Nune: Ostali smo robovi diletanata na vlasti

U Novom Sadu se otvara retrospektivna izložba legendarne grupe „Magnet“

 

88 jaja za novu opozicionu vlast.jpg
„88 jaja za novu opozicionu vlast”


Ostali smo robovi diletanata na vlasti

Autor: Dragoljub Petrović

 

Retrospektivnom izložbom i monografijom „Živela sloboda!“ zatvaram jedno poglavlje svog rada o kome će šira i stručna javnost, posle decenije prećutkivanja i sakrivanja te priče i tih podataka, moći da dobije širu sliku i da donese svoj sud.

Cilj mog angažmana je bio dvostruk. Opšti: pronaći način i pokazati kako savladati strah i nenasilno izaći tiraninu na crtu da bi moglo da se stvara novo društvo na novim vrednostima. Lični: ostati živ i izbeći odlazak u zatvor. Nenasilni način otpora je pronađen, predstavljen i primenjen, tiranina više nema, ali je ostao njegov mutirani sistem negativnih vrednosti, koji je reciklirao stare i koji reprodukuje nove „uništavače“ života i budućnosti. Po drugoj strani, živ sam i nisam otišao u zatvor, premda već 12 godina živim izvan svoje kuće zato što sam se za nju borio. U tom smislu ni ovaj projekat nije nikakav kraj nego nastavak započetog.

Ovo za Danas kaže Miroslav Nune Popović, multimedijalni umetnik koji u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu u petak otvara retrospektivnu izložbu o grupi „Magnet“ koja je delovala od 1996. do 1998. godine, i svojim akcijama započela ono što je kasnije Otpor nastavio – rušenje Miloševićevog režima nenasilnim metodama. Iako je Otpor danas svetski brend, „Magnet“ je ostao u nekom zapećku skoro deceniju posle.

– Život u Srbiji nas je naučio mnogo toga. Puno je stereotipa koji su poražavajuće tačni i, nažalost, na snazi, iako je, kažu, i mentalitet kategorija podložna menjanju. Jedan od takvih klišea koji zna da zaboli je: „uspeh se ovde ne oprašta“. Bez obzira šta taj uspeh podrazumeva, pa čak i ako je od opšte koristi. Drugi je: „ako vrediš onda smetaš„. Šta bi značilo da je neko, ko je trebalo i kad je trebalo to da uradi, rekao: „čekaj, pa ovaj otpor koji je doakao Miloševiću su, praktično, izmislili Nune i Magnet! Zar nisu onog februara 1999. pred Nunetovo suđenje došli neki omladinci iz tada tek nedavno formirane studentske organizacije i tada mu dali duks sa odštampanom pesnicom, uz poruku da će oni nastaviti ono što je on započeo!? Zar nije taj Nune još aprila 1996., kada je krenuo karnevalskom povorkom sa crvenim falusom na kome je bila Slobina slika, rekao da je to model za masovnu, kreativnu i nenasilnu borbu protiv totalitarnog režima, a za stvaranje novog društva!? Zar mu se zbog takvih izjava u štampi tada nisu svi smejali!? Zar nije protest iz 1996/97. kojim je izvojevana prva borba protiv Miloševićevog režima zapravo bio masovni rimejk Magnetovih akcija!? Zar nismo kasnije u delovanju Otpora! prepoznavali Nunetov rukopis i Magnetovu metodologiju rada!?“ O tome piše Jovan Despotović, istoričar umetnosti, u predgovoru monografije o Magnetu, koja je na objavljivanje čekala 12 godina – kaže Nune.

Kaže da bi bilo „opasno po naciju“ da je neko, ko je trebalo i čiji je to posao, zapitao: „čekaj, pa zar nisam/mo ja/mi bio/bili taj Nune!?“

– Glavna istina u ovom našem svetu je, nažalost, ona iza koje stoji Moć Laži i Prevare tj. vladajuća politička grupacija i, uvek, dupeuvlakačka intelektualna elita, sa sve medijima pride. Uvek čast izuzecima, ali ONI (pravilo, a ne izuzetak), sve i da nemaju „ništa lično protiv tog Nuneta“ uvek imaju preča posla. Znaš već koliko se „Kradilo“ i kakva nam je infrastruktura društva. Da li bi išta od toga svega bilo da je neko imao vremena da se pozabavi nekim tamo Nunetom i da malo bolje prouči šta je on to govorio i radio, i zašto!? Zamisli koliko bi tek onda kasnili radovi na „izKradnji“ auto-puteva, mostova i, uopšte, Novog društva na propalim temeljima. Zbog tih „poznatih i objektivnih“ razloga suđenje protiv mene trajalo od 1997. do kraja 2003. sve dok lažna i montirana optužnica nije zastarela, iako je ekipa „prvoboraca“ i „izumitelja“ Otpora! uveliko postala vlast i počela da vraća priču unazad, na devedesete, ka kojima sve brže idemo pa sad ne znaju šta i kako da rade, jer su sve iskompromitovali, a usput i „oprali“ naše krvnike – priča Nune.

Podseća ga sve, kako kaže, na stihove Džonija Štulića „kopija nije original, niti sredstvo najbolje“.

– E, to je problem. Zato se originalne ideje pretvaraju u poraze, zato nismo uspeli, zato je ovo farsa od slobode. Nismo uspeli da sazrimo kao društvo, da stojimo delima iza svojih reči, da reči i ljudi imaju stvarnu vrednost pa da kažemo: Maki je zaslužni borac, Nikola je izvrstan advokat, Tamara je genijalni dizajner, Mikica je vrhunski fotograf – i da to znači ono što mora da znači… Ne, mi smo ostali robovi diletanata na vlasti, a oni su u naše ime i za naš račun i Peru i Žiku proglasili „alfom i omegom“ samo zato što su članovi neke stranke, poverili su najodgovornije poslove poslušnicima, a za heroje i bogove su proglasili sebe same. Oni su i zakonopisci i graditelji mostova i dizajneri i revolucionari i, iznad svega, stručnjaci. Izmislili su i toplu vodu i sve najbolje znaju. A povrh svega su čestiti i pošteni – ironičan je Nune.

O protekloj deceniji kaže da je tu priču teškom mukom i plaćenim školovanjem apsolvirao odavno i prevazišao je snagom razumevanja tragične stvarnosti i upoznavanjem mehanizama njenog funkcionisanja.

– Naučio sam da pričam sa onima koji nisu naučili da pričaju sa mnom i ljudima kao što sam ja. I nisam prethodnih J-E-D-A-N-A-E-S-T godina živeo u žuči i jedu što me se niko nije setio. Živim svoj život, imam svoj svet u koji teško puštam nepozvane, izdržavam se od poslova za koje se izborim. Imam svoj kreativni studio i klijente u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, a neki su bili i međunarodni. I ne pada mi na pamet da crknem od gladi, principijelan u gluposti, da bi mi na grobu rekli „bio je veliki čovek“, a da zapravo misle „kakva budala“. Zato, ko voli Nunetovu kreativu, nek izvoli. Pomažem samo onima kojima je pomoć potrebna i ukoliko mogu da je pružim, a da ne ugrozim sebe. Znaš, jedva sam izvukao svoju glavu, a neke meni mnogo važne osobe su patile i nastradale zbog onog što sam radio. Upadala mi je noću u stan policija u maskirnim uniformama, sa mitraljezima, udarali su, pretili, proganjali, sudili… Nisam nikada o tome želeo detaljno da pričam, jer sam smatrao da su isti ti zlikovci veće zlo napravili drugima – kaže Nune Popović.

Monografija i veb-sajt

Izložba će trajati od 18. novembra do 15. decembra. Kroz printove velikog formata, fotografije, video-zapise, faksimile medijskih izveštaja, artefakte i brojna dokumenta, prvi put će javnosti biti predstavljena ukupna slika o radu Nuneta Popovića i grupe „Magnet“. Izložbu prati i obimna monografija sa mnoštvom fotografija o street-art projektima grupe „Magnet“ i drugim svedočanstvima o reakcijama javnosti i analizama njihovog delovanja. Napravljen je i veb-sajt, urađen po najnovijim produkcijskim standardima i na njemu se nalaze velike fotografije „Magnetovih“ akcija, video- zapisi, kao i delovi sadržaja iz monografije.

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/ostali_smo_robovi_diletanata_na_vlasti.14.html?news_id=228187

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

 Србија данас, Последње искушење

Otpor nije gotov?

Дачек: Влада је стабилна

Džedaj u Galaktičkoj Republici

Двор и идоли

Komentar Danas: Jedan je bio Branko

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“ 

Конзервативци

Najveći u Evropi… 

5 Responses to Nune: Ostali smo robovi diletanata na vlasti

  1. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 17. 11. 2011

    PRESS

    Komentar dana – Rade Stanić

    Statistika

    Kampanja, ona predizborna, polako hvata zamah, a u njoj od kulture za sada ima tek parafraza narodne izreke „Ko nema sokola, svrakom se hvali“, tako nekako na plakatima izlepljenim po zidovima piše za Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića
    Nije to baš neko iznenađenje – ni kada je reč o početku prljavština u kampanji, ni kada je reč o kulturi. Mimo svake logike, bar one partijske, bilo bi da se naše stranke, na primer, utrkuju u obećanju da će po dolasku na vlast renovirati osam godina zatvoreni Narodni muzej, koji će, sva je prilika, na otvaranje čekati bar još toliko. Ko je još na otvaranju muzeju izbore dobio? A i što da ga otvore kad će da zvrji prazan.

    Deo istraživanja o kulturnoj praksi građana Srbije, koji je Press objavio, pokazao je da naši građani za kulturu jednostavno nemaju novca. Dve trećine građana može da potroši maksimalno dve hiljade dinara u toku meseca za odlazak u pozorište, bioskop, na kupovinu knjige ili CD-a, a koliko među njima ima onih koji ni dinar ne mogu da izdvoje dobro je pitanje.

    Ima u tom istraživanju još indikativnih podataka. Oko 60 odsto ljudi nijednom za godinu dana nije bilo u pozorištu, bioskopu i muzeju. Kulturni život već sada je rezervisan za trećinu populacije, i to onaj deo koji je obrazovaniji i platežno sposobniji. Redovnih posetilaca kulturnih događaja je između jedan i dva odsto. Jedan odsto je 70.000 ljudi, ukoliko računamo ukupan broj stanovnika. Ako se uzme u obzir radno sposobno stanovništvo, broj onih koji i žele i odlaze u pozorište ili na izložbu manji je od broja posetilaca jedne fudbalske utakmice internacionalnog karaktera Partizana ili Zvezde.

    Nadam se da neće biti onih koji će iz ovog istraživanja izvesti zaključak o poražavajućoj (ne)kulturi Srba. Pošto već volimo da se poredimo sa zemljama EU, navedimo da u zemljama kao što su Norveška, Švedska i Danska oko 40 odsto ljudi nijednom za godinu dana nije posetilo neki kulturni događaj uživo. U Bugarskoj, takođe članici EU, 90 odsto njih nije videlo bioskopsko platno. Ovi podaci mogu da navedu samo na zaključak do koje mere je poražavajuća beda građana, ali i na pomisao da bi u ne tako dalekoj budućnosti duhovno siromaštvo moglo da pristigne materijalno. S tim što su njegove posledice po društvo jednako razorne.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/187326/Statistika.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Ko kupuje knjige?

    Autor: Goran Petrović

    Dugo smo živeli u zabludi da nas, a kada se kaže „nas“ misli se na Srbe, odnosno građane Srbije, ima 10 miliona. A onda smo saznali da nas ima manje od osam. Mada to u mojoj matematici ne menja ništa. Jer su svojevremeno za tih deset miliona ljudi knjige štampane u tiražu od 1.000 primeraka, a danas se za osam miliona štampaju sve češće u 800 primeraka, što mu proporcionalno dođe na isto.

    Pa hajde da vidimo koliko je tih 1.000 u odnosu na 10 miliona, odnosno, 800 u odnosu na osam miliona. Kada bi samo 1 odsto, i slovima jedan procenat građana Srbije kupovao knjige, one bi se štampale u neverovatnih 80.000 primeraka, ali kao što znamo, to u Srbiji ne biva. Pa koliko je onda tih 800 u odnosu na osam miliona. Kratko i jasno 0,01 odsto i slovima jedan stoti deo procenta.

    Često se u ovoj nesrećnoj Srbiji potegne i rezultat nekog istraživanja ili prosto javno iznese procena da stvarno ili funkcionalno nepismenih, ma šta to značilo, ima milion ili dva. Što mu na osam miliona dođe 12,5 odsto, odnosno 25 odsto u odnosu na broj Srba-stanovnika-građana. No uprkos svemu tome imamo više književnih nagrada nego pisaca ili dana u godini, kao i Sajam knjiga kojim se ponosimo. Što se tiče nagrada najvažnija ili najpoznatija je NIN-ova koju je prošle godine dobila Gordana Ćirjanić za roman ‘’Ono što oduvek želiš‘’. Gostujući u jednoj emisiji, na pitanje voditelja kako se u moru novoizdatih knjiga opredeljuje, odnosno na osnovu čega bira knjige koje kupuje, ona je odgovorila da ne kupuje knjige jer nema novca za to! Dobitnica najvažnije književne nagrade u zemlji.

    A Sajam? Super, kažu bilo je 148.000 posetilaca, među njima razni ministri, bivši i sadašnji, pisci, glumci, predsednik i premijer obavezno, bilo u dnevniku, plus silne reportaže i članci po novinama. A u suštini Sajam je bio fijasko. Za izdavače, knjižare i posetioce. Zašto? Zato što su Srbija i Beograd, koji se ovim sajmom hvale i reklamiraju, u suštini samo još jednom opljačkali svoje građane. Posetioce za 120.000 zvanično prodatih karata puta 2,5 evra jednako 300.000 evra, plus jadne i bedne izdavače i knjižare, antikvare i prodavce polovnih stripova, za barem još toliko ili dvaput ili triput toliko. Štand u centru hale I koštao je 4-5.000 eura, dok su prodavci stripova plaćali svoja dva-tri kvadrata na spratu sporedne hale po 500. I to se plaćalo unapred. A koliko su zaradili ili izgubili znaju samo oni. Dok mi možemo da pretpostavimo imajući u vidu zvanične procene da su i poseta, a samim tim i zarade bili 30-40 odsto manji nego prošle godine.

    Dakle, ako izuzmemo državne izdavače, očeve nacije, dvorske pisce, pravoslavne režisere, rokere, petkane i ostale domaćice, Sajam je sa aspekta izdavača i knjižara jedna tužna i samoubilačka pojava, sa aspekta posetilaca obična pljačka. Dok je sa aspekta pljačkaša, to jest Srbije-Beograda čist bingo. Em ne potroše ni žutu banku, već opljačkaju recimo milion evra, em se besomučno hvališu i reklamiraju time. A opljačkano milionče razvuku stranka koja daje direktora i stranke vladajuće koalicije kroz plate zaposlenima, fiktivne i nameštene tendere, javne nabavke, tekuće održavanje i slično.

    U državi u kojoj ima milion-dva ovako ili onako nepismenih, gde knjige kupuje jedan stoti deo procenta stanovništva u koje ne spada ni laureat najznačajnije književne nagrade. Umesto da donesu strategiju razvoja kulture koja mora da počne opismenjavanjem nepismenih i vraćanjem knjizi i čitanju pismenih. Da Vlada Srbije u duhu te strategije uputi obavezujuću preporuku ili šta god gradu Beogradu, čije je to javno preduzeće, ne samo da ulaz na Sajam knjiga bude besplatan već i da ni izdavači i knjižari ne plaćaju nikakav zakup. I da u slučaju privatizacije ovog JP Beograd u ugovor o kupoprodaji unese klauzulu po kojoj i budući kupac mora da poštuje ovu odluku, a svoj profit nek traži na sajmovima automobila, nautike, nameštaja, kozmetike i sličnim manifestacijama tokom kojih, što se mene tiče, može da naplaćuje kartu ne 250, već i hiljadu dinara.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ko_kupuje_knjige.46.html?news_id=228184

  3. Varagić Nikola каже:

    NATAŠA B. ODALOVIĆ

    Vampiri su među nama

    Dvorjanima, Nikolić Maji i Milošu Bojaniću – odloženo suđenje! Hej, nije mala stvar! Ma, je l’ odloženo, baš? Jeste, bogami! Auuuu! Šta ćemo sad? Kakva vest, kakav događaj, kakvi akteri!

    Kao svedoci na suđenju, kad se jednog dana održi, pojaviće se drugi dvorjani: Eca, Meca i Peca, Mika i Ekrem, ili ko već. Niko više ne zna ni zašto im se beše sudi (je l’ nešto u vezi sa onim nesretnim Ekremom, kojeg su zloupotrebljavali vaistinu rijaliti seksualno?), suđenje nema nikakvu edukativnu funkciju ni po dvoje pomenutih ni po građanstvo. Korist imaju jedino dvoje pomenutih, u smislu popularnosti i slično. Odlično. Onda se pitamo zašto nam je narod otišao u totalni bedak, zašto se deca u školama još od prvaka iživljavaju nad svojim vršnjacima do nezapamćenih srazmera bezdušnosti, zašto ljudi lišeni svakog smisla života sve češće kidišu na život sam? Vreme je da prestanemo da se pitamo.

    Već ste, verujem, zaboravili da su, osim promovisanja nasilja i svakojake preglasne prostote, na Dvoru, Farmi ili nekom već rijalitiju, onomad dvoje pomenutih zvezda nešto izvalili glede mržnje prema Jevrejima. Budući da su u tim rijalitijima učesnici uglavnom do podne mrzeli sebe a od podne ceo svet – ništa čudno, Jevreji juče, sutra Arapi, preksutra Romi, Rumuni (prisvojili našeg Srbina Drakulu!!), posle će preći na Srbe, lužički Srbi, Srbi sa severa, Srbi sa juga, Srbi Moravci, Srbi prekodrinci – mrzećemo i mi sa njima, sve dok imamo koga. Ali, nije to poenta. Vest je poenta:

    O odloženom suđenju jednom rijaliti virtualitetu, kome se daje medijski prostor u Srbiji ostaloj bez kompasa, bez nade, bez hrane, bez stručnjaka, bez mladih, bez kulture, bez stanovništva, bez exita. Ne treba biti paranoik pa shvatiti da ako se svaka vest koja ima veze s mozgom (doslovno: s mozgom, s pameću) stavlja na dno prioriteta ili se i ne pojavljuje kao vest u medijima sa čuvenim argumentom medijskih polupismenih urednika, koji projektujući vlastiti intelekt na celu naciju dijagnostikuju stanje nacije: „Tu vest niko ne čita“. Istovremeno, svaka glupost tipa odloženog suđenja rijaliti farmo-dvorjanima i slično zauzima respektabilno mesto u turbo zoni najspektakularnijih vesti postđinđićevske Srbije. Zlo i naopako.

    Zbog čega je, pitam ako iko ima ideju, bitno za udarnu vest proglasiti odloženo suđenje Maji i Bojaniću? Da bi slikali Maju koja kaže da se ne kaje jer je vernica i jer nije rekla ništa loše i slične nebuloze? Da bi se prigodnim isečcima s tih najgledanijih TV „šouova“ podsetili kako se valja svađati, pljuvati, psovati, pretiti, spletkariti, i opet spletkariti, učiti se svakakvim podlostima? A kome treba to podsećanje? Pre mesec dana tinejdžer se ubio jer su ga školski drugovi toliko maltretirali da više nije izdržao. Sada ti isti zbog kojih se ubio prete njegovoj mlađoj sestri, majci…

    Juče su novine (Press) objavile priču trinaestogodišnje devojčice koja je za dlaku odustala od skakanja pod voz, jer je žrtva vršnjačkog nasilja mentalnog i fizičkog u školi, čuli ste već o strašnom zločinu iz Šida ili odakle već, takođe je reč o brutalnom seksualnom iživljavanju dečaka nad svojim školskim drugom… Sve je otišlo predaleko, priznaćete. Kad to odraste i ode na ulicu, dobijamo navijače koje potom mafija mobiliše za svoje svrhe, a onda nam oni kroje čak i politiku, o redu i zakonu koje uzimaju u svoje ruke da ne govorim. I u svemu tome vest je da je, pazite, odloženo suđenje Maji i Bojaniću!!!!!!

    Sad je bitno za dalje spekulisanje dokonih medijskih poslenika koji, budući da kad čuju reč kultura hvataju se za nozdrvu ili najbliže uvo, da li je Bojanić iz redova SNS, što se njegova visost Dvorski Miloš učlanio baš u tu stranku, i tako, nikad kraja edukovanju građana. Ako u međuvremenu promakne neka nedopustiva suvislost u medijskoj sferi, gledaće se da joj se što pre začepi prolaz na putu do širih slojeva društva. Milom ili silom – sve valjano, čestito, dobro i lepo ima biti ukinuto. Samo karikatura karikature može da ostane umesto uzora. Da se ugledamo i ogledamo. Zato, dole vrednosti! Živelo tzv. banalno zlo!

    Nema nade dok medijski i ljudski, estradni i svaki drugi mediokritet politički i duhovno ima najbolju saradnju sa vlastima, jer ih kvalitetom ni etikom ni estetikom, ničim dakle, ne obavezuje, i sa kojima vlast uvek izgleda lepša, bolja i pametnija. Da imamo trunku samopoštovanja bunili bismo se. Ali, mi još i plaćamo da nam rade to. A deca za to vreme rastu u zastrašujuće ljude. Mislimo svakog dana u svakom trenutku o tome. Biće prekasno, koliko sutra. Ne metaforički. Stvarno – sutra.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/vampiri_su_medju_nama.891.html?news_id=229786

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: