poharaju zemlju?

    Kod domaćih kapitalista situacija je još apsurdnija. Nemoguće je kvantifikovati zasluge zajednice/nacije za samo njegovo postojanje takvim kakav je – civilizovan, uhranjen i obrazovan – i uslove koje mu je zajednica/nacija pružila u najširem smislu. Takvu kvantifikaciju u civilizovanom svetu zamenjuje patriotizam i moral. Bez te dve „prevaziđene“ komponente zajednica/nacija je bukvalno ekonomski oštećena. Između Kapetan-Miše i Miškovića razlika je suštinska. Kako izvući iz varvarskih Miškovića ono što su civilizovani kapetani Miše osećali kao moralnu obavezu i patriotsku dužnost? Nedostatak morala i patriotizma ne bi smelo da znači da ološ (menadžment Dženeral Motorsa/Mišković) može da ne da ono što je čestit svet (Ford/Kapetan-Miša) dobrovoljno davao. I još da uništava zajednicu nekažnjeno.

    Šta nam je činiti nakon doslovno ostvarenog manifesta, „otvoreno komunistički“ izloženog davno u pesmi „Imagine“ Džona Lenona („Imagine there’s no countries… Imagine no possessions… no religion too… the world will be as one..“)? Prihvatanje realnosti?

    „Desničar“ Pajkić reče, praćen tupim pogledima i sleganjem ramena prisutnih u emisiji, da „države više ne postoje“, što pre prestanemo da se zavaravamo biće nam navodno lakše. Ostaju nam samo porodice.

    „Levi“ naivni i glupi Ameri bi, međutim, da se vrati ono što je bilo pre (skraćeno prevrat). Stara dobra nacionalna država kojom građani upravljaju, kapitalizam u kome radnici napreduju zajedno sa kompanijama i demokratija kao nekad. Virus nacionalizma odavno drma intelektualniji deo svetske levice (ne brkati sa našim palaničkim epigonima Suzane Zontag a ni sa pojmom „nacionalizam“ u srBskoj interpretaciji).

    Na sabornost je nedavno pozvao i Slavoj Žižek, i to baš okupatore Vol Strita, pozivajući ih da ne odbacuju sledbenike Čajanke, ma koliko im izgledali glupi, a jedan nemački vrlo ekstravagantni levičar odavno je rekao: „Stidim se ako je čovek kao denacionalizovani kosmoplita stigao dotle da zviždeći u zadnjoj rupi kuka za stabilnom nacionalnom državom“. [v]

    Konzervativci danas Srbima izgledaju kao najveći utopisti i revolucionari (u prevodu na srpski – budale) i pored toga što je „realnost“ da je jedino takve klasične nacije „nacionalističkog“ kapitalizma (kompanija poput Tate, Mitala ili Beka u vlasništvu domaćih) aktuelna ekonomska kriza mimoišla (Japana i Čile, i pored zemljotresa i silnih prirodnih katastrofa, Južnu Koreju, Indiju, Kinu, Tursku, Brazil, Island…)
    __________

    Napomene:

    [i] „Što se samog spiska tiče, on je zdravom razumu odavno rekao laku noć. Kako će da funkcioniše sistem gde se slobodno kreću ljudi, a ne roba – zar to neće učiniti robu skupom, a ljude jeftinim? Odakle treba da dođu sve te silne pare? Koja je svrha povećanog minimalca ako je garantovana zarada za nerad? Zašto da se grade drumovi kada se ukida benzin, i kako da se ukine benzin, a da se istovremeno ugase nuklearke? Ko će da plati doktore i profesore, kako bi medicina i obrazovanje bili ‘besplatni’? Ima li gde mogućnosti da radnik istupi iz sindikata? Čak ni Kardelj nije svoj sistem radničkog samoupravljanja shvatio ozbiljno, a evo američka omladina (i Soroš!) hoće da ga sprovedu kod sebe.“ Nebojša Malić: Pobuna i prevara, http://sivisoko.blogspot.com/
    [ii] Vidi: http://trzisnoresenje.blogspot.com/2011/10/ows-ponovo.html
    [iii] http://www.filozofijainfo.com/index.php?option=com_content&view=article&id=673:kritika-ideologije-i-neoliberalizam&catid=37:ideologija&Itemid=57
    [iv] http://branali.blogspot.com/2011/03/2007.html#!/2011/03/2007.html
    [v] Klaus Tevelajt: „Playstation Kordoba/Jugoslavija/Avganistan itd. – model ratovanja”

    (R)evolucija

    http://www.standard.rs/branimir-markovic-sovjetski-kapitalizam.html

  4. Varagić Nikola каже:

    Moja zemlja

    Emile Cioran

    | 07/11/2011

    Dobro se razumijem u opsesiju. Bio sam joj podložan više no iko. Dobro znam koliko čovjek može biti opsjednut nekom idejom, kuda ga ona može odvesti, koliko ga zanijeti, kakvim ga opasnostima ludila može izložiti, koliko netolerantnosti i idolatrije to podrazumijeva, na koliko uzvišene bezobzirnosti prisiljava… Znam podjednako da je opsesija osnova strasti, izvor koji je izdržava i održava, tajna koja je čini trajnom.
    Mnogo prije svoje tridesete i ja sam upoznao strast, očajničku, agresivnu, bezizlaznu strast prema svojoj zemlji! Mojoj zemlji! U njoj sam tražio oslonac koji mi je bio potreban, ali ga nisam mogao naći ni u njenoj sadašnjosti ni u njenoj prošlosti. Od bijesa sam joj pripisao budućnost, skrpljenu od svega i svačega, uljepšanu, u koju nisam vjerovao. Naposljetku sam se ostrvio na nju, na tu budućnost, zamrzivši je: pljunuo sam na svoju utopiju. Moja strastvena i suluda mržnja nije imala, da tako kažem, svoj predmet, jer se moja zemlja razdrobila naočigled. Želio sam da bude moćna, ogromna i bezumna, kao zla sila, pred čijom će neminovnošću drhtati svijet, a ona je bila malena, skromna, bez ijednog atributa da bi mogla opstati. Kad bih se udubio u njenu prošlost, našao bih samo zavisnost, rezignaciju, poniznost, a kad bih se okrenuo sadašnjosti, otkrio bih iste pogreške, jedne deformirane, druge netaknute. Ispitivao sam nemilosrdno, u mahnitoj želji da otkrijem nešto drugo, ali bezuspješno, sve je bilo tako bistro. Na kraju sam pomislio kako se ona ne može boriti s mojim ponosom, kako je u svakom pogledu premalena za moje zahtjeve. Nisam li tada bio napisao kako bih želio da u sebi sjedinjuje ”sudbinu Francuske i naseljenost Kine”? Sve je to bilo ludilo. No ludilo zbog kojeg sam patio, koje nije bilo bezopasno, jer je utjecalo na moje zdravlje. Umjesto da svoje misli usmjerim na nešto određenije, ja sam se vezao za svoju zemlju jer sam nejasno osjećao da mi pruža razlog za hiljade muka, da ću, dokle god mislim na nju, imati na raspolaganju pravi rudnik patnji. Našao mi se pri ruci neiscrpan pakao u kojem je moj ponos mogao očajavati na moju štetu. Moja ljubav je bila samokažnjavanje i okrutan donkihotizam. Raspravljao sam beskonačno o sudbini zemlje koja nije imala sudbinu: bio sam, doslovno, prorok u pustinji. Uostalom, nisam sam lupetao i patio. Bilo je još takvih koji su imali u vidu nekakvu budućnost, u koju su vjerovali, premda ih je katkada obuzimala sumnja u opravdanost vlastitih očekivanja. Bili smo banda očajnika u srcu Balkana, osuđenih na neuspjeh; a taj nam je neuspjeh i jedino opravdanje.
    Bili smo svjesni činjenice da naša zemlja ne postoji; znali smo da postoji samo kao stvarnost našeg očajanja.
    U to je doba bio osnovan neki pokret koji je htio reformirati sve, pa i prošlost. Nisam ni jednog časa iskreno vjerovao u to. Međutim, taj je pokret jedini upućivao na to da naša domovina može da bude nešto drugo a ne samo fikcija. Bio je to okrutan pokret, mješavina prethistorije i predskazivanja, mistike molitve i pištolja, pokret koji su sve vlasti progonile i koji je prizivao progone. Njegova je neoprostiva pogreška bila u tome što je pripisivao budućnost nečemu što budućnost nije imalo. Svi su vođe bili pogubljeni, a leševi su im bili bačeni na ulicu: oni su imali sudbinu, a to je njihovu zemlju oslobodilo obaveze da je sama ima. Svojim su ludilom iskupili svoju domovinu. Bili su to krvoločni mučenici. Vjerovali su u ubijanje, pa su i sami bili ubijeni. Sa sobom su u smrt odnijeli i budućnost u koju su vjerovali usprkos zdravom razumu, evidenciji, ”historiji”. Pokret je bio izvrgnut napadima, raspršen, napola uništen. Doživio je sudbinu primitivnog Port-Royala. Zasnivao se na okrutnosti: uništen je okrutnim metodama. U vrijeme dok sam osjećao slabost prema tim krvavim sanjarima, nejasno sam naslutio, predosjetio sam da nisu ni mogli ni smjeli postići cilj, i da su idealno, u savršenom obliku, utjelovljavali neuspjeh moje domovine, da im je bila sudbina da tom neuspjehu daju intenzitet i zamah koji su im nedostajali. Ja sam u to doba bio strastveno zaokupljen dvostrukim neuspjehom. Ovaj trzaj koji mi je bio potreban da me gurne dao mi je taj pokret. Ko između dvadesete i tridesete ne dade svoj doprinos fanatizmu, strasti i mahnitosti, taj je imbecil. Čovjeka liberalom čini samo zamor, a demokratom umnost. Mladi ljudi moraju biti nesretni. Oni su ti koji promiču doktrine o netolerantnosti i provode ih u djelo. Oni su ti koji prizivaju krv, jauk, metež, divljaštvo. U doba moje mladosti cijela je Evropa vjerovala u mladost, gurala ju je u politiku, u državne poslove. Usto, taj je mladi čovjek teoretičar, polu-filozof, on je morao pošto-poto imati nerazuman ”ideal”. On nije bio zadovoljan smjernom filozofijom: on je bio fanatik, računao je na besmisao, od kojeg je očekivao sve.
    Mi, mladost moje zemlje, mi smo živjeli od Besmisla. To je bio hljeb naš svagdanji. Našavši se na rubu Evrope, prezreni ili zanemareni od cijeloga svijeta, željeli smo privući pažnju. U tu svrhu jedni su se služili pištoljima, a drugi su širili najgore besmislice, izmišljali budalaste teorije. Željeli smo isplivati na površinu historije: voljeli smo skandale, smatrajući ih jedinim sredstvom pomoću kojeg se možemo osvetiti za svoju mračnu sudbinu, svoj podređeni položaj u historiji, svoju nepostojeću prošlost i svoju poniženost u sadašnjosti. ”Stvarati historiju”, to su bile riječi koje su nam neprestano bile u ustima, naša misao vodilja. Improvizirali smo svoju sudbinu, otvoreno smo se pobunili protiv svoje ništine. Nismo se bojali da ćemo ispasti smiješni. Jer je naše znanje bilo nedovoljno, naše iskustvo varljivo; upravo je stoga naše razočaranje moralo biti čvrsto, nesalomljivo. Na koncu je ono postalo našim zakonom… Potonuli smo na nivo svoje zemlje.
    … Mene su na koncu prestale zanimati te igre, to mahnitanje, grčenje, ludilo. Ondašnje su mi ekstravagancije postale neshvatljive; nisam se čak mogao sjetiti svoje prošlosti; a kad je se sada sjetim, čini mi se da te godine pripadaju nekome drugome. Taj drugi je osoba koju ne priznajem, a sav je moj ”ja” negdje drugdje, hiljadama milja daleko od negdašnjega.
    Kad razmišljam o svim strastima, o svim mahnitanjima svojega sadašnjeg ja, o svojim pogreškama i prekomjernim ushićenjima, svojim snovima o isključivosti, moći i krvi, o svom uživanju u neobičnom cinizmu, o svojim torturama u Ništavilu, o svojim uzaludnim bdijenjima – čini mi se da sam se udubio u opsesije nekog stranca, a onda sa zaprepaštenjem shvatim da sam taj stranac ja. Istine radi valja dodati da u to vrijeme još nisam znao što je sumnja, da sam tek počeo stjecati znanje o njoj; da su za mene postojale samo tvrdnje kojima se nešto do kraja odbacivalo ili prihvaćalo. U to sam vrijeme napisao knjigu o svojoj zemlji: napao sam svoju domovinu tako žestoko kao možda niko prije mene. Mukotrpna rabota pobješnjela luđaka. U mojim je osudama bilo toliko žara, da sada, nakon što je prošlo dosta vremena, ne mogu vjerovati da nije bila posrijedi preokrenuta ljubav, obrnuta idolatrija. To je nešto kao himna ubojice ili urlikajuća teorija domoljuba bez domovine. Ta je pretjerivanja jedna druga zemlja, neprijatelj moje, iskoristila u klevetničkoj kampanji, a možda ipak istinoljubivoj. Svejedno! Žudio sam za neumoljivim. Donekle sam odao priznanje svojoj zemlji što mi je pružila tako značajnu priliku za patnju. Volio sam je jer nije mogla odgovoriti na moja očekivanja. U to sam vrijeme vjerovao u draž nesretnih ljubavi. Volio sam iskušenja: a najvećim iskušenjem činilo mi se to što sam se rodio upravo u toj zemlji. U to sam vrijeme imao nezasitnu potrebu za ludilom, ludilom na djelu. Morao sam rušiti; dane sam provodio zamišljajući slike uništenja. Čega? Nikoga nisam mrzio. U mojoj su zemlji postojale dvije vrste građana: bijednici, od kojih se sastojala skoro cijela zemlja, i nekolicina šarlatana, parazita, koji su iskorištavali njihovu bijedu. Uništiti ove potonje činilo mi se prelaganim: to je bio mogući i odveć lagani zadatak, koji nije bio primjeren mojim ambicijama. To je značilo upustiti se u nešto beznačajno, utopiti se u očiglednosti, zadovoljiti opće zahtjeve. U potrazi za svojim predmetom, bila su to groblja… Bijesan na svoje pretke, pitao sam se kako da ih još jednom usmrtim, zavazda. Mrzio sam njihovu šutnju, nedjelovanje, i sva stoljeća koja su ispunili svojom abdikacijom. Pala mi je na um zamisao da bi trebalo podignuti u zrak njihove grobove, raspršiti njihove kosti, poniziti njihov šutnju, osvetiti se na njima, narugati se njihovim porazima, pretvorio u prah svoje ”nekadašnje”, svoju vječnu ništinu… Nepotrebno je reći da moja zamisao nije bila poticaj za krstaški pohod. Jedno mi je vrijeme to bilo dovoljno. A onda mi je odjednom dosadilo mrziti uzalud, pa sam se okrenuo većoj mržnji, koja je obuhvaćala cijeli svijet, počevši od prezira prema susjedu do svemirske anarhije. Zapravo, meni je ludilo bilo potrebno kao što je drugima bila potrebna mudrost ili novac. Na pomisao da je nešto postojalo i moglo postojati neovisno o mojoj volji za razaranjem upadao bih u krize bjesnila, provodio bih cijele noći drhteći. Upravo sam tada shvatio zašto čovjekova zloba uvelike nadmašuje životinjsku. Naša ne prelazi odmah na djelo, ona se nakuplja, raste, buja i prekipi. Ona se, zato što mora čekati, oslanja na razmišljanje i postaje okrutnom. Ona mrzi sve, a kod životinje traje samo trenutak i odnosi se samo na neposredan objekt; i nikad se ne okreće protiv same sebe. Naša zloba toliko naraste da više ne zna koga ima uništiti, pa se ”fiksira” na nas same. To se i meni dogodilo: postao sam središtem svoje mržnje. Mrzio sam svoju zemlju, sve ljude na svijetu; na kraju sam mržnju okrenuo protiv sebe: podlegao sam očajanju.

    S francuskog preveo Mario Kopić
    Emil Cioran, MON PAYS, u: Transfiguration de la Roumanie, édition de l’Herne, Paris 2009, p. 67.
    Peščanik.net, 07.11.2011.
    http://pescanik.net/2011/11/moja-zemlja/
    Srodni link: Romania Revealed

  5. Varagić Nikola каже:
    Nulta tačka Pavle Ugrinov | 03/11/2011 Iz neobjavljenog dnevnika Beograd, 12.10.1989. Sastao sam se sa Radetom (Konstantinovićem) u njegovom stanu u Ulici Sime Miloševića da bih ga upoznao sa inicijativom grupe pisaca (Mirko (Kovač), Vidosav Stevanović, Fića (Filip David)), kojoj i ja pripadam, za osnivanje Udruženja nezavisnih pisaca Jugoslavije, čiji je cilj razgraničenje sa postojećim Udruženjima književnika, odnosno nacionalistima u njima, i da bih ga privoleo da putuje sa nama u Sarajevo na Osnivačku skupštnu Udruženja koje je već zakazano za sledeći mesec. Dokumenta za skupštinu su danas objavljena u „Borbi“, pročitao ih je, mada ne i spisak svih pisaca koji bi se priključili novom Udruženju, koji međutim postoji ali nije od svih do kraja potvrđen. Inicijativa može da bude od izuzetnog značaja, jer se sada prvi put posle rata jedna jaka grupa pisaca odvaja u potpunosti od postojećih esnafskih struktura nacionalistički orijentisanih i pokušava da deluje nezavisno. Forma novog Udruženja će se prilagoditi okolnostima, odnosno promenama u društvu, u svakom slučaju neće biti forma – masovnog okupljanja. Rade prihvata inicijativu u načelu i saglasan je da putuje sa nama u Sarajevo na Skupštinu. Što se dokumenata objavljenih u „Borbi“ tiče, ima na njih jednu primedbu i dve opaske, koje su više interne prirode. Primedba se odnosi na tretiranje Jugoslavije isključivo kao – geografskog pojma. Jugoslavija je, podvlači, za nas i nešto više, i nešto dublje, i nešto ne samo objektivno već i lično, pa je ne bi trebalo svoditi na „geografski pojam“. Dve opaske su više rečene za mene lično: ne dopada mu se kako se upotrebljava pojam „boljševizam, sovjetizam“. Smatra da je danas postala moda upotrebljavati te pojmove sa krajnje negativnim predznakom, čime se cilja na Lenjina, tobožnjeg začetnika staljinizma. Po njegovom mišljenju to istorijski nije tačno. I ne može se reći da za proteklih četrdeset godina nisu stvorene značajne stvari. Neka kapitalna dostignuća ne može niko da porekne! Pri tom ne spori greške, pa čak i velike greške, i komunizma i titoizma. Pa ni greške i slabosti samoga Tita, posebno one karakterne. „Meni, kao i tebi, sve ovo nije potrebno“, zaključuje Rade. „Ali moramo podržati sve te mlade ljude, i one još mlađe, i najnaprednije, jer smo uvek bili na toj strani!“ Sarajevo,19.12.1989. Polazimo poslovnim vozom za Sarajevo u 6.30 sa glavne železničke stanice. Putujemo: Mirko, Fića. Vidosav, David Albahari, Mika Pantić, Rade i ja. U Rumi nam se priključuju Tišma i Oto Tolnai. Rezervisali smo dva kupea. Rade i ja sedimo jedno vreme sa Vidosavom. On nam predlaže da osnujemo akcionarsko društvo, preko koga ćemo štampati naše knjige. Uvek smo ga smatrali poslovnim čovekom i zato predlog uzimamo ozbiljno. Zatim nam priča kako je nedavno Dobrica Ćosić dolazio kod njega i pokušavao da ga odvrati od novog Udruženja, iako je on jedan od njegovih osnivača. Ćosić smatra da treba da ostane na strani „pravih“ srpskih pisaca (Francuska 7), a ne da bude u društvu nekakve „antisrpske“ koalicije. Vidosav ga je odbio; razočaran je njegovim ponašanjem, njegovim kategoričkim primedbama. Mi smo, dakle, u Ćosićevim očima „anti-srpska“ koalicija a ne jugoslovenski pisci, što zapravo odražava čitavu političku situaciju u Srbiji. U Sarajevu nas sačekuje sunčano vreme ali i snažan vetar, koji meni ne prija. Ponovo osćam groznicu, počinjem da se znojim, pogotovo što idemo pešice od stanice do hotela „Beograd“. U hotelu uzimam posebnu sobu; Rade takođe, odmah do moje. U podne, zajedno izlazimo na Baš-čaršiju, da kod Ferhatovića pojedemo deset ćevapčića, pošto su kod njega, navodno, „najbolji“. Na pošti se javljam Veri i Pavlu da ne brinu, a potom telefoniramo sarajevskim prijateljima. U šest sati zakazan radni skup u izdavačkom preduzeći „Svjetlost“, na kome treba da utvrdimo dokumenta za sutrašnju skupštinu. Ugrešićka i Visković su stigli iz Zagreba; Kolja Mićović iz Banja Luke; Ali Podrimlja i Škenzen Malići iz Prištine; Veton Suroj stiže izjutra; kao i Goran Stefanovski, Meto Fotev i Bogomil Đuzel iz Skoplja (koji danas nisu poleteli zbog magle na skopskom aerodromu); tu su i Sarajlije: pre svih srdačni Mile Stojić, zatim Stevan Tontić, Ivan Lovrenović, Vitomir Lukić, itd. Uglavnom, izuzimajući dvojicu-trojicu, svi su na okupu. Oko trideset književnika iz cele Jugoslavije. Dokumenta usvojena. Večera u klubu „Svjetlosti“ – priredila „Svjetlost“. Posle toga noćna šetnja po Sarajevu. Idemo u grupi; raspoloženje izvanredno. Sarajevo, 20.12.1989. Skupština održana u zgradi Centralnog komiteta omladine BiH, u ulici Danijela Ozme. (Omladinsko rukovodstvo nas podržava.) U holu zgrade duže razgovaram sa Miletom Stojićem, prvi put posle Siska, gde je bio u žiriju nagrade „Železare Sisak“ koju sam dobio za književnost (roman). Onako visok, u beloj svilenoj kožulji i crnom dugačkom kaputu, gustom prosedom kosom, bio je drugačiji, ličio mi je na izvanrednog sarajevskog dekadenta. Pri susretu, srdačan, topao zagrljaj starih znanaca. Hol i sala puni televizijskih i radio snimatelja. Iz Beograda, za III program, snima Zdenka Aćin. Gužva je tolika da u Sali, pored nekolicine nas nisam našao mesto da sednem, već sam stajao i šetao oko vrata, dok mi nisu doneli pomoćnu stolicu. Fića je pročitao dokumenta a onda je Vitomir Lukić održao kraći govor o moralnom aspektu novog Udruženja. Zatim su govorili Visković i drugi. Dokumenta su usvojena, onako kako smo se prethodne večeri dogovorili, a onda je usledilo potpisivanje Pristupnog dokumenta. Tačno trideset potpisa. Izabrana su tri koordinatora. Jedan će biti u Sarajevu, drugi u Zagrebu a treći u Novom Sadu. (Ivan Lovrenović, Velimir Visković i Aleksandar Tišma.) Skupština je time završena. Potom smo se popeli u salu na spratu – „na piće“. Sala prepuna, možda pedeset ljudi. U jednom trenutku dobrog raspoloženja, reč uzima Rade i govori o jugoslovenstvu i zajedništvu, protiv uskih nacionalističkih pogleda. Potom govorim i ja – o jugoslovenskom kulturnom prostoru i saradnji pisaca tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih i postepenom raspadu te saradnje i druženja u drugoj polovini sedmdesetih, što traje sve do danas. Posle Radetovog govora iskren i frenetičan aplauz svih prisutnih. To je kraj zvaničnog dela skupa. Rade i ja ponovo odlazimo u Baš-čaršiju, kod Ferhatovića, na ćevapčiće. Začudo, ovde započinjemo sećanje na naša detinjinstva, obojici provedena na severu Vojvodine. Raspoloženi i pomalo sentimentalni. Kao da o tome, tokom našeg dugogodišnjeg druženja nismo stizali da govorimo, ili nas ova sarajevska atmosfera na neki način odvlači daleko u maglovite dane od preko pedeset i više godina. Priča mi o njegovom detinjstvu u Subotici, gde se rodio 1928. godine. Otac mu je bio izabran za docenta na novootvorenom Pravnom fakultetu. Vrlo dobro se seća i stana, i bašte i očevog društva. I svojih drugova. Uglavnom je to bila mala profesorska grupa koja se družila. Uspomene su, u svakom slučaju, najlepše. Godine 1934. preseljavaju se u Beograd. Za vreme rata je sa majkom i sestrom u Čačku, dok je otac u emigraciji (Johanesburg), iz koje se po završetku rata vraća prvim avionom u Beograd, preko Londona. Posle izvrsnih ćevapčića hvatamo tramvaj broj 1 za železničku stanicu. Voz za Beograd polazi u tri i petnaest. Odustali smo od večernjeg susreta književnika sa publikom koji će se održati u jednom pozorištu. Ne osećam se sasvim zdravim ni danas. Ostali su naši mlađi prijatelji: Fića, Mirko, Vidosav i drugi. U kupeu voza sa Radetom, Albaharijem, Pantićem, Tolnaijem i Tišmom.Tolnai i Tišma silaze u Rumi, odakle hvataju voz za Novi Sad. U Beograd stižemo posle devet, nakon šest sati vožnje. Albahari i Pantić hvataju autobus 83 za Zemun i Novi Beograd, a Rade i ja uzimamo taksi u suprotnom pravcu do Crvenog krsta. Svi se rastajemo na raskrsnici pred železničkom stanicom, sa osećanjem, nepodeljenim, da smo obavili dobar posao, u svakom pogledu. Rade i ja se rastajemo kod „Pejtona“, uz dogovor da se čujemo ujutru, kada se priberemo od puta i događaja. Produžavam taksijem, sada u groznici koja ne prestaje sve do stana. Vera i Pavle, vedri i osmehnuti, čekaju me na vratima. Ali već vidim njihovu zabrinutost zbog mog bledila i groznice koja me trese. Čaj i topla postelja, i još više njihova pažnja i nežnost mi dolaze kao spas. Bjeljina, 10.03.1990. Skupili smo se skoro u potpunom sastavu, kao što smo bili u Sarajevu pre tri meseca, ali svi odsutni su se opravdali; ovog puta, međutim, došao je popriličan broj pisaca koji nisu bili na prvom sastanku u Sarajevu i to nam daje pouzdanje. Pre sastanka se osećala izvesna kriza svrhe, i smisla, našeg udruživanja, pa je čak, u najcrnjim slutnjama, pretio i sam razlaz. Krize, naravno, izazivaju sve nepovoljnije društvene prilike. Sastanak je ipak vrlo dobro počeo, još bolje se nastavio, i sasvim uspešno završio. Ponovo smo uspeli da potvrdimo smisao našeg udruživanja i svrhu okupljanja u ovom času. Glavni cilj i dalje ostaje borba protiv stavljanja pisaca i njihovih dela u službu uskih nacionalnih potreba. Posebno ćemo se postarati da uspostavimo pokidane komunikacije među piscima Jugoslavije, naravno sličnih uverenja i afiniteta, jer je to neophodno, zbog sve jačih dezintegracionih procesa koji traju u zemlji. Sredićemo sva naša dokumenta i dati literarne priloge za prvi broj Almanaha Nezavisnih pisaca Jugoslavije, koji treba da uredi Mihailo Pantić. Uveče, u gradskoj Galeriji, prisustvovali otvaranju izložbe sarajevskog slikara Hoza, koju je otvorio Muhamed Filipović, filozof iz Sarajeva. Posle toga svi zajedno večerali u bašti hotela. Pri rastanku, kada smo se već uputili ka privatnom autobusu (koji smo samoincijativno angažovali da nas preveze i vrati za Beograd), kada se čvrsto i dugo rukujemo sa ostalima, kao da svi osećamo neku prazninu. I pored veoma dobrog i uspelog sastanka Nezavisnih, vizija se ne otvara ni pred kim od nas, ali o tome svako od nas za sebe ćuti. U neverici sam, iako optimista. Šta dalje? I kako dalje? Zar je ova skupina pisaca jedini optimizam za očuvanje nekog, bilo kakvog, zajedništva i spas ove zemlje? Ulazimo sa nevericom u autobus, sedamo na udobna sedišta i svako sa svojim mislima tone u mrak autobusa, i svoj sopstveni mrak.Vozilo bešumno klizi i napušta Bijeljinu. Da li zauvek? Beograd, 15.03.1990. Sa Vaskom i Fićom u „Metropolu“. Razgovor se lagano usredsređuje na temu Nezavisnih pisaca Jugoslavije. Postoji određen broj prihvaćenih članova, ali i tendencija da se taj krug proširi sa još desetak pisca i intelektualaca, i pitanje je: da li proširenje prihvatiti ili ostati na dosadašnjem broju? Vasko smatra da krug pisaca okupljenih u početku ne treba širiti; možda sa ponekim ali izuzetnih kvaliteta. Uopšte, kvalitet mora biti presudan. Ako već osnova okupljanja nije estetska sličnost, onda vrednost pisca mora biti presudna. A vrednost je uglavnom već okupljena. „Nema smisla podržavati osrednjost!“, kaže. Inače, smeta mu u ovom sastavu prisustvo jednog ili dvojice članova i zato on sam ne bi formalno ušao u grupu. „Imam debelo iskustvo“, kaže, „znam kako to ide… Doći će trenutak i napustiće nas, izdati… Prosto zato što nisu ista krvna grupa…“ Fića i ja ne odustajemo od namere da ga privolimo da pristupi Nezavisnim piscima. „Ako, recimo, hoćete da primite Pekića, kako kažete, onda ne možete računati na mene“, odgovara vrlo jasno. „Zato što me je on u svome Dnevniku optužio da sam mu odbio knjigu u „Nolitu“, a to nije istina! Knjigu mu je odbio – kolegijum urednika, a on izdvaja samo mene! Tačno je da ja nisam bio za nju, ali je nisam ni odbio, samo sam izneo svoje mišljenje, kao i svi drugi. Siguran sam da ni danas ne bih imao drukčije mišljenje. A zaključak koji je doneo kolegijum na osnovu svih mišljenja, glasio je da se knjiga odbija. I sada Pekić izdvaja i okrivljuje samo mene. Kakav je to način? I ko kaže da je on u pravu? On sam to kaže! U svakom slučaju sa Pekićem ne bih mogao!“ „Pekića ne treba uzimati toliko ozbiljno“, kaže Fića. „On je svašta napisao u tom svom Dnevniku! Ja sam mu, na primer, odbio jednu televizijsku dramu zato što je slaba, a on je odmah tu dramu stavio u rubriku „Zabranjenih“, kao da sam ja bio neka državna ili partijska vlast! Naprotiv, i ja (i Ugrinov) smo ga stalno pozivali da piše za nas. Postoji toliko pisama i naših i njegovih. Uz to smo mu od prvoga dana poznanstva dobri prijatelji! Ne treba ga, prosto, uzimati toliko ozbiljno. On često nešto napiše ili učini pod uticajem društva u kojem se nalazi. Tako je nedavno ušao u Demokratsku stranku a sada hoće iz nje da izađe. Itd. Takav je on neki put – povodljiv!“ Vraćamo se na opšte principe i neposredne aktivnosti Nezavisnih. Saglašavamo se da bi naše aktivnosti trebale da budu na planu odbrane dobre literature, usred ove poplave kiča i politizacije, dnevnog služenja i uopšte lošeg pisanja. Istupali bismo preko literarnih večeri, gde bismo čitali svoje radove, makar jedni drugima. Objavili bismo, a to je najvažnije, jedan ili dva Almanaha godišnje, u kojima bismo skupili naše najbolje radove, i tako istakli svoju različitost od svega onoga što je danas pristalo uz tekuću politiku a istovremeno ostavili i istorijski dokument o jednom pokretu usred sveopšte prizemnosti, o javnoj pobuni protiv nje i odbrani umetnosti, kao što se to već dešavalo u našoj književnosti, književnoj istoriji, sa raznim časopisima, zbornicima i drugim publikacijama. „U takvom Almanahu bih sarađivao“, kaže Vasko. „To bi bila prava stvar! Ali samo da se ostane na ovom broju članova i da se insistira na umetničkoj vrednosti priloga. Tako mogu da sarađujem!“ I ponovo podvlači svoju bojazan da su neki od pokretača čitave ove inicijative suviše pragmatični, nestrpljivi i nedovoljno okrenuti – literaturi kao našoj glavnoj, ako ne i jedinoj vrednosti. „Kao da ih više interesuje kulturni efekat! Ili – pare!“, kaže. Beograd, 25.03.1990. Beogradski deo Nezavisnih pisaca (Rade, Žika, Vidosav, Mirko, David, Fića, Gojko i ja, sa Mikom Pantićem kao sekretarom) sastao se u kafeu „Metropola“. Iako naizgled miruje, pokret ne jenjava, već se iznutra učvršćuje – to je u najkraćem mišljenje svih prisutnih. Ali potrebna je ipak neka – akcija, koja će nas ponovo na očigledan način odeliti od zvaničnog Udruženja književnika Srbije. U novembru ćemo putovati u Prag, na sastanak Evropskih nezavisnih pisaca, gde smo zvanično pozvani. Time ćemo dobiti internacionalno priznanje, što smatramo važnim, pre svega kao odgovor na svakovrsna zatvaranja, koja su opšta pojava u zemlji. Doneli smo prozne priloge i dokumenta koja će biti uvrštena u Almanah Nezavisnih pisaca. Almanah će biti štampan u Sarajevu kod „Svjetlosti“, to je sredio Vidosav, koji je inače njihov spoljni urednik. Dogovorili smo se da se sa novoprimljenim članovima sastanemo za vreme Sajma knjiga, a tada ćemo se sastati i sa našim kolegama iz drugih republika i gradova… Rade je pre dva dana doputovao iz Ivanjice, nisam očekivao da će doći na sastanak, i zato sam bio iznenađen kada mi je jutros telefonirao da se nađemo i zajedno odemo u „Metropol“. Kada smo poslednji put razgovarali o Nezavisnim piscima kao da je bio nezadovoljan i neraspoložen ponašanjem pojedinih članova, uglavnom zbog kontakata, ovakvih ili onakvih, sa izrazitim nacionalistima. On smatra da u tom pogledu moramo biti čisti, opredeljeni, sigurni. To je osnov; to nam daje prednost. Saglasio sam se da ima razloga za kritiku, ali da ne možemo od svih tražiti takav „čist“ odnos kakav je naš, jer nam ni shvatanja, a ni literarni status nisu isti, i da su ta „šaranja“ u osnovi samo izvesna taktika pojedinih mlađih pisaca, da ne bi bili sasvim izolovani u sredini, i izbačeni iz nje, što se nama već davno desilo. Najvažnije je da nisu nacionalisti, odnosno da su protiv nacionalizma. U povratku sa sastanka, u šetnji Bulevarom revolucije, požalio mi se: „Potpuno sam isključen ne samo iz književnog već i iz društvenog života! Potpuno sam mrtav za ovu sredinu!“ To je istina; već odavno, možda čak i više godina unazad, o njemu nema ni reči u štampi, njegovo ime se nigde ne spominje, niko od njega ništa ne traži, niko se za njega ne interesuje (javno; tajno je mnogo toga usmereno protiv nega, što i jeste uzrok te zavere ćutanja), knjige mu se ne izdaju, a one koje je objavio nigde se ne spominju; to je potpuna ignorancija i ponašanje kao da nikad ništa nije napisao, ili kao da to što je napisao ništa ne vredi; kao da uopšte ne postoji. Možda tu, delimično, ima i njegove „krivice“, jer se i sam potpuno izolovao i prekinuo svaki javni kontakt sa bilo kim. Ako bi želeo da se angažuje, a prilika je sada u Nezavisnim, mislim da bi se situacija možda promenila. Bitno sigurno ne! Takvo je stanje stvari. Možda zapravo sluti da se to i čeka: da se angažuje, kako bi ga potpuno satrli?! Ali, da li je to stvarno mogućno, pored tolikog dela? „Zapravo mi je sve to već dosadilo!“, kaže na kraju. „Treba ili krenuti u bitku, ili se pomiriti sa tim, za ceo život! Iako mi se čini da sam još sposoban za nekakav okršaj, ja sam se uistinu već pomirio! Više me nije briga, mada je to teško podneti!“ Beograd, 23.04.1990. Šta rade nezavisni pisci kada ne pišu i kada nisu na sastancima. Svi se zapravo bavimo običnim stvarima. Tako je Rade, iako se veoma loše zdravstveno oseća, otputovao u Ivanjicu, „da sredi ruže u bašti“, tj. da ih odgrne, oreže, okopa i, uopšte, uredi baštu. U Ivanjici je, međutim, veoma hladno. Biće potrebno i da loži. A to znači da će se, naporedo sa ružama, baviti i ogrevom za grejanje kuće. Vasko je, opet, tri dana jurio po opštinskim komunalnim odsecima, da bi dobio odobrenje, a potom našao i majstore, da mu poprave vodovodne cevi koje su prsle. Za to vreme nema vode u kući. Uzima balon i ide na Tašmajdan, da ga tamo napuni vodom na česmi i donese kući. A ima već blizu 70 godina. Ja sam odneo Verine čizme i moje cipele na popravku kod obućara u Takovskoj ulici, koji, međutim, radi dvokratno, tako da sam se dva puta šetao do njega sa kesom u kojoj su cipele i čizme. Ali, pošto je u petak pozvan na vojnu vežbu (napisao na vratima), ponovo sam poljubio vrata i sačekao ponedeljak da mu predam tu probušenu obuću i da naručim za Pavla nove mokasine, od najfinije meke kože. Fića svaki dan obilazi Palilulsku pijacu i kupuje povrće i voće. Tišma kaže da ne radi ništa! Šeta i sedi na klupi u glavnoj novosadskoj ulici, Zmaj Jovinoj. Ni sa kim ne razgovara, ili možda samo sa običnim starijim ljudima, koji se predveče takođe odmaraju na klupama u centru ili u Dunavskom parku, koji je na pet minuta od njegovog stana. Često se sa Tišmom čujem telefonom. To su dugi prijateljski razgovori. O pisanju a počesto i o tekućim političkim temama. Svakako o Nezavisnim piscima do čije afirmacije nam je od početka stalo i gde trošimo dosta energije a i svog dragocenog vremena (misleći na svoje godine i na sve ono što nas čeka da uradimo i dovršimo). Ali sa Tišmom imam izuzetno dobar odnos, razumevanje i ljudsku potrebu da u ovom nemilom vremenu održimo kakvu-takvu vezu Beograd-Novi Sad. Potom, imamo i zajedničku brigu za naše sinove, on za Andreja, ja za Pavla, jer nam se nadnosi neko crnilo na oči i strepnja za nas same, za zemlju koja se raspada, i najviše za našu decu. Razgovaramo slobodno, otvoreno bez uzdržavanja i straha da nas neko prisluškuje. Nemamo tu paranoju i ponekad čak otvoreno prokomentarišemo da mi nemamo nikakav uticaj, da su naši razgovori potpuno beslovesni, razgovori pisaca koji baš i nisu u milosti nekih „viših sila“ ili „vlasti“ i koje ta ista vlast počesto ignoriše, sem kada zaista zaluženo dobiju neko visoko književno priznanje za svoje delo, te ih se sete i upute šture i nemaštovite telegrame iz nekih sekretarskih kabineta. Danas me posebno obradovao telefonski razgovor sa Tišmom. Bio sam na neki način sit svega: i pisanja i susreta i strepnje. Kaže mi da je razgovarao sa Mladenom Leskovcem o sve izraženijoj nacionalnoj homogenizaciji i sve potpunijem nacionalnom jednoumlju. O nemogućnosti da se, ni javno, ni tajno, ni u četiri oka, ni u društvu, kaže bilo šta, što je u suprotnosti sa onim što uzvikuje masa na mitinzima, što piše list „Politika“, što se govori svugde i na svakom mestu, na svim sastancima. Jer ako se čovek usudi da nešto proslovi, da kaže jednu jedinu kritičku rečenicu koja je u suprotnosti sa „opštim mišljenjem“, rizikuje da ga proglase „neprijateljem“, „izdajnikom“, „odrodom“ i slično i to sa vrlo mogućnim praktičnim posledicama, kao što su promena radnog mesta, „prekvalifikacija“, smanjenje bodova, kao lakši oblik, i izbacivanje s posla, hapšenje i opšti prezir, kao žešći oblik odmazde. A reč je samo o tome da se nešto, jedna jedina rečenica, kaže u odbranu drugih naroda, odnosno pojedinih njihovih kulturnih radnika, ili umetnika itd. Ksenofobija sve više uzima maha. Na to mu Leskovac odgovori: To u nas nije ništa novo. Svaka generacija u toku svog života doživi najmanje dva-tri takva perioda nacionalnog jednoumlja. Naš najviši način mišljenja je stavljanje svih i svega „pod jednu kapu, jedan barjak“. „Eto“, kaže dalje Leskovac, „1941. godine, kada su oficiri (avijatičari, pod engleskim uticajem) izveli dvadesetsedmomartovski puč, kojim su odbacili pakt sa Nemačkom a državu doslovno doveli na rub rata, a pritom za rat nespremnu, nije se niko usudio da kaže ni jednu jedinu reč protiv tog puča, jer bi, isto kao i danas, bio proglašen „izdajnikom“, „državnim neprijateljem“ i slično i bio u najmanju ruku prebijen kao „petokolonaš“. Imao sam svega jednog jedinog prijatelja (naveo je ime), pred kojim sam smeo da kažem, da je sve to šepurenje i – čista glupost! Bez obzira da li sam ja bio u pravu ili ne. Ali sama činjenica da sam samo jednom jedinom čoveku smeo da poverim svoje misli, dovoljno govore za sebe.Tako je to kod nas! Takvi smo mi!“ Posle, kada rat prođe, zapanjeni smo količinom (u milionima) „nevinih (naših) žrtava“. I, da bismo se opravdali, nazivamo sebe – „gubitničkim narodom“. A da bismo spasli čast, zaklanjamo se za takozvano – „nebesko opredeljenje“… Beograd, 30.10.1990. Sa Radetom i Fićom. Napolju pljušti kiša; prokisli, pijemo čaj. Sastanak je, preko mene, inicirao Fića. Razmatramo mogućnost da se sva trojica, a posebno Rade, aktivnije uključimo u kulturni i intelektualni život časopisa „Demokratija danas“, gde je Fića, od nedavno, preuzeo dužnost urednika kulturne strane, i novog časopisa „Vreme“, koji je pokrenuo Srđa Popović, privatno, svojim parama. Razgovaramo, takođe, da Rade napiše i uvodni tekst za naš Almanah Nezavisnih pisaca, koji treba da izađe u Sarajevu. Tu ima, međutim, mnogo raznih teškoća. Deo je spoljne prirode. Recimo, na promociji prvog broja „Vremena“, na koji je Rade pozvan od strane glavnog i odgovornog urednika, bio je prisutan i Matija Bećković, a to je, po Radetu, nespojivo sa istovremenim njegovim prisustvom na promociji. Ili: urednik kulture u časopisu („Vreme“) je Lazar Stojanović, kao čovek i filmadžija sjajan, ali njegova nova funkcija je za sve nas iznenađujuća. Da li je on spreman da obavlja tako komplikovanu i delikatnu dužnost u ovom trenutku, s obzirom na njegovo dosadašnje iskustvo u tom domenu. Koliko je, na primer, njegovo poznavanje pisaca? Više smo, zasada, skloni „Demokratiji danas“. Tu je uredništvo vrlo dobro, odlično. U načelu – posle početnih Radetovih primedbi – nema nikakvih prepreka da učestvujemo, čak i aktivnije, redovno. Slažemo se na – rečima. Ali odluke još nema. Zato što ona nije laka; ako se krene, nema više vraćanja, posao je sve veći, žešći, isključiviji, dok istovremeno naše knjige čekaju, zašto? Zar ipak ne pišemo najbolje svoje knjige? Opet, što se Radeta tiče, postoje i neki „unutrašnji“ problemi. Naprosto, sada nije u stanju da se posvećuje kritičkim osvrtima na naše svakodnevne kulturne (i političke) događaje. Posvećen je, naprotiv, sasvim „intimnom“ pisanju. Možda onom romanu o kome mi je ranije pričao, u koji ulazi dosta „vrlo intimnih scena“. (Naziv će biti: Dekartova smrt). To pisanje ne sme da se prekida, jer se ne može na isti način nastaviti. Kada taj posao okonča, razmisliće o javnim nastupima. „Mogu da pišem na dva načina za časopis: ako se o nečemu dogovorimo, na određenu temu, ili da pišem ono što sam želim da pišem, takoreći – spontano. Ali sada nisam spreman da bilo šta pišem, iako me razne stvari svakodnevno provociraju. Radim nešto drugo; vrlo osetljivo. A, osim toga, nisam se već odavno javljao u javnosti i svaki moj ponovni nastup ima i svoju specifičnu stranu“. Zaključak: ako pišemo pisaćemo za „Demokratiju danas“. Beograd, 05.12.1990. Oglas opozicije u Rakovici, gde se Miodrag Bulatović kandidovao za poslanika na listi Socijalističke partije Srbije (Miloševićeve): GRAĐANI RAKOVICE, NE ZABORAVITE! POSLANIČKI KANDIDAT SOCIJALISTIČKE PARIJE SRBIJE MIODRAG BULATOVIĆ NAJVEĆI JE KRIVAC ŠTO JE VELIKI PISAC DANILO KIŠ UMRO U TUĐINI! OPOZICIJA. Beograd, 15.10.1991. Jedino „Borba“ donosi redovne izveštaje o našim aktivnostima. Povremeno i „Vreme“, sa komentarima novinara. Takođe i „Demokratija danas“, sa izvanrednim komentarima, sa lošom štampom i hartijom i nekvalitetnim fotografijama. Ali bitan je sadržaj. Jedna od mnogobrojnih vesti iz „Borbe“: „Grupa pisaca, doskorašnjih članova Udruženja književnika Srbije, izdvojiće se iz ove organizacije. Oni će 19.oktobra formirati Nezavisno udruženje, koje bi moglo imati oko sto članova. Među njima će se nalaziti Vidosav Stevanović, David Albahari, Pavle Ugrinov, Aleksandar Tišma, Mirko Kovač i drugi. Novoformirano udruženje bi se, takođe, pridružilo mirovnim akcijama, saznajemo od profesora Miladina Životića. Pisci koji će se udružiti u nezavisnu organizaciju ne slažu se sa dosadašnjom politikom UKS, „ jer nije imala kritički odmak…“ („Borba“, 15. oktobar 1991) Beograd, 19.10.1991. Sastanak osnivačkog odbora Nezavisnih pisaca Srbije u stanu Vidosava Stevanovića. U pozorištu „Duško Radović“, gde smo održali nekoliko prethodnih sastanaka, užasno je hladno i neizdržljivo. Kod Vidosava prostrano, svetlo, toplo. Zidovi okićeni slikama, grafikama, crtežima, sve pomešano i, po našem običaju, bez saglasja, bez odbira. Tako je i kod mnogih drugih. Ali su zato ovde nameštaj i tepisi prvorazredni, bolji nego kod drugih. Vidosav se ponaša domaćinski. Desetak nas je na okupu. Đorđe Lebović, Miladin Životić, Stojan Cerović, Filip David, Mirko Kovač, Slobodan Blagojević i drugi. Utvrđujemo listu od sto pisaca i intelektualaca koje ćemo pozvati na godišnju skupštinu Nezavisnih koju ćemo održati početkom sledeće godine. Zatim raspravljamo o osnivačkom aktu, uključujući i programska akta, na kraju i o materijalnoj osnovi. Delujemo složno, iako su nam povodi za okupljanje, pored onih opštih sasvim posebni. Cilj nam je ipak isti. Pitanje predsednika Udruženja je za nas nekoliko – ključno. Fića i ja preuzimamo obavezu da posetimo Radeta Konstantinovića i predložimo mu da se prihvati predsedničke dužnosti u novom Udruženju. Beograd, 14.11.1991. Sa Fićom kod Radeta. Svrha naše posete je da Radeta privolimo da prihvati predsedničko mesto u novom Udruženju nezavisnih pisaca. Skupština treba da se održi 24. u maloj Sali „Hajata“. Dokumenta su napisana: Statut, Izjava o namerama i Deklaracija koja treba da se dopuni aktuelnostima. Sve imamo sem – predsednika. Predlažemo Radetu da preuzme tu dužnost pošto se Osnivački odbor sa tim već saglasio. (Vidosav ima neke rezerve, u pogledu njegove operativnosti. Odgovoreno mu je da će zapravo sve poslove obavljati tri potpredsednika i sekretar Udruženja – Životić, Vidosav, Fića, Zupanc). Rade ne daje odmah odgovor, razmišlja, kao da je zatečen našim predlogom; želi, zapravo, da najpre analizira našu poziciju u ovom trenutku; i ne samo našu već i opštu poziciju svih onih koji se na bilo koji način suprotstavljaju današnjim prilikama u društvu, da bi se zatim osvrnuo i na sopstvenu poziciju u odnosu na tekuće događaje. Po njegovom mišljenju okolnosti su tako postavljene, i u tom smislu deluju besprekorno, da sve ono što se kaže, učini ili dogodi, nije ništa drugo do – pucanj u prazno! Dakle – ćorak! Nema nikavog dejstva; sve je unapred amortizovano. Postoji samo jedna šifra koja je prihvaćena (mogućna) – odbrana „nacionalnog interesa“, i to još u ratnim uslovima – i sve van nje je – pucanj u prazno. Najbolji primer su opozicione stranke; što god da kažu ne znači maltene ništa. I sve što više nastoje da formulišu svoj stav, sve više se gube, sve manje postoje. Uvidevši to, neke od njih su gotovo prekinule svoju aktivnost. Ono malo što uspe da preživi tu postavljenu zamku, dotuku mediji i propaganda. „Sve guta – praznina!“ Slično je i sa svakim ličnim stavom. Ako bi se on (Rade), na primer, upustio u polemike, komentare, izjave i uopšte svakodnevnu borbu protiv te nameštene pseudodemokratske zamke, brzo bi se istrošio, njegove reči više ne bi značile mnogo, ili ne bar ono što bi mogle značiti kad budu izrečene u pravi čas. Na kraju krajeva, ne izgleda mu opravdano da se upušta na sitno u borbu sa nacionalizmom i fašizmom, jer sve što bi mogao reći, već je jednom ili više puta rekao, prvi put još pre dvadeset godina. Kako, uostalom, da se upušta u diskusiju sa Bećkovićem, Crnčevićem ili Vučelićem, kad su oni ne samo slabo obavešteni (o činjenicama iz istorije, na primer), već su pre svega pseudoprotivnici, a ne pravi protivnici, kao što su i njihove teme pseudoteme, i bolje bi bilo sačekati one prave protivnike (koji za sada jedva daju glasa o sebi), i onda na jednom dubinskom planu raspraviti stvari. Događaji potvrđuju sve ono što je već davno rekao, a sada treba da sačeka trenutak da bi mogao ponovo da definiše suštinu stvari, ovaj istorijski trenutak, iako u njemu nema bog zna čega novog, ali ima mnogo prerušenog, mnogo pseudodogađaja, pseudopozicija, pseudonačela. U tom smislu – zaključuje – i naše Udruženje Nezavisnih pisaca može postati samo pseudootpor, ukoliko ne izazove, snagom okupljenog kvaliteta članstva, ozbiljnu zabrinutost režisera današnje situacije. Moramo, dakle, biti odabrani, jaki, ubeđeni i jasni. Fića i ja se slažemo; kažemo da smo svesni toga i da smo upravo zato i došli kod njega, da nam njegovo poznavanje stvari, konsekventnosti prepoznavanje svih tih pseudosituacija, koje su usitinu već ranije dogođene situacije, obezbedi ne samo ozbiljnost već i kvalitet, koji bi mogao da predstavlja, zajedno sa svima nama, jednu zaista novu snagu na sceni, sa kojom se mora računati. Prihvata se članstva, to svakako, ali o predsedničkom položaju će razmisliti. Moje osećanje je da on nije spreman da uđe u praktičnu, svakodnevnu borbu. A i njegovo zdravstveno stanje nije najbolje. I najvažnije: upravo je u fazi dovršavanja svog novog romana. Fića međutim kaže: „Pre, dok se nisam odlučio da učestvujem, govorim i protestvujem, osećao sam se loše, bio sam stalno napet, nervozan, nesiguran, a sada mi je odlaknulo, osećam se rasterećen, zadovoljan, lak. Treba čovek da se oslobodi stanja straha i neizvesnosti, treba da se angažuje, i mnogo se bolje posle toga oseća“. Prelistavamo spisak pisaca koje ćemo pozvati na skupštinu i usput komentarišemo vrednosti pojedinaca. „Kako stoji stvar sa Stojanom Ćelićem?“, pita iznenada Fića i okreće se prema meni. Kažem da sam mu u bolnici napomenuo da bismo ga rado videli među nama, na šta je on reagovao dosta neodređeno, a ja nisam insistirao, uzimajući u obzir njegovo stanje, dosta klonulo, zapravo zabrinjavajuće, možda i beznadežno. Rade vrti glavom; nije siguran da ga treba po svaku cenu učlaniti, uključiti. A da bi to opravdao, priča nam šta mu je rekao Vule Mićunović, inače Stoletov prijatelj. Taman su, priča Vule, počeli ozbiljno da razgovaraju u ateljeu, kad se Stole naglo digao i rekao da mora da ide, jer ima u SANU sastanak udruženja „svih Srba“. Vuleta je to zapanjilo; ne što je prekinuo razgovor, već što se žurio na jedan takav čisto nacionalistički sastanak. To je razlog Radetove rezerve, i uopšte to trajno Stoletovo oslanjanje na vlast, čak i kad je u nesaglasnosti sa njom. „Isuviše se povija“, kaže Rade. Ostao sam iznenađen ovom Vuletovom pričom; ne mogu da verujem da je Stole baš hitao na taj naci sastanak. Nemam ništa protiv sastanka „svih Srba“, ali tamo nikako ne mogu da zamislim Stoleta. Ono što zasad znam, to je da sam na televiziji video snimak tog skupa, ali među prisutnima nisam opazio Stoleta. A on je baš uočljiv. Izgleda da je upravo toga dana odnet u bolnicu. Iz ateljea je (posle rastanka sa Vuletom) otišao kući da se presvuče, ali mu je tada pozlilo… Mada, takođe, moram reći, da mi je prilikom moje prve posete bolnici, postavio jedno čudno pitanje, čiji smisao tog trenutka nisam razumeo. „Šta je sa tim skupom svih Srba u SANU?“ pitao me je, na šta sam ja samo odmahnuo, ni ne pomislivši da je možda i on tamo trebao da bude: „Sve u vezi s tim znamo i nije interesantno!“ rekao sam, na šta je on zaćutao. Sada mi je to jasnije. Uz to, kada se naknadno toga prisećam, rekao bih čak da me je, pod dejstvom jakih sedativa, možda zamenio sa, recimo, Bobom Selenićem, ili nekim iz Akademije, pa je tek posle moga odgovora shvatio ko je sa njim. Povodom ponovnog štampanja Filozofije palanke, Fića kaže: „To je, Rade, nova – Biblija! Sve suštinske stvari ste još tada sagledali i rekli vrlo jasno. Dobili ste, sada, nove čitaoce. To je mlada generacija koja to potpuno razume i zastupa. Izvrsna knjiga! Napisao sam prikaz za slovenačke novine…“ To je Fića, to je njegov način, uvek malo uveličan, malo ponesen, kada hoće nekog da pridobije, osvoji. A tako odista i misli, uostalom, sve je to tačno, pa zato valjda i ne može da se kaže da je preterano. Beograd, 15.11.1991. Rade me je pozvao telefonom da se vidimo, povodom sastanka Nezavisnih pisaca i predloga koje ima za taj sastanak. (O njegovoj eventualnoj predsedničkoj funkciji nećemo zasad govoriti). Predlaže da se Udruženje zove: Nova Akademija – pošto inače naziv Nezavisni pisci ne može da pokrije sve profesije koje Udruženje obuhvata. Koncepcija se pročišćava. Nova Akademija bi bila organizovana po odelenjima, kao i ova postojeća: od umetničkog do socijalne medicine i ekologije. Naročito su važni istoričari, što podrazumeva i istoričare umetnosti. „Moj svakodnevni protivnik nije niko drugi do – Dobrica Ćosić“, kaže Rade. „I hoću da se sa njim, i onima oko njega, uhvatim u koštac“. Okupili bismo u početku najeminentnije umetnike, naučnike, novinare i socijalne radnike. Reagovali bismo svakodnevno, ozbiljno i temeljno, na sve gluposti i nedotupavnosti kojih ima u svim oblastima, a koje se uglavnom proizvode u postojećim institucijama kulture i nauke. Sposobni ljudi za tu akciju već postoje, u svim sektorima, samo ih je potrebno okupiti oko jednog projekta, a to je – Akademija. Ti ljudi već i deluju, u naučnim ustanovama, listovima, na radiju, u časopisima, nedeljnicima, pa i na samoj Televiziji. Treba pokrenuti ozbiljne rasprave o svim pitanjima nauke i kulture, ali treba i neprestano odgovarati na naučne i umetničke gluposti, kao i propagandu koja je svakim danom sve veća. Organizovan vid otpora bi još više podstakao mlade ljude, kojih je i inače najviše među nama. Svoje radove ćemo publikovati u vidu skromnih brošura, ili već prema obimu sredstava, a prodavaćemo ih u kioscima, knjižarama, ili nekoj svojoj centralnoj knjižari. Verujemo da bi to na tržištu „išlo“, jer je nešto novo, sveže, nasuprot zasićenosti već bljutavim fabrikatima tekuće ispolitizovane publicistike. Ako osnivački odbor prihvati ovakvu koncepciju, Rade je spreman da bude na čelu te Nove akademije. Ostaje međutim otvoreno pitanje finansiranja nove organizacije, jer bez obezbeđenih materijalnih sredstava i njeno funkcionisanje bi bilo dovedeno u pitanje. Beograd, 15.11.1991. Oko 18 časova nalazim se sa Fićom. Izlažem Fići koncept Nove akademije, koji mi je Rade, kao podsetnik otkucao u najkraćem na listu hartije. Fića se slaže; i sve podržava. Potvrđuje da bismo time mnogo snažnije izrazili ono što smo već od početka hteli suprotstavljajući se Udruženju književnika Srbije (Francuska 7). Izložićemo sve ove ideje na sutrašnjem sastanku Osnivačkog odbora. Zatim mi Fića, zabrinuto, kaže da su se represije i vlasti i opozicije pojačale prema svima koji ne slede sadašnju politiku „nacionalnog okupljanja i jedinstva“, a tu su na udaru i mnogi naši članovi, pa i mi sami. Pod pritiskom neprestanih pretnji, Mirko se spakovao i sprema se da otputuje u Frankfurt na izvesno vreme, dok se ovde strasti ne smire, ukoliko do kraja ne podivljaju. Stojan Cerović je dobio poziv iz vojnog odseka, očigledno hoće da ga mobilišu kao rezervistu i pošalju na front. Vidosav, u strahu da mu sinove ne pozovu u vojsku, izdao je svoj beogradski stan i sprema se da otputuje u Grčku, gde će mu deca nastaviti školovonje u privatnom koledžu. Životiću, Fići i meni preti takođe opasnost da nam sinove pozovu u vojsku. Povodom hapšenja i upućivanja na front Nenada Čanka, Vojvodinom se širi represija protiv svih koji nisu za mobilizaciju i dobrovljan odlazak na front. U Beogradu takođe. Razbijene su prostorije Reformskih snaga Srbije, kao i prostorije Mirovnog pokreta. Šešelj, Bokan i drugi, a sada već i mnogi iz Socijalističke partije, svakodnevno otvoreno prete. U takvoj situaciji, sigurno ne bismo mogli okupiti ni polovinu ljudi koji su pristupili našem Nezavisnom udruženju; verovatno ćemo biti prisiljeni da odložimo Skupštinu, da ne bismo direktno izazivali razbijačke, u stvari nacifašističke grupe koje prete da će svaki sastanak razbiti a okupljene razjuriti ili prebiti. Osnivački odbor mora raditi i dalje i sastanak je predviđen za iduću subotu u sporednim prostorijama pozorišta „Duško Radović“. Tu će biti pozvan i Rade, da detaljnije obrazloži svoju koncepciju Nove akademije ili Kulturne obnove Srbije, kako neki članovi predlažu. Beograd, 19.11.1991. Sastanak sa Slobodanom Blagojevićem kod Radeta u stanu. Rade i Slobodan se ne poznaju lično; ali se poznaju po tekstovima koje su objavili. Slobodan je čitao Radetovu Filozofiju palanke još kao mladić, a Rade se – u svome sarajevskom periodu – raspitivao o mladom piscu Blagojeviću. Čak je, za III program Radio Beograda, napisao komentar povodom jednog Blagojevićevog teksta. Rade prilazi polici sa knjigama i vadi nekoliko svezaka, broširano povezanih, svojih komentara za III program, „koje mi je povezao i poklonio pokojni Aleksandar Acković, glavni urednik III programa“. U jednoj sveščici pronalazi taj davni tekst o Blagojeviću. „Fotokopiraću ga i daću vam, bez brige!“ kaže Rade pošto se Slobodan raspituje kako bi došao do tog komentara. (U tim broširanim sveskama su i dva komentara mojih proznih knjiga – Elemenata i Senzacija). Razgovaramo o starim sarajevskim i novim beogradskim temama. Počeli smo sa Oskarom Davičom a završavamo sa Vojislavom Šešeljem, za koga je još onda Hamdija Pozderac, kada smo ga mi u Udruženju književnika branili, rekao, vrlo kategorično: „To ti je, brate, čist četnik!“ – i ispostavilo se da je ta ocena, tada tobož preterana, zapravo sasvim tačna. Blagojević je u svojim stavovima očtiji i neumoljiviji nego što sam pretpostavljao, a Radeta to impresionira. Vidljivo je to bilo još iz njegovih tekstova, na primer: Patrijarhalci, ali u razgovoru su, prirodno, stvari još otvorenije. Slobodan Blagojević nastavlja ono što je Rade utemeljio u Filozogiji palanke i Biću i jeziku, na primerima savremenih pisaca, o kojima Rade nije govorio. Ali on se ne zadržava samo na piscima i pesnicima, već lepezu širi čak do aktuelnih političara. Po svemu sudeći on će biti nastavljač one kritičke linije u našoj književnosti i kulturi koja je uvek bila snažna ravnoteža tradicionalizmu i sveukupnoj patrijarhalnosti. A onda – Nova akademija. Sve što je dosad rečeno stoji i prihvata se. I potvrđuje sa raznih strana. Postoji, međutim, opasnost da sve ostane nerealizovano, samo na zamislima i planovima. Najveći problem su – finansije. Ne samo što su one potrebne za organizaciju, već mnogo važnije: za naše publikacije – brošure, almanahe, knjige. Neke kulturne rubrike možemo da osvojimo, ali to nije dovoljno; potrebni su sponzori, dodatna sredstva. Blagojević dodaje: „Mogli bismo i jedan broj časopisa Delo koji ja sada uređujem, posvetiti temi Srpski fašizam od njegovih začetaka do danas“. Rade prihvata da dođe u subotu na sastanak Osnivačkog odbora i podrobnije izloži svoju koncepciju Nove akademije kojoj bi pristao da stane na čelo. Sastanak Odbora će se održati u Ivankovačkoj 13. Beograd, 23.11.1991. Sastanak Nezavisnih pisaca u sali za probe pozorišta „Duško Radović“ – među kostimima, maskama i krojačkim lutkama. „Ovo je pravo mesto“, kaže mi Rade ulazeći. (Advokat u Ivankovačkoj 13 otkazao nam je svoj salon kao mesto našeg sastajališta. Fića misli „da se uplašio“.) Pored Vidosava koji je sa familijom otičao u Grčku, na odlazak je bio prisiljen i Stojan Cerović koji je otputovao u Pariz. Svi ostali članovi Osnivačkog odbora su na okupu. Sastanak vodi Fića kao privremeni predsednik Odbora. Rade obrazlaže, sažeto ali jasno, ideju – Nove akademije. Osnovna teza: Kulturu i umetnost su preplavili „narodnjaci“, „patrijarhalci“, „klerikalci“ i gorštački primitivci, oni su je degradirali i samim tim ugrozili, u celini doveli u pitanje, a povrh svega su je podvrgli i dnevno-političkim potrebama, pa je tim pre neophodno tome podređivanju i ponižavanju kulture suprotstaviti se, na osnovu istinitih i preciznih činjenica, koje će je vratiti svojoj svrsi – afirmaciji svega vrednog i značajnog na prostoru Srbije. Fića kaže da ljudi usvajaju osnovne principe (ljudi sa onog spiska od preko sto članova), ali najviše stavljaju primedbe na prisustvo Bogdana Bogdanovića na toj listi. Neki odustaju iz posebnih razloga (Gojko Tešić je zamolio da ga izbrišemo sa spiska, jer se plaši da će mu vlasti uskratiti pasoš, a treba da putuje u Pariz). Svi smo rekli po neku reč. Oseća se da mlađi imaju više snage, odlučnosti i da im, čak, čitava zamisao i više znači. Što je svakako prirodno. Ali svi prihvataju načela Nove akademije. Postoje međutim i razlike u pogledu tempa rada i akcija organizacije. Rade insistira na tome da se radi bez žurbe, dok neki žele da rad ubrzaju. Neki se opet vraćaju na potrebu i političkog suprotstavljanja „fašizmu koji nesmetano narasta“ (Đorđe Lebović). Materijalna osnova ne postoji i ona dovodi u pitanje ne samo čitavu zamisao već i mogućnost da se organizuje i sama skupština. Iznosim sledeći predlog: Ako za sada nemamo sredstava za pokretanje produkcije (štampanje brošura, knjiga i drugih publikacija), možemo bar da napišemo programski tekst, neku DEKLARACIJU, ili čak ANTIMEMORANDUM, u kome bismo izložili osnovne zamisli – kulturne obnove Srbije, nasuprot ovoj degradirajućoj situaciji u kojoj jesmo. Svaki pojedini segment toga šireg teksta bi pisala manja grupa najpozvanijih stručnjaka, naučnika i estetičara, a skup tih sažetaka (od 5-6 strana) predstavljao bi programski tekst kulturne obnove Srbije. Da je to realno, vidi se po tome što već sada, na raznim mestima i u različitom obimu, takvih tekstova ima, i po nekoliko na istu temu, i samo je problem da se čitav taj već postojeći potencijal – objedini. To bi bio, posle dužeg vremena, novi pokušaj da se moderna srpska misao i umetnost objedine, tako da to više ne budu samo usamljeni individualci, već i objedinjena celina. Ovoj ideji ponovo se suprotstavlja izvestan broj članova, tražeći aktivizam, svakodnevnu borbu, koja podrazumeva i politički momenat. Ostajemo dakle na dve koncepcije. Nadamo se da će se stvari iskristalisati do idućeg sastanka. Beograd, 24.11.1991. U „Borbi“ Slobodan Blagojević piše: „Srpstvo je, kao „vizantijstvo“, kada je i koliko je to, u ovom smislu domicilno. Kaže jedan srpski „kulturni radnik“, jadajući se oko izgubljene međunarodne parnice (u pitanju je slikarski legat : „Da je bilo po pravdi, a ne po zakonu, ne bismo to sigurno dobili“. Tu je sažeta suština srpske jurisprudencije: Pravda, a ne zakon! Podrazumjeva se da se Pravda i zakon ne mogu uskladiti. Zakon građanskog društva se odbacuje, a ustanovljava se načelo Pravde (kao neke bestjelesne persone). Kakvo je onda društvo koje je utemeljeno na načelu Pravde, a ne Zakona? Neću filozofirati: Osvrnite se oko sebe i pogledajte! Eto, tako je“. Beograd, 05.12.1991. U subotu, 30. novembra, nisam mogao prisustvovati sastanku Nezavisnih pisaca, jer sam se razboleo. Jaka prehlada. Fića je molio da dođem, Rade takođe, ali ništa nije vredelo. Temperatura. U ponedeljak, 2. decembra javio se Fića. Odlučili su da napišu pismo i da se obrate 50-orici pisaca, pozivajući ih na sastanak, kako bi se kolektivno dogovorili šta dalje da činimo: za koju koncepciju da se odlučimo i koju formu da uzmemo. Pismo će skicirati Nebojša Popov. Beograd, 09.12.1991. Ni ove subote, kao i prethodne, nisam mogao prisustvovati sastanku nezavisnih pisaca. Ali želeo bih da zapišem nešto što se desilo predprošlog sastanka. Pitali smo se, u jednom trenutku, o smislu čitave naše akcije, s obzirom da nismo u stanju ništa da preduzmemo (u organizacionom smislu). Imamo ideja, napretek, upravo je na tom sastanku došlo do prave eksplozije ideja, a nemamo, bukvalno – ni prebijene pare. Ne možemo da pošaljemo nijedno pismo a kamoli da sazovemo Skupštinu ili izdamo neku publikaciju. Tražimo način kako da opstanemo, i da delujemo, iako nemamo nikakvih sredstava. I sastanke držimo zahvaljujući predusretljivosti pozorišta „Duško Radović“, u njihovoj garderobi, kao da smo neka gostujuća trupa. Hoćemo li se pretvoriti u debatni klub; hoćemo li se svesti na objavljivanje deklaracija, protesta, izjava? Na sve te dileme, u našoj tihoj bespomoćnosti, javlja se dramski pisac Nenad Prokić i kaže: „Ne znam kako vi, ali što se mene tiče, sami ovi sastanci, ovo naše okupljanje i razgovori, u potpunosti me ispunjavaju! I da nema ničeg drugog, osim ovog našeg viđanja, za mene ove subote ostaju nezaboravni doživljaji“. Posle sastanka malo sam razgovarao s njim. Kaže mi da ne stanuje u Beogradu, već u nekoj kući na Fruškoj gori, i jedva čeka subotu da dođe na naš sastanak. Ništa mu nije teško, ta dva sata su za njega – svečanost! Mene je to dirnulo; najednom mi je povratilo veru, i snagu, da nastavimo. Neko rešenje ćemo naći. Važno je da smo na okupu, da postoji jedna grupa, snažna, koja se sada u mukama konstituiše – da bi se suprotstavila nazadnjaštvu u umetnosti i kulturi. Iznenadio me je i Slobodan Blagojević svojom odlučnošću i određenošću, jasnoćom. On bi mogao biti mladi stožer grupe. Moju pažnju je privukao i Dragan Velikić. Kaže da me prati u mojim romanima. I ja sam čuo za njega i ponešto pročitao uglavnom po časopisima. Sada se i upoznajemo. Deluje odlučno, moderno i inteligentno. Ali ima i neku čudesnu toplinu koja se prepoznaje kod momaka odraslih na moru. On je rodom iz Pule i to su karakterne crte. U glasu, ophođenju i nekoj urođenoj finoći. Beograd, 11.12.1991. Ozdravio; ili mi se bar čini da se bolje osećam. Razgovarao sa Fićom na Televiziji. Priča mi o prethodnom sastanku Nezavisnih pisaca i svome susretu sa Radetom, pre toga. Nebojša Popov napisao je jedno pismo koje je trebalo da bude upućeno svim dosadašnjim članovima, sa pozivom na konsultativni sastanak. Pismo nije prihvaćeno jer je opširno i „frazersko“. Odlučeno da Slobodan Blagojević napiše DEKLARACIJU koju će svi koji je odobre potpisati. Fićin susret sa Radetom u Radetovom stanu. Dve stvari izdvaja. Prvo, začudilo ga je što je predložio da u Nezavisne primimo – Stipe Šuvara i Gorana Babića. To su dvojica Hrvata koja su se suprotstavila Tuđmanu, ali su obojica u Novom narodnom frontu, koji je pod prismotrom Saveza komunista, a Babić je čak i član toga pokreta, koji je u stvari „armijska partija van partije“. To je za nas, razume se, neprihvatljivo. Čudio se da to Rade ne opaža; ili on ima drukčiji pogled – zanemarljiv odnos – prema pripadnosti pojedinaca nekim partijama, dok mu je važno samo ono „antimemorandumsko“ opredeljenje još od početka. Drugo što ga je začudilo bilo je Radetovo osećanje da ga „Milošević čeka na zicer“, pa da onda povede hajku na njega. On je imao jedan ozbiljan sudar sa Miloševićem oko Makedonije, i od tada su se odnosi zategli. Sada ga on, tobož, čeka da krene u akciju pa da onda javno počne da ga proganja. Fići to izgleda u najmanju ruku preterano, ako ne i „paranoično“. U prilog Radetove „paranoičnosti“ iznosi još jedan detalj. Kada su seli u kola (Radetova) da bi pošli u grad, Rade mu je skrenuo pažnju na dvojicu tipova koji su stajali kod kola preko puta. „Ti me prate!“, rekao mu je Rade. Fića je odmerio tu dvojicu i zaključio da ama baš nikakve veze nemaju sa „špijuniranjem“ i da su se ubrzo mirno udaljili. Kažem Fići kako je i mene Rade upozorio da ne spominjem preko telefona ništa u vezi sa Pavlom i vojskom, jer, u to je uveren, „prisluškuju“.To sam već sam ocenio kao – paranoično i odbacio. „Ako moj telefon prisluškuju, onda su oni stvarno slabi!“, odgovorio sam. Tek, izgleda kao da se Rade lagano povlači iz čitave stvari. Ostaje uz nas, podržava nas, ali se povlači. Fićin i moj zaključak: boji se, uplašio se, pati od paranoičnog straha. A tu je i Kaćin uticaj. Ja sam, potajno, i sam mislio da će sa Radetom doći otprilike na to. Pri tom, ni za sebe ne mogu da kažem da se takođe povremeno ne upitam: Zar baš moram? – najviše iz straha za Pavla, da ga ne pozovu u vojsku, iz osvete. Ja se za sebe ne plašim. Ali zbog njega – da; možda bih čak želeo da se i ja povučem. Ipak – ostajem. Represivne mere, posebno pretnje fašistoidnih grupa, sve su nas uplašile. Ali nisu samo fašisti posredi, tu je i JNA, tu i SPS – nimalo manje militantni. A tu su i – nacionalisti, svih vrsta i boja. Beograd, 14.12.1991. Sastanak Nezavisnih pisaca u Studentskom kulturnom centru, u 12 časova. Mirko Kovač je otišao u Rovinj. Prodao je stan na Medakoviću; hoće nešto da kupi u Rovinju, a kasnije i Beogradu, eventualno potkrovlje u kući Dese Trevezan, u Palmotićevoj ulici. Sklonio se, naime, zbog sve žešćih pretnji izrečenih na njegovu adresu. Pomalo strah, pomalo potreba, pomalo bolja kombinacija. Najvažnije je da završi roman, koji ovde nije u stanju da piše, odnosno da stvar suviše ne zapusti. „Od kad je JNA ušla u Sloveniju nisam ni retka napisao!“, kaže. Slobodan Blagojević je pročitao tekst koji je napisao na tri stranice, kao neku vrstu načelnog teksta Nezavisnih. Imam utisak da su svi prisutni bili impresionirani. Tekst je snažan, oštar i sadržajan. Rebarbarizacija ili barbarizacija, osnovna je dijagnoza našeg, sadašnjeg, srpskog društva, dakle njegova krajnja zatvorenost, okrenutost mitskoj svesti uz agresivnost (barbarizam) prema svemu „tuđem“ i ratnički duh (i praksa) prema svemu što oni smatraju „našom svetom zemljom“. Osuđuje se „ološ“, koji je zacario na svim nivoima. Tekst je esejistički, moralistički, i kao takav nema nedostataka, ali kao neka vrsta programskog teksta, morao bi pretrpeti preradu i dopunu (naročito u odeljku – šta mi to hoćemo, na šta se pozitivno oslanjamo). I u dramaturškom pogledu ga treba srediti. Za sledeću subotu tekst će pokušati da doradi Stojan Cerović, a na kraju ćemo ga Fića i ja definitivno uobličiti. Tekst bi trebalo da bude gotov do Nove godine, da bismo u sledećoj istupili sa njim kao svojom DEKLARACIJOM 92, ili pod nekim drugim naslovom – SRBIJA NA NULTOJ TAČKI, recimo – koji bi potom potpisali svi koji nam pristupaju. Iako okrnjeni, dakle, nastavljamo rad. Beograd, 21.12.1991. Sastanak Nezavisnih pisaca u Studentskom kulturnom centru (12 č). Rasmatran tekst koji je načinio Stojan Cerović na osnovu teksta Slobodana Blagojevića. Tekst isključivo govori o ratu i miru. To smo Fića i ja zapazili još u četvrtak kada je Stojan tekst doneo Fići. Nedostaje ono što je za nas specifično; ovaj tekst bi mogao odlično poslužiti Životiću za njegov Mirotvorni pokret. Fića je sročio nov tekst koji akcenat stavlja na kulturnu oblast, koja, zapravo, jedina nije pokrivena; u kojoj nema kritike a gde se svaki dan rade sve gore stvari. U tekstu nedostaje nešto slikovito, što bi odmah asociralo na bitan problem. Neki primeri. Preuzimam da to pokušam da napišem. Kod kuće sam to i napisao. Mislim da bi bila dobra dopuna. Danas čitamo prvo Cerovićevu preradu, zatim Fićin tekst i na kraju čitam ja svoju dopunu. Pored nas, i Jelica Zupanc ima svoj tekst. Posle diskusije, koja otkriva različita mišljenja, saglašavamo se da Cerović ponovo uzme sve tekstove i za idući put načini novi tekst koji ćemo, verujem, usvojiti kao jedan načelan tekst pod nazivom – POVELJA 92. Đoka Lebović kaže, na moju primedbu da smo malo čitavu stvar odužili. „Radimo mudro, i lukavo!“ Lukavo?! – čudim se. U svakom slučaju dobro je što ne radimo – brzopleto. Rekao bih da radimo zrelo i valjda zato malo sporo. Beograd, 29.12.1991. Juče je održan sastanak Nezavisnih pisaca u Kulturnom centru; nisam bio prisutan jer se zdravstveno ne osećam dobro. Fića mi danas javlja da „opet nismo ništa učinili“. Došlo je, zapravo do razlaza. To smo znali već prošle ili pretprošle subote. Na jednoj strani su se opet javili „aktivisti“ a na drugoj „fundamentalisti“, uslovno rečeno. To jest: delimo se na one koji su posvećeni svakodnevnom reagovanju, sa jakim političkim akcentom, i one druge, nas nekolicinu, (Fića, Slobodan, Nenad…), koji bismo želeli da načinimo jednu čvršću platformu, čije bi se trajanje produžilo i posle rata. Prvi su pretežno „novinarske“ prirode (Stojan, Bale, Zupanc, pa i Životić), koji bi najvše voleli da mi uđemo neposredno u svaku bitku i u tom smislu uvek „aktualizuju“ naš program ili načela, ovoga puta POVELJU 92. Nema smisla dalje nastavljati zajednički, jer iz subote u subotu opažamo kako se stvar sve više podvaja. U međuvremenu, kaže mi Fića, Baletić i Stojan će ipak pokušati da načine, za iduću subotu, tekst koji bi, možda, bio poslednji pokušaj da se ne raziđemo, mada je po mome mišljenju razlaz neminovan, jer je besmisleno ovako se dalje mrcvariti. Fića mi kaže da je Slobodan čitavo vreme, dva sata, na sastanku ćutao. Nije progovorio ni reč. A na izlazu, kada je Fića napomenuo da ovako više ne ide, on se saglasio. Udruženje nezavisnih pisaca Jugoslavije, bi, prema prvobitnim zamislima, trebalo da bude organizovano, pre svega, kao esnafsko. Bavilo bi se regulisanjem statusa, autorskim pravima, honorarima itd, ali svakako ne bi moglo biti politički neutralno. „Osnivanje ovog udruženja se može posmatrati i kao politički čin“, kaže David Albahari, „jer je od politike teško pobeći. Moj ideal je potpuno oslobođenje od politike i mislim da bi ovo udruženje moglo delovati u tom pravcu, oslobođenju prostora za umetničko, nezavisno delovanje“. Beograd, 03.01.1992. Odustajemo od široke asocijacije pisaca, umetnika i intelektualaca i opredeljujemo se, ponovo, samo za – pisce. Vraćamo se, na nov način, staroj ideji, o nezavisnim piscima. Ne treba nam više nikakav aktuelan načelni tekst oko koga ćemo se okupiti, pogotovo što nikako, u više navrata, nismo mogli da ga sastavimo, iz prostog razloga što nećemo da bude isuviše aktuelan, da stalno govori protiv rata, na primer, već jedan trajniji tekst koji će nam poslužiti za duže vreme, kao osnova našeg rada, kao naše „vjeruju“. To je POVELJA 92. Pokušavam da skiciram taj tekst, da mu dam jedno koncepcijsko utemeljenje. Napisao sam osnovna načela na četiri kucane stranice, koje treba da budu dopunjena Fićinim tekstom na temu „filozofije palanke“, da bi taj načelni tekst bio polazište svih naših stavova, a oni su – protiv filozofije palanke i protiv barbarogenija u čitavoj našoj duhovnoj sferi. Da u POVELJI bude i ono što hoćemo, za šta se zalažemo, a ne samo ono što nećemo i odbacujemo. Beograd, 18.01.1992. Sastanak za usvajanje POVELJE 92 nije održan ni do danas, iako smo pokušali da ga zakažemo dva puta. Pored Fiće i mene na sastanak je trebalo da dođu Blagojević, Prokić i Velikić, koga smo, zbog njegovih tekstova u „Vremenu“ naknadno uvrstili u „jezgro“. Na prvi sastanak nije mogao da dođe Blagojević – bolestan – pa smo sastanak odložili za nekoliko dana. Blagojević se međutim nije javljao; moj utisak je da ne želi više da se angažuje ni u širem ni u užem sastavu Nezavisnih pisaca. Verovatno mu se smučilo naše beskrajno odugovlačenje. Velikić se javljao ali sastanak je još bio neizvestan… Tako je i taj, možda poslednji pokušaj da rasmotrimo POVELJU 92, propao. Ne znam da li će se uopšte održati. U međuvremenu, širi skup grupe pisaca odlučuje da za nedelju sazove Skupštinu i izabere predsedništvo i odbore. (U tzv. širi skup uključuju se pored pisaca i filozofa – sociolozi, dramski pisci, novinari, ekonomisti, političari – bivši, i mlađi, iz opozicije.) Inicijativu su sad preuzeli Miladin Životić, Ivan Čolović, Đorđe Lebović, Stojan Cerović i uopšte tzv. „aktivisti“. Na Skupštinu će biti pozvani i svi pisci koji su dali svoj pristanak ranije i novoprispeli, (ukupno oko 150), a skupština će se održati u Studentskom kulturnom centru. Prema tome: šira koncepcija je posle nekoliko meseci diskutovanja pobedila, ali je ostavljena mogućnost da u okviru ove šire asocijacije, možemo osnovati i užu, na osnovu POVELJE 92. Ne znam da li ću ići na tu skupštinu u nedelju. A ne znam ni da li će na nju doći i oni najpozvaniji, stariji (Rade Konstantinović) i mlađi (Slobodan Blagojević), pisci. Žao mi je što takozvanu POVELJU 92 niko osim mene i Fiće nije imao priliku da prokomentariše. A još više što je nismo usvojili kao osnovni dokument za okupljanje Nezavisnih pisaca. Beograd, 26.01.1992. Posle višemesečnih dogovaranja, konačno je održana skupština Nezavisnih pisaca i intelektualaca Srbije u Studentskom kulturnom centru. Premda smo uputili samo oko stotinu pozivnica na adresu potencijalnih članova, na skupštinu su došli i mnogi nepozvani prijatelji, ali i mnogi nepoznati, koji su o Skupštini bili obavešteni preko štampe. Takoreći na minut pre nego što je skupština trebalo da počne, neočekivano je sve došlo u pitanje, jer se ispostavilo da nigde nema ključa od glavne sale SKC-a, a da u samoj Sali uopšte nema stolica, iako se one obično tamo nalaze. (Posredi je, po svoj prilici, bila namerna nemarnost.) Osim toga, glavni organizator SK centra nije došao u zakazano vreme, a bilo je neizvesno da li će se uopšte pojaviti, iako smo se prethodnog dana o svemu precizno dogovorili. (Da li je to bila direktiva neke „VIŠE SILE“? Nismo imali vremena da sada razmišljamo o tome. U masi ljudi najviše je bilo mladih, studenata, i zar da nas baš sada „izda“ Studentski kulturni centar.) „Bez obzira na sve“, rekao sam, „skupštinu danas moramo održati! Makar i na otvorenom! Ako prisutni budu prisiljeni da stoje, obavićemo samo konstituisanje, usvojiti statut i program rada i skupštinu završiti bez diskusije!“ Na kraju smo odlučili da skupštinu održimo u maloj sali na spratu, gde inače radi Studentska pozorišna sekcija, (pod rukovodstvom mladog reditelja V.S.) i u kojoj je bilo oko pedeset stolica. Zauzimamo mesto na podijumu male pozornice. Lebović mi dobacuje: „Pa, počni, režiraj, prijatelju! I ovo će kanda ostati za istoriju!“ (verovatno aludirajući na Godoa i moju režija od pre tridesetšest godina). Miladin Životić je preuzeo ulogu predsedavajućeg, a za stolom na podijumu su još sedeli: Rade Konstantinović, Ivan Čolović, Đorđe Lebović, Fića (Filip David), i ja. Uz nas, malo po strani: Nenad Prokić i Zupanc, a u prvom redu ispred podijuma: Stojan Cerović, Aljoša Mimica i Obrad Savić. U sali veoma mnogo poznatih ličnosti, pored ostalih i „liberali“: Latinka Perović i Mirko Tepavac. Gužva se međutim iz trenutka u trenutak povećavala i prosto je bilo nemoguće početi rad. Oko pedeset pozvanih, i uglavnom starijih, sedelo je, dok su svi ostali stajali naokolo. Vera (Vera Blagojević, supruga Pavla U. pr.red.) se stiskala sa desetinom svojih vernih drugarica i jedva dišu. Vidim Jelenu Vlajković, dok mi osmehnuta maše, Mirjanu Stefanović, Ljilju Đurđić, Mirjanu Obretković i Stašu Babić i druga ozarena lica. Hlade se novinama; temperatura ljudskih tela se povećava… Uz njih su mladi, pre svih studenti Jelene Vlajković, valjda ceo Odsek psihologije sa Filozofskog, Životićevi studenti, zatim Pavle (Pavle Popović, sin Pavla Ugrinova, pr.red.) i njegovi drugovi sa Arheologije, i momci iz kraja (u magnovenju verujući da ćemo našim istupanjem rasterati „pozivare“ koji ih noćima jure i love kao zveri. Ti mračni „aktivisti“ čiji je cilj da ih odvoje od njihovih studija i devojaka, i na silu odvedu u haos i mrak zahuktalog rata). Vera nekako nalazi jednu stolicu i dodaje Kaći (Kaća Samardžić, supruga Radomira K. pr.red.), koja seda, u elegantnom kostimu, sa svežom frizurom, a zatim mi upućuje oštre poglede, podiže ispružen kažiprst i sa osmehom mi „preti“, verovatno zabrinuta za Radetova istupanja u „nemilom vremenu“. Dvokrilna vrata su bila širom otvorena a ulaz bukvalno zakrčen. U hodniku iza vrata na strmom stepeništu guralo se bar još pedeset ljudi koji nisu mogli da uđu. Kamermani (njih 5, 6) su se ipak nekako provukli i upalili reflektore, počeli snimati a mnoštvo mikrofona se našlo ispred nas. Životić je najzad otvorio Skupštinu i pročitao uvodni tekst, u kome je pored ostalog rakao: „Težnji vlasti, da u ime tobožnjeg nacionalnog interesa, svojoj kratkovidoj i pogubnoj politici podredi naučne i kulturne ustanove, univerzitete i javna glasila, a posebno televiziju, potrebno je suprotstaviti jedan oblik okupljanja koji će intelektualcima omogućiti da odbrane ne samo svoje pravo na nezavistan stvaralački rad, već temeljne demokratske vrednosti“. Zatim je Filip David pročitao Program nezavisnih pisaca i intelektualaca, i dodao „da se ideja o Udruženju nezavisnih pisaca i intelektualaca razvila iz prethodno stvorenog Udruženja nezavisnih pisaca“. Nenad Prokić je pročitao – Statut. Kako je većina ljudi stajala i prosto se gušila od stiske, nije imalo smisla da otvaramo širu diskusiju, već smo uvodne tekstove i dokumenta usvojili aklamacijom. Na kraju je Životić dao reč Radomiru Konstantinoviću, koji je, ponesen svojim emocijama, kakav je neretko bio u javnim nastupima, pored ostalog rekao: „Dok se komadaju ljudska tela niko nema pravo da se ponaša kao uvređena gospođica. Mi smo pozvani da na to odgovorimo, i mi ćemo se tom pozivu odazvati.“ Izabrana Uprava je ostala u sali da na svome prvom sastanku izabere predsednika, dva potpredsednika i sekretara, i port-parola. Izražavajući opštu želju svih prisutnih, privoleli smo Radeta da prihvati ulogu Predsednika, što je on prihvatio. Novi naziv Udruženja nezavisnih pisaca i intelektualaca glasi – BEOGRADSKI KRUG. Beograd, 26.01.1992. Posle završetka Skupštine, Miša Stambolić (direktor „Nolita“) je pozvao Radeta i mene – kao naš izdavač i učesnik skupštine – na ručak kod „Dušanovog grada“, na pečenu jagnjetinu. Miša nam uzbuđeno kaže: „Meni je čast što sam danas bio ovde! I što sam uop
  6. Varagić Nikola каже:

    Beograd, 26.01.1992.

    Posle završetka Skupštine, Miša Stambolić (direktor „Nolita“) je pozvao Radeta i mene – kao naš izdavač i učesnik skupštine – na ručak kod „Dušanovog grada“, na pečenu jagnjetinu.
    Miša nam uzbuđeno kaže: „Meni je čast što sam danas bio ovde! I što sam uopšte među ovim ljudima“.
    Što se Radetovog izbora za predsednika tiče, dodaje, kao u šali, „s njim neće biti nimalo lako!“
    Svako od nas sigurno ima i neki svoj lični motiv pored onoga opšteg koji svi prihvatamo. Radetov i moj cilj je jasan – želimo da napišemo a Beogradski krug odobri – ozbiljan programski tekst koji bi trebalo da predstavlja nacionalni program, ako ne svih a ono onih koji hoće modernu, liberalnu, humanističku – „evropsku Srbiju“.
    Tekst, od 20-30 strana, treba da nosi naziv Druga Srbija
    To nije, međutim, samo Radetov i moj cilj, već i većine članova, ako ne i svih, ovoga Upravnog odbora i verujemo, većine našeg članstva, pa i velikog broja intelektualaca Srbije.
    Naravno da to nije lako; nije lako sastaviti i napisati taj tekst. Tu ćemo angažovati najbolje ljude za svaku posebnu oblast.
    To mora uspeti. Ako to ne učinimo, ili to ne uspe, čitava naša dugogodišnja borba protiv nacionalizma, vrlo intenzivna, čak od početka sedamdesetih, ostaće jalova, neostvarena, zapravo promašena.
    Po sredi je jedan istorijski zadatak; posredi je jedan istorijski akt. Mi smo toga svesni. Mi moramo Srbiju vratiti iz neistorije u istoriju, iz barbarstva u civilizaciju, iz krvi u humanost…
    Ručak „Kod Dušanovog grada“.
    Pečene jagnjetine nije bilo, ali smo naručili izvrsnu kuvanu teletinu, uz crno i belo vino.
    Malo smo se napili; to podstiče, pored ostalog i vizije. Miša, inače oprezan, skeptičan, pa i ciničan, smatra da imamo veliku šansu koju ne smemo ispustiti. Smatra – valjda sudeći po sebi – da naša akcija ohrabruje sve one koji se još ne usuđuju da se izjasne, suprotstave, pobune. Naročito – novinare! I sve druge, posebno zbunjenu omladinu.
    S druge strane, napominje, u jednom momentu, da je „Nolit“ finansijski propao. Ne zna kako će biti sa štampanjem knjiga. O honorarima nema ni govora. Prosto preživljavaju…
    Zatim, neizbežno – nešto o piscima.
    Što se „Nolita“ tiče, Miša kaže da je Vasko sa neverovatnom istrajnošću sprovodio „liniju“ Partije, partijsko „čistunstvo“, i često odbijao da primi sasvim dobre rukopise, kao što je bio roman „Kako upokojiti vampira“ od Pekića, a bio je i protiv štampanja „Upotrebe čoveka“ Aleksandra Tišme, zbog slobodne interpretacije lika Jevrejke Vere Kroner. Itd…
    „Ćorava kutija“ Petra Lukovića, u „Vremenu“ – čista je satirična literatura.
    Kao što je i novinarstvo Stojana Cerovića takođe na literarnom nivou.
    Slobodan Blagojević je napisao novu Filozofiju palanke pod nazivom – Patrijarhalci.

    Beograd,15.02.1992.

    Sastanak Upravnog odbora „Beogradskog kruga“ u SKC-u.
    Skoro svi na okupu. Razgovaramo o žestokim reakcijama sa „druge strane“ na osnivanje „Beogradskog kruga“ i najavu njegovih akcija.
    Pokušavaju da nas u startu kompromituju, najsmešnijim „argumentima“ – kao što je tvrdnja da „obnavljamo staljinizam“!
    Još smešniji su, čak bedni, zapravo vulgarni, oni koji nas napadaju, besno, bezobzirno. Kao, na primer, filozof Ljuba Tadić, verovatno još uvek portparol Dobrice Ćosića i grupe oko njega.
    Slobodan Selenić je uvek spreman da nekog napadne, makar samo da okrzne kao ovoga puta nas, jer ga nismo pozvali, zaboravljajući da prethodno jednom treba da se opredeli. On je tipičan intelektualac koji bi da se ponaša „slobodoumno“, a nikako da se otkači od nacionalizma i nacionalista. Uvek je nekim svojim delom „u prizemlju“, a često je veoma – banalan!
    Vasko Ivanović je napao Vidosava zbog izjave o „gorštacima“, „montanjarima“, „dođošima“, kojih mu je dosta, jer se od njih ne može disati. (Ovo se indirektno odnosi na moje primedbe na „gorštake“).
    I još neki novinari su uključeni u napade, na primer (začudo!) Bogdan Tirnanić (u sarajevskim novinama), Mirjana Mojsilović i drugi, valjda im je krivo što ih mi nismo svrstali među „intelektualce“, jer sami sebe takvima smatraju, čak vrhunskim!
    Pisac Miroslav Toholj napao je mene, Mirjanu Miočinović i Ivana Čolovića, nazvavši nas „časnim ljudima“, pa se čudi otkud mi u Beogradskom krugu.
    Međutim, najžešći napadi su na Radeta, što nije slučajno, već čak usaglašeno. Posle Ljube Tadića (filozofa), koji je rekao da je Konstantinovića Beogradski krug izvukao „ispod pepela“, Rade nam je uzvratio – „misli, valjda, ispod pepela Vukovara“; onda je došao napad Danila Baste, u celini posvećen pokušaju kompromitacije Radeta. Basta ga perfidno diskvalifikuje zbog toga što je posle Titove smrti govorio o Brozu u pozitivnom svetlu na III programu Radio Beograda. Rade na ovaj napad nema nameru da odgovori, i – pošto je predsednik Kruga – postavlja pitanje poverenja zbog svih ovih kritika.
    To je bila prva tačka dnevnog reda današnjeg sastanka.
    Ja, Milica (Nikolić), pa i Fića (Filip David) napisali smo čak kratke odgovore za javnost u vezi te kampanje u štampi, koja traje već treću nedelju – a o Televiziji da i ne govorimo, jer su po svojoj naci-boljševičkoj orijentaciji poznati. Tako su Dmitrić i Milka Štula izrekli najgore prljavštine na račun Kruga, optužujući nas čak za saradnju sa „Tuđmanom“.
    Upravni odbor, međutim, odbacuje svako objašnjenje za javnost, ništa se neće odgovoriti u ima Kruga, dok individualno svako to može, a Radetu se daje puno, jednoglasno, poverenje da i dalje ostane na čelu Kruga.
    Životić i Fića mi kažu da je moj tekst, iako kratak, vrlo dobar, jer na jednostavan, razumljiv i miran način još jednom razmatra suštinu našeg okupljanja i naše namere. Treba da ga objavim pod svojim imenom.
    Sve naše ostale namere su skoncentrisane pre svega oko objavljivanja knjige pod nazivom Druga Srbija, koja treba da se pojavi za dva meseca i bude neka vrsta oštrog odgovora nacionalizmu, koji je sada već obuhvatio sve slojeve našeg društva a u praksi sve oko sebe opustošio, pretvorivši naš život u – barbarstvo.
    Na tome ćemo insistirati.

    Beograd,19.02.1992.

    Sastanak redakcijskog odbora knjige Druga Srbija kod Radeta u stanu.
    Prisutni: M. Životić, A. Mimica, Sl. Blagojević, F. David, Rade i ja. Izostao Stojan Cerović (učestvuje u duelu sa Selićem na „Studiju Politika“) Razgovor o – Drugoj Srbiji.
    Dogovaramo se da tekst ima tri ili četiri celine. Uvodni deo (koji će napisati Milica Nikolić), društveno-politički (koji će napisati Miladin Životić) i kulturni (Slobodan Blagojević).
    Pitamo se: da li je potreban i poseban kritički osvrt na ekonomsko-političke probleme. Za sada odustajemo.
    To bi bio Prvi deo knjige koju bismo, negde do 1. maja, izdali pod naslovom Beogradski krug.
    Drugi deo knjige bi bio sastavljen od individualnih tekstova. Izneo sam stav da treba da se pretežno opredelimo za mlađe, nedovoljno poznate, ali visoko obrazovane, koji bi dali kratke, kritičke prikaze stanja iz svojih oblasti.
    Svi su saglasni sa tim stavom.
    Videćemo da li će to moći da se i izvede, jer u nabrajanju tih mlađih zapali smo u teškoće, zato što ih ne znamo.
    To je jedan krupan problem: jer ako nema dovoljno mladih i obrazovanih momaka, mi ćemo opet spasti na poznata i istrošena imena, i to će biti, po meni, naš promašaj.
    Treba da se vidi jedna nova intelektualna elita Srbije, koja će biti njena savest u budućnosti. I da se vidi taj kontrast između modernih mladih ljudi i mešanog patrjarhalno-konzervativnog sastava protivničke strane.
    Diskusija: okosnica u tome i svim ostalim tekstovima treba da bude kritika nacionalizma, i nacionalista, čiji pogledi i istupi vode ratu i zločinima…
    Osnovni stav moga teksta: Nesposobnost za reformu, bila je i ostaje nesposobnost za demokratizovanje društvenih odnosa, za demokratiju. Bespomoćna da sama reši društvene probleme na način na koji to sama želi, jer se oni jednostavno na taj način ne mogu rešiti, vladajuća birokratija okreće se sve više novoj snazi u društvu, izrasloj upravo na nesposobnosti te birokratije da se problemi reše, ka ponovo probuđenim snagama nacionalizma i nacionalistima pojedincima.
    Nacionalizam, da bi se još više afirmisao, prihvata tu saradnju, iako se ona za javnost prikriva, i spolja čak izražava i u verbalnim sukobima. Vladajuća garnitura se više ne može održati bez saradnje sa nacionalistima kao što se ni nacionalisti ne mogu afirmisati bez te saradnje. U međuvremenu, vladajuća birokratija u savezu sa nacionalistima zahteva reviziju Ustava 1974. godine, što praktično znači rasturanje Jugoslavije i pokušaj ostvarivanja centralizovane Jugoslavije ili Velike Srbije.
    Počinje „populizam“, koji je skroz prožet nacionalističkim zahtevima. Vladajuća garnitura im izlazi u susret, pošto ih je prethodno podstakla, i tako počinje – rat.

    Beograd, 24.03.1992.

    Sastanak grupe za tekst Druga Srbija kod Radeta u stanu; prisutni: Životić, Milica, David, Blagojević, ja i Rade (18 č.).
    Razgovaramo o tekstovima – predlošcima M. Životića i S. Blagojevića. Oni se razlikuju: po temi (Životić – nacionalizam), (Blagojević – „carstvo nebesko“), po stilu, mada su po oštrini i dužini približni.
    Tekstovi su dobri, vrlo dobri, ali nespojivi, pa se postavlja pitanje: da li svako od nas da napiše jedan tekst i da ih zasebno objavimo ili da svi damo predloške, a da Rade na kraju sintetizuje sve te tekstove u jedan, koji bi imao proklamacioni karakter.
    Odlučujemo se za ovu drugu varijantu – da Rade napiše na kraju, na osnovu svih ideja, programski tekst.
    U tom smislu, Rade nam čita jedan odlomak iz teksta koji je još 1986. godine napisao – kritika nacionalizma – i to za sednicu Socijalističkog saveza Srbije, koji je tamo i pročitao.
    Odlomak je odviše stilski i misaono težak i deluje kao filozofski tekst, što ovaj koji treba da napiše ne bi smeo da bude.
    Ali pozicija je najvažnija. To je pozicija izvan i iznad svakodnevnih političkih borbi i koji govori o samoj suštini našeg problema i načina kako da Srbija izađe iz svoje zatvorenosti, opsesija, mitova i postane otvoreno, evropski orijentisano društvo. Pošto se to ne može postići brzo, naš program treba da bude trajan i da ne vodi računa o tekućoj političkoj situaciji, već onoj duhovnoj, u krajnjoj liniji kulturnoj.
    Takođe, to mora da bude tekst koji će moći prihvatiti većina nezavisnih intelektualaca, na čitavom jugo–prostoru, i sa istim osećanjem nadpolitičkim, naddnevničkim, nadprogramatičnim.
    Rok: do subote dostaviti Radetu predtekstove, a onda da on napiše osnovni tekst. (Rekao mi je kasnije, kada smo ostali sami: „Sešću i za dva dana ga napisati!“), potom ćemo ga razmotriti na ovom odboru, popraviti, izneti na Upravu, a zatim na Skupštinu.

    Beograd, 28.03.1992.

    Povodom programskog teksta Druga Srbija; Rade i ja u razgovoru ostali šest sati, od 15 – 23 časa. Na kraju o svemu postigli potpunu saglasnost. Takva saglasnost je među nama postojala zapravo oduvek.
    Pogodile su ga žaoke koje su na njega usmerili D. Basta (zbog nekrologa Titu) i Lj. Tadić („podigao se iz pepela“), ali više zato što su iskoristili, zapravo zloupotrebili, svoju trenutno nadmoćnu poziciju, koja se ogleda u tome što im u ovom momentu niko ne može punom merom odgovoriti, čak i kad bi hteo, bar ne direktno, otvoreno, preko štampe. Naime sada je takav antititoizam na delu i takva povika (i hajka) na sve antirežimske (liberalne) intelektualce, da bi čak i malo realističkog svetla, ili ocene, u toj antiintelektualnoj i antikomunističkoj histeriji, značilo samo dolivanje ulja na vatru njihove zaslepljene nacionalističke mržnje, pojačane time što duboko u sebi, verovatno, osećaju da lagano gube i da se bliži čas kada će se odmeravati njihova krivica za čitavo ludilo i krah do koga su nas doveli. Unapred žele da diskredituju svakog svog eventualnog budućeg sudiju. U tom smislu posebno zaziru od Radeta, jer znaju da upravo on ima i najpotpunije i najdalekosežnije argumente o svakom njihovom postupku pojedinačno, i ocenu o njihovoj ulozi u celini. Samo što Radetu takva osvetoljubivost nije ni na kraj pameti jer će na kraju, valjda, sve postati svima jasno i pre no što će on da bilo šta o tome kaže ili napiše.
    Uz put: on smatra da su se Basta (i još neki) okomili na njega i zbog Mihaila, njegovog oca, profesora na Pravnom, u dugom periodu posle rata. (Možda zato što je ostao neutralan za vreme afere Đurić i asistenti – Basta, Čavoški).
    List NIN, koji je bio liberalistički, i kog su osnovali pre rata levičari, sada je, nažalost, postao – konzervativan i u mnogim prilazima gotovo – četnički.
    Programski tekst Druga Srbija upravo je zato i potrebno napisati, da bi se, ako ništa drugo, deklarisalo jedno antinacionalističko gledište; tekst koji treba da obznani ne samo postojanje jednog drugog bloka nasuprot nacionalističkom, već i kao svedočanstvo dokle je taj slepi nacionalizam, posebno na duhovnom planu, doveo Srbiju.
    Nova Srbija, Novi Beograd, mogućni su samo na obnovi internacionalizma, kao pogleda koji rešava pitanje mnogonacionalnosti Srbije, ali i kao pitanje dalje, i stvarne, brige o ostatku srpskog naroda van Srbije, i kao jedinom realnom mostu za Evropu.
    Na Radetovom stolu vidim jedan obiman prekucani tekst. Završio je, kaže, novi roman, koji sada intenzivno dorađuje. „Koji je sadržaj, o čemu je reč?“ pitam ga. „O kraju, o smrti“, kaže, „O čemu bih drugo?!“

    Beograd, 03.04.1992.

    Sastanak u stanu kod Radeta; odbor za osnovni tekst – Druga Srbija.
    Odlučili smo da odustanemo od pisanja jedinstvenog Osnovnog teksta; ni Rade nije mogao da ga sastavi od predložaka. „To bi bio tekst koji bi nužno bio ispod onoga što mogu da priže individualni tekstovi. Zato što se mora usklađivati, podešavati!“
    Odlučeno da iduće subote, 11. aprila, u 12 časova održimo sastanak svih članova Kruga. I da svako od nas (iz Odbora) pročita svoj tekst, najduže do pet strana.
    Treba to da budu tekstovi na temu Druga Srbija, odnosno predstavljanje ideja i akcija našeg Kruga.
    Teme, pored aktuelnih događaja, kao što je ponovno razbuktavanje rata, ali sada u Bosni, ili buđenje fašizma u Srbiji, treba da obrade i odnos nacionalizam – demokratija.
    Istupiće nas desetorica, što će pokriti sat i po. Od sada će se sastanci održavati u kontinuitetu.

    Beograd, 11.04.1992.

    Prvi skup članstva posle osnivačke Skupštine. Sastanak smo održali u maloj sali na spratu, tamo gde je bila i Skupština.
    Poseta – sala dupke puna, mnogi ostali napolju.
    Skup otvorio Rade Konstantinović tekstom koji je upravo ono što smo hteli da bude naš opšti tekst, koji je napisan, u njegovom stilu, odlično.
    Tekst Radomira Konstantinovića ŽIVETI SA ČUDOVIŠTEM:
    „Ovo je prvi razgovor u ciklusu DRUGA SRBIJA koji organizuje Beogradski krug. Za svakog od nas to može nešto da znači, nešto više od prostog obećanja: svako od nas je sve usamljeniji, sve manje opštenja, čak i same težnje za opštenjem, sve veće je totalitarističko nasilje, samoća, to je egzistencjiska stvarnost totalitarizma…
    … Totalitarizam čini ljude slepim za čudovišnost, i to je ono najstrašnije: u totalitarizmu je strašno to što sve manje ima strašnog. Nepostojanje strašnog, nepojmljivost čudovišnog, nevidljivost čudovista, ta fantomizacija čudovišta – da li je to znak da smo utonuli u čudovišnost; ako ne vidim čudovište, nije li to zato što sam i sam postao čudovište? Osnovna težnja svakog totalitarizma, kao demijurga čudovišnosti, jeste ova težnja ka sopstvenoj nevidljivosti: težnja da nas potpuno osvoji, da postane naše ‘ja’. Otuda većina ljudi totalitarizam uopšte ne oseća, ne doživljava, ne vidi kao totalitarizam: najčešće, sami smo totalitarizovani, a da toga, naravno, nismo ni malo svesni. Ne postoji samosvest totalitarizma. Svest i totalitarizam su nepomirljivi. Svest i čudovišnost su nepomirljivi: rad Beogradskog kruga može da počne.“
    Na sesiji „Beogradskog kruga“ pročitao sam tekst OMLADINA I JUGOSLOVENSKA NARODNA ARMIJA:
    „U trenutku kada naši mladići, kao i svi mladi u čitavom svetu, iz sve snage „rasturaju“ svoje električne gitare, kada prozuklo pokušavaju da izraze svoje mladalačke zanose i energiju, kada ponovo pokušavaju da obnove i uzdignu ljubav, poverenje, privrženost i nadasve strast za jedan novi život; u trenutku kada žestoko protestuju protiv ratova, atomskih eksplozija i svakodnevnog ponižavanja mladosti, kada uistinu prisustvujemo mučnom ali istrajnom rađanju novog oblika humanizma, novog mladog humanizma, koji pokušava da se podigne na ruševinama onog starog, preživelog, lažljivog i već uveliko nestalog, kada u stvari protestvuju protiv sveta u kojem su se zatekli, i beznadežno se u njemu nalaze, pokušavajući da mu se otrgnu, u tome trenutku jedna vojna organizacija, razmažena privilegijama, naduvana i samoumišljena, uz to oduvek iznad svake društvene kontrole i odana samo jednoj ideologiji i jednom Vođu, Jugoslovenska narodna armija, stupa sa svom zastrašujućom mašinerijom na scenu. I preduzima nešto sasvim suprotno: mobiliše te neiskvarene, iskrene, neideologizovane momke i šalje ih na klanicu koja je već uveliko u toku, i kojoj se ne nazire kraj, da bi tobož onemogućila novouspostavljene republičke nacionalne elite da rasture državu, koju ona svojim imenom simboliše i treba da brani, a zapravo da bi u tom krvavom zapletu samu sebe spasla, povratila i učvrstila poredak u kojem je zasnovana i jedino mogućna; koja, dakle, čini sve ono što je suprotno nastojanjima i težnjama mladih, koji baš preko tog svog žestokog „rasturanja“ gitare, pesmama i masovnim okupljanjima, pokušavaju da se otrgnu i iščupaju iz svega toga već propalog i preživelog, i svega onoga obećanog a proigranog, koje im nimalo ne odgovara, koje ih ni na šta ne pokreće, koje im uskraćuje samu mladost.
    U međuvremenu, dok ta neravnopravna borba traje, i dok se pojačava, hiljade i hiljade mladića se već našlo usred tog međunacionalnog klanja, koje se vodi u odbranu jedne ili druge ideologije, svejedno, o kojoj oni pojma nemaju, a sa kojima nisu ni imali i nemaju ništa, i koji odista ne znaju ni zašto ni u ime čega treba da pucaju na svoje drugove, svoje vršnjake sa druge strane, koji misle u dlaku isto kao i oni, ili slično njima, u svakom slučaju nešto sasvim drugo od toga što ih je zateklo, i na šta su silom naterani.
    Nasilno privođenje tih nedužnih i neosvešćenih mladića, neprestana potera za njima, patrolna privođenja, noćna upadanja u stanove, lov po ulicama, kafićima i drugim mestima njihovih okupljanja, i odvođenje pokupljenih, uhvaćenih, ulovljenih pravo na liniju fronta, znači zapravo nasilno žrtvovanje tih mladih ljudi jednoj ili drugoj ideologiji, i sa kojima već od početka nemaju ništa, potpuno posvećeni svojim pesmama, igrama, odani proklamovanom zajedništvu i opredeljeni prema modernom svetu, koji nastoje da prenesu i na naše tlo.
    Ali umesto toga, usled nastalog haosa i sve većeg ratnog užasa, beže odavde glavom bez obzira, svakim danom sve više njih, direktno u taj svet, dižući ruke od svega ovoga ovde, da bi izmakli hajkama koje se danonoćno vrše na njih, i zato čitavo to nasilje nad mladima, to bacanje mladih na klanicu, predstalja bez sumnje – najveći zločin, naše odvajkada šizofrene istorije.“
    Zatim su govorili: Latinka Perović, Filip David, Stojan Cerović, Nenad Prokić, Ivan Vejvoda, Miladin Životić.
    Sastanak završen čitanjem raznih saopštenja, protesta i pisama podrške. (Štrajku novinara Drugog programa Radio Beograda).
    Opšti utisak: veoma dobar.
    Nedostatak: uglavnom su se svi zadržali na istim osnovnim tezama, mada svako na svoj lični način; na opisivanju stanja, dok je manje bilo praktičnih predloga.To je, međutim, opravdano s obzirom da smo se danas prvi put predstavili.
    O daljoj taktici, i sadržaju, dogovorićemo se na sastanku kod Radeta, u utorak.
    Možda će od danas naš „Krug“ početi normalnije da radi i da lagano hvata svoj ritam i svoje pozicije u intelektualnoj javnosti, makar i preko negativnih određenja prema nama.

    Beograd, 15.04.1992.

    Telefonski razgovor sa Radetom.
    Vedro, svojim najboljim humorom mi čestita rođendan…
    Kažem mu: „Pročitao sam Borbu, doneli su tekstove u celini sa Sesije. Odlično izgledaju.“ Kaže, poneće u Ivanjicu i na miru pročitati.
    Pomalo zabrinuto mu naglašavam: „Ne znam da li baš dobro činiš što sada hoćeš da ideš u – Ivanjicu?!“
    „Da“, kaže spremno, „Razgovaraćemo o tome.“
    Očigledno izbegava da razgovaramo preko telefona.
    Mislim: trebalo bi da pričeka dok ne vidimo šta će biti sa Kosovom. Ako nastavimo rat i sa njima, najbolje bi bilo ostati u Beogradu; to je, ipak, jedna „džungla“, dok si u malom mestu, daleko od centra, izložen mnogo većoj opasnosti od divljih, osvetničkih, bandi.
    Uvek imam na umu sudbinu španskog pesnika Garsija Lorke, koji je ubijen samo zato što je u kritičnom trentku bio u jednom selu, a ne, recimo, u nekom velikom gradu, gde bi ga, verovatno, poštedeli smrti. Mada to nije izvesno, ipak je sigurnije nego biti u zabiti, prepušten na milost i nemilost ubicama.
    Videćemo se sutra popodne i o tome razgovarati, mada je njegova odluka čvrsta.

    Beograd,16.04.1992.

    Rođendani.
    Danas je Vera priredila svečanost za mene i Pavla. Juče, 15-og je bio moj rođendan, a sutra 17-og je njen. Uvek izabere dan između ta dva datuma. Uz svečanu trpezu i Pavlove i njene vesele uzvike proslavljamo. Ali sve mi se čini da nije kao prošlih rođendana, ne zbog uvećanog broja naših godina, već zbog nemilih događaja koji nas okružuju. Dok otvaramo Pavlove poklone i dok s Verom razmenjujemo šuškave radosti, nekako je naša veselost napeta.
    Nad nama lebdi danonoćni strah, zabrinutost i tamna senka da uporni „pozivari“ ne odvedu Pavla u nepoznato. Ispod naših prozora se noćima kao po nevidljivoj traci valjaju vojni kamion prekriveni ciradama. Kao i mnogi momci sa fakulteta (i iz kraja), Pavle više ne odlazi na koncerte i u kafiće. Ne ide na predavanja; digao je ruke od ispita na Arheologiji. Kuda dalje, pitamo se sve troje, sa oporim ukusom rođendanskog slavlja.
    U Verinim očima vidim cakleću vatru. Verujem, ona će nešto smisliti, kao što smišlja i iznenađuje nas ovim vedrim svečanostima. Bljesak iz njenog oka nam vraća raspoloženje i mi dižemo čaše, ne za naše rođendane, već za novu nadu, za mir i spokoj koji noćima sanjamo. Vera, govoreći, tiho, samo za sebe, kao da za sve troje nas ponavlja: „Biće dobro! Biće sve dobro!“ I ja verujem u njeno magično DOBRO!

    Sa FaceBook stranice Pavle Ugrinov (Vasilije Popović) 1926-2007.
    Peščanik.net, 02.11.2011.
    http://pescanik.net/2011/11/nulta-tacka/

  7. Varagić Nikola каже:

    ANA RADMILOVIĆ: O SIROTOM V.D.

    ponedeljak, 07 novembar 2011 21:07

    Parafraziram naslov Brehtove zbirke pesama („O sirotom B.B.“) iz dva razloga. Jedan, manje bitan, kaže: Breht je komunista (bio je, pa nakratko nije, pa je opet i glavni junak ove priče). Drugi, bitniji, kaže: on sebe naziva sirotim sa samoironijom, koja mom junaku ponestaje, i njegove su pesme pune rata.
    Uz tužnu muzičku pozadinu i zloupotrebu akorda (a tek značenja) one stare „Hajde, Jano, hajde dušo“, imali smo gledati kako jedan čovek, Vuk Drašković, čije lice u jednom trenutu već počinje da poprima crte mučenika, brani neodbranjivo – ali i doveden da bi branio neodbranjivo od ministra Jeremića, kojem tercira voditeljka Bećković, e da bi Jeremić, koji nije branio ni branjivo ni neodbranjivo, shodno čemu nikad ništa nije ni odbranio – ispao patriota. Ili makar razuman. Ili makar bolja opcija od Vuka Draškovića. Mlađi, spremniji, ali nikakav borac – jer borci to ne rade. Kad protivnik padne, na čoveku je da ga ne gazi dok je na zemlji. Ako već nije čovek, pa i malo više da mu pruži ruku i pomogne mu da ustane.
    U sinoćnjoj emisiji koju sa sve više mučnine gledam – a objasniću i zašto tačno – mladi Vuk demonstrirao je svoju snagu i snagu svoje partije na račun starog Vuka, čiji je umor, a ne ono što je govorio, bio rečitiji od svih u emisiji zajedno. Bećković je upriličila – i to sve češće radi – ovu ružnu borbu, kao što je nedavno, isto kao sada Vuka Draškovića, dovela Srbljanović da je po zemlji vuku zapravo gori od nje, a na temu Kosova – koje je valjda ona stvar koja iz ovdašnjeg sveta neminovno izvuče ono najgore ili, mnogo ređe, najbolje.
    Bez mitomanije, stvar je egzaktna. Kad je, naime, pre nekoliko nedelja Bećković u emisiju dovela nezainteresovanog ministra Dulića i državnog analitičara Nikolića, i dovela im Biljanu Srbljanović, koja je svojim lupetanjem na temu Kosova poslužila da steknemo utisak da je ideja analitičara Nikolića o „humanom preseljenju“ Srba s Kosova (zna li taj čovek ko je to i kada radio, a tek kako se to završavalo), da steknemo dakle utisak da su državni službenici humani ljudi koji čak i misle o Kosovu. Bećković je, dakle, dovela Srbljanović da posluži kao strašilo, kao loša komparacija, kao pretnja „ako nećete nas, evo ima i gorih“, ima nezainteresovanijih, nadmenijih, ima čak i onih koji vas – dragi narode – uistinu mrze. To je, nek’ oproste emotivni na račun 90-tih, onomad rađeno sa Šešeljem.
    I sada stižemo do Draškovića. Tom je poslu, naime, istih godina služio i Vuk, tom je poslu poslužila, bila zloupotrebljena, bila razvlačena po prašini kao što što su ljude mučili vukući ih tako vezane za konje, kao što na kraju sada neko radi sa Draškovićevim celokupnim likom i delom, dakle postojanjem.
    Neka bude da je kriv kao crna zemlja, i više od toga. Ne znam da li je gori način na koji je taj čovek devastirao srpsku ideju s početka 90-tih ili je gore ovo što radi sada. Ne znam da li je gori ravnogorski „stajling“, koji je časne ljude što su se borili kao kraljevi vojnici u Drugom svetskom ratu sveo na istu ravan sa novokomponovanim četnicima s kraja 20. veka, verujem da je taj deo njegovog učinka štetniji. Recimo da mi i danas trpimo posledicu te pijane svetkovine, a koja se nije ogledala u vođenju ratova, nego u blamiranju onih što su u te ratove išli ili se u njima našli. Recimo da bi po pravdi bilo da taj čovek deli ćeliju sa Šešeljem – ako je uopšte ta ćelija ogledalo pravde koju sada zastupa. A zastupa je.
    PORAZ KOJI SE NE GLUMI Ili je možda gora ova stvar koju danas zastupa? Ali on danas, makar je tako delovalo, zapravo i ne zna šta zastupa. Svakako je to jedan dobar glumac, videlo se kada je sa bina umeo da animira stotine hiljada. Ali nešto ne verujem da je on sinoć glumio onaj poraz, koji – na stranu sva politika – u čoveku budi želju da neko to mučenje prekine. Da ga puste na miru mladi i moći žedni ministar i malo manje mlada, a oduvek od moći i prva do Boga, a ipak samo jedna voditeljka.
    O čemu se dakle radilo? Prva do Boga, a ipak samo jedna voditeljka – to jest medijum kroz koji nam Bog oličen u vlasti javlja šta namareva i šta o čemu ima da se misli – u poslednje vreme ima bizaran običaj da kao žrtve našim žrecima podvodi (nisam pogrešila, ne dovodi nego podvodi) neke pisce, a sklone politici i dovoljno neoprezne ili toliko željne para da se javno prave na kompletne idiote, čime pomažu da ritual nakon kojeg Srbija treba da padne u kolektivni trans te halucinira kako je, na primer, Vuk Jeremić čovek koji je zaista nešto postigao u svojoj borbi za Kosmet. Ili da analitičar Nikolić ima časne namere kada kaže da se realnost ima prihvatiti, a da je realnost ono kada zoveš Srbe južno od Ibra da se kolektivno isele, humano, i valjda da imamo novog Čarnojevića – u vidu Tadića.
    Ali, mada ni Biljana Srbljanović nije lik bez tragičnog u ovoj drami, vratiću se priči o Vuku Draškoviću. Možda je svetina (svetina – to su oni što gledaju kako gladijatora u areni proždire lav) uživala u verbalnoj i mentalno vrlo dobro pripremanoj nadmoći Vuka mlađeg. Možda se neko i nasmejao njegovom sprdanju sa Vukom starijom, koji će po svoj prilici iduće godine na Ravnu goru da dovede gej paradu. Nije smešno.
    Vuk stariji ušao je u priču koja nije njegova, ne jer nije patriotska (neka Vuk i nije patriota i neka je on jedan komunista šta god to značilo i hajde da za trenutak pomislimo da sve to nije važno) on je, naime ušao u priču koja nije njegova. Trapavo po toj priči hoda. Ni rečenice mu glatko ne teku, i ni traga od harizme koju je čovek imao. A Vuk je mlađi – neka oproste svi koji su uživali sinoć – nema, i nije je imao. Harizma, mada deluje kao da je reč o prostoj glumi, stvar je duha i radi se o nadahnuću. Vuk stariji mogao je ili čak morao jer ovo nije njegovo vreme, kao što se i Ćosić žali da je u „tuđem veku“, dakle – morao je da propadne. Ovo je vreme nenadahnutih, vreme kada harizmu menja marketing, kada je sve laž i kada svetina nema milosti. Taj mlađi i jači Vuk razvlačio je starijeg Vuka (čije visine ipak teško da će dosegnuti) po zemlji gotovo ritualno. Nije za poređenje, ali gotovo kao ona svetina koja se naslađivala stradanjem Gadafija.
    Nije za poređenje, politički ne pije vodi, Vuk stariji pokušava da propoveda novu vrednost koja se ogleda u odustajanju od svega što je, na kraju, i njega samog iznedrilo (gde sam i kaže da je on na kosovskom mitu stvoren) – ali jeste za poređenje jer taj Vuk stariji ovde je poslužio kao žrtva za primer, kao objekat da se demonstrira nešto drugo, i tu nema milosti. Ono što je trebalo da zaključimo jeste da je Vuk mlađi čovek svestan vrednosti nacionalne borbe, da je njegova partija kadra i voljna da tu borbu nastavi (mada je istina da borbe nije bilo shodno čemu mladi Vuk nema ni šta da nastavi), da poverujemo u ono što znamo da je jedna laž. I da uživamo u mučenju Vuka starijeg koji nam je kriv.
    PLES MLADOG VUKA E sad, zašto je Vuk stariji kriv? Kriv je jer je u vremenu politike bizarnog prišao Čedi Jovanoviću, kriv je jer je izvukao glavu da ne završi u haškom zatvoru, kriv je jer je prodao svoju priču mnogo pre nego se prodaja videla u obliku rečenica i „otkrivanja istina“ a na temu Kosova, kriv je jer je naseo ili se svesno žrtvovao objavljujući „ko je spalio Jarinje“ priču, a s tendencijom da se tim podatkom posluži kao dokazom u prilog tezi da se od Kosova ima odustati. Udobnije je, na kraju, moliti se s američkim predsednicima nego biti zaboravljen u nekom zatvoru koji je sve samo ne pravda. Na kraju, na zemlji i nema pravde, bar za verujuće, pravda je u drugom Carstvu – a Vuk se stariji poklonicima te vere i obraćao. Skoro čitavog svog života. Vukov „Sudija“, ako se sećam, i počinje pitanjem zašto su boginji pravde vezane oči. Vezane su.
    I neka bude da nam je Vuk stariji kriv za sve ovo što u poslednje vreme o njemu pišemo i govorimo, nek bude da nas je prodao, lagao, napravio budalama, slao neke klince u dobrovoljce, izvukao se odgovornosti, nek bude i gore od toga. On zna, na kraju, šta je uradio i zašto, kao što svi znamo da je svaki sud na zemlji smešan naspram onog konačnog (neka ateisti kažu da se to zove savest), jer taj na zemlji možemo da prevarimo, izbegnemo, možemo sve.
    Nakon ove emisije, verujem da je taj stariji Vuk sa svim svojim krivicama i svojim knjigama – ipak samo žrtva. Bio je jedan trenutak, a tokom cele emisije mlađi je Vuk seirio nad propadanjem starijeg, skakao oko njega dok je ovaj ležao, vršio vivisekciju, autopsiju svih uverenja i promena u ovog čoveka… Ali bio je jedan trenutak gde je stariji, sasvim lično, pomenuo nešto kao bol koju čovek oseća kada menja veru, ili uverenja, ili nazore – neka zove ko kako hoće. I to je suština (razlog) svake drame. Ono kad čovek kaže ili oseti da više nije isti, ono što sledi nakon katarze (a zbog novogovora mi više ne znamo ni šta ta reč znači, kao i da nije nužno da čovek nakon katarze bude bolji, nego naprotiv, ona je samo tačka preseka, trenutak kada se nešto slomi, desi se, posle toga stvari budu drugačije, svet dobije drugi izgled, a to čak ne mora da bude okolini primetno).
    Taj pisac je bio sasvim sam kad je došao na žrtvovanje u već degutantnoj i eventualno na nivou psihološkog fenomena gledljivoj emisiji voditeljke Bećković, kao što je sam i sa svojim novim „saborcima“ koji ga žrtvuju. I bio je nedovoljno pripremljen za borbu, a možda je i odustao od borbe još pre nego što je došao u emisiju. Možda je zapravo odustao i pre nego je video onaj snimak paljenja Jarinja, i pre nego je tu stvar rekao, i još ranije. Možda je odustao onda davno kada je urlao o onom sečenju ruku koje mašu turskim barjacima. Niko ne zna koji je to trenutak kada je neki čovek odustao.
    Ono što znamo, ili bi makar trebalo da znamo, jeste da vlast koja sebe i svoju izdaju brani tako što u neka bizarna TV borilišta dovodi ljude koje će javno poniziti, čineći ih u poređenju sa sobom ništavnim, jedna jadna vlast, da je ustrojstvo partije koja na taj način vlada i koja se na taj način igra duhom svog naroda gora od onih koji su čuveni po jahanju popova, da je od strane Vuka mlađeg pomenuti ubica Jovo Kapičić (gde je Vuka starijeg trebalo utući retoričkim pitanjem da li bi bio spreman toliko posrnuti i potpisati neku stvar koju potpisuje i ubica) skoro pa nevinašce. Taj je bar priznao šta je radio, a ta ista vlast ga nikada nije pozvala na odgovornost nego ga je promovisala u medijsku zvezdu.
    Poraz Vuka Draškovića nije i ne bi smeo da nas ubedi da su bolji ovi koji su ga doveli da ga javno prikažu kao moralnu nakazu (što on za razliku od njih nije), i ne bi smeo da nas zbuni i da uz „Hajde, Jano, kuću da prodamo“ poverujemo da kuća nije prodata, kao da poverujemo da tu kuću nisu prodali baš ti kojima je potrebno da u svoje bizarne talk show emisije – naspram kojih je „Trenutak istine“ na TV Pinku odmerena i sva od ukusa – dovode neke (ipak) pisce, koji treba da glume strašila ili majmune kako bismo mi u Vuku mlađem videli borca za Kosmet a u Borisu jednog „kul“ tipa ili u analitičaru Nikoliću humanistu, koji bi da humano izigrava Čarnojevića itd., itd. Ne znam za vas, ali meni je onda žao tih „strašila“ i tih „majmuna“, kao što mi je žao svih nas koji to gledamo. To zapravo nije više ni za komentarisati.

    http://www.standard.rs/dva-pogleda-na-dva-vuka-1-%E2%80%93-ana-radmilovic-o-sirotom-v.d.html

  8. Varagić Nikola каже:

    MOMČILO SELIĆ: BIDERMANOVI PRINCIPI ILI PSIHOLOŠKA TORTURA

    (…)

    KONTROLA PROŠLOSTI Jer, provincijski, paćenički prednjačeći i nad Bidermanom kao i mnogim zapadnjačkim “trendseterima” (setimo se Beograda iz ranih pedesetih, kada se ugled među mangupima sticao munjevitošću prenosa najnovijih njujorških ili holivudskih “caka i fazona”), Udba je na Golom Otoku (1948–1956) davala svojim anloameričkim kolegama materijala za studije na kakve se Inviktus zgražao i 2007. Zapravo, sveobuhvatnom saradnjom, prikrivanom verbalnim napadima na kapitalizam i imperijalizam, uz istinski progon nacionalista i tradicionalista, režim je posle raskida sa Staljinom nastavio da usavršava Novi svetski poredak za nove gazde. Prvobitna zamisao “ujedinjenja proletera svih zemalja” – to jest, globalizma prilagođenog slovenstvu i “primitivcima” iz Hakslijeve antiutopije Vrli novi svet – ustupila je “planeti bez granica” Mirjane Marković, JULA-a i jogi letača. U svetlu primene mnogih “uspeha” jugoslovenskog samoupravnog socijalizma i na današnjem Zapadu (“ključa”, grupnih i manjinskih prava na uštrb ličnih, i sličnog), te istraživanja zapadnih “stručnjaka za ljudsko ponašanje” (ali ne i istočnih, koji su se zadovoljavali golom silom), neke nepoznanice i iz naše povesti slažu se u celinu. Jer, jedino se u tom kontekstu dâ objasniti, na primer, opstanak u vrhu nezvanične vlasti i posle “pada komunizma” jednog od osnivača Brozovog gulaga, Udbinog generala Jova Kapičića, te njegovo višedecenijsko, uspešno delanje na rasrbljivanju i otcepljenju Crne Gore.

    Takva “kontrola prošlosti” (ali i sadašnjosti) zaista je čudesna, pogotovu spram budućnosti u kojoj će, u našem slučaju, Slovenci, Hrvati, “Bošnjaci”, Mađari, Šiptari i slični ostati bez svojih američkih “leđa”, kao ranije bez austrougarskih i turskih. Stoga, još jednom da citiramo Inviktusa: “Problem po mučitelje, međutim, činilo je iznuđivanje ‘čuvanih istinskih informacija’ (kao, na primer, sopstva, prim. MS), shvativši da je za to potrebna upotreba ‘naučnijih’ metoda a ne grubih, starih. Oko toga je i nastala prepirka između Buša, Ramsfelda i Čejnija, zastupnika ‘stare škole’, i Makejna, Pauela i onih delova vojnog establišmenta koji su shvatali da sve što žele mogu dobiti psihološkom manipulacijom (koja se često i sama može smatrati vrstom torture), i tako izbeći nevolje izazvane kršenjem raznih međunarodnih ugovora o zabrani mučenja ratnih zarobljenika i drugih uhapšenika. Po tim šavovima nastupio je rascep i u CIA”.

    Svoj osvrt na načine osavremenjenog, naučnog mučenja, Inviktus završava sledećim rečima: “Nadam se da doprinosim javnom dobru iznošenjem makar gornjih podataka i podsećanjem na širi, istinski kontekst i suštinu najznačajnijih političkih sukoba našega doba”. I, tu je u pravu: sve je očitije da se ratovi ne vode zarad “ekonomije” niti “nacionalnih interesa” pa ni “prestiža” već orvelovske “čiste, nepatvorene Moći”, dokaz toga budući i Treći svetski rat započet invazijom Iraka 1990, razgrađivanjem Jugoslavije i bombardovanjem SCG, okupacijom Iraka i Avganistana, završnim pripremama za napad na Rusiju i Kinu razaranjem Libije, te predstojećim udarom na Siriju i Iran.

    Nikakvom se “ekonomijom”, naime, ne može obrazlagati rat za održavanje zapadne a naročito ne američke nadmoći nad celim svetom, s obzirom na današnje opšte tehnološko znanje i proizvodne mogućnosti. “Ekonomska” kriza nametnuta planeti fingiranim krahom finansijskog tržišta 2008. slična je potezu “Vladara iz senke” 1929 – ni u jednom ni drugom slučaju nije nedostajalo dobara ni hrane, već je valjalo “protresti prilike”, tako da Oni koji zaista drže Moć ostanu i dalje u senci, i njeni upravljači.

    Velim “upravljači” a ne gospodari jer, kao svaka zavisnost, ni moć ne ostavlja prilike svojim robovima da gospodare ičim, već samo da manipulišu svojim i tuđim umiranjem. Uz zavist, koja ne trpi ničiju izuzetost iz duhovne bede zavidljivih, borba za prevlast – darvinizmom uzdignuta u “zakon prirode” – samo pruža intelektualnu (pa i “moralnu”) podlogu akademskim kmetovima poput Alfreda Bidermana ili Donalda Heba – političku poslugu poput Baraka Obame, Borisa Tadića i sličnih da i ne pominjemo.

    Naslov i oprema „Novi Standard“

    Srpski list

    CEO TEKST:

    http://www.standard.rs/momcilo-selic-bidermanovi-principi-ili-psiholoska-tortura.html

  9. Varagić Nikola каже:

    Небојша Ромчевић, драмски писац

    Ове сезоне се носи револт

    На локалним изборима у једној од централних градских општина победу је однела једна странка. Њен подмладак покушава да направи коалицију да би успоставио власт са странком аутсајдера и пијанаца. Предводник те странке пристаје на коалицију ако му удају ћерку која је, иначе, промискуитетна. Уз пут траже да им се дају атрактивни пословни простори. Наступа ценкање, у фазону: локални избори су избор локала, а не победа. Цео догађај се претвара у апсурд. И удавача, наравно, има своје услове: жели мужа Београђанина, а с обзиром да је страначки младожења из провинције унајмљује глумце који ће тумачити његове родитеље, старе Београђане… Ово је кратак садржај новог комада Небојше Ромчевић „Својта”, који ће ускоро, у режији Николе Завишића, бити премијерно изведен на сцени позоришта „Бошко Буха”, у Београду. Играју: Милорад Мандић Манда, Милош Влалукин, Анастасиа Мандић, Александра Симић, Катарина Марковић, Горан Јевтић, Андрија Милошевић и други.

    Драмски писац Небојша Ромчевић поново својим смелим сценским заврзламама, без пардона, упире прстом у многе догађаје, појаве, проблеме који тиште све нас. Сатирична представа „Својта” о подмлатку политичких странака само је наставак његовог особеног драмског стваралаштва.

    Из наслова комада „Својта” наслућује се тема. Зашто драма са оваквим „заплетом” ?

    Не могу да замислим којим жанром осим комедије би се могло говорити о нашој друштвеној стварности. Морате све више да стилизујете комедију не би ли она била комична у односу на већ комичну стварност. Термин „својта” подразумева групу која не прави разлику на расној, верској или на полној основи. Једино што их везује је интерес, а то је начин на који српска елита схвата модерни капитализам. У Србији су остале само празне љуштуре идеолошких, моралних и других несугласица, а наше је становништво подељено на тлачитеље и тлачене. Очигледно то више није само српски проблем. „Својта” је заправо метафора на локалном нивоу онога што се догађа на глобалном. То код мене има вид комедије, која има некакву функцију протеста. Нисам наиван да мислим да позоришни текстови имају велике домашаје, али су ипак нека сатисфакција људима који слично мисле. Да дођу, виде представу и схвате да нису усамљени. Да нису пролупали приватно, него да смо пролупали колективно. И ја са њима. То је обично затишје пред буром. А ја се бури надам!

    У својим драмама сте многе догађаје, проблеме, појаве, антиципирали?

    Сигуран сам да је социјална ситуација у Србији катастрофална и да је то страховито раслојавање дошло до тачке пуцања. Да се даље не може овако. Претње казнама, репресијом, запленом имовине у земљи која вам обезбеђује јако мало било чега, која је последња у свету у свим сферама рада државне управе је неодржив концепт. На политичком нивоу то је представа која већ 25 година траје са истим глумцима, истим улогама, истим изанђалим политичарима, офуцаним идејама, без било какве нове концепције. Коначно, зашто би ти људи нешто мењали, када могу да докажу да живе у најбољем од могућих светова?

    Упорно тврдите да између државе и грађанства постоји хладни рат. Односно да држави не верујете ништа?

    Сва лица од левице до деснице актери су комада који је заслужио да буде скинут са репертоара и давно заборављен. Једина идеја јесте повећати пореске стопе, акцизе, марже, таксе и казне и на тај начин додатно пљачкати већ урнисано становништво. Све што је наша елита примила од капитализма јесте: наплатити по сваку цену без милости. Европска Унија и Косово су алиби иза државних неправди које се према становништву свакодневно чине. Од када знам за себе неки Ханибал је пред вратима и управо због тога није добро потезати неке ствари, као што је, рецимо, социјална правда. Тако да је и комад „Својта” заправо камичак у зиду незадовољства који би требао да нас раздвоји од овог система вредности и неког будућег система вредности. Нисам утописта, али сам довољно очајан да морам да верујем у утопију. Морам да верујем у могућност потпуног дисконтинуитета у политици, на овај или на „онај” начин.

    Интелектуалци најчешће нису уз власт, кажете, а уколико то и постану, онда престају то да буду. Да ли је и зашто интелектуалац данас заћутао?

    На анализу наше ситуације, политичког система, историје, потрошено је све што је могло да се каже. Можда интелектуалци и не ћуте, али можда нас није вредно слушати. Рационализација проблема не помаже када су у питању емоције. Док се 1. мај обележава печењем прасади, а не масовним протестима на улици, све су приче сувишне. Ствари су толико јасне да нема потребе за додатном артикулацијом. Становништво има запањујућу моћ да трпи, и „гледа своја посла”. Криза ће бити толико продубљена да ће људи, ипак морати да постану лојални једни другима због дубине проблема. Није питање да ли ће, већ само када ће сваки дахија наше елите проћи као дахија ако не остави народу било какву опцију за преживљавање. Разноразни облици пљачке под велом попуњавања буџета за добробит грађана негде ће морати да се зауставе. Никако да намиримо све те свастике, удаваче, шураке и пашеноге, швалерке и љубавнице, огромни државни апарат који стоји на две стаклене ножице које зовемо привреда. Нико неће да ради, свако хоће да буде менаџер, а ко не уме баш ништа: управља државом.

    И даље се боримо за „врапца у руци”?

    Данас је и врабац све више на грани. Знам за министре који су се слатко смејали тези да може доћи до немира, јер сматрају да српски народ никада неће изаћи на улицу тражећи социјалну правду. Вероватно неће излазити, већ ће изаћи само једном. Социјална правда постаје глобални захтев и верујем да је свету потлачених доста и вера, и нација, и идеологија. Побуна је „ин”, ове сезоне се носи револт.

    Б. Г. Требјешанин
    објављено: 04.11.2011.
    http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ove-sezone-se-nosi-revolt.sr.html

    Небојша Ромчевић

    http://www.b92.fm/_player/flash/B92FMPlayer.php?uid=null&playlist_id=81588&playlist_type=1

  10. Varagić Nikola каже:

    Viktor Cerovski

    Čim krenemo da analiziramo jednu okupaciju, već ih imamo bar pet: pokret Occupy Wallstreet u SAD, slične proteste u Evropi, proteste evropskih studenata protiv bolonjskih reformi i – blokade Filološkog i Filozofskog fakulteta u Beogradu. Tome treba dodati i autorske tekstove, novinske članke, audio-vizuelne zapise, saopštenja, blogove i tweetove koji ovih meseci formiraju, da ne kažem okupiraju, jedno interpretativno polje, u kome i ovaj tekst o blokadi Filološkog fakulteta, nadam se, ima svoje mesto.

    Lako uočljiva osobina Occupy Wallstreet pokreta je nedostatak zahteva. Protest nije bez glasa i poruka je jasna: ekonomska kriza je toliko ozbiljna da dovodi u pitanje sustavnost celog razvijenog zapadnog sveta, gde je 99% stanovništva efektivno odstranjeno iz učestvovanja u donošenju važnih odluka, koje su prepuštene 1% koji čine pre svega finansijske elite, povlašćene preko političara. Formalnih zahteva nema, a neformalni je promena sistema. Kakva, nije jasno. Ono što je sigurno je da pokret Occupy Wallstreet nema za cilj fizičku okupaciju berze. Šta bi tamo radili? Slavoj Žižek kaže da sa zahtevima treba sačekati, i ne dozvoliti da se oni formulišu u okviru sistema protiv koga se protest odvija.

    Kada se beogradske blokade uporede sa ovim pokretom, mogu se uočiti dve važne razlike. Prva je da blokada u Beogradu ima bar dva formalna zahteva: smanjenje školarine na nivo od tri minimalne mesečne plate i zahtev da studenti sa više od 48 bodova pređu na finansiranje iz budžeta. Po logici protesta sa zahtevima, ispunjenje zahteva vodi prekidu protesta. Međutim, pismo dekana Frljića studentima u blokadi ne prati ovu logiku. U njemu se podržavaju oba zahteva, ali se studentima preporučuje da ih radikalizuju – treba dovesti u pitanje postojeći visokoškolski sistem i njegove procedure proizvodnje i prenosa znanja.

    Druga razlika u odnosu na Occupy Wallstreet je da su na Filološkom fakultetu nastavno, administrativno i tehničko osoblje, kao i studenti koji nisu u blokadi, bili okupirani studenatima u blokadi. I obratno. Jedna komplikovana situacija, u kojoj ne malu težinu ima i neslaganje profesora Rajića sa načinom na koji su se događaji razvijali, kao i izveštavanje medija.

    U čemu je bio problem sa blokadom Filološkog? Kao odgovor prilažem deo teksta objavljenog na internet stranici Studenskih borbi:

    Fakultet je slobodan i živ, grupe koje su održavale blokadu do večeras se odmaraju, ili uživaju u društvu i muzici. Večeras će više od stotinu studenata prenoćiti na fakultetu i spremno dočekati novi dan blokade. U ovoj zgradi se po prvi put u dugom nizu godina oseća život, sve socijalne i psihološke barikade koje nam nameće ovo društvo su pale, ljudi se upoznaju, druže, organizuju.

    Ova preokupiranost blokadama i barikadama nije slučajna. Barikade postavljene od strane društva se ruše, a blokade koje čuvaju novoosvojeni prostor slobode – dižu.

    Nastava se neće održavati ni sutra, zgrada fakulteta je pod kontrolom studenata i ostaće sve do ispunjenja zahteva za koje smatramo da su nužni za najosnovniju egzistenciju svakog studenta.

    Kada 1% studenata preuzme kontrolu nad radom, a time i nad životom, 99% studenata i nastavnika, u ime svih studenata, pa makar i na dve nedelje, nejasnoća njihovih ciljeva, kao i arbitrarnost određenja „konačne pobede“ lako brišu razliku između blokade i diktature.

    Autor je viši stručni saradnik na Institutu za fiziku u Beogradu.
    Sledeće »
    Mladen T. Milanović

    Filozofski fakultet je već danima pod blokadom izglasanom od strane 49 studenata od 64 prisutnih na plenumu. Filozofski fakultet trenutno pohađa nešto više od 6.000 studenata. Iako plenum tvrdi da nema zvanične predstavnike, već godinama u njemu sede isti ljudi. Nalazim da je medijski pristup problemu blokade Filozofskog fakulteta jednostran. Blokada fakulteta je represivni, a ne idealistički i slobodoljubiv čin, kakvim se predstavlja u medijima.

    Kakva se to slobodoljubivost ogleda u stavu da nema srednjih vrednosti i da ukoliko nisi sa nama „levo“, ti si automatski ultradesničar i homofob. Sećam se i prve „blokade“, „bio sam na strani“ odbrane fakulteta (od „partijskog univerziteta“), verujući da stranačkim uticajima nije mesto u parlamentu jednog fakulteta. Danas sedim u tom ozloglašenom parlamentu trudeći se da doprinesem nekoj promeni nabolje. Mandat člana parlamenta mi je počeo prvog oktobra ove godine, a fakultet je blokiran već dvadesetog od strane pedesetak ljudi (od kojih nisu svi studenti Filozofskog), pretežno ultralevičarske političke orijentacije, pod izgovorom državne represije, nejednake raspodele sredstava za visoko školstvo i zahteva za besplatnim obrazovanjem. Odgovorno tvrdim da dezorganizovana akcija poput blokade fakulteta ne može da uspe. „Plenumaški mehanizam“ podele odgovornosti znači da ne postoje istaknuti pojedinci i da su svi jednaki, to jest da NIKO ne snosi odgovornost za akcije plenuma i posledice donesenih odluka. Plenum brani svoj stav direktnom demokratijom, tj. svako ko dođe na plenum ima pravo da iznese svoje mišljenje i da glasa. Ali da li je stvarno tako? Jedino bi iznajmljivanje beogradske Arene omogućilo da 6.000 studenata Filozofskog glasa po principu direktne demokratije. Ne kažem da direktna demokratija nije moguća, ali ovde se ona ne sprovodi.

    „Partijski univerzitet“ danas ne postoji, tj. u studentskom parlamentu Filozofskog fakulteta ne sedi nijedan član bilo koje političke stranke. Došli smo do situacije da autonomiju fakulteta ruši 49 studenata, članovi levičarske organizacije Marks21, nekadašnji članovi ASI-ja i pripadnici Pokreta socijalista preko kojih je, izgleda, i obezbeđena podrška blokadi od strane Srpske napredne stranke.

    „Rešivši“ problem rušenja autonomije Filozofskog fakulteta na način koji njima odgovara, članovi plenuma Filozofskog fakulteta su smislili nove zahteve za blokadu fakulteta, koji imaju podršku neinformisanih studenata i profesora. Počelo se sa irealnim zahtevom za besplatnim obrazovanjem, koji je očito predstavljao pokušaj privlačenja što više ljudi za ideju blokiranja Filozofskog fakulteta. Besplatno obrazovanje nije omogućeno ni u državama u kojima je životni standard mnogo veći nego u Srbiji i gde je socijalna pravda ujednačenija, no to nije omelo studente Filozofskog, niti pojedine profesore, da se okupe oko ovog zahteva. Nemam ništa protiv toga da obrazovanje u Srbiji bude besplatno, ali nemam ništa ni protiv toga da organizacija za koju volontiram skupi 300 volontera koji bi vodili decu romske nacionalnosti u predškolske ustanove, nemam ništa protiv toga da u Srbiji psihički bolesnici ne budu posmatrani kao animalne nakaze, nemam ništa protiv toga da se naprave roditeljske kuće za decu iz unutrašnjosti Srbije obolelu od raka.

    Irealnost i ultraidealističnost koncepta besplatnog obrazovanja u Srbiji okupiranoj temom Kosova i Metohije bode oči svakom razumnom.

    Posle okupljanja kritične mase, na plenumima Filozofskog fakulteta su se iskristalisala četiri zahteva: 1) Dodatni rokovi za apsolvente, 2) Da uslov za sticanje budžetskog statusa bude 48 bodova i naredne godine, 3) Da se ukine rangiranje studenata (koje i ne postoji na Filozofskom, gde su određene čak i veće kvote za budžetske studente), 4) Status samofinansirajućeg studenta bi se isplaćivao sa 48.000 dinara (tri prosečne plate). Za prva tri zahteva fakultet kao institucija uopšte nije nadležan. Osim toga, sve probleme navedene u zahtevima plenuma, studentski parlament je već konstatovao na sednici održanoj 12. oktobra ove godine (nešto više od sedmice pre blokade fakulteta), a uprava fakulteta i parlament Beogradskog Univerziteta preneli na razmatranje u ministarstvo prosvete. Što se tiče zahteva da samofinansirajući studenti sa 48.000 dinara isplaćuju svoje studije, nigde u obaveštenjima plenuma ne stoji da Filozofski fakultet svake godine od države za budžetskog studenta dobija 209.000 dinara, na koliko je procenjeno jedno mesto na Filozofskom fakultetu. Po logici stvari, trebalo bi težiti ujednačavanju koštanja budžetskog i samofinansirajućeg studenta, tako da svake godine samofinansiranje bude što bliže cifri od 209.000 dinara.

    Dok je studentski parlament bio pod upravom današnjih predvodnika plenuma, od 2006. do 2009, školarine su drastično rasle, do cifre od 118.000. Profesor koji je podržao blokadu i besplatno obrazovanje, glasao je na kolegijumu za povećanje školarina, a na taj argument, moj vrli drug „plenumaš“ je odgovorio: „Pa dobro, čovek se predomislio“. Kažu mi u debatama: „Kako to da je na Hemijskom fakultetu školarina 78.000 dinara, a njima su potrebne one silne epruvete, dok sam ja filozof, samo čitam knjige?“ Na Hemijski fakultet se za 2010/2011. prijavilo 114 kandidata ukupno, a na budžet se prima 165 ljudi[1], pa je normalno da uprava dotičnog fakulteta ima više novca za manipulaciju, jer dobija toliko para od države da može da populariše svoju profesiju smanjivanjem školarina samofinansirajućih studenata. Na Filozofski fakultet se samo na smer psihologija godišnje prijavi 3 do 4 osobe na jedno mesto. Ovo dalje vodi u raspravu zašto država izdvaja samo 0.9% za visoko školstvo[2] i kako očekuje zadržavanje studenata u zemlji. Ali ovo je problem ministarstva i državne uprave i ne vidim kako bi bio u nadležnosti blokiranog Filozofskog fakulteta.

    Dakle, šta stoji sa one strane blokade? Između ostalog, lična promocija, što se pokazalo na parlamentarnim izborima na Filozofskom 2007, kada su pojedinci u svoje biografije kuražno stavljali participiranje u blokadi fakulteta 2006.

    Aktivnosti studenata za vreme blokade jesu antropološki interesantna, organizuju se „alternativna“ predavanja, muzički (blokadni) festival, filmske projekcije, itd. Zašto se protivnici blokade svrstavaju u neonacistički koš, a demokratičnost i kreativnost studenata Filozofskog fakulteta se iskazuju samo u vreme represije nad sopstvenom obrazovnom institucijom – pitanje je na koje će, nadam se, vreme dati odgovor. Zašto neki bend ne želi da svira na humanitarnom koncertu za decu obolelu od raka, a dođe na blokadni festival – ne znam.

    Što se tiče studentskog parlamenta, ovu instituciju je na ovogodišnjim izborima podržalo 376 glasača[3], što je daleko više od broja studenata koji se pojavio na plenumu na kome je izglasana blokada.

    Važno je napomenuti i problem u komunikaciji. Studenti plenuma blokiraju fakultet i ne žele da diskutuju sa upravom, pozivajući je na plenum, a uprava organizuje sastanak na kome se ne pojavljuju predstavnici plenuma (jer oni nemaju predstavnike).

    Završavam ovaj tekst u noći u kojoj uprava Filozofskog fakulteta plaća privatno obezbeđenje da istera plenumaše sa barikada na nasilan način.

    Autor je student druge godine na katedri za psihologiju i član studentskog parlamenta Filozofskog fakulteta u Beogradu.

    [1] http://prijemni.infostud.com/upisne_kvote_skolarine_prvi_rok_2010/16/6/Univerzitet-u-Beogradu

    [2] http://www.tehnologijaidrustvo.org/Prilozi/ZBORNIK%20TKR17-10.2-2.pdf

    [3] http://www.f.bg.ac.rs./stud_organizacije/stud_parlament/izbori
    « Prethodno
    WP Post Tabs

    Peščanik.net, 05.11.2011.
    http://pescanik.net/2011/11/okupacija-okupacije/

  11. Varagić Nikola каже:

    Mladen T. Milanović

    Filozofski fakultet je već danima pod blokadom izglasanom od strane 49 studenata od 64 prisutnih na plenumu. Filozofski fakultet trenutno pohađa nešto više od 6.000 studenata. Iako plenum tvrdi da nema zvanične predstavnike, već godinama u njemu sede isti ljudi. Nalazim da je medijski pristup problemu blokade Filozofskog fakulteta jednostran. Blokada fakulteta je represivni, a ne idealistički i slobodoljubiv čin, kakvim se predstavlja u medijima.

    Kakva se to slobodoljubivost ogleda u stavu da nema srednjih vrednosti i da ukoliko nisi sa nama „levo“, ti si automatski ultradesničar i homofob. Sećam se i prve „blokade“, „bio sam na strani“ odbrane fakulteta (od „partijskog univerziteta“), verujući da stranačkim uticajima nije mesto u parlamentu jednog fakulteta. Danas sedim u tom ozloglašenom parlamentu trudeći se da doprinesem nekoj promeni nabolje. Mandat člana parlamenta mi je počeo prvog oktobra ove godine, a fakultet je blokiran već dvadesetog od strane pedesetak ljudi (od kojih nisu svi studenti Filozofskog), pretežno ultralevičarske političke orijentacije, pod izgovorom državne represije, nejednake raspodele sredstava za visoko školstvo i zahteva za besplatnim obrazovanjem. Odgovorno tvrdim da dezorganizovana akcija poput blokade fakulteta ne može da uspe. „Plenumaški mehanizam“ podele odgovornosti znači da ne postoje istaknuti pojedinci i da su svi jednaki, to jest da NIKO ne snosi odgovornost za akcije plenuma i posledice donesenih odluka. Plenum brani svoj stav direktnom demokratijom, tj. svako ko dođe na plenum ima pravo da iznese svoje mišljenje i da glasa. Ali da li je stvarno tako? Jedino bi iznajmljivanje beogradske Arene omogućilo da 6.000 studenata Filozofskog glasa po principu direktne demokratije. Ne kažem da direktna demokratija nije moguća, ali ovde se ona ne sprovodi.

    „Partijski univerzitet“ danas ne postoji, tj. u studentskom parlamentu Filozofskog fakulteta ne sedi nijedan član bilo koje političke stranke. Došli smo do situacije da autonomiju fakulteta ruši 49 studenata, članovi levičarske organizacije Marks21, nekadašnji članovi ASI-ja i pripadnici Pokreta socijalista preko kojih je, izgleda, i obezbeđena podrška blokadi od strane Srpske napredne stranke.

    „Rešivši“ problem rušenja autonomije Filozofskog fakulteta na način koji njima odgovara, članovi plenuma Filozofskog fakulteta su smislili nove zahteve za blokadu fakulteta, koji imaju podršku neinformisanih studenata i profesora. Počelo se sa irealnim zahtevom za besplatnim obrazovanjem, koji je očito predstavljao pokušaj privlačenja što više ljudi za ideju blokiranja Filozofskog fakulteta. Besplatno obrazovanje nije omogućeno ni u državama u kojima je životni standard mnogo veći nego u Srbiji i gde je socijalna pravda ujednačenija, no to nije omelo studente Filozofskog, niti pojedine profesore, da se okupe oko ovog zahteva. Nemam ništa protiv toga da obrazovanje u Srbiji bude besplatno, ali nemam ništa ni protiv toga da organizacija za koju volontiram skupi 300 volontera koji bi vodili decu romske nacionalnosti u predškolske ustanove, nemam ništa protiv toga da u Srbiji psihički bolesnici ne budu posmatrani kao animalne nakaze, nemam ništa protiv toga da se naprave roditeljske kuće za decu iz unutrašnjosti Srbije obolelu od raka.

    Irealnost i ultraidealističnost koncepta besplatnog obrazovanja u Srbiji okupiranoj temom Kosova i Metohije bode oči svakom razumnom.

    Posle okupljanja kritične mase, na plenumima Filozofskog fakulteta su se iskristalisala četiri zahteva: 1) Dodatni rokovi za apsolvente, 2) Da uslov za sticanje budžetskog statusa bude 48 bodova i naredne godine, 3) Da se ukine rangiranje studenata (koje i ne postoji na Filozofskom, gde su određene čak i veće kvote za budžetske studente), 4) Status samofinansirajućeg studenta bi se isplaćivao sa 48.000 dinara (tri prosečne plate). Za prva tri zahteva fakultet kao institucija uopšte nije nadležan. Osim toga, sve probleme navedene u zahtevima plenuma, studentski parlament je već konstatovao na sednici održanoj 12. oktobra ove godine (nešto više od sedmice pre blokade fakulteta), a uprava fakulteta i parlament Beogradskog Univerziteta preneli na razmatranje u ministarstvo prosvete. Što se tiče zahteva da samofinansirajući studenti sa 48.000 dinara isplaćuju svoje studije, nigde u obaveštenjima plenuma ne stoji da Filozofski fakultet svake godine od države za budžetskog studenta dobija 209.000 dinara, na koliko je procenjeno jedno mesto na Filozofskom fakultetu. Po logici stvari, trebalo bi težiti ujednačavanju koštanja budžetskog i samofinansirajućeg studenta, tako da svake godine samofinansiranje bude što bliže cifri od 209.000 dinara.

    Dok je studentski parlament bio pod upravom današnjih predvodnika plenuma, od 2006. do 2009, školarine su drastično rasle, do cifre od 118.000. Profesor koji je podržao blokadu i besplatno obrazovanje, glasao je na kolegijumu za povećanje školarina, a na taj argument, moj vrli drug „plenumaš“ je odgovorio: „Pa dobro, čovek se predomislio“. Kažu mi u debatama: „Kako to da je na Hemijskom fakultetu školarina 78.000 dinara, a njima su potrebne one silne epruvete, dok sam ja filozof, samo čitam knjige?“ Na Hemijski fakultet se za 2010/2011. prijavilo 114 kandidata ukupno, a na budžet se prima 165 ljudi[1], pa je normalno da uprava dotičnog fakulteta ima više novca za manipulaciju, jer dobija toliko para od države da može da populariše svoju profesiju smanjivanjem školarina samofinansirajućih studenata. Na Filozofski fakultet se samo na smer psihologija godišnje prijavi 3 do 4 osobe na jedno mesto. Ovo dalje vodi u raspravu zašto država izdvaja samo 0.9% za visoko školstvo[2] i kako očekuje zadržavanje studenata u zemlji. Ali ovo je problem ministarstva i državne uprave i ne vidim kako bi bio u nadležnosti blokiranog Filozofskog fakulteta.

    Dakle, šta stoji sa one strane blokade? Između ostalog, lična promocija, što se pokazalo na parlamentarnim izborima na Filozofskom 2007, kada su pojedinci u svoje biografije kuražno stavljali participiranje u blokadi fakulteta 2006.

    Aktivnosti studenata za vreme blokade jesu antropološki interesantna, organizuju se „alternativna“ predavanja, muzički (blokadni) festival, filmske projekcije, itd. Zašto se protivnici blokade svrstavaju u neonacistički koš, a demokratičnost i kreativnost studenata Filozofskog fakulteta se iskazuju samo u vreme represije nad sopstvenom obrazovnom institucijom – pitanje je na koje će, nadam se, vreme dati odgovor. Zašto neki bend ne želi da svira na humanitarnom koncertu za decu obolelu od raka, a dođe na blokadni festival – ne znam.

    Što se tiče studentskog parlamenta, ovu instituciju je na ovogodišnjim izborima podržalo 376 glasača[3], što je daleko više od broja studenata koji se pojavio na plenumu na kome je izglasana blokada.

    Važno je napomenuti i problem u komunikaciji. Studenti plenuma blokiraju fakultet i ne žele da diskutuju sa upravom, pozivajući je na plenum, a uprava organizuje sastanak na kome se ne pojavljuju predstavnici plenuma (jer oni nemaju predstavnike).

    Završavam ovaj tekst u noći u kojoj uprava Filozofskog fakulteta plaća privatno obezbeđenje da istera plenumaše sa barikada na nasilan način.

    Autor je student druge godine na katedri za psihologiju i član studentskog parlamenta Filozofskog fakulteta u Beogradu.

    [1] http://prijemni.infostud.com/upisne_kvote_skolarine_prvi_rok_2010/16/6/Univerzitet-u-Beogradu

    [2] http://www.tehnologijaidrustvo.org/Prilozi/ZBORNIK%20TKR17-10.2-2.pdf

    [3] http://www.f.bg.ac.rs./stud_organizacije/stud_parlament/izbori

    Peščanik.net, 05.11.2011.

    http://pescanik.net/2011/11/okupacija-okupacije/

  12. Varagić Nikola каже:

    Sanjajte

    Adam Curtis

    Pokret demonstracija koji je počeo sa protestom Okupiraj Volstrit tačno zna protiv čega se bori – protiv međunarodnog kapitalizma u njegovom najokrutnijem, najnepoštenijem i najneodrživijem obliku. Ali pokret odbija da kaže za šta se bori. Ovo odbijanje delimično proizilazi iz uverenja da je savremeno kapitalističko društvo vrlo vešto u kooptiranju pobune i da svaki razgovor sa medijima predstavlja prvi korak ka stapanju sa „sistemom“.

    Pored toga, tu su i iritantni novinari i komentatori iz velikih medijskih kuća.

    Ispričaću vam jednu čudnu, romantičnu, ali na kraju vrlo tužnu priču, koja pokazuje odakle potiče taj strah levice od prisvajanja. Radnja se odvija u vreme one prethodne pobune, kada su britanski, evropski i američki studenti pokušali da budu avangarda revolucije. Priča otkriva kako strah lako može da dovede do pesimističkog zaključka da je svaki san o boljoj budućnosti samo iluzija – i kako je onda taj pesimizam paralizovao Britaniju tokom osamdesetih i devedesetih godina.

    Ali ova priča nije tužna – jer mislim da pokazuje da se ovo ne mora ponoviti.

    Kao što je ideologija modernog kapitalizma stvar izbora, a ne prirodna pojava – isto važi i za pesimizam levice.

    Priča počinje u noći 11. juna 1968, u jednom stanu na prvom spratu jedne zgrade u Londonu. Čovek po imenu Klajv Gudvin, urednik radikalnog lista Black Dwarf, organizovao je zabavu. On je jedan od glavnih likova priče.

    Gudvinov stan nalazio se u Kromvelovoj ulici u zapadnom Londonu. Sutradan je BBC trebalo da snima radio emisiju pod nazivom „Studenti u pobuni“, i doveli su vodeće revolucionarne studente iz čitave Evrope i Amerike. Klajv ih je sve pozvao u svoj stan na zabavu. Među njima su bili Dani Kon-Bendit, autonomaški revolucionar iz pariske pobune, i Rudi Dučke, čiji je pokušaj ubistva izazvao nerede širom Nemačke.

    Danas je taj stan deo „stambenog kompleksa Frejzer“ – luksuzni servisirani apartmani za naše korporativne klijente.

    Svi studentski revolucionari na zabavi smatrali su da pripadaju novoj vrsti levičarskog radikalizma. Bili su protiv Sovjetskog Saveza, koji su doživljavali kao još jednu u nizu totalitarnih diktatura. Ali najveći neprijatelj bila je Amerika i njena zastrašujuća snaga. Amerika je ubijala hiljade vijetnamskih civila u ime slobode, dok su multinacionalni konglomerati nemilosrdno eksploatisali i pustošili treći svet, kako bi zadovoljili neutaživu glad Amerikanaca za luksuznom robom.

    Ova divlja i destruktivna potrošačko-ratna mašinerija morala je biti zaustavljena.

    Na zabavi je bio i levičarski pozorišni kritičar Ken Tajnan. U svom dnevniku je zabeležio:

    Barikade su podignute u Parizu, svi govore o ‘instant revoluciji’. Kad je Kon-Bendit odgovarao na pitanja, smesta sam postao nepopularan jer sam ga pitao: ‘Šta je vaša strategija? Koji je naredni korak studenata?’ Kon-Bendit mi je nestrpljivo odgovorio: ‘Poenta revolucije je u tome da ne sledimo planove. Radi se o spontanoj permanentnoj revoluciji. Improvizujemo. To je kao džez.’ Svi su zapljeskali i prekorili me što cepidlačim.

    Ali te noći je zabavu pohodio duh – duh mlade i lepe žene Klajva Gudvina, koja je dve godine ranije tragično umrla. Reč je o revolucionarnoj slikarki Polin Bouti.

    Polin Bouti i Klajv Gudvin bili su u središtu studentskog pokreta dok se on razvijao u Britaniji. Ali to što je Polin bila mrtva nije bio jedini razlog zašto je njen duh lebdeo nad zabavom. Naime, ona je sledila tradiciju pobune koja je polako nestajala iz pokreta.

    Polin Bouti nije naivno shvatala američku moć, i znala je da te zavodljive slike i zvuci mogu čoveku da se uvuku pod kožu i oblikuju čovekovo shvatanje sveta, i tako prikriju neizbežnu eksploataciju. Ali verovala je da može da uhvati ove slike i da ih svojom imaginacijom pretoči u nešto čarobno, nadahnuto i oslobađajuće.

    Ovo je jedna njena slika iz 1963. godine, koja pokazuje tu sigurnost. Zove se „Jedina plavuša na svetu“.

    Polin je započela studije na Kraljevskom umetničkom koledžu u Londonu 1958, i postala predvodnik novog umetničkog pokreta. Evo kako je taj pokret opisan 1962. u časopisu The Listener.

    PREVOD SLIKE – U vreme kada većina slikara sebe naziva revolucionarima, ovi mladi umetnici su uspeli da izazovu definitivnu promenu, moglo bi se reći i promenu senzibiliteta. Amerika je još uvek centralna teme ove grupe. Ali to je pre san o Americi nego njena realnost. Teme su toliko banalne da bi mogle ostati neprimećene u zemlji iz koje potiču, ali na ovoj strani Atlantskog okeana, dobijaju ezoterično značenje. Kao rezultat, njihov stav prema reklamama je vrlo dvosmislen. Oni prihvataju i koriste njihovu inventivnost, ali rugaju se njihovoj tehnici ubeđivanja i propagande. Prihvataju je kao konstantu i neizbežnu činjenicu, skoro kao preduslov društva u kojem žive, što ih praktično čini društveno najangažovanijim slikarima u Britaniji, kakve odavno nismo videli. „Pop“ napada svoju publiku možda i više nego što oni misle, i povremeno ostavlja zadivljujuće dubok utisak.

    BBC je 1964. snimio film o tom pokretu. Zvao se Pop Goes the Easel, i režirao ga je Ken Rasel. Film prati četvoro umetnika, ali prave zvezde su bili Polin Bouti i njen najbolji prijatelj Derek Bošijer.

    Ovo su delovi filma posvećeni njima. Prvi je Bošijer, koji briljantno objašnjava kako popularne slike američke moći zavode um – počinju da se „uvlače u čoveka već za doručkom“. Ali ne treba se plašiti, jer i vi njih možete zarobiti.

    Zatim dolazi Polin Bouti – njen deo počinje jednim fantastičnim kadrom – ona je devojka koja beži.

    U rediteljskim beleškama Kena Rasela za ovaj film stoji da autoritativna žena u kolicima treba da bude neko ko će predstavljati vlast, odvratno formalna. Dok tri devojke oko nje treba da izgledaju kao neko ko predstavlja instituciju.

    A Polin treba da igra „sebe – studentkinju umetnosti koja prezire autoritet“.

    Prvi kadrovi u filmu prikazuju četvoro umetnika. Svi su prijatelji – a drugo dvoje su Piter Blejk i Piter Filips. Film je predivno snimljen, a pesmu Goodbye Cruel World izvodi Džejms Deren.

    Zatim je rastući studentski pokret pronašao filozofa koji će im biti inspiracija i vodič. Zvao se Herbert Markuze.

    Markuze će ostaviti snažan i vrlo komplikovan efekat na studente revolucionare. S jedne strane, njegove ideje su objasnile fasciniranost ljudi poput Polin Bouti slikama američke moći – ali ujedno i postavile pitanje da li ih je moguće kontrolisati i prevazići.

    Markuze je rekao da se ova očaranost ne može prekinuti. Koliko god se neko poigravao sa američkom kulturom, zauvek će ostati njen zatočenik. Ali ovo će pokrenuti užasnu logiku unutar Nove levice, koja će dovesti do puzajuće sumnjičavosti prema svim budućim snovima.

    Ovo je Markuze, okružen revolucionarnim studentima na „Slobodnom univerzitetu“ u Berlinu.

    Markuze se proslavio knjigom „Eros i civilizacija“. U njoj je obradio utopijske socijalističke ideje koje su prethodile mrtvoj ruci marksizma i komunizma – do davno zaboravljenih imena poput Šarla Furijea.

    Furije je tvrdio da ljubav i seks mogu da budu pokretači istinski slobodnog društva. Samo su prisilni mehanizmi „razuma“ i „dužnosti“ odgovorni za potiskivanje i iskrivljavanje ovih želja kod čoveka.

    Markuze je zamišljao budućnost u kojoj će pojedinci biti oslobođeni i stega kapitalizma i represije svojih nagona. Bila je to optimistička vizija, i ljudi poput Polin Bouti, koji su iskreno izražavali svoje žudnje u umetnosti i ljubavi, kao da su pripadali ovom novom svetu.

    Ali Markuze je 1964. postao pesimista. Napisao je knjigu „Čovek jedne dimenzije“. Shvatio je, kako je rekao, da je kapitalističko društvo mnogo sklonije manipulaciji nego što je pretpostavljao. Kapitalizam je naučio kako da zarobi ove žudnje i kljuka mase lažnim, adiktivnim zadovoljstvima koja ih porobljavaju.

    To nije bilo oslobođenje – to je bio mračni svet koji je na prvi pogled ličio na zavodljivu kulturu gde se razgovara o seksu i gde se on otvoreno predstavlja, ali zapravo se radi o jeftinim nasladama i zatupljujućim zadovoljstvima koja prikrivaju istinske ljudske potrebe.

    Na ovom snimku, Markuze objašnjava kako su ljudi uhvaćeni u zamku te nove psiho-tehničke strukture moći. Čak su i veliki progresivni snovi prosvetiteljstva kooptirani, kaže on, ne u svrhu oslobađanja ljudi, već zarad represije.

    Markuze je bio predstavnik takozvane Frankfurtske škole političke filozofije.

    Markuze je osvojio studentsku levicu jer je opisao revuluciju na potpuno nov način. Borba je bila u glavama, jednako kao i na ulicama.

    Kapitalizam je preuzeo kontrolu nad intimnim željama i osećanjima svojih radnika, i manipulisao njima kako je hteo. To je sumirano u sloganu – U glavama svih nas čuči policajac. Moramo ga uništiti.

    To je značilo, prema Markuzeu, da se od radnika ne može očekivati da otpočnu revoluciju – nju će pokrenuti tri grupe sa margina.

    Prvu grupu činila je otuđena potlačena crnačka klasa. Jer kapitalisti nisu hteli da se zamajavaju sa manipulacijom njihovih želja.

    Drugu, eksploatisani radnici trećeg sveta. Za nju važi isto.

    Treću grupu činili su studenti sa zapada. Jer su umeli da prozru kroz koprenu lažne svesti.

    Do sredine šezdesetih, Polin Bouti i njen muž Klajv Gudvin bili su vodeći članovi ove preporođene levičarske politike u Londonu.

    Klajv Gudvin je poticao iz londonske radničke porodice. Pedesetih godina je postao glumac – a zatim pokrenuo pozorišni časopis pod nazivom Encore, zajedno sa ljudima poput Vanese Redgrejv i Keneta Tajnana. Tako se približio Novoj levici koja se rađala u izdavačkom svetu i ubrzo je postao uticajna ličnost, koja je spajala avangardni teatar sa revolucionarnom politikom.

    Zatim je Klajv postao deo savremenog medijskog sveta. Vodio je emisiju za mlade na kanalu ITV pod nazivom That’s For Me, koja je kombinovala politiku i kulturu. Najveće priznanje je doživeo kad ga je Ken Rasel odabrao da glumi u tada revolucionarnom filmu za BBC – Danteovom paklu.

    To je priča o prerafaelitskom bratstvu. Ali Rasel ju je svesno dramatizovao tako da oslikava studentske revolucije koje su se odigravale po čitavom zapadu sredinom šezdesetih. Lik Dantea Gabrijela Rosetija tumačio je Oliver Rid, ali Ken Rasel je uloge „idealističkih studenata“ okupljenih oko Rosetija poverio pripadnicima elitne političke i kulturne avangarde Londona. A za ulogu Džona Raskina odabrao je Klajva Gudvina.

    Ovo su neki inserti – na samom početku filma vidimo da su revolucionarne paralele vrlo jasno povučene. Zatim se pojavljuje Klajv Gudvin u ulozi Raskina. A onda Oliver Rid silazi s uma, i dobijamo potpuno fantastičnu melodramatičnu režiju. Stil je u skladu sa duhom svog vremena, ali je ipak divan. I nije bio u pitanju samo stil, jer oni su zaista verovali da će tako pomoći ljudima da promene svoje rigidno viđenje sveta.

    A zatim je jednog jutra, šetajući sa Kenetom Tajnanom, Klajv Gudvin upoznao Polin Bouti. Venčali su se kroz deset dana.

    U svojoj divnoj i briljantnoj biografiji Polin Bouti – koja još uvek nije objavljena (trebalo bi neko da je objavi) – pisac Adam Smit opisuje kako je Bouti bila u tragičnoj vezi sa jednim oženjenim televizijskim producentom. Bouti je želela da se uda za svog ljubavnika, ali počela je da shvata da se to nikad neće dogoditi. Adam Smit je došao do fantastičnih materijala koji otkrivaju da je do tada Bouti postala jedna od prvih feministkinja – pisala je i čitala na radiju BBC podrugljive monologe o „tom hladnom, bespolnom duhu u džemperu, poznatijem kao Engleska Gospođa“.

    Ali bila je i svesna dvosmislenosti koja se javlja kada se duboka osećanja ljubavi i požude pomešaju sa pokušajima da se bude nezavistan. Smit je pronašao intervju koji je Bouti dala piscu Nilu Danu za knjigu Razgovarajući sa ženama. Polin otvoreno objašnjava zašto se udala.

    Udala sam se pod vrlo neobičnim okolnostima. Bila sam u vezi sa oženjenim čovekom i nisam mu ništa verovala, iako je verovatno uglavnom bio iskren. Ali nikad nisam sigurna da me neko voli. Znam da se ljudi vole u nekim trenucima, i to vrlo iskreno – ne mogu da poverujem da neko nekoga može da voli neprekidno.

    Jedna od groznih stvari kod veze sa oženjenim muškarcem jeste to što sediš u svojoj sobici i čekaš telefonski poziv. I onda, s vremena na vreme, on dođe i izvede te iz te sobice, i to je divno. Mrzim takve neaktivne stvari. Ne mogu da ih podnesem, i to je dostiglo vrhunac. Onda sam upoznala Klajva i odlično smo se slagali. Stalno smo duvali i poznavali smo se samo deset dana i on je bio prvi muškarac koji je zaista voleo žene – što je užasno retko kod muškaraca.

    On je bio prvi muškarac sa kojim sam mogla slobodno da razgovaram, ali u početku mi se nije dopao. Bio je prvi koji je uspeo da me zasmeje preko telefona, uopšte ne volim telefon.

    Kenet Tajnan je rekao da je Bouti bila vrlo oštroumna, brza i vrlo iskrena.

    Polin je postala deo londonske revolucionarne scene. Evo je u još jednom Raselovom filmu – ovaj put u priči o mađarskom kompozitoru Beli Bartoku i njegovom baletu Čudesni mandarin, zabranjivanom širom Evrope 1919.

    Ponovo su revolucionarne paralele očigledne. Scene iz Čudesnog mandarina, smeštene u London šezdesetih, smenjuju se sa scenama gušenja revolucije u Nemačkoj i Austriji dvadesetih. Polin igra prostitutku čiji je zadatak da mami muškarce koji će biti pretučeni i ubijeni. Izopačeni seks i državno nasilje deo su represije.

    Slika u pozadini je njena. Zove se Colour Me Gone. Dobar naslov.

    I mislim da je g. Rasel previše gledao Godara.

    Polin Bouti je zatrudnela 1965. Ali u prvim mesecima trudnoće, prilikom jednog pregleda, otkriven joj je rak limfnih žlezda.

    Odlučila je da ne abortira. Prema jednoj priči, rešila je da pokuša lečenje radioterapijom. Prema drugoj priči, odbila je agresivnu terapiju kako bi spasla svoje nerođeno dete.

    Beba je rođena u febraura 1966. i dobila je ime Bouti Gudvin.

    Ali rak se proširio i Polin je 1. jula 1966. umrla u bolnici Royal Marsden.

    Tačno godinu dana kasnije, Herbert Markuze je održao predavanje u Berlinu, pod naslovom „Kraj utopije“. Nije smatrao da je utopija nemoguća – upravo obrnuto, ljudi su sada imali tehnička i naučna sredstva za postizanje onoga o čemu su nekad sanjali. To više nije bila utopija – već realna mogućnost.

    Ali je onda postavio jedno deprimirajuće pitanje. Zašto mase ne ustaju i ne pokušavaju da prigrabe ova sredstva? Markuzeov odgovor bio je jednostavan – doslovno čitavo društvo urotilo se protiv toga. Ili, kako je rekao, radi se o: „totalnoj mobilizaciji postojećeg društva protiv sopstvenog potencijala za oslobođenje“. Jednostavno rečeno – svi umovi su bili zarobljeni.

    Posle predavanja, jedan student je ustao i postavio prvo pitanje: Da li smatrate da engleski pop pokret predstavlja pozitivno odstupanje od estetsko-erotskog načina života?

    Markuze je odgovorio: Kao što znate, među brojnim stvarima koje mi zameraju je i ta da sam navodno tvrdio da današnji studentski pokret kao takav može da povede revoluciju. Daleko bilo da sam tako nešto rekao. Grupe koje pominjete karakteristične su za stanje raspadanja unutar sistema, koje kao puki fenomen nemaju nikakvu revolucionarnu snagu, ali koje će možda u nekom trenutku moći da odigraju neku ulogu u savezu sa drugim, mnogo snažnijim objektivnim silama.

    U revolucionarnom smislu, ovo je bilo krupno omalovažavanje studentskog pokreta. Mislili su da im je Markuze poručio da će oni biti avangarda – ali sada negira da je ikada to rekao.

    Jedan oštroumni novinar BBC-a takođe je primetio da se studenti kreću u sve apsurdnijem pravcu, sledeći ideje koje su mislili da su dobili od Markuzea.

    Taj novinar se zvao Džejms Mosman – i 1968. snimio je sjajan film koji je pratio revolucionarne studente u Britaniji dok su pokušali da radnike oslobode okova njihove lažne svesti.

    Film nije zajedljiv, ali ga je Mosman pretvorio u suptilnu britansku komediju. Onaj deo o okupaciji Umetničkog koledža Hornsey je fantastičan. Dok su pariski studenti besneli i sukobljavali se sa moćnom francuskom državom, britanski studenti su zauzimali umetničke koledže. Nesvesno, počeli su da oponašaju neprijatelja – žene su kuvale čaj i javljale se na telefon, dok su muškarci sedeli i razgovarali sa Mosmanom o „šutiranju policijskih konja u dupe“.

    U filmu ima i kadrova redakcije novih radikalnih novina Black Dwarf, koje je pokrenuo Klajv Gudvin.

    A rečenica koju izgovara student na kraju filma, o tome kako je ljudima ispran mozak, strašno je smešna. „Mislim, čitav mozak im je, znate, kao kupus, ne mogu da rade ono što žele“. Ni Markuze to ne bi bolje sročio.

    Među britanskim revolucionarima širilo se očajanje. A Markuzeovo objašnjenje – da je svaki um zaposednut – sada je pokrenulo čudnu logiku, jer je kroz njega kapitalizam postajao sve moćniji u očima revolucionara. Kapitalizam je za njih postao demonska sila koja svako autentično ljudsko iskustvo može pretvoriti u sredstvo psihološke manipulacije. Nigde nije bilo bezbedno – čak ni u sopstvenoj glavi.

    Najdramatičniji i najbriljantniji izraz ovog rastućeg pesimizma nastao je 1968. u formi TV drame na BBC-u, pod nazivom „Godina seksualne Olimpijade“.

    Autor je Najdžel Nil, koji je napisao i scenarija za naučno-fantastične filmove Quatermass. Godina seksualne Olimpijade smeštena je u budućnost, u društvu gde je televizija postala osnovno sredstvo pacifikovanja masa, prikazući im seks uživo – koji omamljena publika pasivno gleda.

    Ali jedan od pripadnika televizijske elite, Net, shvata da ovo nije dobro i rešava da razbije iluziju pomoću pravih emocija – one će probuditi mase iz takvog jednodimenzionalnog života. Ali nije računao na to da će oni koji upravljaju „medijskim kompleksom“ preuzeti ovu revolucionarnu realnost i izvrnuti je tako da samo ojačaju svoju kontrolu.

    Net predlaže novu emisiju pod nazivom „Život uživo“. On i jedna žena, koja je poput njega prozrela iluzju, otići će na daleko ostrvo i živeti „pravi“ život. Kamere će ih pratiti 24 časa dnevno. Net je ubeđen da će publika, kad jednom ovo vidi, uspeti da se iskobelja iz svoje proizvedene „apatije“.

    Ali njihovo dete se ubrzo razboljeva, a zatim otkrivaju da na ostrvu živi psihopata. Milioni gledalaca ih prate – ali ne onako kako je Net očekivao.

    Drama je fantastični kič. Leonard Rositer igra opakog „kontrolora“ – „nema više napetosti, samo hladno“. Posebno mi se dopada emisija za obrazovaniji sloj – „Artseks“. A kontrolorov zli pomoćnik ima neke sjajne replike – „Misle da je emisija gotova, ali tek sada postaje super-strava“.

    To je savršena slika paranoje koja je počela da zahvata levicu krajem šezdesetih – a ujedno i predviđanje Velikog brata, koji je došao trideset godina kasnije.

    Prvobitno je emitovana u koloru, ali ovo je crno-bela kopija, jedino je ona sačuvana.

    Do kraja šezdesetih, nezavisni levičarski revolucionari poput Klajva Gudvina počeli su da očajavaju. Pokret su preuzimali dosadni, beživotni teoretičari. Ali ostala je još jedna uzdanica revolucije – marginalizovani i otuđeni crnci, koje je Markuze smatrao drugom avangardom.

    Gudvin se u svojim novinama Black Dwarf okrenuo pisanju o harizmatičnim vođama Black Power pokreta poput Stouklija Karmajkla i Bobija Sila. I u Britaniji se pojavio harizmatični crnački vođa, radikal Majkl Malik. Svesno je gradio svoj imidž po uzoru na Malkoma Iksa – i rešio da pokaže svo licemerje belačke vlasti i razotkrije nejednakost izgrađenu na njenoj dominaciji.

    Majkl Malik se prekrstio u Majkla Iksa i krajem šezdesetih postao medijska zvezda u Britaniji. Evo jednog snimka iz 1970, gde ga vidimo kako podbada jednog vrlo nadmenog predstavnika belačkog establišmenta na BBC-u.

    Njegova organizacija se zvala Društvo za radikalnu akciju – RAAS.

    Ali zatim se najednom i taj san raspršio – i to katastrofalno.

    Godine 1971, otkriveno je da je Majkl Iks naredio ubistvo jednog belog studenta. To je bio tek uvod u nova neverovatna saznanja – Majkl Iks je iskoristio novac koji su mu davali beli levičari srednjeg staleža da izgradi gangstersku imperiju koja je švercovala drogu i ubijala svakog ko joj se našao na putu. Njegova revolucionarna organizacija bila je potpuna prevara.

    BBC je zatim snimio vrlo upečatljiv film, koji je razotkrio Majkla Iksa i njegovu podvalu revolucionarnoj britanskoj levici. Radi se o primeru fantastičnog novinarstva koji rasvetljava čudan i prilično očajnički odnos dece iz bogate srednje klase u Londonu i njihovog idola, Majkla Iksa – poslednje uzdanice prave revolucije.

    Film je okrutan, ali vrlo precizno razotkriva njihove zablude – često u obliku trilera. Postavio sam jedan duži insert, zbog svih fantastičnih preokreta u priči, i komplikovane mreže likova – među kojima je Dajana Athil, legendarna ličnost londonske književne scene. Priča se završava sa Majklom Iksom, koji poput nekog junaka iz Hercogovog filma beži u daleku džunglu – a mi ga pratimo. To je neverovatna, zaboravljena priča.

    Bio je to konačni udarac. Levičari su tvrdili da je ovakvo kriminalno ponašanje rezultat kapitalističkog ugnjetavanja, koje je iskvarilo ljude poput Majkla Iksa. Ali ti izgovori samo su dodatno jačali poziciju kapitalizma, koja se sve ređe dovodila u pitanje.

    Do tada je Klajv Gudvin već postao uspešan književni agent i zastupao je dramske pisce. Jedan od njegovih poznatijih klijenata, Trevor Grifits, napisao je 1973. dramu „Zabava“, koja je rastrgla revolucionarne snove iz prethodnih deset godina. Izazvala je senzaciju kada je postavljena u Nacionalnom pozorištu.

    Radnja se odvija u jednom stanu 1968. godine – scenografija je očigledno rađena po ugledu na stan u kakvom su Klajv Gudvin i Polin Bouti tada živeli – „Negde u jugoistočnom Londonu. Ogromno, belo, sunčano, prilično kul. Slike Hoknija i Bouti.“

    Drama nas vraća na mesto gde je priča počela – u stan u Kromvelovoj ulici 1968. godine, i sobu punu revolucionara. Ali umesto da dele svoje nade i snove, oni kidišu jedni na druge. Jedan od likova je Džeremi, izdavač, poput Klajva Gudvina. Zatim je tu jedan trockista, po imenu Džon Teg, koji brutalno secira korene njihovog pesimizma kao projekciju njihovog samoljublja. Zaključak je da je njihovo psiho-seksualno oslobođenje zapravo samo drugačiji oblik ugnjetavanja.

    Ali onda se ispostavlja da je Džon Teg brutalno i ravnodušno čudovište. Što znači da uopšte nema nade.

    Predstava je trapava i prilično izveštačena – ali puno nam govori o tome gde je levica završila. I Tegov govor, koji sam ovde postavio, vrlo je slikovit.

    Klajv Gudvin i Trevor Grifits su 1977. otputovali u Los Anđeles. Trebalo je da se vide sa Vorenom Bitijem, koji je želeo da snimi film „Crveni“ – o ruskoj revoluciji. Scenario je napisao Trevor Grifits.

    Jedne večeri, Gudvin je dobio užasnu glavobolju. Ušao je u predvorje hotela Beverley Wilshire I počeo da povraća. Obezbeđenje ga je odvelo do toaleta, gde se onesvestio. Radnici obezbeđenja bili su ubeđeni da je pijan. Nije odseo u tom hotelu, pa su pozvali policiju. Policajci su mu vezali ruke, odvukli ga napolje i spustili na trotoar da leži.

    Smestili su ga u ćeliju – i narednog jutra ga pronašli mrtvog. Nije bio pijan, dobio je izliv krvi u mozak.

    Za mnoge njegove prijatelje, ovaj događaj je samo potvrdio brutalnost i surovost američkog društva, sakrivene ispod glazure snova kojima je njegova žena Polin Bouti nekad bila toliko očarana.

    Ono što je počelo kao idealističko obnavljanje levičarske politike u Britaniji, završilo se sumnjom u sve snove.

    To je bio krajnji rezultat Markuzeovih teorija, On je tvrdio da kapitalistička sila funkcioniše tako što zarobljava i manipuliše ljudskim željama. Ali niko nikad nije objasnio kako da napravimo razliku između ovih dveju vrsta snova – onih koje nam zli kapitalisti usađuju u mozak i iskonskih snova o novoj i boljoj budućnosti. A ukoliko vam se snovi o boljoj budućnosti ne obistine, i svet se ne promeni – možda su onda i ti snovi deo manipulacije?

    Kako su revolucionarni ciljevi te generacije propadali, počela je da raste užasna sumnja. Možda su svi snovi o drugačijem svetu samo iluzije? To je ljude navelo da prihvate turobni funkcionalizam materijalnog sveta i utilitarizam savremene ekonomije, koja je jednostavno poručivala da su svi snovi sadržani u materijalnoj sferi, u fizičkim predmetima, koji se, sasvim saglasno kapitalizmu, mogu prodati za novac. I ljudi su sve više postajali opsednuti sopstvenim materijalnim oblikom – svojim telom.

    Sada cilj nije bila promena društva, već menjanje sebe. I to ne u glavi, nego jednostavno menjanje svog indeksa telesne mase.

    Početkom devedesetih, ćerka Polin Bouti – Bouti Gudvin – otišla je u Los Anđeles da studira umetnost. Bila je bogata, zbog majčine zaostavštine, ali je osećala da je senka njene majke guši. Počela je da uzima heroin, i zapostavila studije. Godine 1994. napisala je pismo svom tutoru:

    Pamtim vreme kada je za mršavljenje bila dovojna šolja kafe, cigareta i crta kokaina. Živela sam na hamburgerima i sladoledu i nikad nisam prelazila 55 kg. Suvišno je reći – s tim je gotovo. Sad sam opsednuta. Gde god pogledam, vidim reklame. IZGLEDAJTE BOLJE GOLI. SEKSI GUZA, TANKE BUTINE, RAVNI TRBUŠNJACI. ŽENE KOJE VOLE SEKS I KAKO MUŠKARCI TO PREPOZNAJU. Da li je ovo sve povezano? Dođe mi da prebijem neke šesnaestogodišnjakinje. Zašto me, i pored divnog oca, skoro mučno ‘politički korektnog’ vaspitanja, i bake feministkinje, ipak toliko opseda tiranija lepote?

    U novembru 1995, Bouti Gudvin je umrla od prevelike doze heroina.

    Studentska levica šezdesetih verovala je da će revolucija početi u njihovim glavama, jer je tu kontrola kapitalističke sile najveća. Ali to je bio ćorsokak, jer su upali u užasnu zamku i postali paralisani strahom od zarobljavanja.

    Zbog toga više nisu mogli da artikulišu nadahnutu viziju budućnosti i posumnjali su u sopstvene snove, u strahu da će ih neko smesta preoteti. Veliki deo levice još uvek je na toj poziciji – paralisan mračnim pesimizmom i strahom od ciničnih medija koji ih okružuju.

    Da bi se svet zaista promenio, levica mora da se vrati istim onim utopijskim socijalistima koje je Markuze ponovo otkrio pedesetih, i velikim romantičnim vizijama sveta koje su oni predlagali.

    Meni se najviše sviđa vizija Šarla Furijea, koji je osamsto tridesetih skicirao novo društvo utemeljeno na zajednicama koje je nazvao falangama.

    Ovo je slika falange.

    Furije se nije zamajavao idejama o menjanju ljudi. Sve što ljudi već imaju u glavi je u redu – i treba raditi sa postojećom ljudskom prirodom i kanalisati je u smeru stvaranja društva gde će svako igrati ulogu najpodesniju njegovoj prirodi. Njegova vizija je fantastično optimistična. Čak je i potencijalnim ubicama dopušteno da rade u skladu sa svojim impulsima – kao mesari.

    U središtu Furijeovog društva nalazimo ideju Ljubavi – velikog osećanja čiji je seks samo jedan sastavni deo. U falangama bi postojale posebne grupe zadužene za sprovođenje dinamike ljubavi. Ako vas odbije neko koga volite, po vas bi smesta dolazila specijalna jedinica „vila i vilenjaka“ da vas odvede i izleči od tuge.

    Furijeova romantična nevinost danas nam deluje šokantno – jer je tako naivna i optimistična. Ali upravo njihova sposobnost da nas šokiraju čini ove davno zaboravljene utopističke ideje zaista revolucionarnim.

    Možda ne verujete u vile i vilenjake, ali u današnjem svetu je teško poverovati u nepogrešivost zakona slobodnog tržišta. Koji biste sistem vi izabrali?

    Adam Curtis, bbc.co.uk, 30.10.2011.

    Preveo Ivica Pavlović

    Peščanik.net, 07.11.2011.

    http://pescanik.net/2011/11/sanjajte/

  13. Varagić Nikola каже:

    Zar su Srpske Dveri naša budućnost?

    Dverski multikulturalizam: Šeki is on the road again

    Europa se od rata naovamo gradi na liberalnom projektu, građanskom društvu nauštrb nacije. Taj je projekat danas ostao bez daha, a nacionalističke strasti, s njihovim beskrajno snažnijim mogućnostima mobilizacije, ponovno su na djelu. (J. Rupnik)

    Dveri: krovna ideološka podrška za sve one koje reč ’ideologija’ ne umeju ni da izgovore, ali su im dela jača od reči.
    (M. Vasić)

    Izbori se bliže – javljaju se nove političke opcije u političkoj areni Srbije i Vojvodine. Iako je situacija u Srbiji (i Vojvodini) više nego kritična u ekonomskoj sferi, nove se političke partije orijentišu na rešenje pitanja iz nacionalne, teritorijalne i državne problematike. Takođe, primećuje se i ponovno talasanje na desnom krilu političkog spektra, sa otvorenim pozivom za prekompoziciju toga prostora, koji bi vratio u političku arenu ideje određene grupe intelektualaca kao i način rešavanja konflikata, poznat iz devedesetih godina, koji smo svojevremeno ovako zabeležili: „Neuspela i pogubna strategija srpskih intelektualaca, sa ciljevima inspirisanim željama, mitovima i legendama, umesto na racionalno organi­zovanim i kritički zasnovanim sugestijama za razvoj države i društva, nastavila se propagirati i u devedesetim, i pored činjenice da su produkti te politike pokazali svu svoju monstruoznost i tragičnost za vreme rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Stotine hiljada mrtvih i ranjenih, milioni raseljenih lica, porušene i popaljene kuće, uništeni spomenici kulture, etnički očišćene teritorije, kao cilj a ne posledica ratnih dejstava, sve to spada u bilans zalaganja za ’pravedne granice’, ’definitivno i pošteno razgraničenje’, ’isprav­ljanje vekovnih neprav­di’, svih velikih i značajnih reči, kojima su poverovali obični ljudi, dajući pristanak da učestvuju u ratu koji su pokrenuli reči i aktivnosti intelektualaca, stereotipi kojima su, preko medija, stvarali atmosferu, prvo straha, zatim nemogućnosti ostvarenja kulturnog i zajedničkog života uopšte.“ Posle svih onih, koji su pokušali, pa bili poraženi u ostvarenju onoga što će dovesti do najvećeg civilizacijskog sunovrata u istoriji Srbije, očekivalo bi se da se nešto naučilo, shvatilo, spoznao realan svet, te, posebno, mesto Srbije u istom. „Naprotiv, spremnost srpskih intelektualaca da govore o ’istorijskim nužnostima’, ’bio­loškoj supstanci’, ’kolevci i duši’, ’najskupljoj srpskoj reči’, ’o realno ostvarenim ciljevima (koji će dovršiti buduće generacije)’, nije se ugasila sa poimanjem (?) ogromnih ljudskih patnji i stradanja.“ Jedino što jeste bilo nedoumica, sada je razrešeno – izvođač nacionalnih radova, nova nada srpske desnice su Dveri – Pokret za život Srbije. Pokušaćemo da detektujemo koje su to ideološke postavke, kojima će ova, nadasve ambiciozna grupacija, pokušati da privuče, odnosno, okupi pripadnike desnice, oko svoga programa, te tako ostvari politički program desnog srpskog opredeljenja.
    Kada govorimo o ideologiji , imamo u vidu stav N. Matijević, „pojam ideologije je jedan od najviše izučavanih pojmova u oblastima sociologije, filozofije i politike. Otkako je prvi put upotrebljen pojam ideologije, njegovo značenje se nije bitnije menjalo, osim što mu je svaki teoretičar dodao po neku novu karakteristiku. Kontroverznost ovoga pojma potiče i zbog terminološke zbrke, povezivanja pojma ideologija i ideja, odnosno, kolokvijalne izjednačenosti ova dva termina. Tome treba dodati i višestruko i višesmisleno korišćenje pojma ideologija, sa mnogo značenja.“ Biva li ideologija spoznavana kao oblik društvene svesti, kako nam to sugerira Đura Šušnjić, „onda se ne vidi razlika između ideologije i drugih oblika svesti: religije, filozofije, nauke, umetnosti, morala, prava, itd.“ Uvažimo li pretpostavku da je ideologija iskrivljena, naopaka i lažna svest, tu mora postojati razlika u odnosu na istinitu i pravu svest, „samo se ne može objasniti činjenica da u ideologiji obično ima zrno istine, a u drugim oblicima svesti zrno zablude“. Ili, još jedno podsećanje N. Matijević: „Ideologija nastaje sa klasnim društvom, kao potreba da se racionalizuju interesi – klase na vlasti koja tako opravdava svoj položaj i interese, odnosno, potlačene klase, kako bi promenila svoj položaj. Ideologija dakle ne kazuje kako ljudi misle i kako oni objektivno deluju, ona zapravo propisuje kako oni moraju da misle i da se ponašaju. Ideologija umanjuje individue, jer su one u takvom načinu shvatanja zamenjive, što je svojevrsni paradoks – ideologija višestruko povećava osećanje jedinke da pripada većem, moćnijem i trajnijem, no što je svaka jedinka pojedinačno, a, istovremeno stavlja do znanja da može bez svake jedinke pojedinačno.“
    Političke partije modernog doba, svoju ideologiju sumiraju u svojim partijskim programima, koji su jedan od osnovnih pokazatelja prilikom klasifikacije partija , što nam u praktičnoj političkoj borbi često olakšava prepoznavanje stavova i karaktera partija, odnosno, poklapanje preferencija birača sa političkom ponudom. Kako se u izbornim ciklusima javljaju i novi igrači, sa željom da svoje stavove iznesu na političko tržište, što jeste suština demokratije „kao jedine igre u gradu“, oni dobijaju primerenu pažnju stručne i šire publike, što je slučaj i sa svojevrsnim političkim i javnim fenomenom Srpskog pokreta Dveri, koji niz godina zaokuplja pažnju intelektualne i političke zajednice u Srbiji. Zbog toga smo ovaj tekst usredsredili na analizu političkog program partije Dveri – Pokret za život Srbije.

    Program Dveri–Pokreta za život Srbije – Novi narodni odgovor

    Efektno upakovan, sa, pretpostavljamo velikim odštampanim tiražom, pisan ćirilicom , ovaj se programski dokument već nekoliko nedelja deli građanima diljem zemlje Srbije. Sam dokument se sastoji iz uvodnog dela – Nova politička snaga za izlaz iz krize i deset poglavlja. Krenimo redom: „Srbi su danas najobespravljeniji narod na Balkanu i zato svako ko se zalaže za civilizacijske i humanističke tekovine ljudskog roda mora biti borac za slobodu i prava srpskog naroda.„ Ovde još saznajemo i da su Dveri ogorčene na maćehinsku vlast, zbog mnogo razloga, zato što nam je udareno na vrata naših porodica, što smo u lancima nekoliko dominantnih monopola, kako unutrašnjih, tako i monopola zapadnih ambasada, korumpiranih stranih banaka, tajkuna, korumpiranih medija i političara, usled čega mora doći do promene režima u Srbiji, ali i do promene kompletnog sistema. Zato svesni pojedinci, u okviru Srpskog sabora Dveri – Pokreta za život Srbije, izlaze pred svoj narod i predlažu mu ovaj program.
    Prvi deo Programa nosi naziv Porodica na prvom mestu, gde se naglašava briga o ekonomskom, zdravstvenom, populacionom i porodičnom stanju stanovništva, sa upozorenjem – „Najveći izazov za Srbiju u 21. veku je biološki opstanak srpskog naroda!“ Krajnje je vreme da se sve snage društva pobrinu za ozdravljenje i jačanje porodice, bez koje nema zdrave ličnosti, a ni jake Srbije.
    Solidarnost – socijalni patriotizam, drugi je deo programa, gde se konstatuje da „aktuelni režim nije spreman da podeli deo krize sa narodom i egzistira na otuđen način od narodnih problema.“ Zbog toga mora da postoji socijalni patriotizam, koji je svest i pokret celog naroda ka pravednom društvu. To je aktivan pristup svojoj porodici, rodnom kraju, prirodnoj sredini, svome selu, gradu, državi i naciji, koji se postiže buđenjem duha preduzetništva i srpskog zadužbinarstva. Sve to sa reafirmacijom dokazanih uzora – mobama, zadrugarstvom, radnim akcijama, javnim radovima, prilagođenih novome vremenu.
    Treći deo programa je Domaćinska ekonomija, gde je prvi zahtev da se napusti pogubna neoliberalna ekonomska politika; takođe, protive se svakoj libaralizaciji tržišta koje bi uništavalo domaću privredu. Istovremeno, protive se potpunom uplivu države u ekonomski život, podržavaju tržišnu konkurenciju, te uspeh zasnovan na radnim i kreativnim sposobnostima. „Mi smo za socijalno-tržišnu privredu koja se zasniva na jakoj privatnoj inicijativi i socijalnoj odgovornosti“. Ista se zasniva na na aktivnom odnosu sa naukom i informatičko-komunikacionim tehnologijama. Zahtevaju formiranje Razvojne investicione banke i državnog Fonda za održivi razvoj, koji bi, pre svega, finansirao poljoprivredu.
    U četvrtom delu programa – Realni i održivi razvoj Srbije, koji je, po nama, najviše lirski obojen, dosta se priča o lepotama Srbije („imamo jednu od najlepših zemalja na svetu“), kao i tome kako to održati i zadržati. Opčinjenost našom superiornošću na Balkanu se vidi i u želji da istu sačuvamo u oblastima energetike, zdrave vode i hrane, životne sredine, poljoprivrednom, energetskom i turističkom sektoru. Takođe, bitno je zaustaviti odumiranje srpskog sela, kroz samoodrživi sistem, koji bi bio proizvođač zdrave hrane, zelene energije, davalac usluga u seoskom i ekoturizmu.
    Za jaku Srbiju slobodnih ljudi, naziv je petog dela programa, koji pruža najviše klasičnih političkih poruka. Neke od njih izgledaju ovako – o Srbiji se odlučuje samo u srpskoj prestonici; srpska vojska, moderna, naoružana i jaka; Srbija garant opstanka Republike Srpske; Kosovo i Metohija su privremeno okupirane srpske teritorije; zaustavljanje neplanskog rasta Beograda, Novog Sad i Niša; ukidanje autonomija i regiona.
    Šesti deo programa je Protiv stranačkog-parazitskog sistema i kolonijalne uprave, dug u naslovu, ali sa dosta kratkim sadržajem, gde se tvrdi da je stranački sistem parazit na telu Srbije, koji je mnoge stručne, moralne i patriotski nastrojene ljude okrenuo od politike, u istoj se zacarilo šićardžijstvo, profitertsvo, kolonijalni podanički stav i poniženje građana. Zboga toga Dveri traže da moralni imperativ nove srpske politike bude – „Ne kradi državu, ne kradi narod“.
    Spoljna politika ostvarivanja samo srpskog interesa, je ne samo naziv sedmog poglavlja programa, već i imperativ srpske politike u 21. veku. To znači, spoljna se politika podređuje srpskim ineteresima, ne integracionim procesima, gde opet mora da se razlikuje Evropa od Evropske unije. To znači, sa istom treba imati uzdržani dijalog, a čvršću političku i privrednu saradnju treba ostvarivati sa zemljama BRIK-a. Naravno, među njima je najvažnija Rusija. Zbog toga se protive svakom vidu približavanja NATO-paktu, te pristupanje Sporazumu o nedeljivoj kolektivnoj bezbednosti, koji je lansiran od strane Rusije. „Srbija pre svega“, po Dverima treba da bude nova spoljna doktrina Srbije.
    Osmo poglavlje programa Dveri je Srpska mreža: Jedino srpske integracije nemaju alterantivu! Ovde se vidi da program ima i okupljanje Srba izvan granice Srbije, jer dijaspora se shvata kao jedan od najvećih nacionalnih resursa, te se za nju traži elektronsko pravo glasanja. Dalje se zahtevaju srpske integracije u ekonomskom, kulturnom, humanitarnom, medijskom i nacionalnom smislu, kao i povratak Srba u matične srpske zemlje na Balkanu, te očuvanje nacionalnog identiteta onih koji ostaju u rasejanju. „Dveri se bore za državu Srbiju koja će potrebu za umrežavanjem i integracijom svih Srba uvek imati kao svoj primarni zadatak na kome nikada i nijedna vlast ne sme prestajati da radi.“ Ili, kako oni to sažimaju u model nacionalnog organizovanja za koji se bore – „Saberimo Srbe, sve i svuda“.
    U devetom poglavlju – Kulturno-prosvetna i sportska politika identiteta, traži se vraćanje aktivne uloge SANU, Narodne biblioteke i muzeja, donošenje Zakona o zaštiti jezika i pisma, očuvanje narodnih tradicija, strategija za Srbe u regionu, i šire, u vezi očuvanja nacionalnog identiteta, reforma javnog medijskog servisa, besplatno studiranje, drugačiji tretman sporta,… Naravno, jedan od neophodnih zakona je Zakon o ćirilici, a pojam srpski mora postati osnovni pojam srpske kulturne politike, koji se ne može zameniti ni sa jednim drugim regionalnim i teritorijalnim pojmom. Posebno tretirane i zaštićene naučne discipline su jezik, književnost, istorija i istorija umetnosti. „Srbin sam i ponosim se time“, prosvetna je, kulturna i sportska politika Dveri.
    Novo oduševljenje, deseti je deo programa Dveri. U njemu se tranziciono naglašava – „Živimo u vremenu kada staro umire a novo se još nije rodilo. U takvim promenama opstaju samo oni narodi i pojedinci koji novu stvarnost doživljavaju ne kao kaznu i muku već kao novu šansu i izazov koji ih može preobraziti i ojačati“. Zato je bitno shvatiti poraze, kao da se ponovno uči da se bori i pobeđuje. Takođe, sada je prilika za nove odgovore na stara pitanja o državi, narodu, porodici i ekonomiji. Vreme je da se povrati samopouzdanje, nacionalno dostojanstvo, da se okonča ruženje srpskog naroda i srpske države. Bitno je da se zavoli Srbija, zaštite porodice, radnici posao, selo, grad i država. Naravno, potrebno je i da se mnogo više radi, da se tako razvija sopstvena privreda, kao zaloga boljega života. Novo nacionalno oduševljenje za bavljenje naukom, obrazovanjem, kulturom i sportom, najbolje će nas predstaviti u čitavom svetu. A, vreme je i da Srbija postane zemlja mladih, kao i da je povedu nove generacije. Ili, kako to Dveri kažu – „Vreme je za novu nadu“.
    Kao dodatak ovome programu, deli se i letak pod naslovom Kome treba ovakva autonomija? Kao što smo već videli u odeljku 5. programa, Dveri se zalažu za ukidanje autonomija i regiona, tako da sadržaj ovoga letka nije iznenađenje. Ono što jeste sporno, što se uz legitimno pitanje postojanja autonomije, posebno ovakvoga fasadnog tipa , što jeste dugogodišnji politički spor oko karaktera državne organizacije Republike Srbije, autori ovoga letka iznose niz problematičnih, neproverenih, pa i netačnih podataka, kao što su broj zaposlenih u pokrajinskoj administraciji, fondovi osnovani od strane pokrajinske administracije, netačna suma koju je AP Vojvodina dobila od prodaje NIS-a, optužba vlasti na svim nivoima da je Vojvodina – „severna Srbija“ služila za pranje para stečenih švercom droge i kriminalnim aktivnostima, te pitanje postojanja Razvojne banke Vojvodine. Ovde se ne možemo oteti utisku da, dosta umiven, ideološki ujednačen i marketinški jezik Programa, naprečac ustupa mesto sirovoj političkoj propagandi , sa elementima prizemnosti, netačnosti i/ili namerne diskvalifikacije političkih oponenata – ovoga puta onih koji drže vlast na nivou AP Vojvodine. To naravno pokreće jedno drugo pitanje, o kakarakteru političkih borbi u Srbiji, koji poprima, posebno u periodu izbora, osobine borbe na život i smrt, gde se blaćenje i podmetanje političkim oponentima, kao i širenje laži smatraju za dopuštena i legitimna sredstva, dok se svoji programi, zasnovani na određenoj ideologiji, što je slučaj i sa Dverima, stavljaju u drugi plan, kao nešto što nije toliko probitačno u političkoj areni. Tako na delu ostaje ono što je Atila Ag nazvao „reprezentacija bez specifikacije“, jer se svi učesnici u političkom životu utrkuju da bukom, opscenom, prevarom i lažnim obećanjima privuku glasove birača, kojima za uzvrat, prilikom obnašanja vlasti, nisu dužni da polažu račune.

    Zaključna razmatranja
    Program Dveri – Novi narodni dogovor je u marketinškom smislu vrlo uspela sinteza mnogobrojnih stavova kojima obiluje politička scena Srbije. On nije koherentan izraz desničarskih težnji, iako Dveri nesumnjivo jesu desničarski pokret koji se transformiše u političku partiju. Predominantni stavovi o naciji, identitetu, dostojanstvu, istoriji, kulturi, jeziku, i slično, pokazuju da Dveri baštine sve karakteristike onih partija i pokreta, koji su od 1990. godine formalno svoje programe i zalaganja obznanili našoj političkoj javnosti, iako svi ti pokreti svoj program crpe iz Memoranduma SANU, iz 1986. godine. U programu Dveri nema ništa novo, što se za ove dve dekade višestranačja nije obznanilo srpskoj javnosti, a da to nisu već eksploatisale političke opcije desnice, odnosno, stranke ratne opcije. Ovaj je program konzervativan kada priča o naciji i drugim ideološkim tvorbama srpstva, kako to vide Dveri, ali, gle čuda, pretvara se u socijalističko-populistički kada priča o državnom uplivu u ekonomiju, verovatno imajući u vidu, da se tananim poigravanjem sa sećanjima na „socijalističko-samoupravnu berićet“ može štogod utržiti na srpskom političkom biraču, koji je na žalost, još uvek čudni hibrid kardeljevskog i svetosavskog učenja i svetonazora.
    Ovaj su program pisali politički znalci, eksperti za političko talasanje i proizvodnju kriznih situacija. Programski sadržaji su lepo upakovani, sa mnoštvom stereotipnih parola, zapaljivih po formi, praznih po sadržaju, sa zavodljivim sloganima tipa „olako obećane brzine“. Dveri sa ovim programom žele da se izbore za poziciju autentičnog nosioca ISTINE srpske desnice, te da na taj nači postanu ideološki i politički predvodnik toga šarolikog bloka, od čijeg političkog uticaja mnogi strepe na političkoj sceni Sbije. Koliko su Dveri autentičan predstavnik toga, da li su favoriti određenih intelektualnih i političkih krugova u zemlji i šire, ostaje pitanje za neku drugu priliku, kao i odabrani trenutak njihovog stupanja u političku arenu.
    Duško Radosavljević

    Nevešto sprovedena i zakonski odrađena, inicijativa za smanjenje „enormnog broja“ političkih partija, elokventno podržana od strane nekih NVO-a bliskih vlasti, nije dala neki veći rezultat, jer je za veoma kratko vreme broj političkih aktera u Srbiji dostigao cifru od skoro 100, što je opet dovelo u pitanje svrhu donošenja određenih zakona, kojima se, očigledno, želi stvoriti određena prednost u političkom životi.

    D. Radosavljević. 2001. ELITE I TRANSFORMACIJA, str. 81.

    Isto, str. 82.

    Pojam ideologije prvi put je upotrebio Desti de Trasi u delu ELEMENTI IDEOLOGIJE: kasnije su njegov primer sledili i drugi francuski materijalistički filozofi.

    N. Matijević. 2011. IDEOLOGIJE POLITIČKIH STRANAKA U HRVATSKOJ, Beograd

    Đ. Šušnjić, Ideologija, odrednica u: Enciklopdeija političke kulture, 1993, Beograd, str. 373

    Isto, str. 373

    N. Matijević. 2011. IDEOLOGIJE POLITIČKIH STRANAKA U HRVATSKOJ, Beograd

    Najpoznatiji metod klasifikovanja političkih ideja i ideologija. je politički spektar levica-desnica, koji predstavlja linearni spektar koji politička verovanja postavlja na neku tačku između dva ekstrema – ultralevo i ultradesno.
    Komunizam Socijalizam Liberalizam Konzervativizam Fašizam
    Uobičajeno shvatanje je da linearni spektar opisuje različite političke vrednosti ili čak suprotna stanovišta o ekonomskoj politici. U vezi sa vrednostima, za spektar je karakteristično da se kaže da prikazuje različite stavove u vezi jednakosti. Tako se, na primer, za levičare kaže da su privrženi jednakosti i da su optimisti u pogledu mogućnosti za njeno dostizanje, dok se za desničare tvrdi da odbacuju jednakost bilo zato što je nepoželjna ili zato što ju je nemoguće postići. Pitanje jednakosti blisko je povezano i sa različitim stavovima prema ekonomiji, naročito prema vlasništvu nad bogatstvom. Komunisti, kao izraziti levičari, veruju u državno planiranje ekonomije, socijalisti i moderni liberali zalažu se za mešovitu ekonomiju i vladine regulative, dok su desničarski konzervativci privrženi slobodnom tržištu i privatnoj svojini. Međutim, nije sve tako jednostavno. Fašistički režimi, iako se nalaze na položaju krajnje desnice, zalažu se za upravljanje ekonomijom i državnu kontrolu. Osim fašizma, nejasnu poziciju u linearnom spektru ima i anarhizam, koji je privržen ideji jednakosti, što ga smešta na stranu levice, ali koji se protivi bilo kom obliku upravljanja ekonomijom, što ga postavlja na stranu desnice. Glavni nedostatak linearnog spektra je pokušaj svođenja politike na jednu dimenziju, ali i sugestija koju nameće da se politička gledišta mogu klasifikovati na osnovu jednog kriterijuma. Vidi više o tome u: N. Matijević. 2011. IDEOLOGIJE POLITIČKIH STRANAKA U HRVATSKOJ, Beograd

    Bez malicioznosti, moramo primetiti da je jedan od propusta ovoga solidno zamišljenog projekta, nedovoljan lektorski i korektorski rad, što je verovatno posledica brzog puštanja materijala u opticaj.

    Jedna od zanimljivih stvari kod promotivnih akcija svih političkih aktera u Srbiji bi bio podatak o izvorima finansiranja, čime bi se potvrdile, ili opovrgle, špekulacije o čuvenom pitanju u nas, „ko stoji iza koje političke opcije“? Tako i ove, najnovije.

    Dveri – Pokret za život Srbije. 2011. NOVI NARODNI DOGOVOR, Beograd, str. 2

    Isto, str. 3

    Dveri – Pokret za život Srbije. 2011. NOVI NARODNI DOGOVOR, Beograd, str.. 4

    Isto, str. 6

    Dveri – Pokret za život Srbije. 2011. NOVI NARODNI DOGOVOR, Beograd, str. 10

    Zemlje BRIK – Brazil, Rusija, Indija, Kina.

    Dveri – Pokret za život Srbije. 2011. NOVI NARODNI DOGOVOR, Beograd, str. 12

    Isto, str. 12

    Dveri – Pokret za život Srbije. 2011. NOVI NARODNI DOGOVOR, Beograd, str. 15

    Autor ovoga teksta je i sam veliki pobornik redefinisanja statusa autonomne pokrajine u ustavno-pravnom i političkom sistemu Republike Srbije; naravno, sa sasvim drugačijim, većim nadležnostima; vidi: D. Radosavljević, NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA ODUSTAJANJA: Ustavno zlopaćenje Vojvodine od 1988. godine do danas, 2011, Beograd

    Ovo čudi, jer istu takvu banku Dveri predviđaju za nivo Srbije; vidi: Dveri – Pokret za život Srbije. 2011. NOVI NARODNI DOGOVOR, Beograd, str. 5

    Tako se građani, koje predstavljaju Dveri, pitaju u svome letku Ko muze Vošu? – Kome treba dupla administracija u preskupoj državi? Kome treba drugi Beograd u Novom Sadu? Kome treba žuta birokratija? Kome trebaju posebni pokrajinski fondovi koji troše narodne pare na razvoja autonomaških institucija?… Kome treba stvaranje još jedne mafijaške teritorije u Evropi? Kome uopšte treba ovakva autonomija?

    Vidi: D. Radosavljević. 2001. ELITE I TRANSFORMACIJA, Novi Sad, str. 71-74

    Rečenicu je izgovorio jedan od prvaka srpske Komunističke partija, 1987. godine, Dragiša Pavlović, jedan od najžešćih lritičara Memoranduma SANU, ulazeći u sukob sa nadolazećim srpskim nacionalizmom Sl. Miloševića, koji je obećao promptno rešenje pitanja Kosova. To je izazvalo čuvenu 8. sednicu CK SKJ.

    http://www.republika.co.rs/512-515/27.html

  14. Varagić Nikola каже:

    Приватизација, демократизација и пут у Европу
    Приватизација, пут Србије у Европу, где нас је све то одвело?

    Београд, 09.11.2011

    Мирослав С. Пушоња

    “ – Са 15 година ја сам своје срце усмерио учењу,
    – са тридесет сам своја стопала чврсто усадио на тло,
    – у четердесетој не патим од менталне конфузије,
    – у педесетој ја сам знао шта небо тражи,
    – у шездесетој, ја сам чуо захтеве неба увежбаним увом“, The Analects of Confucius

    На српском путу ка бољем и праведнијем свету дошли смо ту где смо. Али да се подсетимо само на трен где је требало да будемо јер тај циљ по мом суду и даље је актуелан. Наша друштвена трансформација, која се срозала на ниво грозних и морбидних трансакција, требало је да буде један грандиозан пројекат, много плодоноснији од оног социјалистичког. Требало је да правимо још боље телевизоре, аутомобиле, лекове, информатичке центре, да се укључимо у нано технологије (нису нам биле непознате), да трагамо за новим материјалима, да добијамо међународне спорове, тендере, да ширимо нашу веру и културу, градимо нова пријатељства, и по мом личном осећају, да више волимо једни друге.

    Рад на оваквом пројекту трансформације у 21. веку довео би до увећања духовног, интелектуалног, финансијског и физичког капитала. Наши депозити знања су требали да расту, наш дух да васкрсава. Ако су шансе биле мале да се тако нешто деси (лично знам да нису!), није требало вршити трансформацију, односно напуштати постојећи концепт који је имао своје параметре сигурног индустријског функционисања, много, много извесније од белоруских, који и данас сасвим добро функционишу.

    У народима и цивилизацијама које опстају увек је био еволуционо стабилан онај пројекат који је био у стању да уравнотежи оно што желимо да производимо (за шта имамо знања, умећа и идеје, базе података, иновациони капитал, процесни капитал, вољу итд) и могућности да то и чинимо. Назовимо то условно “фабрикама“, (хемијске, биолошке, медицинске, физичке, машинске орг. и инст.). У једном практичном, техно-економском простору стања то значи да је нужно тежити уравнотежењу ограниченог људског капитала ангажованог на пројектовању производа и ограничених технолошких могућности за њихову израду.

    Па рецимо, ако су потребни ресурси духовног, интелектуалног, физичког и финансијског капитала били ограничени за пројектовање и израду сателита и других небеских лабараторија, они свакако нису били ограничени за пројектовање и производњу чачкалица или пегли које већ пуних 20 година увозимо. Али наше (не)културне духовне, идеолошке, социолошке и политичке револуције вођене и спровођене задњих двадесет година, са потпуно неизмењеном памећу, која је стизала са истих факултета и из истих подрума добро чуваних стереотипских “тајни“, и одвлачила светла позорнице на криву страну, су се стога све завршиле у правом бездану.

    Виртуелно је победило стварно и могуће. Аутопревозници су постали оснивачи факултета, а сецикесе, сарадници полиције и други носиоци нултог интелектуалног капитала, кључни власници банкарских депозита, кредитори и финансијери политичких секти, и власници небеских технологија. Најгори студенти разних уметничких академија су тако заузели високо место локалних мудраца и пророка збиље која ће нас задесити, а да нису познавали ни астрологију, а камоли да су изнедрили дела из критичког размишљања и резоновања.

    А они који су имали потенцијала да све унапреде, бачени су на сметлиште и проглашени за неспособне и „несналажљиве“, већином су се домогли неког новог простора, углавном оног из кога су нам стигла сва овде побројана зла. Размена је извршена, они нама демократију и нови рекеташки финансијски капитал, а ми њима бесплатно ствараоце технолошког капитала. Ваља се подсетити да су Јапан по физичком уништењу атомским бомбама из пепела васкрсли инжењери Мацушита, Хонда, Тојота, Сеико, и бескрајна плејада једнаких њима, а нас би требало да у друштво еволуционо стабилних народа врате шпекуланти који су се обогатили на понору сопственог народа. Да ли је то реално?

    Транзициона Баба Ванга

    И тако су уместо ка делатницима нових технологија, које имају растуће маргиналне приносе, Срби усмерени на пољопривреду и баба “Ванге“ које овога пута не кувају перушку од ћурке, нити плету чвор од козје длаке и тако проричу судбину или скидају магију, већ су сходно новом добу вештачких производа и вештачке интелигенције и оне напустиле природне материјале и умотворине од природних материјала и пецају нове Србе баш вештачким, мултимедијским – производима и вештачком интелигенцијом. Све према времену или што би обичан свет рекао, према свецу и тропар.

    А на место главних модерних гатара, ко би други сео, него лидери политичких секти које су себи обезбедили право да јавно бају и проричу судбину, “бољи живот за 100 дана, када продамо Апатинску пивару, од Јелена ће бити још више користи, имаћете живот као и у “досадној“ Европи, до 2004. у ЕУ, пуна запосленост до 2008, Косово и Српска у Србији, хиљаду евра свакоме када продамо покућство и намештај који нам више неће требати, Србија ће профитирати на светској економској кризи (несрећи)“, и тако у недоглед. А народ окренут бајању и гатарама не може се надати бољем сутра. Напротив, извеснија од тога је судбина народа из Содоме и Гоморе. И то сви знају!

    Но тема овог рада је заправо, шта о томе мисле млади, а не ја. Стога ће остатак рада бити посвећен људима које Конфучије смешта у прва два стања стасавања човека. Преостале фазе развоја биће предмет неке друге студије.Ево само неких исечака из моје нове књиге у настајању која се бави дотичном темом и односи се на младу генерацију што је и био повод да напишем овај рад.

    Ми (не)радимо, ми (не)гласамо, ми (не)бринемо

    Није само у овом осакаћеном делу српске државе створена слика о младом свету тек стасалом за посао и породицу, да је себичан, да се стиди од обављања многих послова, и да је незаинтересован за то како његова земља и свет изгледају. То је преовлађујућа слика о младом човеку данашње доминирајуће културе која је запљуснула и ове крајеве. Али, валидна истраживања обављена у лидерском делу човечанства показују нешто сасвим друго. Заправо, заинтересованост и забринутост младих за сваку од поменутих друштвених тема прелази нивое забринутости старијих. Они су свесни, правични, и брину најискреније о важним темама, али осећају да се њихов глас не чује далеко, да је пригушен и остаје “залепљен“ на граници њихових усана.

    Ова генерација гласача је свесна сопствене грађанске обавезе да гласа и ако нема илузије о томе шта је данашња политика и ко су данашњи политичари. Млади већ данас итекако брину због нациналне здравствене заштите, (не)обезбеђивања једнаких права за све без обзира на веру, боју коже или пол као и због неодговарајућих мера за смањење криминала, подизање стандарда у образовању или због гушења иницијатива о забрани трговања оружјем. Млади јесу удаљени од политичара и политике коју они спроводе, али нису од теме. Тако, опсежна истраживања спроведена широм Велике Британије показују да само један од десет испитаника не осећа одговорност да гласа. Две трећине кажу да главни ансамбл партија толико личе једна на другу (честа тема Видовдана!), да је неважно ко је од њих на власти, док 71% показују да је политика важна, али политичке партије немају шта да кажу на заиста животно важне теме.

    По процени тек стасале генерације за рад и формирање породице, више од половине мисли да њихови родитељи немају претставу о томе у каквом ће им свету живети деца. Две трећине то исто мисли за њихове баке и деке. Но централно питање је како ти људи живе већ данас? Одговор на ово питање је важан и за нас јер се према том свету профилише и наша младост у Београду, као што се младост из Бољевца и Богатића формира према београдској, а младост из Глушаца према оној из Богатића, и тако редом. Истраживање је дало одговор и на то питање.

    Након доласка са посла асистента на универзитету, или аналитичара из оделења банке за доделу иностраних кредита, адвоката за корпоративна питања , водоинсталатера или инжењера грађевине, они троше време на куповину одеће, као најчешћу животну активност. Друга активност по рангу фреквентности јесте јело ван куће, а одмах потом пиће. Путовања, посете позориштима, биоскопима и читање књига су изнад посета спортским догађајима и концертима, који су дошли на само дно листе.

    На крају бих издвојио мишљења само неких од поменутих испитаника јер ће нам она бити потребна за нашу анализу Србије.

    Прича бр. 1 Рецимо једног факултетски образованог двадесетчетворогодишњака запосленог у банци на одобравању кредита. Он дословно каже: “Политика није мој начин размишљања. Бесплодни, досадни људи, који дебатују о истим старим стварима. Ја не мислим да било који од њих уопште зна шта значи живети живот у нашим годинама данас. Часна и пристојна зарада је оно што је за мене важно, и што пре будем могао покренућу свој властити бизнис.“

    Прича бр.2 Ево мишљења и једног двадесетогодишњака студента инжењерства који још није дипломирао: “Ја знам, ако не дипломирам, завршићу на смртно досадном послу, баш као и мој отац. Зато знам шта треба да урадим – да се “развалим“ од посла, да докажем мојој мами и тати да сам у стању да то постигнем.“

    Прича бр. 3 адвокат корпорације, 24 године: “Млади људи се интересују за политику, али веома је фрустрирајуће кад схватите да нисте у стању да промените ништа. Ствар је у томе што изгледа да многи друштвени проблеми не могу уопште да се реше на задовољавајући начин (ограничени ресурси, противречни циљеви, примедба аутора).

    Ми још увек имамо бескућнике, национална здравствена заштита не функционише ма колико у њу убацивали новца, и све више старих људи нема пристојне пензије. Ја сам купила кућу са дечком одмах, зато што сам хтела да се утврдим на лествици власништва док не буде исувише касно. Ја се једино уздам да ћу се одржати на послу савршеним управљањем (варијаблама које могу утицати на губитак посла, примедба аутора). Ако у томе успем, све је савршено. Према томе ја нисам много оптимиста што се тиче будућности“.

    Прича бр.4, Младић, 24 године, водоинсталатер: “Никада нисам гласао за победничку партију. Кога год сам гласао, тај је изгубио. Закључио сам да некако, нешто радим погрешно. Ја и даље мислим да је важно гласати, размишљам. Погледајмо у лице томе (проблему), људи би брзо направили “фрку“ када им се то не би омогућило. Чувам новац и поднео сам захтев да напустим земљу и идем да живим у Канади. Сада има земаља које стимулишу младе људе и предузетништво.“

    Ево и једног размишљања на исту тему докторанта који се преместио из Београда на Мичигенски технолошки универзитет (MIT), порука оцу, професору на Београдском универзитету: “Жали ми се како ради само 12 сати и не може свој истраживачки пројекат, предавања која држи, и рад на докторској тези да уклопи у тај временски фонд. Мора да пређе на рад од 14 – 16 часова, а неке дане спаја и ради и 24 сата са малим прекидима у току дана….. Средина у којој ради развија вољу и издржљивост.“

    Прича бр. 6, Жена фризер у Београду, о сину који је завршио пољопривредни факултет: “Овде нема шта да тражи. Иде у Чикаго. Биће возач тешког камиона. То се добро плаћа. Нека иде, ми смо пропали“.

    Прича бр.7, професор са Политехнике Београд: “ Одлично нам иде, неколико хиљада наших стручњака већ ради у Карлс Руеу и околини. Савршено су се уклопили и тамо “вуку“ нове. Овде нема спаса“.
    Прича бр. 8, Свештеник из Крагујевца: “Хвала Богу, оба сина су ми се спасила, један је у Грчкој, други у САД, раде и оженили су се…“ Следи хришћански дијалог и накнадни коментар клијента“…Па побогу брате “М“ шта да траже овде?“

    Прича бр.9 , Студент из Раче (Крагујевачке), грађевина “Идем за Аустралију, циљано сам одабрао ове студије. Тамо имам део родбине.“ Родитељи додају, “Само бежите децо, само бежите, спашавајте се!“.

    Прича бр. 10, Свештеници и начелници низа општина у РС: “Синови су нам у Београду (Лондону), добри су студенти. Имају станове…. Нема овде решења!“

    И као прилог свему, нека буду недавна истраживања спроведена у САД која су открила да само 33% дипломираних поседује моћ критичког резоновања. Остатак је само имао задовољство студирајући јер се лепо дружио и направио социјалну мрежу, али ниво знања је остао исти. Шта тек рећи за нас где је постало сасвим нормално и прихватљиво да се исте дипломе деле, на куповне и оне друге. О каквом је ту критичком мишљењу и резоновању реч, и каква нас ту жетва и приноси могу очекивати, просудите сами.

    Само из ових примера је јасно у каквом је колопсу човечанство. Ако на младима свет остаје, онда је јасно како они виде тај свет. У вишедеценијској анализи формирао сам банку података, модела и нужних закључака који из тога произилазе. Они су поражавајући што се тиче човечанства уопште. Владајући капитализам који се брани кроз демократску изборну процедуру наставља да живи.

    Он просто задовољава нужну форму (Прича бр.4) како би избегао револуцију и настанак хаоса у коме се не назиру нови обрасци човековог организовања. Данашња световна власт бомбама и изборима “купује“ време у нади да ће до новог изборног циклуса угледати светло на крају тунела. Сукоб човека који је вољан да управља другим човеком и оног који је жељан да унапређује живот на земљи се заоштрава до краја.

    Наш проблем
    Наш проблем је већ нешто друго. Он је постао дериват – извод трагедије, њена есенција или максимум. Србија је постала “Дафина & Језда“, пирамидални систем преваре и лажи који ће се урушити тотално и до краја. А да ли смо у стању да нешто урадимо најбоље показују приче поређане у низу од редног броја три до 10. Останемо ли у пирамидалном моделу, нема нам спаса.

    Нама не узимају само земље и градове, што види и последњи лаик, већ им добровољно нудимо децу и чинимо све да им је доставимо што брже и што боље опремљену. Или књиге лажу, или то Срби нису радили никада до сада. Мој огромни животни узорак испитаника показује да су то радили сви, од потомака славних војвода из Првог рата, преко потомака Брозових генерала и разних српских принчева, бизнисмена, свештеника, па све до обичног плебса, представљеног кроз послове фризерки, кафе куварица, аутопревозника и шумских радника. Стога нас је за само 10 година мање без мало за пола милиона, премда је бар толико прекодринских Срба у истом периоду остварило своје право на држављанство Србије.

    Додамо ли томе милионе убијене нерођене деце и одсуство свести о томе шта смо им урадили, питам се о каквом је православљу овде реч, и који то идентитет штитимо, и од кога, па видимо непријатеље свуда око нас? Где смо ту ми, где је наша одговорност за чедоморства, издајства, неверје, лицемерје, лаж и кукавичлук? “Секс и град“ је само изврнута прича о Содоми и Гомори, која је потребна огреховљеној души претходно избаченој из простора рада и промишљања о породици, где другде већ у српску “Силиконску долину“.

    Ипак, човеку је дата слобода да се промени, а та промена неће настати на овако замишљеним изборима. Она тако не може да настане ни у земљама које су ставиле чизму на нашу народну организацију уништивши претходно нашу технолошку базу ( технолошки интелектуални капитал). И ако уталитарна демократија не даје плодове ни у изворном капитализму, у коме је младима дато да се баве свиме што је нама ускраћено, како би онда могла дати у свету који је колонијализован, попут овог у коме смо ми, и где један чувар логора предаје робље “свезано“ другом, генеришући нове дугове, незапосленост, безперспективност, и поврх свега нестанак или одлив младости којој се, ма колико да је школована, овде нуде само послови из Примера бр.2. Ма колико да је човек ирационалан, он је предвидиво ирационалан, што значи да се њиме може и мора управљати. Само како?

    Нама нису потребни избори како би бирали из понуђеног пула “баба Вангиних“ делатника, већ свенародни сабор и дубоко промишљање у коме ћемо се јавно одрећи даљег узимања и трошења новаца од оних који нам не мисле добро, и за који ће камате пристизати тек након 2021, 28, или 31. Ми треба да се усагласимо и дамо јединствен одговор на питање, да ли је нормално да ове генерације, које тренутно живе, продају фабрике и организационе системе које су створиле оне генерације на које се баца сво дрвље и камење, и то по цени једног оброка, (рецимо US Steel (САРТИД))?

    Да ли смо то сви спремни када престану распродаје и пристигну обавезе за летовања у Египту и за црне џипове купљене на кредит од ММФ да утекнемо преко “гране“? Или се рачуна да ће у Србији још дуго бити зомбираног света, и повијених кичми, не питајући ништа и не очекујући од живота ништа. Или се заиста зна и у најтупавијој глави данашњих пророчица да су ови “апартмани“ резервисани за неки други народ, и неке друге људе, који не припадају хришћанској колевци већ су у њу унети на крилима НАТО-а, као и некад давно када дојездише непозвани на коњици, и уместо књиге Откровења понудише сабљу, крв и ропство.

    Али, пре тога дуговиће се морати једног дана платити. То нам најбоље сведоче наши животи и филм младог аутора Бориса Малагурског, који говори о робљу “свезаном“, и звекету ланаца на ногама деце убијене нам државе.

    Стога би већ данас ваљало покренути правни поступак којим ће се пред суд извести све парламентарне странке Србије и њихово чланство, јер су јели и пили од новца ММФ и распродаје покућства, и свега на земљи, испод и изнад ње, а да никада, ама баш ни један(а) не изусти, “ово што ми џабе једемо, док вас избацујемо на улицу, помогнути нашом полумилионском бирократском структуром, САНУ, и ћутолозима са разних универзитета, једног дана ћете повериоцима ММФ, ви и ваша деца платити главом“. А да буде трагедија већа, баш ти повериоци ММФ су нас и бомбардовали јуче, и од наших живота направили ово што имамо данас. Патолошке промене су опасно обољење и ту се деформитет тешко враћа у нормално стање.

    Распињемо сопствену земљу

    И као што су организатори распећа Хрисовог говорили: “Грех на нас и на нашу децу!…Распни га, распни!“, тако и ми, осећали се националистима или интернационалистима пристајемо на распеће још нерођене Србије и већ суделујемо у њему. А први који каже, крај је кредитима и распродајама, окренимо се нашој стваралачкој памети, и подвижништву како бисмо поново почели да слажемо мозаик, “настало у Србији 100%“, задобиће моју подршку до краја. И знам да ће то бити пут муке и немаштине али и пут без лажи у коме “баба Ванге“ неће имати више шта да траже. Ако бисмо само на томе преломили и победили индивидуални кукавичлук и шпекуланстки шизофрени карактер наше личности, врло брзо бисмо дошли до сазнања да ову земљу нема ко више да води (а сад је толико њих спремних да је воде организовано у нестанак!!!) јер је наш проблем прешао на другу страну рубикона и потребно је пре тога видети којим путем се враћати, и да ли се уопште враћати.

    Но једно је већ данас сигурно, будемо ли остали у Моргентаувом, све мислећи да смо у Маршаловом плану, наш брзи крај и државе и народа је ту. Све друго што ће се дешавати биће само беспосличење једног народа који је преживео осиромашени уранијум, али није осетио потребу за сопственом ланчаном реакцијом да би из ње настао нови концепт организације живота заснован на памети која би прекинула процес деструкције и примитивизма и створила знања која би се лако преносила на производе који би доносили растуће приносе и богатство народу.

    “Ми несразмерно више говоримо, него што радимо. Многи имају ту особину да мисле да су урадили, кад су говорили. Даље, махом више полажу право да говоре но на право да раде. Ја сам често правио обсервацију да је многим нашим људима најважније да се изговоре, а особито да некога представе у рђавом светлу и да направе досетку на његов рачун, а разуман човек може водити и расправити ствари како хоће – онима првима, изгледа није до тога стало; главно је да су они речима доста учинили и себе задовољили. Можда у ту групу спада и то што су многи наши задовољни када су установили начела рада или управо написали програме; задовољни су толико, да после не мисле озбиљно о акцији и консеквенцијама, које су управо све; ПРВО ЈЕ БЕЗ ДРУГОГ БЕСПОСЛИЦА“. – Joван Цвијић

    На празник Св. Параскеве, лета 011

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/miroslav-pusonja/privatizacija-demokratizacija-i-put-u-evropu.php

  15. Varagić Nikola каже:

    MILO LOMPAR: SLOBODA JE TEŠKA, A ROPSTVO LAKO

    Ugledni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i književnik dr Milo Lompar govori o političkom poreklu crnogorskog jezika u titoističkom jugoslovenstvu kao oruđu hrvatske kulturne politike… O besmislenoj ideji da se političari izjašnjavaju o tome koji se jezik govori u Crnoj Gori… O dalekosežnoj izdaji današnje inteligencije koja predstavlja jednu od najsramnijih u dvovekovnom postojanju srpskog naroda… O ideološkom inženjeringu i nasilnom konstruisanju crnogorskog identiteta…

    Živimo u vremenu kada laži ulaze u službenu upotrebu i postaju stvar korisnih dogovora. Jedan takav korisni, a lažni dogovor, odigrao se nedavno između srpske opozicije i crnogorskog režima, a odnosi se na takozvani povratak srpskog jezika u obrazovni sistem Crne Gore. Reč je o verifikovanju svih laži koje su u obrazovni sistem Crne Gore ušle poslednjih godina. Opozicija i režim očigledno su trgovali. Šta je ishod trgovine?

    – Rezultati popisa nisu bili po volji vladajućeg režima u Crnoj Gori. Činjenica o najbrojnijoj zastupljenosti srpskog jezika među građanima Crne Gore, dakle i među onima koji se nisu nacionalno opredelili kao Srbi, izazvala je nervozu i neuralgičnost unutar nastajuće i kristalizujuće ideologije na kojoj se zasniva moderni državni identitet Crne Gore. Geneza tog identiteta vodi nas u potpuno druga govorna područja i vremena. Ako većina ljudi u Crnoj Gori kaže da govori srpskim jezikom, u čemu je onda problem da se to primeni i u obrazovnom sistemu. To je nešto što se prirodno prihvata i ima sasvim preciznu logiku. Međutim, problem je u tome što je celokupna konstrukcija tog identiteta naglašeno ideološka. Ako je 42 odsto stanovništva zaokružilo da govori srpski, a takođe priličan broj zaokružio da govori crnogorski, pošto je to isti jezik, ne postoji nikakva prepreka da se taj jezik zove onako kako se zvao i pre nego što je Crna Gora stekla status nezavisne države. Od 1945. godine se taj jezik zvao srpskohrvatski, a u stvari jasno je svakome da je reč o srpskom jeziku. Uostalom, dobar deo Crne Gore govori drugim dijalektom srpskog jezika od ovoga koji je proglašen sada za zvanični jezik Crne Gore. Dolazi jedna ideološka svest koja ne želi da identitet Crne Gore bude utemeljen na pozitivnim činjenicama. Pozitivne činjenice su one koje imaju pozitivan stav ili prefiks „jeste“, ali to je jako teško primenjivo u Crnoj Gori, jer u tom slučaju teško se odvojiti od Srba. Šta god kažete da Crna Gora jeste, to u izvesnom smislu pripada srpskom identitetu. Njegoš jeste svakako pesnik Crne Gore, ali on je srpski pesnik.

    Po novom nastavnom programu Njegoš je „uknjižen“ kao crnogorski književnik.

    – To je jedna vrsta nasilja i falsifikata koje vlast sprovodi. Mihailo Lalić je iz Crne Gore, ali je srpski književnik kao i mnogi drugi. Da bi tu celu konstrukciju nekako oblikovali morate da krenete drugim tragom. Morate crnogorski identitet da utemeljite na negaciji, da kažete „nije“, pa onda dobijate negativnu definiciju identiteta Crne Gore. Crnogorski identitet je sve što nije srpstvo. Da biste mogli reći da ste Crnogorac, morate prethodno reći da niste Srbin. Time se u ideologiji novih naraštaja utemeljuje neki drukčiji pogled na svet. Ta se oblast u socijalnoj patologiji i u sociološkim sredinama zove društvenim inženjering. Nema tog identiteta Crne Gore da nije vezan za srpsku nacionalnu tradiciju. Za crnogorsku vlast univerzalna merila ne vrede i mi smo u oblasti nasilja.

    Opozicija u Crnoj Gori do sada je negirala postojanje crnogorskog jezika. Ovim dogovorom ga je priznala i to kao glavni jezik, a srpski je izjednačen sa manjinskim hrvatskim, bošnjačkim, albanskim. Dakle, laž i obmanu političari nam predstavljaju kao uspeh.

    – Postoje dva aspekta. Jedan je lingvistički a drugi politički. Lingvistički gledano jasno je da je reč o dijalektu srpskog jezika koji je preimenovan u crnogorski jezik. S druge strane, politički aspekt je morao da zatvori tu neurozu koja se pojavljuje i da Srbe liši njihovih prava. Ključno pitanje su nacionalna prava Srba. Imaju li Srbi prava da uče na svom jeziku? Ako to pravo imaju Hrvati i druge nacionalne manjine, zašto ga ne bi imali i Srbi? Imaju li Srbi prava da učestvuju u tradiciji? Da li je moguće da u programima za Srbe u Crnoj Gori, koji po popisu čine trećinu stanovništva, ne postoji lekcija o Svetom Savi? Sveti Sava svakako spada u njihovu tradiciju. Ostaviću po strani da spada u tradiciju i onih koji govore da su Crnogorci i da pripadaju crnogorskom jeziku. Negirajući tu vrstu njihovog izbora i ostavljajući u senci sva pitanja koja iz tog proizlaze, ključno pitanje je: zašto su političke partije koje su naklonjene srpskom biračkom telu odlučile da prenebegnu ta pitanja? Zašto se nije išlo drugim putem – da se tačno definišu udžbenici srpskog jezika? Zašto ti udžbenici srpskog jezika nisu imenovani? Zato što se teži perfidnom brisanju srpskog identiteta u Crnoj Gori? To je društveni inženjering koji ne može da traje ni godinu, ni dve, već traje decenijama. Ne treba zaboraviti da je predsednik jedne partije rekao da je neophodno konstruisati crnogorski identitet jer nije dovoljna samo državna nezavisnost. I to je bio ključni ulog u stvaranju državne nezavisnosti. Sada se pomera cilj. Kaže se da je državna nezavisnost samo stanica na dalekosežnom putu na kojem treba prebrisati srpski identitet Crne Gore i srpski jezik, srpsku crkvu, i sve što spada u tu vrstu tradicije. Tužno je što su se političke partije koje, makar deklarativno, žele da očuvaju srpsku tradiciju, pristale na to.

    Ako već partije tako postupaju, ko je onda dužan da zaštiti srpski jezik u Crnoj Gori. Šta radi struka? Da li je stradanje nikšićkih profesora poslužilo kao nauk i pretnja da se ćuti?

    – Sve to se dešava jer ne postoji srpska kulturna politika. Ako bi ona postojala, imali bismo političke partije koje ostvaruju određene političke programe, ali bismo imali i NVO najšireg spektra koje bi predstavljale mnogo širu pozadinu za ukupnost kulturnih i nacionalnih dejstava. Takođe, ima već šest godina od kada je crnogorska nezavisnost proglašena, a još ne postoji srpski kulturni centar u Crnoj Gori. To je nedopustivo i predstavlja ozbiljnu slabost. Srbija nije prisutna na prostoru gde se trećina stanovništva izjašnjavaju kao Srbi. Na taj način se stavlja u senku sve ono što pripada zajedničkom nasleđu Srbije i Crne Gore, unutar istoga naroda, srpskog. Ne postoji nikakav plan dejstva i time je političkim partijama omogućeno da se izjašnjavaju o stvarima o kojima nemaju dovoljno znanja. Sklone su da pobrkaju lončiće, pa onda trguju jezikom, odnosno pitanjima koja po prirodi stvari nisu za trgovinu. Za takvo nedopustivo delanje nikakav pritisak ne trpe. Da imamo snažnu nevladinu srpsku strukturu u Crnoj Gori, ona bi te partije podsećala na njihovu dužnost. Kako ona ne postoji suočeni smo sa ozbiljnim, dalekosežnim poremećajima unutar samih partija. Ideja da se političke partije izjašnjavaju o tome koji se jezik govori u Crnoj Gori je besmislena. Predstavlja direktan nastavak instrumentalizacije koju je titoistička Jugoslavija imala. Naime, i kad je rušena kapela na Lovćenu, slušali smo da Njegoš nije znao da nije srpski pesnik. To je bio sistem koji je imao drugi pogled na svet. Međutim, ne treba zaboraviti da je crnogorski jezik vrlo značajno pomenut u jednom intervjuu koji je vodeći hrvatski komunista Vladimir Bakarić dao posle proglašenja ustava iz 1974. godine. Rekao je : „Do sada smo svi mislili da Crnogorci govore srpski, ali eto, pokazuje se da govore crnogorski“. Kako se pokazuje – znaci na nebu to pokazuju, pećine se otvaraju, reke prestaju da teku? Ne. Jednostavno jedan posao je završen. Ustavom iz 1974. godine Srbima je u Hrvatskoj nametnuto da govore hrvatskim književnim jezikom. Nametanje je krenulo dalje – važan je negativni identitet. Identitet se ne utemeljuje na onome što je pozitivno, nego na onome što je negativno.

    Bilo kako bilo, zamešateljstvo oko nastavnog programa i jezika je veliko, toliko da nastavnici ne znaju šta predaju, a struka ćuti.

    – Ne čuje se zato što su ljudi, na izvestan način, ucenjeni svojim životima i zato što pominjana činjenica pobune na jednoj tački nije dovoljno dobro prihvaćena. Najteže je predavati nešto što je neistinito. Imate problem jer govorite nešto što protivureči činjenicama. Zamislite, primera radi, profesore koji bi objašnjavali da je zemlja ravna ploča. Nešto slično se i ovde postiže. Sve će biti toliko obesmišljeno da će na kraju svest ljudi biti kontaminirana, otrovana, zasićena i oni će, na neki način, tražiti olakšanje. Identitet će se pojaviti kao prazan, u izvesnom smislu, niko više to pitanje neće smatrati toliko bitnim i time će tehnologija ispiranja mozga dostići onaj rezultat ka kojem je upravljena. Mislim da je to suštinski cilj.

    Crnogorski jezik nema lingvističku već političku osnovu. Hrvat, Ukrajinka i profesor filozofije, inače Crnogorac iz Vojvodine, su glavni lingvisti u tom projektu.

    – Ta indoktrinacija je sada pojačana, ima svoj cilj i ponudu i ne nailazi na otpor. U tome mislim da je prevashodna odgovornost intelektualne elite i političke elite Srbije. Prošle godine predsednik Srbije rekao je da je univerzalno pravo da ko god želi da govori crnogorskim jezikom u Srbiji, to će mu biti omogućeno. Ta izjava nije istinita, što i ne čudi s obzirom na adresu sa koje je izneta. Ali poenta je u sledećem – političko poreklo crnogorskog jezika je u titoističkom jugoslovenstvu kao oruđu hrvatske kulturne politike. U Malom Iđošu je u obrazovni sistem zaista uvršten i crnogorski jezik iako ne postoji lingvistički opis. Niko nije utvrdio da se na tom prostoru ikada govorilo zetsko-raškim dijalektom, koji bi trebalo da bude osnova za taj tzv. jezik. Ako je već vlast u Srbiji pokazala toliko stepen tolerancije da uvede nešto što uopšte ne postoji, deluje zaprepašćujuće da nije želela da pokaže makar malo angažovanja da se Srbima u Crnoj Gori omogući da govore srpskim jezikom. Zašto vlast u Srbiji smatra da je njena obaveza da udovolji i nepostojećim crnogorskim jezičarima usred Bačke, a da nije dužna da pomogne nekoliko puta brojnijem srpskom stanovništvu u Crnoj Gori? Zašto inteligencija u Beogradu smatra da sve ovo ne zaslužuje njenu pažnju? To su ozbiljna pitanja koja pokazuju veliki stepen ukupnog poremećaja u očuvanju srpskog nacionalnog identiteta. Univerzalna prava, deklarativno proglašena, važe za sve ljude, ali se ne primenjuju kada je reč o srpskom narodu i njegovom jeziku. To je istina.

    Ustavom je crnogorski jezik nametnut kao službeni, a svi ostali su u službenoj upotrebi, znači u upotrebi administracije?

    – Jeste, ali se ustav nalazi u bitnom nesaglasju sa voljom većine građana i to je kršenje ljudskih prava. To je razlog da se obratite na različite evropske adrese. Imate rezultate popisa i tražite promenu ustava po tom osnovu. Ne treba zaboraviti da partija koja je obezbedila da se usvoji ta ustavna odrednica o crnogorskom jeziku, je bila partija koja se navodno borila za prava srpskog jezika u Crnoj Gori. Ta nedoslednost u ponašanju političara je ključni pokazatelj sa kakvom vrstom svesti imamo problema. Kad bi postojala šira platforma koju nazivam srpskom kulturnom politikom, onda bi javna svest stalno podsećala da „ne mogu grobari jednoga stanja biti u isto vreme njegovi obnovitelji“. Nije moguće da isti ljudi rade suprotne stvari u kratkim vremenskim razmacima i da se to prihvata bez protesta. Neophodno je da se ljudi u Crnoj Gori obrate adresama koje srpečavaju diskriminaciju. Nemam iluzija da će im tamo poželeti dobrodošlicu, ali treba pokazati upornost. I treba se nadati da će vlast u Srbiji vremenom da promeni svoje ponašanje. Videli ste na popisu u Srbiji bilborde koji pozivaju ljude da se izjasne kao Vojvođani i da govore vojvođanskim jezikom. To je isti društveni inženjering. Vlast u Vojvodini drži ista stranka koja drži vlast u Beogradu. Nema tu nekog velikog nesporazuma. Stvara se identitet na način koji bi Srbi, severno od Save i Dunava, u XIX veku sa zaprepašćenjem posmatrali. To bi za njih bilo nešto neshvatljivo. Milutin Milanković je bio veliki naučnik i fizičar koji je na ponudu da uzme bečku katedru, zahvalio i otišao da predaje u Beogradu. To je danas potpuno nezamisliv potez, isto kao što je nezamislivo da imamo vlast kakvu imamo. Kako onda očekivati da oni pomognu Srbima u Crnoj Gori kad vidite šta rade svom narodu u Srbiji? Po već viđenoj mustri se stvara vojvođanski jezik, vojvođansko osećanje, što su sve klasični činioci negativnog identiteta. I opet je ključno – samo da ne bude srpski.

    Zašto sve to ne nailazi na otpor?

    – Ljudi često imaju osećanje beznađa i osećanje revolta. Ovi sa osećanjem beznađa dižu ruke od svega, što je pogrešno. A oni sa osećanjem revolta skloni su incidentnom ponašanju, sa ciljem da se kompromituje zdrava osnova njihovog angažmana. Ljudi moraju da zadrže, što je najteže, bistru glavu, ali i spremnost da postojano brane svoje interese. U ovoj stvari je zakazala, koliko sam ja informisan, i Matica srpska u Crnoj Gori. Ona mora da povede akciju zaštite srpskog jezika.

    Srpski pisci iz Crne Gore koji se nisu prestrojili i prihvatili ideologiju crnogorstva su potpuno skrajnuti. Pisci koji su rođeni u Crnoj Gori, a izjašnjavaju se kao Srbi, preimenovani su u Crnogorce. Mladi naraštaji će o istome na jednom času učiti jedno, a na drugom nešto sasvim oprečno.

    – To je tehnika koja je davno primenjivana dok je besneo verski rat u srednjoj Evropi, između protestanata i katolika. Časni oci, jezuiti, na zasedanju su doneli odluku da najveću pažnju u tzv. katoličkoj obnovi u protestantskim zemljama treba posvetiti mladima. To je režim koji u izvesnom smislu računa da prevashodno bude vezan za ljude koji se tek formiraju. Ideološka indoktrinacija podrazumeva da će stariji, koji nisu podložni promenama, silom bioloških zakona da nestanu. Mladim ljudima treba jasno staviti do znanja da će uspeti u životu samo ako prihvate tu ideološku okosnicu. To smo videli posle 1945. godine. Da ste sproveli slobodan popis u Crnoj Gori posle 1945. godine ne biste našli ni pet odsto ljudi koji bi rekli da nisu Srbi. Ali su onda merama indoktrinacije i napredovanja u karijeri, posebno školovanjem u toj istoj Srbiji, stvarali inteligenciju kojoj su imperativno stavljali do znanja da će im biti bolje ako ne budu Srbi. Tako je i danas. Centralno pitanje je pitanje srpskih prava. Kada se pitanje srpskih prava postavi na pravi način, vidi se sva apsurdnost crnogorskog nasilnog konstruisanja identiteta. Tada se ne može postavljati pitanje da li je Borislav Pekić crnogorski pisac. Hrvati su mnogo ružnih stvari o Ivu Andriću rekli od kad je umro, od 1975. do 1990. godine. Njegova ličnost je degradirana samo zato što je bio Jugosloven, a onda kao Jugosloven postao Srbin, jer jednostavno Srbi nisu rušili Jugoslaviju i to je bilo za njega preovlađujuće. Upisao se u tradiciju Vuka i Njegoša. Ali su Hrvati 2002. godine ipak štampali marku sa likom Iva Andrića. To je mehanizam koji kaže da će za sto godina biti sve kao nekad. Rasprava da li je Njegoš srpski pesnik je besmislica. Čovek to pročita i odmah mu je jasno. Postoje logika sile i logika laži, koja vlada ovde, ali i u svetu.

    Ceo svet je premrežen logikom sile i logikom laži – kako se boriti sa tim?

    – To bismo mogli nazvati duhovnom situacijom vremena. U velikoj kulturi kao što je Nemačka, nedavno su najvećem nemačkom piscu, koji je Austrijanac ali kao i svi Austrijanci, govori i piše nemački, ponovo oduzeli nagradu. Na primeru Petra Handkea vidite da se politička korektnost proteže do najvećih pesnika. Pre neku godinu kad je austrijska književnica Frida Jelinek dobila Nobelovu nagradu, izrekla je rečenicu koja joj služi na čast i pokazuje autentičnost njene ličnosti: „Dali su je meni, jer nisu hteli da je daju najboljem od nas – Peteru Handkeu“. U trenutku kada su svetla reflektora uperena na nju, pokazala je da više drži do svoje autentičnosti nego do te prolazne slave trenutka. I to da ima svest o značaju – svom i Handkeovom. Peter Handke pokazuje doslednost koja bi našim intelektualcima trebalo da služi za primer. Za njega uvek kažem: evo čoveka koji je žrtvovao Nobelovu nagradu zbog Srba. Recite mi jednog srpskog pisca koji bi žrtvovao neku mnogo manju stvar zbog Srba? Njegov primer nije vladajući u svetu. Ne možete uticati na opšti tok stvari, ali možete uticati na sebe. Planetarna situacija je takva. Ona podrazumeva da su duhovne vrednosti devalvirane, da je pitanje istine bačeno pod noge, da je dobilo trgovački karakter, da se trguje sa kompletnim ljudskim egzistencijama, ali to ne znači da je otpor besmislen. Otpor, međutim, mora da dođe sa onih mesta koja su pozvana da svedoče istinu. Ako sam ja profesor srpske književnost, onda ja znam šta je ta književnost. Spreman sam da te argumente, od biografskih do poetičkih, iznesem u svakoj raspravi. Međutim, danas niste u prilici to da iznesete, cenzoreska polja napravljena su tako da se ono što je istinito ne pojavljuje. Ono se, za razliku od vremena komunizma, ne zabranjuje, jer bi u tom slučaju dobilo realne žrtve, izvesna aura bi se okupljala. Sada se tehnikom cenzure istina sklanja iz vidnog polja ili ismejava. To su omiljene strategije. Ili ćete biti sklonjeni, ili će vam biti rečeno da ne postojite, ili ćete biti ismejani pa ćete na taj način morati da se povučete, dok glavni tok ostaje na snazi.

    Handkeu je ovo drugi put da mu zbog ne pristajanja na laži o Srbima i srpskom pitanju, uzimaju nagradu. Zašto su ljudi koji su o nama govorili istinu ovde dočekani sa neprijateljstvom?

    – To pokazuje da je na delu politika koja nije srpska. Mi ne koračamo stazama politike koja bi bila srpska, što bi bilo logično, nego nekom nevidljivom stazom koja vodi u potpuno drugom pravcu. U Beogradu, ni u bilo kom srpskom gradu, nemate sećanje ni na najvećeg igrača u istoriji šaha koji je prekršio uputstvo Stejt departmenta o sankacijama našoj zemlji, igrajući na Svetom Stefanu 1992. godine. Mislim na Bobija Fišera. Nema sumnje da je taj stav bio u našu korist. Kao što nema sumnje da se ovde vodi politika koja ne ide u našu korist.

    U našu korist ne rade ni hiljade NVO koje su nas premrežile i sve su angažovane na liniji rasrbljavanja i nestajanja srpstva. Kako je moguće da neko ne osnuje srpsku NVO, koja bi imala dobru zaleđinu i mogla da se bavi kulturnom politikom koju nemamo.

    To jeste pitanje i tu vidim neku vrstu sadejstva srpskih vlasti i srpske inteligencije. NVO nisu baš tako nevladine, sve se nalaze na određenim finansijskim infuzijama koje imaju vrlo precizne izvore raznih vlada. Ništa ne sprečava srpsku vladu da pomogne određene nevladine i humanitarne organizacije koje bi brinule o srpskim pravima. S druge strane, ništa ne sprečava srpske intelektualce da se angažuju u smeru svojih profesionalnih i ostalih opredeljenja u tom pravcu. Činjenica da i jedno i drugo izostaje, pokazuje o kakvoj je vlasti reč. Kada je reč o inteligenciji, današnja humanistička inteligencija predstavlja jednu od najsramotnijih u dvovekovnom postojanju srpskog naroda.

    U ΧIΧ veku srpska inteligencija, ma koliko bila malena i neformirana, nije bila u službi interesa protivnika svog naroda, što se za ovu danas ne bi moglo reći.

    – Naprotiv, imate izvanredne primere iz ΧIΧ veka. Stojan Novaković je primer čoveka koji je bio vrhunski naučnik, filolog, ministar prosvete, predsednik vlade. Čitavo njegovo životno opredeljenje je bilo na crti šire naučne i ljudske doslednosti. U jednom svom predgovoru u „Srpskoj gramatici“ koju je napisao, Novaković kaže: „Ova moja gramatika je deset godina služila da iz nje uče i u Srbiji, i u svim područjima srpstva“. U ΧIΧ veku imate jednu gramatiku koja služi kao orijentir i u onim delovima srpskog naroda koji ne ulazi u sastav Srbije. Po njoj se učilo. Krajem ΧΧ, početkom ΧΧI veka nemate nikakav parametar. Nemate neku meru stvari, nikakve instrumente, ili udžbenik za koji biste mogli reći da je glavna, osnovna linija našeg razumevanja, a da varijacije zavise od prilika, teritorija, okolnosti… To je dokaz da mi krećemo unazad, da smo potpuno u procesu nestajanja, ali to nije razlog da čovek odustane od borbe. Nisam siguran da će oni koji odustanu pribaviti sebi neko svetlije ime od onih koji istraju na tegobnom putu na kojem čovek mora da sledi ono što zna i ono u šta ga je život uputio.

    Za razliku od drugih okupacijskih vremena, u ovom današnjem, a ono na je pre svega duhovna okupacija, malo je ljudi koji istinski žele slobodu. Da li se varam?

    – Veliki ruski filozof Nikolaj Brđajev tumačeći Dostojevskog na jednom mestu je rekao da je sloboda teška, a ropstvo lako. U izvesnom smislu to je paradoksalna misao. Međutim, kad živite u ovakvim vremenima možete da izmerite koliko je sloboda teška, koliko je teško biti u blizini istine i odluke, a sloboda je uvek odluka. Jednostavno, sloboda je uvek teška, zahteva dosta odricanja. Mislim da su intelektualci zaštićeniji deo naroda. Zadesile su nas ogromne nedaće i siromaštvo. Inteligencija je ipak boljestojeći deo ovog naroda i utoliko je njena izdaja dalekosežnija. Jedan Handke može da se odrekne nagrade Hajnrih Hajne, nagrade Kandid, i potencijalno Nobelove nagrade; može da dozvoli da mu se skinu komadi sa glavnog pozorišnog repertoara, a srpski profesor koji nema Handkeove razmere gleda da ne bude zanemaren u nekoj komisiji ili u nekom specijalnom izboru za ambasadora. To pokazuje da je poraz u duhu već učinjen. Handke nije poražen u duhu, on je poražen zato što je duh trenutno u takvom stanju u svetu. Naši intelektualci su unapred pristali da budu poraženi i pretvaraju se u klovnove.

    Sinekure su bile metod u komunizmu. To je zapravo vrsta korupcije, vrlo elegantna, ali se očigledno primila. Danas su vrste sinekura malo drugačije, od stipendija raznih zapadnih fondacija do stvaranja nekih novih janičara.

    – Čovek ima potrebu i za nematerijalnim kompenzacijama. S jedne strane, to zaista jesu materijalne kompenzacije. S druge strane, umetnici po prirodi stvari žele da budu primećeni, žele da njihovo delo bude uočeno. To je prirodno, nije nešto što bi čovek trebalo da osuđuje, i zašto bi osuđivao? Pa i piše se, i komponuje, i slika da bi to ljudi čuli i videli. Samo je ključno pitanje – da li zaista govorite zbog istinitog unutrašnjeg iskustva ili prilagođavate svoj govor očekivanju koje je upravljeno u vas?

    U poslednjih desetak godina snimljeno je mnogo filmova o Srbima, ružnim, zlim, kriminalcima, zločincima… Svi su veoma dobro prošli po raznim filmskim festivalima, a snimali su ih naši ljudi. Ako snimite afirmativan film, o tome šta se istinski dešava Srbima, to nema prođu.

    – Naravno da nema. Šta nas je sprečavalo da u dvadeset godina od raspada titoističke Jugoslavije, snimimo makar jedan film o Jasenovcu? Možete li da zamislite da Jermeni, Jevreji, narodi koji su takođe pretrpeli genocid, dvadeset godina o tom genocidu umetnički ne svedoče? Ne možete, to nije moguće. Dvadeset godina je prošlo, a mi imamo jedan jedini tom srpske enciklopedije. To je zato što ne postoji državna politika, kao ni kulturna politika. I šta se dešava? Hrvat u Subotici govori hrvatskim jezikom, ali i Srbin u Vukovaru takođe govori hrvatskim jezikom. Ja sam poslednji čovek koji bi uskratio Hrvatima pravo da svoj jezik zovu hrvatskim, ali samo pod jednim uslovom – da taj jezik u Vukovaru Srbi zovu srpskim. Međutim, tu jednakost ne postoji.

    Vaša knjiga „Moralistički fragmenti“ imala je veliki odjek kod čitalaca iako su je režimski mediji prećutkivali. Šta sledi posle nje?

    – Srpska književna zadruga mi je objavila knjigu pod nazivom „Njegoševo pesništvo“. Veoma mi je važno da se to desilo baš u redovnom kolu naše najstarije i najuglednije književne biblioteke, jer je to znak, ne samo priznanja meni, nego i znak da srpska kultura ne odustaje od svog najvećeg pesnika. Uskoro bi trebalo da se, u izdanju „Orfeusa“ iz Novog Sada, pojavi moja knjiga pod naslovom „Duh samoporicanja – prilog kritici srpske kulturne politike“. U njoj se bavim jednim duhom koji se u srpskoj kulturi preoblači u određeni istorijski ritam i koji se ponavlja. To je samoporicanje kao oblik kojim se kompletan kulturni identitet srpskog naroda preusmerava i preokreće. To je i duh samoporicanja. U prirodi duha je da bude odan iskustvu slobode, a duh koji se potčinjava nekoj vrsti naloga izdaje i sam sebe, odnosno sam sebe poriče. Prvenstveno se bavim elementima srpske kulturne politike koji ispunjavaju našu stvarnost. Ukazujem da procesi koji nam se danas pojavljuju pred očima nisu današnji, nego su samo posledični, a da su njihovi zasadi postavljeni u prošlost za koju nam se čini da je odvojena od nas, mada je neposredno tu kao naša stvarnost. Mislim na vreme titoizma. To je vreme koje je kristalisalo ovakvu vrstu pravca, ne samo antisrpskog delovanja, nego i nesrpskog delovanja. Dakle, nije reč samo o tome da se druge kulturne politike usmeravaju na ovo područje koje pripada srpskom tradicijskom i umetničkom iskustvu, nego je reč o tome da se sa naše strane ništa ne čini da se ta srpska živa svest o činjenicama srpskog književnog i kulturnog prisustva unapredi i razvije. To je jedan isti proces koji ima dva saobražena lika.

    Na kraju, šta možemo da uradimo za sve koji žele da u Crnoj Gori, kako tako, očuvaju srpski jezik, srpsku kulturu, srpski narod?

    – Možemo da učinimo dosta toga što nismo učinili, sa svešću da ne možemo sve ostvariti optimalno. Negde ćemo morati da učinimo ustupke, negde ćemo morati da priznamo poraze. To sve spada u celinu ljudskog života. Ključno je da srpska inteligencija u Crnoj Gori – Matica srpska, profesori i drugi članovi tog sveta – shvati da postoji odgovornost koja nije vidljiva, ali senči njihove živote, a da u isto vreme ni taj strah nije uvek baš toliko opravdan. Treba delovati po maksimi – i malo učinjeno je bolje nego ništa učinjeno.

    Srpske novine/Fond Slobodan Jovanović

    http://www.standard.rs/milo-lompar-sloboda-je-teska-a-ropstvo-lako.html

  16. Varagić Nikola каже:

    Svetislav Basara

    Drumska razmatranja

    Au, brale, al se digla furtutma oko kolumne Skaska i Vuk. Na putu sam, poštu i internet izdanja novina pregledam po benzinskim pumpama, tamo ne daju da se puši, pa se ne zadržavam predugo i ne ulazim u najsitnija crevca, ali pogledao sam najrecentnije tekstove i znate šta: Slobodan Antonić definitivno nije u pravu.

    Kakve, crne, dve Srbije. Kao i sve takozvane srpske podele i ova je veštačka. Neću da kažem da nema drastičnih razlika u pričama. Ama, mentalitet je isti u dlaku. Kud god da pogledaš zadrtost, isključivost i fantaziranje. Ako prvosrbijanci (iz toplih soba) ratuju protiv Imperije, globalizacije i nezavisnosti Kosova, drugosrbijanci iz istih takvih soba sve posmatraju sa visoka, niko im nije dovoljno dobar, sve je unapred osuđeno na propast, u svakom postupku traže zadnje namere… Paranoja, jednom rečju, cenjeni publikume, samo sa drugim predznakom.

    Pa dobro, bre, mislim nešto probijajući se bespućima mnogobrojnih srpskih koridora, kad su već toliko pametni, besprekorno diplomirani, upućeni u filozofiju, strane jezike i vični svim veštinama, kako se dogodilo da u ovoj zemlji sve poluge padnu u ruke njihovih antipoda? Poznavao sam, nadalje, tokom devedesetih godina mnogo goreopisanih koji su se, onoga momenta kada su se dokopali vlasti, pretvorili u doleopisane. Neko vreme sam taj poražavajući fenomen pripisivao zloj sudbini novog vina u starim mešinama. Odnedavno sam, međutim, sklon da sistemsku grešku tražim u vinu lošeg kvaliteta.

    Mislim tu pre svega na slabost i neautentičnost uverenja. Tom slabošću se može objasniti i fanatizam sa kojim se ovde ta „uverenja“ brane, kao i tvrdoglavost sa kojom se u njima opstaje kada se pokažu pogrešnim.

    Takozvane ideologije u Srbiji nisu „prostorni planovi“ budućnosti nego način rešavanja egzistencijalnih problema. To u praksi znači sledeće: ako si, bajagi, demokrata i ako ispovedaš demokratsko „vjeruju“, to će ti popločati put do direktorskog mesta kada su demokrati na vlasti, ili do zatvorske ćelije ako padnu.
    Eto, dame i gospodo, zbog čega je u ovoj zemlji uvek ratno ili bar poluratno stanje. Ovo važi za sve takozvane političke partije. E sad, kada u jednoj državi imate ratno stanje niskog intenziteta, razumljivo je da će država izgledati kao bojište. A naša upravo tako i izgleda, dame i gospodo, pogledajte kroz prozor.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/drumska_razmatranja.881.html?news_id=227704

  17. Varagić Nikola каже:

    Sociološke crvene linije

    Autor: Zoran Stokić

    „Stanovništvo se najviše smanjuje u zemljama u kojima hara despotizam!“ – kaže Uzbek u CXIII pismu Monteskjeovih Persijskih pisama. Narod masovno migrira ka despotovom dvoru i gradu, despotski sistem iza sebe ostavlja napuštena sela i oronula imanja, sve polako počinje da podseća na slike „koje za sobom ostavlja kuga i glad“…

    Ovo se desilo mnogim izumrlim despotskim državama kroz istoriju, a dešava se i nama danas, zato što političke „crvene linije“ protivureče sociološkim „crvenim linijama“. I u sociologiji, kao i u svakoj nauci, važe određeni zakoni i onaj ko hoće da preživi ne sme se oglušivati o njih.

    Ako čašu vode stavite na samu ivicu stola, ona će iz „uređenog stanja“ preći u „stanje neuređenosti“, pašće na pod, razbiti se u paramparčad i voda iz nje će se razliti. Fizički zakon slobodnog pada pokazuje nam da se obrnuto u prirodi ne događa. „Strela vremena“ pomaže nam da pravimo razliku između prošlih i budućih stanja. Osim male dece i ljudi koji su ostali na nivou dečije psihe, niko ko je, dakle, razuman ne ljuti se na zakon slobodnog pada i što se ne događa obrnuto: da se razbijena čaša iz stanja haosa vrati u stanje uređenosti, tj. podigne se s poda na sto, sve sa rasutim kapljicama vode. E pa tako je i sa zakonima sociologije!

    Monteskje se s pravom bio zabrinuo da bi francuska monarhija Luja XIV mogla da se transformiše u despotsko društvo. Doslovno tvrdi: „Francuski kralj je star. U našoj istoriji nijedan drugi monarh nije toliko dugo vladao, a kažu da on poseduje izuzetnu sposobnost da primorava druge da mu se pokoravaju.“ Nije mu preostalo drugo nego da zašilji pero i da u Duhu zakona i Persijskim pismima, između ostalog, upozori na opasnost da bi se zdravi (što je isto što i umereni) sistemi vladanja, kakve su bile građanske monarhije i republike, sticajem nepovoljnih okolnosti mogli pretvoriti u despotska društva poput azijatskih. A despotizam, budući da je dovodio u pitanje suštinu postojanja „političkog kao takvog“, on je označio kao „nezdrav“ sistem vladanja. Da je Monteskjeova briga za budućnost evropskih država bila opravdana (i, nažalost, neshvaćena!) pokazuje pojava komunističkih i fašističkih despotskih sistema u XX veku i na tlu Evrope.

    Za razliku od modernih mašina, čija je osnovna funkcija ušteda rada, despotski sistem je sociološka naprava za iskorišćavanje ljudskog rada. Istorijske činjenice pokazuju da je despotski sistem bio uspešan samo tamo gde je bilo ljudi na pretek u Aziji, u slivovima velikih reka. Tamo gde je ljudi bilo malo despotski sistem nije mogao uspeti jer bi despotska mašina, kao naprava koja se hrani ljudskim radom, bez stalnog priticanja ljudske žive sile funkcionisala kao potočara na presahloj reci. Mi smo za 200 godina naše moderne državnosti ratovali nebrojeno puta i tako uspeli da potrošimo biološku masu: i golim okom je vidljivo da je naša „despotska mašina“ danas zaribala. Jer, od koga da ubira poreze i takse?

    Inercija despotske kulture gurala nas je iz rat u rat zato što su rat i ratna psihoza prirodno stanje takve sociološke i političke nakaze. Naši dedovi i očevi su se nalazili u istoj poziciji u kojoj se nalazimo i mi danas: ili ćemo savladati i prevladati našu despotsku tradiciju, ili će nas ona odvesti u definitivni sunovrat. Da se poslužimo jednom analogijom. Ljudska vrsta se razlikuje od drugih vrsta i po tome što naši mladunci ne mogu preživeti ukoliko ih mi najpre nekoliko godina ne hranimo biološkom i kulturološkom hranom. Tek posle tog perioda oni su sposobni za samostalan život.

    Slično je i sa državama. Mi smo potrošili punih 200 godina, a da još nismo upeli da našu državu i društvo konsolidujemo i stabilizujemo. Ono što u razvoju naših beba jesu godine – to bi u razvoju država bile decenije. Nama je, tako, potrebno najmanje 50 godina „sociološke hibernacije“ (stanja bez ratova, tj. mir po bilo koju cenu), da bismo u tom periodu uspeli da stvorimo koliko-toliko stabilne građanske institucije, razvijemo privredu i edukujemo svakog našeg stanovnika tako da on od podanika postane građanin.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/socioloske_crvene_linije.46.html?news_id=227710

  18. Varagić Nikola каже:

    Zašto vladajuća koalicija ne namerava da usvoji zakon o poreklu imovine

    Tajkunski novac važniji od borbe protiv korupcije

    * Čupić: To je bez sumnje najznačajniji antikorupcijski akt * Šuković: Mete zakona diktiraju hoće li biti usvojen * Nenadić: Uvesti krivično delo nezakonitog bogaćenja

    Autor: Lidija Valtner

    Beograd – Vlada Mirka Cvetkovića, kao i sve ostale od 5. oktobra 2000, nema nameru da usvoji temeljni antikorupcijski akt – zakon o poreklu imovine. To potvrđuje i zid ćutanja na koji je Danas naišao u vladi, pitajući zašto premijer i ministri o ovom zakonu ne govore, dok su im „puna usta“ borbe protiv korupcije.

    Najuporniji među zagovornicima usvajanja propisa, kojim bi bio zadat snažan udarac tajkunima, a građani se konačno uverili u poštenje i beskompromisnost demokratske vlade, jeste profesor Čedomir Čupić, član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Čupić smatra da bi se proverom porekla imovine svi ljudi u ovoj zemlji napokon izjednačili pred zakonom.

    „Nesumnjivo najznačajniji i najprimarniji antikorupcijski zakon je zakon o poreklu imovine, koji bi korupciju drastično zaustavio, ali i onemogućio u budućnosti. Njime bi bila namirena pravda, odnosno sankcionisana nepravda naneta građanima. Kako je u pitanju osetljiv zakon, njegova primena trebalo bi da bude precizno razrađena. Zakon bi se odnosio na sve, ali bio bi primenjivan u fazama da se ne bi stvorilo vremensko stanje u kojem bi bilo nerealno sve obuhvatiti“, navodi Čupić za Danas. On predlaže da se imovina za koju se utvrdi da je nelegalno stečena, ili ne može da joj se utvrdi poreklo, oduzme i da njome upravlja država.

    „Oni za koje postoji materijalni dokaz da su nelegalno stekli imovinu bili bi procesuirani. Dokaz o poreklu imovine pribavljali bi oni koji je poseduju, a ne državni organi. Takvi primeri postoje u Velikoj Britaniji, Francuskoj i SAD“, kaže Čedomir Čupić za Danas.

    Naš sagovornik ukazuje na to da se 30 odsto novčane mase u Srbiji ne registruje, niti kontroliše i da je u sivoj zoni. „Taj novac je posebno opasan za političku korupciju. Ovaj zakon bi uredio i kretanje novca koji se ne kreće u papirima niti podleže PDV-u i smanjio bi tu količinu na najmanju meru“, smatra Čedomir Čupić.

    Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, za Danas kaže da se ne može očekivati da vlada usvoji zakon o poreklu imovine, to bi bilo učinjeno odmah posle demokratskih promena, pre 11 godina. „Oni koji bi bili pogođeni ovim zakonom, dakle tajkuni, diktiraju donošenje zakona u Srbiji. Posle 5. oktobra donet je zakon koji je imao za cilj oporezivanje onih koji su veliku imovinu stekli u vreme režima Slobodana Miloševića. Taj zakon o ekstraprofitu je praktično bio stopiran“, podseća Šuković.

    Prema njegovim rečima, problem je u tome što institucije koje bi trebalo da se bave time na koji način se, legalno ili nelegalno, stiče novac, a to je Poreska uprava, ne bave time. „Tajkuni koji su za vreme Miloševića stekli kapital, danas ga samo uvećavaju u sprezi s političkim strankama na vlasti. U to kolo ulaze i sudovi. Dok se ta sprega ne razbije, ne možemo očekivati da Srbija krene u obračun s korupcijom“, upozorava Danilo Šuković.

    Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, ukazuje da pravna osnova za proveru imovine već postoji i to u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji i Zakonu o oduzimanju imovine stečene vršenjem krivičnih dela. On kaže da je vlast trebalo da predloži zakon o poreklu imovine odmah posle promena 2000. godine, budući da su o tome predstavnici DOS govorili dok su bili u opoziciji.

    „Ni sada nije kasno, ali treba imati na umu da uvek kada se teži ispravljanju nepravdi, otvara se pitanje legalnosti i pravne sigurnosti. Mislim da je smislenije u srpsko zakonodavstvo uvesti krivično delo nezakonitog bogaćenja iz člana 20. Konvencije UN protiv korupcije. U tom slučaju bi se protiv ljudi koji su raspolagali javnim novcem ili ovlašćenjima, a koji ne mogu da dokažu da su svoju imovinu stekli legalnim putem, mogao povesti krivični postupak, čak iako nema dokaza da su izvršili neko drugo krivično delo“, zaključuje Nemanja Nenadić.

    SRS: Tajkuni državi duguju pet milijardi evra

    Srpska radikalna stranka je nedavno pokrenula inicijativu da Vlada Srbije dostavi parlamentu spisak svih onih koji „duguju budžetu i koji na taj način uništavaju privredu“. Najveći srpski privrednici poput Miškovića, Beka i ostalih duguju Republici Srbiji na ime neplaćenih poreza i doprinosa oko pet milijardi evra, kaže potpredsednik SRS Dragan Todorović.

    Svako ima svog Miškovića

    Nezvanične procene stručnjaka su da se u Srbiji samo tokom devedesetih obogatilo oko 30.000 pojedinaca. Većina je zadržala bogatstvo do danas, a mnogi su ga i uvećali. Među njima su najpoznatiji tajkuni Milan Mišković i Milan Beko, ali praktično svaka opština u Srbiji, uključujući najsiromašnije, ima jednog „malog Miškovića“. Svi oni su, ujedno, finansijeri političkih stranaka, što vladajućih, što opozicionih.

    http://www.danas.rs/danasrs/politika/tajkunski_novac_vazniji_od_borbe_protiv_korupcije.56.html?news_id=227828

  19. Varagić Nikola каже:

    Niz velikih propusta domaćeg avio-prevoznika

    Pilot bez dozvole postao i savetnik direktora „Jata“

    Bojana Stamenković | 10. 11. 2011.

    Pilot „Jat ervejza” Predrag Premović koji je mesecima pilotirao avionom boing 737-300 iako za to nema kompletnu obuku ne samo da je u kompaniji bio u svojstvu pilota, već je i napredovao u službi, a sve zbog svojih dobrih partijskih veza, pa je preimenovan i u pomoćnika direktora zaduženog za bezbednost.
    Unutrašnjost boinga 737-300 kojim je bez validnih dozvola leteo Premović

    Piloti „Jata” sa kojima smo razgovarali razočarani su i žele da zaštite profesiju od upliva politike. S druge strane, u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva sada nevešto tvrde da pomenuti kapetan ima sve neophodne dozvole, a da je jedina nepravilnost koju su utvrdili vezana za pravilnik „Jata” o prelasku iz jedne u drugu kompaniju.

    Partijske veze

    Ni iz nadležnog ministarstva infrastrukture niti iz „Jat ervejza” juče nije bilo moguće dobiti nijednu zvaničnu izjavu, a kako se priča, Premović je napredovao u službi zbog svojih dobrih partijskih veza.

    Naime, Premović je sin Milomira Premovića, savetnika ministra policije Ivice Dačića.

    Kako je „Blic” već pisao, pilot Predrag Premović, zaposlen u „Jat ervejzu”, pilotirao je od aprila do septembra kao kapetan aviona B737-300 bez odgovarajuće dozvole. Prema rešenju koje je potpisala inspekcija Direkcije za civilno vazduhoplovstvo, konstatovano je da Premović nema validnu dokumentaciju da bi mogao da bude kapetan aviona, da ne postoje dokazi o sprovedenoj obuci i hitno su izdali nalog da se stopira dalje letenje pilota Predraga Premovića.

    Ipak, u Direktoratu sada tvrde suprotno.

    – Prema svim podacima i na osnovu evidencije pilotskih dozvola kojima raspolaže Direktorat, kapetan Predrag Premović poseduje važeću letačku dozvolu, sa upisanim adekvatnim tipom vazduhoplova (boing 737-300 do 900) te je neistinita informacija da je kapetan leteo bez dozvole. Ovlašćenje za letenje na ovom tipu vazduhoplova, kapeten Premović je stekao prvi put 28. aprila 2006. Poslednji put ovlašćenje je obnovljeno 8. juna 2011. sa rokom važnosti do 5. juna 2012. – ističu u Direktoratu.

    Demanti direktorata

    Oni međutim potvrđuju da su inspekcijskom proverom uočeni nedostaci i propusti u dokumentaciji i procedurama u pogledu međukompanijske prelazne obuke, koju inače sadrži operativni priručnik svake avio-kompanije.

    – Ti kompanijski propusti nemaju nikakve veze sa validnošću dozvole pomenutog kapetana – navode u Direktoratu.

    Dodaju i da su zbog uočenih propusta u dokumentaciji i procedurama operativnog priručnika podneli prekršajne prijave protiv odgovornih u lica u školstvu „Jat ervejza”.

    Međutim, prijava DCV-u stigla je baš od pilota nacionalne avio-kompanije koji i dalje tvrde da je sporan način na koji je Premović došao do potrebnih dozvola, te da su one došle kao rezultat partijskih veza.

    Razlike u avionima

    – Boing 737-200 je u odnosu na boing 737- 300 potpuno drugi tip avona tehnološki, a i po performansama. Premović je 2005. završio teoretsku nastavu i skraćeni program po odobrenju tadašnjeg Direktorata, i tada je iskoristio situaciju da završi kurs za boing 737-300. U to vreme je leteo „Aviogeneksom“ kao kopilot. Po tadašnjem pravilniku, vi ste mogli u dozvolu da upišete tip aviona samo sa završenim simulatorom i teoretskim delom obuke, ali ste morali da letite linijsku obuku da bi se ovlašćenje priznalo u roku od šest meseci. Zahvaljujući vezama u Direktoratu, kada je položio kapetanski ispit u „Aviogeneksu“, upisano mu je da ima položeno i za boing sve do 900 kao da je završio kapetansku obuku i na ovom tipu aviona – priča za „Blic” jedan od pilota u „Jatu”.

    Simulator leta

    Kada je prešao u „Jat”, zahvaljujući poznanstvima obnavlja zvanje kapetana iako je prošao period od preko četiri godine.

    – Njega u „Jatu” tretiraju kao kapetana koji je pilotirao tim avionom, a zapravo nije, sem na simulatoru. Izmenom pravilnika u „Jatu” mu omogućavaju da po skraćenom programu obnovi ovašćenje kapetana na boingu 737-300. Takođe, za ovu dozvolu treba platiti 40.000 evra. Tada smo zaista odlučili da podnesemo prijavu inspektoratu o neregularnosti njegovog školovanja i neregularnosti sticanja ovlašćenja – kaže naš sagovornik.

    Pretnje inspektorki

    Kako dodaje, po prijavi je Direktorat odmah poslao inspektore u domaću avio-kompaniju, koji ustanovljavaju velike propust, kao i neposedovanje adekvatne dokumentacije. On navodi da su od menadžmenta „Jata” dolazile pretnje inspektorki Vesni Marković.

    – Imamo snimljen taj razgovor i te pretnje. Ja želim da u ime svojih kolega pilota zaštitim profesiju od upliva politike, od zloupotrebe položaja i da štitim firmu koja 90 godina živi a nikada se ovakva situacija nije desila zahvaljujući rukovodiocima – navodi naš sagovornik.

    Negativna reklama

    Nacionalna avio-kompanija „Jat ervejz“ u poslednjem izveštaju Evropske agencije za bezbednost u avio-saobraćaju dobila je brojne zamerke na starost flote i čistoću aviona, mnogo više nego prethodnih godina, zbog čega će ova agencija dodatno motriti na srpskog avio-prevoznika. Piloti „Jata” navode da bi slučaj sa spornom dozvolom kapetana mogao da bude još jedan razlog da kompanija privuče negativnu pažnju Evrope.

    http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/288587/Pilot-bez-dozvole—postao-i-savetnik-direktora—Jata

  20. Varagić Nikola каже:

    Orvel branio Dražu

    B. ĐORĐEVIĆ | 11. novembar 2011.

    Engleski pisac u predgovoru “Životinjskoj farmi” pomenuo generala Mihailovića. U tekstu osudio autocenzuru britanske inteligencije kada je u pitanju kritika SSSR-a.

    AKO sloboda uopšte nešto znači, znači pravo da se ljudima kaže ono što ne žele da čuju. Ove reči zapisao je veliki engleski pisac i novinar Džordž Orvel u zaključku teksta “Sloboda štampe”, koji je nameravao da objavi kao predgovor “Životinjskoj farmi”. Takav predgovor nije prošao cenzuru i objavljen je prvi put tek 1972. godine u nedeljniku “Tajmsov književni dodatak”.

    Orvel je “Životinjsku farmu” napisao kao satiru na Sovjetski Savez, kao antistaljinističku alegoriju. Predgovor je sastavio kao osudu autocenzure kod britanske inteligencije, kada je u pitanju kritika Staljina i Sovjetskog Saveza, ratnog saveznika. Kobna činjenica u vezi sa književnom cenzurom u Engleskoj, naglasio je Orvel, je u tome što je ona u velikoj meri dobrovoljna.

    Za nas je posebno zanimljiv deo predgovora u kome pominje odnos britanske štampe prema Draži Mihailoviću. Orvel govori o servilnosti sa kojom je veliki deo engleske inteligencije progutao i ponavljao rusku propagandu od 1941. godine. U vezi sa svim kontroverznim pitanjima, kaže Orvel, rusko stanovište prihvatano je bez rezerve, bez provere i zatim objavljivano uz potpuno zanemarivanje istorijske istine i intelektualne pristojnosti. Ono što se zahteva, dodaje on, je nekritičko divljenje sovjetskoj Rusiji. Svaku ozbiljnu kritiku sovjetskog režima nemoguće je objaviti.

    – Posebno očigledan slučaj bio je u vezi sa pukovnikom Mihailovićem, vođom jugoslovenskih četnika – piše Orvel. – Rusi, koji su imali svog jugoslovenskog štićenika u liku maršala Tita, optužili su Mihailovića za saradnju sa Nemcima. Ovu optužbu je odmah preuzela britanska štampa: Mihailovićeve pristalice nisu dobile nikakvu šansu da odgovore, a činjenice koje su u suprotnosti sa optužbom, jednostavno nisu objavljivane. U julu 1943, Nemci su ponudili nagradu od 100.000 zlatnih kruna za hvatanje Tita i istovetnu nagradu za hvatanje Mihailovića. Britanska štampa je bila “zapljusnuta” tekstovima o nagradi za Tita, dok su samo jedne novine, sitnim slovima, pomenule nagradu za Mihailovića: i optužbe za saradnju sa Nemcima su se nastavile.

    Orvel je kao primer naveo i slučaj kada je Bi-Bi-Si proslavljao dvadesetpetogodišnjicu Crvene armije, bez pominjanja Trockog. “Ovo je bilo tačno kao kada bi se podsećali bitke kod Trafalgara bez pominjanja Nelsona, ali nije pobudilo nikakav protest engleske inteligencije”, naveo je Orvel.

    Ideju za “Životinjsku farmu” Orvel je dobio 1937, posle nekoliko godina provedenih u Španiji, tokom građanskog rata, gde se borio na strani republikanaca. Roman je završio tek krajem 1943, za svega nekoliko meseci, i bio je svestan da sa objavljivanjem neće ići lako. Odbila su ga u startu četiri izdavača, od kojih jedan posle “konsultacija” sa Ministarstvom za informisanje. “Životinjsku farmu” objavio je tek 1945.

    Po rečima profesora engleske književnosti Zorana Paunovića, nije neobično što je roman “Životinjska farma” naišao na takav odjek i prijem u Engleskoj i pre nego što je objavljen, zato što ga je Orvel i pisao sa izrazitim političkim ambicijama.

    – Na neki način dobio je ono što je tražio. Ono što nije tražio bila je cenzura. Još kada je dobio ideju za taj roman, shvatio je šta se desilo sa komunizmom. Napisao ga je u vreme kad je Staljin već drugačije gledan, i u Engleskoj su mu rekli da još nije vreme za taj roman. Ipak, uspeo je da ga objavi, međutim, sa utišanim odjekom i priličnim rezervama kad je reč o kritici. Kad je neko delo politički nepodobno i problematično u nekom trenutku, da se ne bi demonstrirala cenzura u potpunosti, onda se njegova recepcija na neki način osujeti. To je bio slučaj u velikoj meri sa Orvelovom “Životinjskom farmom” – kaže Paunović.

    SKRIVANJE PORUKE I u socijalističkoj Jugoslaviji ova knjiga je čitana na iskrivljen način. U jednom “Bigzovom” izdanju “Životinjske farme”, podseća prevodilac Zoran Paunović, pogovor je kratak ali je potpuni falsifikat.

    – Nigde se ne spominje SSSR, nego Velika Britanija, kao da je delo napisano kao satira na Veliku Britaniju. Kod nas je knjiga čitana sa nekom vrstom pomerene perspektive, zamagljivanja onoga što ta knjiga u osnovi jeste – pamflet protiv boljševičke Rusije, pamflet u kome je hteo autor da pokaže da su oligarhije jedno te isto, kad je reč o fašizmu i o komunizmu. Da je samo pitanje trenutka u istoriji kada će fašizam i komunizam postati jedno, jer se svode na vladavinu i teror manjine nad većinom – kaže Paunović.

    http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:353052-Orvel-branio-Drazu

  21. Varagić Nikola каже:

    13. 11. 2011

    PRESS

    OSNOVNO OBRAZOVANJE PRETVORENO JE U PAKAO ZA DECU I RODITELJE. KAKO DA SPREČIMO DA SE DESI NEKI NOVI ALEKSA?

    Zvonilo je. Počinje poslednji čas za srpsko školstvo

    Tucite, ja i dalje držim čas: Osnovne škole postale su leglo nasilja. Ne prođe dan da nam se ne javi barem nekoliko roditelja čija deca dobijaju batine, bilo od vršnjaka bilo od nastavnika

    Srpske škole pune su nasilja i poslednji je trenutak da se nešto učini kako bi se tome stalo na put – jednoglasni je apel stručnjaka, prosvetara, ali i srpske javnosti koja je tek posle pisanja Pressa o stravičnim slučajevima maltretiranja učenika spoznala koliko stvari u osnovnim školama ne valja i koliko je to, u stvari, problem države i društva, možda i najveći. To je i vapaj mnogih roditelja koji sa decom – ili zbog njih – preživljavaju drame.

    Našoj redakciji se, posle tekstova o vršnjačkom nasilju i šokantnih priča o maltretiranju male Jasne Živković (10) u OŠ „Bora Stanković“ u Beogradu i Alekse Jankovića (14) iz Niša koji se ubio posle batina koje je dobijao u školi, svakodnevno javljaju čitaoci sa neverovatnim pričama o nasilju, ali i drugim problemima u školama.

    Propisi su mrtvo slovo

    Prosvetni radnici kao službena lica

    Radmila Dodić iz Foruma beogradski osnovnih škola kaže da je zaštita prosvetnih radnika od nasilja kojem su izloženi od strane učenika, roditelja, direktora i Ministarstva prosvete tabu-temu.
    – Nas svaki roditelj koji ima neku vezu može da razapne na stub srama i da nas kleveće bez ikakvih posledica. Nastavnici su svakodnevno izloženi verbalnom, psihičkom, i ne retko fizičkom nasilju. Nisam još čula da je Ministarstvo prosvete uzelo nekog nastavnika u zaštitu od nasilja ili mobinga. Naročito ne ako je mober direktor škole. A naša inicijativa da dobijemo status službenog lica nije ni razmatrana – kaže ona.

    Osim vršnjačkog nasilja, više roditelja nam se požalilo na batine i psihičko zlostavljanje koje deca trpi od strane učitelja i nastavnika. Međutim, i đaci biju i maltretiraju svoje nastavnike i profesore.

    Tako nam se javila majka koja je svoju desetogodišnju ćerku ispisala iz škole u selu Kukljin u okolini Kruševca jer je učiteljica šikanirala i tukla devojčicu od prvog razreda – udarala ju je školskim šestarom, lenjirom i prutom i govorila da je „unjakava i kilava“. Ta učiteljica još radi u školi i pored toga što sada, kako naša čitateljka tvrdi, maltretira drugu decu.

    Javila nam se i majka dečaka koji ide četvrti razred jedne osnovne škole na Vračaru, a kojeg je brutalno pretukla učitejica u dnevnom boravku posle čega je dobila otkaz. Međutim, psihičko maltretiranje i bojkotovanje nastavila je njegova učiteljica, zbog čega, kako nam je ispričala majka, on sada posećuje psihijatra. U školi joj je, pošto se žalila na učiteljicu, rečeno da „istrpe do polaska u peti razred“.

    Stručnjaci se za Press slažu da su postojeći zakoni za zaštitu od nasilja mrtvo slovo na papiru, jer su za rešavanje nasilnog ponašanja u školama neophodne konkretne akcije u koje će biti uključeni svi – od roditelja i njihove dece, preko škole, pa do lokalne samouprave.

    Radmila Dodić, predsednik Foruma beogradskih osnovnih škola, objašnjava da su zakonom predviđene mere zaštite, pre svega učenika od međuvršnjačkog nasilja i od nasilja od strane nastavnika i roditelja, ali da se oni ne primenjuju.

    Kamere ne pomažu

    – Postoje protokoli kojima se na nasilje brzo reaguje i deluje. Postoje odredbe prema kojima roditelji učenika osnovnih škola, ako su agresivni, formalno-pravno odgovaraju za decu i mogu da budu kažnjeni. Zakoni jako dobro štite decu, ali je pitanje koliko se primenjuju. Nasilje je samo posledica brojnih faktora. Zato treba dosta da se radi na preventivi nasilja, edukacijom i obaveštavanjem učenika, nastavnika i roditelja o nenasilnim metodama rešavanja konflikta, kao što su metode nenasilnog prevlađivanja gneva i druge. Postoji cela jedna lepeza postupaka koji mogu da se primene, ali u to moraju da budu uključeni svi segmenti koji učestvuju u vaspitno-obrazovnom radu. Tu glavnu strategiju treba da pruži Ministarstvo prosvete, ali koliko vidim, oni se slabo odazivaju pozivima da daju izjave i tumačenja. Video-nadzor i školski policajac ništa ne mogu da pomognu. Pa školski policajac ne sme dete ništa ni da pita bez prisustva njegovih roditelja – kaže ona.
    I Velimir Tmušić, šef Republičke prosvetne inspekcije, kaže za Press da je Ministarstvo prosvete donelo sve potrebne zakone i da su škole učinile sve što je neophodno u sprečavanju nasilju, ali da je sve to još uvek samo na papiru.

    – Da ne bi to ostalo samo na papiru, svi moraju da budu uključeni da bi to dobro funkcionisalo, i zaposleni u školi, i roditelji, i učenički parlament, i lokalna samouprava, i centri za socijalni rad, i svi koji mogu preventivno da deluju i otkriju potencijalni problem. Naši podaci pokazuju da su najproblematičnija ona deca koja imaju nesređenu porodičnu situaciju. Zato je neophodno da postoji lokalni tim koji će napraviti program rešavanja problema – kaže Tmušić.

    Nasilje od vrtića

    On dodaje da je Ministarstvo ove godine uradilo pregled svih obrazovnih ustanova po 14 tačaka i da je akcenat bio stavljen upravo na nasilje i disciplinske postupke, kao i da će uskoro preduzeti akcije za sprečavanje nasilja.
    – U svim ustanovama na teritoriji Srbije uradili smo preglede, sa podacima šta se dešavalo u prethodnoj godini i kako su se spremile za ovu godinu. Privodimo sve kraju i uskoro ćemo imati sastanak da vidimo šta mi sa naše pozicije možemo da uradimo da, pre svega preventivno, delujemo protiv nasilja i pomognemo školama, roditeljima i lokalnoj samoupravi da se to spreči. Nasilje je posledica svega što se nama dešavalo u ovih dvadesetak godina. Nasilja ima i u predškolskim ustanovama, i kod roditelja i kod dece i kod zaposlenih. To je državni problem i to sam niko ne može da reši, ni škola ni Ministarstvo – objašnjava Tmušić.
    Branka Tišma, razvojni psiholog u OŠ „Lazar Savatić“, kaže da projekti za smanjenje nasilja i postupci za rešavanje nasilja koje je propisalo Ministarstvo prosvete, kao ni sve ono što čine roditelji i nastavnici, nije dovoljno da se problem reši.
    Ona kaže da treba poraditi na sistemu vrednosti koji je poremećen.

    – Na rešavanju problema treba raditi pre nego što se bilo šta desi. Tu mogu da pomognu razgovori, zajedničke aktivnosti sa detetom u kojima učestvuju i odrasli i deca, bilo u školi ili kod kuće. Mi decu jako mnogo kontrolišemo i proveravam šta su i da li su nešto uradili, ali malo sa njima razgovaramo i zajednički učestvujemo u aktivnostima – objašnjava Branka Tišma.
    Ona kaže da su deca prilično sama tokom odrastanja, a deca ne mogu sama bez odraslih pa čak ni onda kada je sve idealno.
    – U manjim sredinama vi nemate gde da odvedete dete, nema parkova ni uređenih prostora gde bi deca sa vršnjacima provodila vreme kako ne bi bila prepuštena sami sebi. Deca su sve više ispred televizora i kompjutera u pasivnom statusu, a zapravo odrastanje podrazumeva aktivnost, i koliko god se deca suprotstavljala, ona vole jasna pravila ponašanja. A vi danas imate decu i roditelje koji se suprotstavljaju pravilima škole, barem kada je njihovo dete u pitanju, a očekuju da ta pravila važe kada je u pitanju drugo dete – objašnjava Branka Tišma.

    a

    Učenica: Sve nas je maltretirao dečak sa pištoljem

    Na Pressovom sajtu ispod jučerašnjeg teksta ostavljen je komentar koji je potpisan sa „učenica ove škole“, pod naslovom „Ne lažite“ povodom reakcije majke dečaka sa pištoljem.
    – Ja znam čija je ovo majka. I izvinjavam se što moram da joj kažem, jer je starija je od mene, da laže. Ona je jako puno problema imala sa tim njenim sinom. Odlično ih poznajem i nije maltretirao samo Aleksu već i ostale, on je glavni, da kažem, bio u školi za sve. Kada god se neko posvađa, taj dečko, ne želim ime da mu pominjem, uvek je bio tu da presuđuje, a onda i nagovara jačeg protivnika da prebije slabijeg. Znam ja sve, i ne samo ja već i ostala deca naše škole. Nadam se da se ne ljute Aleksini roditelji na mene, ja ne smem sve da kažem kao ni moje drugarice, ali kada se upišem u srednju školu, reći ću sve!

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/186566/Zvonilo+je.+Po%C4%8Dinje+poslednji+%C4%8Das+za+srpsko+%C5%A1kolstvo+.html

  22. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … […]

  23. Varagić Nikola каже:

    Živanić kupio Ćosićevu vilu?

    Izvor: Blic

    Beograd — Biznismen Radomir Živanić kupio je vilu književnika Dobrice Ćosića u elitnom delu Beograda, na Senjaku, nezvanično saznaje Blic.

    Ćosić je kuću prodao i preselio se u centar kod ćerke, a prema nezvaničnim saznanjima lista, novi vlasnik je Živanić, vlasnik Verano motorsa, hotela Zira i kupac Robnih kuća Beograd.

    Da je promenjen vlasnik vidi se po građevinskim radovima i brojnom obezbeđenju gradilišta. Takođe, stanari iz komšiluka znaju da im je umesto književnika u naselje stigao jedan od imućnijih ljudi Srbije.

    Cena po kojoj je vila prodata, naravno, nije poznata, ali se zna da je prvobitna ponuda popravljana više puta dok se nije stiglo do „ponude koja se ne odbija“.

    Živanić je posle kupovine kuće poznatog pisca pazario i susedni plac i kuća na Senjaku.

    Ko je Radomir Živanić?

    Živanić je široj javnosti skrenuo pažnju kada je na aukciji kupio Robne kuće Beograd za 360 miliona evra. Do tada je bio poznat zajedno sa Milijom Babovićem kao ekskluzivni zastupnik francuskog Pežoa za Srbiju, Bi Hi Crnu Goru.

    Danas upravlja Verano grupom, koja ima više od 20 firmi i bavi se građevinarstvom, nekretninama, automobilima, trgovinom, prehrambenom industrijom i ugostiteljstvom i turizmom.

    Verano grupa planira da izgradi nekoliko poslovnih i šoping centara sa više od 100.000 kvadrata, zastupnik je poznatih svetskih marki automobilskih guma i ulja, kao i odeće, vlasnik Žitka i pekare Hleb.

    Živanić je u međuvremenu u Femili market uveo slovenački Merkator, a prodao je i hotelske kapacitete na jugu Srbije.

    http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=11&dd=15&nav_id=557739

  24. Varagić Nikola каже:

    SKANDAL: Ukidaju nezavisnu kontrolu

    Cvetković kontroliše sve javne nabavke

    Tamara Spaić | 15. 11. 2011.

    Ministarstvo finansija odlučno je da beskrupulozno i na najdirektniji način uđe u konflikt interesa preko izmena Zakona o javnim nabavkama. Ministarstvo, koje je i samo veliki naručilac i preko javnih nabavki godišnje potroši više od tri milijarde dinara, od sledeće godine će kontrolisati samo sebe i šta ostala ministarstva i državni organi naručuju i na šta troše novac.

    Uprkos oštrim kritikama stručne javnosti i upozorenjima da ne treba ukidati nezavisne institucije, u najnovijim izmenama Zakona o javnim nabavkama predviđeno je ukidanje Uprave za javne nabavke. Tu nije kraj jer će sve kontrolne funkcije Uprave za javne nabavke preuzeti Ministarstvo finansija kojim rukovodi premijer Mirko Cvetković. Da podsetimo, upravo to ministarstvo je odgovorno za to što niko nije odgovarao za propuste na “hitnim” tenderima u vrednosti od 4,4 milijarde dinara.

    Stručna javnost je, sudeći po prvim reakcijama na nove još radikalnije izmene Zakona o javnim nabavkama gotovo šokirana otvorenim kršenjem svih znanih pravila za sprečavanje korupcije. A prvo pravilo je da kontrolu sprovodi nezavisno telo, a ne politički kontrolisana služba jednog ministarstva.

    – Nije teško zamisliti kako će izgledati javne nabavke u ministarstvima kada ne bude ni ovoliko kontrole. Nije uobičajeno da ministarstvo kontroliše javne nabavke jer to treba da radi nezavisno, samostalno telo odvojeno od Vlade da bi i nju moglo da kontroliše. Godine su potrošene da bi bila napravljena institucija poput Uprave koja je u stanju da kontroliše tako složen sistem javnih nabavki, i sada se sapliće na svaki način. Prosto nemam komentar na ovo šta rade – kaže za “Blic” Danilo Pejović, direktor u Transparentnosti Srbija.

    Klikni za uvećanje (+)

    U samoj Upravi za javne nabavke, koja će, ako bude usvojena poslednja verzija izmena, biti utopljena u Ministarstvo finansija (do sada je pominjano da će biti transformisana), kažu da su autori zakonskih izmena od svih primedaba usvojili samo zahtev da se sve javne nabavke odmah objavljuju na Portalu, a ne šest meseci od usvajanja zakona.

    – Ministarstvo finansija je veliki naručilac i pitanje je da li samo sebe može da kontroliše. Do sada nismo imali dobra iskustva sa budžetskom inspekcijom – kaže za “Blic” Saša Varinac iz Uprave za javne nabavke.

    Zoran Stojiljković, član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, upozorava da je ovakvo zakonsko rešenje jasno ulaženje u konflikt interesa.

    – Nema nikakve logike u svemu tome jer pre svega potire funkciju postojanja nezavisnog državnog organa. Korupcijom se odliva od pet do deset odsto BDP – kaže Stojiljković za “Blic”.

    Nacrt izmena Zakona o javnim nabavkama trebalo je juče da bude poslat svima jer je najavljen početak javne rasprave. Predstavnici Evropske komisije, OEBS-a, Svetske banke, Sigme i drugih međunarodnih ekspertskih organizacija upozorili su autore zakona da će pratiti dalje promene. Teško je zamisliti da se s netransparentnim i još manje kontrolisanim procesom javnih nabavki dobije zeleno svetlo u daljem napredovanju ka statusu kandidata i pregovorima.

    Konfuzne izjave autora spornog zakona

    Gostujući juče u Jutarnjem programu RTS, Goran Radosavljević, državni sekretar u Ministarstvu finansija i glavni akter promene zakona, izjavio je da “Uprava za javne nabavke neće biti ukinuta nego će čak biti ojačana”.

    Dva sata kasnije, učestvujući na međunarodnom skupu o javnim nabavkama u hotelu “Zira”, izjavio je da će “sve poslove koje je obavljala Uprava za javne nabavke preuzeti Ministarstvo finansija” i da će “Uprava biti ukinuta”.

    U novim izmenama Zakona o javnim nabavkama u članu 62 piše da će Uprava prestati sa radom nakon formiranja uprave za centralizovano sprovođenje javnih nabavki. Ova nova uprava neće imati nikakve kontrolne funkcije, već će samo preuzeti modele pripreme konkursnih dokumentacija i održavaće Portal javnih nabavki.

    – Oprečnim izjavama pokušavaju da unesu konfuziju u stručnu javnost i stvore utisak da će izaći u susret dosadašnjim kritikama. Da kažemo srpski, lažu da bi kasnije mogli da kradu, a onda će opet lagati da opravdaju krađu – komentariše takvo ponašanje Dragan Dobrašinović iz Koalicije za nadzor javnih finansija.

    http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/289574/Cvetkovic-kontrolise-sve-javne-nabavke

  25. Varagić Nikola каже:

    Direktorka Opere podnela ostavku zbog političkih igara

    A. Nikolić | 16. 11. 2011.

    Profesorka solo pevanja Katarina Jovanović više nije direktorka Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.

    Ona za „Blic“ kaže da je u protekle dve godine nailazila na različite vrste opstrukcije unutar upravljačkih struktura nacionalnog teatra i da su njeni ambiciozni planovi o preporodu i modernizaciji uslova u kojima nastaje operska umetnost bili neprihvatljivi za ljude koji se zaklinju u prosperitet kulturne scene u Srbiji.

    – Stanje u Narodnom pozorištu u Beogradu je katastrofalno, baš kao i na političkoj sceni u Srbiji. Sve moje predloge za poboljšanje uslova za umetničko stvaranje u tako delikatnom i važnom segmentu kao što je opera delovi Upravnog odbora u kojima sede politički aparatčici su pretvarali u političke igre.

    Umesto da se Upravni odbor bavi kvalitetom predstava i obezbeđivanjem uslova za bolje produkcije i viši nivo umetničkog stvaranja, ti aparatčici zastupaju stranačke interese, pa na sednicama raspravljaju o strategijama delovanja i ideologijama njihovih partija – kaže za „Blic“ Katarina Jovanović, i dodaje da je u takvim uslovima teško stvoriti značajnu opersku produkciju.

    – Želela sam da u Beograd dovedem cenjena imena operske umetnosti na svetskom nivou i da publika vidi gala premijeru nove „Karmen“ na velikoj sceni nacionalnog teatra, ali sam shvatila da bez razloga ulažem svoj umetnički kredibilitet u instituciju u kojoj su umetnički kriterijumi na znatno manjoj ceni od politikantskog natezanja. Svim članovima Opere Narodnog pozorišta želim mnogo sreće u njihovom umetničkom stvaranju u budućnosti – kaže Katarina Jovanović.

    Momenat u kojem se odlučila na donošenje radikalnih odluka, sada već bivša direktorka Opere u Narodnom pozorištu opisuje kao jedan od najtežih u profesionalnoj karijeri,

    a kao jedan od važnih razloga navodi nepostojanje komunikacije sa Božidarom Đurovićem, upravnikom Narodnog pozorišta.

    – Očekivala sam da će da reaguje na strančarenje članova Upravnog odbora i da će svojim autoritetom pokušati da zaštiti umetničke standarde u važnoj instituciji kulture kakvo je Narodno pozorište. Ali to se jednostavno nije dogodilo – rekla je Katarina Jovanović

    .

    Upravnik Narodnog pozorišta Božidar Đurović nije želeo da komentariše navode bivše direktorke Opere, već je najavio pismemo saopštenje kada bude pročitao u novinama šta je Katarina Jovanović rekla.

    Politika me ne zanima

    „Ako direktorka Opere nema komunikaciju s upravnikom pozorišta, onda tu nešto debelo ne valja i ja u tome neću da učestvujem. Politički angažman me nikada u životu nije zanimao“, kaže Katarina Jovanović.

    Ostavke i smene u Narodnom pozorištu

    – Kokan Mladenović je u julu 2008. godine podneo ostavku na mesto direktora Drame.

    – Mladenovića nasledila Tanja Mandić-Rigonat; smenjena u januaru 2010. godine

    – Nova direktorka Drame postala Ivana Dimić; podnela ostavku u aprilu ove godine.

    – Konstantin Kostjukov u martu ove godine podneo ostavku na mesto direktora Baleta.

    – Dejan Savić u februaru 2010. godine smenjen sa mesta direktora Opere.

    – Katarina Jovanović nasledila Dejana Savića; podnela je ostavku 14. novembra 2011.

    http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/289791/Direktorka-Opere-podnela-ostavku-zbog-politickih-igara

  26. Varagić Nikola каже:

    Dragoljub Petrović

    Diranje Mrke

    Kad god sretnem predsednika Tadića pokažem mu srednji prst, ovako – izjavio je i gestikulirao ovih dana ministar Milutin Mrkonjić. Međutim, ova formulacija, iako uverljiva, uopšte nije tačna – Mrkonjić je, zapravo, rekao da uvek kada sretne predsednika Tadića pokaže mu pet M, što znači: Dragoljub Milanović, Mirjana Marković, Marko Milošević, Rade Marković i Mihalj Kertes.

    Ali to mu dođe isto kao da mu Mrkonjić uvek kad ga sretne pokaže istureni srednjak. I otera ga u pet M i tri LPM. Znate ono: „Kad god sretnem predsednika Tadića pokažem mu pet M i oteram ga u tri LPM“.

    Mrkonjić, naime, smatra da je predsednik Tadić Lep, Pametan i Mlad, skraćeno LPM. Tek da ne bude zabune. Jer bi se od njega moglo očekivati da tu svoju poluverbalnu komunikaciju skraćenicama rastumači, recimo, na sebi svojstven način: „Kad god sretnem predsednika Tadića pokažem mu tri LPM: Legiju, Pacova i sve ostale stradalnike razvijene demokratije na slovo M“.

    Sve to, izgleda, predsednika Tadića uopšte ne tangira, čak mu i prija.

    „Ne čačkajte mečku“ – izjavio je ovih dana predsednik Tadić. Međutim, ni ova formulacija uopšte nije tačna – Tadić je obilazeći gradilište na Koridoru 10, a možda i 11, ko bi ga znao, kod sela Nepričava zapravo rekao novinarima: „Ne dirajte mi Mrku“. Da nije neverovatno, bilo bi zanimljivo. Pošto nikad do sada u dugogodišnjoj karijeri predsednik Tadić nije rekao, recimo: „Ne dirajte mi novinare“. Zato su svi koji su čuli za ovu priču iz Nepričave razrogačenih očiju uzviknuli: „Nemo’ da pričaš!?“

    Predsednik Tadić u svom ležerno-sportskom stilu koji pedantno gaji od kada je izabran na tu funkciju pod parolom „da se ne vrate devedesete“, verovatno, kada mu Mrkonjić pokaže onih pet M, uzvrati svojim poznatim „baci petaka“ pokretom. I tako ispada da su predsednik Tadić i ministar Mrkonjić postali neviđeni ortaci. Zahvaljujući uglednim građanima naše zemlje Dragoljubu Milanoviću, Mirjani Marković, Marku Miloševiću, Radetu Markoviću i Mihalju Kertesu. Od kojih je samo dvoje u bekstvu.

    A novinari su onomad u Nepričavi, Mrkonjića, začetnika rokoko stila u srpskom građevinarstvu i mostogradnji i počasnog doktora Univerziteta „Megatrend“ samo hteli da priupitaju ponešto o njegovoj omiljenoj temi, na kojoj je izgleda i doktorirao – rokovima. Kada je počeo da uvodi rokoko u srpsko građevinarstvo i mostogradnju, odmah posle bombardovanja koje je izgleda planski organizovano samo da bi Mrkonjić imao priliku da se istakne, gajio je običaj da na gradilišta dolazi bez predsednika Tadića, koji je tada, nećete verovati, bio ljuta opozicija. Mrkonjićev dolazak na gradilišta gde se kasnilo, na primer, dva dana od zacrtanog roka, ličio je na finale filma „Umri muški, treći deo“: građevinski planovi su leteli u vazduh, predradnicu su leteli u ladnu Moravu, šefovi su leteli u nebo, a uvek prisutna kamera RTS-a imala je problem da nađe dva kadra za Dnevnik u kojima Mrkonjić ne psuje majku prisutnom lakireru, ne lupa rukom dežurnog inžinjera po šlemu, ili ne juri fasadera sa uzdignutom lopatom po obližnjoj livadi.

    Režim se u međuvremenu promenio, ali se nije promenio Mrkonjić. Što je najzanimljivije – i predsednik Tadić se u međuvremenu promenio, ali se nije promenio Mrkonjić. To dokazuje da je on jedan veoma principijelan čovek. Mislim, Mrkonjić. Slobinu sliku drži u kancelariji Vlade Srbije, a da to zbog mira u koaliciji nikoga ne tangira. Redovno obilazi Slobin grob. Redovno obilazi gradilišta. Redovno hvali Vladu Mirka Marjanovića, simbol režima u kome su se, izgleda, svi bitni faktori zvali na M. I zato redovno pokazuje onih „pet M“. Jedino neredovno poštuje rokove. Pa ostaje pitanje – zbog čega je postao „nedodirljiva“ ličnost za predsednika Tadića, koga bi u svim tim redovnim aktivnostima Milutina Mrkonjića trebalo profesionalno da zanima samo ona neredovna? Dok bi na ostale aktivnosti trebalo da vrišti. Ispada, naime, da su predsednik Tadić i ministar Mrkonjić hodajući primer kako funkcioniše Vlada „dva bola“, koja nas nije vratila u devedesete, mada nas je uvela u „de-es-desete“, jednu mnogo interesantniju varijantu tapšanja po ramenu i bezgraničnog tolerisanja svega i svakog. Vlada „dva bola“ je i osnovana kao primer kako zajedno mogu da funkcionišu i tapšu se po ramenu osobe koje „boli uvo“ zato što je ubijen Đinđić i osobe koje „boli ćošak“ zato što je umro Sloba. „Funkcionišemo na M, dakle maestralno“, znaju da opišu taj protivprirodni blud.

    – Ja sam ateista, ali ću da se prekrstim – rekao je jedared Milutin Mrkonjić, prejudicirajući valjda šta će ovih dana uzviknuti svaki petooktobarski prvoborac na ovaj „ne diraj mi Mrku sa pet M“ razvoj situacije.

    I šta će im na tu konstataciju reći predsednik Tadić? Ništa naročito: „Baci petaka“. Pa makar u tom petaku koji mu bacite bili Musolini, Mengele, Majkl Korleone, Miki Maus i Miloš Simović.

    Svi smo, naime, postali naši. A uskoro ćemo i „Naši“.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/diranje_mrke.890.html?news_id=228233

  27. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ …  […]

  28. Varagić Nikola каже:

    VLADIMIR ĐOKOVIĆ: DOBAR PRIMER IZ HRVATSKE ILI KO BEŽI OD ZAKONA O NEZASTAREVANJU PLJAČKE U TRANZICIJI

    subota, 19 novembar 2011

    U hrvatskoj predizbornoj praksi – a tamo su izbori u decembru ove, a ne sledeće godine – postoji primer zajedničkog delovanja vlade u odlasku i predsednika, koji nije tako davno preuzeo dužnost. U maju je Vladina većina donela zakon o nezastarevanju krivičnih dela ratnog profiterstva i krivičnih dela iz procesa tranzicije i privatizacije, što je predsednik Ivo Josipović predložio još u vreme kad nije bio predsednik. Tako je tamo, uz uporište u njihovom ustavu, za večito ostao kažnjiv ceo niz krivičnih dela, poput ratnih i zločina protiv čovečnosti.

    Utisak je da je dobar primer iz susedstva srpska vlast prećutala. A hoće li se ipak za njim povesti u neko doba kad se sasvim približe izbori, neće, kao i obično, zavisiti od nje, nego od onih koji su dovoljno moćni da takav zakon u Srbiji isposluju. To, naravno, nije ni narod a nisu ni građani Srbije. Daleko bilo da su to političke stranke. Kao po dogovoru, te institucije političke elite, uglavnom se ne zalažu za nezastarevanje krivičnih dela, poput recimo nepočinstava, kojih je puna privatizacije, koja u Srbiji traje bar deceniju i po. Iako bi im tagav zakon mogao biti dragocen predizborni adut. Prostim prepisivanjem iz hrvatskih „Narodnih novina“, pandana našem „Službenom listu“, obradovali bi a možda i zagrejali mnogog birača u Srbiji.

    Uzmimo za primer krivično delo nesavesnog poslovanja u privredi – pravo direktorsko delo za koje se ionako juri neko nepodoban i nespreman da plati reket. Ako je to delo počinjeno u privatizaciji, ne bi zastarevalo. Pa onda namerno prouzrokovanje stečaja. Zvuči poznato i svakodnevno u zemlji gde su grobari državne imovine, koja je nastala iz društvene, upravo stečajni upravnici – službenici Centra za stečajeve Agencije za privatizaciju, koja je, gle čuda, državna institucija. Ili, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, odnosno zaključenje štetnog ugovora. Među krivičnim delima iz privatizacije, čije zastarevanje je ukinuto, su i nedopuštena trgovina, utaja poreza ili doprinosa, odnosno utaja poreza i drugih davanja. Slede prevara, falsifikovanje službene isprave, pa opet zloupotreba položaja i ovlašćenja, nesavestan rad u službi, prevara u službi, primanje mita i davanje mita.

    Ima kod hrvatskih suseda još večitih krivičnih dela – pranje novca (prikrivanje protivzakonito dobijenog novca), zatim zloupotreba stečaja, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, sklapanje štetnog ugovora, izbegavanje carinskog nadzora…

    I tako, delo po delo, u više godina zakasnelom početku ozbiljnog obračuna sa korupcijom, nabrojali su susedi na dan kad su doneli zakon 13. maja više od 20 konkretnih krivičnih dela iz njihov krivičnog zakonika. Naravno, i po tom zakonu se za dela iz 90-tih sada sudi bivšem premijeru i predsedniku HDZ Ivi Sanaderu. Stoje primedbe da je taj zakon pisan za jednog čoveka i suđenje njemu. Stoji i to kako zakone za bešenje pojedinca ne bi trebalo ni donositi. Ipak, činjenica je da susedi imaju zakon koji je otvorio mogućnost da se pred sudom napadnu mnogi tranizicijski dobitnici ili gotovo svi, a kod nas toga nema. Štaviše, kod nas to nije ni politička tema.

    Kako u politici nema slučajnosti, ne bi trebalo smetnuti s uma da je hrvatski zakon donet baš 13. maja. Na Dan bezbednosti, koji su proslavljale sve bezbenosne službe bivše zajednički otadžbine SFRJ. Što bi reko Ilija Čvorović u uvek svežem „Balkanskom špijunu“: „A mene, na Dan bezbednosti, ako se sete, sete…“

    http://www.standard.rs/vladimir-djokovic-dobar-primer-iz-hrvatske-ili-ko-bezi-od-zakona-o-nezastarevanju-pljacke-u-tranziciji.html

  29. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ …  […]

  30. Varagić Nikola каже:

    20. 11. 2011

    PRESS

    Novi vek

    Ako je već Ivica Dačić neko od koga zavisi formiranje vlasti, ako su pljačke i ubistva postali toliko učestali da u novinama nisu tema nego vest, onda je valjda potpuno normalno da Marko Milošević uz dens hitove đuska u separeu diskoteke kao nekad u požarevačkoj „Madoni“.

    Oslobađajuća presuda sinu nekadašnjeg predsednika nekadašnje SRJ i ne treba mnogo da tangira sve one koji se još uvek sećaju kako se stvarno živelo devedesetih. Jer to je sudbina očekivana od trenutka kada je krokodil ušao u srpsku Vladu. Onaj na majici ministra Mrkonjića, koji sada može da govori da su vlade Mirka Marjanovića bile efikasnije od ove današnje i da se hvali kako provocira predsednika sa „pet M“.

    Da sveopšti povratak u devedesete nije samo izanđala poštapalica, pokazuje i Vuk Drašković i njegov novi salto mortale.

    Ali, to sve i nije toliko važno. Više zabrinjava opasnost da oni koji na to mogu da utiču ne ponove prve greške u koracima koje je početkom devedesetih pravio Milošević. On nije razumeo šta znači rušenje Berlinskog zida i mislio je da na nas to ne utiče. Tako i danas, kada u Briselu govore o prvoj i drugoj ligi EU, naši funkcioneri kažu da to na nas ne utiče. Ili žele da primire javnost, ili ne shvataju da dolazi do nove raspodele karata i da se Evropa i svet vraćaju na početak veka. Ideja o prekomponovanju EU je vraćanje u vreme kada nekoliko evropskih sila diktira razvoj manjih evropskih država.

    Ako Rusija „ozbiljno razmišlja“ o raseljavanju 20.000 Srba sa Kosova, ako se u američkom Kongresu na sav glas debatuje o promenama granica na Balkanu, to znači urušavanje svega onog što je posle Drugog svetskog rata predstavljalo principe globalnog poretka. A mali narodi se posle procesa globalnih integracija ponovo bore za svoj suverenitet, kao krajem 19. i početkom 20. veka.

    Ponovo su na Balkanu međunarodni protektorati, a Evropa se deli u blokove. Samo se sada bore za ekonomsku nezavisnost. Metode su drugačije, ali principi su isti. I zato će možda rasplet svetske krize da se sprovede kroz neki globalni sukob koji ćemo zvati prvi svetski ekonomski rat. Ali, na nas to ne utiče. Daleko je sve to. Naš domet je povratak u devedesete.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/187896/Novi+vek.html

  31. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ …  […]

  32. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … […]

  33. Varagić Nikola каже:

    Svetislav Basara

    I priključenija

    Nasloviti knjigu prosto „Život“ može se nekom učiniti dibidus trivijalno, a i bilo bi trivijalno da iznad naslova ne stoji ime autora, u ovom slučaju Kita Ričardsa. Jer, ako iko ima prava da tako nazove svoju biografiju, onda je to gitarista Rolingstonsa.

    Iz mnogih razloga. Kao ljuti fan Stonsa, naročito Ričardsa, razumljivo je da sam knjigu odmah kupio i ostavio je na stranu, do mrtve jeseni, doba godine u kome se čitaju debele knjige.

    Znao sam i ranije puno detalja iz Kitovog života, kao uostalom i većina stanovnika ove planete, ali to, da kažem, znanje nije bilo sistematizovano. Intervju ovde, intervju onde, trač tamo, trač ovamo. Ama nedostajala je celina. Interesovali su me i Kitovo detinjstvo, dečaštvo i mladost, a o tome se nije mnogo pisalo. Nije bilo vremena, ako razumete šta hoću da kažem.

    Elem, cenjeni publikume, saznao sam mnogo stvari o životu iz Ričardsovog „Života“. Teško bi bilo reći da je Kit intelektualac, ali je nesporno inteligentan čovek sa odličnim darom zapažanja. Čitajući „Život“ saznaćete mnoge stvari ne samo o autoru, nego i o istoriji rok muzike pa čak i o engleskom društvu. Jer znate šta, Kit bi napravio veliku karijeru i u SFRJotu jer je ispunjavao sve uslove: bio je poreklom iz „siromašne radničke porodice“, mada u Jugi ne bi dogurao dalje od Romanitara. Iz siromašnih radničkih porodica su manje-više svi članovi Stonsa, što neke nije sprečilo da na kraju ponesu titulu „ser“.

    Kako je to bilo moguće u Engleskoj i zašto ovde ne bi bilo? Evo zašto. Iz Kitovog „Života“, naime, saznajemo da u Gordom Albionu prenemaganje, laganje i proseravanje nemaju nikakvu prođu. S druge strane, Gordi Albion nikoga ne tetoši. Država ti plati osnovnu školu, pa ti posle gledaj šta ćeš. Najčešće to bude – pravac fabrika. Kit i kompanija su to na vreme ukačili, nije im se išlo u fabriku, pa su prilegli na posao, svirali, vežbali, svirali vežbali, i na kraju postali legende.

    Ja sam, recimo, mislio da je Engleska pedesetih bila bogata zemlja i da momci koji su nameravali da sviraju nisu bar imali problema sa opremom.

    Kad, ne lezi vraže.

    Sve kao što je bilo i ovde.

    Krpe se puknute žice, kupuju se polovne gitare pa se stavljaju pravljeni magneti, uključuju se bendovi u radio-aparate i pravljena pojačala.

    Bil Vajmen bio pravi hadžija jer je imao Vox Ac30. Ovde su mnogi, recimo, imali Vox Ac 30.

    A nikada nismo imali nešto nalik Stonsima.

    Zato što ovde laganje, prenemaganje i proseravanje imaju prođu.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/i_prikljucenija.881.html?news_id=228597

  34. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … […]

  35. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … […]

  36. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … […]

  37. Varagić Nikola каже:

    MIŠEL ŽOFROA: SMENA EVROPSKIH ELITA ILI, PESIMISTI, GREŠITE KADA OSTAJETE PESIMISTI!

    utorak, 29 novembar 2011

    Da li su možda ipak u pravu oni koje mediji nazivaju „populistima“, „ekstremnom desnicom“ ili „ogorčenima“

    Vi koji čitate ove redove ste pesimisti. To znamo. A kako ne biti pesimista u ovo vreme? Zar nije tužno ono što vidimo na ulicama i u vestima? Svuda vidimo zapadnjačku dekadenciju, i treba zaista biti slep i ne videti to. Ali ako čitate ove redove, to znači da niste oslepeli: znači postoji šansa da se obeshrabrite. Ipak, ako ste obeshrabljeni ili umorni, grešite.

    POVRATAK LUCIDNOSTI Kao prvo, biti pesimista je dobar znak: znak povratka lucidnosti. Jer naša civilizacija zaista prolazi kroz jednu ozbiljnu krizu i dobra dijagnoza je potrebna etapa ka ozdravljenju. Jedino još Nikola Sarkozi govori o tome kako se „svet menja na bolje“ (sastanak prijatelja Libije 30. septembra 2011). Zapadnjačka oligarhija zaista smatra da je sve u redu što se nje tiče: profit se povećava, NATO nameće demokratiju bombama, „svetska vladavina“ napreduje.

    Ali vi, izvorni Evropljani, vi od sada vidite nešto drugo: islamizaciju, afrikanizaciju Evrope, nezaposlenost, propadanje školstva i kulture, povećavanje nesigurnosti i nasilja, nemoć vlade u savladavanju krize svetske ekonomije, jednostrane sudije i smanjenje vaših sloboda.

    Znači, vi sada drugačije gledate na one koje je oligarhija demonizovala. Pitate se da li su možda ipak u pravu oni koje mediji nazivaju „populistima“, „ekstremnom desnicom“ ili „ogorčenima“.

    POBUNA KOJA STIŽE Pesimisti, ne zaboravite da ste sve brojniji. Sve ankete ukazuju na to. To znači da pesimizam postaje rastuća politička snaga na Zapadu. Jer to je prvi izraz pobune izvornih Evropljana. Pobune koja stiže.

    Do sada ste bili politički sumnjivi. Oligarhija se rugala „dekadenciji“ kao bolesti „ekstremne desnice“. Pa zar vas ona nije vodila ka svetloj budućnosti? Ka ujedinjenom i mešovitom svetu, kojeg se boje samo reakcionari? Pesimisti, mislili ste da ste usamljeni i postiđeni jer ste istorijski zastareli.

    Ali danas vam upravo istorija kaže da ste u pravu. Ona vam ukazuje na to da imigracija nije šansa, ni u Bejrutu, ni u pariskom predgrađu, ni u Londonu. Da mondijalizacija i suzbijanje zaštite na granicama znače smanjenje industrije, nezaposlenost, nesigurnost i socijalnu nejednakost. Da moralna slabost vodi ka korupciji, nasilju i nekulturi. Polako otkrivate da ste u pravu. Možda prerano, ali ipak u pravu.

    POVRATAK EVROPSKOG IDENTITETA Evropa, uspavana lepotica, polako se budi i shvata svoje biće, na veliku žalost oligarhije, koja se brine za svoju budućnost. Jer Evropa je uspavana od kraja Drugog svetskog rata, pokorna osvajačima – oslobodiocima. Mi, Evropljani, smo zaboravili ko smo bili. Mislili smo da smo Amerikanci protestanti na Zapadu i Sovijeti na Istoku.

    Ali u našim gradovima pretvorene u hanove u senci džamija otkrivamo odjednom da smo u stvari Evropljani bele rase, grčkih, rimskih, germanskih i keltskih korena i hrišćanske vere (Šarl De Gol).

    JAKO DOBRA VEST! Pesimizam je opasan kad se pretvori u obeshrabrenje. Onda savršeno služi interesima oligarhije, koja sanja o pokorenim podanicima, pasivnim telegledaocima i drogiranim potrošačima, koji nisu pretnja njenoj moći. Naprotiv, oni je čine jačom. Ali pesimizam postaje pozitivan kada se pretvori u akciju, tj. u volju da se stvari promene. I upravo to se trenutno dešava.

    Pesimisti, vi nam kažete da je zadatak toliko ogroman da nećemo uspeti da ga rešimo. Da Francuzi više ne žele da rade, da mnogi imigranti ne žele da odu, da će svet postati kineski itd.

    Greh pesimizma je obeshrabrenje. Ali to se ne slaže sa evropskim duhom, tj. sa našom pravom prirodom.

    SETITE SE! Zar se 300 Spartanaca kralja Leonide nisu obeshrabrili svojom malobrojnošću u odnosu na persijske horde? Zar konkvistadori nisu sumnjali u svoje mogućnosti kada su stigli do meksičke lagune? Zar mornari sa Lepanta nisu zadrhtali pred moćnom turskom mornaricom? Da li su premoreni borci sa Marne zaista verovali da će pobediti Kajzerovu vojsku? A ipak, svi oni su izašli kao pobednici pred nemogućim, pred mnogobrojnim, pred masama, uprkos svim pravilima.

    Reći ćete da ti ljudi nisu isti kao ovi danas: njih nisu korumpirali komfor, televizija, tržišno društvo, i verovali su još uvek u Bogove a ne u ljudska prava.

    To je istina u trenutku, ali laž prema istoriji.

    IDENTITET JAČI OD IDEOLOGIJE Kao prvo, svet će vam biti sve manje i manje udoban. Stvari će se promeniti. Zatim, primer ruskog komunizma nam pokazuje da je identitet jači od ideologije i policije. Narodi su preživeli komunistički mlin. Pobedili su trajanjem.

    Pesimisti, kratko vam je pamćenje: zaboravili ste da je komunizam, nekad toliko jak, kojeg su se plašili upravo neki drugi pesimisti pre vas, napokon mrtav. Ko je mogao da u to veruje 1980? I globalizam će nestati iz istih razloga, budite sigurni u to.

    NOVE ELITE, NOVI HEROJI Istina je da sve treba ponovo graditi kako bismo doterali ovaj naš svet u red. Trebaće tu znoja, suza i, ne sumnjam – krvi.

    Ali zar to nije sreća živeti u takvoj epohi? Budite se u ruševinama? To znači da će nam trebati manje vremena da na njima ponovo gradimo. Jer evropsko buđenje znači da će se pojaviti i nove elite, novi heroji.

    Oni su već tu oko vas, ali ih vi još ne vidite. Jer u hladnom periodu kojeg znamo nije bilo pravih elita, već samo oligarhije, koja nije ništa htela da rizikuje i koja je želela samo da unovči profite. Ali sada, kada ulazimo u toplo doba, kada se Evropa ponovo suprotstavlja istorijskim izazovima, prava elita će zameniti ovu korumpiranu oligarhiju. Tako je oduvek bilo u istoriji.

    Što znači da ono što vam danas izgleda nemoguće uskoro će postati moguće.

    DELUJTE PROTIV SISTEMA Ponekad se osećate usamljenim? Da li ste zaboravili da su oni koji pišu istoriju upravo manjine? Pročitajte istoriju Evropljana, vaših predaka!

    Na kraju krajeva, iako priznajete da ste sami, zašto ipak ne biste mogli da delujete? Jer upravo na delu ćete otkriti da ste brojniji nego što ste mislili i da imate moć da pokrenete stvari.

    Dakle, isključite televizor i radio, ne čitajte besplatne novine i informišite se preko interneta! Čitajte knjige umesto što ujutro rešavate sudoku! Prestanite da neprestano tipkate po vašim mobilnim telefonima i posmatrajte svet oko sebe! Ostavite koka-kolu i farmerke: jedite evropsku hranu i obucite se pristojno. Devojke, obucite suknje i haljine! Kupujte francuske i evropske proizvode! Pomozite svojim zemljacima u nevolji, a ne Somalijcima! Svakog trenutka možete da delujete protiv Sistema.

    ISTORIJA, GROBLJE MRTVIH OLIGARHIJA Oligarhija vam izgleda kao svemoćna, sakrivena iza svog zida novca, iza svojih televizijskih ekrana i policije. Ali istorija je groblje mrtvih oligarhija. I ova će im se uskoro pridružiti.

    Pogledajte ih: na njihovim našminkanim licima već se vidi senka panike. Jer majstori ekonomije ne znaju više kako da reše finansijsku krizu: njihova „stručnost“ je dogorela. Sve manje verujemo njihovim medijskim lupetanjima. Reč se polako oslobađa ljuske politički korektnog.

    Brane Sistema su poplavljene, jedna po jedna. I ostatak će uskoro.

    Mnogi evropski velikani, oni o kojima više ne učimo u školama, to su predvideli: Evropa će se dići na ivici provalije. Pa mi smo već tu!

    Prevod sa francuskog Svetlana Maksović

    Polemia

    http://www.standard.rs/misel-zofroa-smena-evropskih-elita-ili-pesimisti-gresite-kada-ostajete-pesimisti.html

  38. Varagić Nikola каже:

    Fasadna demokratija: ima li izlaza?

    Vladimir Pavićević

    „Nemačka država je republika, a ko u to sumnja dobiće po glavi!“, napisao je Alfred Deblin u čuvenom romanu Berlin-Aleksanderplaz, koji je oslikavao mračnu i bednu pozadinu Vajmarske republike neposredno pred dolazak nacista na vlast. I danas, kao i tada, raskorak između normativnog i stvarnog ostaje suštinski problem uspostavljanja liberalnog demokratskog poretka. Naime, ako je suditi po ustavnom uređenju i pratećim zakonima, Srbija je demokratska država. Međutim, zagrebe li se samo malo ispod površine ove fasadne demokratije, teško je oteti se utisku da je uprava države oligarhijska, sastavljena od imućnih tajkuna i ka biznisu usmerenih političara, uglavnom šefova političkih stranaka i njima najbližih. Spoj prve i druge grupe obezbeđuje preduslove za nastanak oligarhije, vlasti malenog kruga imućnih. Ova ocena karaktera jednog političkog poretka nije nova, korišćena je još pre dva ipo milenijuma za opis oblika vladavine u pojedinim grčkim polisima.

    Ono što Srbiju u ovom opisu ipak čini posebnom jeste očigledna namera nekolicine moćnih da ovakav sistem trajno osiguraju institucionalnim i zakonskim mehanizmima kojima se stvara privid postojanja demokratije, koji se samo fingira simuliranjem određenih formi demokratskog delanja, dok sadržinu politike po svojoj volji stvaraju oligarsi. Ovom interesu podređeno je i institucionalno komponovanje srpske fasadne demokratije. Pokušaću da ilustrujem ovu tezu uvidom u karakter i efekte Zakona o izboru narodnih poslanika za Skupštinu Republike Srbije i Zakona o političkim strankama.

    Zakonom o izboru narodnih poslanika predviđeno je da se poslanici biraju u Srbiji kao jednoj izbornoj jedinici, nakon čega se mandati raspoređuju srazmerno broju osvojenih glasova, i to sistemom najvećeg količnika. Zagovornici modela da cela država treba da bude jedna izborna jedinica uglavnom smatraju da se time u najvećoj mogućoj meri preslikava volja građana, i to za čisti demokratski sistem zaista važi. Nasuprot tome, u formi fasadne demokratije koju imamo u Srbiji danas, ovakav sistem izbora narodnih poslanika upravo pospešuje sistem vladavine oligarha. Svoj udeo u vlasti oni obezbeđuju na prilično jednostavan način – usmeravajući deo svog imetka ka šefovima političkih stranaka kako bi u pretpostavljenom četvorogodišnjem periodu funkcionisanja vlasti svi političari bili uvezani u interesnu mrežu. Budući da je sticanje bogatstva svrha politike u Srbiji, nije teško zamisliti kako ovaj sistem svim zainteresovanim stranama obezbeđuje upravo ono što žele. Šefu stranke ostaje da obezbedi kontrоlu nad svim poslanicima koji su u njegovoj kvoti. Tako smo, otkako je mišljenjem Ustavnog suda i definitivno potvrđeno da mandat pripada poslaniku, a ne njegovoj stranci, bili svedoci upotrebe različitih mehanizama derogiranja poslaničke autonomije – od uterivanja straha u kosti pretnjama i prikupljanja kompromitujućeg materijala, do kolektivnih zaklinjanja na vernost poslaničkih grupa pred crkvenim oltarom.

    U cilju zaokruživanja ovog nakaradnog sistema, u 2009. godini je usvojen i Zakon o političkim strankama. Zakonom je predviđeno da je za osnivanje političke stranke potrebno 10.000 potpisa punoletnih i poslovno sposobnih državljana Srbije, umesto 100 takvih potpisa kako je bilo predviđeno ranijim zakonom. Argument predlagača bio je da treba smanjiti broj političkih stranaka, kako bi se u ovu sferu uveo red. Ostavimo sada po strani pitanje ustavnosti ovog zakona i legitimnosti odluke kojom se sužava nivo prava koji je predviđen ustavom i zamislimo se nad sledećim.

    Da bi politička stranka mogla da bude upisana u registar, koje inače vodi ministarstvo nadležno za upravu, neophodno je podneti prijavu za upis u registar koja, između ostalih stvari, sadrži overe svih 10.000 potpisa i potvrde o upisu svih 10.000 potpisnika osnivača u birački spisak. Overa svakog potpisa se plaća, kao i dobijanje potvrde o upisu u birački spisak. Kada se izračunaju samo troškovi overe potpisa i potvrda koje je potrebno pribaviti za svakog punoletnog i poslovno sposobnog građanina Srbije koji želi da učestvuje u osnivanju političke stranke, dobija se iznos od najmanje 50.000 evra. U siromašnoj zemlji, u kojoj su političari decenijama delali tako da erodiraju poverenje u sistem i namere upravljačke elite, i u kojoj se neopisivo često kao građani susrećemo sa raznim prevarama, lako je zamisliti da među građanima postoji izražena sumnja u svaki zahtev da finansijski pomognu ideju za formiranje nove političke stranke. Otuda onima koji nemaju 50.000 evra (ovde nam pomaže Konfučijeva misao da je u državi u kojoj vlada haos sramota biti bogataš), a žele da sa bave politikom, ostaje da se jave svom imućnom prijatelju koji će obezbediti ulaznicu za klub i time i pre rođenja sahraniti bilo kakav pokušaj promene trulog sistema.

    Očigledno je, dakle, da se u Srbiji pravo na političko organizovanje svelo na plaćanje ulaznice za sam pokušaj da se uđe u klub. Važno je naglasiti da je to pokušaj, budući da rešenje o upisu stranke u registar donosi ministarstvo, a ako ministarstvo odbaci prijavu za upis, može se pokrenuti upravni spor. Zakonska rešenja o ulozi ministarstva u proceni papira koji se podnose ostavljaju mu ogromnu mogućnost arbitrarnog odlučivanja i odugovlačenja postupka, što u krajnjem vodi ka upravnom sporu. A time se, umesto prilike da koriste svoje ustavno pravo na političko organizovanje, građani zainteresovani za drugačiju politiku sapliću u svakoj mogućoj prilici.

    Nema sumnje da sve parlamentarne političke stranke u Srbiji čine deo ove pokvarene vladavine, ali je jednako očigledno da nije izborni sistem proizveo takvu vladavinu, već su oligarsi osmislili najbolji način da formu demokratije u vidu izbornog zakonodavstva i načina formiranja političkih stranaka prilagode sistemu koji su stvorili. Da je stvar baš takva bilo je naročito jasno nakon propasti ideje o novom zakonu o izboru narodnih poslanika, za koji se tvrdilo da se priprema tokom 2009. godine i koji je trebalo da uvede značajne promene izbornog zakonodavstva, pre svega kada je reč o broju izbornih jedinica, pa i unošenju izvesnih elemenata većinskog sistema u proporcionalni, koji bi u osnovi bio očuvan. Najava ovog predloga zakona smestila je sve stranke u jedinstveni front protiv promena, jer bi to za političku i tajkunsku oligarhiju bilo ravno udaru cunamija.

    Imajući u vidu navedeno, postaje jasnije zašto nijedan tzv. reformski zahvat u poslednjih osam godina nije doveden do kraja. Mantra o nedostatku političke volje u sebi krije veliku snagu zamršenih interesa usmerenih ka očuvanju srpske fasadne demokratije, u kojoj se reformom pravosuđa naziva puka zamena igrača u sudstvu i tužilaštvu, reformom sistema informisanja naziva proces potpunog zatvaranja medijske sfere, a suština ekonomske tranzicije svodi na proces dalje tajkunizacije. Nije taj sistem samo nakaradan i nemoralan, već i politički kratkovid. Ne ostavlja prostora za institucionalno iskazivanje nezadovoljstva, tera ljude na ulicu, a jedini razlog zbog kojeg na njoj nisu je u tome što ih istovremeno depolitizuje, gura u očajanje i uverava da ne može biti drugačije. Nije stoga ni čudo što toliko dobronamernih ljudi u susret izborima 2012. najavljuje svoj revolt ubacivanjem praznog ili belog listića. Moje je mišljenje, međutim, da bi naši prazni listići predstavljali i konačnu pobedu fasadne demokratije. Građanima koji se pitaju ima li nam izlaza, ostaje da razmišljaju o alternativi. Za mene nema dileme da prazni listić nije alternativa, to je domišljatost lucidnih. Previše čista za ovaj glib.

    Peščanik.net, 28.11.2011.

    http://pescanik.net/2011/11/fasadna-demokratija-ima-li-izlaza/

  39. Varagić Nikola каже:

    SPC: Mantija i uz rokenrol

    Rade DRAGOVIĆ | 11. decembar 2011

    U Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi sve brojniji sveštenici i monasi koji se smatraju nosiocima novog duha. Očekuje se da odgovore na pitanja koje novo vreme stavlja pred sveštenstvo.

    SVEŠTENIKA koji sluša rokenrol, monaha koji oblači maskirnu uniformu ili vladiku koji se opušta svirajući gitaru, većina pravoslavnih vernika u Srbiji doskoro nije mogla ni da zamisli. Episkope kruševačkog Davida (Perovića), remezijanskog Andreja (Ćilerdžića) i lipljanskog Jovana (Ćulibrka), međutim, ovakvi spojevi ne čude. Ova trojica arhijereja, zajedno sa nizom sličnih monaha i sveštenika, makar po svojim zanimljivim biografijama i interesovanjima, smatraju se nosiocima novog duha u SPC.

    Nova lica u vrhu Srpske crkve, kojima su vladičanske insignije poverene na ovogodišnjem majskom saboru, u crkvenim krugovima poznata su ne samo po svom obrazovanju već i po energiji i otvorenom načinu razmišljanja. Slične osobine krase i desetine monaha i sveštenika. Nije tajna da se od ovih ljudi očekuje da pripreme odgovore na pitanja koje vreme postavlja crkvi, a koja su proteklih godina izostajala.

    Među novim vladikama najviše pažnje javnosti privuklo je ustoličenje episkopa lipljanskog Jovana. Razlog za to je biografija ovog arhijereja, u kojoj je mesto našla duhovnost, književnost, rokenrol, savremene tehnologije, ali i – vojska. Profesor književnosti i južnoslovenskih jezika, rezervni je podoficir Vojske Srbije i padobranac 63. padobranske brigade. Osamdesetih godina prošlog veka bio je uključen u alternativne umetničke pokrete na liniji Skoplje – Niš – Zagreb – Ljubljana i svakako je jedan od najzanimljivijih tumača nacionalne i globalne pop kulture.

    Vladika Jovan važi za vrsnog poznavaoca muzike, a muzičkom kritikom bavio se u časopisu “Ritam”. Posebno interesovanje gaji za muzičko-sociološka tumačenja muzike grupa “Džoj divižn”, “Perl Džem”, “Dženezis”, kao i filozofiju nihilizma, koja je sastavni deo njihove muzike.

    Za vrhunskog intelektualca i čoveka širokih vidika smatra se i novi vladika kruševački David (Perović), koji je i profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. U životopisu ovog teologa upisano je i da se bavio studijama književnosti, ali i filmskom i TV režijom. Pažnju javnosti izazvalo je njegovo delo posvećeno biću kiča i šunda.

    Za svetskog čoveka važi i novi vikarni vladika remezijanski Andrej. Rođen je u Nemačkoj, govori više stranih jezika, a, osim kao bogoslov, poznat je i po angažmanu na saradnji SPC sa drugim crkvama. Manje je, međutim, poznato da je odličan poznavalac crkvenog pojanja, ali i da svira gitaru.

    Veza sa muzikom zaštitni je znak i oca Gerasima, igumana manastira Đurđevi stupovi. Zahvaljujući svojim ljubavima iz mladosti – rok muzici i fudbalu – ovaj monah vezao je za sebe veliki broj mladih iz ovog kraja. Ispovedanje vere na jednostavan i moderan način, ali i topla reč i ljubav prema svim ljudima, učinila je oca Gerasima omiljenom ličnošću i kod hrišćana i kod muslimana.

    Na svoj način pravoslavlje ispoveda arhimandrit Gavrilo, iguman manastira Lepavina. Iako stariji od 60 godina, svoje pouke pastvi otac Gavrilo upućuje na četu, skajpu, “Fejsbuku”, gde ima više od 2.000 prijatelja.

    Neobičan je i đakon Nenad Ilić. Posle romana “Carigradski drum”, posvetio se snimanju dokumentarnog TV serijala na temu smisla i značaja ikone u pravoslavlju.

    JEDINSTVENI STAV

    U PATRIJARŠIJI SPC kažu da je crkva puna ljudi koji svojim vrlinama i načinom života predstavljaju pravoslavlje i Hristovu nauku. To je i razlog što se u vrhu crkve nerado koriste izrazi “novi ljudi”, “savremeni duh” ili “moderna shvatanja”.

    – Svaki arhijerej, kao i vernik, deo je jedne celine – crkve – kažu u Patrijaršiji. – I pored toga što nas ponekad optužuju za konzervativizam i zatvorenost, svaki episkop ima pravo na svoj način razmišljanja, sopstveni stav, ali to nikada ne utiče na sabornost i jedinstveni duh crkve.

    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:357205-SPC-Mantija-i-uz-rokenrol

  40. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … […]

  41. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … […]

  42. Varagić Nikola каже:

    Šta da se radi?

    Vuk Perišić

    | 08/01/2012

    Tri su moguća kritička pristupa demokratskom kapitalizmu.

    Nacizam, fašizam, komunizam, nacionalizam i klerikalizam prema njemu gaje nedvosmisleno i ljuto neprijateljstvo jer u privatnom vlasništvu, individualizmu, građanskim slobodama, vladavini prava i parlamentarnoj demokraciji vide prepreku za podčinjavanje društva nekoj Višoj Ideji ili Višem Cilju, a u slobodi trgovine i slobodi govora nedopustiv remetilački spontanitet. To je pristup koji ostavlja najmanje prostora za nesporazume i nejasnoće.

    Drugi pristup ne dovodi u pitanje temeljna demokratska načela nego, ovisno o rasporedu političkih snaga, oponira aktualnoj vladajućoj eliti s konzervativnih, demokrišćanskih, socijaldemokratskih, liberalnih ili libertarijanskih pozicija. Taj se pristup može nazvati konstruktivno-evolutivnim i sastavni je, ako ne i suštinski dio poretka jer i nije ništa drugo nego demokratska rasprava na djelu, nezavisno od toga zbiva li se u kritičkoj javnosti, publicistici, nauci, parlamentu ili bilo kojem institucionalnom okviru namijenjenom artikulaciji političkog stava.

    Treći pristup pojavio se u vakuumu nastalom nakon propasti komunizma i krize identiteta socijaldemokracije a rasplamsala ga je svjetska ekonomska kriza. Dade se sažeti u tvrdnju da je demokratski kapitalizam insuficijentan, vrlo nepravedan, potrošen i historijski prevaziđen. Iz nekog razloga “kritičari trećeg pristupa” – kako ćemo ih nezgrapno nazvati za potrebe ove rasprave – moderni demokratski kapitalizam nazivaju “neoliberalizmom”. Taj pojam nema naročitu upotrebnu vrijednost, osim kao sredstvo razlikovanja tržišnog liberalizma koji je dominirao zapadnim demokracijama do 1929. i tržišnog liberalizma Margaret Thatcher i Ronalda Reagana. Pojam prikriva trend malignog jačanja državnog intervencionizma u ekonomijama Sjeverne Amerike i Zapadne Evrope posljednjih dvadesetak godina. Kritičari “neoliberalizma” ne znaju objasniti porijeklo ogromnih budžetskih deficita iako su ti deficiti matematički dokaz državne svemoći. Ni grčki dug, taj generator evropske krize, iako je posljedica pomahnitalog državnog intervencionizma, nije naveo kritičare “neoliberalizma” da se upitaju je li problem u isuviše raspuštenom tržištu ili u isuviše osionoj državi.

    To nije jedini pojmovni i kategorijalni problem koji otežava polemiku s kritičarima trećeg pristupa. Ostale pojmovne nejasnoće dale bi se klasificirati ovako:

    – kada govore o štetnim učincima slobodnog tržišta kritičari “neoliberalizma” izbjegavaju očitovanje o alternativi; drugim riječima ako slobodno tržište drže štetnim i surovim ne kazuju treba li ga potpuno likvidirati ili ga sačuvati u određenoj mjeri, a ako ga treba sačuvati ne kazuju u kojoj mjeri ga treba sačuvati;

    – neprijateljstvo prema tržištu implicira sklonost prema jačanju uloge države; implicira zato što je neka druga alternativa za sada nepoznata pa nemamo drugog izbora nego da protivnike tržišne slobode a contrario smatramo pristašama državnog intervencionizma;

    – ako pođemo od pretpostavke da su protivnici tržišne slobode pristaše državnog intervencionizma ostajemo uskraćeni za odgovor na pitanje kako zamišljaju kroćenje države nakon što država ukroti tržište i jesu li svjesni opasnih posljedica koncentracije ekonomske, financijske i političke moći u državnim rukama;

    – kritičari trećeg pristupa ne izjašnjavaju se o sudbini privatnog vlasništva kao temeljnoj ustanovi demokratskog kapitalizma i, uopće, o drugim ustanovama građanskog prava; naime, sa stanovišta prava tržišna utakmica i nije ništa drugo nego sloboda raspolaganja vlasništvom i sloboda ugovaranja obligacionih odnosa; to pitanje dobiva nesagledivu važnost ako se uzme, a mora se uzeti, u obzir činjenica da je privatno vlasništvo temelj individualne slobode; ono nije samo pravo kapitaliste da spekulira s vrijednosnim papirima nego i pravo građanina da slobodno raspolaže svojim stanom, automobilom, radio-aparatom, pisaćom mašinom, telefonom, cipelama i četkicom za zube;[1]

    – nejasno je da li i u kojoj mjeri kritičari slobodnog tržišta drže prevaziđenom i parlamentarnu demokraciju; oni koji je eksplicitno drže prevaziđenom govore o takozvanoj neposrednoj demokraciji ali šute o njenoj praktičnoj nesprovedivosti;

    – kada su se kritičari “neoliberalizma” suočili s primjedbom da ne nude alternativu reterirali su s tvrdnjom da nisu ni dužni ponuditi alternativu i da je sasvim dovoljno reći da postojeći poredak “ne valja”;

    – kritičari ne spominju rizike koji nastaju prilikom svake likvidacije nekog poretka; štoviše ne izjašnjavaju se treba li likvidaciju provesti evolutivnim ili revolucionarnim putem; ignoriraju historijsko iskustvo koje kazuje da je u svakoj revoluciji nemoguće izbjeći ljudske žrtve i patnju;

    – kada pokazuju simpatije za ulične proteste “kritičari trećeg pristupa” zaboravljaju da je ulica samo mjesto za konzumaciju prava javnog okupljanja i da je proceduralno i tehnički nepodobna za artikulaciju stava, raspravu i donošenje odluka; demokracija je prije svega procedura, a “mnoštvo” postaje demos tek kada poštuje proceduru, kada istupa u medijima, glasuje na izborima, podnosi ustavne tužbe, podnosi krivične prijave protiv korumpiranih političara, organizira se u stranke ili sindikate ili koristi neko drugo zakonom uređeno sredstvo za artikuliranje političkog stava; bez procedure demos je navijačka gomila;

    – kada se pozivaju na socijaldemokraciju (Brandt, Palme) i njena nesumnjiva civilizacijska dostignuća kritičari zaboravljaju da socijaldemokracija nikada nije dovodila u pitanje ustanove demokratskog kapitalizma i da načelo po kojem “svako ima prava da se neograničeno bogati, ali samo uz jedan uslov – da to ne bude na štetu drugoga” nije ni po čemu ekskluzivno i antikapitalističko; slobodan sam primjetiti da je proturječno hvaliti socijaldemokraciju i tvrditi da je kapitalizam historijski prevaziđen jer socijaldemokracija nije ništa drugo nego neodvojiva sastavnica i važna poboljšica demokratskog kapitalizma; možda bismo do došli zanimljivijih i korisnijih zaključaka kada bismo raspravljali o krizi socijaldemokracije a ne o krizi “neoliberalizma”;

    – pojmovno je nejasno da li “kritičari trećeg pristupa” kada govore o “neoliberalizmu” misle na demokratski kapitalizam općenito ili na liberalizam u užem smislu, dakle na političku doktrinu koja se zalaže za državu “noćobdiju”, najveću moguću slobodu tržišta (što ne isključuje postojanje socijalne politike), individualizam i kozmopolitizam; ako drže da je vladajući poredak u Sjevernoj Americi i Zapadnoj Evropi “(neo)liberalan” zaboravljaju protumačiti kako je moguće da u tom “liberalizmu” država ima ogromnu intervencionističku i fiskalnu moć; nejasno je dakle što je zapravo meta njihove kritike: ideologija koja se zalaže za slabu državu i jakog građanina ili čitav poredak utemeljen na privatnom vlasništvu i tržišnoj utakmici koja se odvija po pravilima koje propisuje ustavna država čija se, pak, vlast smjenjuje u određenim vremenskim periodima na općim i slobodnim izborima; (ovo je ujedno lapidarni i pojednostavljeni odgovor na pitanje koje je Milutin Mitrović postavio u članku Bog i tržište ili Bog Tržište: što bi trebalo podrazumijevati pod pojmom liberalizam?);

    – začuđuje lakoća kojom kritičari trećeg pristupa, iako su antifašisti i protivnici staljinizma, nacionalizma i klerikalizma, nemilice kritiziraju poredak koji je, kakav god da jest, historijski i globalno jedina moćna i relevantna prepreka raznim oblicima totalitarizma i autoritarizma; zar su zaboravili na Rooseveltov Arsenal demokracije i na presudni utjecaj koje su zapadne “neoliberalne” sile odigrale u kakvoj-takvoj normalizaciji prilika na jugoslavenskom prostoru?

    To su razlozi koji mi otežavaju polemiku s Milutinom Mitrovićem. Biva mi utoliko teže jer znam da Mitrović ne zaziva svemoć države, ukidanje privatnog vlasništva i plansku privredu.

    Nadalje, kada Mitrović tvrdi da je, primjerice, Tuđmanov režim bio kapitalistički shvaćam da čitavom problemu pristupamo potpuno različitim, zapravo inkompatibilnim kategorijalnim aparatom. Nacionalizacija sredstava za proizvodnju koju je Tuđmanov režim proveo devedesetih godina klasičan je socijalistički, da ne kažem komunistički postupak. Država je dakle otela sve, pa je nešto zadržala a nešto podijelila svojim kabadahijama da bi uspostavila klijentelistički režim u kojem nije bilo ni konkurencije, ni zaštite privatnog vlasništva, ni vladavine prava, ali je zato bilo državnog intervencionizma i fiskalnog nasilja. Činjenica da je sâm Tuđman takvo stanje nazvao “kapitalizmom” ne znači ništa jer ga je iz jednako providnih propagandnih razloga nazivao i “demokracijom”. Istodobno se “ekonomska politika” u Srbiji svodila na spregu DB-a, kriminalaca, švercera koji su se obogatili za vrijeme sankcija i Miloševićevih besprizornih bankara i, kasnije, na pogodovanu privatizaciju, što se samo u nijansama razlikuje od situacije u Hrvatskoj. Sloboda poduzetništva i sloboda trgovine ostale su na margini (usporedive s razinom tržišne slobode u doba Lenjinovog NEP-a) i bile su dekorativne koliko i ritualni parlamentarizam koji je Tuđmanu i Miloševiću služio tek kao taktički trik za prikrivanje nacionalističke diktature.

    Većina pristaša demokratskog kapitalizma ne brani taj poredak iz ideoloških razloga. Nema ničeg samo po sebi vrijednog ni u slobodnoj trgovini ni u parlamentarnoj demokraciji ni u neprikosnovenosti privatnog vlasništva. Oni nisu nikakav ideološki cilj nego puka sredstva koja su se u ukupnom historijskom iskustvu ljudskog roda pokazala kao najmanje loša, kao najmanje štetna po slobodu i život pojedinca. To, s druge strane, uopće ne znači da je taj poredak “dobar” i da njegovi kritičari nisu u pravu kada kažu da “ne valja”. Svakako da ne valja! Svaki poredak ne valja jer je svaki utemeljen na vlasti i moći a utemeljen je na vlasti i moći zato što mora postojati država koja raspolaže monopolom na silu da bi provodila zakone. Demos je državi delegirao te ovlasti jer bi bez tih ovlasti svijet potonuo u hobbesovski kaos i zato je pristao na uspostavu centara političke (državne, represivne) moći kao na manje zlo.

    Svejedno, to manje zlo, da bi ostalo manje, treba uporno i neumorno obuzdavati demokratskom kontrolom, nezavisnim sudstvom, kritičkim javnim mnijenjem i redovitom smjenom na parlamentarnim izborima kako se ne bi degeneriralo u diktaturu. Svaki liberal će dodati i kako državi treba ostavljati što je moguće manje novaca jer ona jednostavno ne zna s parama. Ona je opasna i u demokratskim uvjetima i zato treba biti izložena stalnoj sumnji i provjeri, ali – opet – u institucionalnim i zakonom predviđenim okvirima.

    Da je moguć poredak koji “valja” demokracija ne bi bila ni potrebna, kao što ne bi bila potrebna ni tržišna utakmica kada bi bez nje ljudski rod bio sposoban osigurati potrebne robe i usluge i razmjenu tih roba i usluga. Ni demokracija ni tržišna utakmica nisu nezamjenjive i najbolje zato što su takve eo ipso, ili zato što zaslužuju biti fetiš, nego zato što je ljudski rod nesposoban za nešto bolje, a provjereno je sposoban za gore. Liberalna demokracija je jedini poredak u historiji koji je uspio da, u donekle podnošljivoj mjeri, obuzda ljudsko zlo i ljudsku glupost, a to je uspio zato što se nije nadahnjivao naivnim antropološkim optimizmom nego je polazio od pretpostavke da su ljudi loši, kvarni i pohlepni i nikada o sebi nije mislio samodopadno nego kao o nečem što je najmanje loše od svih raspoloživih alternativa.

    Historijsko iskustvo je pokazalo da je ljudski rod nesposoban uspostaviti i organizirati pravedno društvo i da je moguć isključivo evolutivni napredak prema onim oblicima društvene i ekonomske organizacije koji bi bili manje nepravedni i manje nehumani. Svaki nestrpljivi, da ne kažem revolucionarni, iskorak prema ad hoc većoj pravednosti i humanosti započinjao je i završavao u tragičnom degradiranju pravde i humanosti.

    Činjenica da se demokratski kapitalizam nalazi u stanju permanentne, veće ili manje krize jedna je od njegovih najvećih vrlina. Njegova nestabilnost i podložnost krizama proizlazi iz njegove suštine, iz neizvjesnosti tržišne i političke utakmice, iz njegove trajne nedovršenosti, iz pomanjkanja ambicija da bude savršen i konačan, a u tome se krije i njegova sposobnost da evoluira nabolje.

    Liberalni ili demokratski kapitalizam neće nikada, pa čak i ako se proširi na čitav svijet, osvanuti na visoravni gdje će moći reći da je ukinuo svaku vrst neslobode i nepravde. Zauvijek će teturati od krize do konjunkture, od konjunkture do krize, kroz vječnu ekvilibristiku između slobode tržišta i državne intervencije, a na vlasti se će se smjenjivati više ili manje korumpirane političke stranke i provodit će polovičnu i kompromisnu politiku. Nekom to zvuči užasno. Meni zvuči kao olakšanje. Ne zato što uživam u svojem cinizmu nego zato što me svega drugoga strah.

    Prije dvije stotine godina djeca su radila u rudnicima. Prije stotinu godina radnici nisu imali socijalno osiguranje. Prije pedeset godina u nekim, inače uzornim demokracijama, nije bilo razvoda braka niti su žene imale pravo glasa. Današnji predsjednik Sjedinjenih Država stasao je za osnovnu školu 1968., u doba kada bi mu u mnogim školama na američkom Jugu zbog boje kože bio zabranjen pristup. Francuski generali su se za vrijeme rata u Alžiru javno hvalili kako primjenjuju torturu. Zabrana prikazivanja Posljednjeg tanga u Parizu ukinuta je u Italiji tek 1987. U međuvremenu je poredak kako-tako evoluirao i pojedinac, njegova sloboda, način života i njegovo vlasništvo dosegli su razinu državne i pravne zaštite kakva je bila nezamisliva u prošlosti i kakva je dandanas nepoznata izvan Sjeverne Amerike i Zapadne Evrope. Ne postoje razlozi da posumnjamo da je demokratski kapitalizam izgubio svoju evolutivnu sposobnost i da su njegovi normativni i institucionalni okviri postali prepreka slobodi i blagostanju pojedinca, ali i ukupnom civilizacijskom napretku.

    Je li zato demokratski kapitalizam nezamjenjiv? Jest. Sve dok ljudska vrsta ne pronađe neko sredstvo koje bi slobodi bolje služilo od privatnog vlasništva, tržišne utakmice i parlamentarne demokracije. A i kada ga pronađe, to sredstvo će se dokazati kao doista bolje samo pod uvjetom ako privatno vlasništvo, tržišnu utakmicu i parlamentarnu demokraciju zamijeni mirnim putem, s dužnim poštovanjem, u skladu s ustavnom i zakonskom procedurom.

    Nema nikakve potrebe da se držimo Murphyjevog zakona i isprobamo sva pogrešna rješenja iz jednostavnog razloga što smo to već učinili.

    Milutin Mitrović kaže: “Ima nečeg karakterističnog i dubljeg u elitizmu neoliberalizma. Ta podela na mnoštvo i izabrane, na sposobne i nesposobne, bogate i siromašne – njegova je u osnovi imanentna težnja za podelama i konfrontacijom unutar ljudskog društva. Meni to sluti na zlo, na permanentne konflikte, na atmosferu u kojoj se lakše obavlja preraspodela društvenog bogatstva”.

    Nije “neoliberalni” elitizam ni po čemu specifičan, karakterističan niti ima dublje značenje. U svakom poretku na vlasti je neka politički odlučujuća grupa, s jedinom razlikom da se u “neoliberalnom” poretku ta grupa dade smijeniti na parlamentarnim izborima. Logično je da postoji jaz između demosa koji vlast vrši svake četiri godine i konzumira je u glasačkoj kabini, s jedne strane, i političke elite koja faktično vlada, s druge strane, i da takvo stanje stvari nije posebno ugodno, ali za sada se ničeg boljeg nismo dosjetili, točnije posezali smo za neusporedivo gorim oblicima vladavine ili, ako hoćete, neusporedivo perverznijim oblicima savezništva između “naroda” i onih koji ga “vode”. Da, ljudi se dijele na sposobne i manje sposobne i nema ničeg nepravednog u tome da manje sposobni i manje zarađuju. Podjele i konflikti imanentni su ljudskom društvu i mogu se razriješiti na dva načina: uspostavom nacionalnog jedinstva i klasnog pomirenja zarad nekog historijskog cilja, što je zastrašujuće, ili stvaranjem institucionalnih i proceduralnih pretpostavki za artikulaciju različitih interesa i nenasilno rješavanje konflikata.

    Beskonfliktna društva su odvratna osim što su nemoguća jer nasilnim potiskivanjem konfliktnosti nedemokratski režimi stvaraju kičastu idilu lažne sloge i samo potiskuju ili odgađaju konflikt ili ga, pak, ratom prenose preko svojih granica, a potiskivanjem tržišnih zakona odgađaju neminovni bankrot.[2]

    U međuvremenu takvi poredci, utemeljeni na “dijalektičkom materijalizmu ili katekizmu”, doista prinuđuju i ucjenjuju pri čemu je nebitno zove li se njihov katekizam Mein Kampf, Maova Crvena knjižica, tisućljetni državotvorni san ili Velika Srbija. Ne shvaćam kakvo proturječje vidi Milutin Mitrović između Friedmanove konstatacije da nema demokracije i tržišta bez mogućnosti izbora i prava građanina u “potrošačkom društvu” da ne kupuje gluposti koje se reklamiraju. Nema tako glupe reklame i tako glupog proizvoda koliko ima prinude i ucjene u tvrdnji Dobrice Ćosića da je “zaostalost naša prednost” ili u tvrdnji nekog hrvatskog nacionaliste da je hrvatska državna nezavisnost vrednota koja nema cijene.

    Ne znam u kojem kontekstu je Zoran Đinđić izrekao rečenicu “Svaka generacija dužna je da pokuša da modernizuje društvo, bez obzira na cenu koju će platiti”. Ako je Đinđić, kao što slutim, pod cijenom mislio na odricanje od nacionalističkih mitologema potpuno se slažem, štoviše, to odricanje ne smatram cijenom nego čistim dobitkom. No ovako, izvan konteksta, ta me rečenica užasava jer upravo u cijeni i jest problem. Ništa nije toliko vrijedno da bi za to generacije plaćale cijenu. Samo s tom spoznajom je moguća modernizacija. Spora, polovična i mukotrpna, dakako.

    Peščanik.net, 08.01.2012.

    [1] Automobil, pisaća mašina, telefon i radio-aparat prvi su predmeti koje je antikapitalistički nacizam oduzimao Židovima tridesetih godina; slično je postupao i ustaški režim s imovinom hrvatskih Srba; nakon toga oduzimani su stanovi; uslijedila su ponižavanja s četkicama za zube, a sve se završilo sa sablasnom hrpom cipela i naočala.

    [2] Nije Margaret Thatcher ratom na Falklandu “olakšala provođenje svojih reformi” kako kaže Mitrović, nego je britanski teritorij legalno i legitimno branila od agresije jednog tiranskog režima.

    http://pescanik.net/2012/01/sta-da-se-radi/

    Prethodni tekstovi iz polemike:

    Milutin Mitrović: Bog i tržište ili Bog Tržište
    http://pescanik.net/2012/01/bog-i-trziste-ili-bog-trziste/

    Vuk Perišić: Bog i tržište. Čija ruka je nevidljiva?
    http://pescanik.net/2012/01/bog-i-trziste-cija-ruka-je-nevidljiva/

  43. Varagić Nikola каже:

    MILJAN PREMOVIĆ: DA LI JE LIBERALNI KAPITALIZAM DEO SRPSKOG NACIONALNOG IDENTITETA?
    Liberalni kapitalizam je koncept konzervativaca i libertarijanaca, a ne (samo) liberala i predstavlja i podsistem srpskog nacionalnog identiteta

    Liberalni kapitalizam je tržišni, ekonomski i privredni sistem gde svi učesnici imaju iste uslove za rad i poslovanje bez intervencije države koja bi trebalo da obezbedi jeftinu i efikasnu logistiku. Logična posledica tog sistema je da samo najbolji privrednici, ideje i koncepti opstaju. Zato što najbolji opstaju, ceo sistem postaje zdraviji.

    DOBRO I LOŠE Liberalni kapitalizam nije osmišljen da postoji zbog sebe, već zbog ljudi, a za ljude obezbeđuje:

    – Najbolji kvalitet robe/usluga za najbolju cenu (jer opstaju tržišno sposobni);

    – Najbolje uslove života i rada (najvredniji radnici i privrednici imaju najviše novca);

    – Najniže poreze, takse i ostala davanja prema državi;

    – Ljudske slobode, koje su tekovine hrišćanstva, tj. pravoslavlja;

    – Najhumaniji socijalni pristup (solidarnost je tekovina razvoja civilizacije, a ne monopol državnih činovnika koji dele podobnima ono što privreda zaradi); i

    – Mogućnost neutralisanja mana.

    Mane su:

    – Mogućnost zloupotreba špekulanata (pronalazači rupa u zakonu i rupa u sistemu);

    – Čak i delimično narušavanje sistema može da uruši ceo sistem (na pr., intervencija SAD početkom 21. veka, intervencije EU nekim svojim članicama);

    – Ne može da funkcioniše izolovano od ostatka sveta; i

    – Čist/izvorni liberalni kapitalizam danas ne postoji nigde zbog zloupotreba lobija (na Zapadu) ili tajkuna (na Istoku) u odnosu na državu.

    IDEAL HRIŠĆANSTVA Negativan element koji se vezuje za koncept liberalnog kapitalizma je globalizacija. Međutim, globalizacija nije tekovina liberalnog kapitalizma, već ljudske civilizacije, odnosno opšteg napretka. Globalizacija, tj. univerzalne vrednosti za čovečanstvo, su tekovina čak i hrišćanstva, ali i ostalih religija, što je normalno i očekivano. Lično bih, kao pravoslavni hrišćanin i pripadnik Srpske pravoslavne crkve, želeo da ceo svet veruje u jednog Tvorca našeg i vaskrsenje Sina Njegovog Isusa Hrista, tj. Pravoslavnu crkvu. To bih želeo jer verujem da će tako spasiti sebe i pobediti zlo koje je na zemlji. Naravno, nikoga neću prisiljavati da veruje jer se to kosi i sa mojom religijom, tj. mojim pojimanjem morala.

    Dakle, liberalni kapitalizam se temelji na onom principu koji je i jedan od ideala hrišćanstva, a to je sloboda. Hrišćanstvo i sloboda su u osnovi nacionalnog identiteta srpskog naroda. Upravo je zbog slobode i hrišćanstva knez Lazar otišao u boj sa Osmanlijama, odnosno Karađorđe podigao bunu, odnosno zbog toga je probijen Solunski front itd.

    Zašto je intervencionizam na tržištu loš? Intervencija države na tržištu ima za posledicu veštački opstanak onih organizacija, ideja i koncepata koji nisu zdravi. Takav opstanak plaćaju oni koji rade „zdravo“ i iz tog razloga su (uslovno rečeno) njihovi fiskni troškovi viši od njihovih konkurenata koji posluju u sistemima koji ne tolerišu bolesne. Ukoliko taj višak troškova ne plati privreda neposredno (i odmah), taj trošak će platiti kasnije jer država mora da se zadužuje da bi taj trošak podmirila (na pr., Srbija se zadužuje kod fondova zemlja koji su nas bombarodovali pre 13 godina da bi podmirila zahteve stanovništva koje privreda ne može da plati). Na taj način svaka država može da izgubi (fiskalnu) nezavisnost. Milton Fridman je sjajno primetio da je pravi porez zapravo nivo potrošnje, tj. sredstva uzeta iz privatnog sektora i potrošena u javnom.

    Zašto država onda interveniše na taj način? Zato što čuva „socijalni mir“, odnosno ne želi glasačima da prizna da nije sposobna da napravi uslove za funkcionisanje države. Drugi razlog je što država na taj način kupuje glasače. Spasavanjem onih koji bi trebalo da propadnu je usluga za koju političari očekuju glas. Takođe, otvaranje radnih mesta u državnoj upravi i samoupravi koja nisu potrebna služi za zapošljavanje „sigurnih birača“. Dakle, to je kao kada doktor pacijentu daje morfijum za izlečivu bolest jer ne ume da ga izleči, a pacijent je zahvalan doktoru što ne oseća bol i još mu plaća pregled i terapije.

    Liberalni kapitalizam nije isto što i liberalizam u širem smislu. Liberalni kapitalizam se odnosi na tržište, odnosno ekonomiju i privredu, i nije nužno vezan za liberalizam (kome lično nisam naklonjen).

    ZAŠTITA IDENTITETA Liberalizam je filozofija koja zanemaruje osnovne elemente društvenog ponašanja. Nacionalna država može da ograniči neke slobode ljudi da bi sačuvala identitet (na pr., Francuska zabranjuje nošenje feredža, većina SAD država nije gej-prijateljska, Rusija zabranjuje zvanične natpise na stranom jeziku itd.) Sve moderne države su nastale da bi zaštitile nacionalni identitet određene etničke grupe (naroda) jer je taj identitet deo ličnog identiteta pojedinca. Takođe, država u retkim situacijama može da interveniše na tržištu kada je to krajnje nužno (na pr., Srbija mora da subvencioniše svoju poljoprivredu jer to radi EU, koja joj je najveći spoljnotrgovniski partner).

    Iz ovih razloga je liberalni kapitalizam koncept konzervativaca i libertarijanaca, a ne (samo) liberala i kao koncept slobode predstavlja i podsistem srpskog nacionalnog identiteta.

    Napredni klub

    http://www.standard.rs/miljan-premovic-da-li-je-liberalni-kapitalizam-deo-srpskog-nacionalnog-identiteta.html

  44. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … […]

  45. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … […]

  46. Varagić Nikola каже:

    Intervju – Stanko Cerović, pisac: Na svojoj strani

    Ima jedna jako duboka misao kod nekog mistika, možda persijskog pjesnika Rumija, a glasi otprilike ovako: u vremenu raspadanja treba sve uraditi da se ne istakneš, jer onaj koji vodi, vodi u provaliju…

    Kako to da se Dobrica Ćosić, taj „truo koren srpske kulture“, kako si svojevremeno napisao, uspostavio kao etalon ovdašnjeg kulturnog i političkog mejnstrima, a ne neko poput, na primer, Andrića, Crnjanskog, Kiša ili Đilasa?

    Pa eto, on je ilustracija ove Rumijeve misli. On je htio da bude nacionalni vođa, a ovi koje pominješ to nijesu htjeli. On je sebe, ako se ne varam, uvijek vidio kao nacionalnog vođu, iz razloga koji su jasni samo njemu. Možda je on zanimljiv i kao čovjek i kao pisac, možda je i dobar i častan, to sve nije bitno. Bitno je da se postavio kao tumač srpske istorije, i sa ogromnim samouvjerenjem, kao uvijek nacionalisti, imao je gotova rešenja za sve što mu se činilo važnim. Problem je sa Ćosićem, kao skoro uvijek sa nacionalistima, ne samo srpskim, što su oni potpuno sigurni – na osnovu svoje ljubavi za narod – da odlično poznaju jedan domen o kome, po pravilu, ne znaju ama baš ništa. A taj domen je: politika. Nacionalisti ne razumiju svijet oko sebe, ni vrijeme u kome žive, niti ih to zanima, ne razumiju ulogu ekonomije, zakone i klopke politike, a to je možda najkomplikovaniji zanat koji postoji. U politici se traži da razumijete realnost kao u umjetnosti, samo što umjetnik ima vremena da popravlja svoje junake, a u politici nema popravki, igra se sa živim ljudima i sudbinama naroda. U politici, kao u životu, jedna ideja, ili jedan plan, obično su dobri i izvodivi samo u jednom sklopu okolnosti, tu i tada, ako nije tada urađeno, sve se mora mijenjati. Život se ne ponavlja. Naravno, morate biti vjerni svome narodu i svojoj istoriji, ali ne možete silovati istoriju. Nacionalisti su mislili da je Jugoslavija najveća greška srpskog naroda. Imaju pravo na takvu analizu, ali nije to u pitanju. U pitanju je što je Jugoslavija postojala već sedamdeset godina, to je realnost, i što se države uvijek dramatično i nepredvidivo raspadaju, sa tim se ne može igrati, a naročito se ne smijete postaviti tako da budete odgovorni za takav raspad: biće puno patnje i ljudi će vas proklinjati, vaš narod će izvući deblji kraj. Sve ovo ne znači da su nacionalisti loši ili uvijek štetni ljudi. Štetni su, skoro uvijek, samo kad uđu aktivno u politiku. I to zato što nemaju blage veze o čemu se u politici radi. Ali su korisni kao konzervativni čuvari tradicija i nezavisnosti, naročito u vremenu kao što je današnje, u kome se narodima prodaju površne i glupe mode kao velike vrijednosti i ideje. Ovako, kad izađu iz politike, a ostanu vjerni svome narodu, ja za njih imam mnogo više razumijevanja nego za raznorazne mondijaliste, u bilo kom vidu.

    Rezimiraću ti tragediju nacionalista jednim misaonim eksperimentom. Zaboravi da je Milovan Đilas bio moj ujak i govorimo o njemu kao o javnoj ličnosti koja nam ništa ne znači. On je bio živ do 1995. godine. Star, ali zdrav i lucidan. Sjedio je u Beogradu i svi poznati srpski nacionalisti su ga odlično poznavali, neki su mu bili bliski prijatelji. Sad zamisli ovako: kraj je hladnog rata, Đilas je najpoznatiji disident na svijetu, njegov prestiž na Zapadu, naročito u Americi, je nemjerljiv; na kraju svoga burnoga života, postao je takav poznavalac politike, svijeta, odnosa među narodima, da mu u tom trenutku vjerovatno nije bilo ravnog u svijetu; srpski je patriota, uvjereni Jugosloven, iskreno vezan za sve jugoslovenske narode, jugoslovensko pitanje razumije, a zna i šta hoće zapadne sile i šta je moguće. Zapadni lideri bi se tada otimali da ga sretnu, da se slikaju sa njim, gledali bi ga kao poslednjeg evropskog velikana, a ovo je najvažnije: nemoguće je, nezamislivo bi bilo da Đilasu u tome trenutku bilo koji američki predsjednik odbije ono što predlaže, ili brani. To što bi on mogao da postigne u centru svjetske imperije, ne bi mogao, tada, možda niko drugi. Je li ti jasno šta su tada Srbi imali u Beogradu? Jedinog čovjeka koji je bio u stanju da predloži rešenje najbolje za srpski narod, prihvatljivo za druge jugoslovenske narode, a da ga Amerika i Evropa ne mogu odbaciti. Sad uhvati i pitaj nacionaliste, na čelu sa Ćosićem: dobro bre, što vi tada nijeste pitali Đilasa šta da se radi? On zna, a vi ne znate; on može, a vi ne možete. Što ga nijeste zamolili da se prihvati neke zvanične pregovaračke funkcije i što nijeste poveli kampanju za njega u Beogradu? On nije bio opasnost ni za koga, nije imao nikakvih ambicija, bilo mu je osamdeset godina, ali sigurno ne bi odbio da uradi šta treba za svoju zemlji i svoj narod. To izgleda toliko očigledno i lako. Osim za nacionaliste koji misle: ja sve znam, došlo je mojih pet minuta. Samoubilačka zavist: on je već tako slavan, bilo bi mu mnogo, sad ću ja da pokažem kakvo sam čudo. I zabrljaju sve. Ćosić se prihvatio uloge predsjednika Srbije, ili nešto slično, i čuo sam da mu je Milošević na kraju rekao: „Dobrice, ja sam mislio da ti nešto znaš, a ti pojma nemaš.“ Ne znam je li tačno, ali nije daleko od istine. Grijeh nacionalista je arogancija neznalica.

    U ratovima devedesetih, u Hrvatskoj, a naročito u Bosni, kao kolumnista i urednik RFI-ja, bio si aktivan, angažovan i nimalo dvosmislen u osudi Miloševićeve politike, kao i intelektualne i političke elite koja ga je dovela na vlast i podržavala njegove sulude pohode. Kako danas gledaš na svoj tadašnji angažman?

    Kao na uzaludno trošenje ogromne energije u košmaru iz koga ne mogu da se probudim. Kad se istorija malo ubrza, onda je svaka akcija pojedinca uzaludna. Uglavnom, mislim da nijesam mnogo pogriješio u procjenama, ali sam na to potpuno ravnodušan; čak mi je pomalo gadno, iako ne mogu to sebi da objasnim. Ponekad mislim da su zato stari Grci, u svojim gradovima u kojima su svaki čas izbijali građanski ratovi, zabranjivali ljudima da ostanu neutralni. Zamisli: „Ako hoćeš da živimo skupa, moraš da izabereš stranu; sad ćemo svi da poludimo, da pravimo zločine, svi znamo da to ne valja, ali tako mora da bude jer su tako odlučili bogovi, i nemoj niko da pokušava da nas zaustavi.“ Vidiš, može biti da se tako ljudi posle lakše pomire. Od kada su se završili ratovi na području bivše Jugoslavije, da ti pravo kažem, najodvratniji su mi oni koji su se tada, zajedno sa mnom, borili protiv rata (možda odatle ono gađenje nad tim lažno moralnim angažmanom?), a sad to naplaćuju i sve rade da produže to ratno stanje, jer znaju da je njihova slika tada bila najljepša. Kad god ih čujem, povraća mi se. Ni tada ih nijesam cijenio, osim par najbližih prijatelja, znao sam sa kim imam posla, i među našim ljudima i raznim zapadnim hijenama, ali istorija vas obdari saputnicima kakvim hoće, tu nema spasa. Najgora je ova pomisao: možda smo ih zaslužili?

    Još su gori ovi što su se aktivirali posle Miloševićeve smrti, i sve su ljući kako vreme prolazi: konfidentski umreženi, dotirani, glasni kad, koliko i tamo gde treba, spletkare, podmeću, cinkare, lešinare nad ratovima, a najgrđe je što su otužno netalentovani. Najpreciznije ih opisuje jedna pesma Pankrta – „Lokalne pizde“. No da se vratimo na tvoje ispisnike: četiri godine posle rata u Bosni, u vreme napada NATO pakta na SR Jugoslaviju, došlo je do velikog razlaza s mnogima s kojima si do juče bio na istoj strani. Tako ti je pošlo za rukom da se za vrlo kratko vreme dva puta upišeš u izdajnike. Aferim. Kako danas gledaš na taj veliki lom na ovdašnjoj intelektualnoj sceni, koji je nastupio 1999. a kulminirao polemikom u „Vremenu“ 2001, i na njegove posledice?

    Znao sam da će doći do razilaženja još od početka jugoslovenskih ratova, mi smo slučajni saputnici. Jedva sam čekao da ih se otresem, a nadam se i oni mene. Ništa dosadnije i čak nezdravije od toga parazitskog sloja frustrirane poluinteligencije koja vegetira oko politike i umjetnosti, živi od fraziranja, moda i moraliziranja. Vidio sam, i nije me iznenadilo, kako se guraju na jasle zapadnih fondacija i kako se tope od uživanja što su se tako smjestili: samo da rat potraje. Pojava toga sloja na svjetskoj sceni je velika tema: to je izum američkih tajnih službi i eksperata iz osamdesetih godina, kad su se sjetili da na ovaj način, jeftino, formiraju skoro u svim državama kolonijalnu elitu, ili petu kolonu, da jeftino nameću svoju volju, i za slučaj da neka vlada postane neposlušna. Da se vratimo na 1999-u. Očekivao sam da će se taj „liberalni“ sloj raspasti, i što se tiče moje veze sa njima: bilo mi je milo. Jedva sam čekao da se rat završi, pa da se raziđemo, a ovakav razlaz, u ratu Nato pakta, bio je još ljepši: velika je privilegija gledati, čak i u samom sebi, sudar realnosti s komfornim lažima, kad realnost razdire maske, a svako se, neumitno, primiče svojoj tački topljenja, sa osjećanjem zebnje: posle ovoga više nema laži. Iznenadilo me u toj situaciji samo ponašanje jednoga prijatelja: mislio sam da je taj jedan imao više karaktera. Ali nije ni taj jedan. Žao mi ga i danas: mislim i dalje da je mogao imati više karaktera. Ali meni taj lom nije pao teško, u njemu se ne prelamaju nikakve važne ideje, još manje moralne dileme, važan je jedino politički: pošto taj sloj finansiraju moćne države, on igra nesrazmjerno važnu ulogu u javnom i političkom životu. Na moralnom i idejnom nivou to je beznačajna i banalna priča. Nema nikakve ozbiljne rasprave o tome šta je rat Nato pakta i šta je politika zapadnih država na Balkanu i u svijetu, i nema nikakvih tajni u ponašanju ovih ljudi: to su lažne dileme malih prevaranata i lukavih intelektualaca. Može da bude zabavno za razgovor u kafani, ali nije tema koja zaista izaziva čuđenje i radoznalost duha. Koga stvarno zanima o čemu se ovdje radi, neka posluša savjet iskusnih policajaca: slijedi trag novca… Možda pretjerujem u potcjenjivanju. Ali ja sam znao da se sa ratom Nato pakta prelazi, da tako kažem, u novu brzinu, da se naše lokalne teme jako šire, i da je posle toga rata u pitanju svijet, a ne Bosna i Srbija. Ono što se kod nas dešavalo, ratovi, rasprave, svađe, sve je to zabava u dječijem vrtiću: sa ratom Nato pakta je počeo Bal Vampira u kome je naša kap krvi zanemarljiv ulog. Možda mi zato izgleda smiješno ta, kao, „liberalna“ srpska intelektualna scena i to šta oni pričaju i kako se ponašaju dok ratna i pljačkaška mašina kakvu svijet nije vidio diže u vazduh planetu. Iz naših ratova će u svjetskoj istoriji ostati bitno samo to da je tu Nato pakt skinuo masku, kao što je iz Prvog svjetskog rata ostalo zapisano samo da je Gavrilo Princip pucao u Sarajevu.

    „Evropska unija nema alternativu“, skoro da je opšti konsenzus ovdašnjih političkih elita, ali kako vreme prolazi, ta se parola ponavlja sa sve manje entuzijazma. Kako ti vidiš ovaj proces „pridruživanja“ Evropskoj uniji, to jest ovo u čemu je Srbija danas?

    Da bismo izbjegli nesporazum, ovo pitanje zahtijeva dva odgovora: objektivni i subjektivni. Objektivno, u geografskom smislu, Unija nema alternativu. Kad pogledate kartu, vidite da je Srbija ostrvo unutar Unije, nema nijednu otvorenu granicu. Takođe: suviše je iscrpljena u svakom pogledu. Ekonomski je slaba, razorene su institucije, društvo je razjedinjeno, peta kolona je sveprisutna, patriotski elan je potrošen i kompromitovan u vrijeme Miloševića, jednom riječju: nema sredstava za vođenje samostalne politike. Dakle, nije nelegitimno tvrditi da „nema alternative“ i nije toliko čudo da ova politika možda dobije podršku većine građana. Ali, i ovako, srpske vlasti, po mome mišljenju, pogrešno rade. Previše popuštaju, previše daju, a ne dobijaju ništa zauzvrat. Bili bi mnogo bliže Evropi – ako im je to cilj – da ne popuštaju ni pedalj oko Kosova dok ne dobiju vrlo konkretne ustupke. Na Zapadu su to mnogi očekivali u vrijeme proglašenja nezavisnosti Kosova i govorili su: Srbiji treba ponuditi da uđe odmah, po skraćenom postupku u Uniju, a da zauzvrat popusti oko Kosova. To popuštanje bi bilo otprilike sve ovo što rade: da ne priznaju formalno nezavisnost, a da nekako „sarađuju“: ulazak Euleksa, pregovori sa kosovskim „vlastima“, odustajanje od izjava i rezolucija koje smetaju Zapadu, i sl. Ali Beograd je sve to dao džabe. Zašto bi im onda Unija išta ponudila? Imam utisak da su srpske vlasti mislile: ako sve damo, oni će se sažaliti, oni će nas zavoljeti, pa će nas zagrliti takoreći iz nekog spontanog elana srca. To je sve pogrešno, ali zemlja je u tako teškoj situaciji da ne volim da stavljam so na ranu… Ima još nešto: Evropa je sad u takvoj krizi da niko ne zna na šta će ličiti sjutra. Čemu onda žurba? Čini mi se razumnije čekati da vidimo šta će biti… Sad subjektivni dio odgovora. Meni ne bi palo na pamet da u ovakvim uslovima sarađujem i bilo u čemu popuštam ni Evropi ni Americi (ali zato i nijesam u politici). Ne bih nikad sarađivao sa Haškim tribunalom, ne bih ni u čemu popuštao oko Kosova, ne bih ulazio u Evropsku uniju i ne bih nigdje na međunarodnom planu podržavao zapadnu politiku, jer ono što danas zapadne sile rade u svijetu spada u najodvratnije oblike kolonijalizma, pljačke i militarizma. Ali, to je privilegija pisca. Pisac brani dušu i srce, a političar državu. U duši je šut jači od rogatoga, u duši je rogati glup i smiješan. Na karti moje duše ja bih lako sačuvao Srbiju i nekad Jugoslaviju, ali na karti Evrope svi su jači od mene.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1036924

  47. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … Like this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово . […]

  48. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … […]

  49. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … […]

  50. Varagić Nikola каже:

    Zoran Đinđić zapravo nikada nije odbio intervju. Čak ni onda kada sam mu – negdje u proljeće 1997 – rekla da pišem za dnevne novine čiji je vlasnik Aleksandar Tijanić, a koje su, iz nekog razloga, vrlo brzo prestale da izlaze.

    Intervju pred vama radila sam u decembru 1996, u vrijeme velikih demonstracija organizovanih zbog Miloševićeve krađe lokalnih izbora.

    Tamara Nikčević: Nekoliko puta pominjete slobodne medije kao uslov za održavanje fer izbora. U tom smislu, evo, vidimo da je Vaš bivši prijatelj, Aleksandar Tijanić, podneo ostavku na mesto ministra informisanja u Vladi Mirka Marjanovića…

    Zoran Đinđić: Nije podneo ostavku; oteran je…

    Tamara Nikčević: Mediji pišu…

    Zoran Đinđić: Pustite medije! Tijanić je oteran. Dobio je nogu!

    Tamara Nikčević: Mislite?

    Zoran Đinđić: Ne mislim. Znam.

    Tamara Nikčević: Dobro, kada ste već pomenuli pozivnice, ko je pozvao Dobricu Ćosića da se, iz sedišta Demokratske stranke, obrati okupljenim demonstrantima? Ili Emira Kusturicu?

    Zoran Đinđić: Reći ću Vam: sat vremena pre pojavljivanja Dobrice Ćosića u sedištu DS-a, obavešten sam da će doći. Ta inicijativa je potekla iz DS-a, ne sporim…

    Tamara Nikčević: Od Miodraga Perišića, vašeg potpredsednika?

    Zoran Đinđić:… ali je bila krajnje dobronamerna. Naime, uvereni smo da nam je u ovoj borbi potrebna najšira moguća podrška.

    Tamara Nikčević: Pa i onih koji su do juče bili podržavaoci i saradnici Slobodana Miloševića?!

    Zoran Đinđić: Ovde nije reč o stranačkom, nego o građanskom skupu. I tu ne pomaže ta vrsta „čistunstva“. Grdno se vara svako onaj ko misli da je koalicija Zajedno glavni razlog okupljanja! Građani hoće promene, žele da se nešto desi i svako ko u javnosti ima bilo kakav kredibilitet – dobrodošao je. Ne zaboravite da je Dobrica Ćosić bio predsednik SRJ koji je sa te funkcije oteran od strane radikala i Socijalističke partije Srbije…

    Tamara Nikčević: Koja ga je na tu funkciju i dovela.

    Zoran Đinđić: To nije sporno… Ali, zaboravljate da je i sam Vuk Drašković otišao u zatvor zbog toga što je protestovao zbog načina na koji je Ćosić smenjen. Uostalom, na tim demonstracijama, DS nije učestvovala; učestvovao je SPO…

    Tamara Nikčević: Ali ne zbog Dobrice Ćosića, nego zbog skandala u Skupštini SRJ priređenog povodom Ćosićeve smene, zbog tuče…

    Zoran Đinđić: Ako vas neko nervira, nećete zbog njega rizikovati život. Najzad, ne vidim zašto bi u ovom momentu Dobrica Ćosić iritirao bilo koga. O Ćosiću čovek može da ima ovakvo ili onakvo mišljenje, ali jedno stoji: Ćosićevo mesto u našoj političkoj istoriji je nesporno…

    Tamara Nikčević: Kakav je to argument?

    Zoran Đinđić: Samo kažem da se na Ćosića ne sme gledati sektaški. Ovo što se događa na ulicama Beograda ne posmatraju samo okupljeni demonstranti, nego i građani po unutrašnjosti – cela Srbija, koja je naš glavni cilj. Ako napravimo grešku kakvu je opozicija mnogo puta do sada pravila, ako nas ponese grupa vatrenih pristalica, ostaćemo ono što smo i do sada bili – sekta! Naš zadatak je, verujem, da animiramo većinu građana Srbije, da ih pridobijemo na svoju stranu. Ta većina je, kao što znate, veoma heterogena i o tome moramo voditi računa. U tom smislu, trebalo bi potisnuti lične animozitete. Ako želimo pobedu, moramo ići sa širokom ponudom, jer – oni koji su nama simpatični, ogromnom broju ljudi nisu; i obrnuto.

    Tamara Nikčević: Ali, videli ste: okupljeni građani su te večeri zviždali i Dobrici Ćosiću i Emiru Kusturici… Kako to da građani teže od vas praštaju onima koji su vam se pridružili onda kada su shvatili da im Milošević ne uzvraća ljubav?

    Zoran Đinđić: Znate šta: neki su zviždali, ali su neki i aplaudirali. To je rizik svakog javnog posla. I, odmah da Vam kažem: nemam ništa protiv građana koji su javno izrazili svoj stav. Dakle, nisam se potresao zbog toga što je Dobrica Ćosić delimično izviždan. Uostalom, svako od nas dobija ono što zasluži. Neka sam razmisli zašto je to tako. Ipak, naše je da pokažemo da su na našoj starni svi oni koji nešto znače u ovoj zemlji, a ljudi će sami da procene. Ne bi trebalo terati mak na konac. Svi važni ljudi su nam dali podršku i mi to premalo koristimo i eksploatišemo.

    http://pescanik.net/2012/03/intervju-%E2%80%93-zoran-dindic/

  51. Varagić Nikola каже:

    NEBOJŠA MALIĆ: MARTOVSKE IDE(JE) ILI RAZMIŠLJANJA ZA POSLE ŽUTOKRATIJE

    ponedeljak, 12 mart 2012

    Nije dovoljno samo biti protiv žutih i Imperije; potrebno je da znamo za šta smo – da imamo neku viziju i bliže i dalje budućnosti

    Trenutno sam prilično zauzet, pa mi mnoge stvari o kojima bih da napišem koju reč nekako promaknu. Štaviše, takvo stanje stvari će, po svemu sudeći, da potraje bar nekoliko nedelja. Zato sam odlučio da postavim ove kratke komentare, čisto kao polazišta za dalju diskusiju, kojima onda možemo da se vratimo u povoljnijem trenutku. Ideje, primedbe i komentari su dobrodošli.
    Evo, dakle, nekih razmišljanja inspirisanih citatom iz Šekspirovog Julija Cezara: „Nisu krive zvezde, dragi Brute, već mi, što smo podanici“.

    POSLE ŽUTOKRATIJE

    Trenutni prioritet svakako bi trebalo da bude borba protiv kvislinškog kulta – žutokrata i nevladnika. Ali ta borba ne može da bude uspešna dok sami sebi ne objasnimo zašto je kult rđav. Odnosno, da ne podlegnemo iskušenju hotentotskog morala, gde je dobro sve ono što radimo mi, a zlo sve ono što rade oni.
    Žutokratija jeste izvor velikog broja problema, koji će manje-više nestati njenim uklanjanjem. Ali to nam onda ostavlja starije i ozbiljnije probleme, o kojima ne može biti mnogo reči dok je prioritet preživljavanje. Nije dovoljno samo biti protiv žutih i Imperije; potrebno je da znamo za šta smo – da imamo neku viziju kako bliže tako i dalje budućnosti, neki cilj kojem ćemo da stremimo, i temelj od kojeg ćemo da počnemo.
    Lakše je izaći na kraj sa lopovima, lažovima i izdajnicima, nego rešiti egzistencijalne probleme većine ljudi koji su radili i gradili sve ove godine, a sad nemaju ništa od toga. Šta da se radi sa krcatim Beogradom dok sela umiru a hrane nema? Šta da se radi sa dramatičnim deficitom dece? Kakva da bude ekonomska politika oslobođene Srbije? Kakva treba a kakva ne sme da bude kulturna politika? Nisam jedini koji razmišlja o tim stvarima, i ovo što sledi je samo vrh ledenog brega, ali o tome treba bar početi da razmišljamo sada, da bismo bili spremni kada za takve stvari dođe vreme. Nadam se uskoro.

    KONTROLA, SVE JE KONTROLA

    „Beogradizacija“, koju uzimaju u usta razni separatisti – najciničniji je Dinkić, koji je godinama uništavao ostatak Srbije da bi se sad odjedared pretvorio u njenog navodnog zaštitnika, kao da smo svi juče pali s kruške – nažalost, jeste činjenica, ali ne baš onako kako bi oni hteli da je predstave.
    Naime, Titov režim je forsirao urbanizaciju kako bi stvorio radničku klasu kojom bi mogao da manipuliše. Kad čovek ima svoje imanje, onda samo od njega zavisi hoće li, kako i koliko sutra da jede, gde će da spava, kuda i kako će da ide itd. Kad tog čoveka prebacite u grad, onda te stvari počnu da zavise od onoga ko mu je dao stan, kola, karte za javni saobraćaj, prodavača u radnji itd. A budući da je onomad sve to kontrolisao jedan te isti aparat…
    Umesto slobodnih seljaka, vlast stvara urbane, podaničke radnike. A otvara prostor da zemlju pretvara u velike posede koje će opet da kontroliše (zvali se oni zadruge, kolhozi ili agrokombinati, svejedno). Nije ovo ništa endemično, to se radilo svuda od početka industrijske revolucije naovamo. Ali ne moramo valjda da ponavljamo sve tuđe greške?
    Kad se jednom shvati da je forsirana urbanizacija bila – i ostala – deo reprogramiranja naroda iz slobodnih ljudi u podanike, postaće jasno šta valja činiti da podanici opet postanu slobodni.

    SOCIJALNA DRŽAVA

    Kad smo već kod prava i obaveza. Tokom istorije je svugde važilo pravilo da ko neće da radi, ima pravo da gladuje. Čak ni Bizmarkova Prusija, koja je izmislila moderni koncept socijalne države, nije davala „nešto za ništa“, već je od svojih stanovnika zahtevala određene stvari u zamenu za izdržavanje pod stare dane (koje se pre toga – prirodno – očekivalo od sopstvene dece).

    Socijalna država može da opstane sve dok njeni stanovnici osećaju obavezu prema njoj koja je veća od ili jednaka obavezi države prema njima. Onoga trenutka kada osećaj da im je država dužna premaši osećaj dužnosti prema državi, sistem počinje da truli i da se raspada. Primera je nažalost i previše.

    KAPITALIZAM, LIBERALNI I ONAJ DRUGI

    Jedna od najvećih zabluda vremena u kojem živimo je ubeđenje da se poredak koji nameće Imperija zove kapitalizam (ekonomski), odnosno demokratija (društveni). O demokratiji sam već pisao; sada bih malo o kapitalizmu, koji u stvari ne postoji u praksi.
    Šta zaista znači „slobodno tržište“? Prosto, radi se o mogućnosti da ljudi slobodno razmenjuju rad, robu i usluge. Ako im ta razmena ne odgovara, niko ih na nju ne prisiljava. Problem nastaje kada država (ili neki drugi autoritet koji ima moć prisile) natera bilo koga da tu razmenu vrši na sopstvenu štetu.
    Na primer: Dragoslav gaji prasiće. Izračunao je da su mu troškovi i potrebe takvi da hoće da proda prase na pijaci za (recimo) hiljadu dinara. Branimir hoće da kupi prase; ide slava, hoće da nahrani goste. Spreman je da plati hiljadu dinara. Znači, zadovoljan i jedan i drugi. Gde je problem?
    Tu u priču ulazi Čedomir Birokratić, na sav glas osuđujući Dragoslava kao „profitera“ i objašnjavajući da je „prava cena“ praseta u stvari sedamsto dinara. Dragoslavu natovari na leđa inspekciju i otera ga sa pijace. Ali ono što ne kaže je da prima mito (ili druge usluge) od firme PigCorp International, koja ne plaća one poreze koje Dragoslav mora da namiri, pa još dobija subvencije iz državne kase (za koje plaćaju i Dragoslav i Branimir), a prodaje neke kukavne GMO prasiće hranjene sojinom sačmom, koji odlično izgledaju, ali uopšte nisu jestivi.
    I tako Dragoslav ne sme da proda prase po ceni koja Branimiru sasvim odgovara, a Čedomir primorava Branimira da kupi Pigkorovo GMO-prase. I još se usuđuje da priča o „socijalnoj pravdi“, sve se smejući do vile na Maldivima.
    E, ako je to kapitalizam, onda sam ja Arapin.

    Sivi Soko

    Мартовске иде(је)

    http://www.sivisoko.blogspot.com/

  52. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … […]

  53. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … […]

  54. […] КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ … […]

  55. Varagić Nikola каже:

    Principi Vesne Pešić

    LIČNI STAV

    Autor: Milan Knežević

    Autor je predsednik Unije tekstilaca, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i vlasnik konfekcije Modus

    Bila je na čelu svih kolona koje su se kretale u smeru demokratizacije društva. Prestupnica po karakteru, uvek izvan zadatog i politički profitabilnog, svoja, a opšta. Nije podnosila političko licemerje zarad interesnog udruživanja. Napuštala je brod kad god bi shvatila da ide u pogrešnom pravcu. Za nju su politički principi bili i ostali iznad jeftinog politikanstva. Davala je ton demokratskim procesima ostajući usamljena u svojim stavovima. Takav odnos je zadržala i prema poslednjim izborima. Glasajući protiv „večno dobrih i nezamenjivih“, Vesna Pešić je glasala za smenjivost – demokratiju.
    DijalogMarketing

    Energija promena koja je eskalirala 2000. godine danas se pretvorila u energiju rezignacije. Demokratski procesi su usporeni, a neretko i potpuno blokirani. Osnovni postulati demokratije koji počivaju na razvlašćivanju vlasti pojedinca u korist vlasti institucija, zamenjeni su autokratskom vlašću. Umesto da institucije budu pastiri demokratije, one su postale generatori korupcije. Politički uticaji materijalizuju se u beskonačan broj privilegija i koristi. Trgovina institucionalnim uticajima ubrzano se širi. Partokratska vlast zamenila je građansku, a politika je postala najunosniji biznis sa najmanje potrebne stručnosti i ulaganja. Loša beskonačnost je naša svakodnevnica.

    Tražili smo deset godina zajednički imenitelj u demokratskim strankama kako bi nam omogućile da za njih glasamo. Stranački „narcisi“ od sebe nisu mogli da vide svet realnosti. Demokratski proces je malaksavao. Demokratska stranka kao vertikala tog procesa činila je nedopustive kompromise zarad ostanka na vlasti, nastavljajući da srlja u političko samoubistvo. Kompromisi, samo vlasti radi, nemaju nikakav smisao. Ko će u budućnosti biti nosilac demokratskih procesa ako Demokratska stranka potroši u potpunosti svoj politički potencijal? To je pokušala stranačkim faraonima svojim stavom da saopšti Vesna. A oni, po ko zna koji put, okriviše ogledalo što je lice ružno. Narcisi bi morali jednom da se ogledaju na dno isušenog jezera.

    Vesna je bila, ako bog da i biće, politički aristokrata. Koordinantni sistem demokratije. Drugi moraju odrediti svoje mesto u njemu uz obavezujuće pitanje da li uopšte pripadaju tom „demokratskom koordinantnom sistemu“. Dakle, i o još uvek smisleno živima, sve najbolje.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/principi_vesne_pesic.46.html?news_id=242748

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: